Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Nostradamus iz Rožaja


Piše:S.M.

Nije nemoguće da je Balkan dobio svog Nostradamusa. Mardan Agović iz Rožaja ozbiljno pretenduje na tu titulu, jer već kojih 12 godina zapisuje proročke stihove, vezane za naše i ne samo naše prostore... A kako je sve počelo?
Kako objašnjava ovaj četrdesetčetvorogodišnjak, život mu je bio sasvim običan do saobraćajne nesreće koju je preživeo pukim slučajem, oktobra 1997:
- To se desilo na ulazu u Rožaje. Udario sam u betonski zid, skroz sam ga porušio, a ja sam izleteo iz auta kroz zadnju šoferšajbnu. Video sam svoje telo na asfaltu, posmatrao sam ga odozgo... Bilo je kao da putujem, videla se neka tama i na kraju tame - svetlost. Nisam stigao do svetlosti, vratio sam se nazad.
Posle nesreće Mardan je bio nekoliko sati u komi, a nakon toga još danima je povremeno gubio svest. Oporavio se, ali mu se život od tada promenio.
- Počeo sam drugačije da razmišljam. Ranije sam i pio, a posle toga – ne.
Još jedna promena bila je što je sve češće viđao događaje koji će se tek zbiti, kako kaže “kao na televizoru” i često unapred zna, kada prvi put treba da ide kod nekoga - kako ta osoba izgleda.
Parelelno sa vizijama, pojavili su se i stihovi, koji odnekud “dolaze”:
- Dođe mi tako. Kao da imam tekst u glavi, kažem vam, kao na televizoru – gledam događaje i slušam tekst.
A u zapisima nema pravila: dešava se da se jedan stih odnosi na jednu zemlju, drugi na drugu, a treći na savim različit kontinent.

NAPAŠĆE NATO SRBIJU CELU...
I, šta je do sada Agović predvideo? Kaže da je najavio NATO bombardovanje, a, zapisano, to ovako izgleda:
“Napašće NATO Srbiju celu,
Povuć' će se srpska vojska sa Kosova,
Crnogorci se pod maskom kriju,
Crna Gora će postati nova”
Tu su i nedavni požari u Australiji, atentat na Benazir Buto,
poslednji predsednički izbori u Srbiji i u Crnoj Gori, ali i kobni kosovski 17. mart 2004:
“Izbiće sukob, Kosovo gori,
borba dve vojske, krvavo polje
rat na sve strane, a narod beži,
tu narod u krvi po zemlji leži”.
Kako će se stvari dalje odvijati? Po pitanju ekonomske krize, kako stvari stoje, Srbija i neće proći tako loše, najviše zbog rudnog bogatstva, koje će odigrati presudnu ulogu u oporavku:
“Srbija zemlja raznija ruda
veliko bogatstvo tek će izaći”.
Crnoj Gori se, kaže Agović, crnje piše:
-Vi ćete dobro proći, ali kako ćemo mi u Crnoj Gori? Mi ćemo više osetiti krizu nego vi. Čim otvore granicu, narod će da ode. Dok je kod vas drugačije, veća je zemlja i više možete da podnesete.

TORNADO VEĆI OD KATRINE
Evo šta je još najavljeno... Propast dolara, zemljotresi u Švedskoj i Maroku, požari u Turskoj, nesreće u ruskim, kineskim i češkim rudnicima.... Pad jednog ruskog i jednog francuskog putničkog aviona i beloruskog helikoptera... Bombe u Francuskoj, Španiji, Belgiji, ponovni rat između dve Koreje, tornado veći od Katrine koji će zadesiti Ameriku. Jadransko more će se “uzjoguniti” i poplaviti deo hrvatske obale. Zemljotresi očekuju jug Srbije “dole od Vranja, pa više Niša” a i “granica Bosne biće u strahu”. Vojvodinu, kako piše u stihovima, zadesiće velike poplave, i to u vreme Obaminog predsednikovanja, ali zato će u našoj severnoj pokrajini biti otkrivena bogata ležišta nafte. Okolinu Peći pogodiće zemljotres, a sasvim nov mineral biće otkriven u rekama, i još jedan - u brdima (možda su upravo to pomenuta rudna bogatstva koja će nam pomoći da izađemo iz ekonomske krize?).
Na globalnom planu, pomenut je i grip koji “vazduhom hara” (što se upravo dešava, a stihove smo dobili na uvid nekoliko dana pre toga!) i još jedna bolest koja se prenosi polnim putem.
Kada će se obistiniti proročanstva iz stihova - ne zna ni sam Mardan, ali, u svakom slučaju, posle mračnih dešavanja doći će bolja budućnost. Čovečanstvo će napredovati i mentalno i duhovno: “telefon neće biti potreban, jer će misao brojeve čitati”, a jednom će doći i do “pomirenja dve velike vere” i izlečenja mnogih bolesti...
Osim stihova koji otkrivaju budućnost, naš sagovornik piše i pesme koje nazive političkim i one ljubavne, ali - to je sasvim druga priča. Nostradamusa nije čitao, osim poneki stih koji je bio objavljen u štampi. Iako je završio ugostiteljsku školu, radi uglavnom kao stolar – po Crnoj Gori, Hrvatskoj, Srbiji... Ima trojicu sinova, koji su, kao i nekada tata, vrlo zainteresovani da jednog dana postanu fudbaleri, pa zato vredno treniraju.... Veruje u Boga i sve što od Njega dolazi, moli se na svoj način ali, kako kaže, ne ide ni u crkve ni u džamije. I, naglašava – nije vidovnjak i nikada nikome nije “gledao” budućnost...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Globalna - laž!


Piše:Spomenka Milić
Verovatno već i vrapci znaju (ili misle da znaju...) da je globalno zagrevanje izazvao čovek – izduvnim gasovima, dezodoransima, industrijom, grejanjem domaćinstava... Čini se da se malo ko pita da li je ono što se servira kao jedina i nepobitna istina – baš tako. Pritom se zaboravlja jedna sitnica: da je, otkad je Zemlje, ona prolazila kroz različite klimatske promene, koje nikako nisu mogle imati veze sa čovekovim delovanjem. Različite su teorije o uzrocima nastanka ledenih doba (od kojih se većina dešavala pre nego što je stvoren Homo sapiens) i otopljavanja koja su sledila, ali nijedna od njih nije još stopostotno dokazana. Međutim, nijedna od tih teorija nije povezana sa čovekovom aktivnošću jer, jednostavno – čovek tada nije ni postojao... Poslednje ledeno doba počelo je pre oko dva miliona godina, a njegov kraj označilo je povećanje temperature, povlačenje glečera i ledenih kapa (ovo se desilo pre oko 10.000 godina p.ne). Dakle, klimatske promene postojale su „otkad je sveta i veka“....
Činjenica je da globalno zagrevanje postoji. Ali – šta mu je uzrok? Sve više priznatih naučnika zagovara tezu da je krivac za to Sunce. U prilog tome govori činjenica da sudbinu Zemlje dele još neke planete našeg sistema. Recimo – Pluton, jer astronomska posmatranja sugerišu da se i on zagreva, i da se to već dešavalo u njegovoj istoriji. Maja 2006. izveštavalo se o velikoj oluji koja je zadesila Jupiter, i koja je najverovatnije uzrokovana klimatskim promenama (temperatura na ovom džinu po nekim prognozama porašće za desetak stepeni). National Geographic News piše da simultani rast temperature na Marsu i Zemlji „sugeriše da su klimatske promene zaista prirodna pojava“. A poznato je da se ledeni pokrivač na južnom polu Marsa topi i da je svake godine tanji za oko tri metra. Zvuči poznato? Iz ruskih opservatorija zaključuju da su “podaci sa Marsa dokazi da je trenutno globalno zagrevanje na Zemlji uzrokovano promenama na Suncu”. NASA je posmatrala i velike oluje na Saturnu (koje znače da su i tu u toku klimatske promene), kao i dešavanja na Neptunovom najvećem satelitu, Tritonu (čija je površina je bila načinjena od smrznutog azota, koji se, međutim, sve više pretvara u gas). Sateliti „zaduženi“ za merenje temperature registrovali su i povećanje temperature Sunca što bi, logično, značilo da se i ono samo zagreva. Po nekim izveštajima, Sunce je toplije nego što ikada bilo u poslednjih 1000 godina. Opet, zdrava logika dovela bi do zaključka da rastuće Sunčevo zračenje jednostavno MORA rezultirati klimatskim promenama na okolnim planetama, pa i na Zemlji.

PITANJA
Francuski geolog Klod Alegre, član Francuske i Američke akedemije nauka, svojevremeno veliki zagovornik teorije da je zagrevanje izazvao čovek, danas veruje da “rastući dokazi indiciraju da veći deo zagrevanja dolazi od prirodnih fenomena”. I tvrdi: “Razlog klimatskih promena nije jasan. Serviranje katastrofične predstave je motivisano novcem, a ekologija je postala veoma unosan posao za neke ljude”.... A evo kako predsednik Češke Vaclav Klaus komentariše Međuvladin panel o klimatskim promenama UN (UN Intergovernmental Panel on Climate Change - IPCC): “Globalno zagrevanje je lažni mit i svaka ozbiljna osoba ili naučnik tako misli“. On naglašava da IPPC nije naučna institucija, već političko telo, vrsta nevladine organizacije zelenih: „Ovi ljudi su politizovani naučnici sa jednostranim mišljenjem“. Nadžel Kalder, bivši urednik uglednog magazina New Scientist, tvrdi u jednom svom članku za britanski Sunday Times da priča o razlozima globalnog zagrevanja pokazuje „žalosno neznanje o tome kako nauka funkcioniše” i dodaje: “Pre 20 godina klimatska istraživanja postala su politizovana u korist jedne izdvojene hipoteze”. Kalder tvrdi i da je, nažalost, uvreženo mišljenje da svako ko sumnja u važeću hipotezu o uzrocima globalnog zagrevanja „mora biti plaćen od neke naftne kompanije”. Nastavlja: “Entuzijazam za zastrašivanje globalnim zagrevanjem još i osigurava da talasi vrućine budu među udarnim naslovima u štampi, dok suprotni „simptomi“, kao što je gubitak od milijardu dolara u kalifornijskim žitnim poljima zbog neuobičajenoeg mraza - osvanu na biznis stranama”.

AL GOR I PRIJATELJI
Pre dve godine, dokumentarac „Neprijatna istina“ Dejvida Gugenhajma, u kojem je glavna zvezda bio bivši američki potpredsednik Al Gor, nagrađen je Oskarom. Poznat kao veliki borac u sferi ekologije, inače dobitnik Nobelove nagrade za mir 2007, ovaj političar je ubedljivo izložio tezu o zagrevanju kao posledici čovekove aktivnosti, odnosno efekta staklene bašte, izazvanog sve većom emisijom ugljen-dioksida.
Dokazi koje izvodi narator utemeljeni su na istraživanju „večitog leda“ na Anktartiku. Međutim, pobunila se grupa naučnika, koja ostaje pri tome da “topliji periodi istorije Zemlje počinju oko 800 godina pre rasta nivoa ugljen-dioksida”. Odnosno – da je porast nivoa ugljen-dioksida zapravo posledica, a ne uzrok rasta temperature. Timoti Bel, jedan od prvih kanadskih doktora klimatologije, zagovornik je gledišta da globalno zagrevanje NIJE posledica čovekove aktivnosti: “Verovali ili ne, globalno zagrevanje nije nastalo zbog ljudskog doprinosa rastu nivoa ugljen-dioksida. To je, u stvari, najveća obmana u istoriji nauke. Mi gubimo vreme, energiju i milijarde dolara kreirajući nepotreban strah zbog problema koji nema naučno opravdanje”. Bel podseća i na činjenicu da se „pre 30 godina govorilo o globalnom zahlađenju“ i tvrdi da su klimatske promene – rezultat promena u temperaturi Sunca: „Već živimo u onome što je poznato kao malo ledeno doba, a to je u istoriji Zemlje povezano sa promenama u klimi”. Bel kritikuje i naučne ustanove, a posebno univerzitete, koji su, po njemu, „najdogmatičnija mesta u našem društvu“: „Ovo postaje progresivno sve gore, jer primaju sve više i više donacija od vlada - da zastupaju određeno gledište”.
Ostvarenje u kojem je „glumio“ Al Gor bilo je i razlog komentara dr Borisa Vinterhaltera, profesora marinske geologije iz Finske. Posebno se osvrće na deo dokumentarca u kojem je prikazano lomljenje glečera: „Istorija kaže da se glečeri pomeraju, najzad - to je ono što je pomoglo da se obrazuju današnje doline i planine, pri kraju poslednjeg ledenog doba. Možda moja memorija nije dobra, ali ne mislim da su ljudi vozili terenska vozila pre 10.000 godina“. Komentare je izazvala i patetična slika (iz istog filma) gde je polarni medved „nasukan“ na parče ledene sante, a ideja je bila da se dokaže da su bele mede pred izumiranjem – zbog globalnog zagrevanja. Iako su polarni medvedi 2006. proglašeni za ugroženu vrstu, njihov broj je, zapravo, od sedamdesetih do 2007. porastao sa pet hiljada na – 25 hiljada! Još jedna stvar u vezi sa ovim tužnim kadrom jeste ideja da je medved uopšte “nasukan”. Svaki biolog zna da su bele mede odlični plivači, i da mogu boraviti u vodi po nekoliko sati, a viđani čak su i stotinak kilometara od kopna.

CILJ
Da bi se došlo do uzroka kreiranja lažne slike o globalnom zagrevanju, možda je najvaženije podsetiti šta se preduzima u cilju da se naša planeta sačuva... Recimo, tu je preporuka UN da se nametne “globalni porez na emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte”. Na prvi pogled, sasvim logičan potez. To bi se sprovelo kroz poreze na benzin, a u planu je i dalje povećavanje ovih nameta (na dizel gorivo oko 20 posto u narednih nekoliko godina). Ali, neke vlade nisu se tu zaustavile. Pre nekoliko godina u Engleskoj je planirano (kako je pisao Guardian) da „motorizovani“ ubuduće plaćaju 1,30 funti po milji koju pređu na britanskim najprometnijim putevima. Predlagan je i drugi koncept – da svako vozilo ima svoju „crnu kutiju“, koja bi bila svedok koliko je ko kilometara prešao. O ovome se govorilo pre dve-tri godine, a onda je nastalo zatišje po pitanju crnih kutija. Međutim, pre nekoliko nedelja, ideja je ponovo aktivirana, ovoga puta pod okriljem brige za sigurnost u saobraćaju „Crna kutija će snimati svaku milju, učiniće kamere nepotrebnim!“ – piše britanska štampa. Ovaj projekat Evropske unije, koji košta pedesetak miliona evra, delom će finansirati i vlada Velike Britanije, a značajni činioci biće i proizvođači automobila i industrija telekomunikacija. Sistem u kolima konstantno će emitovati podatke koji otkrivaju lokaciju, brzinu i pravac kretanja. Zvaničnici objašnjavaju da će tehnologija smanjiti broj saobraćajnih nesreća, zakrčenja i - emisiju ugljen-dioksida. Naravno, mnogi su se pobunili, tvrdeći da se radi o ugrožavanju privatnosti i da će ovakva tehnologija ostvariti scenario iz Orvelove “1984”, ali....Evropska komisija već zatražila od vlada da rezervišu radio frekvencu za ovaj sistem. Prve crne kutije, najavljuje se, biće instalirane u sve nove automobile već 2013....
I – eto do čega se došlo pod plaštom brige za planetu. Novi nameti (dakle - novac) i – sve manje ljudskih sloboda i prava izbora. I pored naučnih podataka koji jasno indiciraju da je globalnom zagrevanju uzrok Sunce, i da čovek nikako nije mogao izazvati klimatske promene na Marsu, Jupiteru, Saturnu, Plutonu, Neptunu i Tritonu, kao i činjenice da je porast emisije ugljen-dioksida posledica, a ne uzrok rasta temperature, nekome odgovara da i dalje zagovara važeću teoriju i na osnovu nje donosi zakone. Da li je moguće da održavanje mita o tome da je čovek izazvao globalno otopljavanje služi da bi čovečanstvo bilo držano u strahu i krivici, ne bi li se odustalo od ideje o slobodi, što bi, naravno, lepo poslužilo Novom svetskom poretku? Ukratko – uspostavljanje kontrole i otimanje novca.
Da naglasimo, sve ovo NIKAKO ne znači da treba bacati smeće i najlon kese gde kome padne na pamet, da je lekovito udisati smog ili jesti povrće tretirano pesticidima. Ili - hraniti se švercovanom američkom piletinom “bogatom” antibioticima i hormonima...

OTROVNI “ŠTEDIŠA”
Jedna od mera zaštite okoline jeste i predstojeća zamena običnih sijalica onim „štedljivim“. Evropska komisija, izvršni organ Evropske unije, definitivno je zabranila klasične sijalice, čije bi povlačenje sa tržišta trebalo da počne već ove godine, a da se njihova zamena ekološkim i štedljivim sijalicama obavi do kraja 2012. Objašnjeno je da su fluorescentne sijalice (Compact Fluorescent Light Bulb – CFL), iako 15 do 20 puta skuplje od običnih, vrlo isplative, jer višestruko štede struju, mnogo su bolje po čovekovu okolinu i vek trajanja im je dug – pet godina. Ali ispostavilo se nije sve baš tako.
Svetlost koju emituju je hladna, a “štediša” postiže punu jačinu svetlosti tek nakon nekog vremena (do 3 minuta). Zatim, emisija infracrvenih signala od strana CFL može ometati aparate za daljinsko upravljanje i mobilne telefone. Mnogima nije prijatno ni brujanje koje emituje štedljiva sijalica. Zanimljivo je da CFL vremenom sve slabije svetle, tako da, prema nekim proračunima, pred kraj svog veka emituju samo 70-80 procenata početne količine svetlosti, a traju znatno kraće ako se uključuju na samo nekoliko minuta. Na primer, ako su periodi uključivanja i isključivanja dužine pet minuta, vek sijalice može biti kraći i do 85 procenata... Inače, pri njihovoj proizvodnji troši se neuporedivo više energije nego kada se radi o običnim sijalicama (otud i cena).
A sada ono najvažnije: “ekološke” sijalice sadrže živu, oko 5 miligrama po komadu. Jedna od preporuka šta učiniti ako vam slučajno ova sijalica pukne, a vi se baš zatekli u toj prostoji, svodi se na sledeće: zaustaviti disanje i izaći iz sobe; malo kasnije ponovo zaustaviti disanje, vratiti se u prostoriju i otvoriti sve prozore; posle dan-dva možete ponovo ući u sobu...
Odlaganje upotrebljenih sijalica poseban je problem, da ne bi došlo do kontaminacije okoline. Jedna studija iz 2008. upozorila je da su plastične kese najgore rešenje, jer iz njih živina para nastavlja da “curi”. Preporučuju se hermetički zatvorene staklene tegle, kao najbolje rešenje za “smeštaj” štedljive sijalice koja je odslužila svoje. A reciklaža košta “k'o svetog Petra kajgana”... Baš neka ekološka sijalica?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Čitanje misli postaje moguće?!


Piše Slavoljub Marković
Obično to biva kao u filmu “Šesto čulo”, kad doktor Malkom Krou (Brus Vilis) predloži svom pacijentu, šestogodišnjem Kolu, malu igru “približavanja” tako što će mu - pogađati misli. Za svaku pogođenu misao, dečak će se jedan korak približiti doktoru koji ga čeka u svojoj fotelji, a posle svake greške, dečak isto toliko može da se udalji. U početku se sve čini lakim i Brus Vilis uspešno čita dečakove misli, a onda… sve kreće svojim tokom i dečak ga napušta. Mada, postoji i drugačiji scenario, futuristički predočen Spilbergovim “Majnoriti Riportom“...
Nisu samo psihotroničari svih vrsta uporni u pokušajima da proniknu u tajne misli i razmišljanja. Njihovim tragom odavno su pošli i brojni naučnici, pre svih neurobiolozi, tragajući za tehnikama pristupa nepreglednoj dubini ljudskog mozga.

KRATKOROČNA MEMORIJA
Američki naučnici već duže vreme strpljivo rade na razvoju tehnika koje bi im omogućile otkrivanje nečijih najskrivenijih misli uz pomoć magnetne rezonance (MRI) i analize dobijenih podataka. Pri tom se upotreba skenera pri iščitavanju moždanih signala pokazala poprilično tačnom. Konkretno, naučnici su u 80 odsto slučajeva znali u koju od dve ponuđene slike gledaju zamorci na kojima su sprovođena istraživanja.
Ovaj test je, međutim, samo jedan u nizu tokom kojih su se, uz pomoć magnetne rezonance koja se, inače, koristi u bolnicama, čitale misli koristeći radio-magnetno polje i radio-talase. Dr Stephanie Harrison, koji vodi studiju na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, zamolio je šest volontera da gledaju u različite slike na skeneru – jednu s krugom i gotovo vodoravnim linijama i drugu s krugom i gotovo uspravnim linijama preko njega. Dok su gledali slike, pokazalo se da se pri promeni slike aktiviraju drugi delovi njihovog mozga. Zamoljeni su da zapamte određeni krug i, analizirajući uzorke moždane aktivnosti, u velikom broju slučajeva - pogodili su o kom se krugu radi.
Ova studija omogućila je naučnicima da odrede koji su delovi mozga povezani sa kratkoročnom vizuelnom memorijom, što se već smatra prvim značajnim korakom na putu demistifikovanja tajne čitanja misli.
Slična istraživanja sproveli su i kalifornijski naučnici. Oni su zamolili volontere da pogledaju 1750 slika i uz pomoć MRI-a su u čak devet od 10 slučajeva pogodili na koju sliku su volonteri mislili!
- Dekodiranje moždane aktivnosti povlači brojna etička pitanja i pitanje nečije privatnosti. Mislimo da niko ne bi trebalo da bude podvrgnut nekakvom skeniranju mozga na silu ili bez potpunog objašnjenja - rekao je voditelj te studije Džek Galant, pokušavajući da se unapred ogradi od mogućih zloupotreba ovakvih istraživanja i tehnika.

A ETIKA?
Tajne misaonog procesa pokušavaju da odgonentnu i na čuvenom Maks Plank institutu. Ekipa je koristila skenere visoke rezolucije da bi se odredile linije aktivnosti koje se kasnije prevode u jasne misli i otkrivaju šta osoba uskoro namerava da uradi. Smatra se da je to prvi put da naučnici uspevaju da čitaju misli na ovaj način.
- Upotrebom skenera možemo da vidimo ceo mozak i pročitamo informaciju koju, gledajući spolja, ne biste mogli da dobijete. To je kao da ručnom lampom tražite zid na kome ćete zapisati informaciju - prokomentarisao je Džon Dilan Hejniz, sa Maks Plank instituta za humane kognitivne nauke u Nemačkoj, koji je vodio istraživanja u saradnji sa kolegama sa Londonskog i Oksfordskog univerziteta.
Tokom ispitivanja, naučnici su tražili od dobrovoljaca da odluče kako će sabrati ili oduzeti dva broja koja su kasnije prikazana na ekranu. Pre nego što su se brojevi pojavili, i ovde je korišćen skener koji je koristio tehniku magnetske rezonance. Istraživači su, zatim, upotrebili program koji registruje suptilne razlike u mozgu, na osnovu kojih je u mogućnosti da predvidi namere osobe, uz preciznost od 70 odsto. Istraživanje je otkrilo tragove aktivnosti u jednom delu mozga koji se zove medijalni prefrontalni korteks.
Većina neurobiologa oprezno prihvata ove rezultate i smatra da ne možemo još da govorimo o čitanju misli kod ljudi, ali tako brzo se napreduje da će naučnici uskoro biti u stanju da odrede, u izvesnoj meri sa sigurnošću, da li neko izmišlja ili zaista ima nameru da, recimo, izvrši neki zločin. Oni se nadaju da će u budućnosti uspeti da razviju sistem koji analizira moždanu aktivnost, otkrivajući namere pre nego što bilo šta bude učinjeno. Naprednije verzije bi mogle da čitaju složene misli i da ih izdvoje i pre nego što osoba postane svesna toga.
- Uveravam vas da će tehnike ići dalje i mi ćemo biti sve više u mogućnosti da ispitujemo namere ljudi, um, misli, nade i osećanja. Nešto od toga će biti poželjno, jer će pomoći u dijagnozama i obrazovanju, ali treba da razmišljamo o etičkim pitanjima - rekao je profesor Kolin Blejkmor, neurobiolog i direktor Medikal Risrč Kaunsila.
Drugim rečima, ove tehnike postaju stvarne i, kako je upozorio i profesor Džon Dilan Hejniz, sa Maks Plank instituta, potrebni su nam etički okviri o njihovoj upotrebi, da ne bismo jednoga dana bili iznenađeni šta su sve u stanju da učine. „Za nekoliko godina ovo će doći, a mi bismo morali da budemo spremni“, rekao je on.

VOJNI EKSPERIMENTI
Uostalom, poznato je da američka vojska već prilično dugo finansira istraživanja u oblasti čitanja misli. Naučnici, koji su za te potrebe dobili četiri miliona dolara od američke vojske, istražuju moždane signale kako bi pokušali da dešifruju ono o čemu neka osoba misli i kome ona želi da uputi poruku. Projekat je plod saradnje univerziteta Kalifornija, Karnegi Melon i Merilend. Naučnici koriste tehnologiju čitanja moždanih talasa, poznatu kao elektroencefalografija (EEG), koja elektrodama, postavljenim na glavu pacijenta, meri električnu aktivnost mozga. Volonteri u tom eksperimentu na glavu stavljaju kapu sa elektrodama i dobijaju zadatak da misle na reč koju im zadaju naučnici koji potom analiziraju moždanu aktivnost.
Svrha ovog istraživanja je pružanje pomoći vojnicima koji su u borbama pretrpeli povrede mozga, ili pacijentima koji su preživeli moždani udar, uz spravu koja bi mogla da prepozna njihove misli. Mada, malo ko nije uveren da bi istraživanje moglo da bude upotrebljeno i za ispitivanje neprijatelja…
Barbara Sahakian, profesor neuropsihologije na Univerzitetu u Kembridžu, rekla je da brzina napretka neurobiologije primorava naučnike da o svemu zauzmu i čvrste etičke stavove...
- Želimo li mi da postanemo društvo „Majnoriti Riport“, u kome ćemo predupređivati kriminal koji se možda neće ni desiti? - pita se ona. - Za neke od ovih tehnika, samo je pitanje vremena kad će zaživeti i toga moramo da budemo svesni.
Kako se ne bi desilo da nas stvarnost prestigne na način koji nam još uvek deluje tako nestvarno...

ČITANJE SNOVA I FANTAZIJA!
Tim američkih naučnika sa kalifornijskog Univerziteta Berkli, na čelu sa profesorom Džekom Galantom, tvrdi da je napravio važan korak u pravcu izrade uređaja koji bi mogao da „čita“ živi mozak, odnosno, svesno iskustvo i percepciju druge osobe. Ovaj napredak je postignut zahvaljujući prodoru u izučavanju aktivnosti mozga, i to onog njegovog dela zaduženog za vizuelno opažanje. Novi pristup dešifrovanju moždanih signala predstavlja pravi proboj u razumevanju načina na koji mozak kodira informacije. To razumevanje je omogućilo kompjutersku simulaciju ovog koda, što bi u budućnosti moglo da se iskoristi za praćenje mentalnih procesa - kao što je pažnja, a možda bi čak moglo da omogući i pristup vizuelnom sadržaju snova i imaginacije.
- Trenutno nije poznato da li se procesi kao što su sanjanje i maštanje u mozgu ostvaruju na način koji funkcioniše slično spoljnom opažanju. Ako je tako, tehnike razvijene u našem ispitivanju mogle bi se direktno upotrebiti za proučavanje mašte i snova - kaže Galant.
Uređaji za dekodiranje moždane aktivnosti mogli bi, pored očigledne - policijske, imati i brojne druge primene, recimo kao pomoć u postavljanju dijagnoze, u proceni delovanja medicinskih terapija i u izradi kompjuterizovanih srčanih i neuroloških proteza. Ali i – ko zna za šta još?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Niko se još nije javio



Piše: Ž. Dulić
Potraga za odgovorom na pitanje šta se dešava posle smrti, traje od pamtiveka. I dok su ga neki pronalazili u različitim religijama, ima i onih koji pokušavaju da rešenju tog problema pristupe sa naučne strane. Tako je Britanac Tomas Lin Bredford 1921. prvi pokušao da izvede “naučni” eksperiment i dokaže da postoji život posle smrti. Međutim, prvo je morao da umre! Zatvorio se u sobu, legao na krevet i pustio gas... Ali, kao svaki dobar naučnik, on je želeo da svetu prenese svoja saznanja i upozna ga sa rezultatima svog istraživanja. Stoga se, pre nego što je pristupio izvršenju namere da sebi oduzme život, obratio za pomoć poznatom medijumu Rut Doran. Dogovorili su se da će on, ukoliko bude zaista otkrio da postoji “onostrani svet”, stupiti u kontakt sa njom i preneti joj sva svoja zapažanja. To se, međutim, nikada nije dogodilo.
Ma koliko ovaj eksperiment zvučao neverovatnim, to nije bio jedini ovakav pokušaj. Dvadeset godina kasnije, istaknuti britanski fizičar Oliver Lodž obavestio je četiri medijuma da će ih kontaktirati posle svoje smrti, pod uslovom da sami odgonetnu poruku koju je iz predostrožnosti zapisao, stavio u koverat i dao na čuvanje jednoj osobi od poverenja. Međutim, u tom kovertu nalazilo se još šest drugih koverata sa različitim zagonetkama i sve ih je trebalo rešiti da biste se domogli autorove poruke sa onog sveta. Lodžova zamisao je bila toliko komplikovana da nijedan medijum nije uspeo da reši sve zagonetke i njegov pokušaj je propao.
Još zamršeniji način kontaktiranja sa svetom posle svoje smrti, osmislio je fizičar i zaljubljenik u enigmatiku Robert Turles. On je napisao dve šifrovane poruke i objavio da će ključ za njihovo dekodiranje lično reči onom koji, posle njegove smrti, bude uspeo da stupi u kontakt sa njim. Turles je umro 1984. Do danas se stotinak osoba javilo sa tvrdnjom da poseduju ključ za dešifrovanje njegovih poruka, ali niko od njih nije uspeo da istinski dokaže da je “razgovarao” sa pokojnikom.
Postoje, međutim, i drugačiji pristupi ovom problemu. Naime, kad se posle duge, teške i opasne hirurške intervencije probude iz anestezije, mnogi pacijenti tvrde da su neke delove operacije posmatrali iz ptičje perspektive, kao da su na trenutak izašli iz sopstvenog tela i lebdeli u operacionoj sali. Ovakva iskustva bliske smrti zaintrigirala su i naučnike. I dok se jedni pitaju da li, u trenutku kad je ishod hirurškog zahvata krajnje neizvestan a pacijent gotovo na samrti, duša, makar na trenutak, napušta njegovo telo, drugi tvrde da je reč o halucinacijama izazvanim jakim sredstvima za uspavljivanje. Da bi bar delimično razrešila ovu dilemu, uprava Univerzitetske klinike u američkoj državi Virdžinija odlučila je da u operacionu salu, neposredno iznad operacionog stola, postavi ekran koji je okrenut ka plafonu. Sliku koja se nalazi na tom ekranu ne mogu videti ni lekari, ali ni pacijent koji leži na stolu. Da bi dokazao da nije halucinirao, pacijent mora da kaže šta je video na ekranu. Pošto još niko nije uspeo da opiše sliku na ovom ekranu, eksperiment je još u toku.


21 GRAM
Američki lekar Dankan Mekdugal iz Masačusetsa pokušao je da naučno dokaže istinitost teorije da se u trenutku smrti duša rastaje od tela. Polazeći od pretpostavke da čak i duša poseduje masu, makar i minimalnu, on je 1901. izmerio težinu šest umirućih pacijenata, nekoliko minuta pre i posle njihove smrti. Ustanovio je da su posle smrti svi bili lakši za 21 gram! Iako naučni krugovi nisu nikada prihvatili rezultate ovog neobičnog eksperimenta, on i danas privlači veliku pažnju. Tako je 2003. godine, po scenariju Giljerma Arijage snimljen film “21gram” sa Šon Penom i Naomi Vots u glavnim ulogama.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li se rađamo pametni?




Piše Miodrag Milanović


Rasprava o temeljima inteligencije ne datira „od juče“. Njeni počeci vezani su za 1911. godinu. Tada je Francuz Alfred Bine, u nameri da podigne nivo znanja i ugleda osnovnih škola u zabačenim četvrtima, došao na ideju da meri „moždani kapacitet“ učenika, uz pomoć „skale za merenje inteligencije“. Na zahtev ministra obrazovanja, Bine je smislio skalu. Test je, u suštini, obuhvatao ponavljanje niza brojeva, reprodukovanje geometrijskih figura i definicije predmeta. Po rezultatima, bolje su prolazila deca iz imućnijih porodica. Bine je to lakonski objašnjavao time što su, navodno, deca iz siromašnih porodica, kada je reč o znanju, bila iskompleksirana u odnosu na njihove bogate vršnjake.

Mršavi rezultati
Bineova testiranja poslužila su nekim stručnjacima da zasnuju tvrdnje da je inteligencija urođena i da nema veze sa socijalnim statusom ispitanika. Siromašni su jednostavno gluplji (zato su i siromašni!) i to je tako, „vo vjeki vekov“! Pristalice teorije sticanja inteligencije za koju je uticaj sredine presudan - nisu se predavali. Da bi dali dokaze o bitnoj ulozi vaspitanja, oni počinju da proučavaju blizance koji su odvojeno rasli. Opremljeni istim genetskim materijalom, ali sledeći različite društvene puteve, blizanci, po svakoj logici, kako pretpostavljaju pristalice „stopostotnog uticaja sredine“, ne bi trebalo da imaju isti koeficijent inteligencije.
Bio je to put koji se, u praksi, pokazao prividno pogrešnim. Većina blizanaca, odvojenih od rođenja, pokazala su da imaju sličnu pamet. Samo je njih oko 25 odsto imalo koeficijent inteligencije (ILj) primetno različit. U stvari, suviše „mršav“ uzorak nije omogućavao da se dođe do naučno zasnovanih zaključaka. Ser Sirila Barta i druge pristalice shvatanja da je inteligencija potpuno urođena, bez oklevanja su, da bi svoje rezultate učinili što uverljivijim, lažne blizance pretvarali u prave, zbog čega se, kad su prevare otkrivene, sa podozrenjem gledalo na čitav ovaj eksperimentalni poduhvat.

Srećne mutacije
Stara rasprava - da li je inteligencija urođena ili stečena, rasplamsala se pre desetak godina na stranicama ugledne revije Lanset, u kojoj je Džilijan Tarner, profesorka u Njukastlu (Australija), otkrila da, kad je reč o inteligenciji, postoji genetska predispozicija. Geni, smešteni u hromozomu Dž, preneti dečacima preko mame (utoliko gore po tatu!), „vrzmaju“ se u mnogim komponentama inteligencije. Kćerke, obdarene sa dva Dž, jednim sa očeve, a drugim sa majčine strane, nasleđuju inteligenciju od oba roditelja. Tako da će mame, po Tarnerovoj, svojim muškim potomcima (obdarenim njenim Dž i sterilnim, očevim Y) „darivati“ razne anatomske ili funkcionalne elemente supstrata inteligencije.
Ali, neka se i tate raduju – samo će sinovi dovesti do vrhunca sposobnosti nasleđene od majke, jer, suprotno svojim sestrama, oni poseduju samo jedan primerak hromozoma Dž. Kod muškaraca, srećne mutacije koje pogoduju razvitku sjajnog intelekta, neće biti ometane. Tarnerova ne pominje naličje medalje – zato što imaju samo jedan hromozom Dž, uglavnom su dečaci žrtve zaostalosti i maloumnosti. Naime, istraživanja su pokazala (u krilu iste, brojne porodice), epidemiološki, da se u muškoj populaciji nalazi do 30 procenata više mentalno hendikepiranih - u odnosu na žensku. Ova australijska genetičarka preporučuje roditeljima željnim da imaju natprosečno obdarene unuke, da sebi izaberu zeta, ne u odnosu na njegovu inteligenciju, niti na inteligenciju njegovog oca, već - obraćajući pažnju na intelektualne crte potencijalne svekrve! Inteligentna svekrva – super pametni unučići!

Idiot – genije
„Advokati“ gena inteligencije, među kojima i Džilijen Tarner, insistiraju na svojim tezama i pokušavaju da smeste inkrimisane gene u genom. Na tragu R. Lerkea (čiju je istovetnu teoriju napadao N. Morton, koji je izračunao da se samo 17 od 325 objedinjenih gena kod mentalno zaostalih nalazi u hromozomu Dž), Tarnerova tvrdi da idiota od genija deli - samo jedan biološki korak. Po njenom mišljenju, ako hromozom Dž, sa deficitarnim genima, izaziva mentalno zaostajanje, onda, obratno, ukoliko jedinka raspolaže temeljno mutiranim genima - on daje natprirodno obdarenu decu.
Da bi dokazala svoju hipotezu o hromozomu Dž kao nosiocu inteligencije, Tarner se „hvata“ za grane geneaološkog stabla porodice Darvin, sa kojeg „visi“ nekoliko briljantnih pojedinaca. Engleski prirodnjak, očigledno inteligentan, imao je rođaka Frensisa Goltena, začetnika prvih merenja putem testova inteligencije, autora dela „Prirodno nasleđivanje“. Darvin je nasledio evolucionistički gen koji mu je u nasleđe ostavio njegov deda po ocu, Erazmus, zaljubljenik u botaniku, kome duguje dalekovido delo „Zoonomija“ (Zakon organskog života), a kojim najavljuje svoju revolucionarnu teoriju o poreklu vrsta. Ali za potrebe svog ogleda, Tarnerova tvrdi da Darvin duguje svoju inteligenciju majci, kćerci izvesnog J. Vedžvuda, „sjajnog keramičara“, stvaraoca finog fajansa i dede po majci Fransisa Goltena.

Oprezno sa svekrvom!
Golten, krupan buržuj viktorijanskog doba, besan zbog brzog uspona radničke klase, ali istinski naučnik u oblasti statistike, postavio je osnove eugenike, koja je u rukama mnogo manje obdarenih duhova napravila pustoš. Uzdižući ga u red uzora inteligencije, kako piše časopis „Lanset“, nije li Tarnerova, zbog pomanjkanja ukusa, napravila glupost ili je, nesvesno, označila tabor ka kojem je nose njena ubeđenja? Naime, genetičarka daje neka upozorenja koja se tiču braka!
Ona upozorava ljude da se odupru savremenim idejama seksualne privlačnosti i mladosti, te da sebi odaberu suprugu na osnovu njenog „pedigrea“. U tom smislu, dobro poreklo odnosi prevagu nad lepom spoljašnjošću. Prema Tarnerovoj, svaki muškarac koji sretne ljupku, inteligentnu, skromnu devojku, trebalo bi da (prisećajući se reči iz Biblije: “Koja je ono mlada osoba koja ide ka nama i čije crte govore o velikoj pameti?“) pobegne glavom bez obzira, a sve u ime visokog koeficijenta inteligencije svoga potomstva.
„Žene imaju veću slobodu izbora“, slaže se genetičarka, koji im dozvoljava da, bez velikog rizika, podležu fizičkim čarima svoga partnera, ali samo pod uslovom da budu oprezne pri proceni sposobnosti rasuđivanja svoje buduće svekrve.

Sirotica iz Lovuda
Kristofer Dženks, sociolog sa Harvarda, pridružujući se polemici da li inteligencija nasledna ili urođena, vadi iz rukava svoju statistiku sumnjive vrednosti, gde tvrdi da dete crpi 45 procenata svojih mentalnih sposobnosti iz sopstvenih gena, 35 posto iz sredine, a ostatak iz suptilne kombinacije oba pomenuta faktora. Jezičak vage preteže ka urođenosti, uz jednu „sitnicu“ – proračuni sadrže, prema priznanju samog autora, mogućnost greške od 20 procenata! Genetičar Lerke prihvata Dženksove teorije i, koristeći se i njima, promoviše hromozom Y kao nosioca inteligencije.
Nekako u isto vreme, jedna nekadašnja mala sirotica iz Paragvaja, koju je napustilo njeno pleme Gujaki, a prihvatio jedan etnolog, poverivši njeno vaspitanje svojoj majci, pružila je obilje dokaza pristalicama teorije o uticaju okoline na inteligenciju jedinke. Ona, dovedena iz prašume, briljirala je, savlađujući sa ocenom „odličan“ sve školske stepene – na kraju je diplomirala, naučivši na fakultetu da tečno govori tri jezika!
Drugi saveznici ove teorije prave u laboratorijama različite eksperimente na sirotim zamorcima. Evo šta je utvdila Dobrila Savović, stručnjak, naše gore list, kada je u dalekoj Švedskoj eksperimentisala sa miševima. Prvo ih je smestila u podstičuću okolinu – kaveze opremljene klackalicama, klikerima i tunelima. Nenaviknuti na ovakav luksuz, prepušteni sami sebi, siroti glodari počeli su da se dosađuju i intelektualno propadaju. Dok, ističe dr Savović, u „surovoj stvarnosti“ glodari dobijaju elastičniju moždanu koru i izlučuju pojačane enzime za svoje neurone.
Potkrepljujući svoje teorije, Dženks kaže: Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, kada bi ga spustili padobranom na krajnji sever, imao bi sve izglede da ga Eskimi na nekoj santi leda smatraju glupakom, a najmudrijem Eskimu ne bi ništa koristile njegove sposobnosti u srcu Menhetna ili Amazonije“. „Inteligentan u Beogradu, glup u Užicu“ - kažu naše Ere, slično uglednom sociologu sa Harvarda.

Inteligencija - kapitalistički pojam?!
Smatralo se da testovi za merenje koeficijenta inteligencije, hvaljeni sa toliko pompe nakon izlaska knjige „The Bell Curve“, mere celovitu inteligenciju vrednujući tzv. „faktor G“, intelektualnu karakteristiku organizma koja se smatrala nepromenljivom – ni godine starosti, ni sredina, nemaju uticaja na taj indeks opšte inteligencije. U toj senzacionalnoj knjizi (za godinu dana samo u SAD prodato je oko milion primeraka), čiji su autori Ričard Hernštajn i Čarls Murej, opremljenoj šemama i brojkama, brane brojne teze, od kojih se neke ne mogu odbraniti, sa strogo naučnog stanovišta. Evo jedne.
U postmodernim društvima izbiće na površinu „mentalne elite“, kažu autori, sastavljene od finansijskih stručnjaka, advokata, arhitekata, profesora i istraživača (očigledno - belci u većini) i obrazovaće kastu koja prezire nosioce niskog koeficijenta inteligencije, znači - siromašne.
Stvarno, u SAD, ILj je u korelaciji sa novcem i to sa razlogom, a to je simbolična vrednost američkog načina života. Kad bi sutra džez muzika postala prioritetna delatnost s one strane Atlantika, mogli bismo se kladiti da će se džezerima (čiji se današnji ugled ne dovodi u vezu sa inteligencijom) početi da pripisuje visok stepen inteligencije. Pojam inteligencije je kapitalistički pojam, voli da ponavlja Boris Sirulnik etnolog- psihijatar u tulonskoj bolnici „Sena“. ILj će, tvrdii on, nesumnjivo izmeniti društvene klase i način života.

Vuk i ovca...
Ako sporovi oko inteligencije izbijaju u pravilnim razmacima, to je zato što su oni, pre svega, ideološke prirode. Ljudi „desnice“ daju najčešće prednost genima, dok pripadnici „levice“, osetljiviji na društvene okolnosti, prednost daju porodici i školi. Naučnici umerenog shvatanja najradije prihvataju kombinaciju ta dva faktora.
Trudeći se da „vuk bude sit i ovce na broju“, oni odbijaju da odvoje urođeno od stečenog, držeći da su neodoljivo pomešani još u majčinoj utrobi: 100 posto urođenog, 100 posto stečenog - znaju da kažu kada požele da budu duhoviti. I stvarno, kada se dete pojavi, posle 9 meseci sazrevanja, ono ima glavu punu neuronskih veza. Nekoliko sedmica nakon oplodnje, ljudski embrion već ima na svojim leđima neuronski kanal gde se lančano proizvode nervne ćelije: 250.000 u minutu, u toku prvih 16 nedelja. Ritam se usporava tek pri kraju trudnoće. Po rođenju, beba raspolaže sa kapitalom od 100 milijardi neurona i počinje da se oslobađa „viška“. Pri svakom novim iskustvu, njen mozak se menja i neprimetno se oslobađa nekoliko sivih ćelija.

I larva i gusenica...
Žan Pijaže, švajcarski psihijatar koji je decenijama vladao u oblasti dečje psihologije, tvrdio je da inteligencija počinje da se razvija tek oko devetog meseca. Stručnjaci koji bdiju nad kolevkama danas tvrde da čovek nije leptir, koji naglo prelazi iz larve u gusenicu, pre nego što odbaci čauru da bi poleteo vlastitim krilima. On, takođe, nije sačinjen samo od jednog bloka – ne rađa se ni kao sveznalica ni kao neispisan beli list papira (tabula rasa), već kao jedinka već obeležena svojim identitetom „in utero“(u utrobi majke). Koliko je gena moglo upravljati izgradnjom njegovog mozga, toliko spoljnih iskustava će ga zatim oblikovati čitavog života? Strukturalno sposoban da, između ostalog, nauči da govori sve jezike bez akcenta, mali čovek gubi tu svoju sposobnost oko devete godine života...
I tako, iza nas je skoro čitav vek prepirki, a da nijedna strana nije došla ni do zadovoljavajuće definicije inteligencije. Zapadna kultura više nego ikada kuje u zvezde sivu materiju. Svi govore o inteligenciji (najglasnija je svakako MENSA, udruženje „pametnih“), a da, u stvari, ne znaju o čemu se radi, kao da su potrebne iste sklonosti duha da bi čovek bio bankar, umetnik, lekar ili zavarivač. Na jednoj strani i dalje nepomirljivo stoje integristi (genetičari) a na drugoj svi ostali. Rezultat je, za sada - 0:0.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li mi uopšte postojimo?
Vizije i hipoteze


Krajnje neobičan koncept savremenog razmišljanja predstavlja ideja da život kakav poznajemo možda i nije toliko stvaran koliko nam se čini. Po ovoj teoriji, svako od nas je ništa drugo do model u mamutskoj kompjuterskoj simulaciji kojom upravlja super civilizacija iz budućnosti! Neki čak teoretišu da bi takav program mogao biti delo postljudske civilizacije koja je konstruisala živopisnu i potpuno autentičnu simulaciju života iz hiljadama godina daleke prošlosti. To bi značilo da mi trenutno živimo u simuliranim uslovima, okruženi simuliranim događanjima kao vrstom zabave za pripadnike civilizacije koja čak i ne mora biti ljudskog porekla. Da bi se naglasila istinska dubina ovog koncepta, neophodno je reći da bi ova simulacija bila samo jedna od miliona sličnih, svaka određena različitim parametrima i specifikacijama izmenjenog pogleda na svet iz perspektive milijardi odvojenih pojedinaca. Ime ove ideje je simulacija predaka.
Možda ovakve ideje zvuče toliko ekscentrično i šašavo da je smešno i pričati o njima, ali u današnjem prilično izmenjenom akademskom svetu u kome se ozbiljno razmatraju teorija stringova, teorija haosa, kvantna mehanika i putovanje kroz vreme, ideja o predačkoj simulaciji zvuči dovoljno razumno da je i naučnici i filozofi tretiraju sa puno poštovanja.

Matriks
Scenario po kome je ljudska rasa zatvorena u sajbersvemiru je već poslužila kao inspiracija za brojne SF filmove, među kojima je svakako najpoznatiji Matriks. Činjenica je da ideja o simulaciji predaka postoji već dugo, ali nije stekla veći publicitet sve do 2001. kada je Nik Bostrom sa filozofskog odseka univerziteta u Oksfordu objavio rad pod naslovom Da li živite u kompjuterskoj simulaciji?
Primenivši vrhunsku akademsku logiku, Bostrom iznosi hipotezu da postljudska civilizacija neizmerne kompjuterske moći ne bi oklevala da stvori izuzetnu kompjutersku simulaciju prošlosti, preciznu do najsitnijih detalja, koja bi podrazumevala i osećajne iako simulirane pojedince koji savršeno tačno oponašaju realni svet bilo kog perioda ljudske istorije. Bostrum smatra da mi definitivno živimo u takvoj kompjuterskoj simulaciji. On tvrdi da je bar jedna od sledećih navedenih činjenica istinita:
1) ljudska vrsta će najverovatnije izumreti pre nego što stigne do „postljudskog“ nivoa;
2) ekstremno je neverovatno da će bilo koja postljudska civilizacija pokrenuti značajan broj simulacija sopstvene evolucione istorije (ili njenih varijacija);
3) gotovo je potpuno sigurno da živimo u kompjuterskoj simulaciji.

Nemoguće?
Mnogim ljudima će ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji zazvučati potpuno apsurdno. Oni koji se uopšte udostoje da reaguju na jednu ovakvu tvrdnju, ističu da bi stvaranje kompjutera neslućenih moći koji su neophodni za kreiranje i održavanje naizgled beskonačnog broja kompleksnih simulacija našeg sveta i univerzuma, bilo prevelik zalogaj čak i za supercivilizaciju budućnosti.
Bostrum, međutim, veruje u suprotno. On tvrdi da ideja o supercivilizaciji koja upravlja milionima predačkih simulacija predstavlja tek majušni delić njihovih sposobnosti. „Računarska moć kompjutera planetarne mase je 10na42 operacija u sekundi, a to podrazumeva samo već poznate nanotehnološke dizajne koji su verovatno još daleko od optimalnih. Jedan takav kompjuter bi mogao da simulira čitavu mentalnu istoriju čovečanstva (nazovimo to simulacijom predaka) koristeći manje od jednog milionitog dela moći obrade podataka u sekundi. Postljudska civilizacija bi mogla da sagradi astronomski broj takvih kompjutera. Zaključujemo da je računarska moć dostupna postljudskoj civilizaciji sasvim dovoljna da pokrene ogroman broj predačkih simulacija čak i ako u tu svrhu angažuje samo minijaturni delić svojih resursa“.
Neki smatraju da smo i sami daleko odmakli na putu tehnološkog razvoja koji će nam omogućiti sopstvenu predačku simulaciju. Brzina kompjuterskih procesora se udvostručuje svake godine, a sa njom i mogućnost stvaranja sve realističnijih grafičkih okruženja. Igrice i druge 3D softverske aplikacije danas izgledaju gotovo kao zaista prave stvari.


Kompjuterske slike
Činjenica je da slike stvorene isključivo u sajbersvemiru potpuno liče na realan svet.
Pitanje je samo koliko će vremena proći pre nego što dosegnemo tehnološki nivo na kome je moguće stvoriti kompjuterski svet koji se apsolutno ne može razlikovati od onoga u kome živimo?
Današnje softverske mogućnosti se ne zaustavljaju samo na zapanjujuće realnim 3D slikama pejzaža. Tu su i neobično ubedljivi 3D modeli ljudi i životinja. Pomoću pojedinih programa je moguće stvoriti portrete koji neverovatno liče na realne osobe koje ne postoje u realnom svetu, već su proizvod savremene digitalne tehnologije. Šta više, animacijom takva osoba može da govori, kreće se i okreće glavu s jedne na drugu stranu uz potpunu pokretljivost očiju.
To je realnost onoga što je danas tehnološki moguće uraditi na svakom kućnom računaru. Zamislite šta bi tek moglo da se uradi posle, na primer, milion godina neprekidnog razvoja kompjuterskih tehnika simulacije. Sasvim je verovatno da bi do tog vremena simulacija dostigla nivo na kome je ne samo moguće kopiranje preciznih slika ljudske realnosti koje se ne razlikuju od stvarnosti – ono što danas gotovo možemo da uradimo – već i omogućavanje tim slikama i modelima da razmišljaju i deluju kao svesne jedinke.
Istina je da nismo čak ni u stanju da zamislimo svekoliki opseg takvih mogućnosti. Zapravo, šta god da zamislimo na nivou tehnike simulacije, biće daleko ispod onoga što će ljudi budućnosti moći da ostvare.

Osećajna bića
Ovo su bile neke tehničke teškoće koje su se odnosile na stvaranje predačke simulacije. Ali šta je sa drugim vrednostima koje čine svet u kome živimo?
Na kraju krajeva, ljudska bića nisu školjke kod kojih izostaje reakcija. Ona imaju osećaje, emocije, ličnosti, identitete. U svaku autentičnu simulaciju u koju se da poverovati, moraju se automatski inkorporirati i ovi atributi ličnosti.
Neki smatraju da je to previše za bilo koju tehnologiju, bilo da je je reč o ovoj sadašnjoj ili onoj iz budućnosti. Međutim, ideji o predačkoj simulaciji i njenom početku nije određen definitivan datum ili broj godina u budućnosti, koje se ionako mogu meriti milionima. Tako je sasvim moguće da će u nekom periodu budućnosti – a pod pretpostavkom kontinuiranog tehnološkog razvoja – doći do neverovatnih otkrića na polju nanotehnologije i veštačke inteligencije, što će omogućiti stvaranje simulacije predaka i još mnogo toga što je sa aspekta vremena sadašnjeg potpuno nezamislivo.
Jedna od najglasnijih kritika ideje o simulaciji predaka odnosi se na stepen detalja koji bi morali biti inkorporirani. Neki smatraju da bi bilo neophodno ići do atomskih nivoa, a drugi da bi danas bilo neophodno rastegnuti taj nivo rezolucije na čitav spektar subatomskih čestica. To bi prirodno podrazumevalo i veliko povećanje računarske moći, ali kako ne bi sve simulacije zahtevale takav stepen rezolucije, on bi bio uključivan po potrebi kao dodani efekat.
Sa druge strane se raspravlja o tome kakav bi nivo finozrnaste rezolucije bio neophodan za prikaz univerzuma. Teoretičari tvrde da bi kod ovog problema od velike pomoći bila činjenica što je čovečanstvo trenutno nesposobno da dosegne svemir dalje od granica sopstvene atmosfere. Zbog toga nije potrebna posebna rezolucija, a kako putovanje do čak i najbližih zvezda nije na programu dogledne budućnosti, nema potrebe da se u simulaciju predaka – kada je reč o mapiranju svemira - inkorporiraju komplikovani detalji finozrnaste rezolucije.

Religiozne i moralne implikacije
Ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji neminovno pokreće i pitanja koja se tiču relevantnosti religije. Ako smo – kako to teoretičari tvrde – deo jedne od milijardi simulacija, kakve onda to implikacije ima na svet religijskih verovanja? Teoretičari ukazuju da bi religijska verovanja, ili njihovo odsustvo, svakako bili deo procesa simulacije baš kao i sve ostalo. Drugim rečima, religija u simuliranom svetu ne bi bila ni manje ni više važna nego što je nama u ovome.
Da li bi simulirana bića imala duše? Šta više, da li bi ta osećajna simulirana bića bila sposobna za religiozna i duhovna osećanja, ili bi jednostavno odgovarala na impulse poruka dizajniranih da simuliraju religiozna osećanja stimulisanjem određenih oblasti njihove veštačke inteligencije?
To su samo kapi u poplavi pitanja bez kraja podstaknute neobičnom argumentacijom ideje koja se u nekim krugovima brani sa neverovatnim entuzijazmom, pa čak i fanatizmom. Ističe se i da simulacija predaka ni na koji način ne umanjuje niti iskrivljuje vrednosti bilo koje religije koja predstavlja svet u svetu kontrolisanom od strane bića, koja tako postaju deo kreativnog procesa a samim tim i rukotvorina Vrhunskog Tvorca.
Najveća primedba ideji o simulaciji predaka vezana je za pad kompjuterskih sistema. Ko god ima iskustva sa kompjuterima zna da su njihovi opretivni sistemi itekako podložni greškama i povremenom padu. Te se greške javljaju mahom kada je kompjuter izložen pritisku da proširi svoje resurse do granica koje premašuju njegove realne mogućnosti. Da bi se zaštitio, kompjuter se jednostavno zaključa i onda ga je potrebno ponovo „podići“. Padovi se dešavaju i kada se koriste loše napisani softver ili uređaji i priključci koji nisu pravilno konfigurisani.
Što su kompjuteri napredniji, padovi sistema postepeno počinju da se smanjuju, ali se ipak dešavaju i nema nikakve sumnje da će ih biti i u budućnosti.
A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda smo takođe podložni svim uobičajenim normama korišćenja kompjutera: oštećenim i izgubljenim podacima, sporoj grafici, neočekivanom padu sistema. Ipak se čini da se ništa od ovoga ne dešava u ovom našem svetu. Svet nastavlja da postoji u svoj svojoj veličanstvenoj lepoti, naizgled bez ijedne greške.

Neutemeljeni mit?
Da li je to dokaz da je predačka simulacija samo neutemeljeni mit? Nije baš tako, kažu kritičari. Verovatnije je da će kompjuterska tehnologija budućnosti biti daleko ispred ove današnje, pa će i koristiti metode i tehnike koje danas uopšte nismo u stanju da shvatimo.
Aktuelna je i priča da kompjuterima budućnosti neće biti potrebni milioni linija preprogramiranog koda, već će raditi po instrukcijama sopstvenih misaonih obrazaca. Ovo je tek jedan od primera, ali će poslužiti kao ilustracija pravca u kome se kompjuteri budućnosti mogu razvijati i funkcionisati. Taj budući kompjuter bi mogao da ima odgovarajući ekvivalent operativnog procesora ali opremljenog tajnama fizke čestica, sa virtuelno neograničenim resusrsima i minimalnim troškovima kada su u pitanju memorija i brzina obrade podataka, napajan energijom bez frikcije koja može da traje zapanjujuće dugo.
Ipak, u svakoj tehnologiji postoje inicijalni neuspesi. Ali kakve će se sistemske greške javiti u simulaciji predaka? Hoće li to biti kraj sveta kakvog poznajemo? Hoće li čitav Univerzum iznenada nestati?
Možda ova pitanja zvuče smešno, ali u okviru predačke simulacije ona imaju fundamentalni značaj. I šta ako se operateri iznenada umore od simulacije? Šta će se onda dogoditi? Na kraju krajeva, današnje hit igrice veoma brzo postaju sutrašnji preskupi promašaji koji se ne prodaju čak ni u najjeftinijim varijantama.
A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda moramo nastaviti sa igrom ne bismo li one koji prate simulaciju održali zainteresovanim i zadovoljnim, zar ne? Cinici će nesumnjvo reći da upravo zbog toga i imamo toliko ratova širom planete (ili simulirane planete?!) koja u čitavoj istoriji ljudske vrste nikada nije bila preterano idilično mesto. A to jeste prilično zabavno, ako posmatrate sa strane.
Iako ideja o ljudskim bićima kao modelima u kompjuterskoj predačkoj simulaciji nije dokazana, to je nesumnjvo fascinantna tema. Uostalom, fascinacija koju kod nas izazivaju laboratorijski pacovi i čitavo obilje TV realiti šou programa, dokazuju postojanje naše bizarne potrebe da posmatramo ponašanje drugih. Ako u obzir uzmemo tehnologiju budućnosti – recimo za period od 2 miliona godina – možemo biti sigurni da ne postoji bukvalno ništa što možemo zamisliti a što će njima biti nemoguće da izvedu. Simulacija predaka će možda postati jedna od najmanje zanimljivih zabava, koja će držati pažnju još jedino akademika toga vremena. Ipak, ne možemo se otrgnuti zaključku da će – imajući u vidu kurs trenutnog tehnološkog razvoja – realistična simulacija predaka zajedno sa kloniranjem postati značajni deo budućeg života. Života u kome će se dokoni klinci zabavljati igranjem igrice toliko realne, koliko je realan svet u kome danas živimo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Papa će biti ubijen u Beogradu!?



Piše Miodrag Milanović

Mnogi su pokušali da pronađu ključ za datiranje događaja u 1000 katrena (strofa sa četiri stiha), koji čine centurije čuvenog proroka Nostradamusa. U vezi sa ovim legendarnim Francuzom, najosetljivije je pitanje tumačenja njegovih stihova. Neki izgledaju besmisleno, a u nekima su reči pogrešno napisane - ukratko, za lingviste “čitanje” Nostradamusa predstavlja pravu enigmu.
Hronološki sistem knjige pokušavali su da odgonetnu umovi poput Njutna, Paskala i Rasela. Jedan od novijih pokušaja odnosi se na Pavela Globu, direktora Astrološkog centra Rusije u Moskvi. On tvrdi da je našao “ključ” za uspostavljanje tačne hronologije događaja u Nostradamusovim proročanstvima.
Proučavajući centurije, Globa je bio začuđen što u svojim stihovima Nostradamus deli reči na delove i čini gramatičke greške, što se nikako ne slaže sa njegovom pismenošću i visokim obrazovanjem, Francuski prorok je, bez sumnje, lično vršio korekturu svoga teksta, ali štamparske greške nije otklonio. To je navelo Pavela Globu na ideju da je u katrenima šifrovano vreme događaja. Pokušaj da se u dešifrovanju primeni specijalni numerološki ključ, u čijoj izradi je korišćen moćan Majkrosoftov kompjuterski program, završen je polovičnim uspehom. Pokazalo se da redovi četvorostiha kriju određen broj - iz prvog se dobijaju brojevi 1, 2, 3, što ukazuje na milenijum u kome će se događaj odigrati. Drugi, treći i četvrti red (stih) takođe daju određen broj. Gramatičke greške su bile potrebne Nostradamusu da bi mogao šifrovati datum događaja.
Međutim, Globa nije uspeo ovim ključem da dešifruje sve katrene već samo pojedine. To ne govori da je njegov “ključ” pogrešan, već da je Nostradamus sam koristio više ključeva za šifrovanje katrena. Takođe, sa sigurnošću se može reći da pojedini stihovi, ili cele strofe, uopšte ne kriju nikakve datume.

PLAČ U SKLAVONIJI
Za nas su, naravno, posebno interesantni stihovi koji se odnose na područje gde žive Srbi. Već pri površnom pregledu centurija, primećuje se često spominjanje Srba, ”Sklavina” (tako su vizantijski hroničari i istoričari nazivali ovaj narod), Jadranskog mora i Dalmacije. Za jedan od najinteresantnijih katrena, tumačenje se odnosi na 1999. godinu i NATO bombardovanje Srbije, te da je to uvod, “inicijalna kapisla”, kako kažu stručnjaci, za potonju invaziju muslimana na Evropu. Radi se o katrenu 21 (III centurija) koji glasi: “U Jadranskom moru će se pojaviti strašna riba, sa ljudskom glavom i ribljim repom, koja će se oteti sa udice”.
“Strašne ribe” su podmornice i nosači aviona, a “otimanje sa udice” (Kosovo je “udica” na koju se Srbija najlakše hvata) je razorno raketiranje Srbije koje je bilo baš najintenzivnije sa NATO brodova. Srbija je izgubila rat i na Kosovu je instalirana vlada, sastavljena od terorista islamske veroispovesti. Na Kosovu i u susednoj Albaniji, postoje brojni kampovi u kojima se obučavaju fanatici koji ni Srbima ni Evropi ne misle ništa dobro.
Katren 32 iz II centurije direktno spominje Sklavine i Srbiju (Esclavonie), iz kojeg čitamo stih: “Plač će biti veliki u celoj Sklaviniji”. Ovaj stih, datiran u poslednjoj deceniji prošlog veka, u potpunosti se poklopio sa događajima kojima smo bili svedoci - građanski rat u SFRJ okončao se zverskim bombardovanjem, prvo Republike Srpske, pa potom i Srbije. Sukob na ovim prostorima ima veze sa usporavanjem procesa ujedinjenja Evrope, jer, po Nostradamusovom mišljenju, jedino ujedinjena Evropa (pre 2000. godine) može sprečiti, ni manje ni više nego...

DOLAZAK ANTIHRISTA!
Nostradamus je, za kraj prve i početak druge decenije III milenijuma predvideo niz ratova, pa i početak Trećeg svetskog rata, uz dolazak Antihrista. Svetska žarišta i neprestane krize na Bliskom istoku, u Iranu, Iraku, Pakistanu, Indiji, Avganistanu, pa i na Balkanu, potvrđuju ovo strahovanje. Dvehiljadita godina je prošla, Evropa se nije ujedinila, a njeno središte je trebalo da bude u Švajcarskoj.
Dolaskom Antihrista prethodiće atentat sa kobnim ishodom po rimskog papu, a odigraće se u Beogradu! Iz knjige proročanstva čitamo sledeću strofu:
“Rimski pravosvešteniče (Roman Pontife),
čuvaj se da se ne približiš varoši koju zapljuskuju dve reke,
jer ćeš tu krv propljuvati,
ti i tvoji u mesecu kad cvetaju ruže”.
“Varoš na dve reke” je, bez sumnje, Beograd, a ruže cvetaju u maju. Dakle, ubistvo pape bi se odigralo prilikom njegove hipotetičke posete u proleće. Ako znamo da je, do sada, papa nekoliko puta planirao posetu Srbiji (poslednji put je to bilo u vreme vlade pok. premijera Đinđića), simptomatično je to što jsu ove posete dogovarane za mesec maj! Evo šta o ovom Nostradamusovom katrenu kaže Mikele Đanini, jedan od vatikanskih hroničara:
“Naravno da znamo za Nostradamusovo proročanstvo koje se tiče ubistva Svetog oca u Beogradu, no, ovoj temi prilazimo sa dužnim oprezom.
Mogu samo reći da Sveti otac do sada nije posetio Srbiju iz drugih razloga, a ne zbog Nostradamusovog proročanstva”.
Skoro pola veka posle nastanka centurija, posle više hiljada tumačenja i mnoštva potvrđenih proročanstava, nijedna zvanična institucija nije našla za shodno da ispita fenomen Nostradamusa, tim pre što bi ovaj obiman posao podrazumevao zajednički rad lingvista, matematičara, istoričara i profesionalnih šifranata. Takav tim bi mogao, za vrlo kratko vreme, da pruži odgovor: da li su Nostradamusova proročanstva zaista proročanstva, ili tek zanimljivi stihovi sa istorijskom potkom? A pravo pitanje glasi: zašto čovečanstvo ne želi da kompetentni stručnjaci daju konačan sud o Nostradamusovom delu? Možda zbog toga što se odogovor krije u katrenu koja najavljuje dolazak Sudnjeg dana? Nekada pomaže, ako već nema leka, da od neprijatnih saznanja, jednostavno, okrenemo glavu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Do veštačkog života
samo korak!




Piše Slavoljub Marković
Američki naučnici su ušli u pretposlednju fazu pre stvaranja veštačkog života, u potpunosti zasnovanog na DNK genomu koji je napravio čovek, što je tema kojom se godinama bave pisci naučne fantastike. Drugim rečima, dojučerašnja fantastika možda će već sutra postati realnost!
Otkriven je način za dobijanje sintetičkog genoma koji bi mogao da dovede upravo do stvaranja veštačkog života - objavljeno je na internet stranici Instituta Venter koji vodi kontroverzni američki istraživač Krejg Venter. Njegove laboratorije nameravaju da stvore veštački život, uprkos etičkim pitanjima na kojima insistiraju protivnici njegovog rada.
Postupak je već primenjivan u proizvodnji nove generacije biogoriva i na polju biohemije. Institut Venter je još u januaru objavio da je uspeo da stvori prvi sintetički genom jedne bakterije.
Venterovi saradnici su za proizvodnju tog genoma najpre koristili bakteriju E. colli, ali su zaključili da je taj proces dugotrajan, jer je bakterija teško uspevala da reprodukuje velike segmente DNK. Zato su došli na ideju da upotrebe jednu vrstu kvasca i dobiju sintetički genom zahvaljujući postupku homologne rekombinacije, procesu koji ćelije primenjuju u prirodi za popravak štete na svojim hromozomima. Zatim su istraživali sposobnost grupisanja DNK u kvascu za koji se pokazalo da je “genetska fabrika”.
“Stručnjaci Instituta Venter sada mogu da u samo jednoj etapi sastave čitav genom bakterije Mycoplasma genitalium od 25 fragmenata DNK”, ističe se u Institutu.

ETIČNOST I RIZIK
Krejg Venter, inače, već neko vreme intenzivno radi na dešifrovanju ljudskog genetskog koda. Svoje otkriće ovaj naučnik bi mogao da objavi kroz nekoliko nedelja, obrazlažući ga kao ogroman korak napred u razvoju proizvodnje genoma. Ali, sigurno je da će ovo podstaći debatu o etičnosti stvaranja novih vrsta.
Venter je siguran da će njegovo otkriće biti važan filozofski korak u istoriji naših vrsta. “Od sposobnosti da pročitamo naš genetski kod, krećemo se prema sposobnosti da ga ispišemo. To nam pruža potencijalnu mogućnost da napravimo stvari o kojima nikad nismo razmišljali”, kaže Venter.
Tim koji je sastavio Venter broji 20 naučnika koje predvodi nobelovac Hamilton Smit. Isključivo od hemikalija načinjenih u laboratoriji, oni su - što prethodno nije nikome uspelo - sastavili veštački hromozom koji sadrži 381 gen i 580.000 baznih parova genetskog koda. Niz DNK kao osnovu ima bakteriju Mycoplasma genitalium, a novu strukturu tim je krstio imenom Mycoplasma laboratorium. Ova bakterija biće transplantirana u ćeliju žive bakterije, a očekuje se da će ona preuzeti kontrolu nad ćelijom i postati - novi oblik života.
Sličan postupak već je uspešno obavljen sa dve različite žive ćelije, pa je Venter uveren da se taj deo procesa uopšte ne mora proveravati. Jasno je da bi ovakvo kontroverzno otkriće moglo da izazove mnoge etičke i moralne dileme, ali Venter smatra da je to što sa saradnicima radi - prava nauka. Dizajnirani genom mogao bi da ima neverovatno veliki pozitivan potencijal, naravno, ako se sa njim bude ispravno postupalo.

STRADAĆE ČITAVI KONTINENTI
Poznati astrofizičar ser Martin Ris, britanski dvorski astronom i profesor Univerziteta u Kembridžu, smatra da će u 21. veku nauka brže promeniti svet nego ikada do sada. “Naš vek je veoma poseban”, kaže on, dodajući da prvi put ljudi mogu da izmene sami sebe. Ali, on upozorava i na nepredvidive opasnosti od eksperimenata u oblasti mikrobiologije i gen-tehnologije - tehnologije najsitnijih elemenata sa mogućim razvojem nano-mašina, živih organizama, kopija koje se same umnožavaju i mogu da “pojedu” čitave kontinente! U odnosu na te opasnosti, prirodne nepogode kao što su udari asteroida, zemljotresi, vulkani ili izumiranje vrsta, izgledaju bezazleno. “Nove tehnologije”, kaže ser Martin Ris, “predstavljaju nepredvidive opasnosti”. Posledice za životnu sredinu su nesagledive, jer svako novo otkriće predstavlja novi rizik.
Bio i kibernetska tehnologija su, očigledno, prirodi “do kolena”. Iako nude sjajne perspektive za čovečanstvo, imaju i svoje tamne strane. Neke tehnologije mogu da dozvole samo jednom fanatiku da podstakne globalnu katastrofu. Naučnici, kao i ostali deo sveta, moraju da preuzmu odgovornost za rizik koji nosi nova tehnologija, imajući u vidu da naša planeta za sobom ima dugu istoriju.
Krejg Venter, međutim, odbacuje strahovanja da bi, kada jednom bude stvoren veštački život, mogla da se otvori Pandorina kutija za one koji žele da se igraju Boga, ili nas uvedu u eru bio-terora. Venter smatra da sve glavne glavne religije zahtevaju od ljudi da pokušaju da unaprede društvo, i dodaje: “Mi pokušavamo da stvorimo nov sistem vrednosti života. Kad se nešto odvija na takvom nivou, ne možete očekivati da će svi biti srećni”.
On tvrdi da se evolucija ljudskog roda danas odvija brže nego ikada u istoriji čovečanstva. Ovaj ubrzani proces najbolje odslikava činjenica da je prirodna selekcija među ljudima toliko rapidna da se za svega nekoliko generacija očekuju jedinke sa urođenom rezistencijom na teške bolesti, kao što su dijabetes i malarija. A na to bi se moglo i dodatno uticati. Prvi koraci već su napravljeni...
Sledeće se teško usuđujemo da predvidimo...

BEBA DIZAJNIRANA DA POBEDI RAK
Dvadesetsedmogodišnja Britanka, čije ime nije navedeno, rodiće ovih dana bebu, jedinstvenu po tome što je to prvo novorođenče koje neće imati gen za rak dojke! Ona se na taj korak odlučila pošto su tri generacije žena u muževljevoj familiji (baba, majka i sestra), između 20. i 30. godine, obolele od raka dojke, pa je verovatnoća da njegova kćerka oboli iznosila 80 odsto.
Tim lekara skenirao je embrione i izdvojio one koji ne sadrže gen BRCA1, odgovoran za karcinom dojke. Skeniranje je obavljeno krajem aprila, a od pet embriona, dva koja ne sadrže gen za rak dojke ubačeni su u matericu žene.
“Ovo je tehnika koja predstavlja prekretnicu, klinički unapređenu i razvijenu tokom proteklih nekoliko godina. Ona sada može biti ponuđena kao uspešna opcija drugim parovima koji nose ovaj genetski poremećaj”, izjavio je Pol Serhal, direktor Odeljenja za medicinski potpomognuto začeće na Univerzitetskom koledžu u Londonu, dodajući da je ovo prvi takav slučaj koji će doneti nadu hiljadama drugih porodica sa istorijom opake bolesti. Mnoge žene koje su nasledile gen za rak dojke, podvrgavaju se radikalnoj mastektomiji (delimičnom ili potpunom odstranjivanju dojke). Samo u Velikoj Britaniji, godišnje se otkrije više od 44.000 slučajeva raka dojke, dok gotovo 12.500 obolelih umre.
Inače, postoji više od 600 mutacija gena BRCA1, od kojih najveći broj povećava rizik od pojave raka dojke. Geni BRCA1 i BRCA2 prvi su u nizu otkrivenih gena koji izazivaju rak dojke i dovode se u vezu sa naslednošću te bolesti, ali i karcinomom jajnika, prostate i debelog creva.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Desnica Jovana Krstitelja tvorila čudesa



Piše Slavoljub Marković

Čuda se dešavaju i u naše doba. Tako je Moskovljanin Vladimir Ivanovič Mastjukov, koji se punih pet godina kretao pomoću štaka, čudom zadobijenim isceljenjem u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, prohodao posle poklonjenja desnici - časnoj ruci Svetog Jovana Krstitelja i Preteče, kojom je ovaj krstio Isusa i koja se čuva kao najveća relikvija u Cetinjskom manastiru, uz mošti svetog Petra Cetinjskog i deo Časnog krsta.
„Da bi čudo bilo veće, vest o tome je preko skoro čitave naslovne strane doneo list “Komsomoljskaja pravda”, preneo je jeromonah Petar (Dragojlović) koji se nalazio u pratnji ove velike svetinje na njenom putu po pravoslavnoj Rusiji. Prema njegovim rečima, ovaj dnevni list je, pod naslovom „Desnica Jovana Krstitelja tvorila čudesa“, doneo priču o Vladimiru Ivanoviču Mastjukovu, penzioneru koji je više od pet godina hodao pomoću štaka. Njega su u Hram Hrista Spasitelja 8. juna te 2006. godine, doveli rođaci i posle pročitane molitve nad Desnicom Svetog Jovana, kad su krenuli da mu pomognu da izađe iz Hrama, Mastjukov je uzviknuo: „Pustite me, ja ću sam ići!“ On svedoči da su mu se u tom trenutku u nogama pojavile lakoća i snaga i da je istog trenutka mogao normalno da hoda. Celu priču preneo je detaljno i engleski „Dejli telegraf“.

MALA DAŠA PONOVO ČUJE
Stigla su i druga svedočenja o čudima. Pošto je, u Kijevo-Pečerskoj Lavri, majka sa četvoromesečnom devojčicom Dašom pristupila Desnici svetog Jovana, devojčici, koja je od rođenja bila gluva, počelo je da funkcioniše čulo sluha, prenele su ukrajinske novine. Čudo se desilo kada je izlazeći iz hrama Kijevo-Pečerske lavre, gde se toga dana nalazila ova velika hrišćanska svetinja na svom proputovanju, jedna vernica ispustila novčić, a Daša se okrenula i zaplakala. „Daška ništa nije mogla da čuje, nije reagovala na zvuke. Ona je od rođenja bila gluva. Lekari su rekli - zauvek. A vidi sad! Ali, ja sam znala, ja sam se molila! Samo Hristos zna kako sam se molila! A muž nije verovao, nije dao da se ide u Lavru“, ispričala je Dašina majka.
Ovo su tek dva od mnogobrojnih isceljenja koja se već vekovima pripisuju svetiteljskoj moći Jovana Krstitelja. On se u hrišćanstvu smatra poslednjim od proroka koji su najavljivali dolazak Spasitelja, a i jedinim koji ga je video. Među jevanđeljskim ličnostima koje okružuju Spasitelja, Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto, kako po svom čudesnom dolasku na svet i načinu života, tako i po ulozi u krštavanju ljudi i krštenju samog Isusa (na reci Jordan, obojici je tada bilo oko trideset godina), ali i po svom tragičnom odlasku iz ovoga života.
Proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše svečara je 20. januara. Puno naših porodica slavi ga kao krsnu slavu. Srbi ga posebno poštuju i kao zaštitnika kumstva i pobratimstva. Slavili su ga i mnogi zanati i esnafi. Sveti Jovan je širom sveta zaštitnik krojača, kožara, krznara, gostioničara, nožara, zatvorenika, osuđenika na smrt, kao i pevača i muzičara. U svakom hramu nalazi se njegov lik, a na prastarim vizantijskim ikonama oslikan je sa krilima.

KRŠTENJE ISUSA NA JORDANU
Rođen je pola godine posle Hrista, a podatke o njegovom detinjstvu i mladosti nalazimo samo kod svetog Luke. Mladost je proveo u pustinji nedaleko od Hevrona, gde je živeo strogo podvižničkim životom u pećinama, o čemu svedoče jevanđelisti Matej i Marko. Oni kažu da je Jovan nosio grubu odeću i jeo med i skakavce. Kad je bio spreman za veliku misiju, u 15. godini vladavine Tiberija Ćesara, Jovan se pojavio kao preteča Mesije na reci Jordan, gde je pre očišćenja dolazio narod radi obrednog umivanja. Tu im se Jovan obratio, propovedajući pokajničko krštenje za oproštaj greha. Suština njegove propovedi bila je u tome da pre nego što se umiju spolja, ljudi treba da se moralno očiste, tako što će oprati dušu i pripremiti put Gospodu u svojim srcima.
Jovanovo krštavanje, svakako, nije bilo opravdanje samo po sebi. Smisao njegovog služenja je u moralnoj pripremi ljudi za buduće najviše duhovno krštenje Hrista. Drugu stranu Jovanovih propovedi predstavlja učenje o približavanju carstva Božjeg. Kad je očekivanje Mesije dostiglo vrhunac, Isus je došao na Jordan da se krsti, a taj je čin praćen čudesnim znacima: glasom Boga Oca sa neba i silaskom Duha Svetoga u obliku goluba. Kroz taj čin se pokazala i misija Hristova u svetu i put našega spasenja, jer “Gospod uze grehe čitavog čovečanstva i pod njima umre (potapanje) i ožive (izlazak iz vode)”.
Jovan nije umro prirodnom smrću. Pošto je optužio Iroda za nemoralan život, zatočen je u tamnicu, a na zahtev Salomije, koju je nagovorila mati Irodijada, Irod je naredio da se Jovanu Krstitelju odrubi glava. Dan smrti Svetog Jovana obeležava se praznikom Usekovanje (29. avgust/11. septembar) i tog dana hrišćani poste bez obzira na koji dan pada. Narodno praznovanje Jovanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kad u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve. U nizu živopisnih običaja, posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od jovanjskog cveća. U narodu se veruje da to bilje ima lekovitu moć.
Jovanove svete mošti apostol Luka je hteo da prenese iz Sevastije u Hram u Antiohiju, ali nije dobio pristanak, pa je mogao samo ruku Krstitelja da ponese sa sobom, i to onu ruku “kojom prokaza našeg Spasitelja”. I do danas su mnoga čudesa vezana baš za nju, uključujući i ona s početka teksta. Praznik koji obeležavamo 20. januara (zato što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bogojavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju njegovom spomenu) nazvan je Saborom, jer se tog dana ljudi sabiraju u crkvi radi pevanja i uznošenja slave Bogu u čast Svetog Jovana Krstitelja. Zato i mi praznujemo Sabor Svetog Jovana Preteče i Krstitelja, moleći ga da se u svojoj molitvi obrati Bogu za nas da se i mi saberemo u Crkvi nebeskoj, da nam podari izlečenje od svih telesnih i duševnih bolesti i patnji.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kako osvojiti četvrtu dimenziju


Piše: Spomenka Milić

Na prvi pogled, Alan Ambrouz deluje kao prototip Engleza: plavih očiju, nonšalantno elegantan, sa obaveznom maramom oko vrata i kariranim kačketom na glavi, sa bojom glasa i naglaskom naratora iz nekog dokumentarca BBC-ija, ali... Gospodin Ambrouz ipak je “redak zver”, neko koga je teško strpati u kliše, jer, kako sam kaže – po nekim stvarima ipak više liči na Srbina: neposredan je u konverzaciji, obožava punjene paprike i sarme, slatko, crno vino (“vranac”), ponekad domaću rakiju, uvek u rodni Kent ponese komad prave srpske slanine (“u Engleskoj nije takva”), o našoj istoriji verovatno više zna od prosečnog Srbina, a do prijatelja na Karaburmi, gde obično boravi kada je u Beogradu, vozi se “šesnaesticom”.

U naše krajeve Alan Ambrouz dolazi u proseku dva puta godišnje. Ostaje oko mesec dana, a razlog su različiti kursevi, u principu orijentisani na duhovni razvoj, a teme su - komunikacija, četvrta dimenzija, radionika i radiestezija, terapija prošlih života, kurs o osam životnih dinamika, onaj o supresivnim osobama, o učenju... Znanja koja prenosi rezultat su višedecenijskog duhovnog istaživanja (pored 40 godina rada u turizmu). Svoja znanja Alan Ambroz je “uzimao” sa raznih strana:
- Nema potrebe da se ponovo otkriva točak. Ako je neko već nešto dobro razvio, samo to treba iskoristiti.

CERN JE GREŠKA
Jedan od seminara koje gospodin Ambrouz drži jeste onaj o tzv. četvrtoj dimenziji, a o ovoj temi objavio je i knjigu za beogradskog izdavača. Zanimljivo je da je “Četvrta dimenzija” izašla i na engleskom jeziku – u Srbiji, odakle je uvezena u Britaniju. O čemu se radi? Ambrouz objašnjava da je treća dimenzija - svet dužine, širine, visine, dubine, i da “mislimo i radimo u ovome i mislimo da je to sve što postoji”:
- To je poput životinje koja je u svojoj životinjskoj dimenziji i misli da je to sve, jer mačka se ponaša kao mačka, pas kao pas i oni ne misle o tome, oni jednostavno - jesu. Treća dimenzija je slična i za ljude, koji jednostavno prihvataju stvari kako im se prikazuje. Za naučnike, recimo, materija, energija, prostor i vreme su - jedna dimenzija. Ali, vreme je, u stvari – u četvrtoj dimenziji. Greška je, recimo, ona mašina u Cernu, koja košta pet milijardi funti, ljudi na tome rade 20 godina i tako pokušavaju da utvrde poreklo Univerzuma. Ali – to neće uspeti, jer nije sve počelo Big Bengom. Da bismo mogli da otkrijemo poreklo Univerzuma, moramo početi od četvrte dimenzije, odnosno - doći do nje. Međutim, naučnici vrlo rigidno ostaju kod treće dimenzije i u svom proučavanju Univerzuma drže se na distanci od objekta proučavanja, odnosno fizički univerzum proučavaju kao bilo šta, a sebe kao posmatrača drže odvojeno od toga. I naučnici, u suštini, a razgovarao sam sa mnogima, iako govore o različitim stvarima - svi zvuče isto. Tu su oni, a sa druge strane je ono što proučavaju. A kada ste na nivou četvrte dimenzije, ono što proučavate istovremeno ste i vi sami.

PROŠLI ŽIVOTI
Još jedna knjiga “samo što nije”: “Prošli životi – sadašnji stres” (Past Life – Present Stress). I u ovoj tematici Ambrouz dotiče četvrtu dimenziju:
- Na nivou četvtrte dimenzije svaka individua je večna, nismo počeli da postojimo rođenjem i prestali da egzistiramo – smrću, ali to nije ono što što nauka podučava, to je jednostavno tabu. Društvo je tako dobro organizovano da niko i ne priča o tim temama, možda vi i vaš magazin pričate, ali društvo – ne. Ljudska bića sebe poistovećuju sa telom i misle da su telo, što je takođe velika greška. Mi nismo naše telo! Problem je što kada umrete, a pre sledećeg rođenja, postoji jedan međuprostor, u kojem nema sećanja, tada idete gore, ka Bogu, nalazite se u u sedmoj dimenziji, i tu više nema ničega fizičkog, nema materije, čula, postoji samo misao.
Ambrouz objašnjava da je osnovni problem što se ne sećamo prošlog života, ali da ta memorija ipak negde postoji, jer, ako sretnete nekoga koga niste ranije upoznali, a osećate kao da ga poznajete - verovatno je to neko iz prošlog života. Jedan od “indikatora” da smo nekada već živeli jesu snovi ili noćne more koje ponavljaju:
- To je nešto što se dogodilo u nekom prošlom životu, što nije raščišćeno. U prošlim životima postoji puno bola, ubistava drugih ljudi, mučenja, raznih ružnih dešavanja. Niko, u stvari, nije dobar, svi su činili loše stvari, i sve je to “zaglavljeno” tamo negde u prošlosti, jer ne želimo da pogledamo u to. A te loše stvari imaju sličnosti sa nekim lošim stvarima u sadašnjem vremenu, koje vas uznemiravaju i ne dozvoljavaju da racionalno razmišljate. Rešenje je - kontaktirati jednu po jednu stvar iz prošlosti, jer je u njima “zaključano” iskustvo bola, koje niste želeli da iskusite i zato ste ga potisnuli. Kada se koristi znanje iz o prošlim životima, mnoge bolesti sadašnjeg trenutka misteriozno nestanu, čak i do 60 posto njih.
Ambrouz se bavi i radionikom, metodom lečenja uz pomoć “radioničke mašine”. Ovaj sistem izumeli su američki lekari dvadesetih godina prošlog veka:
- To je, u suštini, medicina četvrte dimenzije, jer vam i nije potrebno prisustvo osobe - koristite visak i ono što se zove “svedok” – recimo vlas kose pacijenta.
A kako se desilo da Ambrouz predaje toliko različitih tematika? Odgovor je jednostavan:
- Sve je povezano, sve se uklapa sa drugim stvarima. Možete uzeti bilo koji od ovih kurseva i u trećoj dimenziji oni svi izgledaju kao odvojene oblasti. Ali na četvrtoj dimenziji oni su jedno i postoji samo jedan kurs, a to je život.

ENGLEZ MEĐU ŠLJIVAMA
Za Srbiju je Alan Ambrouz prvi put čuo kao dete:
- Imao sam ujaka koji mi je pričao o Prvom svetskom ratu. On je bio u engleskim trupama koje su bile uz srpsku vojsku i učestvovao je u povlačenju sa kraljem Petrom Prvim kroz Albaniju. Sada se tih priča i ne sećam najbolje, ali to je bila moja prva veza sa Srbijom. A prvi put sam ovde došao 1957. godine. To je bilo putovanje sa mojom bivšom ženom. Ona je kupila jedan stari autobus i organizovali smo turu sa nekoliko ljudi koji su platili za to putovanje, od Londona do Nepala (gde smo prodali autobus). Sve u svemu, kada smo prošli granicu sa Hrvatskom, tamo negde pored Save, videla se samo ravnica. Kampovali smo u šumi, i svuda su bili slavuji koji su pevali. Bilo je predivno. Tako da je to bio moj “uvod” u Srbiju, mislim da za mene ti slavuji nikada nisu prestali da pevaju. Nikada nisam imao problema u ovoj zemlji i, takođe, nikada ovde nisam bio gladan (smeh).
Inače, redovno Alan posećuje Srbiju od početka osamdesetih, kada je uglavnom boravio u Zaječaru, kod prijatelja Desimira Ivanovića, o čijoj smo metodi “kliringa” pisali svojevremeno, a poslednjih desetak godina redovno dolazi u Beograd. Pominje mnoge drage prijatelje koji su mu pružali gostoprimstvo, a poslednjih godina za to je “zadužena” porodica Vukadinović – Radmila sa suprugom Nenadom, i njihova kći Bojana (inače, i ovaj razgovor vođen je u njihovom domu). Šta se Amrouzu toliko dopada ovde, da provodi bar dva meseca godišnje u Beogradu?
- Iako se stvari menjaju, imamo taj smešni savremeni način života, ovde su ljudi ipak još uvek povezani, i ako znate jednu osobu, možete da upoznate još puno ljudi. To je gostoprimstvo ove zemlje. Svojevremeno sam, devedesetih, ratnih godina, ovde upoznao direktora Crvenog krsta za Balkan, koji je Švajcarac. I rekao je: “U Švajcarskoj sve funkcioniše savršeno, ali društveni život je nikakav. U Srbiji ništa ne funkcioniše, ali je društveni život fantastičan!”. U Engleskoj imamo sve te društvene nivoe, maske na licu, tako da nikada niste u kontaktu sa stvarnom osobom, dok su u ovoj zemlji ljudi ili loši ili dobri i ne pokušavaju da budu nešto što nisu. Postoji predstava o Srbima kao o vrlo tvrdokornim ljudima – ako im se nešto ne sviđa, to je kraj priče. Tako je i Ričard Holbruk dolazio u Sarajevo da razreši situaciju, nudio neke solucije, ali niko nije hteo to da prihvati i on je, naravno, završio udarajući glavom o zid. Ali ako ponudite nešto što je korisno za ljude, oni će to prihvatiti.

KINESKI UNIVERZITET
S obzirom da je u 40 godina rada u turizmu Alen proputovao skoro čitav svet, nije čudno što je obišao i Kinu. Zanimljivo je da je osamdesetih bio profesor na univerzitetu Tindžin, drugom po veličini u Kini:
- Imao samo oko 400 studenata. Predavao sam turizam, ali i neke stvari iz svojih kurseva, na primer – komunikaciju.
Međutim, nije jednostavno biti pozvan u Kinu kao strani ekspert. Da bi se to desilo, Ambrouz je prvo morao da postane – mandarin:
- Morali su nekako da me “smeste” u svoj sistem, tako da sam zvanično bio proglašen za mandarina 17. stepena. A sistem počinje od prvog stepena, recimo, Mao Cedung i dvojica njegovih najbližih saradnika, ali pošto su oni već bili pokojni, nije više bilo broja jedan. U to vreme premijer i predsednik Kine bili su mandarini drugog stepena, i - tako sve do nivoa 27. Veoma neobično i zabavno iskustvo.
A šta je još bilo zanimljivo u Kini?
- Verovatno upravo to što sam postao mandarin, a nisam uradio apsolutno ništa! Zapanjujuće je i kako oni napreduju: kada sam došao prvi put u Kinu, svi su nosili one plave uniforme i kačkete, a pogledajte ih sada! Ako odete, na primer, u Šangaj, ne možete da poverujete šta se tu desilo sa razvojem u poslednjih 20 godina. Kada sam se vratio u Englesku sa jednog putovanja u Kinu i došao u aveniju Kensington, drugu po veličini trgovačku ulicu u Londonu – izgledala mi je kao selo.

KAKO PREPOZNATI VAMPIRA
Jedan Ambrouzovih kurseva jeste i onaj o supresivnim osobama (ili tzv. energetskim vampirima):
- Neki ljudi jednostavno stalno prave probleme, gde god da su, i otprilike oko 5 posto populacije na planeti u suštini su vrlo opasni ljudi.
A kako se protiv njih boriti? Naš sagovornik objašnjava da je najvažnije prepoznati ih, i da postoji 12 karakteristika po kojima se takvi ljudi “odaju”:
- Problem je u tome što vi posmatrate njih i druge ljude na način kako vi razmišljate. A oni ne gledaju na vas na isti način, već sa ciljem da vas unište ili iskoriste. Ne rade to uvek otvoreno, ali obično u njihovom društvu osećate da nešto nije kako treba, lošijeg ste zdravlja, ništa vam ne ide od ruke... To može biti čak i vaša majka ili baka, i tada se treba “diskonektovati” od nje, inače će nastaviti da se igra vama kao sa lutkom.
A šta kada, recimo, sa takvom osobom radite? Amrouz objašnjava da je poželjno promeniti posao, kao i da je i sam dve godine radio sa supresivnom personom:
- To su vrlo ozbiljni ljudi, sve što se njima dešava uvek je nešto strašno i uglavnom ste vi krivi za to, niko ne pati kao što oni pate, a sve što se vama dešava nije bitno, za to ste sami krivi. Nikada se mentalno ne možete približiti toj osobi. Jedan od načina da ih pobedite jeste da ih toplo zagrlite, tako nešto im se sigurno nije desilo! Ili da učinite da se neko njima smeje.
Naš sagovornik dodaje da je ipak manje zlo ako imate problema sa šefom ili majkom, ali da se stvar komplikuje ako takvu osobu ne prepoznamo i ona napreduje kroz život i u jednom trenutku ona postane Hitler, Staljin, Mao Cedung:
- Onda unište celu državu i narod, samo zato što ih niko nije prepoznao. Sličan problem imao je i Nikola Tesla. Nije uspeo da završi onaj svoj toranj u Americi zato što je bankar Morgan bio supresivna osoba. Da je Tesla to prepoznao, prekinuo bi odnose sa Morganom i možda bi uspeo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Eskimi se krste sa tri prsta!
Pravoslavna vaseljena



Po nekim procenama, pravoslavaca na svetu ima oko 200 miliona. Najveći deo čine Rusi (oko 110 miliona), slede Ukrajinci (blizu 38 miliona), Etiopljani (nešto preko 22 miliona), Rumuni, Grci, Belorusi, Srbi... A među interesantnije podatke spada činjenica da je oko četiri miliona Egipćana pravoslavne vere, kao i oko 700 hiljada Libanaca. A ono što je verovatno
manje poznato jeste da u Japanu ima nekoliko desetina hiljada pravoslavnih vernika, dok na dalekom severu, među Eskimima ima (zavisno od procene) između oko 25 hiljada pravoslavaca!

Trgovci krznom
A kako je uopšte došlo do toga da oko 8 procenata Eskima primi pravoslavlje? Kumovali su – Rusi. No, da krenemo redom.... Eskimi, od kojih danas više od polovine pripada različitim hrišćanskim strujama, nekada su bili pobornici drevnih šamanskih kultova. Verovali su u “Majku More” i “Čoveka Meseca”, i da svako živo biće ima dušu. Umirivali su duhove pre lova, a novorođenčadi davali ime osobe koja je nedavno umrla (zbog verovanja da će ta osoba nastaviti da živi u detetu), dok su šamani imali više nego značajnu ulogu u društvu. Život eksimskih plemena počeo je da se menja 1741, kada su prvi ruski trgovci krznom pristigli na Kamčatku, a uskoro su počeli i redovno da plove od obala Sibira od Aleutskih ostrva (arhipelag na severozapadnoj obali Severne Amerike, između Aljaske i Kamčatke). Krajem 18. veka počinje stalno naseljavanje trgovaca krznom iz različitih evropskih delova Ruske imperije ili iz Sibira (mešovitog evropsko-azijatskog porekla). Ovi ljudi, sa svojim tipično otpadničkim životnim stilom i čestim nasiljem nad domorocima, nisu bili uzorni hrišćani. Lokalni stanovnici lovili su divljač za Ruse, a dolaskom “belih” na Aljasku sve više su propadali – ugnjetavanje i nove bolesti dovele su do toga da se njihova populacija smanji na osminu. Trgovci su se potrudili i da se kumuju eskimskoj deci, ne bi li time zadobili lojalnost.

Prva kolonija
Prvu stalnu rusku koloniju na Aljasci, na osrtvu Kodijak, osnovao je 1784. ugledni trgovac Grigorij Šelikov. Šelikov, koji je bio na strani domaćeg stanovništva, rešio je da nešto preduzme, i uspeo je u tome. Posle godina nezvaničnog prisustva crkve u novoj koloniji na Aljasci, Katarina Velika je na zahtev Šelikova poslala zvaničnu crkvenu misiju. Prvih deset monaha i iskušenika došli su iz manastira Valaam (nedaleko od Sankt Peterburga) ostrvo Kodijak, predvođeni arhimandritom Joasafom (Ivan Iljič Bolotov) 24. septembra 1794. Kada su stigli, bili su šokirani uvredljivim ponašanjem doseljenika prema Eskimima, i suprotstavili se eksploataciji i ugnjetavanju domaćeg stanovništva.
U međuvremenu je Šelikov izgradio i školu za lokalno stanovništvo u zalivu Svete Trojice, gde je lično učio žitelje da čitaju i pišu ruski, ali to nije bio kraj njegovih zalaganja za Eskime. Poslao je detaljan izveštaj u Rusiju o lošem tretmanu stanovništva, i, u odgovor, Sveti sinod je osnovao eparhiju na Aljaski 1796, a za episkopa je postavljen Joasaf. Dve godine kasnije, Joasaf je otputovao poslom u Rusiju, a pri povratku u koloniju, maja 1799, njegov brod je potonuo i čitava posada je poginula.
Tada je “kormilo” preuzeo najpoznatiji od valaamskih misionara, German Aljaski, koji je zbog svog dara proricanja i isceljivanja kasnije proglašen za sveca. U narednim godinama, misija je imala svoje dobre i loše trenutke, često se susrećući sa ravnodušnošću ili neprijateljstvom trgovaca krznom orijentisanih na profit. A onda je ruska država dala šira ovlašćenja Crkvi. Kada je car Aleksandar Prvi obnovio monopol na Rusko-američku kompaniju (1821), imperator je insistirao da kompanija odobri finansijsku podršku Pravoslavnoj crkvi na Aljasci. Tako je Episkopija, koja je 1811. zatvorena odlukom Svetog Sinoda, ponovo oživljena 1812, kada je odlučeno da se među Eskime pošalje nova “tura” sveštenika.
Ubrzo počinje širi misionarski rad, i to dolaskom sveštenika Ivana Venijaminova na Aleute. Na ostrvo Unalaška pristigao je sa porodicom, jula 1824, i narednih 15 godina prosvećivao je žitelje Kamčatke, Aleutskih ostrva, Severne Amerike, krstio hiljade ljudi, gradio hramove, pri kojima je osnivao škole. Po smrti supruge, novembra 1840, zamonašio se pod imenom Inoćentije, a već 15. decembra iste godine postao je prvi episkop Kamčatski, Kurilski i Aleutski (kasnije, 1850, Inoćentije je postao arhiepiskop, a 1868. i mitropolit Moskovski).

Prosvetiteljski rad
Mnogi ruski pravoslavni misionari pokazali su da umeju da budu talentovani lingvisti, što je bilo neophodno za multijezičku prirodu pograničnog života. Najnadareniji je, čini se, bio upravo Ivan Venijaminov: on je osmislio alfabet za jezik Aleuta, i, uz pomoć poglavice (toiena) Ivana Pan'kova, napisao i objavio 1833. na tom jeziku katihizis, prvu knjigu na nekom od ekskimskih narečja. Kasnije je štampao još nekoliko rečnika, gramatika i bukvara na jezicima Alauta i Tlingita.
Sve u svemu, Rusi su izgradili brojne drvene crkvice i kapele duž Aleutskih ostrva i južno-centralne obale Aljaske, a tokom 1840-ih, Rusko-američka kompanija podigla je sabornu crkvu u Novoarhangelsku (današnja Sitka, na teritoriji SAD).
Godine 1867, Aljaska je prodata SAD za sedam miliona i 200 hiljada dolara. Amerikanci su otvorili prvu fabriku konzervi, što je učinilo da se dodatno promeni tradicionalni način života. No, to je već druga priča...


Episkop – Hercegovac!
Pravoslavce na Aljaski trenutno predvodi vladika Nikolaj (Sorajić), inače srpskog porekla. Pod njegovom jurisdikcijom nalazi se 25 hiljada vernika u 97 parohija, 54 sveštenika, Seminarijum Svetog Germana Aljaskog u Kodijaku, tri katedralne crkve i oko stotinu drugih crkava i kapela, kao i škola i bogoslovija.
Sorajić je rođen u Bjutu (Montana), 9. aprila 1949, u porodici Nikole i Vere (rođene Obilović), a rudarskom gradiću u to vreme bilo je čak oko 300 srpskih kuća. Sorajići su bili vernici, pa je to možda objašnjenje što se ubrzo po završetku srednje škole, avgusta 1970, Nikola zamonašio i uzeo svešteno ime Nikolaj. Širom Kalifornije i Montane organizovao je izgradnju pravoslavnih crkava, od kojih je možda najpoznatiji hram Svetog Simeona u Las Vegasu. Krajem sedamdesetih boravio je u Beogradu, gde je završio postdiplomske studije na Teološkom fakultetu. Godine 2002. postao je 18. episkop Pravoslavne crkve u eparhiji na Aljasci.
Zanimljivo je da je episkop Nikolaj pre koju godinu, 2004, prvi put posetio Hercegovinu i otišao u Dubočicu, u očevo selo i upoznao rodbinu, a dve godine kasnije stigao je i do Kamenog, u hercegnovskoj opštini, odakle je porodica njegove majke. Tada ga je ugostilo ga i sveštenstvo Eparhije zahumsko-hercegovačke SPC. Ispostavilo se da, iako rođen u Americi, episkop Nikolaj odlično govori srpski jezik!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Misterija kraljeve šume
Kurioziteti



Piše Zorica Golubović

Malo je poznato, ili je gotovo nepoznato da u Izraelu postoji velika i veoma lepa šuma koju su Jevreji zasadili još pre sedamdeset godina, kao priznanje i pomen kralju Aleksandru Karađorđeviću Prvom. Nalazi se u oblasti Karmelija, u naselju Bet Šarim, mestu Ša' Ar Ha' Amakin. Oni koji su kročili u šumu pričaju da je to mesto nekako posebno i čudno.
Prvi sertifikat o kraljevoj šumi nedavno su dobili Dragoja i Mira Vučen iz Smederevske Palanke, koji su zahvaljujući prijateljstvu sa nekim Jevrejima doprineli da se posle toliko vremena konačno sazna da je u Izraelu zasađena neobična pomen šuma, kao i da se nađe dokumentacija koja to potvrđuje.

Tajna Zlatne knjige

Porodica Vučen je, pre dve godine, ugostila svoje prijatelje Jevreje, porodicu Kiš koja je nekada živela u Novom Sadu, a već trideset godina je nastanjena u Izraelu. Sa željom da im pokažu šumski krajolik, jednog dana su otišli na Oplenac, gde su posetili crkvu Svetog Đorđa. U tom hramu, sahranjen je Aleksandar Karađorđević.
- Tom prilikom je Elijezar Kiš pitao kustosa da li zna da u njegovoj zemlji postoji šuma koja je posvećena kralju Aleksandru - priča Dragoja. - Odgovorili su da su nešto čuli, na šta je moj prijatelj rekao da će pokušati da nađe neki trag, na osnovu kojeg bi se moglo tvrditi da je šuma uređena baš zbog jugoslovenskog suverena. Obećao je da će se potruditi da potvrdu pripremi do naredne godine, kad bi moja supruga Mira i ja trebalo da idemo kod njih.
Elijezer Kiš, po struci šumarski inženjer, dobro je znao gde se nalazi pomen šuma, znao je i njenu strukturu, ali jedini pisani i zvaničan dokaz mogao je da dobije u Jevrejskom nacionalnom fondu. Taj fond je vlasnik ogromne imovine u Izraelu i širom sveta, pa i šume posvećene ubijenom kralju iz dinastije Karađorđevića.
- Najveći problem je bio da se u Zlatnoj knjizi Jevrejskog nacionalnog fonda, u kojoj postoje milioni podataka i gde je zapisana sva istorija i kultura jevrejskog naroda, odredi polazište koje će dovesti do dokumenta od pre sedamdeset godina.
Enigmu je rešio izvesni gospodin Adrijan, Jevrejin rumunskog porekla, veliki prijatelj Elijezera Kiša. On je nekada radio u Jevrejskom nacionalnom fondu i jedan je od retkih ljudi koji je mogao da pretpostavi gde se dokumentacija nalazi. Četiri meseca je tragao za prvim papirom.
- Suština je bila da se pronađe šifra od četvorocifrenog broja pod kojim je zavedeno sve što se zna o pomen šumi - objašnjava Dragoja Vučen. - Kada je došao do tog materijala, video je da do tada niko, ni zvanično ni nezvanično, nije zatražio pismeni dokaz o tome kako su se Jevreji odužili Aleksandru Karađorđeviću. Tu šifru i taj broj danas znamo samo gospodin Adrijan, Kiš i ja.

Kultni čin

Samo dve nedelje pred dolazak Dragoja i Mire Vučen u Izrael, gospodin Adrijan je u rukama imao sertifikat o šumi i dokaz da je zasađena “kao priznanje i pomen kralju Jugoslavije Aleksandru Karađorđeviću”. Adrijan je sertifikat uramio, zaštitio od oštećenja i poklonio svojim prijateljima Vučen iz Srbije.
Šuma kralju Aleksandru je podignuta u blizini jugoslovenskog kibuca, gde su Jevreji iz celog sveta i Jugoslavije boravili godinu-dve po povratku u Izrael, radi adaptacije. Prema dokumentaciji Jevrejskog nacionalnog fonda, zasađeno je deset hiljada stabala eukaliptusa (drvo koje je u Izraelu veoma rasprostranjeno), nešto manje bora i čempresa. Danas sigurno ima daleko više stabala koja se uzdižu na oko tri hektara.
- Moja supruga Mira i ja smo obišli šumu - kaže Dragoja Vučen.- Kod Jevreja je sadnja drveća kultni čin. Oni to rade iz posebnih osećanja i pijeteta. To se u šumi oseća na svakom koraku. Tamo ima neke posebnosti, neke mistike koja vas sve vreme zaokuplja i snažno privlači. Kao eho davne prošlosti koja na tom mestu izvire i danas, i ostaje za večnost. Toliko je sve neobično da je prosto neobjašnjivo.



Kralju prijatelju
Pomen šuma zasađena je 1937, tri godine posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, posebno u znak priznanja zbog njegove posete Jerusalimu 1921.godine. Tom prilikom je kralj bio na ćabi, na hodočašću i ostavio je jako dobar utisak na Jevreje, koji su ga smatrali velikim prijateljem. Zahvalnost su mu odali i što je takav odnos imao prema domicilnim Jevrejima u Srbiji.
Uzvišen čin
- Dok sam očekivao da mi gospodin Adrijan uruči sertifikat o pomen šumi, bio sam pun emocija. Taj trenutak sam doživeo kao uzvišen čin. Želja mi je da sertifikat, kao poklon moje porodice, uručim Zadužbini kralja Petra Prvog na Oplencu. U crkvi Svetog Đorđa počiva i kralj Aleksandar, pa je ovom dokumentu tamo pravo mesto - kaže Dragoja Vučen.

Zaštita svetog groba
Koliko su Jevreji cenili kralja Aleksandra, govori činjenica da je oktobra 1924. godine u Beograd stigla visoka delegacija Jerusalimske patrijaršije, koja je od kralja zatražila pomoć i zaštitu Svetog groba Hristovog. Do Oktobarske revolucije, Sveti grob se nalazio pod pokroviteljstvom ruskog cara, a posle stradanja ruske carske porodice, lišen je svake zaštite. Jerusalimska crkva postala je jedna od najsiromašnijih u pravoslavlju, zbog čega je od pravoslavnih država tražila pomoć.
Prilikom posete Beogradu, kralju Aleksandru je uručen najveći Orden kolijera Presvetog groba ili Red pravoslavnih stavrofora Svetog groba, kojim ga je udostojio jerusalimski patrijarh Damjan.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Od pilota do akupunkturologa
Alternativna medicina

Akupunkturolog Dušan Brakus


Piše Nena Lalović

Iskusan pilot i padobranac Dušan Brakus iz Beograda, nije ni slutio da će promeniti profesiju, i to na najsuroviji mogući način. Naime, ovaj priznati stručnjak u oblasti letenja, nakon petnaestak godina zavidne karijere u kojoj je ostvario više stotina sati leta i isto toliko skokova padobranom, nije ni pomislio da će prestati da se bavi opasnom profesijom koja je bila ispunjenje svih njegovih snova. Međutim, sudbina se poigrala sa ovim zaljubljenikom u nebeske visine.

Tajne drevnog Istoka
Pre više od deset godina, dogodila se nesreća koja je promenila Dušanov život i odvojila ga od profesije. Prilikom jednog skoka, koji je trebalo da bude naizgled rutinski, naš sagovornik je zadobio tešku povredu kičme i višestruki prelom donjih i gornjih ekstremiteta. Od tada počinje njegov hod po mukama, bolnicama i lekarima, a dugotrajna terapija i rehabilitacija nije dala odgovarajuće rezultate. Bio je prinuđen da potraži nov način lečenja kako bi se što pre vratio u psihofizičku formu. Tako je došao na ideju da osmisli sopstveni metod lečenja po uzoru na drevnu istočnjačku veštinu - akupunkturu. Metod se pokazao delotvornim, i od tada se Brakus bavi ovim alternativnim načinom lečenja.
„Morao sam da nađem način da sebi pomognem i ublažim nesnosne bolove koje sam osećao. Analgetici koje sam uzimao u ogromnim količinama, samo su doprineli da oštetim sluzokožu želuca, a ni oni najsnažniji nisu trajnije otklanjali bol. Tada sam počeo da se upoznajem sa tajnama drevne istočnjačke veštine lečenja akupunkturom i stvorio sopstveni metod koji mi je pomogao da prevaziđem tegobe koje su me mučile. Metod se sastoji od 3 faze. Prva se odnosi na elektropunkturnu dijagnostiku, druga na informoterapiju, a treća na metod dr Fola koji je još u Drugom svetskom ratu ustanovio korelaciju između akupunkturnih tačaka na stopalima i šakama sa funkcionisanjem određenih delova tela i organa. Drugim rečima, svaki deo našeg tela ili organ, ima svoju tačku na stopalima i šakama. Ja sam predstavnik Su Jok škole.
Su Jok (u doslovnom prevodu šaka - stopalo) je prvenac i integralni deo ONNURI medicine (u prevodu - za svakoga), čiji je osnivač prof. Park Jae Njoo iz Seula (J. Koreja)“, kaže Brakus.
Ovaj metod spada u holističku medicinu, tj. metod celokupnog sagledavanja zdravstvenog stanja, uz terapijski prilaz problemu radi otklanjanja njegovog uzroka, a ne samo nepoželjnog simptoma. Kao što se daljinskom kontrolom reguliše rad televizora ili drugih uređaja, tako se preko šake i /ili stopala, raznim postupcima utiče na poboljšanje zdravlja pacijenta. Metod je, kako ističe Brakus, neškodljiv i univerzalno primenjiv, bez obzira na vrstu poremećaja zdravlja, uzrast, pol i konstituciju pacijenta. Kontraindikacije praktično ne postoje.
Bezopasna stimulacija određenih telesnih struktura, prvenstveno šake i stopala, specijalnim iglicama za Su Jok akupunkturu, zatim magnetima, svetlosnim uređajima, bojom, zdravim zrnevljem raznih biljaka, moksama i sl. dovodi, gotovo bez izuzetka, do značajnog poboljšanja zdravlja i, uglavnom, dosta brzih poboljšanja kod mnogih, kako akutnih, tako i hroničnih tegoba.
Dijagnostika i lečenje Su Jok metodom, kako objašnjava Brakus, zasniva se na korespondentnim konceptima i sistemima, vizuelno očigledno sličnim.


Elektropunkturna dijagnostika
Uz pomoć aparata “Intera-Dia Cor”, namenjenog proceni funkcionalnog stanja organa i fizioloških sistema ljudskog organizma, vrši se elektropunkturna dijagnostika. U filozofiji ovog dijagnostičkog kompleksa objedinjeni su pristupi alternativnoj medicini (tibetanskoj, kineskoj i ajurvedskoj) sa principima akademske medicine.
Ovaj metod dijagnostifikovanja obezbeđuje: visoku preciznost i apsolutnu neškodljivost za pacijenta, mogućnost dijagnostifikovanja svih organa i sistema kod pacijenata svih životnih doba, kontrolu intenziteta terapijskog delovanja i uticaja raznih drugih faktora na organizam (mentalnih, emocionalnih, meteoroloških, medikamentnih, fizioterapisjkih itd.), visoku osetljivost u otkrivanju funkcionalnih odstupanja, čak i u početnoj fazi njihovog razvoja, mogućnost akumuliranja podataka o stanju pacijenta i njihovog korišćenja za proračun optimalnog režima prevencije i terapije raznih oboljenja.
Informoterapija se vrši aparatom “INTA-best-1”, koji je namenjen za korekciju neregularnog rada obolelih tkiva ili organa.
Što se tiče preparata, u terapiji se isključivo koriste biljne kapi i melemi iz kolekcije “Alfa-Tau”, visoke efikasnosti, potpuno prirodnog sastava. Ovi preparati izuzetno brzo vrše detoksikaciju organizma, čime se obezbeđuje nesmetano funkcionisanje organa i sistema.
Masaža se vrši kombinacijom osteopatskog i miofascijalnog pristupa. Karakteriše je visoka preciznost u regulisanju dislokacija u kičmenom stubu i grudnom košu.
Dušan Brakus navodi da je najteže postaviti dijagnozu, a ona je pola izlečenja. Kad se ona pravilno postavi i „ustanovi kvar“, prilazi se korekciji tegoba.
Sam tretman uključuje zabadanje spriralnih iglica različite debljine, pod tačno određenim uglom, u individualno prepisanoj dužini trajanja, na određene tačke šake koje korespondiraju sa obolelim delovima tela ili organa. To dovodi do izazivanja vibracija u onim ćelijama koje pokazuju znake toksikološke opterećenosti. Metodom harmonizacije i sedacije a potom i vraćanjem funkcije ćelija u prvobitno stanje, dolazi i do ozdravljenja obolelog dela organizma.
Na svakoj ruci se diraju tri tačke, i površinski i dubinski, što iznosi šest tačaka po ruci, odnosno 12 na obe ruke, a to u krajnjem zbiru odgovara broju od 12 meridijana, na koliko je svaki organizam podeljen. Pulsnom dijagnostikom, u jednoj meri se određuje kvalitet rada organa, kao i prepoznavanje preopterećenosti na meridijanu kičmene moždine i mozga. Kod 70 odsto pacijenata, kako navodi Brakus, primećuje nepravilnosti na najvažnijem meridijanu, a to je meridijan kičmene moždine i mozga. Neispravno držanje kičme, pogotovo oštećenja na vratnom delu kičme, uzrokuje više od polovine svih bolesti koje savremena medicina poznaje.
„Tretiram skoro sve bolesti koje savremen čovek poznaje. Najviše uspeha postižem kod migrena, prekomerne telesne težine, poremećaja metabolizma, disfunkcija digestivnog trakta, oboljenja creva, bronhitisa, astme, kamena u žuči i bubrezima, problema sa varenjem, ekcema, nervne i mišićne napetosti. Uz pomoć mojih tretmana skraćuje se period oporavka nakon trauma koštano-mišićnog sistema, lomova, preloma i naprsnuća kostiju, nagnječenja i istegnuća ligamenata i sličnog. Zapažen uspeh sam postigao i u lečenju autoimunih bolesti“, kaže Brakus.


Sreća je u izlečenju bolesti
Za deset godina koliko se bavi akupunkturom, Brakus je izlečio mnogo pacijenata, a jedan od njih, Igor Divić iz Beograda, poželeo je da za čitaoce „Trećeg oka“ ispriča svoje iskustvo.
„Dugo sam patio od nespecifičnih bolova u stomaku, na mestu gde se nalaze tanko i debelo crevo. Imao sam nadimanje, loše varenje, konstantan pritisak u toj regiji i tup bol koji se pojačavao prilikom uzimanja hrane. Te tegobe su uticale i na moje raspoloženje, a vremenom sam prestao i da konzumiram određenu vrstu hrane, što sam činio nasumice metodom eliminacije, jer nisam tačno znao koje namirnice mi smetaju. To je dodatno otežalo moje ionako loše varenje i dovelo do slabljenja imuniteta, čestih prehlada i neasanice. A onda sam čuo za Dušana Brakusa. Posle pregleda kod njega, nepoverljivo sam pristupio tretmanu zabadanja iglica u područje šake. Ali, već posle pet tretmana, osetio sam poboljšanje. Moje tegobe su se smanjile za oko 50 odsto, a što je najvažnije, taj osećaj nadutosti je gotovo sasvim iščezao. Redovno sam dolazio kod Dušana, i posle 15 tretmana, moj organizam se vratio n normalu. Bolove više nemam, niti pijem lekove. Što se tiče sna i raspoloženja, ja sam sasvim drugi čovek“, priča Divić.
Potpuno zdrav i preporođen, Dušan Brakus sada izgleda kao da ima deset godina manje. Odbacio je štake, nema nikakve bolove, svakodnevno vežba i jača telo. Živi po principima zdravog života, a sreću je, kako kaže, pronašao u uspehu koji postiže lečeći druge.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Japanski znanstvenici stvorili prozirnu žabu +
Japanski znanstvenici stvorili prozirnu žabu
Svjetska žablja populacija može odahnuti: japanski su znanstvenici stvorili prozirnu žabu koju neće morati živu secirati kako bi joj promatrali unutarnje organe.




"Kroz njezinu kožu možemo promatrati rast organa, ali i način nastanka i razvoja raka", objasnio je voditelj skupine istraživača, profesor Masayuki Sumida iz Biološkog instituta za proučavanje vodozemaca Sveučilišta u Hirošimi.
"Moći ćemo promatrati organe iste žabe cijeli njezin život i izbjeći ćemo potrebu za vivisekcijom. Istraživači će moći promatrati i djelovanje toksina na kosti, jetru i druge organe", nastavio je Sumida.
Prozirna žaba stvorena je genetskim manipulacijama rijetkih albino primjeraka smeđe japanske žabe. Takve genetski izmanipulirane žabe mogu se normalno razmnožavati, ali male žabice, iz zasad nepoznatih razloga, ne žive dugo.
Profesor Sumida i njegovi suradnici sada genetskim inžinjeringom pokušavaju stvoriti i žabe koje zasvijetle kada se u njima počne razvijati rak.

Kako se prave procesori... +
Prvi mikroprocesor napravila je američka kompanija „Intel” 1971. godine. Intel 4004 imao je 4-bitnu arhitekturu i bio je zamišljen kao glavni deo u proizvodnji kalkulatora. Po današnjim merilima on deluje vrlo primitivno – radna frekvencija je bila 200 kHz i ukupno je imao 2300 tranzistora. Ironija je da je konkretni projekat za kalkulatore propao, dok je „Intel” uvideo da postoji mogućnost da novi, pomalo čudni proizvod može imati drugih primena. Ostalo je, kao što kažu, istorija.
Glavni zakon koji diktira razvoj mikroprocesora, kao i praktično cele industrije čipova, formulisao je Gordon Mur (Gordon Moore), jedan od osnivača „Intela”. Mur je utvrdio zakonitost po kojoj se broj tranzistora (osnovnih elemenata) u čipovima udvostručuje svakih 18 meseci. Na prvi pogled to ne deluje upečatljivo, dok se ne sagleda da proizvodnja mikroprocesora ovu zakonitost prati već više od 35 godina! Da bismo shvatili gotovo neverovatne posledice Murovog zakona, dovoljno je da izvršimo malu računicu: ukoliko uzmemo 1973. godinu za početnu tačku u razvoju (Intel 8008 koji se smatra prvim „ozbiljnim” mikroprocesorom lansiran je 1972. godine), do 2000. je prošlo 27 godina, odnosno 27 x 12 = 324 meseci, tako da se za to vreme broj tranzistora na čipu udvostručio 18 puta! Obratite pažnju da to nije 2 x 18 već 2^18, odnosno 262 144 puta! Ova zavisnost nije apsolutno precizna, tako da se u nekim periodima razvoj odvijao nešto sporije, ali krajnji je rezultat da moderni mikroprocesori imaju desetine miliona tranzistora. Na primer, najnoviji „Intelov” Pentium 4 ima ih 42 miliona! Ne treba zaboraviti da su, pored toga što su neuporedivo složeniji, moderni procesori i neuporedivo brži: Intel 4004 je radio na frekvenciji od 200 kHz, dok najnoviji Pentium 4 radi na 1,5 GHz, dakle 7500 puta brže! Svi ovi podaci pokazuju ogroman progres koji je napravljen u relativno kratkoj istoriji razvoja mikroprocesora.
Zbog enormne složenosti, moderni mikroprocesori su veoma kompleksni za dizajniranje i proizvodnju. Kao ilustraciju stepena složenosti procesa prozvodnje navešćemo da se cena samo jedne moderne fabrike za proizvodnju kreće oko 1,5 do 2 milijarde dolara! Ova zaprepašćujuća cifra zvuči još neverovatnije kada se uzme u obzir da praktičan vek efikasnog korišćenja fabrike nije veći od 2-3 godine. Ukoliko se prisetimo Murovog zakona, trenutno najmoderniji procesor postaće četiri puta slabiji za tri godine, tako da će tada morati da se prodaje mnogo jeftinije i fabrika će biti mnogo manje rentabilna. Kao posledica ovog pada vrednosti, moderne fabrike rade bez prestanka 365 dana u godini, i danju i noću, pošto i najmanji prekid čini ogroman gubitak.
Inače, proces proizvodnje procesora zahteva hiljadama puta veću čistoću od najčistije operacione sale. Radnici moraju da koriste specijalna odela sa filtracijom pošto i najmanja nečistoća (na primer: u poređenju sa integrisanim tranzistorima, vlas kose deluje kao balvan) može da dovede do gubitka od jednog ili više wafera, tj. ploča sa stotinama mikroprocesora vrednih stotine hiljada dolara.

Drugi interesantan podatak jeste način na koji se mikroprocesori dele po brzini. Može da bude pomalo iznenađujuće da se svi procesori iste generacije, iako različitih brzina, prave zajedno, istim procesom. Određivanje brzine vrši se testovima kojima se proverava koja je najveća brzina na kojoj svaki primerak može da radi u okviru specifikacija. Testovi moraju brzo da se izvrše kako se ne bi usporavala proizvodnja, pošto je, kao što smo već videli, vreme veliki novac u ovom biznisu. Pored toga što su vremenski limitirani, testovi moraju da zadovoljavaju rigorozne specifikacije mnogih električnih i ostalih parametara, npr. zagrevanje, nivo električnih šumova, tolerancije u naponima ulaznih i izlaznih signala, brzina rasta i pada signala itd. Većina ovih parametara je analogna po prirodi, što znači da postoji mnogo vrednosti parametara koji ne zadovoljavaju specifikacije, ali unutar kojih će sistem ipak raditi. Ovo je jedan od glavnih razloga zašto procesori mogu da se „overklokuju”: uslovi pod kojima rade u sistemu mogu da budu izvan specifikacija, ali da se ipak pravilno interpretiraju u digitalnom domenu. Na primer: specifikacija može da zahteva da nivo logičke jedinice bude 85% Vcc (napona napajanja). Međutim, procesor će praktično uvek uspeti da pročita ovaj signal kao logičku jedinicu i ako je nivo 75% ili čak i manji. U ovom konkretnom primeru razlika između 75% i 85% je tzv. margina šuma („noise margin”) koja obezbeđuje da procesor pravilno očita signale u prisustvu šumova iz raznih izvora. Overklokovani procesori će raditi sa većom verovatnoćom greške i kraćim rokom trajanja, tj. povećanom verovatnoćom katastrofalnog problema (npr. prekidanje metalne linije zbog elektromigracije). Mnogi korisnici ipak su spremni na takve kompromise.

Inače, jedan od glavnih parametara koji određuje cenu procesora je tzv. „yield” tj. procenat ispravnih procesora na waferu. Što je procesor fizički manjih dimenzija, to može da se napravi više procesora na jednom waferu i manja je verovatnoća da će da bude mnogo neispravnih procesora. Zbog toga proizvođači pokušavaju da naprave procesor što je moguće manjim, da bi povećali profit. S druge strane, dizajneri i arhitekti žele što veći procesor da bi u njega mogli da stave što više funkcija i brzih keš memorija. Veličina procesorske pločice („die”) određuje cenu te zbog toga, na primer, Pentium III staje oko 300 dolara, dok procesori za servere kao što je Pentium III Xeon i Sun Ultrasparc koštaju na hiljade dolara.

Jedan od najvećih problema s kojima se suočavaju dizajneri u razvoju modernih procesora jeste potrošnja električne energije („power dissipation” ili „power consumption”). Utrošena energija pretvara se u toplotu koja ima veoma nepoželjne efekte i može da dovede do katastrofalnih posledica ukoliko se ne kontroliše. Na primer, moderni procesori troše preko 50 W pri maksimalnom opterećenju. Athlon na 1,2 GHz troši 76 W, a Pentium 4 na 1,4 GHz troši 55W). Uzevši u obzir da je veličina procesorske pločice veoma mala (na primer, Intel Pentium III je 106 mm2, a Athlon 117 mm2), gustina toplote je mnogo veća nego, recimo, na ringli šporeta koja radi punom snagom! Naravno, procesor neće da radi na istoj temperaturi kao ringle pošto se neprestano hladi preko malih ventilatora. Međutim, bez intenzivnog i neprestanog hlađenja procesor bi se jednostavno istopio! Problem potrošnje struje nalazi se u prvom planu i ostaće jedan od najvećih problema zbog toga što iz Murovog zakona sledi da će potrošnja električne energije morati da raste, pošto raste i broj tranzistora u procesoru. Jasno je da, iako možemo da zamislimo procesore sa, recimo, 100 puta više tranzistora (kao što smo videli, broj tranzistora se do sada u istoriji povećao više hiljada puta), u tehnologiji koja je trenutno dostupna nemoguće je napraviti procesor koji bi trošio 100 puta više električne energije, tj. 5500 W, što bi inače bilo kao šporet sa svim ringlama i rernom uključenom punom snagom u isto vreme! Naravno, postoje metodi kojima se utiče na potrošnju. Najefektniji način smanjivanja potrošnje je preko smanjenja napona napajanja. Formula za potrošnju električne energije procesora je

P = CU^2f

tj. potrošnja je direktno srazmerna ukupnom parazitnom kapacitetu tranzistora koji menjaju nivoe signala („switched capacitance”), kvadratu napona napajanja i frekvenciji. Zbog kvadratne zakonitosti, ukoliko npr. duplo smanjimo napon napajanja, potrošnja će se smanjiti četiri puta! Zbog toga postoji težnja da se napon napajanja smanji što je više moguće, ali donja granica je određena nivoima električnih šumova („noise margin”) u procesoru.

Drugi bitan problem vezan je za jačinu struje koju procesor „vuče”. Na primer, procesor koji troši 60 W sa naponom napajanja 1,5 V vući će čitavih 40 A! Ako to uporedimo s našim primerom (šporetom), on će pod punom snagom povući oko 30 A, 25% manje! Isporuka ovoliko jake struje predstavlja veoma važan problem koji mora da se reši detaljnim i pažljivim dizajniranjem. Pored jačine struje, problem je i u brzini promena. Pošto procesor izvršava razne instrukcije u svakom ciklusu, a te instrukcije imaju različitu potrošnju, jačina struje se drastično menja iz ciklusa u ciklus. Da bismo uvideli prirodu ovog problema, moramo uzeti u obzir da ciklus procesora frekvencije 1 GHz traje samo 1 ns (nanosekundu, milijarditi deo sekunde). Električni zakon koji određuje ovaj problem (napon na induktivitetu) je

U = L di/dt

Ukoliko zamislimo slučaj da procesor naglo promeni struju iz jednog do drugog ciklusa, recimo za 50%, di/dt (tj. promena struje u jedinici vremena) je 40 A x 50% / 1 ns = 20 milijardi ampera u sekundi! Zbog ovako ogromnih brzina promene dovoljno je da parazitna induktivnost bude veoma mala: npr. 1 mm najobičnije žice u vazduhu ima parazitnu induktivnost oko 0,1 nH, tj. 1 desetomilijarditi deo henrija (jedinice za induktivnost). Ukoliko ovu vrednost zamenimo u gornjoj formuli dobijamo da je U = 2 V, koliko iznosi napon napajanja! Možda zvuči komplikovano, ali to u stvari znači da pod ovim uslovima procesor ne može da dobije nikakav napon napajanja ma kako dobar bio naponski izvor, pošto će ceo napon „ostati” na malim žičicama kojima se struja dovodi do procesora. A teško da će žice biti kraće od jednog milimetra.

Na prvi pogled, ovaj primer deluje potpuno neverovatno: kako je moguće da procesor ne može da se napaja, kada znamo da moderni kompjuteri rade bez problema? Iznenađujući odgovor nalazi se u tehnici koja mora da se koristi u modernom dizajnu. Ona se sastoji u korišćenju velikih kondenzatora unutar samog čipa koji rade kao „rezervoari”. Drugim rečima, u uslovima brzih promena procesor ne dobija nikakvu energiju spolja (pošto je nemoguće da se ona toliko brzo isporuči), već koristi energiju uskladištenu unutar samog čipa. Tokom normalnog rada ovi kondenzatori se napune do napona napajanja. Ova tehnika zove se tehnika skladišnih kondenzatora („decoupling capacitors”) i apsolutno je neophodna u modernom dizajnu. Za unutrašnje rezervoare koriste se prazni delovi čipa, na primer delovi koji nemaju drugih funkcija. Pored korišćenja unutrašnjih rezervoara, sistem za raspodelu napajanja namerno se dizajnira se tako da se za napajanje koristi što veći broj pinova (nožica) na čipu.

Inače, procesor je veoma „bučno” mesto, pošto se u najmodernijim dizajnima pojavljuju razne vrste šumova koji ranije nisu postojali. Zbog toga je za moderan dizajn potrebno uložiti mnogo više napora da bi se dokazalo da šumovi neće imati posledica po tok rada. Izvora šumova ima dosta, na primer spoljno zračenje (alfa čestice), varijacije u naponu napajanja, varijacije u nivoima signala unutar procesora, toplota procesora itd.

Još jedan interesantan detalj predstavlja poređenje kvaliteta proizvodnih procesa raznih proizvođača. Vodeći proizvođači su „Intel”, IBM, AMD, „Motorola” itd. Najbitniji parametar (tzv. „minumum feature size”) jeste širina najmanjeg kanala tranzistora koji je moguće napraviti. Moderni proizvodni procesi se klasifikiju na osnovu ovog parametra, npr. najmoderniji procesi su 0,18 µm (mikrometara, „mikrona”, hiljaditih delova milimetra. U principu, svi vodeći proizvođači imaju sličan ovaj parametar, pa kvalitet jednog procesa u odnosu na drugi određuju ostali parametri.

Sledeći najvažniji parametar jeste broj i karakteristika slojeva metalizacije koji se koriste za međusobno povezivanje tranzistora. Moderni procesi imaju preko šest ili više slojeva metalizacije. Broj slojeva je vrlo bitan pošto je potreban ogroman broj veza da se povežu desetine miliona tranzistora. Pored broja slojeva, bitna je i maksimalna gustina veza (tj. koliko metalne veze smeju da budu blizu jedna drugoj). Što je bliže, to bolje. Međutim, veze koje su suviše blizu predstavljaju problem pošto mogu da dovedu do greške u proizvodnji, recimo, da se dve linije jedna pored druge greskom spoje u jednu. Ovaj parametar se zove „metal pitch”. Inače, metalizacija se dugo godina pravila od aluminijuma, dok je poslednjih nekoliko godina dosta proizvođača (sem „Intela”) prešlo na bakar. U modernim procesima i dizajnima gornji slojevi se koriste za globalne signale (napon napajanja, takt) koji moraju da budu prisutni svuda na čipu.

Kao što smo videli, cilj je da linije za povezivanje budu što bliže jedna drugoj, da bi se povećala gustina pakovanja. Nažalost, bliske linije dovode do drugih ozbiljnih problema, koji su sve prisutniji u modernim procesima. Ovi su problemi poznati pod terminom „cross-coupling” ili međusobne interferencije. Može se desiti da promena signala na liniji dovede do neželjenih promena na susednih linijama. Glavni uzrok interferencije su parazitne kapacitivnosti između linija, mada postoje indicije da će uskoro i međusobne induktivnosti postati ozbiljan problem. Da bismo ovo malo bolje shvatili, treba da pogledamo vertikalni poprečni presek sloja u procesoru. Vertikalna osa je debljine metalne linije koja isnosi, recimo, deo mikrona. Do nedavno, kada su širine linija bile mnogo veće od debljine, debljina se mogla zanemariti u odnosu na širinu. U modernim procesima ima slojeva kod kojih je debljina (tj. visina) veća od širine. U poprečnom preseku bliske linije deluju kao dva visoka zida jedan pored drugog. Intenzitet međusobne interferencije srazmeran je visini zida (što je viši, interferencija je veća), a obrnuto je srazmeran razmaku između zidova (što su linije bliže, interferencija je jača). Problemi međusobne interferencije veoma su bitni zbog toga što mogu da dovedu do pogrešnog očitavanja nivoa signala i katastrofalnih greški u radu. To se rešava detaljnom i pažljivom analizom svih linija kod kojih postoji mogućnost da dođe do ovih neželjenih posledica. Ova analiza oduzima sve više vremena i napora dizajnerima procesora.

U modernom dizajnu procesora sve je bitniji problem brzine komunikacije između pojedinih blokova na čipu. U okviru kratkih rastojanja, brzina signala je određena veličinom kapaciteta koji treba da promeni vrednost napona. Što je kapacitet koji treba da se promeni veći (driven capacitance), trebaće više vremena da se signal promeni. Brzina se može povećati proizvoljno stavljanjem jačeg izvora signala koji je u stanju da obezbedi jaču struju koja će dovesti do brze promene signala. Jačina izvora se zove driver strength i ona direktno zavisi od širine tranzistora na izlazu koji menja vrednost signala. Moderni procesori imaju neke tranzistore koji su bukvalno hiljadama puta širi od običnih tranzistora, kako bi bili u stanju da brzo menjaju vrednosti globalnih signala koji se koriste svuda na čipu, npr. kloka. Ukoliko je dužina linije relativno mala, kapacitivni efekti su jedino bitni i signal može da se proizvoljno ubrza stavljanjem većih drajvera. Problem nastaje kada linije više nisu zanemarljive dužine i kada njihova otpornost više nije zanemarljiva. U tom slučaju linija se više ne može ubrzati, tako da je brzina signala na liniji konačna, bez obzira na snagu drajvera. Ovaj fenomen zove se RC kašnjenje (RC delay) i predstavlja sve veći i veći problem u modernim dizajnima, pošto već u sadašnjim dizajnima treba ceo klok-ciklus da bi signal prešao sa jednog na drugi kraj čipa, bez obzira na drajver. Ovo postavlja velika ograničenja u pogledu broja i prirode signala koji mogu da idu na velike distance na čipu.

Drugi problem predstavlja „curenje” (leakage), tj. nepoželjan protok struje između izvoda tranzistora. Svi moderni načini za proizvodnju mikroprocesora već su decenijama zasnovani na CMOS (Complementary Metal Oxide Semiconductor) tehnologiji, koja je do sada imala prednost u tome što je nivo curenja vrlo mali, praktično nepostojeći. Međutim, zbog neprestanog smanjivanja dimenzija tranzistora i povećanja njihovog broja na čipu, ukupna parazitna struja curenja raste. Kritična dimenzija tranzistora za curenje je debljina izolacije (silicijum dioksida) između kontrolne elektrode, gejta (gate) i kanala (channel). Potrebno je da izolacija bude što deblja da bi curenje bilo manje. Nažalost, debljina izolacije je obrnuto proporcionalna brzini, tako da se moderni procesori prave sa što je moguće tanjom izolacijom da bi bili što brži. Debljina izolacije u modernim procesorima toliko je mala da se sastoji od samo 10 do 20 slojeva atoma! Pitanje je da li uopšte ima smisla govoriti o „izolaciji” sa tako tankim materijalima. Procesori koji su na pragu u sledećih nekoliko godina imaće samo nekoliko slojeva atoma za izolaciju, tako da je teško zamisliti kako bi se to još smanjilo. Jedno od obećavajućih rešenja jeste korišćenje nekoliko vrsta tranzistora u čipu, npr. sporiji s debljom izolacijom koji se mogu koristiti u delovima čipa koji nisu kritični, i brzi tranzistori koji dosta cure, ali moraju da se koriste u delovima gde je brzina kritična.

Svi novi mikroprocesori za PC računare moraju da zadovoljavaju specifikaciju „Intelove” arhitekture koja je definisana još 1980. godine sa Intelom 8086 koji je bio procesor u prvom IBM PC-u. Izuzetak su „Appleovi” Macintosh računari koji se zasnivaju na drugoj arhitekturi koja je definisana sa PowerPC procesorima pre desetak godina. Osnovne karakteristike jedne arhitekture su vrste instrukcija koje procesor koristi, kao i broj i vrsta unutrašnjih registara (veoma brze memorije na čipu), ali i mnogo drugih detalja. Jedinstvena arhitektura obezbeđuje da svi programi koji rade, na primer, na „Intelovim” procesorima moraju da rade i na AMD-ovim procesorima.


S jedne strane, arhitektura postoji samo na apstraktnom nivou pošto se mikroprocesori drastično razlikuju između sebe, ne samo između proizvođača nego i u okviru modela istog proizvođača. Konkretna realizacija procesora, tj. broj i vrste blokova koji omogućavaju da on pravilno radi zove se mikroarhitektura. Dobar primer razlika u mikroarhitekturi i same prirode ovog pojma jeste broj tipova instrukcija koje procesor može da izvrši istovremeno. Svi moderni procesori, uključujući Pentium 4, Pentium III, Athlon, PowerPC mogu da izvršavaju više instrukcija u isto vreme. Na primer, jedan procesor može istovremeno da izvrši četiri bilo kakve instrukcije, drugi može samo tri, a treći tri od kojih samo jedna može da bude memorijska operacija itd. Inače, procesori koji mogu da izvršavaju instrukcije paralelno zovu se superskalarni (superscalar). Drugi parametar je koliko instrukcija procesor može odjednom da zahvati iz memorije itd.

Definicija mikroarhitekture je početna faza u razvoju novog modela mikroprocesora. Cilj je, naravno, da se mikroarhitektura napravi tako da je procesor što brži i da je u stanju da izvršava što više instrukcija u isto vreme. Mikroarhitektura se ne menja bitno za svaki novi procesor pošto to zahteva mnogo vremena (više godina) i napora (stotine ljudi). Na primer, Pentium 4, koji se pojavio prošle godine, ima potpuno drugačiju mikroarhitekturu od Pentiuma III koji se ne razlikuje mnogo od Pentiuma II i Pentiuma Pro, koji je izašao 1995. godine. Pentium se, inače, potpuno razlikuje od svih prethodnih tipova. AMD Athlon se drastično razlikuje od AMD K6 procesora, koji se opet potpuno razlikuje od AMD K5 procesora itd.

Mikroarhitektura procesora, tj. sam procesor, određuje se hardverskim modelom (hardware model), programom napisanim u programskom jeziku za opisivanje hardvera (HDL, Hardware Description Language). Model potpuno određuje vrste blokova od kojih će se sastojati procesor, način na koji rade i međusobno komuniciraju itd. Ovaj model je veoma bitan pošto je on u stvari najdetaljnija i najkompletnija definicija procesora i načina na koji radi.

Jedna od najbitnijih uloga modela jeste simulacija. Pošto je model napisan u programskom jeziku, moguće je pomoću kompjutera simulirati način rada procesora i proveriti da li radi pravilno. Simulacija počinje praktično odmah od početka i nastavlja se do završetka dizajna, pa čak i posle. Dizajneri neprestano testiraju model preko simulacije i traže probleme kojih uvek ima, pošto je ceo dizajn veoma kompleksan. Ideja je da se broj problema, koji je u početku veliki, pošto definicija nije dovoljno razrađena, smanjuje tokom vremena i na kraju treba potpuno da nestane. Zbog kompleksnosti, problema ima čak i u procesorima u proizvodnji, s tim što su problemi s procesorima koji se prodaju vrlo mali i uske prirode i pojavljuju se samo pod određenim, retkim okolnostima. Spisak problema procesora u proizvodnji zove se Errata Sheet i bukvalno ih imaju svi proizvođači. „Intel” javno objavljuje Errata Sheet za sve svoje procesore (AMD to ne radi, mada se zna da i AMD procesori imaju problema), tako da proizvođači računara znaju za sve probleme.

Druga aktivnost koja počinje od samog početka jeste tzv. globalno planiranje rasporeda (global floor planning). Procesori se izrađuju na pločicama silicijuma na kojima je sve definisano u nizovima ravni, tj. dvodimenzionalnih slojeva. U okviru ove faze određuje se, na grubom nivou, gde treba da budu razni funkcionalni blokovi čipa, npr. FPU (Floating Point Unit, blok za izvršavanje aritmetičkih operacija sa realnim brojevima) će biti u sredini čipa, ALU (Arithmetic Logic Unit, blok za izvršavanje aritmetičkih operacija) će da bude levo u sredini, memorijski blok će biti u desnom gornjem uglu itd. I pored toga što je ovo planiranje u početku veoma grubo, ono ima bitne posledice pošto tokom celog projekta određuje kritične karakteristike, kao što su broj i dužina linija između raznih blokova. Loš raspored može da dovede do velikih problema sa brzinom komunikacije među blokovima i time ukupnom brzinom procesora. Pored toga što se određuje lokacija, obično se odredi i koliki deo površine svaki blok zauzima.

Kada se model dovoljno razradi, počinje se sa dizajnom električnih kola kojima se realizuju funkcije u modelu. U ovom momentu određuju se vrste i karakteristike kola koja će da se koriste, čime se otprilike dobija ideja o brzini. Pre nekoliko godina, električna kola su se projektovala crtanjem električnih šema na kompjuteru. Zbog ogromnog broja tranzistora u modernim procesorima to više nije praktično, već se dobar deo procesora automatski pretvara u šeme i detaljan raspored na silicijumu putem takozvane sinteze. Ovaj proces je mnogo brži i efikasniji nego dizajn koji rade inženjeri, ali su nažalost gustina, potrošnja i brzina blokova napravljenih preko sinteze lošiji nego što inženjeri mogu da naprave ručno. Zbog toga se dizajn i crtanje šema za kritične delove (kao što su datapath kola za operacije i manipulacije vektora od više signala, unutrašnja memorija itd.) rade ručno, što dugo traje i zahteva dosta napora.

Kada su i šeme dovoljno razrađene, počinje rad na jednoj od najbitnijih i najkomplikovanijih faza – tajmingu (timing). Cilj je da se analizira da li svaki element čipa radi dovoljno brzo. Ako samo jedan od desetina miliona tranzistora na čipu nije dovoljno brz, a nalazi se na „kritičnom putu” (critical path), to dovodi do nepravilnog rada celog čipa. U idealnim okolnostima, tajming analiza može da se vrši na nivou svakog tranzistora, sa preciznim električnim simulacijama, ali je to sporo i nepraktično. Zbog toga se ovakva vrsta analize vrši samo na delovima na kojima su poznati kritični putevi. Jedan od načina na koji se određuju kritični putevi jeste procena broja i složenosti operacija koje treba da se izvrše u jednom klok ciklusu. Ukoliko dizajneri smatraju da ima mnogo stvari da se uradi u ciklusu, onda oni analiziraju u detalje (na nivou tranzistora) blok koji je u pitanju. U većini delova vrši se specifikacija tajminga na nivou blokova, tako što se odredi kada treba da budu prisutni ulazni signali i kada će biti važeći signali na izlazima. Ova informacija se onda upoređuje između blokova tako što se proverava da li je svaki signal važeći na izlazu pre nego što ga zahtevaju svi korisnici na njihovim ulazima. Ovaj proces se zove statička tajming analiza (static timing analysis). Proces je statički zbog toga što se ne vrši simulacija rada bloka, već se samo proverava da li su signali važeći na izlazima u pravo vreme, u svakom slučaju.

Još jedna interesantna i verovatno iznenađujuća činjenica jeste da, iako signali treba da budu što brži da bi ceo procesor brzo radio, oni ne smeju da budu suviše brzi! Ovaj problem se zove minimalno kašnjenje (min-delay). Svaki čip ima hiljade memorijskih elemenata, flip-flopova ili lečeva (latch) koji služe za pamćenje svih međurezultata tokom izvršavanja operacija u procesoru, tokom svih faza instrukcija. U vreme rada procesora ima više instrukcija koje se izvršavaju istovremeno i nalaze se u raznim fazama. Na kraju svakog ciklusa instrukcije prelaze u sledeću fazu tako što su zapamćene u memorijskim elementima (flip-flopovima). Pod određenim uslovima može da se desi da nema šta da se radi u određenoj fazi, tako da instrukcija može greškom da odjednom prođe kroz dve faze. Ovo može dovesti do katastrofalnih posledica pošto sledeće faze očekuju da instrukcija ide samo kroz jednu fazu u klok ciklusu. U slučaju kada instrukcija prođe greškom kroz dve faze u ciklusu, ceo put instrukcije je „suviše brz”. Rešenje je da se linija koja je u pitanju uspori dodavanjem kašnjenja koje će osigurati da instrukcija može da prođe samo kroz jednu fazu u svakom ciklusu. Problem minimalnog kašnjenja veoma je ozbiljan: u slučaju da procesor nije dovoljno brz, uvek može da radi na nižoj frekvenciji, sporije, dok u slučaju problema sa minimalnim kašnjenjem procesor nikad ne radi pravilno.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Pet najskupljih naucnih programa!!! +
1. Međunarodna svemirska stanica: osvajanje svemira

Gradnja Međunarodne svemirske stanice Alpha (ISS) najskuplji je svjetski znanstveno-tehnološki projekt današnjice, a “teži” oko 100 milijardi dolara. Alpha je zamišljena kao platforma za duga svemirska putovanja i oslonac koji bi trebao pomoći u osvajanju Marsa. U projekt je osim SAD i Rusije uključeno 11 europskih zemalja, te Kanada, Japan i Brazil. Alpha orbitira na visini od oko 400 kilometara iznad Zemlje, duga je 106, a široka 95 metara. Od 2000. godine na ISS-u borave stalne ljudske posade koje se smjenjuju svakih šest mjeseci.

Svemirska je stanica trebala biti gotova 2006. godine, no taj je ambiciozni cilj prolongiran nakon katastrofe svemirske letjelice Columbia koja je eksplodirala 2003. godine. Nakon toga opskrba ISS-a ovisila je više od dvije i pol godine isključivo o ruskom Soyuzu, koji može primiti samo dva astronauta i ograničene zalihe tereta.

Prošlogodišnji povratak shuttlea nije, međutim, unio mnogo optimizma zagovornicima projekta: svima nam je još u sjećanju dramatična misija letjelice Discovery. Analitičari su izračunali da je za dovršenje svemirske stanice nužno još 28 letova shuttlea koji može primiti i do 30 tona tereta.

2. CERN: Lov na Božju česticu

U Europskom centru za nuklearna istraživanja (CERN) u predgrađu Ženeve upravo se završava LHC (Veliki hadronski sudarač), najveći i tehnološki najsofisticiraniji stroj na svijetu. Riječ je o akceleratoru u podzemnom tunelu na dubini od 100 metara, koji ima opseg od 27 kilometara i koji se jednim dijelom nalazi u Švicarskoj, a drugim u Francuskoj. Istodobno, LHC je sinonim za jedan od najambicioznijih znanstvenih pothvata u povijesti čovječanstva, čiji je glavni cilj uloviti Higgsov bozon, hipotetsku česticu koja je ključ za razumijevanje mase.

Projekt je počeo još 1989. godine, a procjenjuje se da je njegova ukupna cijena oko osam milijardi dolara. Prvi bi eksperimenti trebali početi u ljeto iduće godine, a fizičari se nadaju da će rekonstruirati uvjete kakvi su vladali prije 13 milijardi godina, odnosno u trenutku stvaranja svemira, za koji se smatra da je nastao Velikim praskom. Znanstvenici drže da će eksperimenti u LHC-u i detektorima CMS i Alice koji na njemu “jašu” potrajati idućih 15 godina. Ako fizičari uistinu ulove Higgsov bozon (što je glavni, ali ne i jedini cilj), bit će to odlična potvrda tzv. Standardnog modela, fizikalne teorije za koju se smatra da na najpotpuniji način opisuje materijalni svijet.

Osim znanstveno-tehnološke, projekt LHC ima i političku dimenziju, jer je fizika elementarnih čestica jedno od rijetkih područja znanosti u kojima Europljani imaju primat nad Amerikancima. Umjesto da europski fizičari odlaze u SAD, Amerikanci dolaze u CERN, koji je u listopadu 2004. godine “proslavio” svoj 50. rođendan.

3. ITER: put do neiscrpne energije

Međunarodni termonuklearni reaktor (Iter), prema mišljenju mnogih fizičara, projekt je koji bi mogao dovesti do neiscrpnog izvora ekološki prihvatljive energije. Iter bi trebao biti put prema komercijalnom reaktoru za proizvodnju električne energije uz pomoć fuzije, odnosno spajanja atomskih jezgri. U Projekt su uključeni EU, SAD, Rusija, Japan, Kanada, Kina i Južna Koreja, a uskoro bi se mogla priključiti i Indija. Eksperimentalni će reaktor za fuziju biti sagrađen u francuskom nuklearnom centru Cadarache u blizini grada Aix-en-Provence, a zanimljivo je da je generalnim direktorom Itera imenovan donedavni japanski veleposlanik u Hrvatskoj Kaname Ikeda. Konstrukcija eksperimentalnog reaktora potrajat će oko 10 godina, a stajat će između pet i 10 milijardi dolara . Nakon toga, započet će istraživanja u sklopu projekta, koja bi trebala trajati barem 20 godina. Budu li eksperimenti uspješni, uslijedila bi gradnja demonstracijskog reaktora koji bi proizvodio električnu energiju. Prve komercijalne elektrane na nuklearnu fuziju očekuju se tek nakon 2050. godine.

4. Ljudski genom: mapa gena koji izazivaju rak

Pobijediti rak višegodišnja je želja znanstvenika koji su u proteklom desetljeću dobili novi poticaj zahvaljujući spoznajama do kojih se došlo u okviru projekta Ljudski genom.

Stoga su američki znanstvenici u ožujku prošle godine federalnim vlastima predložili projekt Atlas genoma raka koji bi stajao oko 1,35 milijardi dolara. Nakon višemjesečne rasprave, vlada je krajem 2005. godine odlučila da se najprije krene s trogodišnjom pilot-fazom projekta u koju će biti uloženo 100 milijuna dolara. Pokaže li se ta faza uspješnom, federalne su vlasti spremne uložiti dodatnih milijardu dolara za istraživanja.

Mapa genetskih mutacija koje dovode do raka uvelike bi unaprijedila dijagnostiku i liječenje tumora. Posljednjih se godina velike nade polažu u tzv. inteligentne lijekove koji ciljaju na određenu genetsku mutaciju. Tijekom stvaranja mape gena koji uzrokuju rak, znanstvenici bi trebali sekvencionirati 12.500 uzoraka tumora, odnosno po 250 uzoraka svakog od 50 glavnih oblika raka. Dosad je poznato 300 gena povezanih s različitim vrstama tumora.

5. Nanotehnologija: minijaturni roboti koji ulaze u krvotok

Jedno je od najatraktivnijih znanstveno-tehnoloških područja u posljednjih 10 godina nanotehnologija, za koju se smatra da će obilježiti 21. stoljeće. Nanotehnologija (prefiks nano označava milijarditi dio metra) se zasniva na manipuliranju pojedinačnim atomima i molekulama, a najviše obećava u biomedicini, elektroničkoj znanosti i znanosti o materijalima.

Primjerice, u biomedicini se velike nade polažu u minijaturne robote, tzv. nanobote koji će se ubrizgavati u krvotok bolesnika da bi zatim ciljano ubijali viruse i stanice tumora. Kad obave posao, iz tijela bi izlazili putem urina. Diljem svijeta javna su ulaganja u nanotehnologiju prošle godine premašila pet milijardi dolara. Najveću pozornost razvoju nanotehnologije posvećuje SAD, u kojem djeluje više desetaka nanotehnoloških centara, odakle trenutačno dolazi gotovo 50 posto svih nanotehnoloških projekata. Nanotehnologija je i jedan od prioriteta europske znanstvene istraživačke politike. Tako je u okviru Šestog okvirnog programa za istraživanje EU (FP6) prošle godine za razvoj nanotehnologije na Starom kontinentu uloženo oko 500 milijuna eura.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Otkrivena deseta planeta u sunchevom sistemu +
Deseti kamen od Sunca

LEDENA, kamenita, hladna i veća od Plutona. Prema tvrdnji naučnika koji su otkrili kako gravitira oko Sunca, ovo je i najudaljeniji objekat u Solarnom sistemu. Od Sunca je udaljena više od 14 milijardi kilometara, što je tri puta dalje od Plutona, i 97 puta od Zemlje.
Otkrili su je Majkl Braun, iz "Kalteka", Čadvik Truhiljo, iz "Džemini" opservatorija sa Havaja, i Dejvid Robinovič, sa Univerziteta "Jejl".
Prema rečima dr Majkla Brauna, otkriveni objekat je veći od Plutona, ali je priznao da bi nazivanje objekta planetom, koja je verovatno sastavljena od stena i leda, moglo da izazove polemiku među stručnjacima. Ipak, Braun kaže da ako se utvrdi da je ovaj udaljeni objekat ipak samo asteroid, onda sličnu sudbinu čeka i Pluton. Dakle, u našem sistemu od ovog otkrića postoji deset ili osam planeta.
Nova planeta privremeno je nazvana 2003 UB 313, a njena putanja je pod dosta velikim uglom, zbog čega najverovatnije i nije ranije uočena.

Nezvanično, astronomi su je do sada zvali Ksena, po televizijskoj seriji o grčkoj princezi ratnici, koja je bila popularana u vreme kada su započeli sistematično istraživanje u svemiru 2000. godine. "Oduvek smo želeli da nešto nazovemo Ksena"."To je ime koje nam se zaista sviđa i želimo da ga zadržimo".

- Posle otkrića Plutona, 1930. godine, astronomi ubrzo shvataju da masa Plutona nije dovoljna da bi se objasnilo gravitaciono dejstvo kojem je on izložen. Zaključak je bio: "Nedostaje još jedna planeta, nazovimo je Iks". Astronomi Majkl Braun i Čad Truhiljo ugledali su 2002. godine nebesko telo koje se nalazi dalje od Plutona, ali upola manje i krstili su ga Kvavor. Ipak je zaključeno da je reč o asteroidu.

PLANETA IKS
PLANETA Pluton otkrivena je pre 75 godina, a naučnici i dalje ne znaju od čega je napravljen ovaj mali svet, koji se toliko razlikuje od svih drugih planeta.
Lov na novu planetu počeo je 1905, kada je Persival Lovel pinudio hipetezu o pleneti Iks na obodu Sunčevog sistema. Lovel nije dočekao otkriće Plutona koji je prvi usnimio Klajd Tombah, 18. februara 1930. godine.

U PRSTENU iza Neptuna, gde se nalazi otkriveno telo, objekti su slabo vidljivi i teleskopi ih teško uočavaju. Čega sve tamo ima, nemamo pojma, prokomentarisao je za "Novosti" dr Zoran Knežević, direktor Astronomske opservatorije Beograd.
Potencijalna deseta planeta pripada takozvanim transneptunskim objektima koji lebde u dalekom pojasu sunčevog sistema. Prema Kneževićevim rečima, tu leže relativno veliki objekti koji konkurišu za nove planete, ali astronomi i dalje raspravljaju oko kriterijuma koji uopšte definiše planete.
- Nema stroge podele šta je planeta, a šta asteroid. Teško je zato još reći da li je otkrivena zaista deseta planeta Sunčevog sistema. Objekat bi se mogao tako nazvati, jer prema najnovijim ocenama ima manje od 3.500 kilometara u prečniku i veći je od Plutona. Međutim, u toj oblasti Sunčevog sistema nalaze se asteroidi i još traje diskusija da li je i Pluton planeta ili samo asteroid. Ali, pošto je Pluton već tradicionalno planeta, stanovište je da tako i ostane.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Pluton vise nije planeta...


Astronomi sveta pod pokroviteljstvom Međunarodne Astronomske Unije, krunisali su dve godine rada definisanjem razlike između planeta i malih tela sunčevog sistema (kao što su asteroidi i komete).

Dolaskom novih moćnih teleskopa na Zemlji i u svemiru, planetarna astronomija prošla je kroz uzbudljiv razvoj tokom proteklih desetak godina. Hiljadama godina naše znanje o planetama bilo je veoma oskudno – znalo se samo da su one objekti koji se pomeraju na nebu u odnosu na zvezde stajačice. U stvari, reč planeta potiče iz grčkog jezika i znači lutalica. Međutim, mnoštvo novootkrivenih velikih objekata u spoljašnjim oblastima Sunčevog sistema danas predstavlja veliki izazov za dosadašnju definiciju planete.

Na prvi pogled čini se da je veoma jednostavno definisati šta je to planeta – veliko i okruglo telo. Na drugi pogled već iskrsavaju neke poteškoće: kao kada se zapitamo “a gde je donja granica?” - koliko velik i koliko okrugao treba da bude asteroid pre nego postane planeta – kao i “gde je gornja granica?” – koliko velika može da bude planeta pre nego što postane mrki patuljak ili zvezda?

Medjunarodna Astronomska Unija(IAU) bila je arbitar nomenklature o planetama i satelitima od svojih početaka 1919. godine. Astronomi sveta, pod pokroviteljstvom MAU, zvanično su razmatrali novu definiciju reči planeta skoro dve godine.Sam vrh MAU,formirao je Komitet za definisanje planete.Tu je bilo astronoma,pisaca i istoričara iz najrazličitijih delova sveta.

Zbog oštrog negodovanja velikog broja astronoma povučen je predlog po kome bi Sunčev sistem trebao da ima 12 planeta,da bi se Skupštini ponudio drugi po kome će Sunčev sistem imati SAMO OSAM planeta,a to su sve koje smo i do sada smatrali planetama izuzev Plutona. Sva ostala velika tela biće "plutonovski objekti" ili plutonidi.

Posle par dana diskusija i analiza održano je planirano glasanje na Generalnoj skupštini IAU.Na glasanju je prihvaćen predlog da sunčev sistem ima ne 9,ni 12,već 8 planeta.
Ova konacna odluka je daleko prihvatljivija i ocekivanija od one prve verizije koja je izazvala pravu pometnju medju astronomima širom sveta.Malo je onih koji se bave astronomijom,a koji su i ranije smatrali da Pluton jeste planeta,bila je to samo činjenica koja je postojala iz istorijskih razloga.Sada je konačno to rešeno.

Ova rezolucija donela je par novih definicja i pojmova:

1. Planeta je nebesko telo koje:

a) kruži oko Sunca
cool.gif ima dovoljno veliku masu i snažnu gravitaciju da savlada unutrašnje sile krutog tela i da se nalazi u hidrostatičkoj ravnotezi (tj. telo koje ima priblizno oblik sfere)
c) je "pokupilo" sva druga tela u blizini svoje orbite

2. Patuljasta planeta je nebesko telo koje:

a) kruži oko Sunca
cool.gif ima dovoljno veliku masu i snažnu gravitaciju da savlada unutrašnje sile krutog tela i da se nalazi u hidrostatičkoj ravnoteži (tj. telo koje ima priblizno oblik sfere)
c) nije "pokupilo" sva druga tela u blizini svoje orbite
d) nije satelit

3. Mala tela Suncevog sistema - sva ostala tela koja kruze oko Sunca
[You must be registered and logged in to see this link.]

Namještaj sa čipom +
Tim naučnika iz Saveznog instituta za tehnologiju u Cirihu, došao je do "epohalnog" rješenja za sve one koji muku muče sa sklapanjem namještaja - od sada će im sam namještaj govoriti šta treba da urade! Prvi čipovi sa takvom namjenom biće ugrađeni u IKEA namještaj, za koji su švajcarski naučnici pedantno utvrdili da može da bude sklopljen na 44 načina, ali je samo osam načina ispravno.

Čipovi će upućivati na redosljed sklapanja, a prilikom pogrešnog uklapanja djelova, vlasnik će dobiti elektronsko upozorenje. Prvi modeli čipova biće bežično povezani sa računarom, ali već sada se radi na modelima koji će imati sopstveni LED displej i raditi bez pomoći kompjutera. Pošto već postoji "pametni" šrafciger (upozorava korisnika na to da je šraf previše zategao), u planu je i "još pametniji" šrafciger, koji će upozoravati na to da li je pravi šraf u pravoj rupi.

Iako u kompaniji IKEA smatraju da je ideja više nego dobra, postavlja se pitanje da li su baš čipovi neophodni, i zar nije moglo da se pronađe neko jednostavnije rješenje. U svakom slučaju, pametni namještaj biće skuplji, a kupci će se osjećati još gluplje kada čipovi počnu da upozoravaju, signaliziraju, opominju...
[You must be registered and logged in to see this link.]

Traganje po Internetu stimuliše mozak +
Američki naučnici tvrde da korišćenje Interneta i traganje po njemu može poboljšati moždane funkcije, posebno kod starijih ljudi. Ekipa neurologa sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Kalifornija ustanovila je da traganje po Internetu stimuliše dijelove mozga koji kontrolišu procese donošenja odluka i složenog razmišljanja.

Oni su, kako njihovu tvrdnju prenosi BBC otkrili da je ovaj efekat posebno vidljiv kod iskusnih korisnika Interneta, dok je stimulacija mozga kod ljudi koji tek uče da koriste Internet mnogo manja. Oni takođe očekuju da bi korištenje Interneta moglo pomoći u borbi protiv fizioloških promena mozga kod starijih, a kod kojih mozak funkcioniše sporije.

Oni su, u toku istraživanja, utvrdili da tokom upotrebe Interneta čovjek koristi drugačije mentalne procese od onih koji su mu potrebni za čitanje. Već je poznato da ukrštene reči i igre poput sudokua pomažu starijima da misle brže i jasnije.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Uspjelo kloniranje mrtvog miša +
Tim japanskih naučnika napravio je klon miša iz DNK ćelija miša koji je bio smrznut više od 16 godina.Ovo je prvi put da je naučnicima uspjelo kloniranje putem ćelija mrtve životinje.Nakon što su japanski naučnici klonirali miša od ćelija smrznutih na temperaturi od -20 stepeni Celzijusa to je probudilo nadu kod naučnika da će uskoro možda moći klonirati i izumrle životinje poput divovskog mamuta čiji se ostaci mogu pronaći u duboko smrznutom stanju.

Dosad, kloniranje je uspjelo samo uz pomoć ćelija DNK s živog donatora, a kloniranje putem smrznutih ćelija smatralo se nemogućim jer su kristali leda oštećivali ćelije, prenosi The Sun.

"Jedini problem kod kloniranja izumrlih životinja mogla bi biti surogat majka i zdravo jajašce, ali moglo bi se pokušati sa ženkama iz slične prodice, kao što je ženka slona.Važno je to da se otkrilo da ćelije DNK-a ne moraju poticati s živog donatora", izjavio je Dr. Teruhiko Wakayama, jedan od autora studije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Klonirani crni tartufi?

Kako bi povećali godišnju proizvodnju iznimno cijenjenog crnog tartufa, Francuzi namjeravaju umjetno uzgojiti sjemene zametke, a potom ih presaditi u prirodu i tako oživjeti ovu granu privrede koja nestaje.

Iznimno cijenjena i skupa gljiva mogla bi uskoro početi rasti u laboratorijskim epruvetama umjesto ispod korijenja drveća.

Francuska je početkom 20. stoljeća 'proizvodila' 1000 tona crnog tartufa godišnje, a te su brojke danas pale na 40 do 50 tona.

Početkom sezone tartufa francuska regija Corrèze potpisat će sporazum s Delpeyratom, koji se još od 19. stoljeća bavi očuvanjem tartufa, i kompanijom za prijevoz hrane STEF-TFE.

Zajedno su odlučili otkriti tajne crnog tartufa koje ga čine tako posebnim – tlo, klima ili drveće – i nadaju se da će oživjeti ovu industriju ugroženu razvojem konzistentnijeg uroda.

Projekt će uključivati i kultiviranje kloniranih tartufa zajedno s malim drvećem u epruvetama sve dok se ne razviju. Taj proces može trajati godinama. Jednom kad se razvije sjemeni zametak, tartufi će biti presađeni kako bi se dalje prirodno razvijali.

Tartufi se uglavnom ne uzgajaju nego pronalaze, i to obično ispod drveća starog najmanje 20 godina, a nalaze ih trenirani psi. Njihova cijena na tržištu doseže i do 860 funti po kilogramu.

Većina uroda se konzumira u samoj Francuskoj zajedno s uvezenim i puno jeftinijim tartufom iz Kine.

''Sve manje i manje ljudi želi 'proizvoditi' tartufe, okreću se žitaricama. Nisam protiv toga da pomognemo prirodi. Moramo znati koliko dobri će biti ovi tartufi. Nakraju sve ovisi o tome'', kaže Jacques Pebeyre poznat kao 'francuski kralj tartufa'.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Svemirsko pivo

Od ječma uzgojenog na Međunarodnoj svemirskoj postaji japanska pivovara Sapporo napravila je pivo. Ovaj izvanzemaljski napitak moći će degustirati samo rijetki sretnici koje izvuku na lutriji.

Prvo ''svemirsko pivo'' napravljeno je od ječma uzgojenog u laboratoriju koji kruži Zemljom.

Ovo izvanzemaljsko piće rezultat je petomjesečne misije tijekom koje je ječam bio uzgajan u ruskom laboratoriju na Međunarodnoj svemirskoj postaji.

Jedna od glavnih japanskih pivovara Sapporo Breweries iskoristila je usjev ječma uzgojen u svemiru kako bi napravila 100 litara piva nazvanog Svemirski ječam.

''Nema piva poput ovog, jer samo pri izradi koristili samo ječam. Inače naš najprodavaniji proizvod je brand Black Label, u kojem koristimo dodatne sastojke kao što je riža'', kaže direktor poslovanja Junichi Ichikaw.

"Svemirsko pivo" rezultat je suradnje Ruske akademije znanosti, Sveučilišta Okayama i pivovare Sapporo, jedne od najstarijih u zemlji.

Ječam je uzgajan kao dio projekta uzgoja žitarica na Međunarodnoj svemirskoj postaji. Uz ječam su uzgajani i žito, salata i grašak. U budućnosti bi trebali biti uzgajani i krumpiri.

''Mislim da ćemo pokušati uzgojiti krumpire kao hranu, a ne za proizvodnju votke'', rekao je ruski astronaut Boris Morukov, koji je proveo 11 dana na postaji.

Ovo pivo se neće naći u komercijalnoj prodaji, ali 30 japanskih parova koji budu izvučeni u nagradnoj igri moći će ga degustirati.

Iako se pivo zbog alkohola i sadržaja plinova nije do sada nalazilo na meniju astronauta, pivovara se nada da će ipak moći uživati u ovom novom proizvodu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nestaju čileanski ledenjaci



Čilenaski ledenjaci predstavljaju treću po veličini zalihu slatke vode na Zemlji

Povlačenje čileanskih ledenjaka koji se nalaze u Patagoniji, vidljiva je posljedica zagrijavanja planeta, ali i prijetnja zalihama slatke vode na krajnjem jugu američkog kontinenta.


U nedavnom istraživanju Glavne uprave za vodu, čileanskog državnog tijela, ističe se da se u razdoblju između 1986. i 2007. povuklo dvadeset promatranih ledenjaka u području Campos de Hielo Sur, nakon Antarktike i Grenlanda, trećoj po veličini zalihi leda.

To područje, kao i Campos de Hielo Norte, čine veliki ledenjački masivi usred Patagonije, ravnog, negostoljubivog i kišnog područja na kojemu pušu snažni vjetrovi.

Kako navodi DGA, od 1986. do 2001. ledenjaci su se povlačili za 67 metara na godinu, a od 2001. do 2007. za 45 metara.

76 posto ledenjaka u Južnoj Americi smješteno je duž čileanskih Kordiljera. Pokrivaju površinu od 20.000 četvornih metara i spremišta su vode za piće i za natapanje u sušnim razdobljima.

Zaključke istraživanja DGA-a njezin je voditelj ocijenio "zabrinjavajućim".

"Slatka voda iz ledenjaka bit će raspoloživa u daljnjih stotinu godina. Gradovi i obradive površine će rasti, pa će doći trenutak kada će ledenjaci biti jedini izvor vode za stanovnike", upozorava znanstvenik.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Hubble otkrio tragove života



IZvor: NASA / ESA

Znanstvenici su svemirskim teleskopom Hubble otkrili ugljični dioksid i monoksid u atmosferi esktrasolarnog planeta, što bi mogao biti prvi korak prema otkriću života izvan Zemlje.


Otkrivanjem organskih spojeva koji možda potječu od živih organizama na planetu sličnom Zemlji "možda će jednom biti prvi dokaz o postojanju života izvan našeg planeta", priopćila je američka svemirska agencija komentirajući otkriće ugljičnog dioksida na planetu veličine Jupitera udaljenom od Zemlje 63 svjetlosne godine.

"Nismo na pragu otkrića života na tom planetu, ali bi njegov kemijski sastav na nekom drugom planetu omogućio rađanje života", rekao je Ray Villard iz Znanstvenog instituta za istraživanja svemirskim teleskopom, dodajući da je planet koji je samo u tekućem i u plinovitom stanju dobio ime HD 189733b i da je temperatura na njemu previsoka za nastanak bilo kakvog oblika života.

"Znanstvenici su na planetu otkrili organske molekule metana i vodene pare", dodao je Villard.

Prisutnost ugljičnog dioksida i monoksida otkrio je Mark Swain, istraživač u NASA-inom JPL-u, koji je pomoću Hubblea istraživao infracrveno zračenje s tog planeta.

Hubble je 1990. godine lansiran u Zemljinu orbitu gdje kruži na visini od 575 kilometara. Označio je prevrat u istraživanju svemira i promijenio tumačenje postanka i razvoja svemira.

[You must be registered and logged in to see this link.]