Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Strana 14 od 14 Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Ned 27 Feb - 15:36:00



Kraj sveta - ponovo



Svet je mogao biti uništen 16. jula 1945, kada je grupa naučnika u Los Alamosu u američkoj državi Nju Meksiko, prvi put u ljudskoj istoriji posmatrala testiranje atomske bombe. Test pod šifrovanim imenom Triniti (Trojstvo), značio je da će plutonijumsko jezgro bombe pomoću nuklearne fisije, osloboditi energiju jednaku hiljadama tona eksploziva TNT. Tri godine ranije, naučnik Edvard Teler koji je radio na bombi, obelodanio je da se nuklerna reakcija neće zaustaviti na tome. Intenzivna toplota će možda biti dovoljna da pokrene fuzionu reakciju u atmosferi - istu vrstu moćne reakcije koja napaja Sunce. Dalje razmatranje ukazalo je da su šanse da će se tako nešto dogoditi manje od jedan prema milijardu milijardi. Veče uoči testa Triniti, Enriko Fermi je upitao da li bi se iko od njegovih kolega usudio da se kladi oko toga hoće li eksplozija zaista zapaliti atmosferu i - ako se to dogodi, hoće li uništiti samo Nju Meksiko ili čitav svet. Niko nije prihvatio opkladu. Kada je bomba eksplodirala, njen zaslepljujući bljesak se pretvorio u džinovsku vatrenu kuglu koja se širila nebom ne zaustavljajući se. Jedan od očevidaca, Emilio Segre, kaže: "Na trenutak, pomislio sam da će eksplozija poslati plamen u atmosferu i tako okončati postojanje ove planete". Srećom, raniji proračuni nisu bili tačni. Predskazanja sudnjeg dana su se pokazala potpunim promašajem, baš kao i tvrdnja admirala Vilijama Lihija koji je rekao: "Atomska bomba nikada neće eksplodirati, a ja to kažem sa aspekta stručnjka za eksplozive!"

Deset godina kasnije, neki od naučnika koji su radili na atomskoj bombi napravili su oružje gde je fisiona reakcija oslobodila nuklearnu fusiju - ne u atmosferu, već u dovoljno deuterijuma za eksploziju koja se mogla meriti milionima tona TNT. Triniti je možda najpoznatiji primer eksperimenta koji je imao potencijala da uništi svet. Ali svakako nije bio i jedini. Godine 1999. su iznete zabrinjavajuće priče o Relativističkom Sudaraču Teških Jona (RHIC) iz nacionalne laboratorije Brukhejven na Long Ajlendu. RHIC je konstruisan da ispaljuje teške čestice jedne na druge uz oslobađanje energija bez presedana u istoriji nauke. Postavljeno je pitanje da li takav proces može da stvori novu vrstu čestica nazvanu negativna nepoznata (strengelet). Takva nepoznata bi privukla i apsorbovala normalnu materiju poput čudovišta iz filmova B produkcije, generišući ogromnu količinu toplote usput. Prema nekim navodima, to bi reagovalo sa nukleusom i apsorbovalo nekolilko nukleona, formirajući jaču nepoznatu. Taj proces bi se nastavio sve dok sva količina dostupne materije ne bi bila pretvorena u nepoznatu materiju. Mi ne znamo da li postoje barijere za rapidni rast opasnih nepoznatih. Drugim rečima, nepoznata bi rasla i nastavila da apsorbuje materiju sve dok se čitava naša planeta ne pretvori u jednu jedinu, bleštavo belu i vrelu negativnu nepoznatu (strengelet) veličine kuće. Kalkulacije ukazuju da nije verovatno kako bi se ekstremna nepoznata ikada mogla formirati. Pa iako se ne može reći kako nije bilo nikakvog rizika, naučnici su bili u stanju da ukažu na mnogo pouzdaniji sigurnosni indikator.

Zemlju konstantno bombarduju kosmički zraci (čestice) od kojih neki imaju daleko jaču energiju nego RHIC, ali ništa od toga nije izazvalo katastrofu. RHIC je počeo da radi 2000 godine i na njemu se i danas vrše opsežni eksperimenti sa snažnim energijama, a planeta još uvek nije uništena. Nekoliko godina kasnije, slična zabrinutost ispoljena je i zbog jednog drugog akceleratora čestica - CERNovog Velikog Hadronskog Sudarača (LHC), koji je proradio 2009. godine (i odmah bio isključen zbog curenja u sistemu hlađenja). Ovoga puta, data je uzbuna zbog mogućnosti da LHC stvori crne rupe mikro veličine. To su majušni objekti toliko velike gustine da sve sa čime dođu u kontakt biva usisano njihovim gravitacionim poljem. Jedna od tih mikro crnih rupa može lako da usisa Zemlju, na čijem bi mestu ostala samo crna rupa veličine zrna grožđa. Ipak, Stiven Hoking je pokazao da su crne rupe ispod određene veličine nestabilne i da će pre ispariti nego porasti, emitujući tokom tog procesa ono što je u nauci poznato kao Hokingovo zračenje. Tako bi vrsta majušnih crnih rupa koje bi CERN mogao da stvori, nestala prebrzo da bi postala problem. To znači da rizik ne postoji, osim ukoliko Stiven Hoking nije u pravu. A upravo na tom mestu stvari postaju komplikovane.

Prethodna iskustva mogu nam dati ideju o potencijalnim rizicima i pogrešnim kalkulacijama. Ali kakve su šanse da će Trans-Plankov problem (pitanje kako se Univerzum ponaša na najmanjoj skali) zbrisati Hokingovu teoriju i osloboditi smrtonosne crne rupe? Nažalost, nemoguće je meriti šanse o tačnosti neke teorije jednostavnim metodama poput, na primer, stavljanje na svaku stranu vage kao argumenta ukupno akademsko znanje i ugled eminentnih naučnika. A poznato je da su mediji krajnje nepouzdan indikator. Novi akcelerator čestica nije novinska vest, već "Big Beng mašina koja može uništiti Zemlju", kako je to na naslovnoj strani svojevremeno objavio Tajms. Pri tom, RHIC i LHC nisu i jedini sudarači čestica koji postoje.Jedan takav (manji od LHC) poseduje i američka kompanija Fermilab. Njihovi naučnici tvrde da im je već počlo za rukom da stvore određene količine antimaterije - supstance koja, teorjski, uništava svu postojeću materiju.

Svakako je da će se naslovi o smaku sveta izazvanog fizikom čestica pojavljivati kad god je to medijima zgodno. Možemo očekivati nova upozorenja o katastrofalnim rizicima uzrokovanim magnetskim monopolovima, jednodimenzionim stringovima i tkanjem Univerzuma koje se cepa nezavisno od energije vakuuma. Bilo kako bilo, tek stručnjaci tvrde da su današnji naučnici veoma dobri u proračunima i svakako pouzdaniji od medija. Uostalom, treba samo sačekati i videti ko je u pravu. Neke stvari će se neizbežno dogoditi, hteli mi to ili ne.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:30:03



Muzikalni mozak



Muž i žena slavili su godišnjicu venčanja u jednom luksuznom restoranu u Montrealu. Dok su večerali, Žorž je od orkestra zatražio da sviraju njihovu omiljenu pesmu La vie en rose. Večera je bila izvrsna, ambijent romantičan sa primesom nostalgije. Na putu do kuće komentarisali su provedeno veče. Ona je bila oduševljenja, a on je samo žalio što muzičari nisu odsvirali njihovu pesmu. "Ali svirali su je tri puta!", začudila se ona. Mežutim, Žorž je nije prepoznao, kao ni jednu pesmu odsviranu te večeri. Ni te večeri niti bilo kada više. Naime, ovaj šezdesetjednogodišnji kanadski biznismen postao je nesposoban da prepozna melodiju. Tada je prvi put to primetio, ali je pretpostavljao da je posledica izliva krvi u mozak koji je doživeo nekoliko godina ranije. Međutim, njegovo držanje, njegova inteligencija, razumevanje jezika i izražavanje, njegova sećanja, ukratko sve ono što je neophodno za dobro vođenje poslova i porodične odnose funkcionisalo je savršeno.

Nešto slično dogodilo se i jednoj mladoj bolničarki koja je preživela izliv krvi u mozak. Vrativši se kući nakon dugog boravka u bolnici, ona je povratila svoje navike, naročito onu da peva uspavanku svom mlađem sinu. I pored toga što je bio srećan što to ponovo čuje, dečak nije mogao da se uzdrži da ne prekine majku dok je pevala prvu strofu. "Zašto ne pevaš pravu pesmu", upitao ju je. Majka je uzalud ponovo počinjala, dajući sve od sebe. Sećala se reči, ali melodija nije bila ni nalik. Ona više nije znala da peva, niti je mogla prepoznati neku melodiju. Međutim, u bolnici je bila podvrgnuta mnogobrojnim ispitivanjima koja su, na veliko zadovoljstvo lekara, garantovala savršeno normalno funkcionisanje njenog mozga. Nikome nije palo na pamet da ispita njene mogućnosti raspoznavanja muzike. Šta se dogodilo u mozgu biznismena i bolničarke?

Cerebralno oštećenje locirano u auditivnom delu mozga dovelo je do toga da nisu u stanju ni da reprodukuju niti da prepoznaju melodiju, čak ni najjednostavniju. Redak poremećaj koji stručnjaci nazivaju amuzikalnost. Efekat ovog oštećenja dokazuje postojanje nervnih mreža kojima je jedina uloga da primaju i raspoznaju muziku. Postoji li, onda, centar za muziku i da li muzika ima bilo kakve veze sa inteligencijom? Jednostavnije rečeno, intersuje nas kako mozak prima melodije.

Po svemu sudeći, muzička nadarenost je u bliskoj vezi sa veoma kompleksnim neurološkim fenomenima. Muzikalnost povlači za sobom gomilu pitanja koja su još daleko da toga da budu rešena. Neurolozi imaju dva glavna pravca istraživanja - sa jedne strane je studija moždanih aktivnosti koja se zasniva na tehnici slika, a sa druge strane se vrše ispitivanja moždanih oštećenja, kako bi se spoznao njihov negativan uticaj na zone mozga za koje se smatra da su bitne u poimanju muzike.

Ovakav pristup je specijalnost Izabele Perez, koja je neuropsiholog na Univerzitetu u Montrealu i koja svira akustičnu gitaru. Ona je pre desetak godina sa posebnom pažnjom pratila pomenute slučajeve biznismena i bolničarke. "Ono što me je najviše iznenadilo", kaže ona, je specifičan efekat oštećenja." Navodi primer Čebalina, ruskog kompozitora koji je 50tih godina napisao veoma zapažene simfonije. Nakon teškog oštećenja leve hemisfere mozga, Čebalin je izgubio moć poimanja i moć govora (onemeo je). To ga, međutim, nije sprečilo da komponuje poslednju od svojih pet simfonija koja je bila ocenjena kao njegovo najbolje delo. Slučaj potpuno suprotan od dva kanadska. Čebalin je "izgubio jezik", ali ne i muziku. Ova tri slučaja jasno navode na zaključak da su jezičke i muzičke sposobnosti razdvojene.

Drugi primeri moždanih oštećenja sugerišu da mozak različito reaguje na zvuke koji nas okružuju. Izabela Perez smatra da postoji više moždanih funkcija koje su zadužene za prijem muzike. Tako joj melodija i ritam izgledaju potpuno razdvojeni. Kod nekih od njenih pacijenata koji su izgubili moć raspoznavanja melodija ostao je ritam, a kod onih koji su izgubili ritam ostala je melodija. Muzikalnost, dakle, nije monolitan kapacitet koji može postojati kod određenih osoba, već se sastoji od brojnih činilaca koji se jasno mogu razdvojiti, kao što je slučaj sa govorom i muzikalnošću pacijenata o kojima je prethodno bilo govora. Veliki broj testova izvršenih kako nad osobama koje nemaju oštećenja, tako i nad osobama sa cerebralnim oštećenjima, pokazao je da melodiju poima više centara u mozgu. Oni naročito raspoznaju melodijski oblik, to jest varijacije ka visokim i niskim tonovima. Više studija navodi na zaključak da taj osnovni vid melodije, koji omogućuje da raspoznamo šta peva neko dete, čak i ako ono ne poštuje intervale između nota, tretira desna hemisfera, dok se leva hemisfera bavi procesom intervala, tj. vremenskim razmakom između dve note.

Poslednji vid pojedinačnog tretiranja melodije je tonalitet. Ovde se pitamo da li smo u stanju da procenimo da li jedna nota pripada tonalitetu neke melodije, ili je to pak neka "pogrešna" nota. Utvrđeno je da moždana oštećenja mogu dovesti do gubitka ove sposobnosti za procenu. Ipak studije o moždanim oštećenjima pate od jednog nedostatka, jer ne zavise od pacijenata i njihovih problema. Pored toga, one su često suviše važne i velike da bi se bavile pojedinačnim indikacijama. Izabela Perez je svoje znanje udružila sa znanjem i iskustvom Katarine Liežoa-Šovel, neuropsihologom iz Rena čiji su epileptični pacijenti bili podvrgnuti velikim hirurškim intervencijamna na mozgu. Njena istraživanja obuhvataju bolesne osobe, što joj ne smeta da se povremeno bavi i zdravima.

Da bi ispitali kapacitete muzikalnosti normalnog mozga, neurolozi koriste tehniku čuvene pozitrone emisione tomografije (PET) ili, takođe, magnetnu rezonanciju. Ove dve tehnike su u stanju da otkriju aktivnost malih zona mozga dok osoba izvršava određeni zadatak. Na taj način je Rober Zator, istračivač na neurološkom institutu u Montrealu, dokazao da prolazne zone (auditivni deo) sadejstvuju sa čeonim delom koji je najviše zadužen za rad memorije. Zvučni talasi koje primi bubna opna, primaju se kroz uho i udaraju u timpan, koji ih potom šalje dalje do sitnih kostiju srednjeg uha. Vibracije sitnih kostiju, koje imaju zadatak da ublaže suviše jake zvuke, amortizuju se u endolimfi, tečnosti koja preliva srednje uho. Zvuk, pretvoren u talas pritiska, prodire tada u "puža" uha, gde pokreću vibriranje bazilarne membrane. Veličina i čvrstina vlakna ove membrane varira. Bliže ulasku u "puža", ona su kratka, čvrsta i osetljiva na visoke frenkvencije, dok su na kraju gipka i dugačka i primaju niske frekvencije. Vibrirajuči signal se zatim sprovodi prema auditivnoj zoni, koja je i sama u kontaktu sa mnogobrojnim delovima mozga. Deformacija i oštećenje niti previše agresivnim zvucima, dovodi do oštećenja sluha i do gluvoće (slabije ili naglašenije).

Tako nam jedna simfonija ne izgleda kao jednostavan niz nepovezanih nota, već kao muzičko delo. Takođe je dokazano, da tonaliteti primenjeni u muzici deluju na limbični sistem, tj. sedište emocija. Kako? To je tajna. Rober Zator je želeo da sazna šta se dešava kada evociramo melodiju u glavi bez pevanja ili sviranja. Da bi naveo ljude koji su učestvovali u ogledu da misle na neku melodiju, tražio je od njih da kažu da li je neka reč otpevana visoko ili nisko u određenoj poznatoj pesmi. Pokazalo se da je moždana aktivnost ista i kada se sluša neka melodija i kada se zamišlja. Jedina razlika je što, kada se melodija zamišlja, vizuelna zona se takođe aktivira, što dopušta da zaključimo da tonska šema može biti udružena sa vizuelnom šemom.

Koji su tokovi u mozgu zaduženi za razne aspekte muzike? Znamo da učestvuju obe hemisfere mozga, ali i da pojedine elemente muzike tretira samo po jedna. Međutim, proučavanja moždanih oštećenja pri njegovom radu nisu dovoljna za određivanje posebnih nervnih tokova. Tačnije rečeno, već je dokazano da određeni neuroni odgovaraju datoj frekvenciji. Jedan ogled, koji će u postati standard, sastoji se u umetanju veoma fine elektrode u auditivni deo moždane kore probuđene osoba. Dolazi do izazivanja osećanja da se čuju različite melodije ili različiti poznati glasovi, prema grupama neurona koji su nadraženi elektrodom. Smatra se da će se na taj način otkriti neuroni koji reaguju na poznate akorde, i drugi koji reaguju na oktave, kvinte i druge poznate intervale. Ova ideja ne daje mesta verovanju da bi mogli postojati neuronski spojevi genetski predodređeni, naštelovani da reaguju na naročite akorde i intervale. Moguće je da neuroni auditivnog dela moždane kore budu osetljivi na karakteristike zapadnjačke ili istočnjačke muzičke ritmove (spektar od dvanaest polutonova, u zavisnosti od toga da li se živi na Istoku ili Zapadu).

Mozak se, u stvari, razvija prema okruženju i to su jedine krupne crte njegove genetski determinisane strukture. Jedan zapadnjak će veoma teško uočiti razliku između dve kompozicije nekog Eskima, dok će Eskimu biti veoma teško da razlikuje Mocarta od Vivaldija. Ali, ma koje bili nacije ili kulture, ljudi su nadareni specifičnim muzičkim sposobnostima koje su vezane za naročite moždane strukture. Da bi ova karakteristika mogla biti prirodno favorizovana, bilo bi potrebno da priroda pruži čoveku mogućnost adaptacije u skladu sa prirodnom selekcijom. Prema mišljenju mnogih stručnjaka, melodijska osetljivost povezana je sa jezikom. To bi bila neka vrsta gramatike za visinu tonova.

Da bi smo komunicirali, neophodno je dekodirati ove varijacije. "Ako smo tako osetljivi na visinu tonova, to je zato što oni igraju ulogu u raspoznavanju intonacija govornog jezika", kaže Rišar Rago, neuropsiholog istraživačkog tima iz Pariza. Intonacija, u stvari, služi za prenošenje emocija: monoton glas kakav imaju ljudi u depresiji momentalno uzrokuje dosađivanje i nepažnju onoga ko sluša. Razlikovanje varijacija po visini je veoma istančano. Ponovo se naglašava važnost melodije u učenju jednog stranog jezika gde je glavna poteškoća navići se na nove intonacije i različitu ritmiku.

Jedna druga hipoteza koju navode stručnjaci za učenje jezika kod dece, tvrdi da melodija posreduje u majčinom prenošenju jezika. Način na koji majke pevaju, često kroz tepanje, odojčetu će biti ključ za razumevanje jezika i muzike u isti mah. Deca, uostalom, imaju prirodnu sklonost ka pevanju, što je primetno u svim vrtićima. Međutim, nisu retke osobe koje uopšte ne vole muziku. Smatra se da deset odsto čovečanstva ima poteškoća da zapamti ili da ponovi neku melodiju, što ih, opet, ne sprečava da se normalno izražavaju verbalnim putem. Nažalost ove osobe nisu detaljnije ispitivane i proučavane.

Očigledno je da nismo svi jednaki pred muzikom. Poznati muzičari bi trebalo da imaju drugačiji mozak nego obični smrtnici. Gotfrid Šlaug, lekar iz Bostona, proučavao je kalističnu masu, nervnu strukturu koja obezbeđuje komunikaciju između dve hemisfere. Ona je od deset do 15 odsto razvijenija kod pojedinih muzičara. Istraživanja Tomasa Elberta na univerzitetu u Konstanci (Nemačka), pokazuju da su delovi mozga koji su bitni za osetljivost prstiju leve ruke (kod sviranja žičanih instrumenata) veći nego kod onih koji se ne bave muzikom. Da li je to urođena ili stečena sposobnost?

Ljudi koji imaju apsolutni sluh imaju svaku notu "u glavi". Kako funkcioniše njihov mozak? Rober Zator je pokušao da to sazna poredeći moždanu aktivnost prosečnog muzičara i muzičara sa apsolutno nadarenim sluhom. Dvojici dobrovoljaca koji odgovaraju ovim kriterijumima dopušteno je da čuju običan šum a njihova moždana aktivnost je snimljena specijalnom kamerom. Zatim je izvršen još jedan eksperiment sa još jednom notom, zatim su puštani nota i šum istovremeno. Rezultat je bio isti kao kada bi čuli muzičku notu. Izgleda da se kod svih ljudi aktiviraju iste zone, ali kod onih koji imaju apsolutan sluh uključuje se istovremeno još jedna dodatna zona. Da li je to mesto apsolutnog sluha? Ne, to je zona namenjena procesima asocijacija, u ovom slučaju verovatno asociranju neke imenice sa nekom notomi.

Drugi eksperimenti izvedeni na sličan način na dizeldorfskom univerzitetu pokazuju da muzičari sa apsolutnim sluhom imaju asimetriju hemisfera (auditivni deo moždane kore). Da li je apsolutni sluh manifestacija specijalizovanih auditivnih mehanizama? Zator insistira na problemu interpretiranja slika koje stvara mozak dok radi. Pored toga, on precizira da ne treba tražiti nervni centar apsolutnog sluha. Po njemu se tu pre radi o naročitim funkcijama koje se u pojedincu pokreću ili ne.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:31:52



Buduća sadašnjost



Da li je naučna fantastika preludijum naučne činjenice? Ajnštajn je rekao: "Mašta je važnija od znanja. Znanje je ograničeno na sve što znamo i razumemo, dok mašta može da obuhvati čitav svet i sve što će ikada postojati da se sazna i razume".

Moć i širina ljudske imaginacije su od presudne važnosti za naše vreme. Zapravo, mogu se pokazati kao naše spasenje. Kao vrsta, mi postojimo oko 200 000 godina, što nije značajno niti dugo s obzirom na činjenicu da je Tiranosaurus reks lutao ovom planetom 2,5 miliona godina. Ipak je i tokom tog kratkog vremena ljudska mašta podstakla duboko, mada još uvek ograničeno razumevanje zakona fizike i našeg mesta u univerzumu. Fundamentalni koncept 21. veka, pitanje života van naše planete, uvežbalo je ljudsku imaginaciju i ponekad podsticalo iracionalne strahove još od vremena antičke Grčke. Ta potraga je naša najveća sekularna meditacija za Drugim.

Iracionalni strahovi su delimično uzrokovali i užasnu smrt Đordana Bruna 17. februara 1600. Iz ćelije inkvizitorskog zatvora u Kastelu Sent Anđelu u Vatikanu, odveden je preko Tibra i duž Kampo dei Fjori i spaljen na lomači zajedno sa svojim verovanjem da postoji beskrajno mnogo naseljenih svetova. Danas, više od 400 godina kasnije, dva jednako ekskluzivna pogleda na naš kosmos su u konfliktu, dva pogleda koja spajaju naučnu fantastiku i popularnu kulturu i naučnu raspravu. Prvi je fizički pogled na svet, po kome se kosmička evolucija završava sa planetama, zvezdama i galaksijama. Drugi pogled na svet je biološki i njegovu suštinu čini verovanje da su pojava života i inteligencije predprogramirani u zakone i konstante fizike, što funkcioniše slično kosmičkoj DNK. Naravno, uticaji oba ova pristupa na nauku, društvo i ljudsku sudbinu su veoma različiti.

Pristup biološkom univerzumu je savršeno opisao poznati fizičar Frimen Dajson. "Što više istražujem univerzum i proučavam detalje njegove arhitekture, pronalazim sve više dokaza da je na nekom nivou univerzum morao znati da mi dolazimo", zapisao je Dajson. To je vizija sveta isto toliko duboka po svojim implikacijama, koliko i ona koju su imali Kopernik i Darvin. Konačno, tu je i novi pogled na svet fizičara sa Kembridža ser Martina Risa, i Lee Smolina i Ričarda Gota sa Prinstona, koji smatraju da osim planeta, zvezda i galaksija postoji i multiverzum - više od jednog univerzuma gde se "univerzum" definiše kao sve što smo videli ili što možemo videti.

Činjenica da je univerzum izgleda lepo podešen za život, uslovila je pojavu ne baš preterano srećno nazvanog antropoidnog principa - što je pogrešno ime jer se odnosi postojanje svih oblika života u univerzumu a ne samo ljudi, pa se zato ne može biti antropoidni. Različiti stavovi pune novine bombastičnim pričama o žestokim borbama za smanjenje troškova svemirskih istraživanja; esejima o neophodnosti kolonizacije svemira; o teraformiranju planeta; galaktičkoj neminovnosti eventualnog udara asteroida i novim fokusima u traganju za životnim oblicama koji nisu bazirani na ugljeniku. Slične se priče mogu videti i u mejnstrim medijima kakvi su Njujork Tajms i TV kanal Histori, koji zdušno objavljuju mišljenja za, protiv i sve ono između.

Mnoge među najuzbudljivijim temama savremene nauke su se prvi put pojavile kao produkti briljantne naučne fantatsike: H.Dž. Vels je Vremeplov napisao 1895, deset godina pre nego što je Ajnštajn zamislio univerzum kao zakrivljeni prostor-vreme posebne relativnosti. U to vreme je i sa Njutnovom teorijom, putovanje kroz vreme zvučalo nemoguće. Ali sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti koja usporava časovnik i kasnije, sa opštom teorijom relativiteta, prostor i vreme postaju savitljivi. Sličan je bio i rezultat uticaja knjige Karla Sagana Kontakt i kasnijeg istoimenog filmskog blokbastera. Kontakt se bavi crvotočinama. Sagan je zamolio Kipa Torna sa Kal Teka da ispita ima li njegova ideja o crvotočinama ikakvog smisla sa aspekta fizike. Torn je prekopao fiziku i pronašao okolnosti i rešenja po kojima bi vremeplov zaista mogao da poseti prošlost. Artur Klark u Odiseji 2001 iz 1968. godine, populariše naprednu, mašinsku inteligenciju. Poljski pisac naučne fantastike Stanislav Lem nam predstavlja još jednu viziju: u Solarisu iz 1961. i Glasu njegovog gospodara iz 1968. on razrađuje ideju da ljudi nisu u stanju da shvate a još manje da komuniciraju, što opet baca posebnu težinu na naše traganje za životnim oblicima koji nemaju ugljeničnu osnovu.

Možda bi se tačnija vizija naše budućnosti mogla pronaći u naučnoj fantastici Alistera Rejnoldsa, mladog i nedavno penzionisanog naučnika Evropske svemirske agencije. Nekolicina kritičara veruje da je on na putu da postane sledeći Artur Klark. U svojoj trilogiji Vizije budućnosti kojom dominira veštačka inetligencija što podrhtava pred vrhunskom hladnoćom mraka među zvezdama, Rejnolds postavlja sledeća pitanja: ako tamo negde postoji inetligentni život, kako to da ga nikada nismo sreli? Biološki ili fizički pristup? Ako je prošlost preludijum, hajde da se onda kladimo da je to biološki univerzum, sa svim dubokim implikacijama na budućnost ljudske rase.
Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:34:03



Hronobiologija



Zbog čega su neki ljudi ujutro odmah spremni da se prihvate posla, a drugi "oživljavaju" tek negde oko podneva da bi punu sposobnost i koncentraciju dostigli popodne ili uveče? Da li je to samo stvar navika? Biolozi misle da su konačno otkrili odgovor na to pitanje.

Prema hronobiologiji, unutrašnji sat koji odredjuje različite životne funkcije i tako upravlja biološkim ritmom svakog organizma, ne podešava se prema okolini kako se donedavno mislilo, već genetski. Ljudi se radjaju kao ranoranioci ili "noćne ptice", baš kao što se radjaju tamnokosi ili plavi. S tom razlikom što boja kose lako može da se promeni, a biološki ritam - što je veliki broj ljudi zbog posla prisiljen da radi - veoma teško, po cenu velikog umora i smanjenog uspeha. Proučavanjem voćne mušice naučnici su ustanovili da u njihovom lancu DNK (dezoksiribonukleinska kiselina kojom se prenose genetske informacije kod gotovo svih živih organizama) postoji delić koji upravlja osnovnim biološkim ritmovima. Ti delići regulišu u koje doba dana će se larve pretvoriti u leptira i u kojem će trenutku slati signale za parenje - a ova mušica ih emituje svakih 60 sekundi. Slični delovi DNK otkriveni su i kod pilića, miševa i ljudi.

Iako okolina i društveni život utiču na biološke ritmove čoveka, nesumnjivo je da svako ima genetski predodredjen "individualni program" koji reguliše ne samo dnevne, već i mesečne i godišnje životne funkcije. Prirodno, postoje i opšti pokazatelji koji važe za sve. Prema biološkom ritmu koji se ponavlja svaka 24 sata, odnosno prema dnevnom ritmu, upravljaju se arterijski pritisak, temperatura tela i razni hormoni koji dejstvuju u našem organizmu. Telesna temperatura smanjuje se tokom noći i zatim u prvim jutarnjim satima počinje da raste. Izmedju 16 i 18 sati dostiže najvišu vrednost, posle čega počinje da pada. Isto važi za arterijski pritisak koji, bilo da je povišen ili snižen ima najmanje vrednosti tokom noći, počinje da se povećava ujutro i posle kratkotrajnog pada posle ručka kada stomak zbog varenja preuzme veće količine krvi, dostiže vrhunac izmedju 16 i 18 sati, kad ponovo počinje da pada. Dogadja se, medjutim, da se pritisak nadje na vrhuncu ujutro, umesto uveče. Razlog tome nije obolenje, već nasledjeni unutrašnji časovnik.

Medju hormonima, čije količine u krvi, takodje dnevno, reguliše unutrašnji časovnik, nalaze se i hormoni za budjenje odnosno uspavljivanje. U drugoj polovini sna hipofiza počinje da proizvodi hormon ATCH koji dostiže najviši nivo u prvim jutarnjim časovima. Povećanje količine tog hormona u krvi dovodi do stvaranja druge supstance u nadbubrežnoj žlezdi - kortizola. Zajedno, te dve supstance pripremaju organizam za budjenje, koje može da bude brže ili sporije - već prema tome kakav je biološki ritam koji upravlja lučenjem ta dva hormona. Ranoranioci su, drugim rečima, ljudi koji rano dostižu visoke nivoe ATCH i kortizola, dok kod ljudi koji se teže bude rast ta dva hormona kasni.

Slično važi i za večernje sate, samo je reč o drugom hormonu - melatoninu. Proizvodnja melatonina je funkcija organizma na koju okolina najlakše utiče, i to pomoću smenjivanja svetla i tame. Proizvodnja melatonina, zapravo, počinje čim padne veče, sa smanjenjem dnevne svetlosti, kada njegova vrednost u krvi počinje da raste dok ne dostignu nivo koji dovodi do opšte "depresije" organizma i uspavljivanja." Melatonin se, čak, dovodi u vezu i sa psihološkom depresijom. Kod obolelih osoba nivo melatonina je po pravilu povišen. To, medjutim, još nije sasvim jasno. Moguće da se to dešava zbog toga što su depresivne osobe u principu sklone boravljenju u mraku, a to automatski podiže nivo melatonina. Sa druge strane, fototerapija odnosno terapija svetlom, dala je u slučaju lečenja depresije bolje rezultate od tradicionalnih lekova.

Hronobiologija je počela da menja medicinu. Ustanovljeno je, recimo, da redovnim dnevnim merenjem temperature i registrovanjem odstupanja mogu da se otkriju čak i tumori, i to u najranijoj fazi. Isto tako, ne može se lečiti pritisak ako se bar jedan dan ne meri tokom 24 sata, jer samo ako se zna ritam njegovog biološkog sata, izmerene vrednosti imaju smisla. Kada se, kao što je uobičajeno, pritisak izmeri samo jednom u toku dana, lekar ne može da zna da li je u tom trenutku po pacijentovom biološkom satu on na vrhuncu ili na najnižem nivou, a bez toga ne može ni da odredi terapiju.

Hormon rasta, koji hipofiza u razvojnom periodu proizvodi tokom sna, i to u malim količinama, najviše se luči u prvim noćnim satima (najviše vrednosti registrovane su oko 22 sata). Stoga, ako je dete budno do 11 uveče, neće moći da nadoknadi gubitak ukoliko mu se dozvoli duže spavanje. Jer, neće moći da proizvede dovoljno hormona rasta i, jednostavno, neće porasti koliko bi moglo. Zbog toga je važno da deca ranije spavaju.

Veoma je aktuelna i takozvana hronodijeta. Osnovni princip hronodijete (u smislu režima ishrane a ne za mršavljenje kako se "dijeta" obično shvata) jeste da nije važno samo šta se jede, već i kada se jede. Organizam, naime, u različito doba dana drugačije preradjuje različite hranljive materije. Ugljeni hidrati i ostale vrste šećera se, recimo, brže preradjuju u prvom delu dana, kada je pankreas aktivniji u proizvodnji insulina, hormona koji rastvara šećere. Najbolje vreme za cerealije i slično (hleb, pirinač, testa) su izmedju 7 i 15 sati. Meso, ribu, mlečne proizvode i jaja (namirnice bogate proteinima) treba jesti uveče, izmedju 20 i 22,30, a voće ne treba jesti posle 18 sati. Sa povrćem je još komplikovanije. Izmedju 12,30 i 15 sati treba jesti krompir, šargarepu, paradajz, brokoli, kupus, pečurke, a svo ostalo povrće - izmedju 20 i 22,30. Da, ali - kada je kome jutro? Sve ovo, naime, uglavnom važi za prosek, koji kao u vicu o statističkoj sarmi (kad pola stanovništva jede kupus a pola meso...) - teško da postoji. U nedostatku egzaktnog, medicinskog pokazatelja, pokušajte da sami otkrijete ritam svog unutrašnjeg sata.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:35:42



Da li je mini ledeno doba neizbežno?



Polako ali sigurno, dokazi o ljudskoj umešanosti u proces globalnog zagrevanja planete tokom poslednjeg veka se gomilaju. Najveća briga čovečanstva je kako će povećanje temperature uticati na staništa mnogih vrsta, uključujući i ljudska bića. I Medjunarodni panel vlada o klimatskim promenama (IPCC) i Američka nacionalna akademija nauka tvrde da previše naučnika ili ignoriše ili ne razume činjenicu da se klima Zemlje rapidno menjala u prošlosti i da se isto tako može menjati i u budućnosti - u bilo kom pravcu.

Dokazi o naglim klimatskim promenama se neprestano nalaze u uzorcima leda uzetim iz dubine Grenlanda i Antarktika. Jedan od najpoznatijih primera takvih dogadjaja je Janger Drijes hladjenje od pre oko 12 000 godina, nazvano tako po arktičkom divljem cvetu otkrivenom u sedimentima severne Evrope. Taj je dogadjaj započeo i okončao se neverovatno brzo. Tokom čitavih 1000 godina njegovog trajanja, severnoatlantski region je bio hladniji za oko 5 stepeni. Može li se tako nešto ponovo dogoditi? Sasvim sigurno može, a pošto su se promene dogodile u okviru jedne dekade, moguće da ćemo veoma brzo postati svedoci ovakvog dogadjaja. Janger Drijes se dogadja u vreme kada orbitalna sila navodi klmu do sadašnjeg toplog statusa. Ovaj neobjašnjeni fenomen je bio predmet mnogih žučnih naučnih rasprava, baš kao i drugi dogadjaji sa milenijumska skale.

Sada je stagnacija u jedanaestogodišnjoj aktivnosti sunčevih pega podstakla strah nekih naučnika da će se umesto da se zagreva, Zemlja možda početi da se hladi. Ideja je posebno intrigantna ako se uzme u obzir da se veći deo sveta priprema za globalno otopljenje. Da li treba da se spremimo za gori scenario?

Sunčeva pega je region na Suncu koji je hladniji od okoline i zbog toga izgleda tamnije. Po jednoj teoriji, jako magnetno polje koje izaziva većinu aktivnosti sunčevih pega štiti Zemlju od kosmičkih zraka. Kada je polje slabo - tokom smanjenih aktivnosti sunčevih pega kako je to trenutni slučaj - kosmički zraci prodiru do nižih delova atmosfere i povećava se oblačnost, koja zatim dovodi do hladjenja površine.

Geofizičar Fil Čepmen, prvi Australijanac koji je postao astronaut NASA, primetio je da slike sa američke Solarne i heliosferske opservatorije pokazuju da trenutno na Suncu nema pega. On veruje da se upravo zbog toga svet rapidno hladio u periodu izmedju januara prošle godine i januara ove godine za otprilike 0,7 stepeni Celzijusa. "To je najbrža temperaturna promena otkako se uopšte vrše merenja, a vraća nas tamo gde smo bili 1930. godine", izjavio je dr Čepmen Australijskim novinama. "Ako se temperatura uskoro ne oporavi, moraćemo da zaključimo da je globalno zagrevanje gotovo."

Medjutim, naučnici iz američkog Nacionalnog centra za atmosferska istraživanja su 2006. objavili izveštaj u kome se tvrdi da Sunce ima neznatan uticaj na klimatske promene. Po jednoj drugoj studiji nedavno objavljenoj u Pismima Instituta za proučavanje fizičke okoline, ne postoji jaka korelacija izmedju kosmičkih zraka i stvaranja prekrivača niske oblačnosti. Ako je to tačno, značilo bi da izostanak sunčevih pega nije neophodno indikator veće oblačnosti i kasnijeg hladjenja. I dok je istina da su u nekim regionima sveta zabeležene rekordno niske temperature, izgleda da se drugi regioni zagrevaju. Australijski Biro za meteorologiju tvrdi da su od kraja sedamdesetih godina tamošnje temperature daleko više nego u periodu 1960-1990. Iako je u Australiji zaista bilo nekoliko hladnijih godina, temperatura je globalno povećana za 0,3 stepena Celzijusa u odnosu na dugogodišnji prosek. I druge zemlje su suočene sa potpuno istim kretanjima. Medjutim, pošto globalno beleženje temperaturnih podataka traje relativno kratko u odnosu na istoriju Zemlje, teško je tačno znati šta ovo povećanje znači za dugoročnu perspektivu.

Hladjenje ili mini ledeno doba je teorija za koju se zalaže Čepmen, ali kaže da još uvek ima vremena da se budući dogadjaj okrene i na drugu stranu. On predlaže preventivne mere kako bi se usporilo potencijalno hladjenje, na primer, da se buldožerima preoru sibirski i kanadski sneg kako bi postali prljavi i manje reflektivni."Mislim da su šanse sada 50:50 da će u decenijama koje slede doći do značajnijeg hladjenja umesto zagrevanja."

Kanadski naučnik Kenet Teping iz Nacionalnog istraživačkog saveta je takodje primetio da je solarna aktivnost trenutno u posebno neaktivnoj fazi, ali šta to znači - ukoliko uopšte nešto znači - još uvek je velika nepoznanica. Njegov kolega Oleg Soroktin iz ruske Akademije za prirodne nauke se slaže sa Čepmenom. Soroktin veruje da, uprkos rezultatima nekih nedavnih studija, odsustvo sunčevih pega ukazuje na dolazeći period hladjenja. U stvari, on smatra da su klimatske promene nastale uticajem ljudi samo kap u moru, u poredjenju sa hladnoćom koju donose neaktivne solarne faze. I dok Soroktin savetuje ljudima da spremaju veću količinu tople odeće, većina istaknutih naučnika veruje da obilje dokaza ukazuje na globalni trend zagrevanja i da anomalije i izuzeci od pravila ne predstavljaju značajniji udar na ovaj konsenzus.

"Ne postoji apsolutno nikakva sumnja da se svet nalazi u fazi zagrevanja", tvrdi klimatolog Tomas Rajhler. "Takav zaključak podržava 99 procenata ozbiljnih svetskih naučnika, tako da ovo nije moja proizvoljna tvrdnja", zaključuje on. Rajhler je verovatno u pravu, ali ne bi bilo prvi put da se opšte očekivanje pretvori u potpunu suprotnost. Da li je zaista bitno ko je u pravu, sve dok pripreme traju? Bez obzira da li klima postaje hladnija ili toplija ili ni jedno od toga, ljudima će biti potrebne ogromne količine energije. Čak i ako prihvatimo obrnuti pristup i namerno povećamo ispuštanje gasova u atmosferu kako bismo zaustavili hladjenje, teško da bi to imalo većeg efekta od daljeg zagadjivanja okoline standardnom potrošnjom energije i stvaranjem brojnih toksičnih nusprodukata.

Da li su ljudi glavni faktor trenutnog trenda zagrevanja planete? Možda, a možda ne. Ali ono što se ne može osporiti jeste da ljudi definitivno zagadjuju planetu. Trenutni i budući vremenski uslovi neće promeniti činjenicu da korišćenje uglja i nafte kao energenata nije dobra ideja na duge staze. Potreba za čistom energijom, čistijim vazduhom i čistijom vodom nikada nije bila veća. U svetu su ljudi okrenuti sve više zaštiti vodosistema i ekoloških okruženja, dok se u Srbiji vodotokovi, šume i polja i dalje koriste kao besplatna djubrišta koja se svakodnevno truju plastikom, pesticidima i drugim toksičnim otpacima. Oni koji izjednačavaju skepticizam u pogledu globalnog zagrevanja sa izjavama "baš me briga" ili "sve to dodje i prodje", svesno ugrožavaju zdravlje planete, svoje zemlje i svoje sopstveno. Ako se pripremimo za globalno otopljenje na na način koji će pomoći zaštiti okoline, biće nam daleko bolje čak i ako se zaista dogodi da nam umesto visokih temperatura stigne mini ledeno doba.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:37:49


Uragani, antigravitacija, voda za kupanje i Vitgenštajn



Na vodu u kadi za kupanje, baš kao i na artiljerijske granate utiče rotacija planete. Što je čovek bliži ekvatoru, vaga pokazuje manje kilograma Pre 500 godina, Kopernik je prvi izjavio da Zemlja rotira. Čak i danas, implikacije još uvek mogu iznenaditi ljude, a naučnici nisu nikakav izuzetak.

Kopernkovu teoriju je bilo teško prihvatiti jer se toliko protivi zdravom razumu. Izgleda sasvim očigledno da smo mi nepokretni, a da se nebesa okreću oko nas. Medjutim, obrtaj Zemlje se može izmeriti. Ako skočite jako u vis, Zemlja će se okrenuti ispod vas i doskočićete za dlaku dalje od mesta sa koga ste skočili - iako to uopšte nećete primetiti. Ovaj efekat je daleko lakše demonstrirati pomoću Fukoovog klatna. Sa svakim zamahom klatno se polako kreće u krug, tako da na kraju njegovo njihanje opisuje trag polukruga tokom perioda od 24 časa.

Ovo je demonstracija Koriolisove sile koju izaziva rotacja Zemlje, a koja utiče na sve što se kreće na površini naše planete i gura ga na zakrivljenu putanju. To je sila koja oblikuje džinovske cirkularne (kružne) oluje, ili tropske ciklone. (Uragan je lokalno ime za takvu oluju na Karibima i u severnom Atlantiku, a tajfun u oblasti severozapadnog Pacifika.) Koriolisova sila je najslabija na ekvatoru, pa se ovakve oluje mogu formirati samo dalje od četvrtog stepena severno ili južno. Pravac sile utiče na to da li će cikloni rotirati suprotno kazaljkama na satu na severu, ili u smeru kretanja kazaljki sata na jugu.

Mnogi ljudi misle da ista sila utiče i na pravac kretanja vode za kupanje kada otiče iz kade. Posetiocima ekvatorijalnih regiona se često pokazuje kako voda uzeta 6m severno od ekvatora ili 6m južno, otiče u suprotnom pravcu. To je prevara. Koriolisova sila je suviše mala na ekvatoru da bi stvarala efekat takvog obima. Struje u samoj vodi imaju daleko veći uticaj na njeno kretanje. Na primer, pravac vrtloga vode za kupanje koja otiče se može promeniti ako u vrtlog stavimo ruku, li ako pažljivo pratimo na koju stranu se otičuća spirala uvija kada teče iz različitih slavina. Koriolisova sila takodje utiče i na gadjanje.

Kako se tvrdi na vebsajtu NASA, tokom bitke na Folklandskim ostrvima 1914. godine, "britanski artiljerci su bili zaprepašćeni kada su njihove salve granata pale stotinak jardi levo od nemačkih brodova. Inženjeri koji su dizajnirali nišanske mehanizme su bili itekako svesni Koriolisovog skretanja i pažljivo su ga uzeli u obzir, ali su prenebregli činjenicu da se neće sve pomorske bitke voditi na severnoj hemisferi. Tako su britanske granate pale na udaljenost od mete koja je jednaka dvostrukom Koriolisovom skretanju." Ovo je takodje mit, jedan od onih koji se tek odnedavno pojavljuju u američkim knjigama o fizici. Artiljerci su bili sasvim svesni Koriolisova sile i to uopšte nije bio problem. Ratni brod HMS Kanopus je ispalio prvu salvu sa pramca ali je domet bio prekratak, dok je salva ispaljena sa zadnjeg dela broda ka zadnjem delu nemačkog broda Gneisnau bila više nego precizan pogodak.

Još jedan efekat Zemljine rotacije je centrfugalna sila. Baš kao što je teret na drugom kraju kanapa izbačen u stranu dok se okreće oko svoje ose, rotacija Zemlje nas gura od ose rotacije. To znači da što smo bliži ekvatoru, naša će se težina smanjivati. Doduše, to je mali efekat, ali utoliko značajniji ukoliko se težina tereta koji se prevozi povećava. Transport uglja težine 10 000 tona će se na putu od Njukstla do Ekvadora smanjiti za 20 tona. Ovo je posledica efekta okretanja. Težina tovara koji ide u suprotnom pravcu, takodje se smanjuje na isti način.

Žan-Pol Mbelek i Mark Laše-Rej iz francuske Komisije za atomsku energiju su 2002. godine otkrili magnetski antigravitacioni efekat. To je upravo ona vrsta stvari koje pristalice elektromagnetske antigravitacije navodi da veruju da se na gravitaciju može uticati magnetskim poljem. Istraživači su otkrli da je gravitacija izgleda jača u Sevru u Francuskoj, nego u Vuhanu u Kini. Oni smatraju da se ovo dešava zbog razlike u jačini magnetskog polja Zemlje na ove dve lokacije. Ako su u pravu, onda bi to značilo da bi bilo moguće pomoću elektromagnetskih aparata poništiti gravitaciju na čitavj planeti. Ovakva vrsta antigravitacije bi bukvalno svim stanovnicima planete omogućila jeftino i jednostavno putovanje vazduhom - svemirska putovanja da ne pominjemo.

Efekat je veoma mali i radi se o samo 0,085 procenta. Medjutim, Vuhan se nalazi na 49. stepenu geografske širne, a Sevr na 37. Primenom standardnih tablica, razlika u efektivnoj gravitaciji izmedju 49. i 40. stepena je oko 0,082 procenta. Bliska sličnost ovih cifara navodi na sumnju da u čitavoj računici nije bio uzet u obzir i efekat Zemljine rotacije. Bilo bi značajno primetiti da se Mbelek i Mark Laše-Rej nisu pridržavali sopstvenih proračuna. Verovati da živimo na planeti koja se okreće je i dalje stvar otvrenog uma, što nas podseća da čak ni izlazak ni zalazak sunca nisu onakvi kako nam se čini.

Naravno, ima i onih koji misle drugačije. Za filozofa Vitgenštajna kažu da je išao naokolo i glasno se pitao zbog čega su toliko dugo ljudi verovali da se Sunce okreće oko Zemlje. "Pa", odgovorio mu je kolega, "čini se da to tako izgleda". "Ah", uzdahno je Vitgenštajn, "pa kako bi tek izgledalo kada bi se Zemlja okretala oko Sunca?"



Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:39:46


Iza duge - u svetu tetrahromata



Po tradiciji, superheroji su potpuno svesni svojih specifičnih moći. Zapravo, toliko su uvereni u sopstvenu posebnost da konstantno spašavaju svet i obični ih ljudi smatraju obavezom. Tako je to i u izmišljenom svetu i u realnosti, ali u ovom potonjem tek donekle. Danas je veoma aktuelna mogućnost da postoji mala grupa ženskih mutanata sa superčulima koje su gotovo nesvesne svoje jedinstvenosti.

U nezamislivom svetu tetrahromata kome pripdaju, one poseduju sposobnost da vide dodatne dimenzije boja. Vidljivi spektar kod većine ljudi čini kombinacija tri boje - crvene, zelene i plave - koje hvataju konusne ćelije retine, svaka posebno osetljiva na jednu od ove tri osnovne boje (a mnogo manje na široki opseg talasnih dužina). Daltonizam (nesposobnost razlikovanja boja), obično izaziva nedostatak crvenog ili zelenog receptivnog konusa - što je rezultat pomešanih X hromozoma na kojima su blisko smešteni geni crvenog i zelenog fotopigmenta. Takvom oku nedostaju crveni ili zeleni pigment, ili se umesto crvenog i zelenog pojavljuju dva različita crvena ili dva različita zelena pigmenta. (Usled nasumičnih mutacija i grešaka u genetskoj transkripciji, manje hemijske rasparenosti u ćelijskim komponentama javljaju se kod svih pojedinaca; te promene obično nemaju uticaja na funkcije ali mogu dovesti do toga da fotopigmenti reaguju na donekle različite talasne dužine.)

Ako je ovakva mutacija prisutna na muškarčevom X hromozomu on će biti daltonista; ako se mutacija javi na samo jednom ženinom X hromozomu, ne samo da ona neće biti daltonista (iako je nosilac daltonizma) već će, zahvaljujući fenomenu nazvanom X neaktivnost - gde se neke ćelije oslanjaju na X hromozome a druge na druge hromozome - teorijski posedovati četiri različita fotopigmentna gena: plavi, crveni, zeleni i "promenjeni" crveni ili zeleni. Suština je u različi izmedju ovog četvrtog fotopigmenta i ostala tri i u činjenici da li to uzrokuje da žene vide boje na drugačiji način i da se njihov mozak i nervni sistem adaptiraju da omoguće procesuiranje dodatnog protoka informacija.

Doktor Gabrijela Džordan je sprovela niz eksperimenata u kojima su učestvovale majke dece koja nisu u stanju da raspoznaju boje. Od majki je traženo da pomešaju zelenu i svetlonarandžastu tako, da budu istovetne odredjenoj nijansi žuto-narandžaste (kod trihromata postoji čitav dijapazon mogućih nijansi, ali kod tatrahromata samo jedna koja se savršeno poklapa sa traženom). Doktorka Džordan je otkrila nekoliko žena koje su bile u stanju da razlikuju naizgled potpuno iste nijanse, neprimetne za većinu ljudi.

Džej Nic, molekularni biolog sa medicinskog fakulteta u Viskonsinu, koristi genetske tehnike da bi identifikovao potencijalne tetrahromate. Problem postizanja konačnog rešenja dolazi od nemogućnosti da se opiše ili razume subjektivni doživljaj boje. U okviru našeg razumevanja funkcije ljudskog mozga, evolucije čoveka i prirode percepcije, mogućnost dokazivanja da zaista postoje tetrahromati - a time i pribavljanje dodatnog dokaza o prilagodljivosti nervnog sistema ljudi - dobija izuzetno značajne naučne implikacije. Daltonizam bi se mogao lečiti genskom terapijom, pa bi čak i sve žene mogle da steknu tetrahromatski vid. Iz toga bi nastala čitava jedna nova tehnološka grana sa zasada nesagledivm primenom.

Pčele, na primer, koriste svoje tetrahromatske sposobnosti da bi lako i brzo razlikovale nijanse cveća. U modernom svetu, takva sposobnost kod ljudi još nema praktičnu prednost. Može se čak dogoditi da tetrahromatski vid predstavlja izvor neizmerne frustracije svoga vlasnika pošto je reprodukcija svih boja oko nas zasnovana na trobojnom sistemu, pa u takvoj realnosti tetrahromata ne bi mogao jasno da vidi šta se dogadja na televiziji ili šta objavljuje štampa.

Tetrahromati nisu jedini koji na neuobičajeni način doživljavaju boje. Istraživanja dr Džejmija Vorda sa univerzitetskog koledža u Londonu i naučni rad objavljen u časopisu Kognitivna neuropsihologija, ukazuju da se retkim oblikom sinestezije nazvane emocionalno obojena sinestezija, može objasniti poreklo aure. Vord smatra da neki sinestete "vide" emocije kao boje: dok povezuju emocije sa odredjenim figurama, one su okružene odgovarajućom bojom. Ako smo baš prisiljeni, svako od nas može reči koja emocija odgovara kojoj boji. Vord je ubedjen da je subjekat njegovog istraživanja, devetnaestogodišnja devojka sa inicijalima Dž.V, istinski sinesteta koja uvek i automatski vidi specifičnu boju vezanu za osobu koju poznaje. Doslednost ove devojke u povezivanju imena i boja je bila daleko veća od kontrolne grupe, a kada bi se imena napisala "pogrešnom" bojom ona ih je odbacivala. Priroda drugih podsticaja na koje je imala istovetene sinestetske reakcije, navela je Vorda na zaključak da su to emocije izazvane odredjenim rečima, a ne reči koje potom izazivaju boje.

Drugi slučajevi emocionalno posredovane sinestezije pojavljuju se povremeno u literaturi. Tridesetih godina prošlog veka, na primer, zabeležen je slučaj deteta koje je strance videlo kao "blistavo narandžaste oblike sa crnom bordurom". Kada ih je bolje upoznalo, boja bi se promenila i postala "bledo plava ili rozikasto ljubičasta". "Ako dobro upoznam ljude, oni prestaju da menjanju boju - sami postaju jedna boja", rekao je dečak. Vord smatra da ovakve slučajeve izazivaju najverovatnije neobično jake veze izmedju oblasti mozga sinestete koje se bave emocijama i bojama, uz dodatak odredjenih urodjeno uparenih emocija i boja koje izgleda dele sve kulture sveta. Sugerisano je da je sinestezija zapravo primitivnija funkcija moždanih operacija, ostatak iz vremena pre nego što su praktične potrebe i razvoj jezika razdvojili i razvrstali naša čulna iskustva.

Ukoliko je to tačno, možda su naši preci bili u stanju da svakodnevno vide aure koje su greškom proglasili energijom koju isijava odredjena osoba u koju gledaju, a da zapravo boje nisu postojale u realnom svetu več samo u njihovom umu, te su prikazivale isključlivo ono što su posmatračli osećali prema osobi čiju su auru "videli".

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:41:16



Postoje li paralelni univerzumi?



Neodoljiva fantazija se, pre ili kasnije, kao ideja nameće bukvalno svakome od nas: šta ako je sve što znamo, čitav naš univerzum, tek trun prašine na nečijem ramenu? Naravno, to nije baš ideja oko koje će se astronomi preterano angažovati, ali mnogi kosmolozi ozbiljno razmišljaju o daleko kompleksnijem pitanju: postoje li drugi univerzumi?



Verovali ili ne, ali teoretičari imaju odgovor na to pitanje, a on glasi: DA! Da bismo razumeli zbog čega tako misle, moramo se vratiti unazad kroz vreme sve do Big Benga, te misteriozne pramajke svih eksplozija za koju astronomi veruju da je iznedrila naš univerzum. Prema toj teoriji, u jednom trenutku postojala je praznina, ništavilo. Sledećeg trenutka se dogodila eksplozija iz koje se pojavio naš kosmos. Kao da je priroda odlučila da napravi vrhunski podvig i ni iz čega stvori nešto. Ma kako nezamislivo zvuči, ova ideja dolazi pravo iz teorije o kvantnoj mehanici, skupu matematičkih pravila koja objašnjavaju kako univerzum funkcioniše na najmanjem nivou, unutar atoma.



Kvantna mehanika tvrdi da se materija i energija mogu pojaviti spontano iz vakuuma svemira, zahvaljujući nečemu što se zove kvantna fluktuacija – što je nekakva vrsta štucanja u energetskom polju koje prožima kosmos. Kosmolozi kažu da je kvantna fluktuacija izazvala Big Beng. Kvantna fluktuacija se može dogoditi bilo gde i u bilo koje vreme. Ako je naš univerzum rodjen na taj način, ističu teoretičari, onda je moguće da su druge kvantne fluktuacije tamo negde i nekada posejale druge univezume. Postoji razlog zbog čega neki teoretičari žele da drugi univerzumi postoje. Oni veruju da je to jedino što objašnjava naš univerzum čiji su fizički zakoni savršeni za razvoj života.



Prema takozvanom entropskom principu, postoji možda beskrajan broj univerzuma, a svaki od njih ima sopstvene zakone fizike. Jedan od tih univerzuma je i ovaj naš. Mnogo je lakše verovati u tako nešto, tvrde zagovornici ove teorije, nego u postojanje jednog jedinstvenog univerzuma koji je savršeno udešen baš za našu egzistenciju. Ipak, evo popriličnog problema: ako drugi univerzumi postoje, nema načina da ih detektujemo. "To nije ideja koja se može proveriti u praksi", kaže Pol Stajhart "različiti univerzumi se ne mogu medjusobno detektovati. Niti se može dokazati da postoje ili da ne postoje. Kada govorio o multi univerzumima, više ne govorimo o nauci. Mislim da je to već domen metafizike."



Ne odbacuju baš svi ovako ideju o postojanju paralelnih univerzuma. Na kalifornijskom univerzitetu, kosmolog Andreas Albreht smatra da ovo pitanje još nije otvoreno za raspravu. "Za sada možemo reči da Priroda govori svojim fundamentalnim jezikom - ona ne odgovara direktno na pitanja, već tako što nam pruža mogućnosti. U kvantnoj mehanici postoji mogućnost da se gotovo sve dogadja. Uključujući i druge univerzume. Pa iako su kosmolozi prilično osetljivi povodom toga, oni zapravo nemaju izbora. To proizilazi iz matematike", objašnjava Albreht, "bukvalno nam je bačeno u lice!" On smatra da kvantna mehanika ne može prenebreći sopstvene alternative, a da ljudi zaista ne znaju šta sa tim saznanjem da urade.



S jedne strane ideja zvuči potpuno metafizički, a sa druge je to sve čime se kosmolozi trenutno mogu pozabaviti. Pa kako Albreht onda odgovara skepticima koji osporavaju ideju o postojanju drugih univerzuma? "Rekao bih im da imaju dobre instinkte, ali da nešto moraju uraditi sa njima. Neka mi daju teoriju u kojoj ne postoje paralelni univerzumi. Kladim se da bi se i oni sami iznenadili koliko je to teško uraditi!" O zagovornicima entropske teorije, Albreht nema lepo mišljenje. "Oni nemaju pojma o životu niti o tome šta je sve potrebno za nastanak života u univerzumu. Tamo negde mogu postojati oblici života o kojima nikada nismo ni razmišljali. "



Sasvim sigurno nema oskudice u broju objavljenih naučnih radova i knjiga o entropskoj teoriji, medju kojima neke potpisuju iskusni kosmolozi. Ima tu i ozbiljne nauke, priznaje Albreht, kada se izbace stvari koje povladjuju entropskom principu. "Ljudi učestvuju u ovim studijama zato što su zaintrigirani jer tu postoje neke stvarne naučne oblasti i adrese. Onda kažu: o, ovo mi je baš poznato, bolje da ga proglasim entropskim. Ali oni odbijaju veliki deo naučne zajednice, to je kao neka vrsta aljkavosti. Nauka je pokušaj da ne ispadnemo aljkavi, ali je to teško jer smo mi ljudi jednostavno takvi. Na kraju ćemo možda razumeti da tamo negde zaista postoji obilje drugih univerzuma, ali to neće biti onako kako entropisti žele."

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:44:42


Droga kao ratno oružje



Vikinzi su imali elitne grupe ratnika koje su, neposredno pre bitke, sebe namerno dovodile u stanje pomamnog besa. Saga Jinglinga Snorija Sturlusona iz 12. veka kaže: "Žvakali su ivice svojih štitova i postajali snažni poput medveda i bikova, a onda su jednim udarcem klali ljude i ni vatra ni gvožđe im nisu mogli naškoditi. Zvali su ih Ludaci". Ovi ljudi su uživali visoki status u vikinškim kraljevstvima i bili su strah i trepet za svoje neprijatelje. U bitkama su napadali iznenada, na užas svojih protivnika koji nisu mogli da im se odupiru. Nisu baš vodili računa koga ubijaju - u žaru bitke teško je razlikovati prijatelja od neprijatelja.

Vikinške sage govore o herojima koji su slučajno ubili svoje najbolje prijatelje i sve do sutradan nakon bitke nisu shvatali šta su uradili. Postoje brojne teorije o uzrocima ovog ludačkog besa. Švedski profesor Samual Edman je još 1784. napisao da su ratnici dospevali u stanje neobuzdanog ludila jer su jeli pečurku muharu. Muhara ili Amanita muscaria, dobro je poznat halucinogen u severnoj Evropi koji šamani koriste hiljadama godina. Ona je stimulans koji izaziva neodoljivu želju za fizičkim aktivnostima. Brojne su legende o šamanima koji su pod dejstvom ove pečurke postizali neverovatne podvige i demonstrirali zapanjujuću snagu. Ipak, nije dokazano da su vikinzi koristili muharu. Neki savremeni istraživači smatraju da Ludaci nisu koristili neke posebne supstance. Možda postoje i drugi uzroci takvog nasilničkog ponašanja, ali teorija o muhari je za sada najverodostojnija. Poznato je i da su je skandinavski vojnici koristili sve do 19. veka. Tokom marša na vormlandske trupe 1814, švedski oficir je primetio da neki od njegovih ljudi ispoljavaju znake divljeg besa i da im pena ide na usta. Istražujući uzrok, otkrio je da su ti vojnici jeli muhare da bi sebi popravili borbeno raspoloženje.

Zanimljivo je da su i neki Zulu ratnici takođe konzumirali psihodelične pečurke koje imaju iste sastojke kao i muhara. Efekat su bili neverovatna snaga i neustrašivost u borbi.

Hasasini

Poznat je mit koji pominje i Den Braun u svom bestseleru Anđeli i demoni o asasinima - muslimanskoj sekti čiji su pripanici pod dejstvom droga u vreme krstaških ratova ubijali hrišćane. Asasin je zapravo iskvarena verzija arapske reči hašišin, odnosno uživalac hašiša. U ovoj priči postoji jedan previd: Hasan i njegovi sledbenici - ubice, nisu govorili arapski, oni su bili Persijanci. Tako reč asasin dolazi od reči hasasin - sledbenik Hasanov. Vođa ubica Hasan je zabranjivao upotrebu hašiša. Govorio je da se zabrana korišćenja alkohola u Kuranu odnosi i na sva ostala opojna sredstva. Tako ispada da su njegovi asasini bili puki teroristi ali nikako drogirani.

Ovaj mit je popularan još od srednjeg veka, pa ga je čak u svojim beleškama sa putovanja pomenuo i Marko Polo. To je veoma upotrebljiv deo propagande. Tokom godina nakotile su se brojne varijacije ovog tipa priče. Na primer, propaganda o upotrebi opijuma među raznim azijskim armijama tokom ere kolonijalizma i priče iz I i II svetskog rata o raširenoj sklonosti nemačkih oficira alkoholizmu. Jedna od novijih verzija pojavila se tokom rata u Somaliji i zabeležena je i u knjizi i u filmu Pad crnog jastreba. Odnosi se na krvavu bitku između američkih specijalnih jedinica i lokalne milicije u Mogadišu 1993. Američka strana je prečesto tvrdila da su ratne vođe podstakle surovost branilaca Mogadiša lišćem biljke khat koje su pripadnici milicije žvakali, a što je lokalni stimulans tipa deksedrina. Međutim, u toj oblasti više od 60 odsto muške populacije žvaće khat svakodnevno, pa bi bilo prilično čudno da su pripadnici milicije apstinirali.

Demonizacija khata verovatno potiče od činjenice da je ta biljka zabranjena u SAD. Nasuprot tome, U Velikoj Britaniji se khat može kupiti u svakoj piljari i pretežno se konzumira u jemenskoj i somalijskoj zajednici. Ovi ljudi nisu poznati kao počinioci nasilnih zločina u Britaniji, iako redovno konzumiraju khat.

Džejkobova lestvica košmara

Kruže glasine da su se i u Iraku koristili i još uvek se koriste moćni halucinogeni agensi, a postavlja se i pitanje šta su "milosrdni anđeli" svojevremeno udelili Srbima?

Prve indikacije su pronađene u internet-dnevniku jednog vojnika u Iraku, koji opisuje samoubilačke napade pobunjenika u Faludži. "Nismo shvatali zašto neprestano dolaze, ali su oni dolazili", zapisao je ovaj vojnik 2. juna 2004. "Ti 'sveti ratnici' se kljukaju drogama pre nego što krenu u napad. Nedavno smo dobili dovoljno dokaza da koriste i BZ, drogu koja ih čini izuzetno agresivnima." BZ ili 3-kvinuklidinil benzilat je zapravo bizarni hemijski ratni agens - i moćno halucinogeno oružje. Nešto veoma, veoma slično BZ je prikazano u filmu Džejkobova lestvica košmara, u kome američki vojnik po povratku iz Vijetnama doživljava košmarne efekte naknadnih posledica izlaganja drogama.



Film sa ovim naslovom je 1990. režirao Adrijan Lin, a priča scenariste Brusa Džoela Rubina počinje sa američkim vojnicima u patroli negde u delti Mekonga 1971. Za vreme kratkog odmora, jedan od njih doživljava stravične konvulzije i vrišti iz sveg glasa, na smrt isprepadan prizorima u svom umu koji niko osim njega ne vidi. Priča se zatim seli nekoliko godina kasnije u Njujork. Džejkob Singer je bivši vojnik koji počinje da pati od užasnih noćnih mora. Bića sa neljudski iskrivljenim licima ga progone a užasavajući flešbekovi borbi iz Vijetnama kojih se seća samo u delovima, ne daju mu mira. Džejkob otkriva da i njegovi bivši saborci imaju ista iskustva, a neki od njih umiru u neobičnim okolnostima.

Vremenom, Džejkob otkriva da je njegov vod bio deo eksperimenta sa novim drogama koje oslobađaju onu najprimitivniju vrstu agresije koja se ne može kontrolisati. "Bili su sigurni da će tvoja jedinica postići najveći procenat ubistava u celoj prokletoj ofanzivi", kaže bivši hipi hemičar koga su prisilili da stvori novu drogu, "i bili su prokleto u pravu!" Film je zastrašujući, hipnotički i kultni klasik u kome se slojevi izmeštene realnosti prepliću sa Džejkobovom pričom tako, da se i gledalac žestoko napreže da shvati šta je prava realnost. Zapanjujuće su sličnosti efekata droge u filmu i BZ, a posebno je sugestivna dvosmislenost pitanja da li je droga bila namenjena "dobrim momcima" ili "lošim momcima". Beleška na kraju filma ukazuje da je BZ tajno primenjen na američkim vojnicima u Vijetnamu bez njihovog znanja, ali da Pentagon još uvek to poriče.

Agent Baz

Pedesetih godina prošlog veka je prvi put pomenuta ideja da bi se mogao pronaći neki način da se neprijateljske trupe onesposobe bez ubijanja. Pentagon je smesta započeo seriju testova sa drogama, među kojima su se posebno istakli kokain, LSD i heroin, ali je u prvi plan isplivao BZ, poznat i pod imenom "Agent Baz". Ova droga je imala dve ključne prednosti: može se lako raspršiti kao oblak aerosola i u velikoj meri nije toksična. Dovoljno efikasna doza mnogih droga je veoma blizu smrtonosnoj dozi, zbog čega je i anestezija tako pipava oblast. U slučaju BZ, efikasna doza je samo 2 miligrama, odnosno hiljaditi deo doze koja izaziva smrt. Pri tom ju je teško detektovati, jer je bez mirisa i boje.

Agent Baz je testiran na nekoliko lokacija od 1959. do 1975. na 2 800 američkih vojnika, bez njihovog znanja. Izaziva ubrzani rad srca, širenje zenica, zamagljeni vid, suvoću kože i usta, povišenu temperaturu, crvenilo kože. Subjekat izložen BZ postaje - kako su objasnili zvaničnici Pentagona, "slep kao šišmiš, suv kao kost, vreo kao pakao i crven kao cvekla". Što je najvažnije, takođe je i "lud kao struja"! Tokom prva četiri sata, osoba pati od opšte zbunjenosti, nekontrolisanih grčeva u mišićima, a zatim nastaje 4-8 sati uspavanosti, tuposti i ukočenosti. Posle 12 sati nastupaju pravi efekti: panoramske vizuelne i auditivne halucinacije. Žrtva nije u stanju da prepoznaje pojedince i može lako greškom od objekta pomisliti da je čovek. Komunikacija postaje potpuno nemoguća, iako se može dogoditi da žrtve dele istu halucinaciju. Na testiranju su dva vojnika delila nepostojeću cigaretu, ili su igrali tenis nepostojećim reketima. Jednom je subjekat zatražio cigaretu, a kada mu je njegov takođe drogirani kompanjon ljubazno ponudio nevidljivu kutiju, prvi se zahvalio i rekao da ne želi da mu uzme poslednju cigaretu.

Konfuzija, podložnost obmani, paranoja i gubitak memorije prate stanje poricanja, tokom koga subjekat odbija da prihvati činjenicu da sa njim nešto nije u redu i uporno pokušava da se izbori sa nepoznatim ambijentom. Jedan od vojnika pod uticajem BZ je stao pod tuš u punoj borbenoj opremi i pri tom pušio cigaru dok se tuširao; drugi su utonuli u sopstvene svetove: gledali su bejzbol utakmice koje se nikada nisu odigrale i hvatali fantomske predmete u vazduhu. Ovi efekti traju tri do četiri dana, iako su neki od subjekata podvrgnutih testovima kasnije izjavili da su i posle tog roka zauvek ostali izmenjeni.

Među sistemima koji mogu uspešno da raspršuju BZ su i klaster bombe M43 sa 4,5kg bombica droge i 23 kg teški M16 koji se spušta padobranom razbacujući 42 mala BZ generatora. Niska koncentracija BZ koja je potrebna za odgovarajuće efekte znači da će tepih sistemom bombardovanja (zvuči poznato, zar ne) biti zasuta veoma široka ali prethodno pažljivo odabrana oblast i poprskana psihohemijskim smogom koji je nemoguće detektovati. Iako su proizvedene ogromne količine droge BZ, zvanično se tvrdi da ona nikada nije upotrebljena u akciji. Američki generali su strahovali da su sveukupni efekti prilično nepredvidljivi. Vojnik pod halucinacijama nije u stanju da posluša naređenje o predaji, a bojno polje sa džepovima konfuznih pojedinaca koji pucaju na zamišljene mete, bilo bi prilično teško održavati. Čak je, takođe zvanično, bilo dosta pritisaka protiv upotrebe hemijskog oružja, pa iako BZ nije bio u istoj ligi kao nervni gasovi koje je američka vojska u to vreme zdušno gomilala, spadao je u potpuno istu kategoriju. Pentagon tvrdi da je uništavanje američkih zaliha BZ okončano 1990. godine.

Ura pilule, agens 15 i još po nešto

U istoriji su zabeleženi brojni slučajevi kada su ratnici verovali da će pomoću susptanci koje uzimaju postati daleko efikasniji i suroviju u borbi, baš kao i slučajevi gde je ponašanje nepijatelja bilo indukovano drogama. U savremenom svetu, amfetamini su postali vojna droga po izboru. Milioni tableta amfetamina su podeljeni tokom II svetskog rata vojnicima svih zaraćenih strana. Postojali su izveštaji da nacisti rade na amfetaminima obogaćenim kokainom, koji će njihovim vojnicima dati nadljudsku izdržljivost.

Amerikanci su mogli slobodno da kupe tablete dekstroamfetamina (deksedrin) i metamfetamina (metedrin). Tokom Vijetnamskog rata uporeba amfetamina među američkim vojnicima je drastično povećana u odnosu na II svetski rat. Amfetamini su korisni jer pomažu vojnicma da ostanu budni i fokusirani. Još uvek nije pronađena adekvana zamena za amfetamine, pa iako se njihovo korišćenje sada strogo kontroliše, još uvek su deo svakodnevnog vojničkog života. Medicinska služba američkog vazduhoplovstva ima prilično odbrambeni stav po ovom pitanju. Na svom vebsajtu vojni lekari opisuju da je standardna doza od 10 mg deksedrina (popularno nazvan "ura pilule") jednaka efektu tri ili četiri šolje kafe, te da je to deo programa: "koji nam omogućava da letimo veoma dugo i da zahtevne borbene misije okončamo sigurno i efikasno". Glavni argument za korišćenje ovih pilula jeste da je zamor pilota daleko opasniji od efekata droge.

Sa druge strane, upotreba deksedrina u rekreacione svrhe u SAD je zabranjena zakonom. Ima i onih koji se ne slažu sa stavovima vazduhoplovnih lekara. Advokat pilota optuženih za slučajno ubistvo četvorice kanadskih vojnika u razmeni prijateljske vatre u Iraku, istakao je da su upravo ove pilule presudno uticale na smanjenu moć rasuđivanja pilota. Amfetaminski bes je jedan od najbolje dokumentovanih efekata visokih doza ove droge. Iako su pravila za izdavanje amfetamina veoma stroga, vojnici imaju običaj da stvari uzmu u sopstvene ruke. Izveštaji govore da su amfetmini u Iraku veoma jeftini i da ih je još lakše nabaviti. Kada su američki marinci u novembru 2005. godine ubili 24 civila u Haditi, supruga jednog od njih je nagovestila da bi droga mogla biti uzrok njihovog nasilnog ponašanja. "Mislim da je više nego moguće da su momci potpuno odlepili od spida ili nečeg jednako snažnog i da su tako drogirani pobili civile u Haditi", rekla je ona.

Ispitivane su i druge droge. Francuska vojska koristi novi psihostimulant provigil (modafinil), koji se daje trupama u produženim misijama. Ovaj preparat se koristi obično u tretmanu poremećaja sna i smatra se bezbednijim od amfetamina. Britanska armija takođe ne oskudeva u idejama. Njihovo ministarstvo odbrane poriče bilo kakvu upotrebu droga među vojnicima, ali vladini dokumenti pokazuju da je velika količna psihohemijskih supstanci trebovana za potrebe vojske. Ali šta je sa BZ kao borbenom drogom?

Američki izveštaji o BZ ne pominju povećanu agresiju, iako 380 od 450 zvaničnih izveštaja još uvek nije dostupno javnosti. Čovek koji bi mogao da zna sve o BZ je verovatno Voter Beson, um broj jedan koji stoji iza čitavog južnoafričkog programa hemijskog ratovanja. Beson je proizveo BZ, ali je svoju verziju pomešao sa drugim hemikalijama, jer je otkrio da bi u suprotnom preparat izazvao nekontrolisanu agresiju. Iako američka vojska govori veoma malo o efektima njihovog BZ, postoji dovoljno izvora koji pominju ovu drogu kao potencijalnu pretnju. Izveštaj CIA opisuje efekte "koji se prostiru od iznenadnih napada straha i panike, do ekstremne ratobornosti. Dokument o hemijskom terorizmu njujorškog Odseka za zdravlje takođe navodi ratobornost kao jedan od efekata.

Možda je BZ pre skraćenica za ludilo i neobuzdani bes (na engleskom: berserk) nego za benzilat ili bizarnost, kako se često navodi. I dok je sasvim sigurno moguće da BZ povećava agresivnosrt, postavlja se pitanje gde bi pounjenici mogli da se dočepaju ove droge? Na sajtu britanske vlade je 1995. godine objavljeno da su Iračani proizveli agens 15 - agens sličan ili identičan BZ - i da poseduju velike zalihe. Međutim, kasniji izveštaji CIA odbacuju ovu tvrdnju i izvode sledeći zaključak: "Irak nikada nije otišao dalje od običnog istraživanja agensa 15 - halucinogene hemikalije slične BZ - ili bilo koje druge psihohemikalije." Druga mogućnost je da su Iračani bili žrtve američkog hemijskog napada BZ.

Ovo nije nemoguće, ali je izuzetno teško dokazati: bilo je optužbi da je BZ korišćen i u ratovima na tlu bivše Jugoslavije, u Južnoj Africi i Vijetnamu. Ništa od ovoga nije dokazano, uprkos Džejkobovoj lestvici košmara. Vuter Beson je tvrdio da je prepoznao efekte BZ napada tokom rata u Persijskom zalivu 1991, pa čak i da je to i dokazao tako što je u urinu žrtava pronašao tragove BZ. Međutim, baš kao i ranije nisu postojale nezavisne potvrde, pa tako njegove tvrdnje nisu ni prihvaćene. BZ bi verovatno bilo veoma korisno sredstvo za ublažavanje otpora u Iraku i Avganistanu. Ako navede branioce da napuste zaklon i samoubilački jurnu na Amerikance, utoliko bolje po ove druge. A i ko bi im poverovao ako kažu da je američka vojska odobrila upotrebu nevidljivog hemijskog oružja. Doduše, posle zverskog mučenja zatvorenika u Abu Graibu, čestih masakara civila, silovanja iračkih žena i sve konkretnijih dokaza o sličnim slučajevima u Avganistanu, nije teško poverovati da u američkom milosrđu i demokratskoj viziji nešto opasno smrdi.

Realno iskliznuće

U međuvremenu je priča o BZ u Iraku počela da živi sopstvenim životom. Internet dnevnik s početka ove priče nije pisao neki nepoznati vojnik, već potpukovnik Dejv Belon, obaveštajni oficir prvog borbenog tima mornaričke regimente. Njegove reči su se proširile po Inetrnetu poput požara i označene su kao: prava istina o Iraku i akt heroizma koji se neće čuti u mejnstrim medijima koji američke snage prikazuju kao maksimalno pozitivne likove, a Iračane kao bande drogiranih pljačkaša, silovatelje i ubice. U međuvremenu je potpukovnikov dnevnik iznenada nestao sa Interneta, a američka vojska nastavlja da eksperimentiše sa čitavom generacijom novih droga i raznoraznih metoda čiji je cilj pobojšanje performansi "dobrih momaka" i onemogućavanje efikasnosti "loših momaka" - a to su svi oni bez američkog pasoša. Srećom, ako se i povuku iz Iraka, još uvek im za testiranja ostaje Avganistan. A ako se gleda globalno, izazvati novi rat negde u svetu u slične svrhe, uopšte nije komplikovano.

Godine 2005. američki Senat usvojio je amandman kojim se menja definicija hemijskog oružja i dozvoljava se upotreba hemijskih agenasa za kontrolu nereda i pobune koji su ranije bili na listi ilegalnih a time i zabranjenih supstanci. Organizacija koja sebe naziva Projekat Sunčev Sjaj, obelodanila je tajna istraživanja Pentagona u oblasti psihoaktivnih hemijskih agenasa, koje vojska popularno zove "umirivači". To je pre vojni opis nego medicinski, jer umirivači sadrže opijate, antidepresante i čitav niz drugih supstanci - da ne pominjemo ponovo nezaobilazni BZ. Takve se hemikalije mogu etiketirati kao nesmrtonosne i upotrebiti sasvim otvoreno u slučajevima kontrole nereda, pobuna, uličnih nemira... Međutim, iz razloga bezbednosti se njihova primena ne objavljuje niti se javno priznaje.

Čitava priča o drogama u ratu se, zapravo, svodi na puku propagandu koja zavisi od ugla posmatranja. Khat koji je upotrebljavala somalijska milicija je izjednačen sa amfetaminima i proglašen lošim; amfetamini koje koriste Amerikanci i njihovi saveznici su izjednačeni sa kafom i proglašeni dobrim. Diamorfin (heroin) u rukama pobunjenika prikazuje ih kao pomahnitale narkomane; čist morfijum koji je sastavni deo medicinske opreme svakog američkog vojnika nije droga, već samo obično "sredstvo za ublažavanje bolova". Ako Amerikanci koriste BZ onda je to nesmrtonosno i neškodljivo oružje koje ne povređuje ljude; ako BZ koriste teroristi i ini zvanični i slučajni neprijatelji Amerike, onda je to opasna supstanca koja izaziva psihotičko nasilje. Američki vojnici su uvek "patriote", "hrabri", "odvažni" i "odlučni"; američki protivnici su listom "fanatici", "teroristi", "samoubilački ludaci", ili pak "narkomani pomračenog uma".

BZ je savršeno ovaploćenje pomerene realnosti koja se lagano pretvara u nezamislivi košmar - aspekt prikazan u filmu Džejkobova lestvica košmara. Nemoguće ga je otkriti, a ako je čovek već pod uticajem ove supstance, neće shvatiti šta mu se događa. Čak i kada dejstvo nestane, teško da će uspeti da prikupi deliće sećanja. Ako i posumnja da je bio drogiran, ni na koji način neće uspeti da to i dokaže. Takav hemijski agens je daleko neuhvatljiviji od bilo kog Bigfuta ili poltergajsta - i mnogo, mnogo zlokobniji.


Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:47:13


Od A bombe do alhemije - u potrazi za crvenom živom



Trag crvene žive seže mnogo dalje od perioda hladnog rata. Zapravo, vodi nas pravo u carstvo alhemičara i njihovu potragu za mitskim kamenom mudrosti

Prema široko rasprostranjenoj priči, crvena živa se prvi put pojavila na evropskom crnom tržištu 1977. godine. Neki su govorili da je "crvena" jer potiče iz komunističke Rusije; drugi da je sama supstanca crvene boje. Priča dalje kaže da je crvena živa prokrijumčarena iz tadašnjeg SSSR-a u Nemačku i Italiju, a odatle do krajnje nestabilnih regiona Iraka, Libana, Izraela i Južne Afrike. Šuškalo se da poseduje zapanjujuću moć kao visokoenergetski katalizator koji ubrzava lančanu reakciju u termonuklearnim uredjajima. Ukratko, bila je pravi teroristički san - omogućavala je lako i brzo pravljenje dovoljno male nuklearne bombe, koja je mogla da stane u kofer. Kasnije su crvenoj živi pripisivani i daleko suptilniji kvaliteti: stelt omotača za avione, na primer, ili sredstva koje povećava protok nafte u bušotinama.

Zapadne vlade su hitro odbacile mogućnost postojanja takve supstance, ali je crvena živa izgleda odbila da nestane sa javne scene. Kružile su glasine o izveštaju KGB u kome je iznet zaključak da ova moćna supstanca ne postoji. A opet je Boris Jeljcin dao prava izvesnoj kopmaniji da je izvozi. Kontradiktornosti je još više dodao Andrej Černjenko, tada portparol ruskog ministarstva bezbednosti, koji je u avgustu 1992. rekao da crvena živa uopšte ne postoji, samo da bi dva meseca kasnije dodao kako ne postoji veće curenje ove supstance iz Rusije.

Povremeno su presretani i oduzimani uzorci crvene žive. Ispostavljalo se da je uvek reč o čistoj živi ili živi sa primesama prašine od opeke, ili nekim drugim jedinjenjima žive. Drugim rečima, ovi uzorci nisu izgledali kao "prava stvar". Veoma je privlačno čitav ovaj biznis posmatrati kao klasičnu prevaru. Ako jeste, onda je to prevara u koju čvrsto veruju i sami prevaranti. Možda više potseća na urbane legende, ali je čak uprkos tome jedan engleski TV reporter proveo 18 meseci istražujući priču i trag crvene žive. Otkrio je ruskog naučnika voljnog da govori o tome.

Nova vrsta majušne neutronske bombe, kazao je Rus, već je na pomolu. Ali naučnik nije došao na drugi zakazani sastanak sa reporterom kada je trebalo prodiskutovati više tehničkih detalja. Reporter je pronašao još jednog ruskog naučnika, ali je ovaj odbio da pominje bilo šta vezano za crvenu živu. Treći naučnik mu je obećao razgovor za dve nedelje, a onda su prošla dva meseca pre nego što su stupili ponovo u kontakt. Čak i tada, naučnik je samo nabacio indicije da crvena živa značajno povećava efikasnost nuklearnog oružja. Činilo se da naučnici veruju u postojanje crvene žive skoro isto koliko i reporter. Na kraju svoje priče, reporter je još uvek čekao definitivnu potvrdu da misteriozna supstanca postoji. Od tada je prošlo 12 godina, a on još uvek čeka.

U medjuvremenu, u Britaniji je 2006. izbio skandal sa navodnom prodajom crvene žive od strane trojice ljudi koji su uhapšeni a koju je za potrebe klijenta sa bliskog istoka želeo da kupi Mazar Mahmud, novinar i lažni šeik koga je podmetnuo list News of the World. Dva momenta ove priče su veoma zanimljiva. Najpre, prašina koja se podigla samo potcrtava mitsku konfuziju kojom je okružena crvena živa: na kraju niko u sudnici gde se sudilo uhapšenima nije moga sa sigurnošću da kaže da li crvena živa zaista postoji. Tako je, iako nastavljeno na osnovu premise da takva supstanca postoji, sudjenje okončano dovodjenjem u pitanje realnosti crvene žive. Zatim, slučaj je na svetlost dana izneo novu osobinu koja se pripisuje crvenoj živi: njenu navodnu isceljujuću moć kojom je u stanju da produži ljudski život.

U sudnici je nastala komična zabuna kada je sudija priznao kako je čuo od jednog od optženih da je crvena živa lek za impotenciju, a advokati da su čuli kako produžava životni vek. (Jedan od trojice optuženih je rekao čak da je crvena živa tečnost za pranje novca!) Na prvi pogled, skok od akceleratora nuklearnih uredjaja do eliksira života izgleda potpuno apsurdno. Ali je to tačna paralela sa osobinama alhemičarskog lapis philosophorum - mitskog kamena mudrosti. Niko od upetljanih u legendu o crvenoj živi izgleda nije shvatio da je to zapravo rekapitulacija mita koji nastavlja da živi u kolektivnom nesvesnom.

Kamen mudrosti je bio poznat i pod imenom crvena tinktura ili prah, a živa je bila glavni sastojak. Legenda kaže da je kamen mudrosti pretvarao osnovne metale u zlato. Ta ideja je bila savršeno razumljiva umovima srednjevekovnih ljudi, koji su verovali da prirodni objekti imaju urodjenu predispoziciju da sebe usavršavaju. Na primer, svi niži metali poput bakra, kalaja ili olova, rastu prirodno - evoluirajući prema nepokvarenoj perfekciji zlata. Kao i crvena živa, crvena tinktura je bila vrsta katalizatora koji je ubrzavao prirodni rast metala pa su se ovi brže pretvarali u zlato. Po istom osnovu, kao eliksir života ili univerzalni lek za sve, kamen mudrosti je mogao da ubrzava prirodni razvoj čoveka ka perfekciji i obdari nas besmrtnošću.

Kineska alhemija je gotovo u potpunosti posvećena eliksiru života - stvaranju "dijamantskog tela" - umesto kamenu mudrosti koji pravi zlato. Savremena nauka je pretpostavila da je alhemija zapravo bila primitivna hemija, sujeverna laboratorijska vežba osudjena na propast.Ali su alhemičari uvek insistirali da njihov cilj nije "obično zlato" već "filozofsko zlato".

Čuveni švajcarski psiholog Karl Gustav Jung, primećuje da je Veliki Rad alhemije bio gotovo isto toliko psihološki proces koliko i hemijski, posvećen isto toliko transformaciji sopstva alhemičara koliko i transmutaciji metala. Zapravo, Jung smatra da je alhemijska tradicija istorijski kontrapunkt njegovoj sopstvenoj psihologiji nesvesnog. Veliki Rad je bio arhetipski model njegovog centralnog koncepta - procesa individuacije, čiji je cilj ujedinjenje svesnog sa nesvesnim - jedinstvo svih psihičkih suprotnosti unutar ličnosti. A upravo je ovu transcedentnu ličnost simbolizovao kamen mudrosti koji je pretvarao naše živote u istinsko "filozofsko zlato".

Neizbežno, priče o bukvalnom pretvaranju metala u zlato su prežvele tamu vekova a glavno sredstvo - crvena tinktura - postala manje neuhvatljiva od crvene žive. Setimo se alhemičara Nikolasa Flamela i njegove čuvene projekcije (aplikacije njegovog "crvenog kamena" u osnovni metal) 20. aprila 1382. godine, kada je pretvorio 225. g olova u zlato. Setimo se i opisa Edvarda Kelija, kompanjona Džona Dija, koji je dodao samo kap "medicine" u presudnu mešavinu osnovnog metala i pretvorio ga u zlato (Keli nikada nije tvrdio da je napravio kamen mudrosti , već samo da ga je pronašao skrivenog u zidu opatije Glastonberi, gde ga je poslalo otkrovenje).

Najpoznatiji od svih je Helvecijusov opis stranca koji mu je došao u posetu jedne noći u decembru 1666. Rekavši da je došao da mu pokaže kako je njegov skepticizam prema alhemiji pogrešan, stranac je Helvecijusu dao komadić kamena mudrosti. Helvecijus ga je stavio u vatrostalni sud i dodao 3,5 grama starog olova. Za samo 15 minuta, olovo se pretvorilo u ono što bi zlatari nazvali najčistijim zlatom na svetu.

Ono što je Jung primetio u svari je istina: da je proces alhemije - cirkulacija naše materije u hermetičkom jajetu, na primer - obezbedio metaforu za dublje pokretanje nesvesnog dok destiliše samo sebe, podvrgnuto odvajanju (separaciji), vezivanju (konjunkciji), samoponižavanju (mortifikaciji), sublimaciji... Takodje nas je obezbedio metaforama za istraživanje "duboke" materije. Traganje za teorijom objedinjenih polja je, u osnovi, ništa drugo nego alhemijska potraga za kamenom mudrosti.

Baš kao što se često govorilo da je kamen jedinstvo četiri elementa, tako i fizičari pokušavaju da objedine četiri fundamentalne sile prirode: elektromagnetizam, jake nuklearne sile, slabe nuklearne sile i gravitaciju. Hermetički sud sada je glomazni akcelerator čestica koji procesuira "elemente" - čestice - i ubrzava prirodne procese. Alhemijska zamena duha i materije se odražava u medjusobnoj konvertibilnosti energije i mase. Odvajanje (separacija) i vezivanje (konjunkcija) postaju nuklearna fizija i fuzija (iako je odvajanje, vezivanje ili fuzionisanje unutar akceleratora čestica samo još jedna vrsta alhemijske retorte krofnastog torusa). Objedinjavanje polja čini se da ide prilično glatko na površini. Prve tri sile su samo na korak od stvaranja jedinstva - jedino gravitacija odbija poslušnost. Nije ipak teško predvideti da će se, bez obzira koliko naučnici misle da su se privukli finalu Velikog Ujedinjenja, pokazati da je i ovaj proces neuhvatljiv i dalek poput crvene žive.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:48:52



Izmedju mita i istine - crvena živa na prodaju



Tri muškarca, optuženi za zaveru čiji je cilj bio snabdevanje terorista "crvenom živom", oslobodjena su optužbe pred londonskim sudom Old Bejli krajem 2006. Trio je uhapšen 24 spetembra 2004. u okviru operacije "lažni šeik", koju je namestio reporter časopisa News of the World. Novinar Mazar Mahmud se predstavio kao šeik Roku Fernandezu (44), Dominiku Martinsu (45) i Abdurahmanu Kenijari (53) - sva trojica su rodjeni na severu Londona.

Trojka je uporno poricala bilo kakav pokušaj da se dočepa izuzetno "opasne supstance bazirane na živi", iako je Kenijara izjavio da ga je zanimala tečnost po imenu crvena živa jer je verovao da se njome može povratiti boja izbledelim papirnim novčanicama. Kenijara je dodao i da je, kada mu je lažni šeik pomenuo da je crvena živa radioaktivna i toksična, odlučio da ga malo zavlači da bi tu informaciju uspeo da prosledi norveškom policajcu kome je jednom već pomogao. Sumirajući priču za jedne londonske novine, sudija Piter Bomont je rekao: "On (Kenijara) mu je rekao (Mahmudu) da su bliskoistočni muslimani u pripravnosti i da uvek tragaju za crvenom živom kao medicinskim sredstvom. Mislim da je pomenuo impotenciju, ali je advokat razumeo da je u pitanju tretman za dugovečnost. Šta god bilo, rekao je da je to verska medicina."

Kenijara je svedočio da lično nije imao nikakav ineters da nabavlja radioaktivne ili toksične supstance, jer ni u kom slučaju ne bi mogao da ih testira. Porotnici su dve duge nedelje raspravljali o pitanjima krivice trojice optuženih i posle tromesečnog sudjenja koje je počelo u julu 2006. a koje je poreske obveznike koštalo više od milion funti, doneli odluku da optuženi nisu krivi. Oni su, inače, uhapšeni u hotelu Holidej In u Brent Krosu na severu Londona, gde su lažnom šeiku Mazaru Mahmudu navodno ponudili 300 000 funti za kilogram crvene žive - supstance za koju se tvrdi da su je stvorili sovjetski naučnici u vreme perioda hladnog rata, da bi napravili nuklearne bombe veličine aktovke a možda i prljave bombe.

Mahmudu je rečeno da je supstanca namenjena klijentima na Bliskom istoku. Branioci su pred sudom tvrdili da je trojka tendenciozno uvučena u nameštaljku uz pomoć agenta provokatora. Najbizarniji aspekt sudjenja bila je činjenica da niko nije mogao sa sigurnošću da potvrdi da crvena živa, ta užasna supstanca oko koje se vrtelo čitavo sudjenje, zaista postoji. Zapanjujuća je bila i izjava državnog tužioca Marka Elisona, koji je u svojoj završnoj reči rekao:"Kruna se drži stava da je potpuno nebitno da li crvena živa postoji ili ne". On je istakao da su trojica optuženih bili zaineteresovani da je nabave uprkos činjenici da je reč o izuzetno opasnoj i skupoj supstanci, i da ih zbog toga treba kazniti.

Crvena živa je dospela u centar pažnje kada se na medjunarodnom crnom tržištu 1977. navodno pojavila izvesna količina. Nazvana je "crvena" jer je dolazila iz Sovjetskog Saveza i jer su je, kažu glasine, stvorili sovjetski nuklearni naučnici 1965. Priča dalje kaže da je kasnije ova supstanca zaista obojena u crveno. Neki misle da je ovde reč o mitu, stvorenom da bi domišljati krijumčari oružja dodatno zaradili na brzinu.

Šta god da je istina, već više od 30 godina ljudi širom sveta traže crvenu živu za vudu rituale, čudotvorna isceljenja i eksplozije nezamislivih razmera i posledica. Priča se i da je Sadam Husein pokušao da je nabavi; da je korišćena kao spoljna obloga stelt bombardera; da izuzetno poboljšava sisteme navodjenja; pojačava protok nafte u bušotinama; čini parfeme apsolutno neodoljivima; leči; privlači duhove i demone; ubija....A tu je i njena veza sa alhemijom, ali to je već druga priča...

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:52:30



Parapsihologija u službi politike



Britanske obaveštajne agencije sprovele su seriju tajnih eksperimenata da bi se utvdilo može li se tehnika gledanja na daljinu iskoristiti u takozvanom "ratu protiv terorizma". Rezultati eksperimenata, tvrde izvori medju osobljem odbrambeno obaveštajnih službi, bili su toliko loši da je Ministarstvo odbrane odbacilo svaki pokušaj eventualnog formiranja sopstvene "medijumsko - šijunske" jedinice.

Čitava priča (eksperiment je koštao 18 000 funti sterlinga) otkrivena je zahvaljujući NLO istraživaču Timu Gudu i britanskom zakonu o slobodi informacija. Tim Gud se tako dočepao dokumenata sa kojih je nedavno skinuta oznaka vrhunske tajne, a koja se odnose na izveštaje obaveštajaca o NLO. Medju papirima je bio i izveštaj da su stručnjaci za odbranu bili više nego zainteresovani tvrdnjama da su talentovani medijumi saradjivali sa CIA tokom perioda hladnog rata. Britanci su pokušali da regrutuju 12 "iskusnih" medijuma koji su tvrdili da mogu da vide na daljinu, a koji su svoje usluge reklamirali na Internetu. Svi ti "vidovnjaci" su odbili da učestvuju u istraživanju.

Plan B bio je iskoristiti grupu neuvežbanih dobrovoljaca za prvu fazu eksperimenta, tokom koje je bilo neophodno postaviti osnovne granice unutar kojih će se demonstrirati bilo kakva parapsihološka sposobnost početnika na ovom polju. Krajem 2001. održano je 18 seansi gledanja na daljinu. Eksperimenti su obavljeni na "iznajmljenom imanju sa minimalnim mogućnostima odvlačenja pažnje, kada je okolina u pitanju". Pod supervizijom psihologa, dobrovoljci su odvedeni u specijalno pripremljenu sobu; stavljeni su im povezi preko očiju, a zatim je od njih zatraženo da identifikuju sadržaj zapečaćenih braon koverata. U kovertama su bile fotografije objekata i ljudi: na primer nož, Majka Tereza, slika muškarca iz Azije...

Deo koji govori o fotografijama "meta" u izveštaju Ministarstva odbrane je poprilično cenzurisan. Većina dobrovoljaca se zabavljala nagadjajući i lupetajući svašta. Njihovi odgovori su bili sve samo ne tačni. Jedan od dobrovoljaca je čak zaspao pokušavajući da se bezuspešno koncentriše na koverat u svojoj ruci. U 28 odsto seanse, bilo je nekih tragova da je "subjekt donekle na tragu mete", ali ukupni rezultati su bili krajnje razočaravajući. Izveštaj se završava zaključkom da "ključnu stvar potrage za naučnim razumevanjem aktivnosti gledanja na daljinu, predstavlja okupljanje talentovanih subjekata koji će voljno i aktivno saradjivati u okviru režima testiranja". Druga faza testiranja bi obuhvatila selekciju jednog ili više pojedinaca, koje bi obaveštajne agencije smatrale dovoljno dostojnim poverenja da bi im bio otkriven pravi identitet daleko osetljivijih "meta". Ministarstvo odbrane tvrdi da nikada nisu stigli do ove faze, ali Nik Poup, nekadašnji NLO istraživač, smatra da su najverovatnije mete bili Osama bin Laden i famozno iračko "oružje za masovno uništenje".

U ministarstvu odbrane kažu da su samo želeli da, poput drugih zemalja, potvrde istraživanja o psihičkim sposobnostima ljudi i da ustanove bilo kakav odbrambeni potencijal koji bi takve sposobnosti mogle imati. Portparol Ministarstva je izjavila: "Zaključak studije je da Mistarstvo odbrane nema praktične koristi od teorija o gledanju na daljinu, pa se stoga više neće ni sprovoditi slični eksperimenti". Inače, Internetom kruže žestoko cenzurisane verzije ovog izveštaja, pa ako imate vremena ...

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 4:54:09



Mini špijuni



Zapadni svet se polako navikava na novu modu: na kamere postavljene u svakoj ulici koje 24 sata neprekidno nadgledaju i beleže svaki trenutak života u gradu ili selu. Špijuniranje je otišlo i korak dalje - zahvaljujući novoj tehnologiji, ne postoji mesto gde svevideće oko neće zaviriti.

Pre četiri godine CIA je prikazala veštačkog vilin konjica opremljenog špijunskim kamerama. Projkat je razvijen još 70tih godina prošlog veka. Magazin Međunarodni Let je potvrdio da je taj mini uređaj leteo, ali da su neke njegove karakteristike, na primer način napajanja energijom, još uvek nedostupne javnosti. Navodno je program obustavljen zbog problema izazvanih bočnim vetrovima. Špijunski vilin konjic se može videti u muzeju CIA u Džordžiji i na Internetu. Međutim, Let piše da su neki delovi vilin konjica promenjeni tako, da je veoma teško prepoznati detalje koji bi mogli odati neki podatak o samom uređaju i njegovim performansama.

Neka neslaganja su očigledna. U izveštaju iz 2003. se kaže da se koristio za podmetanje prislušnih uređaja (bubica u bubici?), a današnja zvanična verzija tvrdi da je vilin konjic samo pokušaj testiranja koncepta. Vašington Post je preneo priču i pronašao troje očevidaca koji svedoče da su veštački vilin konjici nadgledali antiratni protest u Vašingtonu u septembru 2007. godine. "Ličili su i na vilin konjice i na male helikoptere", kaže jedan svedok. "Ali je bilo jasno da to nisu insekti." "Bili su veći od normalnih vilin konjica", tvrdi drugi svedok. "Baš sam se pitao jesu li živi ili veštački stvoreni!"

Postov reporter se raspitivao u različitim vladinim agencijama, ali niko nije želeo da prizna postojanje robotizovanih špijunskih vilin konjica. Možda je značajan i podatak da je najmanje sklonosti za saradnju sa medijima pokazao portparol CIA, koji je odbio da komentariše bilo kakav dalji razvoj programa iz 70tih.

Svakako da još predstoji ogroman posao na polju mikro letećih uređaja, od kojih su većina biomorfni (imaju oblik živih stvorenja). Priroda je savršen izvor inženjerskih rešenja, pa su konstruktori u mogućnosti da kopirajući originale iz prirode i napreduju veoma brzo. Aerodinamika funkcioniše različito na veoma maloj skali. Bilo bi nemoguće stvoriti helikopter obima 1cm, jer na toj skali viskoznosti gustina vazduha postaje presudan faktor.

U poređenju sa letilicama, insekti ne lete toliko kroz vazduh koliko plivaju po njemu kao kroz sirup. Tu je i poreklo urbanog mita da "naučnici tvrde kako bumbari ne mogu da lete". Priča navodno potiče iz 30tih godina, kada je anonimni švajcarac, profesor aerodinamike, uradio grubi proračun dokazujući da krila bumbara ne mogu da podignu njihovu težinu. Greška je nastala jer je profesor tretirao bumbarova krila kao vazduhoplovna krila; ono što je zapravo dokazao jeste da bumbari ne mogu da jedre. U praksi, let insekata je veoma kompleksan. Njihova krila obavljaju komplikovane pokrete lepršanja i uvijanja. Veći deo podizanja je generisan majušnim vrtlozima vazduha, nastalim pomeranjem vrhova krila. To je proces koji su naučnici tek počeli da shvataju.

Većinu radova u toj oblasti finansira američko vojno vazduhoplovstvo, čiji je zvanični cilj da stvori veoma malu bespilotnu letilicu. Amerikanci u Iraku već koriste WASP, uređaj koji liči na avion igračku sa rasponom krila od 15cm. Služi im za izviđanje okoline u dometu od 800m ili više, a kako je reč o bukvalno nečujnoj spravi, može se prišunjati veoma blizu. Ali Pentagon želi nešto još manje od toga, nešto što nazivaju "nano letilica". Trebalo bi da ima samo 7,5cm u obimu, težinu od 10gr i sposobnost da lebdi oko jednog minuta. Moći će da nosi 2gr tereta - verovatno neku vrstu senzora ili uređaja za obeležavanje mete. Nano letilice pravi Lokid. Priča se da liče na seme sikamore. To je mini helikopter koji se brzo vrti u krug a pokreće ga majušna raketa.

Sve ovo ukazuje da letilice nalik špijunskom vilin konjicu nisu stvar naučne fantastike, već naše realnosti. Svo troje očevidaca su nezavisno jedno od drugog primetili da vilin konjici na antiratnom protestu imaju duž repa zakačen red nekakvih kuglica veličine omanjih bobica, koje nemaju nikakve veze sa bilo čime u prirodi, već su verovatno teret kojim je opremljen ovaj nano vazdušni uređaj. Svedoci takođe tvde da su se vilin konjici kretali unisono, u potpunom saglasju, što opet nije prirodno. Ali to je tačno ono što se može očekivati od robotizovane letilice. Vojna istraživanja se sada okreću konstalacijama mikro letilica kod kojih će se kombinovati senzorne i kompjuterske sposobnosti. A ako je špijunski vilin konjic realnost u koju ne treba sumnjati, to pokreće nekolicinu pitanja bez odgovora. Kome ti uređaji pripadaju? I za šta se zaista koriste?

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Pon 28 Feb - 5:00:32



VELIKE VATRENE LOPTE



Očevici tvrde da su planinu Rtanj u nekoliko navrata preletele čudne repate vatrene lopte nepoznatog porekla. Da li je u pitanju novo elektromagnetsko oružje koje Amerikanci testiraju iznad Srbije?

Već gotovo trideset godina vojni stručnjaci Rusa i Amerikanca razrađuju planove i strategije meteorološkog rata. Eufemizam iza koga se kriju ovakve namere je "modifikacija vremena". Na primer, tehologija veštačkog izazivanja kiše je testirana nekoliko puta u Vijetnamu. Ministarstvo odbrane SAD je isprobalo manipulaciju munjama i uraganima u okviru tajnih projekata "Skajfajer" i "Stormfjuri". Nezadovoljni rezultatima, počeli su da tragaju za komplikovanijom tehnologijom koja će biti daleko efektnija i razornija. Istraživanja su išla tako daleko, da se razmatrala i mogućnost primene lasera i hemikalija kako bi se namerno oštetio ozonski omotač iznad neprijateljskih zemalja.

U okviru projekta Argus, eksperimentisalo se sa veštački indukovanim zemljotresima. Američko vazduhoplovstvo je 1994. godine pokrenulo projekat Spejskast 2020, grandiozni plan za kontrolu vremena. Eksperimenti modifikacije meteoroloških prilika se izvode još od 40-tih godina, ali je Spejskast 2020 istakao da se "zabranjuje primena tehnike modifikacije životne okoline da bi se uništila, oštetila ili na bilo koji drugi način oslabila druga država". Posle takvih reči postaje sasvim očigledno da tehnologija kontrole vremena postoji i da je malo verovatno da će se njeni vlasnici ustezati da je isprobaju, ako ne i upotrebe na duži vremenski period, bez obzira na zvanične zabrane.

Američka mornarica i vazduhoplovstvo, pokrenuli su 1993. godine veoma ambiciozni projekat HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program) u oblasti Gakon na Aljasci. Prema zvaničnim tvrdnjama, HAARP je stvoren sa ciljem da se "razumeju, simuliraju i kontrolišu jonosferski procesi koji mogu promeniti performanse komunikacija i sistema nadgledanja". Sa namerom da bude najmoćniji grejač jonosfere koji je ikada sagrađen, monumentalna postrojenja projekta HAARP u Gakonu čini skup od 48 antena, od kojih svaka ima odašiljač sa sopstvenim napajanjem. HAARP je, međutim, mnogo više od običnog naučno istraživačkog projekta.

Bilo koji novi oružani sistem u svojoj početnoj fazi može biti protumačen kao "čisto istraživački projekat". Čak su i pojedini članovi Evropskog parlamenta uplašeni i preneraženi mogućnostima projekta HAARP. U mnogim zemljama se gotovo stidljivo podižu zabrinuti glasovi protivnika. Istraživač na polju kvantne elektrodinamike, dr Al Zielinski, oslikava apokaliptičnu viziju sveta, tvrdeći da HAARP tehnologija može poslužiti kao okidač za katastrofu globalnih razmera koje će izazvati razorni elektromagnetski talasi u trenutku "kada dođe do njihove interakcije sa zaštitnim omotačem zemlje i njenim gravitacionim poljem". Osnovna namena HAARP-a je da zagreva i podiže delove jonosfere iznad odabranih lokacija na planeti. Zbog čega? Odgovor bi možda trebalo potražiti u očekivanjima američke vojske koja želi da:

* Proizvede ekstremno nisko frekventne talase za potrebe komunikacija sa podmornicama koje su na zadatku.

* Sprovodi geofizička istraživanja da bi se identifikovala prirodni procesi u jonosferi, kako bi se razvile tehnike za kontrolisanje i ublažavanje takvih procesa.

* Proizvede veštačka jonosferska ogledala koja bi usmerila velike količine visokofrekventne energije nazad na zemlju, što bi stvorilo mogućnost veštačkog izazivanja određenih procesa (kontrolu i modifikaciju meteoroloških prilika, na primer) u jonosferi za potrebe Ministarstva odbrane.

* Izazove akceleraciju elektrona za infracrvenu i drugu optičku emisiju koja se može koristiti u kontroli radio signala.

* Stvori geomagnetsko polje centrirane jonizacije da bi se kontrolisali odraz i rasipanje radio talasa.

* Upotrebi posredno zagrevanje da bi se uticalo na prenošenje radio talasa i tako proširila potencijalna vojna primena unapređenje jonoisferske tehnologije.

Takođe, mogućnosti HAARP-a u bliskoj budućnosti uključuju: stvaranje svojevrsnog štita od interkontinentalnih balističkih projektila iznad određene teritorije; uništavanje satelita; prekid svih komunikacija iznad tačno određenih oblasti na planeti; menjanje hemijske strukture goprnjih slojeva atmosfere i promena vremenskih prilika po želji; uticaj na mentalne sposobnosti i zdravlje ljudi i drugih bioloških sistema.

Jonosferski grejač nije ništa novo. Takvi uređaji postoje i u Porto Riku, bivšoj SSSR i u Norveškom gradu Tromso (Institut Maks Plank), baš kao i na Aljasci. Međutim, ono što se aktivno testira u divljini Aljaske od 1994. godine je potpuno nova stvar - alat koji može da fokusira i usmeri radio frekventnu energiju u vis. To mu omogućava da jonosferu zagreva sa daleko većim efektom nego što se ikada sanjalo. Svaki eksperiemnt sa HAARP-om je test koji se kasnije može pokazati kao moćno oružje američke vlade za primenu u vojne svrhe. Još 1958. godine, savetnik Bele Kuće za modifikaciju vremena, kapetan Hauard T. Orvil je rekao da američko Ministarstvo odbrane proučava "načine manipulacije elektromagnetnim poljima zemlje i neba u pokušaju da se utiče na vremenske prilike" pomoću elektronskog snopa koji bi jonizovao ili dejonizovao atmosferu iznad određene oblasti. Profesor Gordon Dž.F. Mekdonald sa Instituta za geofiziku je 1966. bio član savetodavnog naučnog komiteta predsednika SAD. On je objavio niz radova o upotrebi tehnologije za kontrolu životne okoline u vojne svrhe. U jednom od njih Mekdonald je prokomentarisao: "Ključ geofizičkih ratnih operacija je identifikacija određenih nestabilnosti životne okoline kod kojih bi dodatak malih količina energije oslobodio daleko veće količine energije". Mekdonald, inače svetski priznati naučnik, imao je još čitav niz ideja kako da životnu okolinu upotrebi kao moćno ratno oružje. Kada je napisao poglavlje Kako uništiti životnu okolinu u knjizi Ukoliko mir ne dođe, mislio je to krajnje ozbiljno. On opisuje mogućnosti manipulacije vremenom, modifikaciju klime, iznosi planove za otapanje polarnih ledenih kapa, tehnike za uništavanje ozonskog omotača, izazivanje veštačkih zemljotresa, kontrolu okeanskih talasa i manipulaciju mentalnim stanjem populacije uz pomoć energetskih polja planete. Takođe je naglasio da će ove vrste oružja ubrzo biti razvijene i da će ih, kada se jednom upotrebe, biti bukvalno nemoguće detektovati. HAARP poseduje sve karakteristike Mekdonaldove vizije.

Tesline vatrene lopte

Treću džinovsku narandžastio-crvenu vatrenu loptu sa tankim repom belo-plave svetlosti iznad oblasti Banjavaran u Australiji, prvi je primetio jedan vozač kamiona u junu 1993. Letela je gotovo identičnom trajektorijom nisko iznad površine zemlje, istim pravcem kojim je proletela i prva vatrena lopta 28. maja 1993. Buka koju je lopta stvarala tokom svog leta, podsećala je na grmljavinu dizel motora buldožera. Prilikom udara u zemlju, tlo je potresao zemljotres jačine 3,9 stepeni Rihterove skale, što su zabeležile čak 23 meteorološke stanice širom australijske Severne Teritorije. Očevici su izjavili da je eksplozija lopte prilikom udara o tlo, neodoljivo podsećala na nuklearnu eksploziju.

Veoma bučnu vatrenu loptu primetio je i jedan lovac takođe u pravcu Leverton - Banjavaran 1988. godine. Bila je okrugla, narandžasto-crvene boje. Slične pojave su u oblasti Banjavaran zabeležene još pre 80-tih godina, a veoma često od početka 90-tih. U maju ove godine, jedna je eksplodirala između Perta i Midlenda, a mesec dana kasnije u oblasti Viktorije. Ovi podaci ukazuju da ili je u pitanju dejstvo veoma neobičnog prirodnog fenomena, ili je pojava rezultat testiranja elektromagnetskog oružja iz baze na zemlji. Svaki put kada bi lopta proletela, dolazilo je do prekida svih radio sistema i komunikacija, a električna kola kompjutera i automobila bi jednostavno izgorela. Ovakve pojave su beležene u opsegu od 10 -50 km od pravca kretanja vatrene lopte.

Podaci govore da je posle II svetskog rata, Kremlj postavio ultimatum svojim naučnicima da razviju novo oružje koje će moći da parira američkim naučnim dostignućima. Fizičari poput Andreja Saharova, N.A. Kozireva i Sergeja Koroljeva, udružili su svoje napore i usmerili istraživanja u potpuno suprotnom pravcu od svojih kolega sa zapada. Posegnuvši za Teslinim radovima razvili su takozvanu skalarnu energiju. Naime, Tesla je otkrio način da iskoristi pročišćeni oblik elektromagnetske energije razdvojivši električni naboj od mase. Sa Teslinom tehnologijom, mogli su da stvore stojeće talase u atmosferi ili zemljinoj unutrašnjosti i kombinuju osnovne skalarne talase sa konvencionalnim formama elektromagnestke energije i da stvore pulsno oružje razarajuće snage. Sergej Koroljev, osnivač sovjetskog svemirskog programa koji je stvorio Sputnjik i poslao Jurija Gagarina u orbitu, smesta je lansirao satelite sa nuklearnim reaktorima koji su ispaljivali snopove elektrona u jonosferu. Radio talasi su se odbijali o ovo moćno elektromagnetsko ogledalo i omogućavali komunikacije na zemlji.

Tokom 70-tih godina, Amerikanci su bili toliko zaplašeni efektima koje je izazivao Korovljev program, da je Pentagon pokrenuo sopstveni program pod nazivom "Klimatska dinamika". Ali, beznadežno zaostajući bez Teslinog mehanizma poznatog kao skalarni potencijalni interferometar, američki Senat je na inicijativu senatora Klejborna Pela zabranio primenu tehnologije kontrole vremena u neprijateljske svrhe. Makar na trenutak su Leonid Brežnjev i Džimi Karter odložili svoje opasne igračke. Međutim, zabrana nije sprečavala primenu tehnologije kontrole meteoroloških prilika u "mirnodopske" svrhe.

Modifikacija klimatskih uslova se vraća na velika vrata na samitu u Rio de Žaneiru 1991. Usledile su prepirke i dokazivanja da se globalno zagrevanje i smanjenje ozonskog omotača može sprečiti održavanjem istog nivoa ili smanjenjem industrijskog zagađenja, ali se planeta ne može dovesti u normalno stanje, ukoliko se ne upotrebi moćna elektromagnetska tehnologija i primeni u gornjim slojevima atmosfere. Međutim, problem je bio u tome što elektromagnetska tehnologija ne može zakrpiti ozonsku rupu i smanjiti temperaturu. Tako su stručnjaci došli na "briljantnu" ideju - bombardovati pustinje zapadne Australije i zapadne delove SAD elektromagnmetskim talasima koji će izazvati pad pritiska i padavine. Tako bi u pustim predelima izrasle guste šume, koje bi ugljendioksid i ostale gasove preobratile u kiseonik. Centar čitave operacijei bila je upravo oblast Banjavaran u zapadnoj Australiji.

O razvoju savremenog elektromagnetskog oružja ovog tipa i čitavoj istoriji nastanka sličnog arsenala zasnovanog na radovima Nikole Tesle, detaljno je pisao Geri Vasilatos u knjzi Tajne hladnoratovske tehnologije - Projekat HAARP i iznad toga. Tokom poslednjih godina, oblasti Leverton i Banjavaran su poprišta neobičnih elektromagnetskih fenomena čije su posledice prilično skupe - spaljeni električni generatori i stanice, eksplozije električnih kablova zbog preoptereććenosti energijom, smetnje u mikrotalasnoj telefonskoj komunikaciji... Zanimljivo je da pravac kretanja vatrenih lopti ukazuje na bivšu američku bazu na poluostrvu Eksmaut. Pravac Laverton - Banjavaran - Novi Južni Vels - Viktorija, vodi tačno prema Eksmautu. U ovoj bazi je inače smešteno postrojenje ogromne "farme pečuraka", zapravo vazdušni odbrambeni sistem koji je umanjena kopija projekta HAARP. Veruje se da je zapravo reč o prototipu eksperimentalnog oružja na bazi plazme. Takođe se pretpostavlja da baza služi kao komunikacioni centar sa podmornicama i da se poruke prenose na visokim i niskim elektromagnetnim frekvencijama. Očevici koji su uspeli da uđu u bazu Eksmaut kažu da se na središnjem delu poligona, na vrhu onižeg brda uzdiže visoka građevina koja se u vojnom žargonu naziva "nulti toranj". Okružuje ga 11 manjih tornjeva (svaki visine 330 m) međusobno povezanih žicama koje na nebu formiraju seriju od tri koncentrična prstena, prečnika 2,5 km. U podzemnim prostorijama unutar brda ispod nultog tornja, očevici su videli gomilu uređaja, čiji opisi neodoljivo podsećaju na Teslin pojačivač-odašiljač. Iako je baza nedavno prešla iz američkih u ruke australijske vojne mornarice, u obližnjem gradiću su smešteni brojni američki "konsultanti".

Inače, veliki globalni polarni krug severno od Eksmauta prolazi kroz Hong Kong, Tulu (američka vazduhoplovna baza na Grenlandu), Katler - država Mejn (poznati poligon visokofrekventnih uređaja), Arakaibo - Porto Riko (visokofrekventni uređaji), Tukuman - Argentina (visokofrekventni uređaji), Palmer i Amundsen ( američke baze na Antarktiku) i vraća se do Eksamuta u Australiji. Takav raspored visokofrekventnih elektromagnetskih poligona savršeno pokriva čitavu planetu. Nuklearni fizičar, potpukovnik Tomas Birden koji je više od dvadeset godina proučavao sovjetsko elektromagnetsko oružje, prikupio je svdeočenja brojnih očevidaca širom sveta o pojavama "Teslinih vatrenih lopti" i velikih loptastih i poluloptastih nerandžasto-crvenih "Teslinih štitova". Birden veruje da incident u Banjavaranu i slični događaji odgovaraju savršeno sovjetskokj elektromagnetskoj tehnologiji. Ovo oružje je stvoreno na principu interakcije tla, mora i odašiljača smeštenih na satelite, uz korišćenje nekoliko varijanti visokih frekvencija, mikrotalasa ili gama zraka duž geografske širene Teslinih talasa - skalarnih talasa kako ih nazivaju u SAD ili energetike, kako je uobičajeni naziv u Rusiji. Tom Birden veruje da određene varijante elektromagnetskog oružja nazvanog "Tesline haubice", projektuju vatrene lopte plazme koje sadrže ogromne količine elektromagnetske energije ogromene eksplozivne moći koju oslobađaju iznad meta u interkontinentalnom dometu. Manje verzije mogu lansirati vatrene lopte na letilice kako bi oštetile ili uništile električne provodnike i onemogućavale let. Određene visoko energetske gustine elektromagnetske energije unutar defanzivnog "Teslinog štita", čak mogu u potpunosti onemogućiti dolazeće neprijateljske balističke projektile.

Birdenovu tezu o ruskoj tehnologiji podržava i dr Stiven T. Posoni, bivši oficir obaveštajne službe američkog Ministarstva odbrane koji je u jednom tekstu napisao: "Teslino oružje znači vojnu transformaciju čija magnituda prevazilazi revolucionarne projekte u nuklearnoj fizici i fizici kosmosa." Bivši britanski obaveštajni oficir, dr Džon Kolman, takođe je detaljno opisivao i proučavao rusko elektromagnetsko oružje stvoreno po Teslinim principima. Tesline vatrene lopte stvaraju tri ili više odašiljača koji emituju Tesline zrake obrazujući talog visoko uticajne elektromagnetske energije koja se kreće kroz 3D prostor manipulacijom Tx parametara zraka. Kada se proces završi ili je u toku, meta koja sadrži elektromagnetsku energiju se oslobađa u mikrosekundi da bi stvorila nuklearnu bombu ograničene eksplozije ili snažni zemljotres. Teslin štit sadrži visoko energetsko elektromagnetsko skalarno polje generisane plazme sposobne da uništi elektroniku projektila ili letilica i obori ih, ili ih onemogući da pogode cilj. Veruje se da ovakvi štitovi mogu da izazovu promene u atomskom jezgru primenom niskofrekventnih elektromagnetnih talasa (energije), tako da se nuklearni izotopi unutar bojeve glave od, na primer, uranijuma 235 mogu preobraziti u uranijum 238. Tako ova tehnologija onemogućava nuklearne bojeve glave u silosu ili tokom leta. S druge strane, rapidna primena visokih nivoa elektromagnetne energije omogućava i prevremenu detonaciju nuklearne bojeve glave.

Pitanje koje se postavlja jeste čega su se Amerikanci sve dočepali posle raspada SSSR-a i koliko su duboko zaglubili igrajući se svojim novim "igračkama"? Da li su prešli liniju iza koje nema povratka na staro? Da li je ogromna američka vojna baza Bondstil na Kosovu i Metohiji centar za kontrolu jugoistočne Evrope i eksperimente vezane za klimatske promene, izazivanje zemljotresa i poplava i menjanje svesti ljudi? Da li je sve to samo proba za buduće operacije protiv večnih američkih rivala na istoku?

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Ned 27 Mar - 0:00:54



Istiniti događaj koji je potresao i k pokajanju priveo stotine građana
grada Kujbiseva (danas Samara) u Sovjetskoj Rusiji godine 1956

U Gradu Kujbisevu živela je porodica: blagočestiva mati i njena ćerka Zoja. Uveče na Novu godinu (31. decembra po novom kalendaru) 1956. Zoja je pozvala sedam svojih drugarica i mladih ljudi na večeru sa igrankom. U toku je bio Božićni post i mati je molila Zoju da ne priređuje večeru, ali je ćerka istrajala na svome. Te večeri majka je otišla u crkvu da se pomoli.
Gosti se behu skupili, Zojin verenik po imenu Nikolaj još ne beše došao. Devojke i mladići podelili su se po parovima, a Zoja je ostala sama. Od dosade, mnogo ne razmišljajući, ona je skinula ikonu Svetog Nikolaja Čudotvorca sa zida i rekla: "Uzeću ovog Nikolaja i idem da s Njim igram!", ne slušajući pritom svoje drugarice koje su je savetovale da ne čini tu bogohulu. "Ako ima Boga, On će me kazniti", odgovorila je ona.
Počela je da igra, okrenula krug, dva, kad odjednom u sobi se dize neka nezamisliva huka, vihor, i sinu svetlost kao munja, zaslepljujuća. Veselje se pretvori u uzas. Svi u strahu pobegoše iz sobe, samo Zoja ostade da stoji sa ikonom Sv. Nikolaja, pritisnutom na grudima, skamenjena i hladna kao mramor.
Nikakvi napori uskoro prispelih lekara nisu mogli da je povrate. Igle injekcija, koje su hteli da joj daju, lomile su se i savijale, udarajući u mramor njenoga tela! Hteli su da je prenesu u bolnicu, ali je nisu mogli sa mesta pomeriti, noge su joj bile kao prikovane za pod. Ali srce je kucalo. - Zoja je bila živa! Od tada ona više nije mogla ni da jede ni da pije...
Kada se majka vratila i videla šta se dogodilo, izgubila je svest i prenesena je u bolnicu, iz koje se vratila za nekoliko dana. Njena vera i milosrdje Božje, tople majčine molitve za pomilovanje nesrećne kćeri obnovile su milošću Božjom njene životne snage. Zoja je dosla k sebi i sa suzama je molila za oproštaj i pomoć.
Prvih dana kuća Zojina bila je okružena mnoštvom sveta: vernika koji su došli ili čak doputovali izdaleka, radoznalaca, medicinara, i duhovnih lica. Ali, uskoro, po naredjenju vlasti, stan je bio zatvoren za posetioce. U njemu su, na zamenu, dežurala po osam časova dva milicionera. Neki od dežurnih, koji su bili još mladi (28 I 30 godina) osedeli su od užasa kada bi oko ponoci Zoja pocinjala strasno da vrišti. Noćima i noćima kraj nje se molila majka.
- Mama, moli se! Moli se, u gresima ginem! Moli se! - vikala je Zoja.
O svemu što se desilo izvešten je bio i Patrijarh i zamoljen da se pomoli za ozdravljenje Zojino,
Patrijarh je odgovorio: - Ko je kaznio, taj će i da pomiluje!
Od posetilaca potom su k Zoji bili pripušteni:
- poznati profesor medicine koji je doputovao iz Moskve. On je potvrdio da kucanje srca nije prestajalo.
- sveštenici pozvani na molbu majke da uzmu iz ruku Zojinih ikonu svetog Nikolaja. Ali oni nisu mogli da izvuku ikonu iz skamenjenih ruku Zojinih.
- jeromonah Serafim iz Glinske pustinje, koji je pristupio u Kujbišev na praznik Roždestva Hristovog, i odslužio moleban za vodoosvećenje i osvetio ikonu. Zatim je rekao: "Sada treba čekati znamenja u Veliki dan (to jeste na Praznik Vasrsenja Hristovoga). Ako ona ne uslede, znači da je blizu kraj sveta!"
- Mitropolit Nikolaj, koji je takodje odslužio moleban i rekao da "novo znamenje treba čekati u Veliki dan", ponovivši reči blagočestivog jeromonaha.
Uoči praznika Blagovesti (te godine on je pao u subotu, treće nedelje Velikog posta) došao je Zojinim čuvarima jedan blagoobrazni Starac i zamolio da ga puste k Zoji. Ali dežurni milicioneri odbili su da ga puste. Došao je Starac i drugog dana, ali je opet, od drugih dežurnih, bio odbijen. Treći put, na sam dan Blagovesti, dežurni su ga pustili. Straža ga je čula kako je umiljato rekao Zoji, ulazeći: "No, jesi li se umorila od stajanja?"
Prošlo je neko vreme, a kada je dežurna straža htela da izvede Starca, njega u sobi više nije bilo... Svi su ubeđeni da je to bio sam Sveti Nikola. Tako je Zoja prestajala četiri meseca (128 dana) do samoga Vaskrsa, koji je te godine pao 23. aprila (6. maja po novom kalendaru). U noći Svetloga Hristovog Vaskrsenja Zoja je počela naročito glasno da uzvikuje: "Molite se!" Noćne stražare uhvatila je jeza i oni su počeli da je pitaju: "Zašto tako strašno vičeš?" Usledio je odgovor: "Strašno! Zemlja gori! Molite se! Sav svet u gresima gine, molite se!" Od tog trenutka ona je oživela, u mišićima se pojavila mekoća, životnost. Konačno su je položili u postelju, ali je ona nastavila da viče i poziva sve da se mole za svet koji gine u gresima, za zemlju koja gori u svojim bezakonjima.
"Kako si dosad živa ostala? Ko te je hranio?", pitali su je. "Golubovi, golubovi su me hranili", bio je odgovor, kojim je jasno objavljeno pomilovanje i oprostaj dat Desnicom Gospoda Spasitelja. Gospod je Zoji oprostio grehe, zastupništvom svetog Ugodnika Božjeg, milostivog Nikolaja Čudotvorca, kao i zbog njenih velikih stradanja i stajanja tokom 128 dana.
Sve ovo što se dogodilo toliko je potreslo žitelje Kujbiševa i njegove okoline da su se mnogi ljudi, videći čudesa, slušajući krike i molbe da se molimo za ljude, koji ginu u gresima, obratili u veru. Hitali su u crkvu s pokajanjem. Nekršteni su se krštavali. Koji nisu krst nosili, počeli su da nose u ono vreme, kada se za to moglo bukvalno platiti glavom. Obraćenja su bila tako masovna da u crkvama nije bilo dovoljno krstova za sve koji su ih trazili. Sa strahom i suzama molio se narod za oprostaj grehova, ponavljajući Zojine reči: "Strašno, zemlja gori, u gresima ginemo! Molite se! Ljudi u bezakonjima ginu!"
Na Vaskrs, treceg dana, Zoja je otišla Gospodu, prošavši težak put 128-dnevnog stajanja pred licem Gospodnjim radi iskupljena svakoga sagrešenja. Duh Sveti sačuvao je u životu dušu njenu, vaskrsnuvši je iz smrtnih grehova, da u budući večni dan Vaskrsenja svih živih i mrtvih vaskrsne u telu za život večni. i samo ime devojčino Zoja (na grckom "zoi") znači - život. Amin.
Napomena:
U sovjetskoj štampi onoga vremena takođe je bilo saopštenja o Zojinom slučaju. Odgovarajući na pisma koja su stizala u redakciju čuvenog lista, neki umišljeni naučnik potvrdio je da dogadjaj sa Zojom zaista nije umišljen, ali je pritom izjavio da je u pitanju vrsta ukočenosti dosad još nepoznata nauci. Neistinitost ovakave pretpostavke je očigledna: jer prvo, kod ukocenosti, tj. obamrlosti nema takve kamene otvrdlosti kože, pa zato lekari mogu bolesniku da daju injekciju; drugo, obamrloga je moguce prenositi sa mesta na mesto, te on leži, dok je Zoja samo stajala, i to stajala toliko koliko obični ljudi nisu u stanju da stoje, pritom je nisu mogli pomeriti sa mesta; treće, obamrlost sama po sebi ne obraca coveka Bogu i ne donosi otkrovenje s Neba, a u Zojinom slučaju ne samo da su se hiljade ljudi obratili veri u Boga, nego su svoju veru javili delima, tj. krstili su se i postali moralni; ne samo da su priznali da Boga ima, nego su postali hrišćani. Јasno je da uzrok tome nije bila obamrlost, nego delovanje samog Boga: On čudima utvrđuje veru, da bi izbavio ljude od grehova i od kazne za grehe.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Uto 19 Apr - 2:13:22

„Тајна стаза“ поглавице Владимира



Када је једне вечери професор Јанис Хаџиниколау присуствовао Вечерњој служби у полумрачној руској цркви у Монтреалу, пажњу му је привукла једна силуета која се разликовала од осталих. Био је то средњовјечни индијанац чија је коса, везана у реп, досезала до појаса.

Након службе професор није могао да одоли, пришао је незнанцу и представио се.

- „Владимир“, одговорио је незнанац.

- „Ја сам Грк“, а ви?

- „И ја сам“, одговорио је.

- „Говорите ли грчки?“, упитао је запрепаштени професор.

Услиједило је неколико тренутака тишине, а онда је индијанац на грчком цитирао први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог“. Професор је остао без ријечи, а онда је његов саговорник прснуо у смијех: „Ја сам индијанац“, рекао је, „али некако, осјећам се и као Рус и као Грк и као Србин и Румун, јер… ја сам православан“.

„У његовом оку појавио се бљесак“, присјећа се професор, „као и у мом срцу…“.

Тако се професор Хаџиниколау упознао са Владимиром. Из његове приче сазнајемо да је Владимир, или Франк Натаве, како је био познат свом народу, рођен у Индијанском резервату Когнавага надомак Монтреала. Резерват је подигнут 1600. године и данас броји 5000 индијанаца из три племена, од којих су већина, као што је то био и Владимир, из племена Мохавк.



„Наше село је“, причао је Владимир професору, „као и остали индијански резервати, у 18. вијеку у суштини претворено у римокатолички протекторат. Католички мисионари су на све могуће начине покушавали да обрате цијелу нашу заједницу. Не љубављу, него омчом око врата. Газили су нашу вјековну традицију и искориштавали нас за своје циљеве. Ја сам се до своје 32. године држао утабане стазе. Као што је моја мајка, која је била једна од старица у племену, говорила “Дању римокатолик за очи свијета, а ноћу индијанац за очи душе“. Али када сам напунио 32 године нисам више могао трпјети то спутавање, ту омчу око врата, и побунио сам се на свој начин. Почео сам да истражујем наше корјене, учим наше језике, студирао сам на универзитету бијелих људи, што је за индијанца моје генерације било веома неуобичајено. Годинама су ме водили као путујећег предавача упоредне лингвистике. Често сам био кловн у њиховим академским играма, за њих сам био ријетка, егзотична врста. Упоређивао сам наше ријечи са француским и енглеским еквивалентима, наше навике са њиховим. Понекад сам, ипак, осјећао да ме посматрају као што археолози посматрају фосиле.

Моја стаза до Православља била је, како ми кажемо, “тајна стаза“. Догодило се то кроз лингвистику, предмет који ме увијек интересвао. Учећи лингвистику био сам импресиониран када сам прочитао житије светих Кирила и Методија, који су познати и као Апостоли Словена. Посебно ме заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Питао сам професора гдје бих могао чути како се говори словенски. Он је предложио да посјетим неку руску цркву. Позвао сам једну од њих, и пријатељски глас ме обавијестио да Вечерња служба почиње у 7 сати увече, а Литургија у 10 ујутро. Упитао сам да ли могу да присуствујем и одговорио је да наравно да могу. Тако, скупио сам храброст и отишао у суботу вече. На тој Вечерњој служби у цркви светих апостола Петра и Павла искусио сам нешто што никада раније нисам. Посматрао сам иконе, слушао појање, гледао људе како се клањају, мирис тамјана је испуњаљвао ваздух, све то ми је говорило да сам пронашао “тајну стазу“.

Нећете вјеровати, али с времена на вријеме, уочавам паралеле између индијанске и православне традиције. Негдје унутра, ово откриће испуњава мој индијански етос и допуњује га. У почетку сам се осјећао као на облацима. На првој Литургији упитао сам да ли могу да останем и после отпуста оглашених и рекли су да могу. И тако, сјео сам, као индијански пас! Од тада, почео сам чешће да долазим у цркву. У почетку само недељом, онда и суботом, затим и радним данима, кад год је био неки празник. Након неког времена примјетио сам да се после вечерње обавља исповјест. Стао сам у ред, али су ми рекли „Ти не можеш, ниси православан. Ово је Света Тајна“.

„Али цијели наш живот је Света Тајна“, рекао сам.

Онда сам мало размислио и упитао: „Како могу да постанем православан?“.

Предложили су да поразговарам са свештеником.

Недуго затим, донио сам одлуку да постанем православан. На дан када када је то требало да се деси, снијежна олуја ми није дозволила да изађем из села. Одложено је за празник Ваведења Пресвете Богородице. И тако је и било… Добио сам име Владимир.

Много касније, сјећајући се свог пријема у Православну Цркву, из сјећања ми је изронила импозантна фигура српског свештеника који је посјетио наше село када сам био мали. Његова појава и његово опхођење оставили су дубок утисак на мене. Сјећам се како је моја мајка коментарисала: “Ево једнога који од своје истине не прави пропаганду“.

Мом народу су досадили мисионари. Годинама долазе, углавном не да би давали, него да би узимали… Никад нису показивали интересовање за оно што ми имамо.

Али тај Србин је био другачији. Он је једини нешто дао, својим присуством… а од нас није узео ништа, осим нашег срца.“

Када се професор Хаџиниколау, након извјесног времена, поново срео са Владимиром, било је то у његовом селу. Договорено је да се нађу у радио станици у којој је Владимир већ годинама радио. Затекао га са слушалицама на ушима како чита јутарње молитве на свим индијанским језицима, затим на француском и енглеском. Наравно, слушаоци нису могли да виде како се Владимир крсти на православан начин.



Владимир Натаве је био поглавица свог племена, био је духовни вођа. Он је сахрањивао и вјенчавао, био им је нека врста свештеника. Увече, сјео би прекрштених ногу слушајући проблеме свог народа и давао им савјете. Био је пјесник и преводилац, био је и философ. Знао је њихове проблеме боље него било ко, а знао је и строге племенске законе. Они који порекну предачка начела и постану хришћани могу да остану у селу, али не и да врше било коју функцију. Нико у селу, до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православни хришћанин. А Владимир, који је за њих био Френк, је радио са њима, за њих, стално страхујући са ће сазнати.

„Кад год бих га видио обученог у стихар и са свијећом у руци“, прича професор Хаџиниколау, „како испред епископа и свештеника излази из олтара малене цркве Знамења Пресвете Богородице, нисам могао да се не запитам какво је то срце у том индијанском вуку који је стално понављао “Бог зна“. А он је непрестано правио поклоне, молећи Господа да га просвети да води свој народ кроз буре и искушења и да му да снаге да до краја понесе свој тешки терет“

„Једног јутра“, наставља професор, „јављено ми је да се Владимир упокојио у свом селу. Питање које ми се наметнуло било је: Ко ће га сахранити, шта ће бити с њим?“

Испоставило се да је Владимир оставио детаљно писано упутство да буде сахрањен по индијанским обичајима, али и да га православни свештеник опоје. Наравно, индијанци нису имали појма шта је то православни свештеник, али Владимир је оставио неколико бројева телефона. Позван је свештеник и ту у сред индијанског села одслужено је опело над тијелом уснулог слуге Божијег Владимира.

Нажалост, професор није могао да присуствује сахрани. Два дана после, у селу је читан Владимиров тестамент у коме је наведено коме ће шта припасти од његове имовине. Владимир је имао 75 година, имао је дјецу, унуке и праунуке, и сваком члану породице оставио је понешто.

Након неколико дана професор је добио пакет. У њему је била књига – Света Литургија на грчком и енглеском језику, коју је прије много година поклонио Владимиру. Унутра је била посвета: Јанију, а испод на гчком – док се поново не сретнемо.

Кад је даље окренуо страну, професор је остао без текста, изнад сваког реда, руком је био исписан превод. Владимир је цијелу Литургију светог Јована Златоустог превео на Мохавк језик. „Ако Бог да“, каже професор, „једног дана овај превод биће објављен“.

radiosvetigora.wordpress.com

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od vivijen taj Sub 14 Maj - 23:20:28




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Počalji od Sponsored content Danas u 21:46:08


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 14 od 14 Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu