Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Republika Srbija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Republika Srbija

Počalji od Zaga taj Uto 22 Jun - 21:12:55


[You must be registered and logged in to see this link.]


Република Србија је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и у средњој Европи (Панонској низији).

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија[3]. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, су 17. фебруара 2008. једнострано прогласиле независност, коју Србија не признаје.

Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Републиком Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином.

Србија је од завршетка Првог светског рата била оснивач и саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованој у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ постала суверена и независна држава.

Главни град је Београд. Са 1.576.124 становника по попису из 2002. године, он је административно и економско средиште Србије.
Србија се налази на Балкану - региону југоисточне Европе (око 80% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 20% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.397 km, од чега је 1.717km сувоземних и 680km речних[4]. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 122 km, Босна и Херцеговина 391 km, Бугарска 371 km, Хрватска 315 km, Мађарска 166 km, Република Македонија 252 km, Црна Гора 236 km, Румунија 544 km[4].

Северни део Републике заузима равница (види још: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине[4], а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 метара[4].

Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача...).
  Већи део Србије припада сливу Дунава (81.646 km² тј. 92.4%[5]), који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 километара[6]. Поред Дунава, пловне су још целим својим током кроз Србију реке: Сава (206 km[4]), Тиса (168 km[4]) и Бегеј (75 km[4]), а делимично су пловне Велика Морава (3km од 185 km[4]) и Тамиш (3km од 118 km[4]). Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200km, су[4]: Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Део југа Србије припада сливу река Бели Дрим у Метохији и Радика у Гори (4.771 km² тј. 5.4%[5]) које теку ка Јадранском мору. Сливови река Пчиња, Лепенац и Драговштица на југоистоку Србије припадају егејском сливу (1.944 km² тј. 2.2%[5])[5]. Поред река, у Србији је изграђен и читав низ вештачких канала, који служе за одбрану од поплава, наводњавање земљишта, пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 km[4], од чега је за бродове, до 1000 t, пловно 385.9 km[4]. Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом Дунав-Тиса-Дунав, према називима река које повезује.
Већина језера у Србији је полигенетског порекла[7], а највеће међу њима је Ђердапско језеро, површине 178 km² (са румунским делом: 253 km²)[4], које је по настанку вештачко-акумулационо језеро, направљено преграђивањем Дунава. Друга већа вештачка језера у Србији, са површином већом од 10 km², су[4]: Власинско језеро (на реци Власини, 16 km²), Перућац (на реци Дрини, 12.4 km²) и Газиводе (на реци Ибру, површине 11.9 km²). Највеће природно језеро, је Бело језеро површине 25 km²[тражи се извор од 01. 2010.], које се налази у у Војводини. На високим планинама југа Србије, јављају се ледничка језера, попут Ђеравичких на Проклетијама или језера на Шар-планини[7], док се на крајњем северу јављају, иначе ретка[7], еолска језера, Палићко (5.6 km²) и Лудошко[7]. Поред њих, у Србији данас постоје још две групе природних језера и то су: крашка (Жагубичко врело) и речна језера (Русанда, Царска бара), док су тектонска језера, која су постојала у прошлости, током времена нестала. У неким пећинама Србије, јављају се подземна тј. пећинска језера, каква су на пример, језера у Раваничкој пећини, код истоименог манастира.
Највиши водопад у Србији је Јеловарник (71 метар) на Копаонику[8], који сачињавају три узастопне каскаде, а други по висини је Пиљски на Старој планини (64 метра[9]). Највећи и најдужи кањон Србије и Европе је Ђердап на Дунаву[8], док је највеће речно острво Србије је Острво у Дунаву код Костолца[8], површине 60 km²[тражи се извор од 01. 2010.].
Клима
Балканског полуострва која је окружена топлим морима (јадранским, егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији влада континентална клима на северу, умерено-континентална на југу, и планинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке, хладне и снежне, док су лета топла. Најхладнији месец је јануар, док је најтоплији јул. Најхладнија температура забележена у Србији је –39,5°C (13. јануара 1985. у насељу Карајукића Бунари на Пештеру), а највиша 44,9°C (24. јула 2007. у Смедеревској Паланци)[10]. Просечна годишња температура у Србији је: 10.9°C (предели испод 300 метара надморске висине), 10°C (300—500 метара), 6°C (1000—1500 метара), 3°C (изнад 1500 метара)[10]. Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.
Најзначајнији ветрови Србије су:
Кошава (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)
Северац (хладан и сув северни ветар)
Моравац (хладан и сув; долази са севера и дува долином Мораве)
Јужни ветар (топао и сув; дува са југа долином Мораве)
Југозападни ветар (топао и влажан; долази са Јадрана и допире до Западне Србије)
Биљни и животињски свет
Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти.



Праисторија


Најстарији трагови људског постојања, на тлу данаше Републике Србије, датирају у време последњег глацијала, око 40.000 године пне[11]. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца[11].
Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура[11], културу Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста.

Фигурина из Винче, данас у Британском музеју
Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету[12]. Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)[13].
Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године п. н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. године пне, када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта[11]. Између 1200. године п. н. е. и 1000. године пне, на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума пне (период од 1125. године п. н. е. до 750. године п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. године п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. године п. н. е. и 100. године п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Александром МакедонскимМлађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. године п. н. е. састају са (336. п. н. е.—323. п. н. е.) на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. године п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска[11], који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Антика

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем III века пне, сукобима са Илирима предвођеним краљицом Теутом. Током три илирско-римска и македонско-римска рата, Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије IV Flavia (у Сингидунуму, данашњем Београду) и VII Claudia (у Виминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства, које је за владавине цара Трајана, након дачких ратова, било на свом територијалном врхунцу[11].
Упади варварских племена из централне Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине, довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника, Диоклецијан увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378. године, након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар Теодосије I је 395. године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северни и западни делови Војводине и северозападни део уже Србије) припали Западном римском царству.

Средњи век

Средином V века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу, која пропада након његове смрти 453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим деценијама VI века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а 582. године заузимају и сам Сирмијум.
Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а два године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.

Српске кнежевине на Балкану

Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија на власт 610. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са Дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена, који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде Цариграда 626. године, на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби. Према речима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима Србије, Неретвљанске области, Захумља, Травуније и Конавља[14][15]. Он такође наводи да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу.
Пола века касније, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Протобугари, који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење, тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.
Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао крајем VIII века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини IX века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851. године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син хана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са 12 угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу.Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство[16], а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873. године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму. После његове смрти 891. године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).
Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрица Захарија, али је он заробљен и послат у Бугарску[14]. Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923. године Захарију, који га је збацио са власти[14]. Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Цариград као ратни трофеји[14]. Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требао да буде постављен за новог кнеза[14]. Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и подчине се новом кнезу[14]. Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској[17]. Након Симеонове смрти 927. године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник[14]. Средином X века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у „Летопицу Попа Дукљанина“, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине X века.
Неколико деценија касније 971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије[17]. Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976. године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило[17]. После продора у Грчку, до Коринта и Пелопонеза, он, око 998. године, покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989. године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина[17]. Почетком XI века, Византија предвођена царем Василијем II почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014. године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти[17]. Већ 1018. године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор[18]. Последњи од њих био је Сермон који је владао Сремом[18]. Њега је на превару убио византијски заповедник Београда 1019. године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен.
Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо, као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040. године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041. године угушен. Три деценије касније, 1072. године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају зетског принца Константина Бодина. Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.
Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 1083—1112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091. године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Мађарске Беле II, а његов син Белош краљевски палатин. Мађари ће током целог XII века ратовати са Византијом, прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као мађарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд, а касније и Ниш, али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I Комнином потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синова Уроша II и Десе у коме учешће узима и сам Манојло. Византијски цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира, сина велможе Завиде.
Против њега ће се, 1166. или 1168. године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара. Немања ће током наредне три деценије водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретвљанску област, Захумље, Травунију, Зету, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан, који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204. године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епископије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.
Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела екплоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276. године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282. године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара[19]. Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч.Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је мађарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299. године закључује мир са Византијом, према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Почетак XIV века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског уговора, којим је Драгутин 1282. године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314. године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316. године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево. После његове смрти 1321. године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује. Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти одцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330. године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.
Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Османлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године.

Отоманска владавина

У периоду од 1459. до 1804, Србија је била под директном влашћу Османлијског царства, мада је у неколико краћих интервала, од којих је најдужи био од 1718. до 1739. године, Хабзбуршка монархија држала под својом влашћу већи део централне Србије.

Модерна Србија

Српска револуција

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико деценија.
Непрестане политичке кризе у Отоманском царству довела даље су погоршавале живот хришћанског становништва. За време Првог српског устанка (1804-1813) који је предводио Карађорђе Петровић, српски устаници су успели да изграде своју државу пре него што је турска војска поново заузела Србију. Две године касније је избио Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића, који се окончао споразумом српских устаника и турске власти.

Кнежевина Србија

Кнез Милош је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све оне завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствовао Акерманску конвенцију (1828), Једренски мир (1829) и Хатишериф из 1830. којима је јачала аутономија Србије са Милошем Обреновићем као њеним наследним кнезом.
Незадовољство Милошевом владавином у Србији резултовала је Милетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезова савзао скупштину 15. фебруара 1835. на којој је донет Сретењски устав, први устав међу на Балкану. Сретењски устав је је био врло либеларан, њиме је у Србији коначно укинут феудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идеја Француске револуције. Под иностраним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.
1867. године, последње османске трупе напуштају Србију, а кнез Михаило Обреновић добија кључеве већих српских градова, чиме држава постаје де факто независна. На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

Срби у јужној Угарској

Срби у јужној Угарској су средином 19. века имали аутономију под именом Српска Војводина.

Краљевина Србија

Мајским превратом 1903. и убиством краља Александра и краљице Драге, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављен Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела победи сила Антанте у Првом свтском ратуЈугословенске државе


Југославија

После 1918. Србија је једина уносећи своју државност и сувереност, била оснивач Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преименоване 1929. у Краљевина Југославија.
Србија у Другом светском рату и период после рата до данас
У Другом светском рату, делови Србије су били под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске про-фашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска (НДХ), у Србији је владала Влада народног спаса под генералом Недићем до 1944. године. У Србији борбе против окупатора је водила ЈВуО од маја 1941 до 1944 када су се повукли у Босну.
Непосредно после рата, 1945, као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом-Титом. Исте године (1945.) држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија.
Од 1992, после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном Гором - Савезну Републику Југославију. Од 2003. Србија је саставни део Државне заједнице Србија и Црна Гора. Дана 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност. Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава. Дана 8.11.2006. године проглашен је у Народној скупштини Републике Србије, после извршеног успешног референдума, Устав Републике Србије.

Уставно уређење и политички систем

Република Србија је секуларна држава са републиканским обликом владавине.

Територијална организација Републике Србије

Због велике етничке, културне и економске неуједначености, а у циљу задовољења и лакшег остваривања права човека и грађанина, на територији Републике Србије формиране су две аутономне покрајине:
Војводина (Административни центар: Нови Сад)
Косово и Метохија (Административни центар: Приштина)
Ове покрајине имају јасно утврђене надлежности и за свој рад су одговорне републичкој власти.
Напомена: До формирања статистичких региона у Србији 2009. године, део територије Републике Србије који се налазио изван подручја аутономних покрајина називао се колоквијално Централна Србија. Централна Србија није представљала посебну административно-управну јединицу, већ је била под непосредном управом Републике. Уставом из 1990. територија Републике је јединствена и недељива. На истом становишту је и Устав из 2006. године.

Статистички региони

У јулу 2009. године, скупштина Србије усвојила је закон којим је формирано седам статистичких региона на територији Србије. [20] Статистички региони Србије су:

Војводина
Београд
Западни регион
Источни регион
Централни регион
Јужни регион
Косово и Метохија

Наведени региони су формирани као статистичке јединице које обухватају подручја одређеног броја округа, у циљу сакупљања података за потребе Републичког завода за статистику и потребе републичких органа управе.

Окрузи

Територија Србије је подељена на 29 управних округа и територију града Београда, управни окрузи су облик деконцентрације власти тзв. деаташирани центри, на челу управног округа налази се начелник, који нема велике надлежности, али је одговоран Влади за спровођење прописа Владе на подручју округа, практично он има положај емисара, но његове надлежности су знатно веће у случају великих несрећа или елементарних непогода. Округ се састоји од неколико јединица локалне самоуправе — општина (комуна), које за разлику од округа представљају вид децентрализације власти, и као такве имају своје оригинерне приходе и органе локалне власти.


Градови

У Србији и њеним покрајинама налази се 6.167[21] насеља.
На територији Србије службено постоји 24 града и главни град Београд (који има посебан статус). То су градови:
Београд (1.281.801 становника, са околином 1.576.124), Крагујевац (147.473, са околином 180.252), Ниш (254.164, са околином 292.137)[22], Нови Сад (286.157, са околином 372.999)1 Приштина (254.021 становника, са околином 564.800 становника), Ваљево, Врање, Зајечар, Зрењанин, Јагодина, Краљево, Крушевац, Лесковац, Лозница, Нови Пазар, Панчево, Прокупље , Пожаревац, Смедерево, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац
Док су Београд, Нови Сад, Крагујевац и Ниш своју територију поделили на 2 или више градских општина, остали градови су организовани као јединствена јединица локалне самоуправе.

Демографија

Етнички састав становништва Србије 2002. године
Према попису из 2002. године, који није извршен на целој територији Републике Србије, јер није извршен на југу Србије, у АП Косово и Метохија, пописани део територије Републике Србије има 7.498.001 становника. 52% становништва живи у градовима.
Проценат писменог становништва је 96,4% (мушкарци 98,9%, жене 94,1%).
Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Просечна дужина живота становника Србије је 74 године (мушкарци 71, жене 76).

Народи и националне мањине

Срби чине већину од 82,86% становништва, следе Мађари 3,91%, Бошњаци 1,82%, Роми 1,44%, Југословени 1,08%, Хрвати 0,94%, Црногорци 0,92 %, Албанци 0,82%, затим Словаци, Власи, Румуни, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси, Турци и други.

Језик

Службени језик је српски који се пише ћириличним писмом. На подручју АП Војводине и АП Косова и Метохије у складу са Уставом поред српског користе се и језици националних мањина мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински и албански.

Религија

Конфесионални састав становништва Србије 1991. године
Највећи број верника у Србији је православне вере (84.98%), па следе римокатолици (5.48%), муслимани (сунити) (3.2%) и протестанти (1.08%), док су друге религије слабије заступљене[23], а у Србији живи и известан број атеиста[23].
Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, што се у пракси и поштује, иако слобода вероисповести није остварена у потпуности. Примери овога су постојање две исламске заједнице у Србији и њихов, међусобно, напет однос, питање национализоване имовине верских заједница, као и спорадични напади на вернике, службенике и објекте неких, махом мањих, верских заједница[24].
Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест (први дан Божића и Ускршњи празници код хришћана, први дан Рамазанског бајрама и Курбан-бајрама код припадника муслиманске вере и први дан Јом Кипура код припадника јудаизма)[25].

Држа

-----------------------------------------------------------------------------------
U životu je jednako loše obeležen svaki put, ali ponekad je potrebno ići u pravcu koji se čini najmanje prohodan i najmanje siguran....
[You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Zaga
Šefica Grupe TNT
Šefica Grupe TNT

http://marezato.hpage.com
Srbija

Grad : Niš
Browser : Firefox
Broj Postova : 1829
Broj Poena : 24988
Reputacija : 1344
Datum upisa : 23.12.2009
Datum rođenja : 21.05.1973
Godine Starosti : 44
Pol : Ženski Zodijak : Bik Bizon

Zanimanje : svašta nešto
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna BEOGRAD IMA VIŠE OD 1,5 MILIONA STANOVNIKA

Počalji od MERLIN7 taj Ned 14 Nov - 1:35:53

Mislim da je popis iz 2002. netačan. Beograd nakon građanskog rata i velikog broja izbeglica iz bivše SFRJ koje su se naselile u BG, grad verovatno ima oko 2 miliona stanovnika.
avatar
MERLIN7
Novi Član
Novi Član

Srbija

Grad : NOVI SAD
Browser : N/A
Broj Postova : 2
Broj Poena : 2595
Reputacija : 1
Datum upisa : 14.11.2010
Datum rođenja : 10.08.1980
Godine Starosti : 37
Pol : Muški Zodijak : Lav Majmun

Zanimanje : EKONOMISTA,PLANINARENJE
Knjiga/Pisac : SIDARTA/HESE
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Republika Srbija

Počalji od Danguber taj Ned 14 Nov - 9:32:57

Ako se ja dobro sećam, Beograd je još 1980-tih godina imao 1.200.000 stanovnika. Mislim da je išao i prema 2.000.000, ali neću da preterujem. Sa svim onim što se u međuvremenu događalo, stvarno ne znam dokle je danas mogao da stigne.
avatar
Danguber
Deseti Razred
Deseti Razred

Atlantida

Grad : Atlantida
Browser : Opera
Broj Postova : 219
Broj Poena : 4283
Reputacija : 386
Datum upisa : 25.05.2010
Datum rođenja : 11.05.1955
Godine Starosti : 62
Pol : Muški Zodijak : Bik Koza

Zanimanje : tolmak
Raspoloženje : loše
Uzrečica : xxx
Knjiga/Pisac : nekoliko
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Republika Srbija

Počalji od vanja95 taj Sub 27 Nov - 5:12:29

Vrlo poucno Smile
Hvala.
avatar
vanja95
Novi Član
Novi Član

Srbija

Grad : Novi Sad
Browser : N/A
Broj Postova : 2
Broj Poena : 2578
Reputacija : 0
Datum upisa : 27.11.2010
Datum rođenja : 10.08.1990
Godine Starosti : 27
Pol : Ženski Zodijak : Lav Konj

Zanimanje : Slikanjem
Knjiga/Pisac : Stefani Majer
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Republika Srbija

Počalji od dario.v.super taj Pon 17 Sep - 7:33:33

.....kratko al poucno,like-it ;-))))))))))))
avatar
dario.v.super
Novi Član
Novi Član

YUgoslavia

Grad : skopje
Browser : N/A
Broj Postova : 2
Broj Poena : 1916
Reputacija : 0
Datum upisa : 17.09.2012
Datum rođenja : 29.04.1982
Godine Starosti : 35
Pol : Muški Zodijak : Bik Ker

Zanimanje : zubar
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Republika Srbija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu