Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Božiji Promisao

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 10:31:17




BOŽIJI PROMISAO
Sv. Jovan Tobolski


U svetu nema ničeg slučajnog

Šta je to Promisao (2)? To je jedno od osnovnih Božijih svojstava – da vidi sve što postoji, što je postojalo i što će postojati u budućnosti i poseduje svemoćnu brigu o sačuvanju tvorevine i razumnom upravljanju dogadjaja koje ona ostvaruje. Sveti Jovan Damaskin o tome kaže sledeće: «Promisao je Božija volja, koja sve sadrži i svime razumno upravlja».

Ono što nam se čini slučajnim se u stvari dešava po Božijoj volji

Ukoliko razmatramo bilo kakve dogadjaje i pojave, ne proničući u njihove uzroke i posledice, onda nam se mnogo toga čini slučajnim. Ukoliko pogledamo na njih sa istinske tačke gledišta, to jest ukoliko sudimo o pojavama po Božijem Promislu, uvidećemo da u svetu nema ničeg slučajnog što se dešava bez Božije volje i Promisla. Božiji Promisao (Božije staranje) je bezgranično i obuhvata sve što možemo da zamislimo. Svemogući Bog u jednom trenu proniče i vidi sva mesta: visinu neba i širinu zemlje, dubinu mora i nepoznata mesta u preispodnji.

U svim delima Božijeg upravljanja divno svetli Njegova Promisao i briga, koja ne samo da se ostvaruje na svoj tvorevini, već joj i svojstvena i prebiva u njoj. Mi, slepi, mislimo da se mnogo toga u svetu dešava po slepom slučaju, tada kada se sve bez izuzetka dešava po predvečnom Božijem Promislu i Njegovoj blagoj volji.

Avgustin je tačno rekao: «Sve ono što ne shvatajući smatramo da se dešava slučajno, nerazumno i bez ikakvog Božijeg Promisla, se u stvari dešava po Božijem ustrojstvu». Objasnimo to sledećim primerom: gazda šalje dvojicu sluga u jedno te isto mesto, ali različitim putevima, ne rekavši za to ni jednom ni drugom. Njihov susret u tom mestu je SLUČAJAN u odnosu na njih same: oni nisu znali da će se sresti, - ali nije slučajan u odnosu na gazdu. Tako siromah nalazi zakopano blago SLUČAJNO, ali za Boga, Koji je blagoizvoleo da blago bude tamo zakopano, kako bi ga siromah našao i obogatio se, - to već nije slučajnost, već Božiji očinski Promisao, Kojim obogaćuje siromaha. Kod Boga nema slučajnosti. Često se prevarimo nazivajući slučajnošću to, u čemu se otkriva najviša Božija Premudrost i Promisao.

Biblijski primeri.

Nisu slučajno razbojnici bacili u Jelisejev grob telo čoveka koga su ubili, gde je isti dotaknuvši Jelisejeve kosti, tog trena oživeo. Nije slučajno Mojsije bio stavljen u trščanu korpu i pušten uz vodu, gde ga je našla Faraonova ćerka – i posinila. Nije slučajno Ahav, car izrailjski, bio pogodjen strelom, koja je proletela izmedju šavova pancira, a to se zaista desilo zbog nepažnje vojnika koji ju je odapeo (Paralip. XVIII, 33). Istina je da je ta strela bila napravljena Božijom rukom, kao i ta koja je pogodila Julijana Odstupnika; to je bila slučajnost samo za onoga ko ju je odapeo. Nisu slučajno lastavice uletele u Tovitov dom i ovog dobrodeteljnog muža lišile vida, ispustivši mu izmet na oči (Tovit. II, 10). To se desilo po Božijoj volji da bi se pokazalo njegovo trpljenje kao primer narednim generacijama, što se vidi na osnovu reči Angela, Tovitovog pratioca. Ništa ne biva slučajno. Nije slučajna bila naredba Kesara Avgusta da se uradi popis stanovništva u vreme Hristovog Rodjenja (Luk., II, 1 i sl.). Nije se Hristos slučajno sreo sa Samarjankom kod Siharskog izvora i razgovarao s njom. Sve je to bilo predodredjeno i zapisano u knjigama Božanskog Promisla još pre svih vekova.

«Slučajno» Davidovo izbavljenje iz Saulovih ruku

Car Saul je neprekidno tražio Davida, želeći da ga liši zdravlja i života; ali ta traganja su bila uzaludna jer je Bog štitio Davida. Kada se David skrivao u pustinji Maon, Saul je tu došao sa velikim brojem svojih vojnika; oni su okružili Davida sa svih strana, odagnavši svaku njegovu nadu na izbavljenje. Svima se činilo da je David, slično zveri, okružen sa svih strana mrežama i psima, i svi su mislili da se nalazi u očajnom stanju. Saul je skoro već bio pobednik (kada je okružio Davida sa svojom vojskom) i svima se činio kao lav koji u zubima već nosi plen. Ali uzalud: Bog je sakrio i zaštitio Davida, jer je iznenada do Saula došao glasnik sa vešću o napadu Filistimljana, govoreći: «Požuri, trči da spasavaš otadzbinu; jer su pripadnici drugog plemena već stupili na tvoju zemlju; ne oklevaj da odbiješ neprijatelje, i isteraj ih iz svoje zemlje». Ovaj «slučaj» koji je Bog uredio je spasao Davidov život i slobodu: lukave zamisli njegovih neprijatelja su bile razrušene čudnim Božijim Promislom.

Neprestano Božije promišljanje o svakom od nas

Često nas Bog, mudro promišljajući o nama, vodi po mukotrpnim, jedva prohodnim, životnim putevima, ali On dobro zna kojim putem nas vodi u Svoje rajske vrtove. Zbog čega da uznosimo žalosne vapaje protiv najmudrijeg i veoma pouzdanog Putevoditelja u našem životu? Zašto da ukoliko idemo putem koji nam je Bog odredio govorimo: «Kuda nas Ti vodiš? Čini se da smo već odavno skrenuli sa pravog puta». – «Ne tuguj, prijatelju moj! – tajanstveno nam govori Bog: samo Mi veruj. Provešću te srećno, i nimalo nećeš žaliti kada završiš putovanje». Tako svakoga od nas prati Božiji Promisao na životnom putu od dana rodjenja do dana ulaska u život večni, samo ukoliko ostanemo verni Božijem rukovodstvu, na koje nam je naš Spasitelj ukazao u Svom Svetom Jevandjelju.

Okolnosti postavljanja Saula za cara

Govoreći o Božijem Promislu, ne možemo a da ne spomenemo istoriju izrailjskog cara Saula, koga je njegov otac poslao da pronadje izgubljene magarice, a on je pronašao svoje carstvo. Razmotrimo ovde Božiji Promisao o ovom mužu. Bog je rekao proroku Samuilu: «Sutra u ovo vreme (bilo je to u podne) poslaću ti čoveka iz zemlje Venijaminove, i ti ga pomaži na carovanje narodu Mojemu – Izrailju». Bog je poslao Saula Samuilu na sledeći način: Saulovom ocu su negde pobegle magarice, i on je poslao svog sina da ih traži. Saul je uzevši sa sobom jednog od slugu krenuo da ih traži. Prošli su goru Jefremovu i zemlju Šališu, ali magarice nisu našli; i prošli su kroz zemlju Šaalim, i kroz zemlju Venijaminovu, i nisu ih našli. I kada su došli u zemlju Cuf, Saul je rekao slugi, svom saputniku: «Podjimo nazad, da ne bi otac zaboravivši na magarice počeo da brine za nas i bio prinudjen da traži nas same». Na to je sluga rekao: «Ovde u ovom gradu se nalazi uvažavani Božiji čovek; sve što on kaže se tako i dešava; mogli bi da ga pitamo za magarice?». Saul je ovaj slugin savet smatrao razumnim i korisnim. Eto na koji način je Bog poslao Saula Samuilu (1 Car. IX, 1-7). Ali pre nego što su oni videli jedan drugoga i počeli da razgovaraju, Gospod je otkrio Samuilu, da je Saul taj čovek koga treba miropomazati na carstvo za upravljanje jevrejskim narodom. Sve se to desilo po nepostižnom Božijem Promislu, običnim i očiglednim redosledom: Saul je našao magarice i pored toga dobio i carstvo, o kome nikada nije ni razmišljao. O kako je nepostižan Božiji Promisao! Kakva najveća tajna! Kako se Božiji Sudovi razlikuju od ljudskih misli: Saul uopšte nije razmišljao o carskom vencu i žezlu, ali je Božijom voljom doveden na presto. Dakle, nisu slučajno pobegle magarice, nije slučajno Saul bio poslat da ih traži, nije slučajno takodje da dugo vremena nije mogao da ih nadje, i nije slučajno sluga dao savet svom gazdi da ode kod prozorljivca Samuila: sve se to desilo po Božijem Promislu i tajnom sugerisanju izvršiocima Njegove volje kako bi Saul bio postavljen za izrailjskog cara.

Nedoumica o Saulu

Pritom se samo po sebi radja pitanje: zbog čega je Bogu bilo ugodno da pomaže Saula za cara, ako je Bog za njega predvideo da će naposletku upasti u nečasnost i jadno završiti svoj život?

Umesto direktnog odgovora predložiću svoja pitanja: Zbog čega je Bog stvorio u Svojoj blagodati angele, za koje je unapred znao da će se usprotiviti Bogu, i biti za vekove vekova odbačeni od Njega zbog greha, i mučiti se u geeni? Zbog čega je Bog naselio Adama u rajskom vrtu, kada je znao da će Adam kratko proživeti u raju i biti izgnan iz njega? Radi čega je Hristos uvrstio u Apostole Judu Iskariotskog, za koga je unapred znao da će biti Njegov izdajnik? Zbog čega je Hristos poslao Svoje Apostole u Samarjansko selo, znajući unapred da oni tamo neće biti prihvaćeni? Koji je uzrok takvih Božijih odluka? Ali takvih slučajeva se može naći na hiljade.

Objašnjenje blaženog Jeronima

Blaženi Jeronim ovako odgovara na slična pitanja: «Želiš da saznaš uzrok takvih odluka? Evo ga: Bog ne gleda buduće postupke, već sadašnje, i nikoga ne osudjuje po Svom providjenju, iako zna da će se trenutno dobar čovek promenuti u zlog; On ga pri svemu tome po Svom milosrdju postavlja na takav položaj koji on trenutno zaslužuje i na taj način mu daje snagu, u slučaju njegovog pada, za obraćenje na istinski put kroz pokajanje. Adam nije sagrešio zbog toga što je Bog predvideo njegovo sagrešenje, ali zato je Bog i predvideo da će Adam sagrešiti po svojoj slobodnoj volji».

Rasudjivanje sv.Amvrosija

Slično ovome rasudjuje i sveti Amvrosije: «Adam nije sagrešio zbog toga što je dobio zapovest, ili Juda zato što je bio izabran u Apostole, jer Bog ne bi naložio to na njih: jednome da prestupi zapovest, a drugome da – postane izdajnik. Obojica su da su sveto sačuvali svoje obaveze mogli da se uzdrže od greha. Oni, za koje Bog zna da će voditi dobrodeteljni život, su u početku često zli; a oni za koje On zna da će grešiti i postati zli, su u početku dobri. Stojiš li trenutno, čuvaj se da ne padneš. Sveti Apostol Petar je pao: ti budi oprezan; Juda je pao da bi te upozorio na pad».

Božija pomoć i čovekova želja treba da se poklapaju

Nikakav naš trud ni revnost ne mogu da nas sačuvaju bez Božije pomoći; ali i Božija pomoć bez ljudske želje (volje) neće doneti koristi: primeri za to su u Petru i Judi. Mi treba da izbegavamo krajnosti: ne treba da budemo lenji prepustivši sve Bogu, a isto tako ne treba da mislimo da sami po sebi, bez Božije pomoći i Njegove volje, možemo bilo šta dobro da uradimo. Jer i Sam Bog ne radi sve, kako nas ne bi ostavio praznima, a isto tako ne predaje nama da sve uradimo, kako se ne bi sujetno uznosili: Bog nas uklanja od svega što može da nam šteti, a podstiče nas i pomaže nam u onome što je za nas korisno.

Niko se od Boga ne može sakriti

Opet podsećam na Saulov primer: koliko je bio divan Božiji Promisao o njemu! Jer taj koji se u svojoj zlobi više puta trudio da pogubi Davida je sam bio okružen mnogobrojnom vojskom Filistimljana, i odbačen od Boga obratio se vračari prestupivši Božiju zapovest. Ona je pozvala dušu već umrlog proroka Samuila, koji je nagovestio Saulu brzu i neizbežnu pogibiju. Nemajući hrabrosti niti da je izbegne niti da je podnese, Saul je zaboo svoj mač u zemlju, pao na njegovu oštricu i na taj način sam sebe lišio života (pogl. Detalje o tim dogadjajima u Prvoj Knjizi Careva, gl. XVIII-XXXI). Kazna i osveta narušiocoma Božijeg zakona su neizbežni. Saul je sam sebe predao smrti, kako bi izbegao neprijateljsko podsmevanje, beščašće, poruge i prekore; ali nije izbegao ni to, jer su mu Filistimljani odsekli glavu sa mrtvog tela, telo bacili zverima i pticama kao hranu, a glavu su nosili uz poruge po celoj Palestini! O, Bože! Niko ne može da se sakrije od Tvoje Promisli niti da izbegne Tvoje sudove. Kao što se na tačnoj vagi sve izmeri kako ravnoteža tako i preteg, tako se i kod Boga sve meri – istinom (Priče XVI, 11).

Mudri sudovi Božiji

Božiji Promisao treba posmatrati sa najvećom mudrošću: obično se svaki prestup ne kažnjava istog trena, ali s druge strane ne ostaje ni potpuno bez kazne. Ako Bog ne bi kaznio ni jedno zlo delo, onda bi mnogi pomislili da nikakvog Promisla ni nema. A ako bi posle svakog prestupa neizbežno sledila kazna, onda bi u tom slučaju verovali da posle smrti nema ni nagrada, ni kazni. I zato Bog kažnjavajući samo neke prestupe, ostvaruje Svoj Promisao; ako nekoga ne kažnjava tog trenutka posle prestupa, onda mu preti kaznom posle smrti u budućem životu, ukoliko se ne pokaje u ovom.

Bog sve okreće na dobro – čak i naše grehe

Sve životne nevolje Bog okreće na našu korist i na naše dobro: dopušta grehovne padove radi postizanja i završetka najuzvišenijih, nepostižnih, tajanstvenih dela Svoga Bogoupravljanja. Jer i činjenje dobrih dela i dopuštanje zlih je svojstvo, koje isključivo pripada samo Božijem Promislu. Istina, nikada Bog ne bi dopustio zlo, kada ne bi bio toliko silan i dobar, da od svakog zlog dela napravi dobru posledicu. Reci po savesti: kada se u svetu pojavilo ljuće i veće zlo od Adamovog prestupa i ubistva Hrista-Spasitelja, novog Adama? - Medjutim, prvorodni greh je nizveo Boga s neba na zemlju radi primanja na Sebe ljudskog tela; Hristova smrt nam je otvorila nebo i povratila sve što smo izgubili u Adamu. Najuzvišeniji Bog je istovremeno i najmudriji umetnik, koji pretvara svako zlo delo u uzrok za najbolje posledice, slično kao što se od grube mase dobija zlato. Onima koji ljube Boga sve je na dobro (Rim. VIII, 28): Magdalinina sagrešenja su poslužila za mnoge kao povod za sopstveno ispravljanje; Petrov pad je za bezbroj ljudi bio primer istinskog pokajanja; Tominim neverjem su se mnogi utvrdili u istinitost Hristovog Vaskrsenja. Odatle se uvidja najveća Božija slava: «Žanješ, gde sejao nisi». Bog nije posejao grehe, medjutim od njih sabira bogatu žetvu vrlina. Zaista Bog istočava med iz kamena, i jelej iz tvrdog kamena, kada od najvećih zlodela stvara najbolje posledice.

Na koji način treba razmišljati o bolestima i nesrećama

Božiji Promisao brine o nama tako da i naše najmanje telesne teskobe ne ostaju neprimećene s Njegove strane. Kao posledica toga, svako od nas pri telesnoj teskobi treba ovako da razmišlja: ova bolest ili druga nezgoda je posledica ili mog neopreza ili ljudske zlobe, ili nečeg drugog, - ali u svakom slučaju se ne bi desila bez Božijeg Promisla, koje ju je odredilo prema mojim snagama, tako da njen početak i njena težina (slabljenje ili pojačanje) zavisi od Njega. Na isti način od Božije Promisli zavisi i način isceljenja iste. On urazumljuje lekara i ukazuje na sredstva, ili se suprtostavlja svemu, jer su i dobro i loše, život i smrt, siromaštvo i bogatstvo od Gospoda (Sirah. XI, 14). Na isti način u svim dogadjajima koji nam se dešavaju treba rasudjivati da su predvidjeni i dopušteni od Boga. Neprijatelj zloslovi i proklinje te, - znaj da su sva njegova huljenja i reči koje izgovara zlobnim ustima, stavljeni pre veka na vagu Božijeg Promisla: koliko mu je dozvoljeno toliko će i reći, i ni jedne reči više od toga. Zašto se ti uzalud protiviš i gneviš? Tako isto razmišljaj i o svim drugim tvojim nevoljama čije dešavanje, broj, težina, trajanje i završetak odredjuje Bog. Zato se pokori Božijem Promislu, govoreći s Psalmopojcem: «Ja sam nem – i ne otvaram usta moja» (Ps. XXXVII, 14). Neka bude volja Tvoja, Bože moj! Po Tvom Promislu i dopuštenju se sve dešava. A ukoliko si Ti to uredio, onda bih ja bio nesrećan bezzakonik ukoliko bih Ti se usprotivio. Dakle, Tvojoj svetoj volji Bože moj se povinujem u svemu i sa blagodarnošću ću primiti od Tebe sve što mi šalješ i trpeljivo ću pretrpeti.

Nedoumica koja se tiče blagostanja nepoštenih i stradanja pravednih

Avgustin kaže: «Uzburkava se životno more, i Ti Gospode vidiš zle da napreduju, a dobre ugnjetavane: eto iskušenja, eto bure. Gospode Bože! Je li u tome Tvoja istina da zli budu u blagostanju, a dobri da stradaju? – I Bog ti odgovara: je li to tvoja vera? Da li sam ti Ja to obećao (to jest blagostanje)? Ili se ti zato nazivaš hrišćaninom da bi se nasladjivao ovozemaljskim uspesima? (pogl. Avgust. Tumačenje na 55-i psalm). Smirimo se pred Bogom i umirimo naša srca verom u Božiji Promisao kada vidimo nepoštene da vladaju, a blagočestive da stradaju. Ništa od toga ne bi bilo da Bog to ne dopusti, On istina ne bi dopustio, ukoliko ne bi imao dovoljno razloga, radi kojih smatra da je bolje da ih dopusti nego spreči. Rećićeš: od tog dopuštenja nastaju mnogobrojne nevolje i najveće smutnje. Moguće je žaliti o tome, ali trezveno: jer je po veoma pravednim uzrocima tako bilo ugodno Bogu, Koji od najvećeg zla može da učini divno dobro, tako lako, kao što se lako izvlači mač iz futrole.

U budućem životu će sve biti razjašnjeno

Ne čudi se tome što su Božiji sudovi tajanstveni i nepostižni: na Drugi Hristov Dolazak, u dan Strašnog Suda život svakog čoveka će biti predstavljen kao u ogledalu; biće razjašnjen i svaki uzrok zbog koga je Božiji Promisao uredio ovaj ili onaj dogadjaj, i radi čega je tako bilo uredjeno svuda: u svim carstvima, gradovima, porodicama i sa svakim čovekom. Sve će se otkriti. Otkriće se kako je milostiv bio Gospod prema grešnicima, i svaki od njih će više ili manje biti bez odgovora; a takodje će se pokazati u kom stepenu je bio saglasan način Božijeg upravljanja svetom sa Njegovom slavom i pravdom, i koliko je bio priličan i blagodatan za svu tvar.

Bog od zla stvara dobro

Ne zaboravimo da Bog od svakog zla stvara neko dobro. Šta je bilo tužnije od grehopada Adama i Eve sa celim ljudskim rodom? Medjutim Bog ih je tako podigao da je sadašnji položaj hrišćanina viši od Adamovog rajskog položaja. «A mi propovijedamo Hrista Raspetoga, Judejcima sablazan, i Jelinima ludost; onima pak pozvanima i Judejcima i Jelinima Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost; medjutim ona je postala spasenje celog sveta, svim zvanima čast i slava i zadobijanje večnog blaženog života (1 Kor. I, 23).


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 10:33:26



Božiji Promisao o našim potrebama.

Bog je brižni Domaćin. On u Svojim rukama drži sva velika i bogata životna blaga, i samo ih od Njega treba usrdno moliti. Pustinožitelj Marko je obično govorio: ko se ne uzda u Boga u dobijanju od Njega privremenih dobara, onda taj tim manje može da polaže nadu na Boga da dobije od Njega to, što vodi čoveka u život večni, naprimer, veru, nadu i ljubav. «Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni tijelom svojim, u šta ćete se odijenuti. Nije li duša pretežnija od hrane, i tijelo od odijela?» (Mt. VI, 25). Kada nam je On darovao život (bez naših zasluga, kada još nismo ni postojali), koji je dragoceniji od hrane, i telo, koje je važnije od odeće, onda će nam nesumnjivo dati i sve ono što doprinosi sačuvanju života i potrebama tela. Tim pre nas neće odbiti u svemu tome, pošto je Sam zaželeo, po Svojoj ogromnoj dobroti, da nam daruje život. I ako nam je kao dar rado dao ono što je za nas najvažnije onda može i želi da nam da i uvek nam šalje i ono manje važno. Ali poslaće nam pod uslovom, da i mi ne ostanemo prazni: jer nas je On stvorio i prizvao na zemlju, da bi je obradjivali i održavali u redu (Post. II, 15), a ne uzalud, da bismo se uzdali na Njega Jedinog, Svemogućeg i Svedarežljivog, a ne na same sebe. Jov je moleći hranu za vrane, a ne brinući o sebi, govorio: «Ko će pripremiti vrani njenu hranu, kada njeni ptići vapiju ka Bogu, lutajući bez hrane=» (Jov. XXXVIII, 41).

Učenje Isusa Hrista

I Sam Hristos, uzevši ptice za primer, nas uči i govori: «Ugledajte se na ptice nebeske: one niti seju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice; i Otac vaš Nebeski hrani ih» (Mt. VI, 26). Isti Učitelj Nebeski kaže: «Ne prodaju li se dva vrapca za jedan novčić? Pa nijedan od njih ne padne na zemlju bez volje Oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca» (Mt. X, 29-31). Taj prvi primer protiv našeg maloverja predstavljaju životinje, koje se hrane bez ikakve brige o samima sebi – da bi se od njih naučili da spoznajemo svemogućnost Božijeg Promisla, u Kome samo i možemo naći smirenje i duševni mir.

Drugi primer su nam divlje rastući cvetovi, krinovi poljski. Gospod Hristos ukazavši na Božiji Promisao o malim pticama i o kosi na glavi, govori: «Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali Ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne odjenu kao jedan od njih» (Mt. VI, 28-29). I odatle Hristos izvodi zakljućak: Pa kada travu u polju, koja danas jeste a sutra se u peć baca, Bog tako odijeva; a kamoli vas, malovjerni?» (Mt. VI, 30). Tome Spasitelj Gospod naš dodaje i treću pouku o uzaludnosti naše samobrižnosti, govoreći: «A ko od vas brinući se može pridodati rastu svome jedan lakat?» (Mt. VI, 27). Svaka naša briga o samima sebi koja nije sjedinjena sa uzdanjem na Boga je uzaludna, o čemu Gospod i govori: «A ko od vas brinući se može dodati rastu svome lakat jedan? Ako dakle ne možete ni najmanje, zašto se brinete za ostalo?» (Lk. XII, 25-26). Sujetan je, prazan i beskoristan vaš trud, ukoliko ga Bog ne podrži i blagoslovi. Na svakom svom početku i delu položi svo uzdanje na Boga, i On će (bez tvog truda) sve urediti onako kako je najbolje po Svojoj neizrecivoj milosti: «On otvara ruku Svoju i siti sve živo Svojom dobrotom» (Ps. CXLIV, 16).

Zašto medju nama ima mnogo siromašnih?

Dakle, ako Gospod brine o zadovoljenju životnih potreba svih luopšte: jer je On stvorio i malog i velikog i podjednako promišlja o svima (Prem. Solom. VI, 7), zbog čega onda postoji veliki broj siromašnih ljudi? Čudan je bratijo Božiji Promisao o siromašnima. Istinito je o tome rekao sv.Zlatoust, da ne samo da siromašni imaju potrebu za bogatima, već i bogati imaju još veću potrebu za siromašnima. Sve što je postojalo i što postoji u svetu dobro i Bogu ugodno ustrojeno je staranjem i radom siromašnih, ali trudoljubivih i bogobojažljivih ljudi. Budući lišeni zadovoljstava i novca, oni su se trudili u znoju lica svog, prodavajući svoj rad bogatima; oni nisu zaboravljali Boga, molili su se svome Tvorcu i Promislitelju, Koji im je bio Pokrovitelj u njihovom siromaštvu. Mnogi sveti Božiji Ugodnici, prebivajući u krajjnjem siromaštvu, voleli su ga više od svakog bogatstva i imali su za sebe najveći Božiji Promisao. Nemajući ništa, ali kao da sve poseduju, oni su slobodno, u velikoj duševnoj radosti uznosili molitvu: «Oče naš, Koji si na nebesima ...imajući u ustima i srcu reči Psalmopojca: «Stavi na Gospoda breme svoje i On će te ukrepiti».

Božija briga o onima koji su Mu se predali svim srcem

Zaista, Otac naš Nebeski ima tako veliki Promisao i brigu o ljudima koji su Mu predali svoje srce, da kada su lišeni ljudske pomoći, On im šalje Svoju nebesku pomoć. Naprimer, takvu pomoć je Bog ukazao proroku Iliji. Kao prvo, On je naredio vranama da mu donose hranu; i vrane su mu donosile hleb i meso ujutru i uveče, a vodu je pio iz potoka. Kao drugo, kada je taj potok presušio, Bog je naredio Iliji da ide u Sarpetu Sidonsku kod uboge udovice da se hrani. Sva imovina te udovice se sastojala od nekoliko šaka brašna u buretu i od male količine ulja, ali se po Božijem Promislu za sve vreme prorokovog boravka u njenoj kući brašno iz bureta nije potrošilo, niti se količina ulja smanjivala. Treće, kada je Ilija u snu olakšao svoje siromaštvo, javio mu se Andjeo Gospodnji s neba i razbudio je Iliju dotaknuvši ga i govoreći: ustani, jedi i pij. Ilija se probudio i video sledeće: pored njegovog uzglavlja se nalazila pečena lepinja i bokal vode. Pojeo je celu lepinju, napio se vode i ponovo zaspao. Božiji Andjeo je to isto ponovio i drugi put. Takvu istu preslavnu blagodat javljao je Svedarežljivi Bog i mnogim drugim Svojim Ugodnicima, kada su se nalazili u različitim potrebama.

Naše maloverje

Iako često dobijamo od Boga blagodat u svojim potrebama, često srećemo veliko maloverje kod mnogih, koji se boje da ne budu lišeni pristojnog i neophodnog za održavanje ovozemaljskog života. I mi danas govorimo sa Judejima: «Može li Bog ugotoviti trpezu u pustinji?» (Ps. LXXVII, 19), i sa apostolima Filipom i Andrejem: «Ni za dvjesta dinara hljeba nije im dosta, da svako od njih samo malo dobije», pet hljebova ječmenih i dvije ribe – «šta je to na toliko mnoštvo?» (Jn. Vi, 7-9). O, maloverni smo mi ljudi! Otac naš Nebeski zna, da nam je sve to neophodno: zar je blagodat Božija danas manja u poredjenju sa predjašnjim vremenima?

Primeri iz crkvene istorije.

Svetom Pavlu, prvom pustinožitelju, vrana je u toku šezdeset godina donosila po pola hleba; ali kada je kod njega došao sv.Antonije Veliki, vrana je donela ceo hleb. Jovan-pustinožitelj se četrnaest godina, u toku kojih ga niko od ljudi nije video, hranio mlekom ženke jelena. Mnogi od pustinjaka su imali i hranu i odeću od urminog drveta: ono im je služilo i za šivenje i za pečenje hleba. Šesto pedeset trećeg leta od Hristovog Rodjenja Judok, sin britanskog cara, je odrekavši se carskog prestola stupio u monaštvo i postao otšelnik. On je na ostrvu okruženom vodom napravio crkvu i osnovao manastir. Bio je takodje darežljiv prema siromašnima. Jednom se desilo da je u manastiru ostao samo hleb za bratiju koja je radila, ali je on naredio da se taj hleb podeli na četiri dela i da se prvi deo da siromahu. Taj siromah je promenivši svoju odeću dolazio četiri puta u toku tog dana da prosi milostinju, i dobio je sva četiri dela, tako da ništa nije ostalo za bratiju. A potom je jedan od njih počeo da ropće i ukorava igumana za njegovu preveliku darežljivost. Judok je tešeći ga rekao da treba da očekuju pomoć Sviše. Posle nekoliko časova su do manastira doplovile četiri ladje pune namirnica, kojima se izobilno prehranila izgladnela bratija. Istinito je rekao Avgustin: «Misliš li da onaj koji hrani Hrista (to jest siromašne) neće i sam biti nahranjen od strane Hrista?». Nastojatelj jednog manastira je otpustio dvojicu bratije radi nekog manastirskog posla. Kada je putnike zateklo veče, oni su iscrpljeni od rada, izmoreni od gladi i tužni, počeli da uzdišu zbog toga da će doći u siromašno selo, i da tamo neće imati nikakvih poznanika, te se tako neće ni odmoriti niti okrepiti hranom. Neki stranac ih je sreo i upitao za uzrok njihove tuge, i kada su mu otkrili svoju nevolju, on im je rekao: «Vi ste sve ostavili radi Boga sa najvećim uzdanjem na Njega, a sada tugujete kao da ste lišeni svake nade: Bog hrani životinje, a zar će ostaviti sinove gladne?». Rekavši to, postao je nevidljiv. Kada su ušli u grad i pomolili se u crkvi, gradonačelnik ih je pozvao kod sebe na večeru; ali jedan drugi stanovnik tog grada im je prišao, želeći i moleći ih da dodju kod njega kući; treći je prišavši i videvši dvojicu da diskutuju, rešio spor time rekavši da prvi muž kao poštovan od svih ima preimućstvo; tom odlukom su svi bili zadovoljni, pošli su kod njega kući i on ih je sve izobilno ugostio. Medjutim, ovi i slični primeri ne iskorenjuju naše maloverje; bez obzira na sve što nam Bog šalje, mi se užasavamo oskudice, tugujemo ukoliko nemamo svega i previše.

Pričaju ljudi o jednom siromahu, koji je pogledavši u svoju torbu uvideo da je ona puna korica hleba, koje je sakupio od mnogih darodavaca, i rekao: sada sam ja bogat. Na tog siromaha veoma ličimo i mi sami: mi se tek tada uzdamo u Boga kada su naše trpeze pune svakog dobra, koja će nam biti dovoljna za mnogo godina.

Poučni primer sv.Jovana Milostivog

Takav nije bio i sveti Jovan, patrijarh aleksandrijski. Pretrpevši ogromne gubitke – kada je morska bura uništila trinaest crkvenih brodova sa pšenicom, koje je na svakom brodu bilo po deset hiljada mera, - položio je svo svoje uzdanje u Jedinoga Boga, i u Njemu je našao najveću radost. Takav gubitak su istovremeno imali skoro polovina aleksandrijskih gradjana, i zato su se svi spaseni putnici okupili u Aleksandriji, kao u tihom pristaništu. Sveti Jovan je svima njima odmah poslao pismo, radi utehe, u kome je pisao sledeće: «Gospod dao, Gospod i uzeo; kako je ugodno bilo Gospodu, tako se i desilo; neka bude blagosloveno Ime Gospodnje!» (Jov. I, 21). «Potrpite deco, i ničega se ne bojte!». Sutradan se kod njega okupio veliki broj gradjana radi utehe u nevolji. Ali on ih je preduhitrio, stavivši svu krivicu na sebe, govoreći: «Bog me je sačuvao od velikog greha: nije se desilo to da bih se uznoseći umom pogordio i imao o sebi visoko mišljenje da delim mnogo milostinje siromašnima, i da sam darežljiv; zbog toga je Otac pravedno kaznio svoga voljenog i sujetnog sina, kako se ne bi preuznosio. Bog nas milostivo ukorava, nanevši nam nekoliko rana, kako bismo Mu se brzo obratili. Ali On je Taj isti Sam Bog, Koji je bio i u vreme Jova, toliko Svemoguć i toliko milosrdan. On nas neće ostaviti». Tim rečima je patrijarh razveselio one koji su došli radi utehe. Ubrzo je Gospod Bog dvostruko nadoknadio Jovanov gubitak, a on je davao siromašnima najobilniju milostinju. Sumnjati ili biti malodušan povodom sličnih slučajeva znači isto što i tvrditi: Bog je ili škrt, ili zaboravan; ali takva rasudjivanja pripadaju nečasnima, bezbožnicima; njih treba da se klonimo.

Uzdanje u Boga pustinjaka Amatija

Amatije-pustinožitelj, sveti muž, je svojevremno bio živo ogledalo. U njemu su bili obavezni da se ogledaju svi, koji Božiji Promisao shvataju nepravilno ili ga odbacuju i hule na njega. Amatije se potrudivši se trideset godina u manastiru, udaljio u pustinju, gde je na kamenu koji je izabrao živeo u velikom uzdržanju. Jedan od manastirske bratije mu je svakog trećeg dana donosio komad hleba i čašu vode – to je bila jedina njegova hrana. Takvo uzdržanje nije bilo ugodno djavolu: i doletela je vrana, prevrnula nogama čašu sa vodom, a komad hleba uzela u kljun i odnela. Tako je podvižnik bio lišen trodnevne hrane. Kako je na to gledao dobrodeteljni muž? Možda je proklinjao vranu, ili je hulio na Božiji Promisao, ili je počeo da poriče zamke zlih duhova? – ništa od toga on nije uradio. Mi tako postupamo u sličnim slučajevima, a on je podigavši ruke i uznevši um ka nebu, uzviknuo: «Zahvaljujem Ti Gospode Bože moj, što Ti je bilo ugodno da me ostaviš u nešto dužem postu po Tvojoj svetoj volji. Znam da će mi to biti veoma korsno ubuduće, jer se u svetu ništa ne dešava bez Tvoje Promisli, bez Koga nijedan listić ne pada s drveta». A mi grešni mislimo, da gorenje kuća u požaru, potapanje brodova, otimanje imanja, lične uvrede se dešavaju kada Božiji Promisao spava ili ne vidi, - jednom rečju ne verujemo u Božiji Promisao. To su čak i idolopoklonici bolje shvatali od nas; jer su oni zdravomisleći medju njima rasudjivali da se sve u svetu ne dešava po ljudskoj volji niti po slepom slučaju. Zaista, sve dolazi od Boga, po Njegovom pravednom Promislu; zbog čega onda mi negodujemo i često čak i ropćemo?

Bezbrojna svedočanstva Božije pomoći

Na razmišljanje o Božijem Promislu nas navode mnogobrojni primeri. Jedan bogobojažljiv muž je prešavši devet milja od grada, ali ne stigavši na odredište, izmučen vrućinom, gladju i žedji, uz jauke legao pod kruškino drvo; ležeći počeo je da izgovara molitve i tada je na vrhu drveta ugledao jednu voćku. U to vreme je pored drveta prolazio neki stranac, približio se putniku namerniku, i saznavši uzrok njegove iznemoglosti od gladi i umora, izvadio je čist hleb i jedan njegov deo dao iznemoglom radi ukrepljenja njegove snage. To je istina, i hiljade sličnih primera postoje, i mi sami smo imali prilike da ih vidimo. Bez obzira na to, mi se tako malo uzdamo u Božiji Promisao! Ukoliko naši sudovi, sanduci i žitnice nisu napunjeni do vrha svakojakim dobrom, mi klonemo duhom; ali kada je naš dzak pun, novčanik nabijen novcem, tada imamo nadu. O slepi li smo! Istinsko uzdanje u Boga je onda kada nalazeći se u velikim teskobama, najvećoj nuždi i siromaštvu, ne klonemo duhom, već sa trpljenjem pobedjujemo sve naše nezgode: jer što više stradanja podnesemo, to nam se više slave i venaca priprema. Blaženi Jeronim je poučavajući o tome rekao: «Čovek neka bude ono što treba da bude, i tog časa će mu poslati sve Onaj, Koji je sve stvorio». Pravedno uzvikuje blaženi Avgustin: «O Bože moj! Ti se toliko brineš za svakog čoveka, kao da imaš samo njega; tako se brineš o svima, kao o svakom čoveku pojedinacno». Sveti Grigorije kaže: «Bog se brine o svakom tako kao o svima, i o svima primišlja, kao o jednom». Tako se i za tebe čitaoče brine Božiji Promisao, kao da nema ni o čemu drugom da brine. Mnogobrojnost naroda, o kome se Bog brine ne smućuje Božiji Promisao, niti Ga opterećuje: za Njega je briga o jednom čoveku takva kao i briga za bezborj hiljada ljudi. Kao što je ranije brinuo o Noju sa članovima njegove porodice ili o jednom Adamu u raju, tako Bog i sada podjednako brine o svima.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 10:35:51


Sve nesreće i nevolje se dešavaju po Božijoj volji.

Sve u svetu, što čak izgleda i zlo (sem greha) se dešava po Božijoj volji. Bogoslovi to objašnjavaju na sledeći način. Začetak zla je greh. Svaki greh ima svoj 1) uzrok, i 2) njegovu neizbežnu posledicu – ispravljanje kaznom. Uzrok greha je lažljivost ili svojevoljnost goredljivog grešnika; kazne se kao gorke posledice svojih uzroka dešavaju po Božijoj volji, radi ispravljanja ili iskorenjivanja greha. Dakle ako iz pojma greha odbacimo njegov uzrok – lažljivost i svojevoljnost, onda neće biti nijedne od njegovih gorkih ili zlih posledica, koje se ne bi dešavale po Božijoj volji. Kako nevolje pojedinačnog čoveka tako i ovozemaljske takozvane prirodne nepogode, kao što su: glad, suše, epidemije i tome slično, često nemaju neposredan odnos prema grehu pojedinca, već se dešavaju po Božijoj volji. Zato se sve ljudske nevolje dešavaju po Božijoj volji radi dostizanja pravednih ciljeva Božijeg Promisla; samo je greh protivan Bogu (slično tome kako je zlo protivno dobru, ili laž istini), ali ga Bog dopušta radi nenarušavanja lične ljudske volje, ili njegove slobode.
Zlo, koje nam ljudi čine, nije van Božije volje

Mnogi se varaju iz svog potpunog neznanja misleći, da samo zlo koje nastaje zbog prirodnih uzroka (to jest: poplave, zemljotresi, nerodne godine, neprijatne atmosferske pojave, bolesti, iznenadna smrt itd.) nastaje po Božijoj volji; jer u najvećem broju takve nesreće nemaju direktan odnos ka gresima. Ali zla dela, koja su posledica protivzakonitih ljudskih namera (kao što su uvrede, ruganja, prevare, lukavstva, kradje, ubistva itd) se dešavaju nezavisno od Božije volje i Njegovog Promisla, ali zahvaljujući ljudskoj zlobi i razvraćenoj ljudskoj volji, koja sama pričinjava i nanosi bližnjima svakovrsno zlo. I zato se ne samo u davno prošlim vremena, već i danas često čuju žalbe: «Oskudica u hrani i neophodnim sredstvima za život ne potiče od Boga, već od zelenaša». Te žalbe su žalbe ljudi koji ne znaju za Boga: one nisu dostojne hrišćanina.

Temu, o kojoj trenutno govorimo, čemo pojasniti primerom. Neko, ko je namerio da liši bližnjega sve njegove imovine i želeći da ispuni svoje namere u tajnosti, prikrada se tako da ga niko ne primeti u njegovu kuću, stavlja zapaljene stvari pod nju i neprimetno izlazi iz kuće. Uskoro nastaje požar; plamen se povećava, i prebacuje zbog vetra i na druge zgrade; ljudi sa svih strana trče da gase vatru i da zaštite od požara susedne kuće. Piroman takodje trči sa drugim ljudima kako bi gasio požar, ali on ima drugu nameru: on se koristi požarnom stihijom i iznosi iz zapaljene prostorije stvari kao da bi ih tobože spasao od požara; a u stvari ih pljačka i skriva. Iako sva ova dela koja je počinio piroman predstavljaju neposredan uzrok štete koju je podneo domaćin kuće i lišavanja njegove imovine, ukoliko se razmatraju isključivo same po sebi to jest nezavisno od zle namere piromana, one se ni po čemu neće razlikovati od takozvanih fizičkih nepogoda. One su od Boga: slično tome, kao što po Božijoj volji grom ubija čoveka, munja pali kući ili drvo, uragan raznosi pokošeno seno, tako i piroman: on ne može ni da udje u kuću, niti da izadje iz nje, niti da podmetne požar, bez Božijeg dopuštenja. Sama ta dela su bezrazlična – nisu ni zla, ni dobra, jer mogu da posluže kako na zlo, tako i na dobro. Ali, zla volja, lukava namera, kojima je rukovodjen piroman, i čiji uzrok više nije Bog, već slobodna volja piromana. To je njegov greh, iako mu je Bog dozvolio da na delu ostvari svoju zlu nameru; jer je Bog mogao i da spreči to delo, da Mu je to bilo ugodno. Ali Gospod nije sprečio ostvarivanje te zle namere, već je dopustio njeno ostvarenje po Svom pravednom Sudu. O uzrocima takvog dopuštenja će biti reči kasnije.

Ako u Bogu nije začetak našeg moralnog pada (koji i jeste jedino istinsko zlo) onda to ne može ni biti: “Čisto oko Njegovo ne može videti zla” (Avvak. I, 13) i “zavole pravdu, i omrznu bezzakonje” (Ps. XLIV, ), onda je potpuno istinito da se sve nevolje, koje se dešavaju zbog sporednih uzroka, razumnih ili nerazumnih, bez obzira na koji način se dešavaju, dešavaju po Božijoj volji, koja se šalje Njegovom krepkom Desnicom, po Njegovom Promislu. Ljubljeni! Bog je usmerio ruku da te udari; Bog je pokrenuo jezik onoga koji vredja ili klevetnika da te uvredi ili okleveta; Bog je dopustio nečastivom da te savlada. Sam Bog potvrdjuje to ustima proroka Isaije, govoreći: “Ja sam Gospod, i nema drugog; nema Boga sem Mene; Ja sam te opasao, dok nisi znao za Mene…Ja dajem svetlost i tamu, stvaram mir i nevolje; Ja, Gospod, radim sve to” (Is. XLV, 5, 7). To još jasnije potvrdjuje prorok Amos: “Da li u gradu biva nevolja a da je Gospod ne dopušta” (Amosa III, 6)? Kao da govori: nema nijedne nevolje, koja se ne dešava po Božijem dopuštenju, koje dozvoljava zlu nameru, a pritom za njeno ostvarenje ukazuje na način i daje snagu.

Tako Bog, želeći da kazni cara Davida za greh njegove preljube sa Urijinom ženom i za ubistvo samog Urije, grehom mešanja krvi njegovog sopstvenog sina sa njegovom ženom govori Davidu preko proroka Natana: “Evo, Ja ću podignuti na te zlo iz doma tvojega, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvojemu (Avesalomu), te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakomu. Jer ti si učinio tajno (to jest preljubu i ubistvo), ali ću Ja ovo učiniti (to jest Avesalomovo mešanje krvi) pred svijem Izrailjem i svakomu na vidiku” (2 Car. XII, 11, 12). Ovu misao je veoma dobro objasnio blaženi Avgustin, govoreći: “Na taj način Bog ispravlja dobre ljude preko zlih”.

Nepošteni carevi, kao Božija orudja

Božije pravosudje takodje često koristi nepoštene careve i zle knezove, kao Svoja orudja, radi učenja trpljenju pravednih i radi kažnjavanja nepoštenih za njihove prestupe i postupke. Evo primera: Bog, preko proroka Isaije, preti razvraćenom izrailjskom narodu, njegovim pogubljenjem i pustošenjem Palestine od strane Asiraca, govoreći: “Teško Asiru, šibi gnjeva Mojega, ako i jest palica u ruci njegovoj Moja jarost. Na narod licemjerni poslaću ga, i zapovijediću mu za narod na koji se gnjevim, da plijeni i otima, i da ga izgazi kao blato na ulicama. Ali on neće tako misliti i srce njegovo neće tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrijebi mnoge narode” (Is. X, 5-7). Ovde Bog jasno pokazuje da to nije volja asirskog cara, već Njegova sveta volja koja se ostvaruje pomoću Asiraca. On ih naziva palicom gneva i šibom negodovanja Njegovog na bezzakonja Izrailja, i Sam Sebi ih pripisuje kao kaznu. “Ja sam ih poslao”, - kao da On govori, “da uzmu njihov plen i umire nepokorne Meni i veoma pogordjene umom svojim: oni su odbacili veru u Jednoga Boga, i poštovali mnogobožačke idole bezumnim i surovim obredima i žrtvama. Sam asirski car (izvršavajući Božiju volju) će misliti drugačije, smatrajući da to radi po svojoj sopstvenoj volji, i neće se urazumiti, već će se usredsrediti na ubijanje i konačno istrebljenje naroda; medjutim, on će poslužiti Mojoj volji. A kada kaznim ljude Moje ratom sa Asiricima, i ispravim ih, o! teško tada žezlu tome, teško Asircima, jer ću ih kao nepotrebno orudje baciti u oganj”. Na isti način treba gledati i na druge pravedne kazne, koje Bog popušta na nas radi naših nepravdi.

Rimski imperator Tit, je pri opsadi Jerusalima, sam lično obilazio njegove zidine i videvši jame, pune telima mrtvih ljudi, iz kojih je isticala krv, teško je uzdahnuo i podigao je oči i ruke ka nebu, i rekao: “Bože milostivi, to nije moje delo!”

Zbog čega je moguće “protiviti se” Bogu u nevoljama?

Neko može da nas upita: ako je istina da nas sve nevolje snalaze po Božijem dopuštenju, onda je znači uzaludno da se protivimo Njegovoj svetoj volji? Uzaludno je upotrebljavati lekove u bolesti? Zbog čega voditi naoružane pukove protiv neprijateljskog napada? Zašto da mu dobrovoljno ne predamo ključeve naših utvrdjenja i ne pustimo ga u našu zemlju a na našu pogibelj? Zbog čega ne sledimo blaženog arhijereja Lupa, koji je pozdravio Atilu sledećim rečima: “Pozdravljam te Atila, biču Božiji!”. Odgovaram onima koji postavljaju ovo pitanje da se rušilački ratovi i slične nevolje ne dešavaju bez Božije volje, i to je jasna stvar (kao što smo pokazali ranije); ali odatle ne sledi da se ne treba ni naoružavati protiv neprijatelja, niti pribegavati lečenju naših bolesti, smatrajući te postupke suprotnim Božijoj volji. Medjutim bolesniku je nepoznata Božija namera o periodu trajanja njegove bolesti, i zato njemu nije zabranjeno da pribegava različitim sredstvima isceljenja. I kada već, posle upotrebe mnogih lekovitih sredstava ne ozdravi, onda može da bude uveren da je to Božija volja da trpi dugotrajnu i tešku bolest. Tako smireno rasudjuj svaki bolesni brate da je Bogu ugodno da još budeš bolestan. Ali pošto ne znaš da li Bog ima nameru da stradaš do smrti, onda nije greh da pribegavaš sredstvima za isceljenje radi ozdravljenja ili olakšanja bolesti. Bezgrešnost lečenja se dokazuje još i time da ukoliko Bogu nije ugodno da ti povrati zdravlje, On može da liši svako sredstvo njegove isceliteljske sile. Tako treba rasudjivati o neprijateljima i ratovima. Bog je više puta dopuštao neprijateljima da porobljavaju izrailjski narod, da taj narod ne bi činio loša dela i zaboravljao na Boga svoga; I Izrailjci su se ne znajući Božiju volju suprotstavljali svojim neprijateljima. Ali su zato drugačije postupili kada im je prorok Jeremija otkrio Božiju volju da se pokore caru Nabuhodonosoru. Na isti način, ukoliko požar uz svo staranje naroda i požarne brigade ne može da bude ugašen, onda je očigledno da je Božiji sud odlučio da ta kuća ne samo da treba da bude zapaljena već i da treba da izgori radi ispitivanja trpeljivosti Božijih prijatelja i kažnjavanja neprijatelja. Na sličan način treba rasudjivati i o svim drugim dogadjajima u našem životu.

Pouke blaženog Avgustina

“Pogledajte, ljubljena braćo, - poučava blaženi Avgustin, - nikada ne govorite: to mi je djavo uradio (tu nesreću mi je naneo pokvareni neprijatelj), već sve što ti se dešava, i dobro i zlo, pripisuj Bogu svojemu, znajući da djavo ne može ništa da ti uradi, ukoliko Svevišnji Bog, Koji ima vlast nad životom i smrću, ne dopusti mu da ti nešto uradi radi kazne ili tvoga ispravljanja. Kazne Bog dopušta za nečasne, koji svesno postupaju protiv svoje savesti, javno odbacujući istinu itd., a ispravljanje popušta na one sinove koji su u nečemu pogrešili: “Kara onoga, koga prima” (Jevr. XII, 6). I ne nadaj se da ćeš ostati bez kazne ukoliko ne misliš da budeš odvojen od nebeskog nasledstva: “Kara svakog sina, koga prima (priznaje za naslednika)”. Da li je to tako? Da li svakog? – Gde si hteo da se sakriješ od kazne? Kara svakoga i niko ne biva izuzet od kazne: neka ti bude jasno da Sam Jedinorodni Sin Božiji, ne učinivši nikakav greh, nije bio izuzet od kazne”. Ova pouka je zaista dostojna blaženog Avgustina.

Priča o Josifu

Setimo se Josifa Predivnog, prvog velmože posle cara u Egiptu. Kakve je on nevolje i zla dela trpeo pre nego što je dobio najveću čast i vlast! Najpre je imao problema sa bratskom mržnjom; ona je bila uzrok porodične netrpeljivosti prema njemu, i povećavala se i dostigla takav stepen da je bio prodan kao zarobljenik Ismailćanima i odveden u Egipat. Ni tamo nije naišao ni na šta bolje: naklonost njegove gazdarice prema njemu se pokazala štetnijom i pogubnijom za njega, nego bratska mržnja. Jer kada je taj predivni mladić zavoleo čistotu i celomudrenost, nije pristajao na sablažnjive predloge svoje gazdarice na preljubu, i tada ga je ona oklevetala pred njenim mužem i bez krivice je bačen u tamnicu, gde je proveo tri godine. I zaista, on nije tog trenutka posle svog dolaska u Egipat bio uz počasti postavljen na trijumfalni presto, već je išao ka njemu trnovitim stepenicama najvećih nevolja i nezgoda. Sve se to dešavalo po nepostižnom Božijem Promislu, u šta nas uverava i sam Josif, koji je naposletku rekao svojoj braći: “Niste me vi poslali ovde (u Egipat), već Bog” (Post. XLV, ). “Ne bojte se, zar sam ja mjesto Boga? Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini što se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod” (Post. L, 20). Sveti Zlatoust o ovome rasudjuje na sledeći način: “O tome nije dovoljno samo slušati, već treba i mi sami da postupamo na taj način. Dakle, umirimo i utešimo one koji su nam učinili zlo, ne uzimajući im to za krivicu, već podnoseći sve trpeljivo i dobrodušno. Jer mudri Promislitelj Bog nevolje Svojih prijatelja obraća u radosne dogadjaje. Često nam nanesena uvreda donosi veliku sreću; mnogi su padali i kroz svoj pad dolazili do onoga što je za njih najbolje. Božiji Promisao, radi ostvarenja Svojih ciljeva, ne koristi samo dobre postupke, već i grehovne padove. Da li si spoznao Josifove puteve? – uništi zlobu njegove braće, udalji njihovu zavist, odbaci njihov predlog za Josifovo ubijanje – i iskorenićeš sve to što je doprinosilo očuvanju celog Egipta … Želiš li da pratiš nepostižnu tajnu Hristovog iskupljena celog ljudskog roda? – uništi srebroljublje u srcu Jude Iskariotskoga, kao i zavist Judeja prema Hristu Spasitelju: zajedno sa tim bi udaljio spasenje celog sveta, Hristovu prolivenu krv i smrt. Iskoreni djavole – tog trena će se umnogome smanjiti blagočestivi podvizi, pobede i nagrade dobijene za njih. Istrebi mučitelje – kako će nastati sveti mučenici? Takvi su zakoni Božijeg Promisla: dostizanje dobra ne samo kroz vrlinske, već i kroz zlobne ljude pa čak i preko samih djavola. Josifovu prodaju od strane njegove braće je zaista uredio Sam Bog, ali samo izvršenje iste, pokriveno zlobom braće, je bila delo njihove zlobne volje”.

Davidov odnos prema svom uvrediocu Simeju

Kada je car David pobegao od nepokornog sina Avesaloma koji je ustao protiv njega, neko od Simeja, iz roda doma Saulova, istrčao pred Davida i počeo da ga vredja najuvredljivijim rečima: “Odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovče! Obrati Gospod na tebe sve krvi doma Saulova, na čije si se mjesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesolomu sinu tvojemu; eto te sada u tvom zlu jer si krvopija” (2 Car. XVI, 5). Eto poražavajućeg obrasca ljudske zlobe! Avesa, brat Joava vojnog načelnika, je videvši takvo vredjanje Davida, rekao: “Zbog čega taj mrtvi pas zloslovi gospodina moga, cara? Otićiću, i skinuću mu glavu”. Ali car, uvidevši u tom odnosu Božiju volju, postaje zaštitnik svog gonitelja, govoreći svojim saputnicima: “Ostavite ga neka zloslovi, jer mu je Gospod naredio da zloslovi Davida: ko može da kaže – zašto ti to radiš?” – Simej je teško sagrešio, proklinjući Davida, jer iako ga je Bog upotrebio kao orudje za vredjanje cara, on nije bio uzrok njegove zlobne volje: On ju je samo mudro upotrebio radi kažnjavanja Davida. Slično Davidu, svako od nas treba da razmatra napade i zlobe zlih ljudi, čiju samovolju svemilostivi Bog koristi radi urazumljenja nevinih, ili kazne krivih.

Starčeva krotost

Sveti Dorotej priča da jedan starac bogougodnog života, tokom nekoliko dana nije mogao da uzima hranu zbog bolesti svog želuca. Pomoćnik je želeći da ukrepi starca hranom, smislio da pripremi za njega prijatniju i ukusniju hranu. On je iz dva suda, koji su ličili jedan na drugi, uzeo greškom za spremanje hrane taj, u kome se čuvalo staro pokvareno ulje. Tako je pri svoj svojoj dobroj želji da ugodi starcu, izobilno usuo u njegovu hranu ne med, već skoro bukvalno rečeno samu smrt, spremivši mu takvo jelo koje ne bi jeo ni gladan pas. Bolesnik je jedva probao hranu koja mu je donesena i tog časa je shvatio grešku svoga pomoćnika, ali je prećutao i jeo na silu. Potom, kada njegov želudac više nije mogao da prima tu hranu, odložio je kašiku, ne izgovarajući ni reči o neodgovarajućoj hrani. Ali pomoćnik je počeo da ga nudi da uzme još više tog predivnog jela, govoreći: “Spremao sam ga sa trudom i usrdnošću; ono će ukrepiti tvoje zdravlje”. Dobri starac ne samo da nije izgovorio gnevnu reč na pomoćnika, već se ni u mislima nije prognevio na njega i odbio je da uzme hranu samo zbog toga što je već sit i što ne može više da jede. Tada je pomoćnik sam probao to jelo i tog trenutka se bacio pred starčeve noge i s tugom mu rekao: “Ubio sam te časni oče, zbog čega si svojim ćutanjem sakrio moju nepopravljivu grešku?” – “Ne smućuj se sine moj; da je Bogu bilo ugodno da jedem slatko, ti bi mi doneo slatko”. Pritom sveti Dorotej primećuje: starac je rekao istinu, da da je Bogu bilo ugodno da bolesni starac jede ukusnu hranu, onda On ne bi dopustio da pomoćnik napravi grešku ili bi pokvareno ulje pretvorio u sveže. Tako, slično starcu, postupa onaj, ko u svemu priznaje Božiji Promisao: on ni u kome ne želi da vidi zlonamernost, nikoga ne podozreva, ali istinski priznaje da sve što se sa njim dešava biva po Božijem Promislu i volji.

Zahvalna molitva carice Irine

Grčka carica Irina se kada je u Carigradu bila svrgnuta sa carskog prestola od strane prezrenog sluge, obratila Bogu sledećim rečima: “Zahvaljujem Ti Gospode što si Ti mene sirotu nedostojnu postavio na carski presto; ali pošto si dopustio da budem lišena tog prestola, smatram to posledicom svojih grehova; neka bude sa mnom volja Tvoja! – U svemu lošem i dobrom neka bude blagosloveno Ime Gospodnje”. Istina je da niko ne može da nam naškodi u tome, u čemu sami škodimo sebi. Zbog toga je tačno rekao blaženi Avgustin:”Veruj Gospodu Bogu bez ikakve sumnje, i prepusti Mu se u potpunosti, koliko je to u tvojoj snazi: tada te neće odbaciti, i neće prestati da te privlači k Sebi, i neće popustiti nikakvo zlo na tebe, iako bi ti bio ubog i neznatan”. Ovu pouku svako od nas treba da zna u potpunosti i treba čvrsto da drži na umu sledeće: ništa protivno nama ne može da se desi bez Božije volje i dopuštenja; ni djavo i niko od ljudi ne mogu da nam naškode, ukoliko to Bog ne dopusti. Treba čvrsto verovati, da iako nas postižu najteže nevolje po Božijem dopuštenju, On ih kao vrhovni Car šalje na nas kao najmilostiviji Otac na našu korist, radi našeg urazumljenja i ispravljanja, i radi naših nepravdi i greha. Tako da shodno tome, niko drugi sem nas samih ne može da nam naškodi.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 10:46:39


Bog dopušta nevolje i grehe radi dobra ljudi

Pošto ni djavo niti iko od ljudi ne može da nam nanese nikakvo zlo bez Božijeg dopuštenja, onda razmotrimo sledeće: šta Bog dopušta, na koji način, i radi čega – koji je uzrok Božijeg dopuštenja?

Šta Bog dopušta?

Treba razlikovati dve vrste zla koje Bog dopušta. Prva vrsta zla obuhvata razne tuge, teškoće, bolesti, nanesene uvrede ili ponižavanja (osiromašenje, zatvor, izgnanstvo, deportovanje), smrt, - sve to ne može da bude čak nazvano u užem smislu zlom, već samo gorkim lekom, koji nam Bog šalje radi duševnog isceljenja. Druga vrsta zla, koja predstavlja zlo u pravom smislu, su – naši gresi, prestupi Božijih zapovesti. Prvu vrstu zla Bog dopušta po Svojoj volji ili kao kaznu za nečasnost, ili kao meru ispravljanja za sinove i kćeri. O zlu druge vrste, to jest o gresima se ne može reći da ih Bog želi, već ih samo dopušta. Sve, što postoji u svetu, postoji po volji i reči Gospoda, «i bez Njega ništa ne bi imalo život, ili istinsko postojanje» (Jn. !, 3).

Priroda greha

Ali greh nije nešto realno, već samo prividna suprotnost istinskom postojanju. Greh postoji zbog nesavršenstva, laži i lukavstva razumno-slobodnih bića koje je Bog stvorio, a koja mu se ne povinjuju; tako je greh prvobitno i nastao i danas se dešava suprotno Božijoj volji, ali nije od Boga, već po Njegovom dopuštenju. Uzrok dopuštanja greha je sakriven do vremena u tajni savršenog i nepogrešivog Božijeg upravljanja svetom, ili Njegovog Promisla. Bogu je potpuno poznata čitava budućnost, i On može lako da ne dozvoli mrski Mu greh, ali ga dopušta želeći da od zla stvori dobro, i iz nepravilnog pravilno, radi urazumljenja i ispravljanja ljudi, da bi oni uvideli kakve posledice povlači greh za sobom i u odnosu na onoga koji je sagrešio, i u odnosu prema njegovim bližnjim, i prema društvu. U tome je razlika izmedju Božijeg i ljudskog dopuštenja, koje se ne može u početku sprečiti i preseći ljudskim merama, iako izvršenje dopuštenog nije poželjno. Naprotiv, Bog ima i mogućnost da ne dozvoli i da preseče ispunjenje zle namere, a pored toga i volju koja dopušta izvršenje ovog ili onog zla. Pritom se postavlja pitanje: zbog čega Bog dozvoljava činjenje greha, ili koji je pobudni uzrok radi koga Bog dozvoljava ljudima da čine greh?

Zbog čega Bog dozvoljava greh?

Beskrajna Božija milost nikada ne bi dozvolila da se na zemlji dešavaju tako zla bezzakonja, ukoliko se iz njih ne bi dobijala najveća dobra i ukoliko se ono što je učinjeno iz zlobe ne bi obraćalo na spasenje. Bog je dozvolio da se pojača mržnja braće protiv nedužnog Josifa, ali da li je to bilo radi nekog dobrog dela? Nije li to bilo radi spasenja od smrti gladju ne samo njegovih roditelja, braće i rodjaka, već i celog Egipta? Bog je dopustio nečasnom Saulu da na sve načine zlobi krotkom, nezlobivom Davidu, ali nije li to bilo radi koristi samog Davida i celog jevrejskog carstva? Da, bilo je to radi najveće koristi ne samo njih, već i celog ljudskog roda, preko Davidovog potomka, Hrista Spasitelja našega. Bog je dopustio da nevino oklevetan prorok Danilo bude bačen u jamu sa razjarenim lavovima; ali radi čega? Radi postizanja višeg stepena slave njega samog i njegovih prijatelja. Ali zašto da navodim mnogobrojne činjenice iz Starozavetne istorije, kada su Božijim dopuštenjem zavidni prvosveštenici, fariseji i jevrejske starešine predali na raspeće Jedinorodnog Sina Božijeg, Isusa Hrista, i to dopuštenje se preobratilo u spasenje celog ljudskog roda? Na taj način, od svakog dopuštenja potiču i otkrivaju nam se najveća bogatstva Božije slave i Njegovih dobrih dela prema svakom čoveku i celom ljudskom rodu. Na osnovu svega nam se otkrivaju: Božija dobrota i Njegovo milosrdje, darežljivost, svemogućnost i veličanstvo, i Njegova Promisao. Odatle nas nama neznanim putevima obasjavaju i Njegova najuzvišenija mudrost i pravda, i samim tim podstiču mnoge ljude da se vrate dobrodeteljima, i umnožavanju teških, ali slavnih podviga.

Obraćanje zla u dobro

O, kako se divno i veličanstveno projavljuje Božiji Promisao u svakodnevnim Svojim dopuštenjima! Nije ništa čudno napraviti dobro od dobra, ali je veoma zadivljujuće delo – pretvoriti zlo u dobro. Postoji izreka: «Na mirnom moru svaki mornar može da kormilari». Nije neka velika mudrost uz pogodan vetar, jak brod, mirno more, umešnost mornara i vidljivost pristaništa dovesti brod do njega. Ali sasvim je druga stvar kada je na moru bura, brod oštećen, posada malobrojna i loše opremljena, a pri svemu tome kapetan tako iskusno upravlja da bezbedno izbegava opasnosti – to je zadivljujuće delo: kapetan broda je svojim delom dokazao svoju mudrost i svoju iskusnost da upravlja brodom. Slično je i u Božijem upravljanju svetom: ono što biva dopušteno Božijom voljom i čini nam se da ne vodi ka dobru, Bog dovodi do najboljeg završetka po Svojoj neizrecivoj premudorsti i pravdi. Dopuštanjem protivzakonitih dela i tužnih dešavanja Bog ponekad bezzakonike obraća u Svoje najčasnije prijatelje. Po Božijem Promislu, Koji sve usmerava ka najboljem završetku, zlobne zamisli protiv nekoga se često obraćaju na njegovu korist i čast; napadi i uvrede na nekoga često povećavaju njegove snage. Najveća bezzakonja nečasnih ljudi utvrdjuju mnoge u blagočestivosti i vrlinama i čuvaju ih od pogibelji. Za mnoge ljude, za koje smatramo da su već potpuno pogruženi u bezdan pogibli, pokazuje se da su već kroz to samo već spašeni.

Dokazi iz Biblije

Josifu zatvor služi za počasti i njegovu največu slavu; bratska zavist mu je donela više koristi nego dobre želje celog sveta; Saulova zloba je Davidu donela carski venac; jama sa lavovima je uvela Danila u čast i slavu, kakvu nisu dostigli ni ovozemaljski carevi; Hristos je sa Krsta ušao u raj zajedno sa pokajanim razbojnikom, a sa Tavora se uzneo na nebesa i seo s desne strane Boga Oca. Pri Božijim dopuštenjima i dobra i zla volja radi u prilog Bogu, i bez obzira kakve namere ljudi imaju, sve se na kraju krajeva odvija radi postizanja najboljih ciljeva. Zaista, sveti su sve to što im se dešavalo u životu, prijatno ili neprijatno, pripisivali Božijoj volji, zbog toga što nisu obraćali svoju pažnju na tudje grehe, ali su sve ljudske postupke razmatrali, kao Božiji dar ili Božije dopuštenje za svoje grehe. Sveti su rasudjivali na sledeći način: sveblagi Bog nikada ne bi dopustio ništa zlo, ukoliko ne bi znao da će iz toga nastati mnogobrojna i velika dobra dela.

Svedočanstva Svetih Otaca

Sličnu misao je izrekao i blaženi Avgustin: «Bog pretvara zlo u dobro, jer budući Sveblag, On ni na koji način ne bi dopustio zlo u Svojim delima, ukoliko ne bi bio toliko svemoguć i dobar, da ne bi mogao od zla da stvori dobro». I opet, pravedno je govorio učitelj Teofil: «Bog se nepostižno upliće u naše zablude i u naše grehe, ne radi njihove pohvale niti uzimanja učešća u njima, već gnušajući se njima, mrzeći ih i ispravljajući ih; Bog stvara iz zla mnogo toga dobrog, slično tome kao što je oganj pretvorio u vodu». Ovde treba napomenuti i njegovu drugu pouku: «Svako onaj ko nas rastužuje na bilo koji način kao da u sebi ima dva aktivna lica – jedno svesno, i drugo nesvesno. Kao prvo, on želi radi svog zlog raspoloženja prema nama da deluje neprijateljski protiv nas: s namerom da povredi našu ličnost, da nas liši imovine itd., iako u toj svojoj nameri uvek ne uspeva; pri svom uspehu, a kroz Božije dopuštenje, on postaje drugo nesvesno lice, u svojstvu orudja u Božijim rukama, Koji kažnjava ili ispravlja naše ponašanje, i samim tim on nesvesno služi Bogu».

Primeri iz istorije

Poznate nesvesne Božije sluge su bili: Navuhodonosor, Atila, predvodnik Huna, Totila, car italijanskih ostrogota, Tamerlan, i drugi Božiji bičevi; to su bili i Vespazijan i njegov sin Tit, koji su se radi slave i širenja Rimske imperije, trudili da uništavaju Jevreje, ali su se u tome prevarili.

Od čoveka zavisi samo želja, ali ne i delo

Dozvoli da te pitam, ljubljeni moj brate hrišćanine, čije žalbe veoma često odjekuju nebom i zemljom. Šta te toliko rastužuje – da li volja, ili namera čoveka koji hoće da ti nanese bol, ili samo njegova vlast, mogućnost da ostvari svoju zamisao, ili i jedno i drugo? Ti odgovaraš: «Rastužuje me i jedno i drugo zajedno». Kao odgovor ću ti reći da ni zlonamerna volja, niti njeno ispunjenje (vlast) ne mogu da ti nanesu bol: zla namera (volja) je ništavna bez vlasti, i ne može da ti nanese nikakvu štetu, a njeno ispunjenje zavisi od dopuštenja, to jest Božije volje, koja je pravedna i sveta. Poznato ti je da je svaka vlast od Boga – zbog čega onda tuguješ i žališ se na onoga koji ti nanosi bol, kad on nije uradio ništa drugo sem onoga što mu je Bog dozvolio? U suprotnom, bez Božijeg dopuštenja, on ne bi mogao da ti nanese bol. Kažeš: «Moj protivnik mi je naneo najveću uvredu» - «Reci, kakvu? – jer te Bog kažnjava za tvoje grehe, ili te uči trpljenju, ili povećava tvoju nagradu za nevino pretrpljenu uvredu (bol) – i ti se smatraš uvredjenim»? – «Mrzim tog lukavog čoveka, - rećićeš, - i njegovu zlobnu volju». – «Ali, ti uvek obraćaš svoju pažnju na dela drugih ljudi, a ja ti savetujem da je bolje da svoj pogled obratiš ka Bogu i ka svojoj savesti. Šta je mogla da ti uradi ljudska volja, pa bila ona zla i nečasna? U čemu je njen uspeh? Ti se ne žališ toliko na to, što je tvoj protivnik želeo da ti naškodi, koliko zbog toga što ti je naškodio i što je mogao da ti naškodi! Od koga je to poteklo, i zašto on može da ti naškodi? Nije li to po vlasti i volji Božijoj? Ako je tako onda je to uvek pravedno, dostohvalno i sveto.
Dakle, ili se ućuti ili obrati svoje žalbe Božijem dopuštenju – i čvrsto zapečati u svojoj duši, da Bog nikada ne bi dopustio da ti tudja zla volja nanese bilo kakvo zlo, koji ti ne bi poslužilo na korist, ukoliko ti sam sebi ne naškodiš.

Pouke blaženog Avgustina

I ko može da nam učini zlo ukoliko revnujemo u svemu dobrom? Predivno je rekao blaženi Avgustin: «Ne boj se neprijatelja: on može toliko da ti naškodi, koliko je za to dobio vlasti od Boga. Boj se Onoga, Koji je silan da učini ono što poželi, i Koji ne čini ništa nepravedno, već sve što čini – čini pravedno; a ako bi nam se nešto učinilo nepravednim, onda se to nesumnjivo desilo po Božijoj volji, i veruj dakle da je pravedno i istinito». Pitaćeš: «Ako je neko ubio nevinog čoveka, da li je to pravedno ili nepravedno?» - «Nema sumnje, da je to nepravedno i dostojno kazne». – «Zbog čega je Bog, - pitaćeš opet, - dopustio takvu nepravdu?» - «Ti želiš da vodiš spor sa Bogom, pre nego što si postao dostojan da pitaš Boga: iz kog razloga si Ti Bože dopustio to? – Božije namere za to, ili Njegova dopuštenja ti ljubljeni moj ne mogu objasniti, jer je Premudrost Božija nedokučiva za ljudski um, ali mogu da tvrdim samo to, da je s jedne strane čovek koji je ubio nevnog čoveka učinio nepravedno delo, a drugo da tog ubistva ne bi bilo da ga Bog nije dopustio iz nama nepoznatog, pravednog razloga. Govoreći drugim rečima: ubica je učinio nepravedno delo, koje zahteva kaznu; ali Božije dopuštenje je pravedno i premudro, ali skriveno od nas do vremena».

Na sličan način blaženi Avgustin razmatra delo ubijanja Hrista, našeg Spasitelja: «Juda, bezzakoniti Hristov izdajnik, - kaže Avgustin, - i Hristovi gonitelji – su sve bezzakonici, nepravednici; medjutim Otac nije poštedeo Sina Svoga, već Ga je predao (dopustio da bude ubijen) radi spasenja svih nas». Eto tajanstvenog uzroka Božijeg dopuštenja za ubijanje Jedinorodnog Sina Svoga od strane zakonoprestupnika – uzroka, koji je u to vreme bio neobjašnjiv. Ne čudi se tome što Bog dopušta zlo: dopušta ga po Svom najpravednijem Sudu merom, brojem i težinom. U Njemu nema nepravde, te se ti sam u potpunosti predaj Njemu.

Odnos prema uvredama

Radi sopstvenog umirenja posle nanešenih nam uvreda je poznato samo jedno pravo sredstvo: kada te je neko uvredio ili ražalostio, ne obraćaj svoju pažnju na njegovu zlobu, već se obrati pravednom Božijem sudu, koji je dopustio protivniku da te uvredi, i ne vraćaj mu zlim za zlo koje ti je učinio: jer je njega Bog dopustio radi postizanja dobrih i pravednih ciljeva, koji su ti nepoznati do vremena. Toga su se držali svi sveti Božiji ugodnici: oni nisu ispitivali ko i zašto ih je uvredio, već su uvek obraćali svoja srca ka Bogu, smireno priznajući pravednost Božijeg dopuštenja; i zato su nanesene im uvrede smatrali dobrim za sebe, a svoje protivnike – za dobročinitelje, govoreći: evo naših istinskih dobročinitelja, koji nam ne laskaju; oni koji nas hvale i veličaju u oči, laskaju nam i štete našem unutrašnjem usavršavanju. Zbog toga su sveti uvek svoj misleni pogled obraćali ka Bogu, i u svakom delu su se uzdali u Božiji Promisao i svako dobro su očekivali od Boga.

Greh protiv bližnjega ostaje greh, iako bi iz njega nastalo dobro

S druge strane, iz gore rečenog se vidi da greh koji učinjen protiv bližnjega kroz Božije dopuštenje, zbog koga ne zaslužuje ni najmanje olakšanje grešnikove krivice samo zato što je njegovo protivzakonito delo dalo Bogu povod da od zla učini veće dobro. Namera onoga koji je sagrešio je bila i ostala zla. Tako naprimer ako bi neko od zlobnika zapalio kuću siromaha, a drugi dobri i časni čovek mu iz sažaljenja izgradio novu na istom mestu i to znatno bolju, onda to u tom slučaju ne bi moglo da posluži kao razlog za umanjenje krivice piromana bez obzira na to koliko je kuća bila loša, i što je posle toga taj siromah dobio znatno bolju kuću.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 10:49:35



NEPOSTIŽNOST BOŽIJIH SUDOVA

U toku celog svog života treba često da ponavljamo izreku carskog Proroka: “Pravda je Tvoja kao gore Božije, sudovi Tvoji bezdana velika” (Ps. XXXV, 7). Na taj bezdan kao da prstom ukazuju dve biblijske prvobitne sluge Egipatskog Faraona: peharnik i pekar. Oba su sluge jednog cara, oba su upali u njegovu nemilost, oba su uhapšena i zatvorena zbog teške krivice, na obojicu je car položio svoj gnev, obojice se setio u vreme svog dvorskog pirovanja, obojicu je mogao da pomiluje da je to bilo ugodno Božijoj pravdi, ili je obojicu mogao da osudi na smrtnu kaznu zbog podjednake krivice; medjutim, jednoga je osudio na nečasnu kaznu, a drugome je povratio svoju milost i postavio ga na predjašnje mesto služenja: pekara je naredio da obese i daju kao hranu divljim vranama, a peharniku je naredio da se vrati svojoj predjašnjoj dužnosti – da služi carskoj trpezi. Takvi su sudovi Božiji, jedne po pravednom Svom sudu udaljava od Svoga lica, a druge udostojava gledanja Njegovog lica po velikoj Svojoj milosti. “I ko može istraživati velika dela Njegova? Ko može izmeriti silu Njegovog veličanstva? I ko može izreći milost Njegovu?” – kaže sin Sirahov (XVIII, 3, 4).

Koliko su samo tajanstveni i nepostižni Božiji sudovi o Navuhodonosoru, caru Vavilonskom, i o Faraonu, koji nije znao Josifa (Ish. I, 18)! Njih je lepo opisao blaženi Avgustin: “Jedan (Navuhodonosor) je za svoja bezbrojna zla dela bio kažnjen od Boga, i preko toga bio priveden ka spasonosnom i veoma korisnom pokajanju (sopstvenom ispravljanju). Suprotno tome, Faraon je bio ozlojedjen, i bez obzira na Božije kazne, prenebregao ih, i poginuo u Crvenom moru sa celom svojom vojskom. Oni su obojica bili ljudi: obojica su bili mnogobožački carevi i obojica su bili kažnjeni. Zbog čega njihov kraj nije bio isti? – Jedan je razumeo karajuću Božiju ruku, raskajao se i ispravio svoje ponašanje; drugi se nije povinovao Božijoj volji, ostao je u svojoj grehovnoj upornosti – i poginuo.

Evo drugog primera nepostižnosti Božijih sudova: jedan od najboljih judejskih careva je bio Asa, koji je činio dobro pred Bogom i učvrstio svoje carstvo, svrgnuo sve idole po celoj judejskoj zemlji, iskorenio idolopoklonstvo – taj porok prvih careva u kolenu Judinom i Venijaminovom, razrušio poklonjenje planinama i šumama. Medjutim, taj slavni car, koji je dugo vreme pohvalno carevao, i trideset godina bio primer blagočestivog cara je pri kraju svog carevanja izgubio svoju prvobitnu slavu, promenivši se na gore. Zatvorio je u tamnicu proroka Ananiju, koji je razobličavao njegove besmislene postupke, kaznio je mnoge nevine gradjane, i na kraju kada se strašno razboleo na noge, nije se obratio Bogu sa pokajanjem zbog svojih sagrešenja i sa molitvom za svoje isceljenje, već je samo pribegao lekarima. O, kako se on promenio na gore, i kako njegova poslednja dela ne liče na prva! Prvobitno blagočestivi car je postao samopouzdani neposlušnik Božije volje, koja mu je javljena preko proroka (2 Paralip. XV-XVI). – Naprotiv, najbezzakonitiji i tokom celog svog života najnečasniji Manasija, koji je judejski narod doveo do tog stepena nepoštenja, da je postao gori od onih naroda, koje je Bog istrebio od lica sinova Izrailjevih, spoznao je u svom nepoštenju tešku Božiju ruku na sebi, obratio se k Bogu, raskajao za svoje nepoštenje i zadobio Božiju milost i oproštaj (2 Par. XXXIII, 9). O, Bože! Sudovi Tvoji su bezdana velika, bezdana bez mere duboka!

Saul i David (prvi carevi Izrailjskog naroda), su za nas zadivljujući zbog različitosti Božijih sudova nad njima! Obojica su u početku bili dostojni pohvale, ali su obojica teško sagrešili sablaznivši celo carstvo, obojica su podvrgnuti teškim kaznama, ali kako su samo te kazne delovale različito na njih! Saul je otvrdnuo u svom nepoštenju i završio u mukama; David je kaznu preokrenuo na sopstveno isceljenje i postao omiljeni Božiji izabranik. Ovde nema mesta za pitanja: zašto je to tako? I radi čega? Takva pitanja se javljaju prema sugestijama zlih duhova, i mnoge su pogubili. “Šta, zaista je Bog rekao: ne jedite plodove ni sa jednog drveta u rajskom vrtu?” – upitala je nekada ženu (Evu) najlukavija životinja (Post. III, 1). Na to pitanje je Eva trebalo da odgovori lukavoj životinji na sledeći način: “Znamo da nam je Bog zapovedio da ne jedemo plodove samo sa drveta poznanja dobra i zla, ali zašto i radi čega je On to zapovedio – to ne treba da pitamo Boga”. Njegovoj svetoj volji je tako bilo ugodno, a mi ne treba da ispitujemo uzroke takve Njegove volje: “Ko bi poznao um Gospodnji? Ili ko Mu je bio savetnik? Ili ko Mu je dao unapred, šta On treba da uradi? Jer sve (što postoji) je iz Njega, Njime i k Njemu” (Rim, XI, 34-36). Mislim, da će se uvek naći oni koji tvrde da nije zabranjeno da se ponekad pita za uzrok ove ili one zapovesti. – Ali koga? Zar ne Boga, Kome je Jedinom poznato šta je dobro ili samo dozvoljeno? Ako sluga od svog gazde ili potčinjeni od svog načelnika zahteva da mu objasni uzrok neke kazne ili rasporeda, onda će prvi to smatrati za uvredu, a drugi za bunt i nepovinovanje njemu, I zar si se ti drznuo protiv Boga? Osim Njegove svete volje nema drugog uzroka Božijeg Promisla.

Sveti Antonije Veliki

Sveti Atanasije, arhiepiskop Aleksandrijski, opisuje u delima Antonija Velikog sledeći dogadjaj: dva monaha su se uputila na put, kako bi posetila sv.Antonija u njegovoj pustinji. Ali, pošto su išli po bezvodnoj vreloj pustinji, potpuno iscrpljeni od žedji, jedan od njih je već umro, a drugi je bio blizu smrti. Sveti Antonije se nalazio nekoliko milja daleko od njih. Sedeći u svom manastiru na kamenu, on je hitno pozvao dva svoja monaha i rekao im: “Trčite što brže možete u pustinju, i ponesite sa sobom sud vode, jer je jedan od dvojice bratije koji su išli prema nama već umro od žedji, a drugi još diše, ali veoma strada i veoma je oslabio; ako ne budete požurili, ni drugoga nećete zateći medju živima: to mi je Bog otkrio dok sam stajao na molitvi”. Dobivši zapovest, monasi su se brzo i rado uputili na put: našavši stranike, telo umrlog su zakopali, a drugog su osvežili vodom i ukrepili hranom, i poveli sa sobom kod svetog Antonija. Pri tom opisu Atanasije blagorazumno primećuje da niko ne može da pita: “A zbog čega sveti Antonije nije poslao svoje monahe ranije radi spasenja stranika, još pre smrti jednog od njih?”Takvo pitanje je zaista neprilično za hrišćanina, jer to nije bilo delo svetog Antonija, već je to bio Božiji sud: Sam Bog je izrekao Svoj pravedni sud nad umirućim i žednim – živim; On je otkrio Svoju svetu volju svetom Antoniju o spasenju stranika.

Antonije Veliki, razmišljajući sam u sebi, divio se tajanstvnim i nedokučivim Božijim tajnama, i smireno govorio Bogu: “O, Gospode, Bože moj! Tebi ponekad biva ugodno da daruješ dugogodišnji život ljudima koji su očigledno nekorisni i pogruženi u bezdan bezzakonja, a ponekad prevremeno lišavaš života ljude koji su veoma korisni za dobro društva. Jedni, koji su malo sagrešili, bivaju teško kažnjeni; a drugi, naprotiv žive bez ikakvih nevolja, srećno, i tako dobijaju smelost da čine prestupe”. U vreme tog svog razmišljanja Antonije je čuo glas: “Pazi na samog sebe: to o čemu razmišljaš je sud Božiji, i ne istražuj ga i ne ispituj”.

“O, kako su velika dela Tvoja, Gospode! Veoma su duboke pomisli Tvoje! Čovek nerazuman ne zna, i neznalica ne razume to” (Ps. XCI, 6, 7). Zaista si Ti Bog tajni.

Čudesno spasenje pri zemljotresu

Hiljadu sto sedamnaeste godine, kada je u celoj Italiji bio zemljotres, neki od stanovnika grada Milana su se okupili (priča Rogerije) u jednoj kući da bi raspravljali društvene potrebe. Odjednom se iz dvorišta čuo glas, koji je po imenu zvao jednog čoveka koji je bio u toj kući, da izadje. Taj čovek, koga su zvali nije znao ko ga zove i zato je žurio da izadje očekujući ponavljanje poziva. Neočekivano se neki neznanac približio vratima, i zamolio da pozvani brže izadje; tek što je ovaj izašao nekoliko koraka iz kuće, kuća se srušila i pogubila svojim ruševinama sve koji su se u njoj nalazili. Postavlja se pitanje: zbog čega je samo jedan čovek koji je bio u kući spašen od smrti, a svi ostali su poginuli? – Sudovi Gospodnji su velika bezdana! Ko ne vidi jasno u tom dogadjaju ponavljanje drevnih čuda? Tako je Andjeo Gospodnji izveo Lota sa njegovom decom iz Sodoma, a sve ostale stanovnike je ostavio kao žrtve ognja. Takvim čudnim načinom su bili sačuvani i mnogi drugi ljudi, koji su bili zajedno sa velikim brojem ljudi, koji su poginuli iz nekog razloga, koji je doveo do opšte pagube.

Neočekivano ispravljanje bezzakonika

Hiljadu petsto devedeset sedme godine, živeo je na Siciliji, na mestu koje se zvalo “Carska Gora”, čovek, koji je uporno provodio raspusni život. Njegov poznanik, blagočestivi monah ga je mnogo puta savetovao da se ispravi i napusti bogoprotivan život, razvrat sa nepotrebnim ženama, ali on i dalje nije odustajao i nije se ispravljao. Prošlo je nekoliko dana posle poslednjeg saveta, i on je poginuo u zagrljaju nepotrebne žene, na njenoj postelji, iznenada probijen bajonetom. Drugi neki čovek, sličan prvom, bezzakonik, čuo je za pogibiju svog druga i ostavio je bezzakonje. Postavši celomudren preko kazne i pogibije prvog bezzakonika, on je preostalih šezdeset godina svog života proživeo u usrdnom pokajanju za svoje grehe. – Šta reći o svemu ovome, sem pravedne izreke: Sudovi Tvoji Gospode su bezdana velika i neizmerna!

Divno Božije opredeljenje o Isaakovoj deci

Božanstvenom apostolu Pavlu je bilo veoma divno Božije opredeljenje za dva Revekina blizanca – Isava i Jakova, jer dok se oni još nisu rodili, niti učinili ništa dobro ili loše, i zbog čega bi se jedan od njih pretpostavio onom drugom, Bog je već unapred rekao: Jakova sam Ja zavoleo, a Isava omrznuo. – Šta da kažemo na to? Zar je Bog nepravedan? – Nikako! O, čoveče, ko si ti da se sporiš sa Bogom? Hoće li stvar reći onome ko ju je napravio: zašto si me tako napravio? Nema li lončar vlast nad glinom, kako bi od te smese napravio jedan sud za početnu upotrebu, a drugi – za nisku (Rimlj. IX, 11-13. 14.20.21)?
Zar je izmedju lončara i gline manja razlika nego izmedju Boga i čoveka, ništavnog crva? Ko će se drznuti da kaže Bogu: zbog čega Ti Gospode tako radiš?

Priča avve Doroteja o dvema devojčicama

Sveti Dorotej priča: u neki grad je stigao brod sa zarobljenicima, a u tom gradu je živela jedna sveta devica. Ona se čuvši da je stigao brod veoma obradovala, jer je sebi želela da kupi malu devojčicu, i mislila je: uzeću je i vaspitaću kako ja hoću, kako uopšte ne bi znala za poroke ovoga sveta. Poslala je po vlasnika broda, i pozvavši ga kod sebe, saznala, da on ima dve male devojčice, upravo takve kakve je ona želela, i tog časa je s radošću izgovorila cenu (za jednu od njih) i uzela je kod sebe. Kada je vlasnik tog broda napustio to mesto, u kome je živela ta sveta žena, i jedva se malo udaljio, srela ga je jedna bludnica, veoma razvratna, i ugledavši s njim drugu devojčicu, poželela da je uzme; dogovorivši se s njim, rekla je cenu, uzela devojčicu i otišla s njom. Vidite li Božiju tajnu? Vidite li Božiji sud? Ko to može da objasni? U stvari, sveta devica je uzela tu maloletnicu, vaspitala je u strahu Božijem, upućujući je na svako dobro delo, obučavajući je monaškom životu, to jest kraće rečeno, u blagouhanju svetih zapovesti. Bludnica je uzevši drugu nesrećnicu, napravila je djavoljim orudjem. Jer čemu je ona mogla da je nauči sem pogubljenju sopstvene duše? Dakle, šta možemo da kažemo o njenoj strašnoj sudbi? Obe su bile male, obe su bile prodane, ne znajući ni same kuda idu, i jedna se našla u Božijim rukama, a druga je upala u djavolje ruke” (1). Ko će u ovom dogadjaju ispitati dubinu i tajanstvenost Božijih sudova? Sudovi su Tvoji Bože bezdana velika!

Različita sudbina tetaka svetog Grigorija Velikog

Nešto slično je pronašao i saznao Grigorije Veliki u krugu svojih rodjaka. Taj sveti muž je imao tri tetke: Emeljanu, Tarsinu i Gordijanu, koje su sve tri posvetile svoj život Hristu, postupivši u ženski manastir. Dve od njih su nenarušivo čuvale svoje zavete i do kraja života su ostale u devstvu. Treća, Gordijana, je ne slušajući nikakve savete i ne povinujući se manastirskoj vlasti, prekinula svoje opštenje sa svetim sestrama, udaljila se od njih i predala svetskom životu: sudovi su Tvoji Bože bezdana velika!

Ispovest Jova i proroka Davida

“Bog je svemoguć i sve drži krepošću Svojom, - I da li će se naći neko silan kao On? Ko je u stanju da istražuje dela Njegova i da Mu kaže: Ti postupaš nepravedno” (Jov. XXXVI, 22.23)? Blagorazumno i veoma obazrivo se po tom pitanju izrazio carski Prorok, govoreći Bogu o sebi: “Bio sam neznalica i nisam razumeo; bio sam kao živinče pred Tobom” (Ps. LXXII, 22). Drugim rečima: “Tvoje sudove ja ne ispitujem Bože, ja, ništavan pred Tobom: moje je da slušam Tvoj glas i da se povinujem svome Gospodu, a ne da istražujem Tvoja dela i predodredjenja”.

Smirenost Serafima

To još nije ništa čudno, što je David od detinjstva napasavši stado, i ne baveći se visokim naukama, shvatao samog sebe i sudio o sebi tako skromno po dobroti svoga srca i po savetu Božijem. Ali sami Serafimi, viši Angeli – sluge Božije, tako postupaju pred Bogom; jer kada je Reč Gospodnja oglasila nebo i zemlju o odbacivanju judeja od strane Boga, tada su Serafimi (svaki od njih ima po šest krila) sa dva krila prekrivali svaki svoje lice, sa druga dva krila su prekrivali svoje noge i sa preostala dva su leteli, pokazujući time, da oni svojim razumom ne mogu da dosegnu do te visine, na kojoj se dešavaju čudna i nepostižna dela Božija, jer nikakav razum tvorevine ne može da dosegne Božanske sudove svog Svemogućeg Tvorca: za njih je dovoljno da znaju i da budu uvereni da je Trisveti Bog Svet, i da jedni pred drugima ispovedaju Njegova neizreciva Božanska dela, uzvikujući Mu: Svet, Svet, Svet, Gospod Savaot: prepuni su nebo i zemlja slave Tvoje (Isaija, VI). Ako se nebeski razumni duhovi tako smiruju, i ispovedaju nepostižnost Božanskih tajni, tim pre nama, prašini zemaljskoj, iako smo po Božijem daru dobili “disanje života i reč razuma” priliči da se ispovedamo pred Bogom, uzvikujući: Pravedan je Gospod u svim putevima Svojim, i Svet u svim delima Svojim (Ps.CXLIV, 17).

Nama ne samo da nije jasna budućnost, već ni sadašnjost

Često vidimo da se u vaseljeni dešavaju čudni prevrati i promene, neočekivani dogadjaji, i imamo dovoljno materijala za koji možemo upitno da kažemo: “Da vidimo kako će se to završiti?”. Ponekad se i nama samima dešava nešto što nas zadivljuje svojom neočekivanošću, i mi beskorisno ropćemo i govorimo: “Nisam ni mislio da će se to desiti”. Jadne smo mi neznalice u odredjivanju budućih dogadjaja! I u sadašnjim dogadjajima teško možemo da shvatimo njihove istinske uzroke, osim jednog koji prožima sve dogadjaje, a koji je pritom istinski i nesumnjiv. Ovo ili ono se desilo zbog toga što je tako bilo Bogu ugodno da ustroji ili dopusti po Njegovom premudrom, za nas neznanom, ali uvek pravednom i blagom Promislu: “Moje misli – nisu vaše misli, ni vaši putevi – nisu putevi Moji, - kaže Gospod. Ali koliko je nebo više od zemlje, toliko su putevi Moji viši od puteva vaših, i misli Moje više od misli vaših” (Isaija, LV, 8.9). Sveti Grigorije je rekao: istraživati skrivene uzroke Božijih sudova znači suprotstavljati našu grehovnu gordost Njegovim savetima ili opredeljenjima. Naša obaveza je da pri svakom neobičnom dogadjaju ponovimo reči svetog Pavla: “O, bezdna bogatstva, i premudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nepostižni sudovi Njegovi i neistraživi putevi njegovi” (Rimlj. XI, 33).

Mnogo toga će biti otkriveno tek u budućem životu

U našem ovozemaljskom životu mi mnogo toga nikada nećemo dosegnuti svojim razumom. Za nas je dovoljno da znamo i bez sumnje verujemo da Bog nije nepravedan, i da se u poslednji dan neće naći niko od onih kojima se sudi, ko bi mogao Gospodu da kaže nešto drugo sem reči: “Pravedan si Ti Gospode, i pravedni su sudovi Tvoji” (Ps. CXXIII, 137). Nekada je Car David, videći nečasne srećnike ovoga sveta, koji su svojim primerom povlačili i neke iz naroda Božijeg, želeo da razume Božije sudove o njima. Dugo i bezuspešno razmišljajući o tome, smireno je spoznao: “Teško mi je da to razumem, dok ne udjem u svetinju Božiju” (Ps. LXXII, 16. 17). Predstoji nam da do budućeg života odložimo potpunije razumevanje nepostižnih sudova i ciljeva najuzvišenije Božije premudrosti!

Dakle, prestanimo da širimo krila našeg radoznalog sudjenja o stvarima koje su nam nepoznate. Talasi bezgraničnog okeana Najuzvišenijeg Uma, se neprestano prilivaju i odlivaju, podižu i spuštaju, prevazilazeći bistrinu svake mudrosti, ne samo ljudske, već i angelske. I kako bismo mi mogli da dosegnemo krajnje uzroke najdubljih Božijih sudova? Ko može da dosegne Božiju predodredjenost: zbog čega se neko rodio u paganstvu, a drugi u hrišćanstvu? Zbog čega se Jevandjeljska propoved u mnogim zemljama oglasila dovoljno kasno, tada kada se u drugima širila rano? Zbog čega je jedna država puna jeretika, a druga slobodna od svih tih poroka lažne vere, i u njoj je utvrdjena blagočestivost? Zbog čega Božija kazna nekoga zaobilazi dok se ne ispuni vreme, a druge stiže? Zbog čega nekad nevini bivaju predati sudu, bivaju okrivljeni i ginu, a gresi nekih ljudi se projavljuju na njihovoj deci i njihovim daljnjim potomcima? Zbog čega neko umire u mladosti, a drugi doživljava duboku starost? Zbog čega neko malo pogrešivši u nečemu gine bez pokajanja, a drugi dugo vreme pogružen u teška bezzakonja se na kraju ispravlja i zaslužuje smrt dostojnu hrišćanina? Zbog čega se neko kupa u bogatstvu i raskoši, a drugi nema ni koricu hleba, niti kopejku?

Nemirni i veoma radoznali ume! Šta ti treba da to istražuješ? Bog je dozvolio, Bog je želeo, Bog je sve stvorio. Volja Božija za nas treba da bude najsavršenija pravda, a najuzvišenija mudrost – dragovoljno i mirno sledovanje Njoj.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 11:20:03



Sveti Nikolaj Žički - Bogorodičino Jevanđelje

Gle, Sveta Djeva nije pisala ništa na hartiji što bi se moglo nazvati Jevanđeljem. Niti je ko drugi pribeležio njene reči i objavio kao njeno Jevanđelje. Jedino što je sačuvano od njenih reči i zapisano u Lukinom Jevanđelju, to je njena blagodarna pesma Bogu: „Veliča duša moja Gospoda“. Ova pesma peva se u Pravoslavnoj Crkvi svaki dan na jutarnjem bogosluženju. Po svojoj lepoti, ova pesma Bogorodičina može se ravnati s najlepšim psalmima Davidovim. A po dubini i mudrosti, ona predstavlja jedno malo Jevanđelje. Nesumnjivo, da je Bogomati izgovorila još puno prekrasnih reči i poruka kroz život svoj. Ali, po Božjem Promislu to je ostalo skriveno od nas. No, braćo moja, Bogorodično Jevanđelje i nije u rečima njenim, nego u životu njenom. Njen ceo život jeste Jevanđelje, jeste krupna Radosna Vest rodu čovečijem. Jer, Jevanđelje uvek zauvek označava Radosnu Vest.

Pogledajmo prvi i uvodni list:

Sveta Nebesa javila su se preko anđela Joakimu i Ani, da će im se po molitvi njihovoj dati ćerka, koju će sva kolena zemna i narodi nazvati blagoslovenom. Šta vidimo tu? Prvo vidimo molitvu s nadom, drugo, uslišenje i javljenje, treće, porođaj prestarele žene nerotkinje. Tri radosti odjedanput, vezane jedna s drugom. Radost je videti ljude, koji se mole Bogu s verom i nadom i prose od Boga nešto što celom svetu izgleda nemoguće i smešno. Radost je videti, kako Bog i takve molitve čuje i obećanje daje. I radost je videti, kako Gospod ne posramljuje molitve i veru i nadu pravednika, nego im, zaista, na čudesan način ispunjava želju nasuprot prirodi, On, Tvorac prirode.
Ovo je prvi list Jevanđelja prve sluškinje Gospodnje, list bogato osvetljen nebeskom svetlošću i preukrašen. Ko ovaj list pravilno čita i razume, ispuniće se velikom mudrošću i primiće veliku korist.

Posmotrimo sada drugi list.

Kao trogodišnja devojčica, Marija je predata Hramu i posvećena Bogu na službi - sluškinja Gospodnja. I služila je verno i radosno, bez plate i zemaljske nagrade punih jedanaest godina. To nije bila neka naročita odabrana i prefinjena služba, nego obična, sasvim obična. Ona se sastojala u šivenju i vezenju i drugom ženskom radu, pa u nošenju vode izdaleka, na zimi i na vrućini, u čišćenju i pranju, u dočekivanju gostiju, i slušanju sveštenika i levita i sviju starešina crkvenih. Služba bez ropta, čista i sveta. Duša ispunjena dubokim ćutanjem, u kojoj je brujala neprestana molitva Bogu. Ta bezropotna, molitvena i potpuno nesebična služba, bez ajluka i bez ikakve zemaljske nagrade - nije li to drugi prekrasni list iz jevanđelja prve sluškinje Gospodnje? Eva u Raju, bila je gospođa kojoj su sva zemaljska stvorenja služila, pa je ipak, otpala od Boga, ispraznila se od blagodarne molitve Stvoritelju svome, i u svojoj pogorđenosti radije poslušala đavola nego Boga. A, sveta Djeva Marija nije bila gospođa no sluškinja, verna i predana sluškinja Gospodnja usred grešnog sveta i svetskih sablazni. Neka svi gledaju u ovaj jevanđelski list, koji je Bogorodica pisala svojom službom Bogu punih jedanaest godina, i neka osvetljavaju svoju dušu belinom čistote i sjaja svi oni, koji kroz ceo svoj život samo sebi služe i kroz ceo život osećaju se glupi kao Eva, mračni kao mračni demon, i nesrećni kao Kain. Ko pravilno čita ovaj drugi list Bogorodičnog Jevanđelja, izbaciće drevnu zmijurinu iz duše svoje, preporodiće se, prosvetiće se, i spašće se.

Treći list.

U Nazaretu javlja se veliki arhangel Božji Gavril svetoj Devi Mariji, naziva je blagodatnom i blagoslovenom među ženama i otkriva joj tajnu Promisla Večitoga, da će ona roditi Sina Božjeg i Cara nad carevima, čijem Carstvu neće biti kraja. Kako bi se od ove nečuvene počasti pogordila Eva, gospođa Raja! No, smerna Marija nije se pogordila. Ona je osetila radost veliku, koju joj je saopštio arhangel Božji, ali strah Božji zaključavao je tu radost duboko u srcu njenom. Radost sa strahom - to i jeste, braćo, sveta radost, koja nikad nije davala Svetititeljima Božjim da se izbezume i pogorde sami sobom. Najveću počast od Boga svoga oni su primili s pitanjem, kakva li je služba vezana s tom počašću? Primajući počast, oni su mislili ne o počasti, no o službi. Prihvatajući dar oni su brinuli o uzdarju, o dugu svome prema milostivom Tvorcu svome. Tako i Prečista Bogorodica. Kada je saslušala celu poruku arhangelovu, ona je odgovorila: evo sluškinje Gospodnje! Neka mi bude po reči Tvojoj.
Ovo je treći list Jevanđelja prve sluškinje Gospodnje. Divan i predivan list jevanđelski na kome je ispisana smernost i sveta radost. Hiljade i hiljade ljudi u svetu danas potrebuju ovo Jevanđelje kao hleb nasušni - mnoge hiljade njih, koji su od Boga primili počasti ali, službu Bogu odrekli; koji su se darovima Božjim pogordili kao svojim, te i ne misle o uzdarju; koji imaju vulgarno zadovoljstvo ali, nemaju svete radosti, jer nemaju straha Božjeg. To su teški bolesnici, čije bolesne duše leže u telu kao u samrtnoj postelji. Ako ne uzmu blagovremeno lek, što im Sveta Bogorodica nudi Jevanđeljem svojim, tj. smernost i svetu radost, umreće večitom smrću, iz koje neće biti Vaskrsenja. Prelistajmo dalje.
Kad je pravedni Josif posumnjao u Svetu Devu, kad je posumnjao u čast njenu devojačku videći je bremenitu, ona se nije pravdala onda kad je čula od arhangela vest, kakvu nikad nijedno žensko uvo nije čulo, tako se i sad nije ustrašila od sumnjičenja i pretnji Josifovih. Ona je vršila svoju dužnost, držeći dušu svoju u dubokom ćutanju, iz koga je brujala molitvena muzika, čujna samo za Boga Svevišnjega. A opravdanje sebe, svoje čednosti i nevinosti, ona je ostavljala Bogu da učini, što treba Bog je i učinio. On je preko angela Svoga opravdao pred Josifom sluškinju Svoju (Mt. 1, 20).
Nije li ovo, braćo, još jedan zlatni list iz Jevanđelja prve sluškinje Gospodnje?
I ne učimo li se mi sa ovoga lista, da ne treba da se bojimo od ljudi onda kad Bogu služimo? Niti da strahujemo za svoju čast onda kad revnujemo za čast Božju? Niti da se stidimo od ljudi onda kad snosimo nešto što je od volje Božje?
Prelistajmo i mnoge druge listove iz Jevanđelja Presvete Bogorodice, razumejmo njihova zlatna slova i poučimo se iz njihovih ćutljivih, no živih slika. Pastiri i carevi zajedno sa angelima, klanjajući se Sinu njenome u pešteri Vitlejemskoj, a ona to sve slaže duboko u srce i ćuti; i ćuteći brine o detetu svome kako da Ga povije i nahrani. U svakom trenutku slave on; traži da ispuni svoj dug. Isto tako, i u svakom trenutku straha i užasa, ona opet traži samo da ispuni svoj dug ostavljajući sve ostalo volji Božjoj. Kada Irod s mačem potraži Sina njenog, ona sluša glas Božji, uzima dete na grudi i sklanja se u mračni i daleki Misir. Bez straha od Iroda, no, sa svakidašnjim strahom od Boga Svesilnoga. Kada Sin njen lije nauku nebesku kao životvoran dažd na osušene duše ljudske, ona sluša i ćuti kao i drugi, više ćuti od svih drugih. Kada On tvori Božanska čudesa, kada gomile naroda hrle za Njim kao za svojim Izbaviteljem i Spasiteljem, kada Ga preuznose i hvale, ona ide izdaleka sa ostalim pobožnim ženama i brine šta će ona kao majka učiniti za Njega, Svemogućega i Svebogatoga. Kada neko iz gomile vikne put Gospoda: blago utrobi koja te je nosila, i sisama koje si sisao - ona se ne javi i ne reče: „Ja sam Ga nosila i ja sam Ga dojila, nego se krotko skrivaše u gomili naroda, misleći samo čime bi Mu ona mogla poslužiti - Ona, sluškinja Gospodnja. Kako čudesna opomena onim majkama koje svoju decu kad ova dobiju ocenu iz nekoga malog znanja školskog, objavljuju kao genije, kao neobičnu decu, preko mere darovitu, pre vremena zrelu, i tim bezumnim pohvalama izbezumlju svoju decu i hrane u njima crve samoljublja i gordosti! A, kada ta „genijalna“ deca odrastu, pa odreknu Boga, potonu u nemoral, i nazovu svoje majke prostakušama onda te lude majke grcajući u suzama, uviđaju da su odnegovale ne genije, nego đavole.
No, zastanimo na ovom listu, na kome je predstavljeno raspeće Sina Božjega i raspeće srca Bogomajke, po proročanstvu sedoga Simeona Bogoprimca (Lk. 2,35). Pastir je udaren, i stado se razbežalo. No, kuda bi pobegla ona, majka? Ona stoji u ćutanju i bolu pored Krsta. Svojim prisustvom tu ona svedoči da je to Sin Čovečiji, Sin njen i da Mu je ona majka. Svaki bolni trzaj Raspetoga Gospoda ponavlja se unutra u duši njenoj kao udar mača. Svaki Njegov bolni uzvik tutnji u duši ne kao odjek, no kao gromovni tresak. No, ona drži usta zatvorena i jezik bezglasan da duša nema kud izlivati svoj bol. Da bi tako duša njena, pretovarena bolom, osetila svu težinu Njegovih krsnih muka. Dok razbojnici urlaju od bolova, dok se Sin njen previja u smrtnim grčevima, dok ogrubeli vojnici stoje ravnodušno prema tuđim mukama i gledaju samo šta će ukrasti ili zgrabiti od imovine raspetih, i dok bezbožni čopor jevrejskih starešina svojim cerekanjem i ruganjem pojačava užase i strahove velikog bezakonja, šta ona radi? Ona stoji uz Krst, sva predana volji Božjoj kao i uvek, sa molitvenim brujanjem u srcu, ispresecanom ognjenim mukama bolova i sa ćutljivim pitanjem: čime ti može poslužiti sluškinja Gospodnja, Sine moj i Bože moj?
O Majko slatka! Majko nad majkama! Kako mnogo i mnogo ti služiš Bogu i ljudima samo stojeći tu pokraj Raspetoga Gospoda! Pre svega, kako mnogo i mnogo ti služiš veri pravoslavnoj, stojeći na tom strašnom mestu? Za uvek time zatvaraš usta jereticima svih vremena, koji će lažno učiti, da je Hristos bio prividan čovek a ne pravi čovek. Ako bi bio prividan čovek, onda šta ćeš ti pod Krstom na krvavoj Golgoti? Ako si ti Njega rodila kao priviđenje, i ako si Ga kao priviđenje nosila u svome naručju, otkuda bi bio toliki bol u duši tvojoj. Prečista Jagnjice Božja? Zašto bi tugovala za priviđenjem? Ako je Hristos prividan čovek, onda samo razbojnici trpe stradanje na svojim krstovima, a ne i On, koji je sišao da spasava razbojnike. Onda je prividno i vaploćenje Sina Božjega, prividno telo Njegovo, prividna muka, prividno tvoje materinstvo, pa najzad - o užasa! - prividna i ljubav Božja prema ljudima. Sav ovaj zbir bogohulstava ti razbijaš u prah tvojim prisustvom pod Krstom Njegovim i sa krstom u duši tvojoj. Zbog toga tebe jeretici ne vole i ne poštuju, Bogootrokovice. Zbog toga njima je mrsko ime tvoje, kao što smo im mrski i mi svi, koji tebe, Bogomajko, priznajemo i proslavljamo. A, mi te prizivamo i proslavljamo kao prvog ličnog svedoka i stub Vere Pravoslavne:
vere u istinito vaploćenje Boga Slova,
vere u Njegovu bezgraničnu ljubav prema rodu čovečijem,
vere u Njegovu istinsku žrtvu za spasenje grešnika,
vere u ljute rane na telu Njegovom,
vere u izlivenu prečistu Mu krv, i u pravu smrt.
Ti si posvedočila sve ovo, Odigitrijo, svojim stradanjem pod Krstom Stradalnika. Na tvoje svedočanstvo poziva se Crkva Pravoslavna svake srede i petka, pevajući krstobogorodice, spominjući tvoje stradanje, zbog Njegovih stradanja, i tvoja jecanja, Jagnjice Božja, za razapetim Jagnjetom Božjim.
I uz to još - i uz tu neizmerivu uslugu veri pravoslavnoj, kako još predivno činiš usluge svakome od nas pojedinačno, učeći nas kakvom krotošću treba da nosimo krst svoj pri smrtnom rastanku od svoje dece, od svojih srodnika i prijatelja! S tihim bolom, koji stešnjen u srcu raspaljuje našu nadu u Živoga i Svemogućeg Boga. Krotko kao ovca, stajala si ti pod mlazevima krvi Onoga koga si ti rodila, bez čupanja kose, bez kršenja ruku, bez vike i zapomaganja. Tvoja vera u pobedu Njegove pravde, nije se pokolebala ni u tom času zgomilanih svih užasa nad tvojom glavom, kada su zločinci besno likovali, kada je sunce mrklo i zemlja se potresla, o, najhrabrija od svih žena. Duša ti je sva bila obučena u rizu bola preteškoga, no bola pristojnoga, uzdržanog, devojačkog - svetoga bola, koji ne traži ničijeg saučešća osim Božjeg, o, večno smerna i večno stidljiva Devojko, Bogonevesto.
Ovo je braćo, Golgotski list Bogorodičnog Jevanđelja, zlatan, prezlatan. Tim listom utvrđuje se vera naša, ublažava tuga, uleva hrabrost, i povraća devojačka stidljivost. Blago onima koji duhovnim očima gledaju Bogomajku pod Krstom na Golgoti, i koji umeju da prime celo Jevanđelje, koje ona svojim prisustvom na onom strašnom mestu, i onom strašnom času pruža svetu.
A sada se nadnesite, braćo moja, nad prekrasni list Vaskršnjeg Jevanđelja Bogorodičnog. Presveta Bogomati znala je, pouzdano da će Sin njen pobediti smrt i vaskrsnuti iz mrtvih. Gle, ona se naučila od detinjstva verovati nekolebljivo svakoj reči Božjoj. Ona je znala da će On vaskrsnuti, ali, ukoliko je ljudima poznato, ona nije prva saznala o Njegovom Vaskrsenju iz mrtvih. Taj veličanstveni događaj, osovinu ljudske istorije, prvi su videli neprijatelji Hristovi, i o njemu su prvo čuli neprijatelji Njegovi. Prvo su stražari videli, i od ovih su prvo starešine jevrejske, bogoubice, čuli. Potom je doznala Blaga Marija iz Magdale, potom žene mironosice, među kojima je bila i ona, sluškinja Gospodnja. Pri stradanju na Golgoti ona je bila prva i gotovo jedina, no, pri pobedi i slavi Sina svoga ona je prvi svedok, no, ili je svedočila u društvu drugih ili pozadi drugih. Je li to stid devojački ili Promisao Božija? I jedno i drugo. Vaskrs Hristov izaziva kod nje neobuzdanu radost koja trči i viče i objavljuje i izaziva zavist, no, svetu radost, to jest, radost stegnutu strahom Božijim, isto kao nekad u Nazaretu u razgovoru s arhangelom Gavrilom. A, svemudri Promisao Božiji baš je i hteo, da slavno Vaskrsenje Spasitelja sveto prvo vide neprijatelji Njegovi, pa onda prijatelji, ostavljajući Majku u pozadini, da ne kažu nevernici: „To je Majka Njegova objavila svetu“. Tako je vaskršnji list Marijinog Jevanđelja izvezen zlatom Božje premudrosti i okićen biserom njene devojačke krotosti.
A ostale listove Jevanđelja Bogorodičina, od Silaska Duha Svetoga na nju i na Apostole, pa do uspenija njenog - ko će prelistati i ko će opisati? Izvesno je samo to, da su svi ti listovi prepuni duhovne sile i moralne lepote. Gle, Sveta Bogorodica je bila postala maticom Crkve na zemlji po Vaznesenju Gospoda. Kuća svetoga Jovana na Sionu bila je kao košnica, iz koje su jedni misionari carstva Božijega izleteli kao vredne pčele, praćeni molitvom i blagoslovom Bogomajke, i u koju se, opet, drugi vraćali prepunjeni medom iskustva, i uspeha sladosnog stradanja za svoga Gospoda, da prime pohvalu od Matice, pohvalu i savet i ohrabrenje i moć za nove podvige. U neprestanom postu ona se neprestano molila Bogu za svoju Crkvu na zemlji. I korist njenih molitava osećala se blizu i na daleko. Ona je bila sve svima. Jevanđelistima bila je jevanđelist, Apostolima satrudnik, mučenicima samomučenik, strašljivim hrabrost, hrabrim veselje, celoj Crkvi duša, Matica i Majka, Za sve novoobraćene hrišćane u svetu, ona je bila najprivlačnija ličnost. Nju su svi želeli videti kao Hrista. Njoj se hodilo na hadžiluk. Bogat i ubog, učen i neuk, pravedan i grešan, svi žedni lica Hristovoga, putovali su k njoj da se napoje kao sa živonosnog istočnika. A ona ih je sve primala sa materinskom blagošću i devojačkom smernošću. I svak je od nje izlazio duhom podmlađen, preporođen, utešen i očišćen, i odlazio doma sa više oduševljenja za Hrista i sa više čednosti u duši. Jer je ona, zračeći devojačkim vrlinama, prenosila ove u velikoj meri na sve one koji su joj se sa duhovnom žeđu približavali. Tako je ona blagodaću Duha Svetoga, stvarala mnogobrojne devojačke duše, koje su za njom otišle u Raj, po proročanstvu velikog proroka: privode se caru devojke za njom... privode se veselo, radosno, uvode se u dvor carev (Ps. 45). To što je Bogomajka pokazala svojim životom i svim bićem, izrazio je apostol Pavle rečima, govoreći Korinćanima: „Jer vas obrekoh mužu jednom, da devojku čistu izvedem pred Hrista“ (II Kor. 11, 2), I, pokajane grešnice postajale su dušom devojke. I mi smo svi pozvati da zadobijemo dušu devojačku, da budemo ponovo devojke, čisti i sveti, slični Presvetoj Devi Mariji. To je cilj našega truda na zemlji. I samo tako možemo se nadati, da i mi uđemo u Raj u redu ostalih devojaka, koje se neprestano privode Caru nebeskom za Devojkom Bogomajkom.
I tako, Jevanđelje Bogorodično ne razlikuje se ni u jednoj joti od Jevanđelja Hristovog. Sva je duša njena Radosna Vest, sva Jevanđelje. Gle, njeno Jevanđelje i nije ništa drugo, do upijeno u nju i ostvareno u njoj Jevanđelje Hristovo. I, mada je ona kao majka dala Hrista iz sebe, ona Ga je kao hrišćanina opet primila u sebe kao duhovnu stvarnost, tako da je mogla reći kao apostol, i pre nego apostol: ja više ne živim nego živi u meni Hristos (Gal.2, 20).
Nikad niko u svetu nije ličio više na Hrista Gospoda od Marije Bogomajke, i ne toliko zbog toga što Ga je ona rodila koliko zbog toga što Ga je ona u sebi ostvarila, i postala kao živa slika Njegova. To je i drevni prorok, predak njen, car David, izdaleka video i prozreo govoreći: „Sva je krasota kćeri careve unutra, haljina joj je zlatom iskićena“ (Ps. 45). A kakva je druga i veća krasota mogla biti u njoj osim Hrista Živoga u duši njenoj? Zlatom iskićena haljina, pak, jeste raskoš od vrlina, od dobrodetelji devojačkih, u koje je obučena carska duša njena. A sada, braćo, vratimo se k njoj gde smo je i ostavili, na Sion, pred smrtni odar njen. Zajedno s apostolima priđimo k njoj, celivajmo joj ruku i poištimo njen sveti blagoslov. Ali, uzalud ona više nije tamo. Mi smo odocnili za mnogo stoleća da na zemlji od nje primimo blagoslov, Gospod Hristos, okružen nebeskim silama, sam se spustio na Sion, uzeo njenu svetu dušu i uzeo je u nebesa, u najviša nebesa, iznad heruvima i serafima. Prva sluškinja Gospodnja na zemlji, postala je prva kći Careva na nebesima. „Predsta carica odesnuje mene“. Sluškinja Gospodnja na zemlji, kći pravednoga Joakima i Ane, sluškinja u Hramu jerusalimskom, sluškinja u Nazaretu, u Vitlejemu, sluškinja u Misiru, sluškinja Sina svoga i Boga, sluškinja angela i ljudi, i sluškinja i u stradanju i u slavi, sluškinja Crkve Božije na zemlji, sluškinja Spasonosnog Jevanđelja od prvog do poslednjeg dana svoga života na zemlji - ta sluškinja sada je Carica Gospodnja na nebu, sa desne strane Cara Hrista.
No, zar mi ne možemo, braćo, i sada od nje potražiti blagoslov? Možemo, izvesno možemo. Gle, i ako je postala prva kći Cara Boga ona još nije prestala biti prva sluškinja Gospodnja. Iz ljubavi prema Stvoritelju svome i iz čovekoljublja ona i sada služi Crkvi Hristovoj na zemlji. I sada ona pritiče u pomoć vernima, gde god verni vapili za njenom pomoćju, i to sada sa većom silom i lakoćom, i brzinom. Zato, prizovimo je i potražimo njen blagoslov. Kome ona milostivo podari svoj blagoslov, ako je grešan, opravdaće se; ako je nemoćan, osnažniće se; ako je gubav, očistiće se; ako je pao, ustaće; ako je žalostan, obradovaće se. Blago svakome ko primi blagoslov od Svete Bogomajke. A svak će primiti ko Nju čuvstvuje i proslavlja. Po devojačkoj i materinskoj milosti svojoj, ona će spasti sve one koji njoj molitveno i suzno vapiju: Presvjataja Bogorodice, spasi nas!
Bogu našemu, Trojedinome, slava i hvala, a vama svima blagodat i mir i zdravlje i radost i večno spasenje, molitvama Presvete Bogorodice i svih Svetih. Amin.






Poslednji izmenio vivijen dana Sub 28 Avg - 11:53:08, izmenjeno ukupno 1 puta

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 11:35:20


O sudbini


Razgovarajuci sa svojim vernicima kako se nekome desilo ovo ili ono, najcesce nesto lose (bolest, smrt u porodici i sl.), njihov zakljucak je uglavnom ovaj: "Tako je sudjeno". Stoga bih se ovoga puta pozabavio temom sudbine i pitanjem da li ona postoji.

Filozofi starog, mnogobozackog sveta, verovali su da postoji "fatum", sudbina, kojoj se cak ni bogovi nisu mogli odupreti. Muhamedanci veruju u "ksmet" - sudbinu koju je Alah svakome predodredio. Ako bi se pod recju "sudbina" razumelo neko bezuslovno Bozije predodredjenje ili cak nuznost kojoj se ni sam Bog ne bi mogao odupreti, onda svaki covek koji misli logicno u takvu sudbinu ne bi mogao verovati, a evo zasto:

1. Covek svoja dela izvodi sasvim slobodno, bez ikakvog spoljasnjeg primoravanja. Izvodi ih jednostavno zato sto on tako hoce i smatra da treba, a ne zato sto mora. Prema tome, ako postoje dela koja zavise od mog slobodnog izbora ili htenja, tkava dela onda nisu predodredjena niti "sudjena".

2. Ako bi Bog bezuslovno odredjivao ljudsku sudbinu, onda bi to bilo u krajnjoj suprotnosti sa Njegovom pravdom. Jer ako je, na primer, nekom Jovanu "sudjeno" da pogine od Petrove ruke, onda je isto tako i Petru "sudjeno" da ubije Jovana. Ako je, dakle, bilo sudjeno, onda Petar nije mogao izbeci taj zlocin, posto ga je na to primorao sam Bog "sudbinom" koju mu je odredio. To, dalje, znaci da Petar abog ubistva Jovana ne moze da odgovara ni pred Bogom ni pred gradjanskim zakonom, jer je on "morao" da ubije posto mu je "bilo sudjeno".

3. Sta bi bilo sa nasim molitvama Bogu za oprostaj grehova nasih i nasih bliznjih koji su preminuli i sta bi bilo sa Svetom tajnom pokajanja ako bi Bog bezuslovno predodredjivao sudbinu? Nase molitve i pokajanje bili bi u tom slucaju potpuno besmisleni.

4. Sveto pismo, kao pisana rec Bozija, ne iznosi nam ni jedan primer neke neminovne i neizbezne sudbine kao posledice bezuslovnog Bozijeg predodredjenja.

5. Mi hriscani cesto upotrebljavamo rec "sudbina", ali mi pod tom recju ne podrazumevamo neko slepo predodredjenje kojem se ni Bog ne bi mogao odupreti. Pod tom recju mi pre razumemo skup svih onih okolnosti koje covek ne moze nicim izmeniti i koje ne zavise od covekove volje ili zelje. Na primer: hoce li iduca godina biti rodna ili susna; hoce li nas zadesiti zemljotres ili poplava; da li ce se neko roditi lep ili ruzan, zdrav ili, recimo, gluhonem, sa darom za slikarstvo ili za muziku; i jos mnogo drugog sto ne zavisi od nas a od cega u izvesnoj meri zavisi pravac i tok naseg zivota. Te okolnosti ne zavise, kako rekoh, od coveka, ali zavise od Boga, i On ih moze kreirati kako hoce. Ali to dejstvo Bozije volje u svetu nije "sudbina" u malopre pomenutom, bukvalnom smislu, u smislu bezuslovnog Bozijeg predodredjenja, nego je to Boziji PROMISAO.

Razlika izmedju sudbine i promisla je u tome, sto bi sudbina, kad bi je bilo, bila iznad Boga, te bi ona i Njega obavezivala i Bog bi joj bio podlozan. tako nesto je besmisleno cak i pomisliti, jer ako je u svetu iko apsolutno slobodan, onda je to Bog. Promisao Boziji nije kao neki gospodar nad Bogom, vec predstavlja razumno i premudro dejstvo volje Bozije u svetu.

6. Mi ljudi smo daleko od mogucnosti da ispitamo tajne Bozijeg promisla. Mi te tajne saznajemo jedino verom, i to u tolikoj meri koliko nam ih Bog otkrije. Svako bice i svaka stvar u svetu ostvaruje promisao Boziji onako i onoliko kako to lezi u njihovoj prirodi. Ljudi i andjeli, kao svesno-slobodna bica, ostvaruju Njegov promisao svesno, zivotinje nagonski, a mrtvi predmeti nesvesno. Tok mrtve prirode, molekula i atoma, i nebeskih tela, odredjen je prirodnim zakonima i oni ih ispunjavaju po fizickoj nuznosti. Otuda je moguce da tehnolozi unapred znaju kakvu ce tkaninu proizvesti u fabrici, a astronomi da unapred izracunaju pomracenje Sunca ili Meseca.

7. Namece se pitanje: ako postoji covekovo slobodno delovanje, kako se onda mogu ostvariti planovi Boziji u svetu? Zar ne moze covek svojim slobodnim delovanjem pokvariti planove Bozije? Uostalom, zar je malo ljudi koji direktno prkose i Bogu i svim Njegovim planovima i zapovestima?

Konacni Boziji plan ne moze pokvariti covek, iz prostog razloga sto je Bog sveznajuci pa je i to covekovo protivljenje vec uracunao u svoj plan. Bog to unapred zna i uzima u obzir. Drugo, covek meri vreme svoga rada godinama a Bog vecnoscu, jer "pred Bogom je hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina" (2 Petr. 3, ). Zamislimo dva igraca saha. Jedan je pocetnik, koji tek zna samo kako se koja figura zove i kako se krece po sahovskoj tabli a drugi je velemajstor. Moze onaj prvi kretati figure kako god zeli, ali konacan plan velemajstora nece osujetiti.

Bozije upravljanje svetom zavisi od dogadjaja koji se nama cine sasvim beznacajnim i slucajnim, ciju ulogu u celini zbivanja, cak i svetskih, ne shvatamo. Grcki kralj Filip Drugi, razgnevivsi se na sina Aleksandra, pojurio je da ga ubije. No "slucajno" se sapleo o tepih i pao i nije uspeo da stigne sina. Da nije bilo tako, on bi sina verovatno ubio u gnevu. Jasno je da bi istorija sveta tada izgledala sasvim drugacije jer ne bi bilo Aleksandra Velikog, "najveceg vojskovodje svih vremena", kako ga nazivaju istoricari. Jedan tepih, dakle, uticao je na stvaranje svetske istorije! Spanski kralj Filip Drugi poslao je svoju "nepobedivu armadu" u rat protiv Engleske. Bura i oluja su je unistili pre no sto se ona srela sa Englezima. To je bio pocetak naglog propadanja spanske pomorske moci. Jedna oluja, dakle, oduvala je jednu mocnu imperiju! Francuski kralj Luj Sesnaesti pokusao je da pobegne iz revolucionarnog Pariza da bi prikupio sve evropske vladare za borbu protiv francuske revolucije. Na granici se zadrzao da potkuje konja. Tu ga prepoznaju, vrate u Pariz, i pogube. Jedna potkovica, dakle, oborila je kralja i njegovu kraljevinu! I tako redom. Primera je bezbroj, a Bog ima mnogo nacina da ostvari svoju volju i planove, ne oduzimajuci coveku slobodu, koju mu je dao.

8. Mozda ce se neko naci u jos jednoj nedoumici: ako ne postoji sudbina, onda ne moze biti ni Bozijeg sveznanja ni prorostva. Kako i jedno i drugo postoji - onda postoji i sudbina. Jer ako Bog preko proroka prorice buduce dogadjaje, znaci da je On unapred odredio sta ce se desiti i On to zna, a ako zna onda se to i mora desiti jer je sudjeno!? Sudbina, dakle, postoji, reci cete. Ipak, nije tako! Ova misao, ma koliko izgledala logicnom, polazi od pogresne pretpostavke da su predznanje i predodredjenje ista stvar, a to nije tacno. Evo kakva je razlika izmedju njih: kad bi postojalo Bozije bezuslovno predodredjenje kao neumitna sudbina, ono bi nas prosto primoravalo da postupamo onako kako postupamo dok nas Bozije predznanje ne primorava ni na sta. Blazeni Avgustin, veliki um i teolog, ucio je o "predestinaciji", odnosno predodredjenju, i zato nije kanonizovan u Pravoslavnoj crkvi kao svetitelj.

Evo nekoliko primera koji ce razgraniciti preznanje od predodredjenja. Posmatram coveka kroz prozor svoje sobe i znam da on ide na autobusku stanicu. Da li ga to moje znanje primorava da ide na stanicu i ceka autobus? Da li on ide tamo zato sto ja znam da tamo ide? Tvrditi tako nesto bilo bi besmisleno.

Lekar zna za izvesnog pacijenta da ce umreti jer ima neizlecivu bolest. Da li ce taj bolesnik umreti zato sto to lekar zna? Da li je lekarevo znanje uzrok smrti tog pacijenta? Ni govora! Tako i Bozije predznanje nije uzrok svega onoga sto mi radimo, dok bi predodredjenje ili sudbina to bili, kad bi postojali. Prema tome, ako postoji Bozije sveznanje bez sudbine onda mogu postojati i prorostva bez sudbine jer su ona izraz Bozijeg sveznanja i obecanja a ne nekakvog bezuslovnog predodredjenja. Uostalom, kad Bog zna unapred sta ce se desiti, On to zna po nasem slobodnom htenju jer mi tako hocemo da se desi a ne zbog toga sto je On to tako odredio, sta je tako "sudjeno".

Da zavrsim, verovati u Boga znaci u Boziju pravdu, Boziji promisao i moc molitve. A verovati u sve to, to znaci ne verovati u slepu sudbinu, jer se to medjusobno iskljucuje. Ako verujemo da postoji Bog i Njegova pravda, i milost i moc molitve, i slobodna ljudska volja, i Boziji promisao, to onda u hriscanskoj dusi nema mesta za veru u slepu i neumitnu sudbinu.

protojerej-stavrofor Lazar Vukojev



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od vivijen taj Uto 31 Avg - 8:56:39


SUDOVI BOŽIJI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI





SUDOVI BOŽIJI


Nema slepog slucaja! Bog upravlja svetom, i sve sto se desava na nebu i pod nebom desava se po sudu premudrog i svemoguceg Boga, nedokucivog u svojoj premudrosti i svemoci, nedokucivog u svom upravljanju.


Bog upravlja svetom: Njegova razumna bica neka budu pokorna Njemu, i Njegove sluge neka pobozno sagledavaju, neka u nadumnom divljenju i cudjenju slavoslove Njegovo velicanstveno upravljanje!


Bog upravlja svetom. Zaslepljeni gresnici ne vide to upravljanje. Oni su izmislili slucaj, potpuno stran razumu: oni ne uvidjaju da u njihovom pogledu nema pravilnosti, da je njihov pogled tup, pomracen, izopacen; oni Bozijem upravljanju pripisuju odsustvo pravilnosti i smisla; oni hule na upravljanje Bozije, oni premudrost smatraju i nazivaju bezumljem.


On je Gospod Bog nas, po svoj zemlji sudovi su Njegovi[1] – propoveda carski prorok. Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.[2] U njima nema niceg nepravednog! U njima nema niceg nerazumnog! Njih opravdavaju njihove posledice, njihovi duhovni plodovi, njih opravdava savrsenstvo njihovog svesavrsenog Izvora.


Pohvali, Jerusalime, Gospoda; hvali Boga Tvoga Sione, jer osnazi vratnice vrata tvojih, blagoslovi sinove tvoje u tebi.[3] Samo je Pravoslavna crkva spremna da pohvali Boga bogougodnom pohvalom, samo su njeni istinski sinovi, verni njenom narucju – njenom dogmatskom i moralno-poucnom predanju – spremni da naslede blagoslov. Bog, koji objavljuje Rec Svoju Jakovu, zakone i sudove Svoje Izrailju,[4] otkriva ucenje spasenja svim clanovima Pravoslavne crkve, no tajna jevandjelske istine i tajna sudova Bozijih otkriva se onoliko koliko mogu da je shvate sami izabranici, udostojeni da cistim umom ugledaju Boga u Njegovom promislu i upravljanju. Ne ucini Bog tako svakom narodu, i sudove Svoje ne objavi njima.[5]


Vidjenje sudova Bozijih je duhovno vidjenje. Bozija blagodat, u svoje vreme, uznosi ka tom vidjenju um onog hriscanina koji se pravilno podvizava.[6] Duhovno vidjenje uma podrzava srce duhovnim, svetim osecanjem, i njim se ono napaja kao slatkim i miomirisnim napitkom koji izliva u njega i hranu, i hrabrost i veselje. Pazljivo promatram Tvoje sudove, Gospode moj: Sudovi su Tvoji bezdan mnogi.[7] Njihovu dubinu ne moze da ispita ni ljudski um, ni andjelski um, kao sto nase oko ne moze da primeti svodove neba, skrivene iza njegovog prozracnog, beskrajnog plavetnila.


Pravilno i tacno ispunjavanje Bozije volje nije moguce bez poznavanja sudova Bozijih. Sta su Bozije zapovesti? To je Bozija volja, koju je Bog objavio ljudima da bi se rukovodili u svom delovanju, a ono zavisi od njihove slobodne volje. Sta su sudovi Boziji? To su dejstva ili dopustenja Bozije volje, na koja covekova slobodna volja nema nikakvog uticaja. Da bi potpuno ispunio Boziju volju, covek, ocigledno, mora da zauzme pravilan stav i prema Bozijim zapovestima i prema Bozijim sudovima. Sacuvah puteve Gospodnje – govori istinski sluga Boziji – jer su svi sudovi Njegovi preda mnom, i zakone Njegove ne udaljih od mene. Sudovima Tvojim, Gospode moj, nauci me.[9] Ispovedacu Ti se, Gospode, u pravosti srca, kada naucim sudove pravde Tvoje.[10]


Razdrazuje Gospoda gresnik – dragovoljni sluzitelj demona: nema Boga pred njime, iskrivljuju se putevi njegovi u svako vreme, poricu se sudovi Tvoji, Gospode nas, od lica njegovog.[11] Nepostovanje Bozijih zapovesti neminovno ide ruku pod ruku sa odbacivanjem Bozijeg promisla o svetu i istine da Bog upravlja svetom: nepostovanje Bozijih zapovesti je prirodna posledica tog odbacivanja. Upravljac vaseljene, prvi uzrok svega sto se desava u ljudskom drustvu, svega sto se desava svakom coveku pojedinacno – kaze gresnik, koji dragovoljno, dakle namerno gresi – jeste ili coveciji razum ili slepi slucaj, u kome je razum potpuno odsutan. Samim nacinom svog misljenja, nastrojenoscu svoje duse, taj gresnik zauzima neprijateljski stav prema Gospodu, neprijateljski prema Njegovom svetom Jevandjelju; gazi bez trunke straha sve Bozije zapovesti, bez trunke straha zadovoljava sve svoje porocne zelje.


Za koga nema Boga u Bozijem promislu, za toga nema Boga ni u Bozijim zapovestima. Ko je video Boga u upravljanju svetom, ko je pobozno zadrhtao pred tim upravljanjem, ko je pobozno zadrhtao pred Bozijim sudovima, jedino taj moze da prikuje strahu Bozijem telo svoje:[12] da raspne gresnu volju i mudrost i ljubav prema materijalnom na krstu jevandjelskih zapovesti. Da bi ugledao Boga u Njegovom promislu, moras imati cist um, cisto srce i cisto telo. Da bi stekao cistotu, moras ziveti po jevandjelskim zapovestima. Iz vidjenja sudova Bozijih radja se u vrlo velikom obilju pobozni zivot, majka tog vidjenja.


Bog upravlja vaseljenom; On upravlja i svakim detaljem zivota svakog coveka. Takvo upravljanje, koje ulazi u najsitnije, ocito veoma malo znacajne uslove postojanja tvari, u skladu je sa beskrajnim savrsenstvom Bozijih svojstava. Zakon takvog upravljanja citamo u prirodi, citamo u covekovom drustvenom i privatnom zivotu, citamo u Svetom pismu. Ne prodaju li se – rekao je Spasitelj – dva vrapca za jedan novcic? Pa nijedan od njih na padne na zemlju bez Oca vasega. A vama je, iskrene i verne sluge Bozije, i kosa na glavi sva izbrojana.[13] Verujem svesvetim recima! Ne mogu da im ne verujem: one tacno prikazuju savrsenstvo mog Boga. Od lica Tvoga, Gospode moj, sud ce moj izaci![14] Sav pripadam Tebi! Moj zivot i moja smrt nalaze se svakog trena u Tvojim rukama! Ti ucestvujes u svim mojim delima, u svim mojim okolnostima: pomazes mi u blagougadjanju Tebi; dugotrpeljiv si prema meni u mojim svojevoljnim, gresnim, bezumnim delima. Tvoja desnica me neprestano upucuje na Tvoj put! Bez sadejstva te desnice davno, davno bih bezizlazno zalutao, propao bih zauvek. Ti, koji si jedini sposoban da sudis coveku, sudis meni, i resavas moju sudbinu za sve vekove po Tvom pravednom sudu, po Tvojoj neiskazanoj milosti. Ja sam Tvoj i pre mog postojanja, i u mom postojanju, i s one strane mog zemaljskog postojanja ili stranstvovanja!


Sudovi Boziji su sve sto se desava u vaseljeni. Sve sto se desava, desava se usled Bozijeg suda i Bozije odluke. Tajno od Boga i nezavisno od Njega ne desava se i ne moze da se desava nista. Jedno se desava po Bozijoj volji, drugo se desava po Bozijem dopustenju; sve sto se desava, desava se po Bozijem sudu i po Bozijoj odluci. Stoga se Boziji sudovi cesto nazivaju u Pismu sudom Bozijim. Boziji sud je uvek pravedan: Pravedan si, Gospode – govori prorok – i pravi su sudovi Tvoji.[15]


Dejstvom Bozije volje stvoren je vidljivi i nevidljivi svet, stvoren je i iskupljen covek, zbili su se i zbivaju se svi dogadjaji, drustveni i licni, iz kojih sija, kao sunce s neba, Bozija blagost, Bozija svemoc, Bozija premudrost. Po Bozijem dopustenju, zbog cinjenice da je covek zloupotrebio svoju slobodnu volju, pojavilo se zlo sa svim njegovim posledicama; po Bozijem dopustenju, po sopstvenoj slobodnoj volji pali su andjeli, pao je covek; ocoveceni Bog je iskupio ljude, no oni nisu primili Boga, odstupili su od Boga; po Bozijem dopustenju, zbog zle slobodne volje odbacenih andjela i palih ljudi obescascena je zemlja zlodelima i bezboznoscu tih andjela i tih ljudi. Po Bozijem dopustenju i sudu vaseljenu kaznjavaju i kaznjavace je razne nevolje, drustvene i licne; po Bozijem dopustenju i sudu stici ce otpadnike od Boga, neprijatelje Bozije, vecna muka u ognjenom, mracnom ponoru pakla, za koji su oni sebe pripremili potpuno dragovoljno.


Pogledao je apostol cistim umom, umom kojeg su ozarili zraci svete Istine, pogledao je u nedostiznu visinu sudova Bozijih i u svetom uzasu od vidjenja tih sudova uzviknuo: O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Bozijega! Kako su neispitljivi sudovi Njegovi i neistrazivi putevi Njegovi! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?[16]


Uzviknuo je ovo apostol kada je govorio o strasnom zlodelu Judejaca: o njihovom dragovoljnom odbacivanju Iskupitelja, o pomahnitalom odbacivanju koje se zavrsilo cudovisnim zlocinom – ubistvom Iskupitelja. Dok govori o zlocinu ljudi, potpuno zavisnom od njihove slobodne volje, apostol se izrazava tako kao da je Bog ucinio taj zlocin. Bog zatvori sve Judejce u nepokornost.[17] Dade im Bog duh neosjetljivosti[18], oci da ne vide i usi da ne cuju.[19] Bozije dopustenje nazvano je Bozijim dejstvom. Kao da je po sili i vlasti neograniceni Bog nekako ogranicio sebe, ne promenivsi coveciju slobodnu volju, ne zaustavivsi covecija delovanja, koja su zapocela uporno protivljenje, zestoko suprotstavljanje volji i dejstvu Boga. Slobodna volja bica, svi njihovi napori ne bi mogli da se odupru svemogucoj desnici Tvorca. To nije ucinjeno. To su sudovi Boziji.[20] Njih covek ne moze da pojmi jer prevazilaze razum razumnih bica. Ispitivanje onoga sto se ne da pojmiti uzaludan je trud, dalek od svakog smisla. Bog zabranjuje istrazivanje sudova Bozijih zato sto na taj poduhvat navodi zaslepljena nadmenost, lazni pogled na predmet, a sam poduhvat neizbezno vodi u zabludu, u bogohuljenje, u propast duse. Nema nam druge nego da, po primeru apostola, vidimo i sagledavamo sudove Bozije okom vere, okom duhovnog znanja, i da se, ne dozvoljavajuci sebi besplodne sudove po covecijim nacelima, pobozno pogruzavamo u sveto neznanje, u svetu duhovnu tamu, jer ona ima i cudnu svetlost kojom je Bog zaklonjen od covecijeg pogleda i andjelskog uma.[21]


“Zlo nije nikakva sustina”, rekli su oci, “ono se pojavljuje zbog naseg nemara prema vrlini, i iscezava od nase revnosti prema vrlini.”[22] Zlo je nedostatak dobra, i moze da se odnosi samo na ogranicena razumna bica, u kojima je dobro ograniceno. Nedostatak ne postoji u beskonacnom, nema pristupa beskonacnom. Bog je beskonacan, i Njegovo dobro je beskonacno. Beskonacno se, po svom svojstvu, ne umanjuje kada se od njega oduzme bilo koji broj, niti se uvecava ako mu se doda neki broj. Ni zlo ni dobro razumnih stvorenja nema i ne moze da ima nikakvog uticaja ni na Boga ni na Njegova dejstva. Sudovi Boziji stoje na visini, nedostupnoj i neprikosnovenoj, nezavisnoj i od demonskih i od covecijih dejstava. Bozije dejstvo ne menja svoje svojstvo i znacenje cak ni onda kada se neko covecije i neko demonsko dejstvo sjedini – po spoljasnjosti, ne i po sustini – u jedno dejstvo sa Bozijim dejstvom.


Zapanjujuci primer takvog dejstva je veliki dogadjaj: stradanje i smrt Bogocoveka. S jedne strane, ocoveceni Bog je, po svojoj svesvetoj volji, blagovoleo da se potcini tim stradanjima i toj smrti; s druge strane, judejski prvosvestenici, vodjeni takodje svojom sopstvenom slobodnom voljom, izlozili su Boga potpuno ponizavajucem sramocenju, teskim mukama i sramnoj smrti. U zlocinu su osim ljudi ucestvovali i demoni, kao nacelnici zlodela.[23] Ovde je Bozije dejstvo bilo sjedinjeno, samo po spoljasnjosti, u jedno dejstvo sa covecijim i demonskim dejstvom; ali, u sustini, jedno dejstvo se potpuno razlikovalo od drugog dejstva. Vi se odrekoste Sveca i Pravednika – rekao je Judejcima apostol Petar – vi Nacelnika zivota ubiste; a Bog ono sto je predskazao ustima sviju svojih proroka, da ce Hristos postradati, tako je i ispunio.[24]1 Istu tu misao izneli su i svi apostoli u molitvi koju su izgovorili kada su dobili vest da je zapocelo gonjenje Crkve Jerusalimu. Oni su rekli u svojoj molitvi: Gospode, Ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve sto je u njima, Ti si Svetim Duhom kroz usta oca nasega Davida, sluge svojega, rekao: Zasto se bune neznabosci i narodi pomisljaju zaludne stvari? Ustadose carevi zemaljski i knezovi sabrase se zajedno na Gospoda i na Pomazanika Njegovog, i zaista se sabrase u ovome gradu na Svetoga Sina Tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski Pilat sa neznaboscima i s plemenima Izrailjevim, da ucine ono sto ruka Tvoja i savjet Tvoj unaprijed odredi da bude.[25]


Boziji sudovi i Bozija dejstva idu svojim putem; ljudska i demonska dejstva takodje idu svojim putem. Zlodela ostaju zlodela, zlocinci ostaju zlocinci, makar pocinioci zla i njihova zla namera ujedno bili samo orudja Bozije volje. Ovo poslednje je posledica neogranicene Bozije premudrosti, neogranicene Bozije svemoci, zbog koje bica kada postupaju po svojoj slobodnoj volji ujedno bezizlazno ostaju u vlasti Tvorca a da to ne shvataju, izvrsavaju volju Tvorca a da to ne znaju.


Sudovi Boziji prisustvuju i dejstvuju u dogadjanjima u kojima ucestvuju ljudi i demoni, s tim sto Boziji sudovi prisustvuju i dejstvuju u tim dogadjanjima kao najtananiji duh u materiji, nezavisan od materijalnog, nestesnjen materijom, dejstvujuci na materiju i ne podvrgavajuci se dejstvu materije. Sudovi Boziji su svemoguce dejstvo u vaseljeni svesavrsenog Boga, jedinoga, u preciznom smislu Duha, koji ispunjava vaseljenu i sve sto je izvan vaseljene, sto nije obuhvaceno vaseljenom. Materijalni svet, izlozen nasim osecanjima, ne obuhvata Boga; ni svet duhova, koji nije izlozen nasim osecanjima, ne obuhvata Boga. Kakav je Bog, takva su i Njegova dejstva: i Njegovi sudovi su neobuhvatni. Neka pobozno tihuju pred njima i ljudi i andjeli! U odnosu na Boga duhovi su takodje materija: oni se razlikuju od Boga i po sustini i po svojstvima, razlikuju se nemerljivo mnogo, razlikuju se od Boga onoliko koliko se i sama gruba materija razlikuje od Boga.[26] Takav je zakon o odnosu beskonacnog prema svemu ogranicenom i konacnom. Koliko god se ograniceni predmeti medjusobno razlikovali, koliko god se povecavali ili smanjivali, njihova razlika u odnosu na beskonacno se ne menja, i nikad ne moze da se menja: ona je uvek ista zato sto je uvek beskonacna.


Tesko svijetu od sablazni; jer potrebno je da dodju sablazni, ali tesko covjeku onom kroz koga dolazi sablazan.[27] Ovo je rekao Spasitelj sveta, Gospod nas Isus Hristos. Ovo je receno o dogadjajima koji se desavaju pred nasim ocima, i jos ce se morati desavati, u kojima se svesveti sudovi Boziji slivaju u jedno sa zlocinackim i pogubnim posledicama ljudske gresne, sladostrasne, Bogu neprijateljske slobodne volje.


Potrebno je da dodju sablazni: ovim recima objavljuje se Bozije predodredjenje, objavljuju se sudovi Boziji, nedokucivi za coveka i nedostupni njegovom poimanju. Tesko covjeku onom kroz koga dolazi sablazan: ovim se Boziji gnev objavljuje slugama, propovednicima, zastitnicima greha, sejacima i siriteljima greha u ljudskom drustvu, neprijateljima i goniteljima istinskog bogopoznanja i bogosluzenja. Njihovu nastrojenost i delatnost Bog je vec osudio; vec su izgovorene gromovite pretnje protiv te nastrojenosti i te delatnosti; vec je pripremljena njihova plata – vecni pakao i njegove tamnice, uzasna mucenja i kazne. Ali Bog je dopustio zlonamernu i Njemu suprotstavljenu delatnost i nastrojenost ljudi. Takvi su sudovi Boziji. Zlo koje cine bica ne moze da narusi u Bogu – u svesavrsenom Dobru – Njegovo nenarusivo, neprikosnoveno obitavanje u neizmenjivim svojstvima i dostojanstvima, ne moze da spreci beskrajnu Boziju premudrost da izvrsava svoju svesvetu, svemogucu volju.


Sta je Bozije predodredjenje? To je izraz u Svetom pismu kojim se opisuje Bozija velicina, visa od svega sto covek moze o njoj da kaze. Pojam predodredjenja je veoma blizak pojmu sudova Bozijih: ta dva pojma se cesto stapaju. Objasnicemo, shodno nasim mocima, Bozije predodredjenje, o cijem postojanju svedoci Sveto pismo,[28] i najpre naglasiti da mnogi nepravilno razumeju ovaj pojam, i da upravo time povlace sebe u pogibeljnu provaliju zabluda.

Bog je izvan kategorije vremena[29]: vreme ne postoji za Boga. Vremenom razumna bica oznacavaju utisak koji u njima stvaraju promene pojava u prirodi. Tako nauka definise vreme. I bi vece i bi jutro, dan prvi.[30] Tako Pismo predstavlja nastanak pojma vremena – dakle potpuno saglasno sa zakljuckom pozitivne nauke.[31] Ocito je da spoljasnji utisci ne mogu da deluju na Boga, u protivnom Bog ne bi bio savrsen, povecavao bi se i smanjivao, a to nije svojstvo beskonacnog. Vreme, dakle, za Boga uopste ne postoji: ni buducnost za Njega ne postoji. Ono sto tek treba da se dogodi vec se pojavljuje pred Bozijim licem tako kao da se vec desilo; zagrobna sudbina svakog coveka – ta nuzna i prirodna posledica covekove zemaljske, dragovoljno izabrane delatnosti – vec je poznata Bogu, jer ju je Bog vec resio. Neuoblicen (zacetak) moj videse oci Tvoje,[32] svesavrseni Boze! Ispovedao je ovo nadahnuti prorok: i svaki covek je, kaze logika, duzan da ovo ispoveda.


“Ja sam predodredjen, i nemam nikakve mogucnosti da se protivim predodredjenju, da izmenim ili sprecim Bozije predodredjenje. Zasto da primoravam sebe neumoljivo strogoj hriscanskoj vrlini? Zasto da podvrgavam sebe nebrojenim lisavanjima i da zivim stalno se odricuci zivota? Zivecu ovaj kratki zivot onako kako zelim i kako mi se svidja! Pohitacu onome cemu me mami moja masta, iscrtavacu pred sobom carobne slike! Razonodicu se do mile volje svim nasladama, makar i gresnim! One su raskosno rasute po vaseljeni, i nestrpljiva radoznalost vuce da ih probam i iskustveno poznam! Ako mi je predodredjeno da budem spasen, Bog ce me spasiti, bez obzira na svu moju porocnost. A ako mi je sudjeno da propadnem, propascu bez obzira na sve moje napore da zadobijem spasenje.”


Ovakvo razmisljanje nije nista drugo do nepoznavanje hriscanskih tajni, lazno nazvano znanje i telesno mudrovanje. U njemu se iznosi strasno bogohulstvo, kojeg oni nisu ni svesni. Nesrecno, potpuno pogresno umovanje mnogi smatraju i prihvataju za neoborivu istinu: na njemu se zasniva svojevoljni, bezakoniti i razvratni zivot. Na zemaljskom porocnom zivotu zasniva se vecno zalosni, vecno nesrecni zivot s one strane groba.


Lazno, po dusu pogubno umovanje o Bozijem predodredjenju i Bozijim sudovima nastalo je zbog toga sto dejstva koja su svojstvena jedino Bogu nisu razlikovana od ljudskih dejstava. Jedna greska nuzno vodi u drugu gresku; ona vodi u mnoge greske ako je napravljena u prvoj, polaznoj premisi. Cim covek ne razlikuje svoje dejstvo od Bozijeg dejstva, on je vec, toboze prirodno, potcinio oba dejstva jednom zakonu, jednom sudu, sudu svog razuma. Odatle se pred njim otvorilo beskrajno polje zabluda. Cim je sebe postavio za sudiju Bozijih dejstava, on je samim tim pripisao Bogu isti onaj odnos prema dobru i zlu koji prema njima ima covek. On je, dakle, smatrao da su Bozija svojstva ista kao i covecija svojstva; Bozije misljenje podredio je zakonima ljudskog misljenja: odredio je i neku razliku, ali ne beskonacnu, vec neku svoju, neodredjenu, daleku od svake pravilnosti i smisla.


Od svog bespocetnog pocetka Bogu je bila dovoljna, i sada mu je dovoljna, sama Njegova Rec. Bozija Rec je ujedno i Njegova misao: U pocetku bjese Logos (Rijec), i Logos bjese u Boga, i Logos bjese Bog.[33] Takvo je svojstvo bezgranicnog uma. Zbog svog bezgranicnog savrsenstva Bog ima jednu i jedinstvenu misao, bez obzira na to sto se ta misao iskazuje u sferi razumnih bica kroz bezbrojno mnostvo misli. Nase misljenje O Bozijim sudovima i Bozijem predodredjenju ce dobiti neophodno utemeljenje tek onda kada odvojimo od sebe na beskonacno rastojanje i Bozije bice, i Njegova svojstva, i Njegova dejstva. Predodredjenje covekove sudbine potpuno dolikuje Bogu zato sto je Boziji um neograniceno savrsen, zato sto je Bog nezavisan od vremena. Bozije predodredjenje pokazuje coveku Boziju velicinu i ostaje tajna, poznata jedino Bogu,ali uopste ne suzava covekovu slobodnu delatnost na celom polju zemaljskog zivota, nema nikakvog uticaja na tu delatnost, nikakvog odnosa prema njoj. Posto nema nikakvog uticaja na covekovu delatnost, Bozije predodredjenje nema i ne moze da ima nikakvog uticaja na posledice te delatnosti, na covekovo spasenje i covekovu propast. Dakle, rukovodioci naseg ponasanja su razum i slobodna volja, sa jedne strane, i otkriveno Bozije ucenje, sa druge strane. Otkriveno Bozije ucenje detaljno objavljuje Boziju volju kao sredstvo spasenja,javlja dobru Boziju volju da svi ljudi budu spaseni, objavljuje vecnu muku za one koji gaze Boziju volju. Iz ovoga sledi nesumnjiv zakljucak: hoce li covek biti spasen ili nece, to zavisi jedino od njegove dobre volje, a ne od njemu nepoznatog Bozijeg odredjenja.


Zasto se neko radja bogat i ugledan, a neko siromasan, prezren i ugnjeten, osudjen na dozivotni telesni trud u znoju lica, lisen sredstava za umni razvoj? Zasto neko umire u dubokoj starosti, a neko u cvetu mladosti ili u naponu snage, a neko pak kao dete, cak i kao cedo od svega nekoliko dana?


Zasto je neko stalno zdrav i srecan, a drugoga ne prestaju da muce bolesti, i snalazi ga nevolja za nevoljom, nesreca za nesrecom? Ova i ovima slicna pitanja okupirala su jednom prilikom velikog pustinozitelja Antonija Egipatskog – uzaludno je pustinozitelj trazio resenje sopstvenim razumom, osenjenim Bozijom blagodacu, spremnim da se udubljuje u razmatranje Bozijih tajni. Besplodno razmisljanje je iscrpilo svetog starca, a onda je najednom zacuo glas s neba: “Antonije, to su sudovi Boziji. Ispitivanje sudova Bozijih je stetno po dusu. Pazi na sebe.”[34]


“Pazi na sebe”, o covece! Preduzmi samo onaj trud i samo ono ispitivanje koji su ti sustinski potrebni, neophodni. Odredi tacno samog sebe, svoj odnos prema Bogu i prema svim delovima tebi poznatog grandioznog sveta. Odredi sta ti je dato da saznajes, sta je dato samom tvom sagledavanju, a sta je skriveno od tebe. Odredi stepen i granice svoje sposobnosti misljenja i poimanja. Ta sposobnost, kao sposobnost ogranicenog bica, ima i svoj stepen, i svoj krajnji domet. Ljudska shvatanja, u nekim odredjenim oblicima, nauka naziva potpunim i savrsenim, no ona uvek zavise od ljudske sposobnosti misljenja i poimanja: ona su savrsena onoliko koliko je savrsen covek. Dodji do vaznog znanja da savrseno misljenje o bilo cemu nije svojstveno ogranicenom ljudskom umu, da ono cak nije ni moguce. Savrseno misljenje pripada jedino savrsenom Umu. Bez tog znanja, tacnog i svetog znanja, pravilnost covekove pozicije i uloge i pravilnost covekove delatnosti stalno ce biti strana cak i samom geniju. Ovde mislimo na covekovu duhovnu poziciju i ulogu, i na covekovu duhovnu delatnost, dakle na ono u cemu je svaki covek duzan da se razvija onako kako je to razumnom bicu odredio i propisao njegov Spasitelj. Ne govorimo ovde o onoj vremenski ogranicenoj poziciji i ulozi i onoj vremenski uokvirenoj delatnosti u koju, kao clanovi ljudske zajednice, nakratko dospevamo tokom naseg zemaljskog stranstvovanja.


Sta je meni blize od mene? Sta poznajem bolje nego samog sebe? Neprestano sam sa sobom; po prirodnoj nuznosti stalno moram da pazim na sebe; obracam paznju na druge stvari ukoliko mi je to neophodno. Ljubav prema samom sebi postavio mi je Boziji zakon kao meru ljubavi prema bliznjem. I upravo ja, koji prihvatam obavezu da saznajem ono daleko u dubinama zemlje i mora, u dubinama ispod neba i iznad nebeskog svoda, upadam u nepriliku, u potpunu nedoumicu, ne znam sta da odgovorim sebi kada cujem pitanje: ko sam i sta sam? Ko sam ja? Da li sam sustina? Ali ja sam stalno podvrgnut velikim promenama, od moga zaceca do moje smrti. Sustina, u pravom smislu, nije podlozna promenama; ona mora da pokazuje stalno istu, sebi uvek jednaku silu zivota. Nema u meni potvrde zivota koja je potpuno sadrzana u meni samom; zivotna sila u mom telu se potpuno iscrpljuje: ja umirem. Nije samo smrtno telo podredjeno smrti; ni sama dusa nema u sebi uslova neunistivog zivota: tome me uci Sveto Predanje Pravoslavne Crkve. Bog je darovao besmrtnost dusi i andjelima: besmrtnost nije njihova svojina, nije njihovo prirodno svojstvo.[35] Da bi odrzalo svoj zivot, telo mora da dise i da se hrani proizvodima zemlje; da bi dusa odrzala i sacuvala u sebi svoju besmrtnost, potrebno je da na njoj tajanstveno dejstvuje Bozija desnica. Ko sam ja? Pojava? Ali ja osecam da postojim. Mnogo godina razmisljao je neko o zadovoljavajucem odgovoru na postavljeno pitanje, razmisljao, i udubljivao se u misljenje o samom sebi uz svetlost svetiljke – Duha Bozijeg. Nakon dugogodisnjeg razmisljanja dosao je do sledeceg relativnog odredjenja coveka: Covek je odblesak sustine, i pozajmljuje od te sustine karakter sustine.”[36] Bog, jedini koji jeste[37], odrazava se u covekovom zivotu. Tako se sunce odrazava u cistoj kapi kise. U kapi kise vidimo sunce, ali to sto vidimo u njoj nije sunce. Sunce je tamo, na nedostiznoj visini.


Sta je moja dusa? Sta je moje telo? Sta je moj um? Sta su osecanja srca? Sta su osecanja tela? Sta su sile duse i tela? Sta je zivot? Pitanja nerazresena, pitanja nerazresiva! Hiljadama godina ljudski rod je pristupao razmatranju tih pitanja, napinjao se da ih razresi i odstupao od njih ubedjen da su nerazresiva. Ima li sta sto bolje poznajemo od svog tela? Posto poseduje osecanja, ono je izlozeno dejstvu svih tih osecanja: znanje o telu mora biti sasvim zadovoljavajuce zato sto do njega dolazimo i umom i osecanjima. Na isti nacin dolazimo i do znanja o dusi, o njenim svojstvima i silama, o predmetima koji nisu podvrgnuti osecanjima tela;[38] no takvo znanje je daleko od potpunog i savrsenog.


Da bi otkrila strukturu neke tvari, nauka mora da je rastavi na sastavne, dalje nerastavljive delove, i da zatim od tih sastavnih delova ponovo sastavi rastavljenu tvar. Tako dobijena znanja o tvari nauka smatra pouzdanim, a pretpostavke – dok se potpuno ne dokazu – ne pusta u sistem znanja, u riznicu nauke, mada ih ljudska proizvoljnost proklamuje, i usmeno i u knjigama, kao istine, podsmejavajuci se neznanju i lakovernosti covecanstva. Da bismo ljudsko telo rastavili na delove u onoj meri koja bi nam omogucila da shvatimo njegovu sustinu, morali bismo ga rastaviti jos dok je zivo. A ako zelimo da odredimo smisao zivota, onda nemamo druge mogucnosti do da uhvatimo sam zivot i da ga razmotrimo samog po sebi. Valjanost rastavljanja morali bismo dokazati tako sto bismo iz sastavnih delova vaspostavili zivo telo. Ali to nije moguce. Mi otvaramo i pregledamo jedino leseve[39], i pri tome ne znamo sta zivot ostavlja u telu koje je napustio a sta odnosi sa sobom. Kad otvaramo leseve, mi upoznajemo ustrojstvo masine, skrivene u unutrasnjosti tela, sad vec nesposobne da se pokrece i radi, samim tim lisene svog sustinskog smisla. A sta znamo o nasem telu? Nesto sto je mnogo daleko od potpunog i savrsenog znanja.


Trazicemo odgovor od naseg uma, tog glavnog orudja za sticanje znanja, da on sustinski odredi sebe, sta je on? Sila duse? No ovim smo iskazali samo pojam koji se pojavio u nama zbog utisaka izazvanih dejstvima uma – nismo odredili sustinu uma. Isto ovo moramo reci i o ljudskom duhu, to jest o onim uzvisenim osecanjima srca koja zivotinje nemaju, o osecanjima kojima se ljudsko srce razlikuje od srca zivotinja, o onim otmenim “plus” osecanjima u covekovom srcu u poredjenju sa srcem zivotinja. Duh je sila duse. Kako su sile duse sjedinjene sa samom dusom? Nacin sjedinjenja je nepojmljiv, jer je nepojmljiv nacin sjedinjenja tela sa njegovim osecanjima, vidom, sluhom i ostalim raznim osecanjima. Osecanja tela napustaju telo onda kada ga napusta zivot, odnosi ih iz njega dusa koja odlazi. To znaci da telesna osecanja u stvari pripadaju dusi, i dok ona obitava u telu, dotle se telesna osecanja ispoljavaju kao osecanja tela. Iz ovoga proizilazi nuzan logican zakljucak: dusa oseca isto sto i telo; dusa je srodna sa telom; dusa, dakle, nije potpuno suprotna telu, kako su neki, zbog svog neznanja, nepromisljeno tvrdili, i kako neki i sada tvrde.[40] Medju tvarima postoji postupnost i razlika koja iz nje proizilazi, kao i medju brojevima. Razlika moze biti veoma znacajna, ali ona ne ponistava ni srodnost ni postupnost. U toj postupnosti jedno je grublje u poredjenju sa nama, drugo je finije; ali ono sto je stvoreno, ograniceno, sto postoji u prostoru i vremenu, to mora biti materijalno, a materijalnost je neodvojivo svojstvo svega ogranicenog. Nematerijalan je samo Bog: On se potpuno razlikuje od svih tvari; On je suprotan svim tvarima i po sustini i po svojstvima onako kako je beskonacnost suprotna brojevima, svim bez izuzetka. Eto sta znamo o nasoj dusi, o umu, o srcu! Pa sta znamo? Nesto, samo ograniceno nesto.


Ko sve to potpuno zna? Jedino Bog! On je beskonacan, i zato ima savrseno znanje o svemu; Njegovom znanju nista ne nedostaje. On je i dokazao takvo znanje na savrsen nacin: ni iz cega je stvorio bezbrojne svetove, nama vidljive i nevidljive, znane i neznane. Beskonacnom je svojstveno da nepostojecem daje zivot i privodi ga u postojanje, a to ne mogu da ucine nikakvi brojevi, koliko god bili veliki. Sve sto postoji samim svojim postojanjem dokazuje da je Um koji upravlja vaseljenom bezgranican.[41] Ljudi su otkrili, donekle otkrili, veoma mali broj zakona nastajanja i postojanja. Otkrili su i to da svu prirodu prozima zakonitost koju ljudi ne mogu da shvate. Ako je um potreban za saznavanje delica zakona, tim vise je On neophodan za njihovo sastavljanje.


Covece! “Pazi na sebe”, sebe proucavaj! Ako jasno i shodno svojoj moci saznas sebe, onda ces jasnije i pravilnije gledati na sve izvan tebe. Kako i zbog cega sam priveden u zivot i zasto sam se pojavio na popristu zemaljskog zivota? Dosao sam na ovo popriste mimo svoje volje i nesvesno; ne znam razloge stupanja iz nebica u bice. Promisljam, pronalazim razlog, i ne mogu poreci da mi nema druge do da taj razlog prepoznam u odluci neogranicene, nepoznate, nedokucive volje, kojoj sam potpuno potcinjen. Dosao sam na svet sa sposobnostima duse i tela; one mi pripadaju: one su mi date, nisam ih ja izabrao. Dosao sam sa raznim slabostima; vec sam odredjen za kaznu; dosao sam kao stradalnik i osudjenik na stradanja. Upao sam u okolnosti i prilike koje sam zatekao, ili koje su mi pripremljene – ne znam. Na putu zemaljskog stranstvovanja veoma retko mogu da postupim onako kako ja hocu, da ispunim svoju zelju: skoro uvek me na silu vuce neka nevidljiva, svemoguca ruka, neka bujica kojoj ne moguda pruzim nikakav otpor. Skoro uvek nailazim na neocekivano i nepredvidjeno. Neko me odvodi iz zemaljskog zivota potpuno nenadano, bez i najmanjeg mog pristanka na to, bez imalo obzira prema mojim zemaljskim potrebama, potrebama onih oko mene, kojima sam i po mom i po njihovom sudu neophodan. Odlazim sa zemlje zauvek, i ne znam kuda sam se uputio! Odlazim u groznoj usamljenosti! Sve sto ce me docekati u nepoznatoj zemlji, u koju ulazim smrcu, bice potpuno novo, nesto sto nikada nisam video. Da bih usao u nepoznatu zemlju, moram da ostavim na zemlji sve zemaljsko, moram da skinem sa sebe samo telo. Otuda, iz te nepoznate zemlje, ne mogu da dodam na zemlju nikakvu vest o sebi: tu vest ne moze da cuje niko ko je obucen u kozu zemaljske, grube materije. Moj zivot u ovom vidljivom svetu nije nista drugo do neprestana borba protiv smrti; takav je on od moje kolevke do mog groba. Svakog dana i svakog casa mogu da umrem, ali dan i cas smrti ne znam. Znam da cu umreti; u to nema sumnje, u to ne moze biti ni trunke sumnje, ali zivim kao da sam besmrtan zato sto osecam u sebi besmrtnost. Predosecanje smrti mi je oduzeto, i nikako ne bih mogao da poverujem da covek moze da umre da na svim ljudima ne vidim da je smrt neizbezna sudbina svakog coveka. Koliko god cinio napora, ne mozes, govori Jevandjelje, pridodati rastu svome lakat jedan,[42] ni dlaku jednu bijelom ili crnom uciniti.[43]


“Zasto je to tako? Nesporno je da je mnogo od onoga sto je ovde receno zaista sa pravom receno. Stradalnicko stanje covecanstva na zemlji, svima ocigledno stanje, mora imati svoj razlog. Ali kako potomstvo moze biti krivo za grehove praoca? Pa on je toliko davno ziveo da njegovo potomstvo nista ne oseca prema njemu? Potomstvo se kaznjava – to je ocigledno. A zasto se kaznjava ono, nevino? Zasto ono nosi uzasnu vecnu kaznu? Kazna prelazi sa narastaja na narastaj, tesko pada na svaki narastaj, brise sa lica zemlje svaki narastaj, i to tako sto svaki narastaj pre toga podvrgne bezbrojnim mucenjima. Svaki narastaj dolazi na zemlju bez svesti o tome, bez volje za tim, cak nasilno. Svaki covek stupa u zemaljski zivot bez sposobnosti da samostalno deluje: sposobnosti u detinjstvu vise lice na seme nego na odrasle biljke. Pa kakvo je ucesce potomstva u grehu praoca, ucesce koje je zasluzilo takve kazne, kada nije bilo i nema same mogucnosti da potomstvo ucestvuje u grehu ni tananim pristankom srca ni najmanjom sklonoscu uma? Gde je tu Bozija pravednost? Gde je blagost? Vidim jedino njihovu suprotnost.” Tako vapi nemocni covek, zaslepljen svojim gresnim, materijalnim zivotom. Tako vapi on, i poziva pred sebe sudove Bozije da ih saslusa.


Tako vapi covek koji ne poznaje Boga! Tako vapi ljudska gordost! Tako vapi covekovo nepoznavanje samog sebe! Tako vapi lazno misljenje o sebi i o celokupnom svom polozaju! Tako vapiju oni – no niko ne cuje vapaj. Takvim povicima ljudi, ne shvatajuci to, pokazuju samo svoju bolest sujete i samoobmane: takvim povicima oni razoblicavaju svoju zelju da budu rukovodioci u vaseljeni, da budu sudije i uce Boga kako da upravlja svetom – no niko im ne daje visoke nebeske prestole, na koje su pre pobunjenih ljudi hteli da sednu pobunjeni andjeli. Bezumni poduhvat se zaglibljuje u svojoj bezumnosti, kao u mutnoj dubini, a zrtve, nepromisljeno odusevljene tim poduhvatom, muci tako sto se besplodno trgaju u nerazdresivim lancima. Dogadjaji idu svojim tokom, u domostroju vaseljene ne dolazi ni do kakve promene, sudovi Boziji ostaju neizmenjivi. Surovo iskustvo potpuno i nepobitno dokazuje svu ljudsku nistavnost i samoobmanu.


Veoma precizno matematicko misljenje objasnjava coveku potpuno odredjeno da se on beskonacno razlikuje od Boga i po sustini i po svojstvima, iako se za iskazivanje i jednog i drugog, zbog oskudnosti ljudskog jezika, koriste iste reci. Ono sto je beskonacno se rukovodi zakonima koji su potpuno drukciji od svega sto se moze izraziti brojem po metodu pozitivne nauke, koja je oslonac svih drugih nauka, kao sto su kosti oslonac celog ljudskog organizma. Iz ovog aksioma proizilazi drugi aksiom: dejstva beskonacnog su prirodno nedostupna svim razumnim bicima, koja se mogu izraziti brojem. Broj ostaje broj koliko god se on uvecavao; broj se beskonacno razlikuje od beskonacnog; svi brojevi se beskonacno razlikuju od beskonacnog. Nastojanje da se pojmi nepojmljivo nije nista drugo do posledica laznog znanja, zasnovanog na laznim pojmovima. Takvo nastojanje nuzno ostaje dosledno svom nacelu: njegove posledice su nuzno potpuno pogubne, kao i sve posledice koje proizilaze iz lazi.


Odakle to nastojanje? Ocigledno iz gordog, pogresnog misljenja o sebi, koje toliko zanosi coveka da on daje sebi drugi znacaj od onoga koji mu je dat u neobuhvatnom svetu.


Ispitujem sebe! I evo slike koja je nastala preda mnom dok sam ispitivao sebe! Evo kako su me tacnim crtama, zivim bojama istinito naslikali sami opiti, sami dogadjaji iz mog zivota. Kakav zakljucak moram da izvedem o sebi iz tog slikanja? Zakljucak da ni u kom slucaju nisam samosvojno, samostalno bice, da nemam najosnovnijih, najzivotnijih saznanja o sebi. Ostaje potreba, ostaje neophodnost da mi drugi bolje objasni, da mi objavi moje odredjenje, da mi pokaze pravilno delovanje, i time spreci delovanje bez smisla i cilja.


Tu nasusnu potrebu, tu neophodnost, prepoznao je sam Bog. On ju je prepoznao, On je darovao ljudima objavljeno ucenje, koje nas uznosi do poznanja nedostupnih nasem sopstvenom poimanju. U bogootkrivenom ucenju Bog je otkrio sebe coveku onoliko koliko neograniceni i neobjasnjivi Bog moze biti objasnjen i otkriven ogranicenom coveku. U bogootkrivenom ucenju Bog je otkrio coveku znacaj i odredjenje coveka, njegov odnos prema Bogu i prema svetu, vidljivom i nevidljivom. Bog je otkrio coveku znanje o coveku onoliko koliko je to znanje dostupno covekovom umu. Potpuno i savrseno znanje o coveku, kao i o svakoj drugoj tvari, ima svesavrseni Bog, jedini sposoban za potpuno i savrseno znanje o svemu.


Uporedjeno sa znanjima koja covek dobija tacnim ispitivanjem sebe, Bozije otkriveno ucenje potvrdjuje ta znanja, i ona potvrdjuju njega. Potvrdjujuci se medjusobno, znanja se pokazuju pred covecanstvom u jarkoj svetlosti neoborive istine.


Bozije otkriveno ucenje mi objavljuje, zivotno iskustvo mi dokazuje da sam delo Bozije. Ja sam delo moga Boga! Ja sam sluga moga Boga, sluga potpuno pokoran vlasti Boga: mene je obuhvatila, mene poseduje Njegova vlast, neogranicena, samovladalacka u doslovnom smislu reci. Ta vlast se ne savetuje ni sa kim, ta vlast nikome ne podnosi nikakve izvestaje o svojim namerama i delima: niko ni od ljudi ni od andjela nije sposoban ni da joj da savet, ni da je saslusa, ni da razume njen izvestaj. Logos bjese u pocetku u Boga.[44]


Ja sam sluga moga Boga, bez obzira na to sto mi je data slobodna volja i razum za upravljanje voljom. Moja slobodna volja je sadrzana gotovo jedino u samom izboru izmedju dobra i zla: u svakom drugom smislu ona je odasvud ogranicena. Mogu nesto da pozelim, ali moja zelja nailazi na suprotnu volju drugih ljudi, na suprotne nesavladive okolnosti, i zato najcesce ostaje neispunjena. Mogu da imam mnogo zelja, no moja sopstvena nemoc cini besplodnim mnoge moje zelje.


Neispunjena zelja, pogotovo neispunjena razborita, korisna i preko potrebna zelja, izaziva tugu. Shodno znacaju zelje, tuga moze da se uvecava, a cesto da predje u uninije, cak i u ocajanje. Sta umiruje coveka u teskim trenucima dusevne nesrece, kada je svaka ljudska pomoc ili nemocna ili nemoguca? Umiruje ga samo saznanje da je sluga i delo Bozije: jedino to saznanje ima takvu snagu. Cim covek molitveno kaze Bogu iz sveg svog srca neka mi bude, Gospode moj, po volji Tvojoj, bura u srcu vec pocne da se stisava. Od tih iskreno izgovorenih reci i najvece nesrece gube nadmoc nad covekom.


Sta to znaci? To znaci da covek celim svojim bicem ulazi u oblast svete istine istog onog trena kada ispovedi da je sluga i delo Bozije, kada se potpuno preda Bozijoj volji. Istina daje pravilnu nastrojenost duhu, zivotu. Kada covek udje u oblast istine, kada se potcini istini, tada on dobija moralnu i duhovnu slobodu, dobija moralnu i duhovnu srecu. Ta sloboda i ta sreca ne zavise od coveka i okolnosti.


Ako vi ostanete u nauci mojoj – rekao je Spasitelj Judejcima – zaista ste moji ucenici. I poznacete istinu, i istina ce vas osloboditi. Svaki koji cini grijeh rob je grijehu. Ako vas, dakle, Sin Boziji, koji je Samoistina, oslobodi, zaista cete biti slobodni.[45] Sluzenje grehu, lazi, sujeti jeste u pravom smislu ropstvo, makar spolja izgledalo kao blistava sloboda. To ropstvo je vecno ropstvo. Tu je potpuno slobodan, istinski slobodan, jedino onaj koji je istinski sluga Boga svoga.


Jos dublje uranjam u ispitivanje sebe: preda mnom se otkriva nova slika. Uvidjam da je moja volja potpuno rastrojena, da je nepokorna razumu; uvidjam da je razum izgubio sposobnost pravilnog delovanja. To stanje je malo primetno u rasejanom zivotu; ali u samovanju, kada je samovanje obasjano svetloscu Jevandjelja, stanje rastrojstva dusevnih sila postaje vidljivo na toj velikoj, mracnoj, uzasnoj slici. To stanje tu, preda mnom, potvrdjuje da sam palo bice. Sluga sam moga Boga, ali sluga koji je prognao Boga, odbaceni sluga, sluga koga kaznjava ruka Bozija. I Bozije otkrivenje mi otkriva da sam takav.


Moje stanje je stanje svojstveno svim ljudima. Covecanstvo je vrsta bica koja se muce u raznim pogubnim nesrecama. Drugacije i ne moze biti! Dokaza da je to tako ima svuda oko mene i u meni. Da nisam izgnanik na zemlji, isto kao i moja braca, ljudi, da moj zemaljski zivot nije kazna, zasto bi onda celokupni ovaj zivot bio polje neprestanog truda, neprestanog sudaranja, nezasite zelje, nikada i nicim nezadovoljene? Zasto zemaljski zivot mora da bude put jedino stradanja, nekad veceg, nekad manjeg, nekad primetnog, nekad zaglusenog zanetoscu zemaljskim brigama i nasladama? Zasto postoje bolesti i sve druge nesrece, pojedinacne i opste? Zasto u ljudskom drustvu postoje svadje, uvrede, ubistva? Zasto postoji sve to toliko raznovrsno zlo, koje neumorno ratuje protiv dobra, ugnjetava i progoni dobro, i skoro uvek trijumfuje nad dobrom? Zasto je svaki covek u sebi zatrovan strastima, zasto ga one muce neuporedivo vise nego spoljasnje nevolje? Zasto postoji smrt, koja nemilosrdno prozdire sve? Koji je smisao cinjenice da narastaji smenjuju jedni druge, da iznicu iz nebica, nakratko ulaze u zivot, i opet zauvek uranjaju u nepoznato?


Zasto se svaki narastaj na zemlji prihvata delatnosti tako kao da je vecno na njoj? I cemu ta delatnost kada je uvek protivrecna samoj sebi, kada je uvek zasnovana na naporu, na potocima ljudske krvi, kao na cementu, i kada stalno rusi to sto je stvorila sa istim takvim naporom, sa istim takvim prolivanjem krvi?… Zemlja je dolina izgnanstva, dolina neprestanog nereda i smutnje, dolina kratkotrajnog stradalnickog boravka stvorenja koja su izgubila svoj prvobitno dostojanstvo, i stan, i zdravi razum. Koliko je samo nacina stradanja u ovoj mracnoj i dubokoj dolini! Nema broja tim nacinima: ljudi stradaju i pod pritiskom siromastva i u obilju bogatstva; stradaju i u ubogim kolibama i u velelepnim carskim odajama, stradaju i od nesreca izvana, i od onog strasnog rastrojstva koje je iznutra pogodilo svakog coveka, koje je pogodilo i njegovu dusu i njegovo telo, koje je izopacilo i zaslepio njegov um.


Tako u zagonetkama govorim o sebi! Do takvih nepobitnih, opipljivih zakljucaka dovodi me moje zivotno iskustvo i sve sto se dogodilo i sto se dogadja celom ljudskom rodu. Takvim me prikazuje i Bozije otkrivenje; prikazuje me potpuno odredjeno, i otvara mi vrata u oblast poznanja po daru moga Boga, otvara mi zakljucana vrata do kojih sam mogao da doprem i pred koja sam mogao da stanem jedino radom mog uma. Bozije otkrivenje mi otkriva da je Bog stvorio prvog coveka ni iz cega, da ga je stvorio duhovno otmenog, besmrtnog, dalekog od zla. To otkrivenje ne moze da ne bude istinito: osecam da sam besmrtan, da je zlo daleko od mene; mrzim zlo, muci me, vuce sebi, kao lazov i tiranin. Prvi na zemlji stvoreni covek stavljen je u onaj deo neba koji je nazvan rajem. Tu, u raju, u nicim nenarusenom blazenstvu, on je otrovao sebe tako sto je samovoljno probao zlo, i sa sobom otrovao i unesrecio sve svoje potomstvo. Tog coveka, Adama, pogodila je smrt, to jest greh, greh koji je nepovratno rastrojio coveciju prirodu i ucinio je nesposobnom za blazenstvo. Smrt je ubila Adama, ali ga nije lisila postojanja, sto smrt cini jos uzasnijom, jer je vidljiva; takav Adam bacen je na zemlju u okovima: u grubom i mnogim bolestima sklonom telu, koje je do tada bilo bestrasno, sveto, duhovno. Zbog covekovog greha zemlja je prokleta: izgubila je svoje prvobitno stanje[46] i pretvorila se u ono stanje koje nuzno sledi obitelji izgnanika sa neba zato sto su na nebu pogazili Bozije zapovesti. Neprijateljsku nastrojenost celokupne vidljive prirode prema nama srecemo na svakom koraku. Na svakom koraku vidimo da nas ona prekoreva, osudjuje, da ne odobrava nase ponasanje. Coveku koji nije pokoran Bogu nije pokorna ni ziva ni bezdusna materija. Ona je bila pokorna coveku dok je on bio pokoran Bogu. Sada se ona pokorava coveku nasilno, joguni se, cesto narusava poslusnost, cesto unistava svog gospodara kad zestoko i neocekivano ustane protiv njega. Zakon razmnozavanja ljudskog roda, kojeg je Bog ustanovio odmah nakon stvaranja, nije ukinut; ali je stupio na snagu pod uticajem pada; izmenio se, izopacio. Odnosi medju roditeljima postali su neprijateljski, bez obzira na to sto oni cine savez dvaju tela,[47] izlozeni su mukama pri radjanju, naporima pri odgajanju[48], deca se zacinju u bezakonjima i grehu[49] i zapocinju zivot kao zrtve smrti. Svakom coveku je dat rok boravka na zemlji u raznim i brojnim patnjama. Cim prodje rok, kojeg je odredio nedokucivi Bog, svaki covek mora da sidje u vecnu tamnicu, u pakao, u prostranu unutrasnjost planete zemlje. Sta je covecanstvo ispunjeno gordim mastanjem o sebi, obezumljeno tom sujetnom i laznom mastom? Covecanstvo je smece nepotrebno nebu, pometeno s neba, svaljeno najpre kraj otvora ambisa, a zatim, saobrazno sopstvenom uvecanju, i u sami ambis. Ambis je nazvan bezdanom: takav je on prema ljudima. Iz njega nema izlaza: prijevornice zemaljske nada mnom su dovijeka,[50] govori Pismo.


Pazljivo slusam kazivanje svetog otkrivenja, i uvidjam da je istinito. Nemoguce je ne priznati ga istinitim. Beskonacni Bog je svesavrseno dobro; covek se beskonacno razlikuje od Boga po sustini, a po svojstvima i usmerenju zauzeo je poziciju suprotstavljanja Bogu. Ako je covek, pred Bogom toliko nistavni covek, ujedno i protivnik Bogu, kakav tek onda znacaj on mora da ima pred svetinjom i velicinom Boga? Znacaj prezrene necistote i blata, po svedocenju Pisma.[51] On mora biti udaljen od lica Bozijeg, sakriven od Bozijih ociju.


Bozije otkrivenje poucava coveka da je on delo Bozije i sluga Boziji, gresni sluga, odbaceno delo, koje puzi i propada u svom padu.[52] Zatrovan opstenjem sa nacelnikom i roditeljem zla, sa pomahnitalim i upornim neprijateljem Boga, sa palim andjelom, lisen prirodne slobode cim se pokorio tom svezlobnom duhu, covek je izopacio svoj prirodni odnos prema Bogu, i, slicno palom andjelu, postao neprijatelj Boziji.[53] Neki ljudi su bili zadovoljni tim stanjem jer nisu ni shvatali ni pretpostavljali drugacije stanje, pa su nalazili nasladu u sluzenju grehu; drugi su, poucavani Bogom i ostatkom svoje dobre volje, stupili u pojacanu borbu protiv greha, ali nisu mogli da ociste prirodu od protivprirodne primese, od zla, nisu mogli da raskinu okove ropstva i zbace jaram greha i smrti. Jedino je Tvorac prirode mogao da vaspostavi prirodu.


Covecanstvo se mucilo u strasnom ropstvu vise od pet hiljada godina, po nedokucivom sudu Bozijem; mucilo se ono u ropstvu i obilno punilo tamnice pakla, iako je u samom casu pada u ropstvo dobilo od Boga obecanje da ce biti oslobodjeno. Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu godina, i hiljada godina kao jedan dan.[54] Obecanje je izgovoreno zajedno sa izricanjem kazne za prestup. Covecanstvo je udostojeno tog obecanja zato sto je uzrok pada bila sablazan i zanos, a ne smisljena i namerna zamisao. Posle pet hiljada godina, Iskupitelj, ocoveceni Bog, sisao je na zemlju, kod izgnanika, u zemlju njihovog izgnanstva. Posetio je i predvorje nase tamnice – zemlju i sami pakao. Darovao je spasenje svim ljudima, i ostavio njihovoj slobodnoj volji da prihvate spasenje ili da ga odbace. Oslobodio je sve koji su poverovali u Njega: zatvorene u podzemnom bezdanu izveo je na nebo, a one koji stranstvuju na zemlji uveo u zajednicarenje sa Bogom i raskinuo njihovo opstenje sa satanom. Kada je primio na sebe sve posledice covekovog pada – osim greha – Bogocovek je uzeo i oblicje zemaljskog zivota, palo i odbaceno oblicje, koje Bozija pravednost kaznjava, oblicje koje uvidja svoj pad i ispoveda Boziju pravednost dobrodusnim trpljenjem svih dopustenja.


Nasoj paznji Jevandjelje predlaze dve osobite crte Spasiteljeve delatnosti: najtananije ispunjenje Bozije volje u delima koja zavise od slobodne volje, i potpunu pokornost Bozijoj volji u Bozijim sudovima. Ja sam dosao s neba – rekao je Gospod – ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.[55] Casu koju mi je dao Otac zar daje ne pijem?[56] Najtananije ispunjenje Bozije volje i pokornost Bozijim sudovima Bogocovek je pokazivao celim svojim zivotom. Veliku vrlinu, osnovu svih vrlina, koju je Adam izgubio na nebu, vrlinu poslusnosti Bogu, Bogocovek je doneo sa neba na zemlju ljudima koji se muce u propasti, a muce se zato sto ne slusaju Boga. Ta vrlina je narocito dosla do potpunog izrazaja u cinjenici da je Gospod prihvatio velika stradanja. Buduci da je bio u oblicju Bozijem, On nije prestajao da bude Bog, nego je sebe ponizio uzevsi oblicje sluge, postao istovjetan ljudima, izgledom se nasao kao covjek, unizio sebe i bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu.[57] Zbog takve svesavrsene pokornosti Bogu Gospod je bio jedini istinski sluga Boziji po svojoj covecijoj prirodi.[58] On je bio svesavrseni sluga Boga koji nikada nije odstupio od ispunjavanja Bozije volje i od pokornosti toj volji. Nijedan pravednik nije dovoljno i bez propusta ispunio tu covekovu najsvetiju obavezu prema Bogu.


Okupljenim Jevrejima Gospod je objavio: Ne trazim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.[59] Pred izlazak na stradanja, zivonosna za ljudski rod, pred smrt na krstu, Gospod je otkrio u sebi nemoc palog coveka pred sudovima Gospodnjim, koji ga kaznjavaju. Poceo je da se zalosti i tuguje.[60] Muku svoje duse On je blagovoleo da otkrije izabranim ucenicima: Zalosna je dusa moja do smrti.[61] Zatim se predao molitvi, tom sigurnom pristanistu u nevoljama i iskusenjima. Pao je na lice svoje,[62] a onda je pomocu ljudske prirode uveden u tako usrdni podvig da znoj njegov bijase kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju[63]. Bez obzira na tako napregnuto stanje u koje je bila dovedena ljudska priroda Bogocoveka, Njegova molitva je ujedno pokazivala da u Njemu prisustvuje i ljudska volja i da je u Njemu ljudska volja potpuno pokorna Bozijoj volji. Molitva Bogocoveka izgovorena pred izlazak na stradanja predstavlja duhovno, dragoceno nasledje celokupnog hriscanskog roda: ona ima silu da izlije utehu u dusu koja se muci pod bremenom najvecih muka. Oce moj – govorio je Gospod u svojoj molitvi – ako je moguce, neka me mimoidje casa ova; ali opet ne kako ja hocu, nego kako ti![64] Ali ne moja volja, no tvoja neka bude![65] Casom je Gospod nazvao sudove Bozije. Tu casu Bog predaje coveku na njegovo spasenje.


Bogocovek je dragovoljno blagovoleo da primi na sebe krsnu smrt i ono sto joj je prethodilo: ruganja, zlostavljanja, mucenja. Kao Sin Boziji i Bog, jedne volje sa Ocem i Duhom, On je primio kaznu na sebe, bezgresnog, na Sina covecijeg i ujedno Sina Bozijeg, da bi iskupio gresni ljudski rod. Svome uceniku, koji je, protivno Bozijim sudovima, posegnuo za ljudskim sredstvom da Njega zastiti, On je rekao: Vrati noz svoj na mjesto njegovo. Ili mislis da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi posalje vise od dvanaest legiona andjela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma, u kojima je izneto Bozije odredjenje da ovako treba da bude?[66] Takvo misljenje o dejstvu neizmenjivih sudova Bozijih Gospod je izrazio pred Pilatom. Gordog Rimljanina je uvredilo Hristovo cutanje pa je rekao: Zar meni ne odgovaras? Ne znas li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim? Gospod mu je odgovorio: Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo.[67] Sudovi Boziji dejstvuju, vlast Bozija dejstvuje: ti si orudje koje ne razume sebe. Ali to orudje je obdareno i razumom i slobodnom voljom: u to je ono ubedjeno, iskazuje to drsko i slavoljubivo. Ono je dejstvovalo bez imalo razumevanja sudova Bozijih, dejstvovalo je slobodno i dragovoljno: zato je objavljeno da to dejstvo jeste greh, i da ima svoju tezinu i meru na sudu Bozijem.[68]


Protivljenje Bozijim sudovima smatra se satanskim delom. Kada je Gospod poceo da govori ucenicima da ce mnogo postradati i biti ubijen, Petar ga poce odvracati govoreci: Boze sacuvaj, Gospode; to nece biti od tebe! A on okrenuvsi se rece Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne mislis sto je Bozije, nego sto je ljudsko.[69] Petra je, po svoj prilici, podstaklo dobro osecanje, ali on je postupao onako kako misli i kako dobro shvata pala covecija priroda. A razum i dobro pale covekove prirode neprijateljski su Bozijoj volji i svesvetom dobru, koje izvire iz Boga; oni negiraju i osudjuju sudove Bozije. Ljudski razum i ljudska volja spremni su u svojoj zaslepljenosti da se suprotstavljaju i odupiru Bozijim sudovima i odredjenjima ne shvatajuci da je takav poduhvat besmislen, da je to potpuno ogranicena borba nistavnog bica protiv svemoguceg i svesavrsenog Boga.


Nije vase znati vremena i rokove koje Otac zadrza u svojoj vlasti,[70] rekao je Gospod apostolima kada su ga oni pitali kada ce nastupiti carstvo izrailjsko. Taj odgovor Gospodnji je i odgovor na sva pitanja ljudske radoznalosti i gordosti o Bozijim sudovima. Nije vase, o ljudi, znati vremena i rokove koje Otac zadrza u svojoj vlasti! Dato vam je da znate ono sto je svojstveno vasem umu: vama nije svojstveno da razumete misao beskonacnog Uma.


Vasa delatnost, ljudi, mora sva da bude sadrzana u ispunjavanju Bozije volje. Obrazac te delatnosti pokazao je, pravila te delatnosti predao je ljudskom rodu savrseni covek, Bog koji je primio na sebe covestvo. Podsticani silom najpravilnije vere u Boga, sledite revnosno jevandjelske zapovesti i pokoravajte se pobozno Bozijim sudovima.


Sta dovodi do narusavanja, do gazenja Hristovih zapovesti, do suprotstavljanja Bozijim sudovima, i to suprotstavljanja uzaludnim naporima, ropotom, hulom, ocajem? Prestanak secanja na vecnost, odsustvo secanja na smrt, zaborav da smo kratkotrajni putnici na zemlji, odbacivanje misli da smo izgnanici na njoj, teznja da zadovoljavamo pohote i strasti, zelja za telesnim i gresnim nasladama, pogubno obmanjivanje i sablaznjavanje sebe, a kad sve to opcini coveka, onda on bezumno zloupotrebljava vlast nad sobom i svojom dobrom voljom tako sto prinosi celog sebe na zrtvu zemaljskoj sujeti, ubija sebe za blazenstvo, koje je Iskupitelj vratio stradalnickim podvigom, i time priprema sebi vecni grob u paklu, grob za telo i za dusu.


Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu,[71] savetuje hriscane apostol Pavle, i ukazuje na pokornost Bogocoveka Bozijim sudovima, na bespogovornu pokornost koja ide do primanja na sebe one kazne kojoj su podvrgnuti jedino razbojnici iz redova varvarskih naroda, dakle kazne na koju nisu mogli biti osudjeni oni zlocinci koji su bili rimski gradjani. Odbacimo svako breme i Grijeh koji nas lako zavodi, i sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, Gledajuci na Isusa, Nacelnika i Savrsitelja vjere, koji umjesto predstojece mu radosti pretrpi krst, ne mareci za sramotu. Pomislite, dakle, na Njega, koji je od grjesnika podnio takvo protivljenje da ne malaksete i ne klonu duse vase.[72] Zato i Isus, da bi osvetio narod krvlju svojom, postrada izvan grada. Dakle, izadjimo k Njemu izvan stanista, porugu Njegovu noseci.[73] Izlazenjem izvan stanista i odbacivanjem svakog bremena nazvano je odustajanje od ljubavi prema svetu. Apostol podseca na Boziju utehu, izgovorenu onim Njegovim izabranicima koje je On usinio, i koje, da bi dokazao usinovljenje, posecuje nevoljama: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[74]


Hristos postrada za vas – govori sveti apostol Petar – ostavljajuci vam primjer da idete njegovim stopama.[75] Ako dobro cinite, pa podnosite stradanja, to je ugodno pred Bogom, jer ste na to i pozvani.[76] Takvi su sudovi Boziji! Takvo je odredjenje Bozije! Takav je poziv istinskih hriscana za sve vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja! Hriscani, koje i Bog i nebo ljubi! Ne cudite se – kao da vam se dogadja nesto neobicno, nesvojstveno, nesto izvan uobicajenog reda – ognju koji vam je poslat radi vaseg kusanja.[77] Radujte se nailasku kusanja! Kao sto ovde, na zemlji, postajete pricasnici Hristovih stradanja, tako cete u buducem zivotu postati zajednicari Njegove slave i veselja.[78] Dom Boziji je duzan da se pokorava sudu Bozijem, treba mu taj sud.[79] Domom Bozijim naziva se i sva Crkva Hristova i svaki hriscanin. Taj dom stalno pogane i ozledjuju, i zato je potrebno da ga Bog poseti i ocisti. I kada nevolje, smirujuci covekov duh, toliko sklon preuznosenju, donesu veliku pomoc, tesko je, veoma tesko naci spasenje. Pravednik se jedva spasava![80] Ako je tako, kakav li ce tek biti kraj onima sto se protive jevandjelju Bozijem?[81] Prigrlite smirenoumlje jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat.[82] Oseticete dolazak blagodati po cudesnom miru i utehi koji ce se izliti u vasa srca kada ispovedate da je sud Boziji o vama pravedan, a da ste vi dostojni kazne, i da vam je kazna potrebna. Pri nailasku iskusenja nemojte se predavati tuzi, beznadju, uniniju, ropotu, tim projavama gordosti i bezverja, vec, suprotno tome, ozivljeni i okriljeni verom ponizite se pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vrijeme. Sve svoje brige polozite na Njega, jer se On stara za vas.[83] Stradalnici! Znajte da stradate po Bozijoj volji; budite ubedjeni da vas bez Bozije volje, bez dopustenja Bozijeg ne bi dotakla nikakva nevolja. Gospod je milostivo pogledao na vas, zavoleo je vas, uvideo je da su vase srce i vas zivot po Njegovoj volji, i zato je vama pruzio ruku pomoci u sudovima svojim! On vam je poslao ili dopustio nevolje da budu vase ociscenje, vasa zastitnica, sredstvo za dostizanje savrsenstva. Zato svi koji stradaju po volji Bozijoj neka pri nailasku nevolja predaju celog sebe Bozijoj volji i milosti, neka svesrdno ispunjavaju Bozije zapovesti.[84] Vreme nevolja je ono blazeno vreme u kome Bog zida dusu svog ljubljenog izabranika medju ljudima.

Bog je odredio uski i nevoljama ispunjeni put iz zemaljskog zivota prema nebu: zapovedio je da tim putem hodimo pod krstom; tim putem pod bremenom svog krsta prosao je Vodja hriscanskog plemena, ocoveceni Bog. Krst je trpljenje u Gospodu svih patnji i nevolja koje ce promisao Boziji dopustiti. Takav je sud Boziji. Na cemu je on zasnovan? Na tome da covek na zemlji jeste prestupnik u izgnanstvu. Tom prestupniku dat je kratak zemaljski zivot jedino zato da bi uvideo svoje stanje pada i odbacenosti, da bi shvatio neophodnost spasenja, da bi nasao spasenje posredstvom Iskupitelja ljudi, Gospoda naseg Isusa Hrista. Prestupnik koji ispoveda da jeste prestupnik i trazi pomilovanje mora samim zivotom da ispovedi svoje grehe. Ispovest nije iskrena ako nije posvedocena odgovarajucim ponasanjem. Prestupnik je duzan da dokaze da se istinski obraca Bogu tako sto ce ispunjavati Boziju volju i biti pokoran toj volji: on je obavezan da pred pravednog i milostivog Boga prinese trpljenje Bozijih kazni – dopustenja, da prinese ponizno trpljenje, kao tamjan miomirisni, kao blagougodnu zrtvu, kao verodostojno svedocanstvo vere.


Svi sveti, svi bez izuzetka, isli su putem punim nevolja.[85] Svi su oni prosli polje zemaljskog zivota posuto trnjem, hranili se beskvasnim hlebovima raznovrsnog lisavanja, kropili se gorkim isopom, pili iz case raznih iskusenja. To je bilo neophodno za njihovo spasenje i savrsenstvo: nevolje su im ujedno sluzile i kao sredstvo za duhovno razvijanje, i za lecenje i za kaznjavanje. Ozledjena priroda ni u jednom coveku nije ostala bez donosenja njoj svojstvenog ploda, veceg ili manjeg; nasa ozledjena priroda stalno trazi nevolje kao protivotrov; one gase u njoj saosecanje prema ogrehovljenom otrovu strasti, narocito prema gordosti,[86] najotrovnijoj i najpogubnijoj strasti; one izvode Bozijeg sluzitelja iz nadmenog, nepravilnog misljenja o sebi u smirenoumlje i duhovno znanje. Naduto misljenje o sebi nuzno oduzima pravilnost i dostojanstvo spolja gledano zadovoljavajucem zivotu.[87] Poznah, Gospode – ispoveda se Bogu Njegov sveti prorok – da su sudovi Tvoji pravda, i vaistinu si me smirio.[88] Sudovi Tvoji su dobri,[89] iako spolja strogo izgledaju. Njihove posledice su blagotvorne, zivonosan je i sladak njihov plod. Dobro mi je sto si me unizio, da bih naucio zakone Tvoje.[90] Put istine izabrah, sudove Tvoje ne zaboravih,[91] od sudova Tvojih ne uklonih se[92] zato sto bez pokornosti njima blagougadjanje Tebi nije moguce. U teskim iskusenjima i nevoljama, ne nalazeci niotkud pomoci, opomenuh se sudova Tvojih od veka, Gospode, i utesih se.[93] Na sudove Tvoje se pouzdah.[94] Sudovi Tvoji pomoci ce mi.[95] Sedam puta na dan – to jest neprestano – hvalih Te za sudove pravde Tvoje:[96] covekovo dejstvo koje odgovara dejstvu Boga u Njegovim nedokucivim sudovima jeste neprestano ili po mogucnosti veoma cesto slavoslovljenje Boga. Slavoslovljenje Boga progoni pomisli neverovanja, malodusnosti, ropota, hule, ocaja – i uvodi svete, bozanske pomisli. Apostol govori: A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osudjeni sa svijetom.[97] Amin.

preuzeto sa [You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Božiji Promisao

Počalji od Sponsored content Danas u 9:24:27


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu