Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 28 Avg - 12:18:02



Arhimandrit Sofronije


PODVIG BOGOPOZNANjA


Pisma sa Svete Gore Davidu Balfuru




PREDGOVOR

Arhimandrit Sofronije Saharov (1896-1993) u pravoslavnom svetu je poznat kao autor knjiga -Starac Siluan- (Pariz, 1952), -Videti Boga kao što jeste- (Eseks, 1985), -O molitvi- (Pariz, 1991), -Rođenje za Carstvo Nepokolebivo- (Moskva, 2000) i drugih. Neke od njegovih knjiga, kao -Starac Siluan-, po svojoj popularnosti su postale pravoslavna klasika DžDž veka. Svima onima koji su se makar delom upoznali sa duhovnim nasleđem oca Sofronija, svaka reč o njemu može se učiniti izlišnom. Njegova su dela rečito svedočanstvo o duhovnom bogatstvu ovog izuzetnog podvižnika blagočašća naše epohe.

Životni put oca Sofronija obuhvata gotovo celo prošlo stoleće. Osnovni momenti njegovog duhovnog razvoja su se na ovaj ili onaj način preplitali sa sudbinom čovečanstva u DžDž veku. Pri tom je njegova reč ostajala nezamenjiva duhovna podrška za razna pokoljenja - ona su u njoj nalazila odgovore na mnoga pitanja, pobuđena protivurečnostima, konfliktima i tragedijama savremenog života.

Ova pisma Davidu Balfuru prvo su duhovno delo oca Sofronija. Godine njegovog života koje su prethodile prepisci bile su obeležene napregnutim traganjem za Bogom - Božanskim Apsolutom. Nije ga napuštala misao o tome kako da čovek pređe granicu ovog kratkotrajnog života jer, po njegovim rečima, duh čovekov ne prihvata ideju smrti.(2) Sam otac Sofronije je ovako opisivao svoje stanje u tom periodu: Sav moj život sastojao se u traganju za izlazom iz uskih okvira vremena i prostora(3), ka poznanju Večnog i Apsolutnog. Budući već u Parizu, otac Sofronije je upisao Bogoslovski institut Svetog Sergija kako bi dublje pronikao u hrišćanski pogled na svet. Ali studiranje na Institutu kod istaknutih predstavnika ruskog bogoslovlja tog vremena nije uspelo da zadovolji njegovu žeđ za bogopoznanjem. Onda je 1925. godine otputovao na Svetu Goru gde je primljen u bratstvo manastira Svetog Pantelejmona. Napregnuto unutarnje traganje prethodnih godina pripremilo je podlogu za primanje najveće duhovne pojave naše epohe - starca Siluana (1866-1938). Otac Sofronije je kao niko drugi uspeo da shvati i oceni kako dolikuje bogoslovlje koga se udostojio starac Siluan - drži svoj um u paklu i ne očajavaj.(4) Kako piše otac Sofronije, to je bio zaista istorijski događaj koji je odredio celu našu epohu: to je bio početak pobede, izlaz ka vaseljenskoj ljubavi.(5) I pored toga što je starac Siluan bio polupismen čovek, on je uspeo da razreši najdublja životna pitanja na koja nije umela da odgovori čak ni bogoslovska pariska elita. Sada je starac Siluan proslavljeni svetitelj Pravoslavne Crkve, naširoko poznat i poštovan u celom svetu. Za svetog je proglašen 1987. godine.

Zbog svojstvene mu skromnosti otac Sofronije za života nije želeo da ova pisma postanu svojina čitalaca. U njima je tako mnogo iskrenog, duboko ličnog. Kasnije je priznao Balfuru: Ja sam ti, sa svog neiskustva, pisao o sebi samom, o onome što sam mislio i preživljavao, o tome kako sam se borio sa ovom ili onom strašću... Upravo to neiskustvo ili, drugim rečima, samo požetak iskustva i karakteriše čitav taj period moje veze sa tobom u molitvi. Sada ne bih učinio mnogo toga što sam tada sebi dozvolio. Ali prošlost se ne može izbrisati iz života, kao činjenica. Ona se može pokriti pokajanjem, učiniti besnažnom za večnost, ali kao istorijska činjenica ona će ostati upravo takva. Ja, svakako, nisam prvi kome pada u deo da oseća stid zbog svoje prošlosti, zbog neumesne reči, izrečene ili napisane. Pa i u tome nalazim neko zadovoljstvo što mi je makar narednih godina bilo dato da vidim ranije učinjene greške.(7)

U Jevanđelju je rečeno: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14), stoga bi bilo neumesno sakriti duhovno bogatstvo, sadržano u ovim pismima, zakopati u zemlju talant ove premudrosti duhovne (up. Mt. 25, 18), ili užegavši svetiljku, metnuti je pod sud (Mt. 5, 15), predavši zaboravu reč, Svetim Duhom pokretanu. Nego da se ispuni Gospodom zaveštano: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra deela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Upravo zbog duboko ličnog karaktera i neiskusne iskrenosti, pisma verno odražavaju unutarnje gorenje duha mladog podvižnika, oca Sofronija, pomalo otkrivaju tajne njegovog srca, ispunjenog ognjem ljubavi Hristove. čitajući ih, svako može da zahvati nešto na korist duševnu, na ukrepljenje vere i duhovnu utehu. Pritom ova pisma teško da se mogu smatrati opštim priručnikom za duhovni život, jer sam otac Sofronije naglašava: Pisana određenom licu u određenim uslovima... ona su u svakom pogledu predviđena za neko prolazno vreme. Prema tome, sadržaj pisama bio je određen tekućim duhovnim potrebama njihovog primaoca - Davida Balfura.

DAVID BALFUR

Čitav život Davida Balfura bio je neumorno traganje za životnom istinom. Njegov tragalački znatiželjni um nikada mu nije dopuštao da se zadovolji dostignutim ciljem. Pokretačka snaga u njegovom životu bila je, po njegovim rečima, žeđ za istinskim životom.(9)

David Balfur se rodio 20. januara 1903. godine u porodici engleskih intelektualaca.(10) Ubrzo posle sinovljevog rođenja njegovi roditelji primaju katoličanstvo - to je umnogome odredilo religozno stasavanje mladog Davida. Tokom školovanja u katoličkoj školi on je osetio u sebi priziv za sveštenstvo i monaštvo. Posle školovanja u Rimu 1922. godine postao je iskušenik u benediktinskom katoličkom manastiru Farnburg nedaleko od Londona. Od ranih godina svog duhovnog razvoja ispoljio je interesovanje za pravoslavno monaštvo i 1926. godine je prešao u belgijski manastir Ševtonj u kome se službe vrše kako po zapadnom, tako i po istočnom obredu. Tamo je dao monaške zavete i kasnije se udostojio svešteničkog čina.

BOŽIJI PRIZIV

Godine 1932. desilo se nešto što je preokrenulo čitav život D. Balfura. Posetio je Svetu Goru radi proučavanja nekih rukopisa. Tamo se desio njegov sudbonosni susret sa starcem Siluanom i ocem Sofronijem. Kada je Balfur stigao u manastir Svetog Pantelejmona, prvi ga je na obali, pri izlasku iz čamca, dočekao otac Siluan i ispratio u obitelj. Putem je, kako je kasnije pričao starac Siluan, sve vreme imao želju da kaže Balfuru: Molite se, i Gospod će Vas prosvetiti! Ali nije se tada rešio da mu kaže te reči, no želja ga nije napuštala i čak je postajala sve jača. Tada je, razumevši volju Božju, rešio čak da pozove Balfura u keliju i kazao mu: Bog me je naveo da Vam kažem - molite se, i Gospod Će Vas prosvetiti! Za Balfura, dugo mučenog sumnjama i neodlučnošću koje je želeo da razreši svojim umom - to jest uobičajenim, pogotovo za savremenog čoveka, putem svestranog logičkog razmatranja, ove proste i, u suštini, najobičnije reči u našem životu bile su gotovo otkrivenje. One su mu ukazivale put ka razrešenju mučnih sumnji - put odlučan, premda, možda, i natprirodan. Još jedan shimonah Pantelejmonovog manastira koji je živeo u pustinji jednu vrstu od obitelji, već pošto je Balfur otišao sa Svete Gore pričao je kako je tokom celog Balfurovog boravka na Svetoj Gori i u Pantelejmonovom manastiru imao veoma snažnu želju da mu kaže: Primite Pravoslavlje, ostavite katoličanstvo! Otac Sofronije ga je kasnije upitao:

- Ta zašto ste imali tako neobičnu želju? Toliko posetilaca ima kod nas u manastiru - i katolika i protestanata, i drugih. A pritom mi monasi nemamo običaj da stupamo u kontakt sa gostima i uopšte sa ljudima sa strane, tim pre sa inovernima.

Pustinjak mi je odgovorio:

- Video sam Balfura u Crkvi i zavoleo sam ga, i postalo mi ga je žao što nije pravoslavan, i molio sam se za njega, i eto tako mi se i javila želja da kažem Balfuru da primi Pravoslavlje.

I drugi monasi su imali takvu želju, i mnogi su se za njega molili. Sam otac Sofronije se bez prestanka molio za Balfura danonoćno tokom nekoliko meseci. Molitveno pominjanje Balfura nije ostavljao čak ni onda kada je čitao kanone i pravila, ili vršio poslušanja u Crkvi. On je imao podvig molitvenog zastupništva za Davida, i veoma je mnogo stradao za njega u duši, ali Gospod ga je ubrzo obradovao velikom radošću.

Jeroshimonah Pinufrije, već po Balfurovom odlasku, pitao je oca Sofronija za njega. Otac Sofronije tada ništa o Balfuru nije ispričao: samo je molio da se moli za njega, jer je Balfur, odlazeći, molio sve monahe da se mole za njega. Otac Pinufrije je najpre rekao sa nekom beznadežnošću:

- Što da se molimo za katolike, oni su nam tuđi; daj Bože da se svi spasu.

Međutim, počeo je da se moli. I. kroz nekoliko dana, susrevši oca Sofronija, rekao je:

- Balfur je izuzetan čovek. zamislite, na Vašu molbu, noću na kanonu počeo sam za njega da se molim, i najednom je u meni krenula neka posebna molitva za njega i tako obuzela moje srce da se svih ovih dana i kod kuće i u Crkvi samo za njega i molim.

Otac Sofronije ništa nije rekao: zahvaljivao je Bogu i divio se promišljanju Božjem. Sve to je ispričao starcu Siluanu; a starac je mnogo puta ponovio: Balfur je obraćen u Pravoslavlje čudom.

Kasnije je otac Sofronije, sećajući se tih dana, pisao: Još mi nije ni izdaleka sve poznato u vezi sa Davidom Balfurom. ali već dovoljno da vidim kako čudesno blagodat Božja deluje istovremeno u srcima mnogih ljudi. možda zato da bi ono što neće učiniti jedan, učinio drugi; možda zato da bi što više ljudi privukla učešću u Božanskom Hristovom delu iskupljenja i spasenja sveta; možda zato da bi sve nas čvrsto povezala ljubavlju. možda zato što Ljubav Božja nije bez istine. i mislim da sve ovo što je pobrojano ni izdaleka ne iscrpljuje beskonačnu premudrost Božjeg promisla o nama.(11)

PRIMANJE PRAVOSLAVLJA

Tako je snažan i dubok kod Balfura bio doživljaj promisla Božjeg da mu je postalo očigledno da treba da primi Pravoslavlje. Upravo od tog momenta je otpočela bratska prepiska Balfura i oca Sofronija. Rukovoćen duhovnom podrškom oca Sofronija i očinskim poukama starca Siluana, Balfur je prešao u Pravoslavlje 12. septembra 1932. godine uz priznanje svešteničkog čina. To se dogodilo u Litvaniji. U kanonsko opštenje sa Crkvom primio ga je mitropolit Elevterije, Egzarh Moskovske patrijaršije u Zapadnoj Evropi. Mesto novog služenja oca Davida postalo je podvorje Sveta Tri Jerarha u Parizu (rue Pétel).

Upravo tu je on dao monaške zavete, ali već kao pravoslavni sveštenik. Postrigao ga je arhiepiskop Venijamin. Pri tom mu je vladika dao novo monaško ime - Dimitrije, i poverio ga duhovnom rukovođenju starca Siluana.

ISKUŠENJA

Ubrzo po postrigu kod Balfura su počela iskušenja koja su stavila na ispit njegovu vernost monaškim zavetima i njegovu pravoslavnu veru uopšte. Postavljanjem arhiepiskopa Venijamina za Egzarha Amerike otac Dimitrije je dobio novo poslušanje - da prati svog arhijereja u svojstvu sekretara i prevodioca u SAD-u.

Ubrzo je postao svedok jurisdikcijskog spora između dva jerarha - mitropolita Venijamina (Moskovska patrijaršija) i mitropolita Platona (Zagranična Crkva). Ova sablazan je bila ozbiljna provera njegove još neojačale vere. Po povratku u Evropu Balfur je proveo šest meseci u Londonu u nadi da će stvoriti parohiju - nadi kojoj nije bilo suđeno da se ostvari.

U jesen 1935. godine, želeći da nađe svoje duhovno pristanište, otac Dimitrije je po drugi put doputovao na Svetu Goru i tamo proveo šest meseci u strogom otšelništvu. Ali opet - krah nadanja: svetogorci nisu priznavali ni njegovo katoličko krštenje, ni tim pre njegov sveštenički čin. Posle svega preživljenog na Svetoj Gori civilne vlasti su prinudile oca Dimitrije da napusti Svetu Goru.

RASKID

Nije teško naslutiti šta se zbivalo u duši oca Dimitrija. Razočaranje, umor od neprekidnih duhovnih skitnji, progona i stranstovanja primorali su ga da traži stabilnije mesto služenja. Radi toga se odlučio za duhovni raskid sa svojim starcem - ocem Siluanom - i prenebregao je njegov savet da se vrati u Pariz a zatim ode u Englesku da tamo propoveda Pravoslavlje. U pismu ocu Sofroniju napisao je: Molite se za mene, ne osuđujte me i imajte u vidu da ću se uvek starati da ispunim zapovest da odem i propovedam u Engleskoj. Ali o načinima pripreme, vremenu i sredstvima ostvarenja - čvrsto sam rešio da ću suditi SAM, savetujući se sa crkvenim vlastima i sa onim duhovnicima koje mi Bog pošalje na licu mesta... Savetovaću se i rukovodiću se opštom linijom, ali više od toga ne mogu. Ne treba se služiti starcem kao nekim proricateljem sudbine.(12) Na to je starac Siluan odgovorio: Ta što on naše molitve poredi sa proricanjem sudbine? Jevtino nas je procenio. Neka živi po svome, kako hoće. Iskustvo Će ga poučiti. Izgubio je veru, a bez vere koristi neće biti.(13) Docnije je Balfur govorio: Da sam postupio po savetu starca, moj potonji život bi krenuo drugačije.(14) Zbog svog neposlušanja starcu Siluanu Balfur je žalio do poslednjih dana svog života.

Uzevši sudbinu u svoje ruke, rešio je da ostane u Atini. Ispočetka sve kao da se srećno odvijalo: bio je primljen u bratstvo manastira Pendeli blizu Atine, postavljen za duhovnika, završio je Atinski univerzitet sa odličnim uspehom, uzveden je u čin arhimandrita, određen za nastojatelja crkve pri atinskoj kraljevskoj bolnici Evangelizmos. Posedujući izuzetne muzičke sposobnosti, uspeo je da organizuje tamo profesionalni crkveni hor. Tokom svojih poseta u Evangelizmosu članovi kraljevske porodice često su posećivali bogosluženja u bolničkoj crkvi, privučeni skladnim pojanjem hora kojim je rukovodio Balfur. Tako je otac Dimitrije postao blizak grčkom kraljevskom dvoru i, kako se tada pričalo, ispovedao je neke članove kraljevske porodice.

Ali atinsko služenje oca Dimitrija prekinulo se isto tako iznenadno kao i drugi njegovi poduhvati. Ovoga puta događaj koji je neočekivano uzdrmao njegov život bila je nemačka okupacija 1941. godine. Svega nekoliko dana do dolaska Nemaca u Atinu, ujutro 18. aprila, uspeo je da dobije kanonski otpust od mesnog arhiepiskopa i uveže je već bio na parobrodu sa drugim izbeglicama koje su plovile u Egipat.

Ono što se dogodilo kasnije teško je razumeti jednoznačno: taj momenat je ostao najzagonetniji u Balfurovom životu. Po dolasku u Kairo počeo je da traži novo mesto služenja u Pravoslavnoj Crkvi, budući već poznati arhimandrit i duhovnik, ali - bezuspešno. Unutarnja klonulost njegove vere ovoga puta je dostigla krajnje granice. Sam Balfur je svedočio: Izgubio sam veru u to da je Pravoslavna Crkva 'jedina posednica Istine u svoj njenoj punoći'.(15) Kasnije je otac Sofronije pisao, imajući u vidu sem drugih slučajeva verovatno i Balfurov: U svojim susretima sam imao mnogo prilika da se uverim kako svako opadanje hrišćanstva izaziva ili lične ili društvene katastrofe. Samo se tim opadanjem hrišćanstva i može objasniti bekstvo iz crkvenog tora mnogih lica koja iskreno tragaju za univerzalnom katoličanskom Pravdom i univerzalnom katoličanskom Istinom. Ne govorim o razvraćenima, već o onima koji dubinski traže razrešenje velikih problema našeg života, koji streme integralnom i čak apsolutnom poznanju, prirodnom za čoveka.(16)

Posle pet meseci dokonosti u Kairu obrijao je bradu, skinuo sa sebe rasu i prekinuo sve veze sa Pravoslavnom Crkvom. Ne imajući ni stana, ni novca, ni zarade, ni hleba nasušnog, ni porodice, ni otadžbine, ni, što je najvažnije, VERE, Balfur je potonuo u duboku unutarnju krizu iz koje je počeo da traži izlaz po svaku cenu. Docnije je taj period okarakterisao kao godine potpunog bezbožništva.(17) U Kairu se desilo da je živeo u sobi sa čijih se prozora video britanski konzulat. Kada je video svoje sunarodnike kako ulaze i izlaze iz konzulata, kod njega se prirodno pojavilo osećanje samosažaljenja. U poređenju sa njegovim jadnim tavorenjem njihov život mu se činio stabilnim, sređenim, punim vere u sutrašnjicu. Pod uticajem svog rođaka koji je bio državni činovnik u britanskom predstavništvu u Egiptu, Balfur je počeo da traži posao u konzulatu. Nadao se da đe mu dobro vladanje nekolikim stranim jezicima pomođi da zaradi za život.

Pošto je primljen na posao u obaveštajne službe Britanske armije u Kairu, ubrzo je dobio zvanje majora. Kao čoveku koji je savršeno vladao grčkim jezikom, Balfuru je ubrzo bio ponuđen važan položaj u britanskom Ministarstvu inostranih poslova za političke odnose sa Grčkom. U jesen 1944. bio je upućen u Atinu u svojstvu diplomatskog lica radi posla u Britanskoj armiji.

VAN CRKVE

Po povratku u Atinu, ali sada već kao diplomata, Balfur je obnovio prepisku sa ocem Sofronijem. Razlog buđenja u njemu religioznog interesovanja bila je tragična smrt njegovog brata koji je poginuo u Hong-Kongu u mučilištu japanskog koncentracionog logora za ratne zarobljenike. Taj događaj je u Balfuru obnovio osećanje propadljivosti svega zemaljskog i preživljavanje tragedije ljudskog postojanja, premda je iznutra bio još suviše daleko od oca Sofronija da bi se u njemu rasplamsao nekad ugasli oganj vere. Posle rata Balfurov život je, izgleda, krenuo uobičajenim tokom svetovnog života: rad u diplomatiji, brak, porodica. Zbog službe je morao mnogo puta da putuje iz jedne zemlje u drugu, da živi u mnogim gradovima: Tel-Avivu, Smirni, Đenovi, Ženevi i drugim.

EPILOG

Za sve to vreme otac Sofronije nije prekidao prepisku sa Balfurom. Početkom pedesetih godina otac Sofronije je, predviđajući u bliskoj budućnosti unutarnju promenu u svom prijatelju, predskazao:

Pišeš: Tako je sve to daleko od mene sada... Ne znam možeš li da shvatiš kako sam daleko otišao od svih vas? A ujedno sa tim si dodao: A ipak sa ljubavlju i zahvalnošću se sećam starih prijatelja i želim da sa njima opštim. Ja neskromno mislim da ti ipak nećeš moći SASVIM da zaboraviš našu ljubav u Hristu. Psihološki se dogodilo premeštanje centra tvog unutarnjeg sveta. Snaga novih utisaka, snažan uticaj svega onoga što te sada okružuje, sve to će sa godinama izgubiti svoju jačinu, i tada ćeš iznova videti da ti mi nismo tako daleki, da imamo svoje mesto u tvom srcu kao što za tebe postoji mesto i u našem srcu. Već sam ti govorio i možda je izlišno ponavljati da te neću zaboraviti. Uza sve to, ne smem tako da govorim, jer sam čovek. ¸Neću te zaboraviti' reči su Boga.(18) To nipošto nisu bile prazne reči - otac Sofronije je ostao veran Balfuru do kraja svojih dana.

Naravno, svestan svoje odgovornosti pred Bogom za Balfurovu dušu, otac Sofronije nikada nije prekidao pojačanu molitvu za njega. I, gle, u Ženevi se desio poslednji i konačan zaokret u unutarnjem životu Balfurovom. Bilo je to 1962. godine. Jedne noći je probudio svoju porodicu i, nalazeći se u neobično uzbuđenom stanju, svečano je izgovorio: Ja ponovo verujem. Ostaje tajna kakvu je Božansku posetu tada doživeo, ali od tog trenutka on je pojačano tražio ponovno sjedinjenje sa Pravoslavnom Crkvom. Više od svega je žudeo za Pričešćem Svetim i Životvornim Tajnama - Telom i Krvlju Iskupitelja. Smesta se uputio ocu Sofroniju, svom starom i vernom bratu u Hristu, tada već igumanu manastira Svetog Jovana Preteče u engleskoj grofoviji Eseks. Njihov dirljivi susret se završio dubokom pokajnom Balfurovom ispovešću za sve godine svog duhovnog otuđenja, proživljene daleko od Crkve. Posle toga Balfur se obratio mitropolitu Nikolaju, Egzarhu Zapadne Evrope, sa molbom da ga primi natrag u okrilje Crkve kao mirjanina. Od tog trenutka Balfur je sa velikim staranjem čuvao vernost Pravoslavlju do kraja svojih dana, neprestano se pričešćujući svetim Hristovim Tajnama. Mnogi su se sećali kako je, moleći se na liturgiji, prolivao vrele suze pokajanja. Od tog vremena se obnovio i njegov duhovni kontakt sa ocem Sofronijem. Duhovničko rukovođenje se ovoga puta ostvarivalo ne kroz pisma, već oči u oči tokom njihovih čestih susreta. Upravo zato se u pismima iz tog perioda duhovna pitanja gotovo ni ne dotiču.

Posle dugotrajne bolesti Balfur je u miru otišao Gospodu 11. oktobra 1989. godine. Tako se završio teyak životni put ovog umnogome izuzetnog čoveka. Nešto pre smrti Balfur je jednom o svom proteklom duhovnom putu rekao: Ja sam, kao nerazumno magarence, mislio da stignem dva snažna vranca - starca Siluana i oca Sofronija. U poslednjem pismu otac Sofronije je napisao Balfuru: Da, mi smo povezani zauvek svim onim što se dogodilo u prošlosti tokom više od pola veka. Bog je tako mnogo projavljivao Svoju pažnju prema sudbinama nas obojice da prema Njemu ne smemo izgubiti osećanje večne blagodarnosti.(19)

PODVIG BOGOPOZNANjA

Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12) - takav je put unapred odredio Gospod svima koji su se odvažili da idu njegovim stopama. Čitav život arhimandrita Sofronija bio je neprestani napor radi sticanja Carstva po zapovesti Hristovoj. Taj podvig bogopoznanja je delom odražen u pismima Balfuru. Njih je otac Sofronije napisao dok je živeo na Svetoj Gori, kada je sve njegovo biće bilo usredsređeno na unutarnju borbu za poimanje Božanskog Prvolika. Spisi koji se objavljuju u ovoj knjizi dragoceno su i živo svedočanstvo koje ukazuje na izvore bogoslovlja oca Sofronija. Poniklo na svetogorskom predanju, učenje u njima izloženo umnogome anticipira njegove knjige Starac Siluan i Videti Boga kao što jeste. U suštini, pisma sadrže sve osnovne postavke koje određuju dalje oblikovanje oca Sofronija kao duhovne pojave naše epohe.

Bez sumnje, događaj koji je umnogome odredio njegov bogoslovski lik bio je duhovno opštenje sa starcem Siluanom. Prepiska sa Balfurom delom baca svetlost na prve godine poznanstva oca Sofronija sa starcem Siluanom koje je otpočelo 1930. godine. Kada je otac Sofronije pripremao izdanje knjige Starac Siluan (Pariz, 1952), koristio je ova pisma kao živi spomenik koji je sačuvao duhovni lik starca Siluana: Tamo je mnogo toga bilo napisano pod neposrednim uticajem starca, piše otac Sofronije, i zato bi ona mogla da vaspostave u mom sećanju prilično precizno neke stvari o njemu.(20) Starac Siluan mu je otkrio nove horizonte u duhovnom životu. Otac Sofronije je kasnije pisao: To je bilo onih dana kada nisam nalazio dovoljno reči da izrazim Bogu svoju zahvalnost za svoj susret sa starcem Siluanom. U to vreme ja sam sav bio u ¸znaku' (da ne kažem u ovom slučaju neodgovarajuću reč - pod utiskom) one Svetlosti Preobraženja u kojoj mi je Bog pokazao starca. Posle sedam godina najdublje ¸nedoumice'. u kojoj sam se nalazio do tog susreta, u starcu mi je bilo dato istinsko otkrivenje i utvrđenje.(21)

O BOGOSLOVLJU, NASTALOM U POKAJANJU

U životu samog oca Sofronija to su bile godine dubokog plača zbog sebe samog. Docnije se sećao kako je ponekad u manastiru Svetog Pantelejmona dobijao poslušanje da naglas čita Psaltir bratiji koja se bavila rukodeljem. Dešavalo se da počnem psalam, i osećam kako ne mogu da nastavim - blagodat ¸guši': ridanje se penje u grlo i hoće napolje.

Svim svojim bićem bio je pogružen u taj bolni pakao pokajanja preko koga silazi na čoveka blagodat Svetoga Duha i uzvodi ga u sferu Božanskog Života. U stanju takve blagodati čovek, preporođen u ognju pokajanja, svim svojim bićem živi realnost Božanskog sveta i sazrcava je kao očiglednost. Tom blagodaću je ispunjena svaka njegova reč, svaki pokret njegove duše i srca. Sve projave u svakodnevnom životu, do poslednje sitnice, imaju pečat čistog sazrcanja Istine.

Pisma predstavljaju izuzetan primer kako se takvo stanje pretvara u bogoslovlje. Bogoslovlje kao stanje nije filosofska nauka, čak ni sadržaj molitve, već živo ulaženje u Božansku večnost. I takvo bogoslovlje, kao odraz stanja čistog bestrašća, samo postaje čisto i istinsko u najdubljem smislu te reči.

Uzveden do sazrcanja Istine čovek lako može da prepozna sve što je ne-istina. U tom smislu otac Sofronije je postao nezamenjivi rukovoditelj sumnjama mučenog Balfura kod koga je ostalo mnogo nerazrešenih pitanja dogmatskog karaktera u pogledu pravoslavne vere. Iz odgovora se vidi koliko je duboko otac Sofronije bio upoznat sa tradicijom svetih Otaca Crkve - njihova dela su bila duboko saglasna sa njegovim ličnim opitom. Tako on ne jednom pominje dela prepodobnih Jovana Lestvičnika, ave Doroteja, Isaka Sirina i mnogih drugih. Zahvaljujući izuzetno tananoj duhovnoj intuiciji, otac Sofronije je, kao niko drugi, umeo da nađe reč, ubedljivu čak za tako visokoobrazovanog bogoslova kakav je bio Balfur. Ali skrivena snaga tih pisama nije se sastojala u logičkoj skladnosti ili erudiciji. Ne, Balfur je intuitivno osećao da reči oca Sofronija, i pored njegovog savršenog poznavanja svetootačkih dela, ne potiču od apstraktnog umovanja, već iz sviše mu datog opita i saopštavaju o istinama, kao o činjenicama saznatim i nesumnjivim. Pisma, budući duboka lična ispovest, odražavaju istinski opit i realno poznanje, zahvaljujući čemu imaju karakter pozitivnog svedočanstva o činjenicama duhovnog života.

MISTAGOGIJA KA SAZRCANJU

Obični a u isto vreme izuzetno mudri saveti izloženi u pismima, kao da čitaocu pokazuju put koji vodi istinskom sazrcanju. U njima je ispoljena posebna duhovna trezvenost, tako svojstvena ocima Dobrotoljublja. U prostim i ne mnogim režima upućenim Balfuru sa zadivljujućom dubinom je izražena sva suština učenja Otaca Crkve u pogledu asketskog delanja. Ta tajanstvena nauka je nepristupačna, nedokučiva čak i najvećim umovima, a u isto vreme ona je tako prosta i jasna da je dostupna čak i najneobrazovanijim ljudima: Put ka spasenju počinje od straha Božijeg i protiče u strahu koji može doći dotle da se čovek zaista oseća kao prikovan. Treba voleti osećanje straha Božjeg i čuvati ga. A ljubav treba da se projavljuje, po reči Gospodnjoj, u držanju zapovesti. I u onom Boga se boj, i zapovesti Njegove drži(22) sva je premudrost, sva mistika-tajna. Hrišćanski život je jednostavan i svi mi u životu treba da budemo jednostavni. A i zaista sve je tako razumljivo i jasno.(23) Za Balfura, čoveka sa visokim bogoslovskim obrazovanjem, te reči su bile kao novi dah u njegovom duhovnom razvoju. On se, poput mnogih što su čitali zapadne askete, poduhvatio umnog delanja u nadi da će se odmah pogruziti u svet mistike i natprirodnog, i doći u stanja koja se kod tih autora opisuju. Balfura je posebno privlačio mistički opit Jovana od Krsta jednog od najpopularnijih rimokatoličkih svetitelja karmelita iz DžVI veka.(24) Protivstavljajući rimokatoličkom Zapadu Istinu Pravoslavlja, otac Sofronije piše: Zaista jedino pravilno načelo i osnov duhovnog života je pokajanje.(25) Uvidevši u Balfuru sklonost ka viđenjima razne vrste, otac Sofronije bratski upozorava: St Jean uči u svojoj knjizi o ¸umnom bezmolviju' najvišem delanju duhovnom, o sazrcanju i ljubavi Božanskoj, a Vi ste, pročitavši njegovu knjigu i kao čovek intelektualno zreo, usvojili deo njegovih ideja i pohrlili na ¸svadbu Janjetovu' (Otkr. 19, 7), ne umivši prethodno lice svoje. Hrišćani se ne umivaju ničim drugim do plačem. Verujte, dragi baćuška oče Davide, premda sam i sam neznalica, da je put ka sazrcanju neprelasnomŠ i ljubavi Božanskoj samo jedan pokajanje...(26)Zaustavljajući kod svog sapodvižnika zanose mističkim doživljajima svojstvenim zapadnom podvižništvu, otac Sofronije u njemu postavlja siguran temelj duhovnog delanja: Početak duhovnog života je početak borbe sa strastima. Pobeda nad strastima je najteži posao. To je pobeda veća od svih. Bestrašće je iznad dara čudotvorenja. Strasti se pobeđuju dugom, upornom, tegobnom, neprekidnom danonoćnom borbom uz sadejstvo blagodati. Ispravnoj borbi sa strastima uče nas sveti oci.(27)

Počinjući od, reklo bi se, malih saveta, otac Sofronije postepeno i neprimetno tajnovodi Balfura ka višim pojmovima pravoslavne askeze. Na jeziku dostupnom iskušeniku on objašnjava šta je blagodat sećanja na smrt, šta znači moliti se čistim umom, kako umom biti u srcu (posebno šta je srce duhovno), podrobno objašnjava nauku poslušanja starcu. Prateći svog sabesednika u njegovom duhovnom napredovanju, otac Sofornije ga naposletku uzvodi ka onome što se, u suštini, može nazvati vrhuncem umno-srdačnog delanja: Drži svoj um u paklu i ne očajavaj. U tih nekoliko reči koje je Gospod rekao prepodobnom Siluanu, sadržana je suština svih stremljenja pravoslavnog askete. One odražavaju put Samoga Hrista Koji je Bog smirenja. On je Sebe ponizio uzevši obličje sluge... unizio je Sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2, 7). On siđe u najdonja mesta zemlje, pre nego što uziđe više sviju nebesa (Ef. 4, 9-10). Tako i za sve koji su krenuli za Hristom put na nebo prolazi kroz pakao. Istinski podvižnik Hristov, piše otac Sofronije, da bi izbegao pakao, od ovog života čini pakao i svojom svešću sebe neprekidno nizvodi u pakao, koliko mu snage to dopuštaju.(28) Na taj način, dostižući poslednje dostupne dubine smirenja, čovek prelazi iz smrti u život (up. Jn. 5, 24). Živo iskustvo ovog života Nevečernjeg Dana, opisivano u pismima(29) je, po pravoslavnom predanju, vrhunac bogosazrcanja - kada se čovek sav pogružava u Boga i Netvarna Svetlost ispunjava celo njegovo biće: duh, dušu, čak i telo. Ljubav, sada već nezemaljska, svecelo zahvata dušu i pokreće čoveka na molitvu za ceo svet, za sve ljude, za celog Adama.

O TAJNI LJUDSKIH STRADANJA

Čovek preobražen blagodaću Duha Svetoga drugačije doživljava sve događaje koji mu se na životnom putu dešavaju. U svakoj pojavi on počinje da prepoznaje dobri promisao Božji koji ga vodi ka jedinom i krajnjem cilju - spasenju. Svako projavljivanje Božje volje, s kakvim god tugama bilo skopčano, on doživljava sa svešću da se Bog stara o svom stvorenju, kao Otac, i da sve čini iz ljubavi, na dobro i spasenje čoveku.

Balfur je, postavši pravoslavan, bio u nedoumici usled mnogobrojnih žalosti i raznovrsnih iskušenja koja su ga zadesila. Samo zahvaljujući duhovnoj mudrosti svog sapodvižnika, oca Sofronija, uspeo je da u njima uvidi duboki smisao:

Svi sveti oci naši uče nas, piše otac Sofronije, da su tuge pečat izabranosti od Boga. Tuge Gospod šalje sinovima Svojim koje prima i o kojima se stara onako kako se nijedna mati ne brine o čedu svome...(30)

Otac Sofronije je posedovao dovoljan dar rasuđivanja da shvati kako za Balfura sticanje blagodati još nije postalo jedino potrebno, to jest cilj radi koga hrišćanin sa gotovošću ide na teški podvig samoodricanja, vezan za mnoge tuge. Balfuru je predstojao još dug i težak put ka bitijnom poznanju hrišćanske istine - što je čovek bliži Bogu, što je silnija njegova ljubav prema Hristu, to su češće i dublje njegove tuge, to su veća njegova iskušenja. Na taj put ga je i nadahnjivao otac Sofronije u svojim pismima: Posao duhovnih ljudi je blagodarenje Bogu za pruženu nam mogućnost da dobrovoljno podnosimo tuge radi Imena Njegovog, radi ispunjavanja zapovesti Njegovih; slavoslovljenje beskonačne Premudrosti Božje koja nam je stvorila uslove, povoljne za ta dobrovoljna stradanja. (Neko je rekao da nam Anđeli zavide, budući lišeni te mogućnosti.) Samo na taj način možemo da ispoljimo svoju razumnu ljubav prema Bogu; samo tako čovek može da postane prijatelj Božji, brat Hristov, da dostigne savršeno spasenje - oboženje u Hristu.(31)

Idući stopama Spasiteljevim, čovek postepeno proniče u smisao tajanstvenih reči Hristovih koje su predodredile put svakog hrišćanina: Uska su vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7, 14). Nije li zato apostol Petar, razumevši ih, predskazao u svojoj poslanici da smo mi, hrišćani, pozvani Bogom ni na šta drugo do na stradanja (up. 1. Pt. 2, 21)? Doživevši u sopstvenom iskustvu istinitost apostolovih reči, otac Sofronije piše: Hrišćanin nikada neće moći da dostigne ni ljubav prema Bogu, ni istinsku ljubav prema čoveku ako ne doživi veoma mnoge i duboke tuge. Blagodat dolazi samo u dušu koja se napatila.(32)

Ideji o spasonosnoj suštini stradanja posvećeno je mnogo stranica u pismima. Kao izraz svedobre ljubavi Tvorca, stradanja preobražavaju čoveka, upodobljavajući ga Jedinorodnom Sinu Koji je Sam postradao čak do smrti. Stoga, kao što piše otac Sofronije, volja Božja često vodi na Golgotu.(33) U pismima se, kao nagovor na trpljenje stradanja, navodi povest o nekom svetogorskom pustinjaku koja je potom postala čuvena. Krajnje iznuren od stradanja, on htede da napusti pustinju i promeni svoj način života. Tada mu se u snu javi Gospod, raspet na Krstu, i reče: S Krsta se ne silazi, sa Njega skidaju. I te reči Gospod triput ponovi. A onda se viđenje završi.(34)

Sa posebnim strahom otac Sofronije prvi put dotiče skrivenu temu bogoostavljenosti kojoj će posvetiti tako mnogo pažnje u sledećim knjigama. Kada se podvižnik učvrsti u svojoj ljubavi prema Bogu, tada počinje jedna od najtežih provera: Bog kao da ga ostavlja. To se zbiva sa podvižnicima najžvršćim i najpostojanijim u svojoj ljubavi prema Bogu: Slava Bogu za sve. Premda nam je težak život. Hrišćanski 'živeti', u doslovnom smislu te reči, nemoguće je. Hrišćanski se može samo 'umirati' hiljadu puta svakoga dana.(35) Treba neprestano ubijati dušu svoju u ovome svetu, vazda umiranje Gospoda Isusa nositi da bi se i život Njegov javio u nama.(36) Ispostavlja se da koliko smo 'živi' u ovom svetu, toliko smo 'mrtvi' u Bogu. Ali postoji i užasno stanje bogoostavljenosti. Za čoveka više 'nema života' u ovom svetu, to jest ne može da živi ovim svetom, sećanje na drugi Božanski svet ga vuče 'onamo', ali i pored toga mrak okružuje dušu.(37)

Sa svog neikustva Balfur je bogoostavljenost koju je doživeo otac Sofronije uporedio sa mrakom mistične noći Jovana od Krsta. Budući još nedovoljno duboko upoznat sa pravoslavnom tradicijom, Balfur nije znao da je učenje o bogoostavljenosti neotuđivi deo asketskog predanja pravoslavnog Istoka. O bogoostavljenosti su pisali najveći podvižnici - prepodobni Antonije Veliki, Isak Sirin, Makarije Veliki, Maksim Ispovednik, Siluan Atonski i mnogi drugi, čiji je duhovni naslednik bio i otac Sofronije.

Nastojeći da pronikne u suštinu stradanja, otac Sofronije piše: Kada su tuge moje duše, neprestano jačajući, dostigle, izgleda, vrhunac, tada sam ja, ne putem apstraktnih filosofskih rasuđivanja, već živim i dubokim osećanjem srca, poznao cenu ljudske duše, to jest da je ona vrednija od celoga sveta. Stradanja donose tako veliki plod da kada bismo bili razumniji, ne bismo želeli da 'siđemo s Krsta'.(38)

Svetogorsko iskustvo bogoostavljenosti bilo je za oca Sofronija prvi korak ka otkrivanju najveće tajne ljudskih stradanja. U svojoj poslednjoj knjizi otac Sofronije piše: Kada Bog vidi da više ništa u celome svetu ne može ponovo da otrgne dušu od Njegove Ljubavi (up. Rim. 35-39), tada nastupa period iskušenja, istina, mučnih, ali bez kojih bi ostale nepoznate dubine tvarnog i netvarnog načina Postojanja. 'Surovo' je to iskušenje: nevidljivi mač te odseca od ljubljenog Boga, od Njegove nevečernje Svetlosti. čovek biva pogođen na svim planovima svoga bića. Potpuno mu je nepoznato gde je uzrok tome što je 'sveza ljubavi' koja se u molitvi poput Getsimanske činila konačnom, zamenjena paklom bogoostavljenosti. Odgovor na ovu nedoumicu nalazimo u 12. glavi Poslanice Jevrejima, pogotovo u stihovima 26-29. Ali pre i posle svega imamo 'primer' u Samom Hristu: na Golgoti, prikovan za krst, On pita Oca: 'Zašto si me ostavio?' i odmah zatim: 'Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh.' (Mt. 27, 46; Jn. 19, 30). Dakle, radi nas je otkrivena Tajna Ljubavi Božje: punoća kenozisa prethodi punoći savršenstva.(39)

O VELIČINI ČOVEKOVOJ I O NJEGOVOM NAZNAČENJU

U svojim narednim knjigama Starac Siluan, Videti Boga kao što jeste, O molitvi, Rođenje za Carstvo Nepokolebivo otac Sofronije mnogo piše o tome koliko je velik čovek. Njegove smele reči o ravnobožanskom dostojanstvu čovekovom uošte ne proističu iz neobuzdane gordosti ili prelašćene sujete. Pisma bacaju svetlost na prave izvore njegove antropologije čiji su koreni u mnogovekovnom predanju svetih Otaca: Mi se nadamo učešću u životu večnom. Ali, u stvari, postajući večan, čovek postaje ne samo besmrtan, več i bespočetan. Sveti Grigorije Palama je tako mislio, pozivajući se na Svete Oce... A kada 'Bog bude sve u svima'(40), tada ćemo i mi biti posednici večnosti, i više ne delimično, već potpuno. Tom 'kraju želja' stremi duša i kako se muči dok ga ne dostigneŠ. Tek tada će biti moguća ničim ne pomračena radost(41). U tom smislu pisma nastavljaju veliku tradiciju Svetih Otaca koji uče o oboženju čovekovom. Budući pričesnik i nosilac Božanske blagodati, čovek i sam ceo postaje bog.

Neka ne posluže ove reči na spoticanje onih koji po gordosti sebe smatraju dostojnim ovog zvanja kao nečeg zasluženog. Put ka bogosinovstvu je pokajanje - piše otac Sofronije.(42) Njegove reči se odlikuju trezvenošću u kojoj nema ni trunke bilo kakve maštalačke sujete: Sada se veoma često govori o bogosinovstvu, ali se malo govori o putu do njega. A taj put je pokajanje. Nigde naša duša Boga kao Oca ne poznaje tako jasno kao u pokajanju. Čoveka koji se kaje Bog prima kao bludnog sina, i raduje se zbog njega jer mrtav beše i ožive, izgubljen beše se i nađe se (up. Lk. 15, 32).(43)

O DOGMATSKOJ SVESTI

Iz pisama postaje očigledno da bogoslovlje u njima dostiže onu visinu kada je dogmatska svest već neraskidivo vezana za čitav tok unutarnjeg duhovnog života. Bogoslovski dijalog sa Balfurom zapravo pokazuje kako svaka promena u dogmatskoj svesti neizbežno menja u odgovarajućoj meri i način duhovnog života. I obrnuto, odstupanje od istine u unutarnjem duhovnom životu povlači za sobom promenu u dogmatskoj svesti. Um, osenjen Božanskom blagodaću, nosi u sebi celovitu sliku sveg bića, gde se svaka pojava u duhovnom životu procenjuje Božanskom Istinom. U tom smislu pismo br. 28 O pravoslavnoj dogmatskoj svesti je nesumnjivo remek-delo bogoslovske apologetike koje sadrži u sebi savršeno i celovito viđenje dogmatske osnove pravoslavnog podvižništva. Ono je bilo napisano kao odgovor na sumnje Balfura u pogledu vaseljenske istine Pravoslavlja, kada je on bio počeo da traži nešto više i univerzalnije. U pismu se može pratiti dosledno razjašnjavanje principa jedinstva eklisiologije, dogmatike i asketike: Tri stvari ne shvatam, piše otac Sofronije: 1) nedogmatsku veru, 2) necrkveno hrišćanstvo, 3) neasketsko hrišćanstvo. I ovo troje: Crkva, dogmat, asketika (to jest hrišćanski podvig) - za mene je jedan život.(44)

Otac Sofronije jasno pokazuje da je askeza u čovekovom životu praktični odraz njegovog dogmatskog viđenja. Nema u duhovnom i asketskom životu ničeg slučajnog, jer je sve važno: U osnovi svake asketike nužno leži ova ili ona ideologija (dogmat). Svaka religija - paganstvo, judaizam, islam, panteizam, hrišćanstvo - ima svoju asketsku kulturu, različitu od drugih, i ta različitost je uslovljena različitošću dogmatskih predstava.(45) Pritom je dogmatika, kao slovesni izraz istine, neotuđivi posed Crkve: Ja sam se nekako u sebi uverio, piše otac Sofronije, da će odricanje od Crkve dovesti do odricanja od propovedi apostola... Logos postade telo.(46) Upravo tog Ovaploćenog Logosa, vidljivog, čujnog, opipljivog, propoveda Crkva u svojim dogmatima.(47)

U jednom od pisama otac Sofronije piše: Hrišćanin obavezno treba da bude podvižnik.(48) Podvig bogopoznanja na koji nadahnjuje ova knjiga zaista prevazilazi meru čoveka. U tome je njena originalnost i istinska jevanđeljska dimenzija. Poziv knjige odgovara rečima samoga Hrista: Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš na nebesima (Mt. 5, 48). Ljudski razum klone pri misli kako je moguće poverovati u ovo naznačenje i odvažiti se na ovaj podvig. Ali nepobitne su reči Gospoda koji nam je zapovedio:

NE BOJTE SE!

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Uto 31 Avg - 2:22:28





Rastko Nemanjic - Sveti Sava


Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu. Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru.

Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton. Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.

Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo.

Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bio da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule.

Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i nejgova pratnja briznu u plač. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi među isposnicima, a svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha.

Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao.

Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori, i kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Kada se vratio u manastir Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noć, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a uoči nedelje, provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i leti, a od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići po najoštrijem kamenju. Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim. Posle nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, se zakaluđeri u Studenici i dođe svome sinu u Svetu Goru. Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manstir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Zig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog , podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše. Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa umro. U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi, te uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save.

U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona. U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela, te zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, ne bili nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit. Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te se prilično zadrža u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti".

Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo. Za vreme svog boravka u Srbiji Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj Gori, uvodio je lepe običaje, a štetne iskorenjivao.

Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine.

Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope. Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi Žiču. U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope; prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave. Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana, 1220. godine, sazove sabor kod Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski. Posle svega ovoga, krene Sava u "kanonsku vizitaciju" po celoj državi i svuda je učio, upućivao i jeretike (bogumile) obraćao u pravoslavlje.

Posle nekog vremena, krene na Srbiju ugarski kralj Andrija, sa velikom vojskom. Sava ode k njemu da ga odgovori od rata, a kralj mu reče: "Kad si svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati". Sava se pomoli Bogu, te usred najžešće letnje vrućine pade krupan grad, od kojeg i ugarska vojska nastrada; i kralj videvši to čudo, vrati se natrag.

Arhiepiskop Sava

Dok su jos vodjeni pregovori s papom oko dobijanja kraljevske krune, Sava Nemanjic je napustio Srbniju i otisao u Svetu Goru. Izgleda da se nije slagao sa Stefanovim prevelikim oslanjanjem na Zapad, ali kada je kraljeva kruna dobijena, dobri odnosi medju bracom su ponovo uspostavljeni. Drugacije se inace ne moze objasniti iznenadan Savin odlazak u Nikeju, gdje je otisao sa veoma preciznim planovima.

Dosavsi u Nikeju, Sava se obratio s molbom caru Teodosiju I Laskarisu i vaseljenskom patrijarhu Manojlu Sarantenu Haritopulu da za srpsku drzavu osnuju posebnu arhiepiskopiju i da nekog od monaha iz njegove pratnje imenuju i posvete za arhiepiskopa. Car i patrijarh su izasli u susret toj molbi, ali su za arhiepiskopa izabrali Savu Nemanjica. Znajuci da bi ubuduce izbor arhiepiskopa mogao naici na razne teskoce, Sava je jos zamolio da Srpska arhiepiskopija bude proglasena autokefalnom, cime bi episkopi u srpskoj drzavi dobili pravo da iz svoje sredine biraju i posvecuju arhiepiskopije, bez trazenja saglasosti od vizantijskog cara ili vaseljenskog patrijarha.

To je bilo 1219. godine.

Za srediste arhiepiskopije je odabran manastir ZICA

Prilikom povratka u Srbiju, Sava je iz manastira Hilandara uzeo neophodne spise, obavaio razne poslove za pripremanje arhiepiskopije.


SVETITELJ SRPSKI
,,Blago Srbima sto imaju svetoga Savu!''

Sveti Sava je umro 12. januara, i u crkvenim knjigama toga dana se beleži i spominje, ali se spomen njegov čini 14. januara po starom kalendaru - 27. januara po novom. Neki misle da je to stoga što je proteklo dva dana od smrti njegove dok je glas o smrti stigao u Srbiju, i da je spomen njegov počeo da se obavlja svake godine onog dana kada je glas stigao. Drugi opet misle da je sveti Sava sahranjen 14. januara i da mu se zato u taj dan čini spomen. Treći smatraju da je Sava umro u subotu 12. januara 1236. godine, a srpska ga crkva slavi 14. januara zato što, po crkvenom ustavu, ni jedan svetac ne bi mogao imati samostalne službe

u poprazništvu Bogojavljenja za nedelju dana od Bogojavljenja. Da ne bi osnivač srpske pravoslavne crkve ostao bez samostalne službe, srpsko sveštenstvo je odavno premestilo praznovanje njegove uspomene od 12. na 14. januar, to jest prvog dana u koji, po Bogojavljenju, može biti samostalne službe. Svetog Savu slave i drugi pravoslavni narodi, Rusi, Bugari, Grci...


H I L A N D A R

HILANDAR je srpski manastir koji se nalazi na SVETOJ GORI, a osnovali su ga 1199. godine SAVA NEMANJIC i njegov otac STEFAN NEMANJA (monasko ime Simeon). Manastir je podignut na rusevinama starog manastira Hilandara. Veliki znacaj za ovaj manastir koji se danas nalazi na Grckoj teritoriji, imao je dolazak Rastka Nemanjica. Odmah nakon toga, Srbija je pocela svoje visevjekovno vezivanje za ovaj manastir, ali i za citavu svetu Goru. Kasnije ce u njemu boraviti i Stefan Nemanja, ali kratko posto ce ubrzo umrijeti.



sa sajta Bijeljina.net

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Uto 31 Avg - 8:42:43



ČAŠA HRISTOVA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI





ČAŠA HRISTOVA


Iskala su dva ljubljena ucenika Hristova presto slave od Gospoda – On im je darovao casu svoju.[1]


Casa Hristova su stradanja.


Casa Hristova pruza na zemlji svojim pricasnicima ucesce u blagodatnom Carstvu Hristovom, priprema za njih na nebu prestole vecne slave.


Svi smo mi bez odgovora pred casom Hristovom; niko ne moze da se zali na nju, da je odbije: nju je prvi ispio Onaj koji je zapovedio da je probamo.


Drvo poznanja dobra i zla, ti si ubilo u raju nase rodonacelnike tako sto si ih sablaznilo prelestima culnog nasladjivanja i prelestima razuma. Hristos, Iskupitelj poginulih, doneo je na zemlju, palima i izgnanima, svoju spasonosnu casu. Gorcina te case unistava u srcu prestupnicko, ubistveno gresno nasladjivanje; iz nje obilno smirenje koje se neprestano toci umrtvljuje gordi telesni razum; ako je pijes sa verom i trpljenjem, onda ti se vraca vecni zivot, oduzet i oduziman od nas zbog toga sto smo probali zabranjeni plod.


Casu Hristovu, casu spasenja, primicu.[2]


Casa se prima kada hriscanin podnosi zemaljske nevolje sa smirenoumljem, koje uzima iz Jevandjelja.


Sveti Petar je potegao noz i jurnuo da brani Gospoda, opkoljenog zlotvorima, ali najkrotkiji Gospod Isus rekao je Petru: Stavi nozu korice! Casu koju mi je dao Otac zar dajg ne popijem?[3]


I ti kada te opkole nevolje govori radi utehe i ukrepljenja svoje duse: Casu koju mi je dao Otac zar da je ne popijem?


Gorka je casa; pri samom pogledu na nju nestaju sva ljudska razmisljanja. Zameni razmisljanja verom, i ispij hrabro gorku casu: pruza ti je Otac sveblagi i premudri.

Casu nisu pripremili ni fariseji, ni Kajafa, ni Juda, ne pruzaju je Pilat i vojnici njegovi! Casu koju mi je dao Otac zar da je ne popijem?


Zlo smisljaju fariseji, izdaje Juda, Pilat naredjuje nezakonito ubistvo, izvrsavaju ga vojnici rimskog namesnika. Svi su oni pripremili sigurnu pogibiju sebi svojim zlodelima; ne pripremaj ti sebi pogibiju, isto toliko sigurnu, zlopamcenjem, zeljom za osvetom i zamisljanjem osvete, negodovanjem na svoje neprijatelje.


Otac nebeski je svemoguc, sve vidi: On vidi tvoje nevolje, i da nalazi da je potrebno i korisno da odvrati od tebe casu, On bi to sigurno uradio.


Gospod je – svedoce i Pismo i crkvena istorija – u mnogim slucajevima dopustao nevolje na ljubljene svoje, i u mnogim slucajevima otklanjao nevolje od ljubljenih svojih, saobrazno nedokucivim sudovima svojim.


Kada se pred tobom pojavi casa, ne gledaj na ljude koji ti je pruzaju: podigni svoje oci prema nebu u reci: Casu koju mi je dao Otac zar da je ne popijem?


Casu spasenja primicu. Ne mogu da odbacim casu, taj zalog nebeskih, vecnih blaga. Poucava me trpljenju apostol Hristov: Kroz mnoge nevolje valja nam uci u Carstvo Bozije.[4] Zar da odbacim casu, to sredstvo za dostizanje, za razvijanje tog carstva u sebi! Primicu casu, taj dar Boziji.


Casa Hristova je dar Boziji. Jer je vama darovano – pisao je veliki Pavle Filipljanima – za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[5]


Ti primas casu, ocito, iz ruku covecijih. Sta te se tice da li pravedno postupaju ti ljudi ili nezakonito? Tvoje je da postupas pravedno, po obavezi Isusovog sledbenika: sa blagodarenjem Bogu, sa zivom verom da primis casu, i da je hrabro ispijes do dna.


Dok primas casu iz covecijih ruku, seti se da ona nije casa samo Nevinog, nego i Svesvetog. Kada se toga setis, ponovi, za sebe i za tebi slicne stradalnike gresnike, reci blazenog i razboritog gresnika koje je on izgovorio kada je bio raspet sa desne strane raspetog Bogocoveka: Mi… primamo po svojim djelima kao sto smo zasluzipi… Sjeti me se, Gospode, kada dodjes u Carstvu svome.[6]


Zatim se obrati ljudima i reci im (ako nisu u stanju da razumeju i prime tvoje reci, onda ne stavljaj ciste bisere smirenja pod noge onih koji ne mogu da ih procene, i reci mislju i srcem): “Blagosloveni ste vi, orudja pravde i milosti Bozije, blagosloveni od sada i doveka!”


Time ces samo ispuniti jevandjelsku zapovest koja govori: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu.[7]


Pomoli se za njih Gospodu da bi za uvrede i ponizavanja koje su ti naneli dobio prolazne i vecne nagrade, da bi to sto je ucinjeno nad tobom bilo na sudu Hristovom uracunato u vrlinu samim pociniocima.


Cak i ako tvoje srce nece da postupa tako, primoravaj ga, jer nebo mozes da nasledis jedino ako prisiljavas svoje srce da ispunjava jevandjelske zapovesti.


Ako neces tako da postupas, onda neces biti sledbenik Gospoda Isusa Hrista. Pomno udji u sebe i razgledaj: da nisi nasao drugog ucitelja, da li si se njemu pokorio? Ucitelj mrznje zove se djavo.


Strasno zlodelo je vredjati, tlaciti bliznje; uzasan zlocin je ubistvo. No ako neko mrzi svoga gonitelja, klevetnika, izdajnika, ubicu, gaji zlopamcenje prema njima, sveti im se, onda je njegov greh veoma blizak njihovom grehu. Zaludu taj drugima pokazuje kako je on pravednik.


Svaki koji mrzi brata svojega jeste covjekoubica,[9] objavio je ljubljeni ucenik Hristov.


Ziva vera u Hrista poucava da primamo casu Hristovu: a casa Hristova uliva u srca svojih pricasnika nadu u Hrista; nada u Hrista daje srcu snagu i utehu.


Kakva je muka, kakva je adska muka zaliti se, roptati na odozgo predodredjenu casu!


Pred Bogom su gresni ropot, netrpeljivost, malodusnost, a narocito ocajanje – nakazna ceda prestupnickog neverovanja.


Gresan je ropot na bliznje: oni su orudja nasih stradanja; tim gresniji je ropot kada casa silazi nama pravo sa neba, od desnice Bozije.


Ako pijes casu i pri tom blagodaris Bogu, blagosiljas bliznje, onda si dospeo u sveti pocinak, u blagodatni mir Hristov, i od tada se nasladjujes u duhovnom raju Bozijem.


Nista ne znace sama po sebi privremena stradanja: mi im dajemo znacaj nasom privezanoscu za zemlju i za sve propadljivo, nasom hladnocom prema Hristu i vecnosti.


Trpis gorcinu i odvratni ukus lekova; trpis mucno secenje i paljenje delova tela; trpis dugotrajno izmaranje gladju, dugotrajnu vezanost za sobu; trpis sve to da bi vratio poljuljano zdravlje telu, koje ce se i kad ga iscelis opet neizbezno razboleti, neminovno umreti i istruliti. Pretrpi i gorcinu case Hristove, jer donosi isceljenje i vecno blazenstvo tvojoj besmrtnoj dusi.


Ako ti se cini da je casa nepodnosljiva, smrtonosna, onda znaj da te time ona izoblicava: kazes da si Hristov, a nisi Hristov.


Za istinske Hristove sledbenike casa Hristova je casa radosti. Svete apostole su izbili pred starcima judejskim, no oni su otisli iz Sinedriona radujuci se sto se udostojise da podnesu sramotu za Ime njegovo.[10]


Pravedni Jov je cuo gorke vesti. Vest za vescu stizala je da udara u njegovo tvrdo srce. Poslednja vest bila je najteza: sve sinove i sve kceri njegove zadesila je nasilna, iznenadna, okrutna smrt. Od silne zalosti pravedni Jov je razdro svoj plast, posuo glavu pepelom, a onda od dejstva u njemu zive pokorne vere pao na zemlju, poklonio se Gospodu i rekao: Go sam izasao iz utrobe matere svoje, go cu se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje.[11]


Poveri se u prostoti srca Onome koji je i kosu na glavi tvojoj svu izbrojao: On zna kolika treba da bude isceljujuca casa koja ce ti biti pruzena.


Cesto gledaj na Isusa: On je pred svojim ubicama kao bezglasno jagnje pred onima koji ga strizu; On je predat smrti kao krotka ovca na zaklanje. Ne skidaj s Njega oci – i razblazice tvoja stradanja nebeska, duhovna sladost; rane Isusove iscelice rane tvog srca.


Ostavite se toga – rekao je Gospod onima koji su hteli ga zastite u Getsimanskom vrtu, a onome koji je prisao da ga sveze iscelio je odseceno uho.[12]


Ili mislis – prigovorio je Gospod Petru koji je pokusao da nozem odvrati od Njega casu – da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi posalje vise od dvanaest legiona andjela?[13]


Za vreme nevolja ne isti pomoc coveciju; ne gubi dragoceno vreme, ne trosi snage svoje duse na trazenje te slabe pomoci. Ocekuj pomoc od Boga: na Njegov mig, u svoje vreme, prici ce ti ljudi i pomoci ce ti.


Cutao je Gospod pred Pilatom i Irodom, nije se uopste pravdao. I ti se ugledaj na to sveto i mudro cutanje kada vidis da ti tvoji neprijatelji sude sa namerom da te obavezno osude, da te sude samo zato da bi maskom suda prikrili svoje zle namere.


Kako god da se pred tobom pojavi casa – uz prethodno upozoravajuce postepeno gomilanje oblaka, ili pak najednom, nosena svirepim vihorom – govori za nju Bogu: “Da bude volja Tvoja.”


Ti si ucenik, sledbenik i sluga Isusov. Isus je rekao: Ko meni sluzi, za mnom neka ide, i gdje sam ja ondje ce i sluga moj biti.[14] A Isus je proveo zemaljski zivot u stradanjima: Njega su gonili od rodjenja do groba; Njemu je zloba od samih pelena Njegovih pripremila nasilnu smrt. Nije se zloba nasitila ni kad je dostigla cilj: upinjala se da i samo secanje na Njega zbrise sa lica zemlje.


Stazom prolaznih stradanja prosli su u blazenu vecnost za Hristom svi Njegovi izabranici. Mi ne mozemo da prebivamo zajedno sa njima u duhovnom stanju zato sto ostajemo u telesnim nasladama. Upravo zato Gospod neprestano predaje svojim ljubljenima casu svoju, njome podrzava u njima umrtvljenost za svet i sposobnost da zive zivotom Duha. Rekao je prepodobni Isak Sirijski: “Covek o kome se posebno brine Bog poznaje se po zalostima koje mu se neprestano salju.”[15]


Moli Boga da otkloni od tebe svaku napast, svako iskusenje. Ne treba se drsko bacati u more nevolja: u tome je gordo uzdanje u samog sebe. No kada nevolje dodju same po sebi, nemoj se uplasiti, nemoj pomisliti da su dosle slucajno, sticajem okolnosti. Ne, dopustio ih je nedokucivi promisao Boziji. Pun vere i njenih plodova – hrabrosti i velikodusnosti plovi neustrasivo kroz mrak i buru koja zavija prema mirnoj luci vecnosti jer te nevidljivo vodi sam Isus.


Poboznim i dubokim razmisljanjem izuci molitvu koju je Gospod prinosio Ocu u Getsimanskom vrtu u preteskim trenucima pred Svoja stradanja i krsnu smrt. Tom molitvom docekuj i pobedjuj svaku nevolju. Oce moj – molio se Spasitelj – ako je moguce, neka me mimoidje casa ova; ali opet ne kako ja hocu, nego kako ti.[16]


Moli se Bogu da udalji od tebe napasti, i ujedno se odrici svoje volje, kao gresne volje, slepe volje; predaj sebe, svoju dusu i telo, svoje i sadasnje i buduce okolnosti, predaj bliske srcu bliznje tvoje svesvetoj i premudroj volji Bozijoj.


Bdite i molite sgda ne padnete u napast; jer je duh srcan, ali je tijelo slabo.[17] Kada te skole nevolje, moras cesce da se molis da bi privukao sebi narocitu blagodat Boziju. Jedino pomocu narocite blagodati mozemo da satiremo sve prolazne nesrece.


Kada dobijes odozgo dar trpljenja, pazljivo strazi nad sobom da bi sacuvao, da bi zadrzao uz sebe blagodat Boziju. Nece se tada greh neprimetno prikrasti u duiku ili telo, ni odgoniti od nas blagodat Boziju.


Ako pak zbog nemara i rasejanosti pustis u sebe greh, narocito onaj kome je tako sklono nase slabo telo, koji pogani i telo i dusu, onda ce blagodat odstupiti od tebe, ostavice te samog, ogoljenog. Tada ce nevolja, dopustena radi tvog usavrsavanja i spasenja, surovo napasti na tebe, potresce te tugom, uninijem, ocajem, jer imas dar Boziji ali ne i potrebnu poboznost prema daru. Pohitaj da iskrenim i odlucnim pokajanjem povratis srcu cistotu, a cistotom dar trpljenja, jer on, kao dar Duha Svetoga, pociva jedino u cistima.


Sveti mucenici su pevali radosnu pesmu u peci uzarenoj, i dok su isli po klinovima, po ostrici maca, dok su sedeli u kotlu kljucale vode ili ulja. Tako ce ciniti i tvoje srce: kad privuce sebi molitvom blagodatnu utehu, i dok bude cuvalo tu utehu strazenjem nad sobom, ono ce i u ljutim nesrecama i nevoljama pevati radosnu pesmu zahvalnosti i blagodarenja Bogu.

Ociscen casom Hristovom, um postaje svedok duhovnih vidjenja: on pocinje da vidi sveobuhvatni, za telesne umove nevidljivi promisao Boziji, da vidi zakon propadljivosti u svemu propadljivom, da vidi svima blisku, neobuhvatnu vecnost, da vidi Boga zbog velikih dela Njegovih – u stvaranju i obnovi sveta. Zemaljski zivot mu izgleda kao kratkotrajno stranstvovanje, njegova dogadjanja kao snovidjenja, njegova blaga kao kratkotrajna opticka varka, kratkotrajno, pogubno sablaznjavanje uma i srca.


Kakav je plod privremenih nevolja, koji one donose radi vecnosti? Kada je svetom apostolu Jovanu bilo pokazano nebo, jedan zitelj neba upitao ga je, pokazujuci nebrojeno mnostvo naroda, svetlog, obucenog u haljine bele, koji je pred prestolom Bozijim slavio svoje spasenje i blazenstvo: Ovi obuceni u bijele haljine, ko su, i od kuda dodjose? I rekoh mu: Gospodaru moj, ti znas. I rece mi: Ovo su oni koji dodjose iz nevolje velike, i oprase hanjine svoje i ubijelise ih u krvi Jagnjetovoj. Zato su pred prestolom Bozijim, i sluze mu dan i noc u hramu njegovom; i Onaj koji sjedi na prestolu obitavace na njima. Nece vise ogladnjeti, niti ce vise ozednjeti; i nece ih peci sunce, niti kakva zega. Jer Jagnje, kojeje nasred prestola, napasace ih i vodice ih na izvore voda zivota; i ubrisace Bog svaku suzu sa ociju njihovih.[18]


Otudjenje od Boga, vecna muka u paklu, vecno opstenje sa djavolima i djavolu slicnim ljudima, plamen, studen, mrak pakla – to je dostojno da se naziva nevoljom! To je zaista nevolja velika, uzasna, nepodnosljiva.


Do velike, vecne nevolje dovode zemaljske naslade.


Od te nevolje zasticuje, spasava casa Hristova kada se ona pije sa blagodarenjem Bogu, sa slavoslovljenjem sveblagog Boga, koji u gorkoj casi privremenih nevolja pruza coveku svoju bezgranicnu, vecnu milost.

Preuzeto sa [You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Uto 31 Avg - 8:46:38



KRST SVOJ I KRST HRISTOV

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI





KRST SVOJ I KRST HRISTOV


Gospod je rekao svojim ucenicima: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[1]


Sta znaci krst svoj? Zasto se taj krst svoj, to jest zasebni krst svakog coveka, ujedno naziva i krstom Hristovim?


Krst svoj: to su nevolje i stradanja zemaljskog zivota, kod svakog coveka svoja.


Krst svoj: to su post, bdenje i drugi blagocestivi podvizi kojima se telo smiruje i pokorava duhu. Ti podvizi moraju biti saobrazni snagama svakog coveka, i kod svakoga oni su svoji.


Krst svoj: to su gresne slabosti, ili strasti, kod svakog coveka svoje! Sa jednima se radjamo, drugima se zarazimo na putu zemaljskog zivota.


Krst Hristov je ucenje Hristovo.[2]


Sujetan je i besplodan krst svoj, koliko god on bio tezak, ako se kroz ugledanje na Hrista ne preobrazi u krst Hristov.


Krst svoj postaje za Hristovog ucenika krst Hristov zato sto je Hristov ucenik cvrsto ubedjen da nad njim budno bdi Hristos, da Hristos dopusta na njega nevolje, te neophodne i neminovne uslove hriscanstva, da se nikakva nevolja ne bi priblizila njemu da je Hristos nije dopustio, te da kroz nevolje hriscanin usvaja Hrista, postaje pricasnik Njegove sudbine na zemlji, a stoga i na nebu.


Krst svoj postaje za Hristovog ucenika krst Hristov zato sto Hristov istinski ucenik smatra ispunjavanje Hristovih zapovesti jedinim ciljem svog zivota. Te svesvete zapovesti postaju za njega krst na kome on stalno raspinje svog starog coveka, sa njegovim strastima i zeljama.[3]

Iz ovoga je jasno zasto je za primanje krsta prethodno potrebno odreci se sebe cak do unistenja svoje duse.


Greh je postao tako snazno i obilno svojstven nasoj paloj prirodi da rec Bozija ne prestaje da ga naziva dusom palog coveka.


Da bismo uzeli krst na ramena, moramo se pre toga odreci tela i njegovih hirovitih zelja tako sto cemo mu dati samo ono neophodno za postojanje; moramo smatrati svoju istinu najokrutnijom neistinom pred Bogom, svoj razum potpunim nerazumom, moramo se nakon svega toga sa svom silom vere predati Bogu, zatim neprestanom izucavanju Jevandjelja, i tako se odreci svoje volje.


Ko se tako odrekne sebe, taj je sposoban da primi svoj krst. Pokoran pred Bogom, prizivajuci Boziju pomoc radi ukrepljenja svoje nemoci, on gleda bez bojazni i zbunjenosti na nevolju koja dolazi, priprema se da je velikodusno i hrabro podnese, nada se da ce posredstvom nje postati pricasnik Hristovih stradanja, da ce dostici tajanstveno ispovedanje Hrista ne samo umom i srcem nego i samim delom, samim zivotom.


Krst je tezak dotle dok ostaje krst svoj. Kada se on preobrazi u krst Hristov, tada dobija neobicnu lakocu: Jaram je moj blag, i breme je moje lako, rekao je Gospod.[4]


Hristov ucenik stavlja krst na ramena onda kada uvidi da je dostojan nevolja koje muje poslao Boziji promisao.


Hristov ucenik pravilno nosi krst svoj onda kada uvidi da su upravo ove, a ne druge njemu poslane nevolje neophodne radi njegovog prosvecenja u Hristu i spasenja.


Strpljivo nosenje krsta svog je istinsko gledanje i saznanje svoga greha. U tom saznanju nema nikakve samoobmane. Covek koji ne uvidja da je gresnik, i ujedno ropce i vice sa svog krsta, dokazuje time da povrsnim saznanjem greha samo laze sebe, obmanjuje sebe.


Strpljivo nosenje krsta svog je istinsko pokajanje.


Raspeti na krstu, ispovedaj se Gospodu u pravednosti Njegovih sudova. Okrivljivanjem sebe opravdaj sud Boziji, i dobices otpustenje svojih grehova.


Raspeti na krstu! Poznaj Hrista: i otvorice ti se vrata raja.


Sa krsta svog slavoslovi Gospoda i odbacuj od sebe svaku pomisao jadanja i roptanja, odbacuj je kao zlocin i hulu na Boga.


Sa krsta svog blagodari Gospodu za besceni dar, za krst svoj – za dragocenu sudbinu, za sudbinu da svojim stradanjima podrazavas Hrista.


Sa krsta blagoslovi zato sto je krst istinska i jedina skola, riznica i presto istinskog bogoslovlja. Izvan krsta nema zivog poznanja Hrista.


Ne trazi hriscansko savrsenstvo u ljudskim vrlinama. Tamo njega nema: sakriveno je u krstu Hristovom.[5]


Krst svoj menja se u krst Hristov kada ga Hristov ucenik nosi sa delotvornom svescu o svojoj gresnojsti kojoj je potrebna kazna – kada ga nosi i pri tom blagodari Hristu, i slavoslovi Hrista. Od slavoslovljenja i blagodarenja pojavljuje se u stradalniku duhovna uteha; blagodarenje i slavoslovljenje postaju najizobilniji izvori nesaznajne, nepropadljive radosti koja blagodatno vri u srcu, izliva se na dusu, izliva se na samo telo.


Krst Hristov je samo po svojoj spoljasnjosti surovo popriste za telesne oci. Za Hristovog ucenika i sledbenika on je popriste najviseg duhovnog nasladjivanja. To nasladjivanje je tako veliko da upravo ono potpuno zaglusuje nevolju, pa Hristov sledbenik i u najzescim mukama oseca jedino nasladu.[6]


Mlada Mavra je govorila svom mladom suprugu Timoteju, koji je trpeo strasne muke i pozivao je da ucestvuje u mucenistvu: “Bojim se, brate moj, da cu se, zbog moje mladosti, uplasiti kada vidim strasne muke i gnevnog namesnika, da cu klonuti u trpljenju.” Mucenik joj je odgovarao: “Uzdaj se u Gospoda naseg Isusa Hrista, i muke ce za tebe biti jelej koji On izliva na tvoje telo i duh rose u tvojim kostima koji olaksava sve tvoje bolesti.”[7]


Krst je oduvek sila i slava svih svetitelja.


Krst je iscelitelj strasti, pogubitelj demona.


Smrtonosan je krst za one koji krst svoj nisu pretvorili u krst Hristov, koji sa krsta svog ropcu na Boziji promisao, hule na Njega, prepustaju se beznadju i ocaju. Gresnici koji ne saznaju svoj greh i ne kaju se na krstu svom umiru vecnom smrcu: netrpljenje ih lisava istinskog zivota, zivota u Bogu. Njih skidaju sa krsta njihovog samo zato da njihove duse sidju u vecni grob, u tamnice pakla.


Krst Hristov uznosi od zemlje Hristovog ucenika raspetog na njemu. Hristov ucenik, raspet na krstu svom, misli o nebeskom, umom i srcem zivi na nebu i sozercava tajne Duha u Hristu Isusu, Gospodu nasem.


Ako hoce ko za mnom ici govori Gospod – neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Amin.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Uto 31 Avg - 8:52:32



DRVO ZIMI PRED PROZOROM KELIJE

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI





DRVO ZIMI PRED PROZOROM KELIJE


Zimu 1828. godine, proveo sam u manastiru prepodobnog Aleksandra Svirskog. Pred prozorom moje kelije stajalo je drvo, razgoliceno od mraza, kao skelet, razgolicen smrcu. Usamljenost izostrava cula, izostrava misao, krug njihovog delovanja se prosiruje. Medjutim, more, za koje sveti Jovan Lestvicnik kaze, da ono neizostavno mora da se talasa, zatalasalo se.[1] Ogoljeno drvo mi je sluzilo za utehu: ono me je tesilo nadom na obnovljenje moje duse.


Glasom mojim, glasom mog uma, glasom mog srca, glasom mog bolesljivog tela, glasom slabosti mojih, glasom mojih padova vikah (Ps 141,2): “Gospode, uslisi molitvu moju (Ps 142, 1), slusaj molitvu moju (Ps 141,7), koju Ti saljem okruzen borbama, koje potresaju moj um i srce, okruzen bolestima, koje guse i raslabljuju moje telo, okruzen mnostvom nemoci, koje obuzimaju citavo moje bice, okruzen bezbrojnim padovima, kojima je preispunjen moj zivot. Ti koji si uslisio Jonu koji ti se molio u utrobi kita, uslisi i mene koji ti vapim iz utrobe mojih bezakonja, iz utrobe ada. Iz dubine, iz bezdana grehova, iz bezdana mojih prohteva i iskusenja vikah Tebi, Gospode, Gospode, uslisi glas moj! Izvedi iz tamnice (Ps 141, strasti dusu moju, izlij u nju blagodatnu svetlost! Kada izlijes u nju tu svetlost, svetlost koja je i svetla, i radosna, i zivotvorna, tada ce se ona ispovedati Imenu Tvome (Ps 141,). Kada u deluje dusi ispovest, pobudjena blagodacu, koja prevazilazi um i pogruzava ga u svoju neizrecivu sladost, on, sisavsi u klijet srca, zatvorivsi se u njoj, ne obaziruci se ni na sta culno, izgovara Tvoje ime, poklanja se Tvom imenu, obuhvata Tvoje ime i biva obuzet njim. Tvoje Ime, Reci Bozija i Boze, cini za njega sve druge reci suvisnim! Izbavi me od gonitelja mojih, demonskih pomisli i postupaka, jer se utvrdise vecma od mene (Ps 141,7), vise od volje moje duse, vise nego sto moj um doseze! Utrnu u meni duh moj, smete se u meni srce moje (Ps 142, 4). Obuzese me bolovi smrtni, opasnosti adske snadjose me (Ps 114,3). Gospode, ne uzdam se u svoju snagu: moji padovi me uce da poznam nemoc moju. Ti si Gospode nadanje moje! Samo tada mogu biti u zemlji zivih (Ps 114,9), u zemlji svete pravde Tvoje, kada Ti Gospode spustis blagodat Tvoju u srce moje, kada, uselivsi se u moje srce, budes udeo nasledja moga (Ps 15,5), moja jedina imovina i blago! Obradovace se sveti andjeli Tvoji, obradovace se lica ljudi koji su Tebi blagougodili, kada budu videli moje spasenje. Mene cekaju pravednici, dokle mi ne uzvratis (Ps 141,) milost Tvoju, ne po obilju grehova mojih, nego po obilju Tvog covekoljublja. Amin.”

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sre 1 Sep - 6:47:17



Свети Јован Златоусти

МОЛИТВА ПРЕД ИЗЛАЗАК ИЗ КУЋЕ

Када излазиш из куће најпре реци ове речи :

" Одричем се тебе, сатано , и твога частвовања , и твога служења , и сједињујем се с Тобом , Христе!"

- Па осени чело своје крсним знаком .

- Без ове реченице никад да не излазиш из куће. То нека ти буде палица, то – оружје , то- одбрамбена тврђава , и заједно с тим речима осени и чело своје крсним знаком.
Јер ако се будеш тако наоружавао свуда , не само човек , него и ђаво да те сретне , неће те моћи повредити . ( Христоитија стр. 316-317)

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 10:21:53



СКРИВЕНИ СТАРАЦ - БУГАРИН



Један руски пустињак, схиманах Макарије, који је живео у пећини на Керасији и умро 1888.г., причао је следеће:

Схимонах отац Арсеније, шумар Велике Лавре, био је пре ступања у монаштво 18 година капетан сердара (хришћанске страже Свете Горе), и неколико година чобанин. Знао је све стазе светогорских шума, због чега су га и назначили, када је ступио у Лавру, на дужност шумара. Отац Арсеније је у потпуности одговарао очекивању Лавре. Приликом надзора шуме он је сазнао за пустињака који је живео скривен и случајно је о њему рекао оцу Макарију. Ево како је то било: пред ускрс 1861.г. дошао је ка оцу Макарију отац Арсеније и питао га да ли је спремио нешто за Ускрс? И када је овај објаснијо да нема ничега, Арсеније му је рекао да тих дана долазе барке са једног острва архипелага натоварене уљем, сиром, јајима и осталим, и саветовао му да сиђе у Лавру да се снабде. А када је отац Макарије рекао да он нема новца овај је обећао да ће сам платити: једном речју наговорио је оца Макарија да крене с њим. Путем је отац Макарије стао да се распитује не зна ли он, будући да је тако дуго био шумар, а раније сердар и чобанин, неког од пустињака који живи скривен. Арсеније се ушепртљао. Није желео да открије тајну, али није хтео ни да разжалости старца друга. Тада је Арсеније рекао: - "Ако грех клетве узмеш на себе онда ћу ти рећи." Овај је обећао, говорећи да ће када види скривеног старца, најпре рећи да је он, Макарије, крив.

Када су од Молдавског скита пошли према Лаври, шумар је на пола пута скренуо десно и повео га кроз непроходна места, објашњавајући где живи старац и како ће га наћи. Само, он је сумњао да ће Макарије бити у стању да се спусти у ту провалију, у којој старац живи. Разговарајући тако пришли су до саме провалије: са три стране стене су се спустиле наниже окомито као у гробу, и силаска није било никаквог. Арсеније је рекао: "Ето, ако си у стању да се спустиш онда крени. Кад стигнеш до терасасте избочине, погледај право под стену и тамо ћеш наћи његово пребивалиште". Макарије је почео да се спушта. Касније је говорио да, ма како је било тешко пентрати се по стенама на врх Атоса, приликом сакупљања неувенљивих цветића, овде је било неупоредиво теже.

У почетку су му сметале ципале и он их је бацио доле; затим и сама мантија у којој није могао да се провлачи међу стенама, па је и њу збацио. На крају се приближио дну и тамо на камену нашао своје ствари. Ставши на равно место и погледавши уоколо приметио је старчеву колибицу под стеном. Поред ње расту три маслине и смоква. Приближивши се видео је и самог старца који је седео напољу. Када је старац приметио човека, прекрстио се, пљунуо и брзо ушао у колибу, затворивши се.

Макарије је од оца Арсенија чуо да пустињак осим грчког, бугарског и руског, зна још турски и француски. Макарије је дошао до келије, прочитао молитву и почео да куца на врата. Пустињак дуго није одговарао. Макарије видећи да га овај сматра демоном, почео је да уверава како је он хришћанин и монах.

-"А шта ти треба?" питао је на крају пустињак на чистом руском језику.

-"Дошао сам да те видим."

-"Ко те овамо довео, Бог или демон?"

-"Бог", одговорио је Макарије.

-"Откуд знаш да је Бог? Можда је и ђаво!"

-"Бог", убеђено је рекао Макарије.

Пустињак је и даље молио да што пре оде одатле, јер нема шта да тражи. Макарије је одговарао једино да ће он умрети поред келије, али да отићи неће. Са собом није понео ни одећу ни хлеб.

-"Какав си ти неодговоран и јогунаст човек, ја таквих још нисам видео", продужио је пустињак.

А Макарије је и даље молио да му отвори.

-"О, знам ја ко ти је то рекао", проговорио је старац, "покварен је то човек!"

-"Није његова кривица старче, ја сам крив!"

-"Одлази одавде, молим те, одлази!"

-"Нећу отићи; седећу поред твојих врата до Ускрса и овде ћу умрети. Нећу отићи док те не видим!"

-"Реци, "Богородице . . . ", најзад је рекао старац; и кад је овај рекао молитву, отворио је врата. - "Дакле, шта хоћеш од мене?"

-"Благослови оче", рекао је Макарије и пао старцу под ноге.

-"Бог благословио", одговорио је овај и сео на праг, позвавши и Макарија да седне. Око сат времена је прошло у ћутању, па је старац устао рекавши: -"Иди сад одакле си дошао!"

-"Ја бих хтео, оче, да од тебе чујем коју реч на корист", молио је Макарије.

-"А шта да ти кажем? Ја сам човек грешан, и сем тога ништа не знам. Ти видиш - живим као змија која се од људи крије у својој рупи. Тако и ја живим у овој рупи."

-"Али ипак, биће да нешто знаш; и мени би можда било на корист, ако кажеш."

Видевши простоту Макаријеву, старац је питао: - "А где живиш? Ко је твој духовник?"

-"Живим у пећини на Керасији, а духовник ми је отац Нифонт капсокалијски".

-"А какво је твоје рукодеље?"

-"Правим кашике".

-"Какве?"

-"Обичне и с "благословом" (са изрезбареном руком која благосиља)."

-"Ето видиш, ако хоћеш да ме послушаш, онда немој више да правиш кашике с "благословом" ".

-"А зашто? Такве кашике више купују и у Русији и у Сарају".

-"Нек' они купују, али ти немој да правиш!"

-"Не знам", рекао је замишљено Макарије, "ево у Русику је искусан духовник отац Јероним, па и он ништа не каже, него узима оне с благословом".

-"Отац Јероним", приметио је старац, "јесте искусан духовник у управљању својом братијом, али се у ситнице он не упушта и зато не види да такве кашике не треба правити, јер оне могу доспети у руке неверника и јеретика, који се могу наругати изображеном благослову. Па и у православној породице кашика није икона и није крст; може отац њоме да лупи несташно дете, може да послужи у игри или да се ваља негде заједно са непотребним стварима; а кад тамо на тој кашици стоје два крста, један који представља сам благослов, а други ти урезујеш на рукаву руке која благосиља; знаћи два ће крста бити унижена, а то је грех!"

Макарије је обећао да убудуће неће правити кашике с "благословом"; желео је да још нешто пита старца, али није знао како. На крају је рекао:

-"Ти, оче, од каквог си рода?"

Старац је одговарао преко воље:

-"Ја сам од свих родова".

-"Можда си ти Рус?"

-"Не, ја сам Бугарин".

-"А откуд тако добро знаш руски?"

-"Живео сам на Морфану код једног руског старца јероманаха. Живео сам још и у скиту Свете Ане, на Капсокаливији и на Провати - једном речју, обишао сам разна места и на крају ми је Господ открио ово, где живим већ шеснаест година".

-"А колико година си живео на свим тим местима?"

-"Мислим - више од осамдесет; од како сам дошао на Свету Гору , нисам одавде излазио".

-"А колико је теби уопште година?"

-"Сто осамнаест".

-"Чиме се храниш и откуда ти долази одећа и све остало?"

-"Имам побратима (постриженик код истог старца), који је игуман на једном острву и он ми доставља, долазећи на барци свака три месеца".

На крају је Макарије питао да ли старац дозвољава да га још који пут посети. Овај је одговорио да чак и ако се одлучи на то, неће успети. Тако су се растали.

И заиста: решивши да после извесног времена оде старцу, Макарије је сву одећу издерао пробијајући се кроз непроходно грмље, исцепао је и ципале, али оно место није нашао. Идуће године је поново замолио оца Арсенија који га је посетио да га одведе на оно место; Арсеније му је испунио жељу и Макарије се уз исте оне тешкоће поново спустио до старчеве колибе. Али старца више није било међу живима: свежа хумка са крстом је сведочила о његовој смрти. А сахранио га је, како је закључио Макарије, побратим игуман који му је долазио. Ожалостивши се што није затекао старца, он је пошао према мору у које се слива бистри поточић што извире поред старчеве колибе. Приступ ка мору није тежак тамо при ушћу потока стоји бели крст који је служио као знак игуману.



Осим овог старца отац Арсеније шумар је знао за још три друга скривена старца; али о месту њиховог боравка никоме није хтео да каже, ма колико га молили. Значи да су били и да још увек постоје такви сакривени старци које нико не познаје сем оних који су највернији. Ево примера:

Пет година посла одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сустретом, заподенули су разговор:

-"Благослови оче".

-"Бог благословио".

-"Како живиш?"

-"Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

-"Врло добро, после одласка поганих Турака!"

-"Каквих Турака?"

-"Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

-"Каквог устанка!"

-"Зар ти не знаш, да се десет година преливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

-"Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Ракавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније када су дошли у скит Свете Ане, причали су о овом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.



АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА стр. 36-40.

. . . "Ја сам одувек волео пустињу", каже. "Само не може се право у пустињу. Свака пустињачка келија припада неком манастиру, а када се њима јавиш да ти је доделе, рећи ће ти: "Ти си, брате нама овде потребан". Не може се одмах у пустињу. А потребан си када долазиш, и после тридесет година, и увек. Тако сам ја до дана данашнјег овде. Јер, нећу да одем на своју руку, без благослова. Зашто је живот у пустињи погоднији за монаха? Па зато што ради само за себе, само толико колико да избегне највећу монашку беду: да од другог мора да мољака за храну. А остало време онда може сам да распореди за молитву, на читање свог монашког правила, дању, ноћу, кад му одговара, али тако да црква никад није запостављена. Тако прави пустињак, који се високо успео, коме ни хране скоро више да не треба, може да ради сваки дан само помало, а све остало време да се моли, да се посвети Господу".

"А има ли данас на Светој Гори тих великих подвижника каквих је некада било, тих преображених стараца светитеља, какви су живели у египатској пустињи и које знамо из не тако давне руске књиге о странику", питам, и очекујем све, само не причу какву ми је испричао. Из подрума смо се попели у његову келију. Седимо уз фењер, нуди ме чајем, кроз прозор гледам сложену громаду Милутинове цркве у слабој светлости. Тишина којом се пролама чак и његов шапат (нисмо више у подруму па морамо да пазимо да не пробудимо друге), даје посебну озбиљност томе што говори, запечаћује његове речи чистом вером.

"Има их, како да нема", каже. "Има их разних овде на Атону, неколико стотина пустињака, можда и хиљаду. Могао си и сам да видиш неке од њих, оне што живе у келијама разасутим по каруљском стењу или у шумама на Провати. А највише око Кареје, по двојица, по тројица, по десет, или тако сами. . . Свако их може видети како обрађују своје баште, понекад им можеш бити гост, стајати заједно са њима на молитви. Има и таквих које ћеш тешко да видиш, јер се и не показују. Они живе далеко, кријући се од радозналаца, а силазе до манастира само једном у неколико месеци, да узму оно најнеопходније - уље за кандила, брашно за просфоре. Узму то, и брже натраг у своју самоћу. Кад овако као ти дођеш на Свету Гору само на неколико дана, треба да имаш велику срећу па да видиш неког од тих стараца. А ако случајно натрапаш на пустињу некога од њих, може ти се десити и да те тера. Ако, пак, будеш стрпљив и упоран, ако види да заиста желиш са њим да разговараш и да си због тога спреман и грдње да претрпиш, он ће пустити себи. Али тада...

Такво једно братство (кажу да је међу најстаријима братствима Свете Горе) видели су, ето, последњи пут пре осам година, а пре тога је било прошло шеснаест година, а да их нико није видео, а пре тога и не зна се колико. А ево како је то било последњи пут: Изашао неки млад монах, који је био у послушању код једног старца у пустињи, да се прошета ујутро после литургије, и у шуми не тако далеко од келије, одједном наиђе на пропланак на коме стоје непознати монаси, њих шесторица, опевају мртваца. Пришли су му и рекли да су они по традицији братство од седам чланова, да седмог, како види, управо сахрањују, и пошто је он први наишао, они га сада питају неће ли да им се придружи, да буде седми у братству. Слутећи о каквом се братству ради, монах пожеле да буде један од седморице, али не смеде да пристане не питавши старца код кога је био послушник. И похвалише га за то, и рекоше нека пита свог старца, јер такав и јесте монашки ред. Самовоља још ничему добром није довела, али да пази: када се буде враћао, мора да буде сам. Не треба они да буду објект нечије радозналости. Старца, међутим, када је чуо за седморицу, обузе чудан немир. Никако није могао да га сакрије, само је понављао да их мора видети, па макар после тога и умро. Кренули су да их потраже заједно, лутали су ниском шумом, саплитали се окамење, и видели само трње и шипраг и оштар жбун и суву траву и чкаљ и усијано небо. Ни питомог пропланка, ни загонетног братства није било, иако је млади монах био више него уверен да ће их лако пронаћи. Добро је познавао падину изнад келије, нису били далеко, али ипак. . . Лутали су сатима по жези, све док старац није схватио да их никада неће наћи, јер му није било суђено да их види.

А братство је то најсветије и најмолитвеније братство светогорско. Постоји о њима и старо предање - да ће управо они одслужити последњу литургију на Земљи, оваквој каква је, пре него што наступи време "Царства небеског".

Завршио је причу. Сад знам шта је његов, шта је светогорски идеал монаштва. Ово братство светих који својим молитвама спасавају свет. А спасавају га све дотле док живе и у срцима оваквих "обичних", "лоших" монаха.


Борис Зајцев и Павле Рак: СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ, стр. 159-161
или Павле Рак: ПРИБЛИЖАВАЊЕ АТОСУ

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 10:29:43



Епископ Стефан (Никитим)

МАТРЈОНУШКА





"Покајте се, јер се приближи царство небеско"; Мт.(3,2)



"Покајте со и верујте Јеванђеље"; Мк . (1,15)



Тридесетих година био сам бачен у концентрациони логор. Будући да сам био лекар, у логору ми је било одређено да радим у амбуланти. Већина логораша налазила се у тако тешком стању да то моје срце више није могло да подноси, те сам многе ослобађао од рада да бих им макар мало олакшао муке, а велики бројоних најслабијих слао сам у болницу. И некако баш у то време, модицинска сестра која је са мном радила, такође логорашица, рече ми неком приликом: "Докторе, чула сам да је против вас достављена пријава, која вас оптужује за прекомерну млакост према логорашима, и да вам прети продужење робије на 15 година". Сестра је била озбиљна жена, добро обавештена о збивањима у логору, и ја сам се од њених речи ужаснуо. Био сам дотад осуђен на три године, које су се примицале крају, и већ сам бројао месеце и недеље који су ме делили од слободе, кад одједном - још 15 година! Нисам тренуо читаве ноћи, а када сам ујутро дошао на посао, медицинска сестра снуждено обори главу, видећи моје смркнуто лице. После прегледа болесника, она ми као са устезањем рече: "Докторе, ја бих вам дала један мали савет, но, бојим се да ћете ми се смејати". "Само реците", одговорих ја. "У Пензи, у граду из којога сам родом, живи једна жена по имену Матрјонушка. Господ јој је дао особиту силу молитве и ако се за кога почне молити, за њега се увек и измоли. Њој се обраћају многи људи, а она никоме не отказује. Ето, покушајте и ви!", узбуђено ми рече сестра. "Да вичем? Одавде? Па, она живи стотинама километара далеко од нас?!", рекох. "Ја сам и мислила да ћете ми се ви смејати, но она ће вас сигурно чути и одавде. Ви, пак, овако учините: кад увече пођете у уобичајену шетњу, издвојте се мало на страну од свих, и три пута, из гласа, што можете јаче, викните Матрјонушка, помози ми, у великој сам невољи! Она ће вас чути и помоћи ће вам." И мада ми се све то чинило помало чудно и личило ми на некакво врачање, упркос свему, исте вечери, идући у шетњу, учиних како ме научи моја помоћница, Прође дан, недеља, месец... А мене нико не зове. У администрацији логора, у међувремену, догодише се неке промене - једног сменише, други дође. Прође још пола године и наста дан мога изласка из логора.

Док су ми давали документа у команди логора, замолих да ми напишу дозволу за онај град где је живела Матрјонушка, јер сам се још пре тога, онога дана када сам је призвао, заветовао да ћу је свакодневно помињати у молитвама, ако ми помогне, и да ћу по изласку из логора отићи до ње и захвалити јој се. Узимајући документа, чух да и нека друга двојица, који су такође излазила на слободу, иду у исти град камо и ја намеравах. Придружих им се и отпутовасмо заједно. Док смо ишли друмом, ја почех да их запиткујем познају ли Матрјонушку. "Врло је добро знамо, њу

сви знају, и у граду и у целом крају. Ми бисмо вас одвели до ње, ако вам је потребно, али ми не живимо у граду но у селу, а много смо се ужелели својих домова. Него, ви овако: кад стигнете, првога кога сретете питајте где живи Матрјонушка и он ће вам показати!" Чим стигох у Пензу, учиних тако, како ме научише моји сапутници. Прво дете које сретох, упитах за Матрјонушку и оно ми одговори: "Идите оном улицом, а затим одмах иза поште скрените у попречну уличицу и тамо, у трећој кући, живи Матрјонушка!" Узбуђен, дођох до куће и кад хтедох да покуцам на врата, видех да су само притворена. Стојећи на прагу, разгледао сам готово празну собу, са столом у средини, на којем је лежао доста велик сандук. "Има ли кога?", упитах врло гласно, "Уђи, Серјошка!", зачу се глас из сандука. Тргнух се од изненађења и неодлучно пођох према гласу. Погледавши у сандук, видех у њему сићушну жену, која је лежала, непокретна. Била је слепа, са рукама и ногама потпуно закржљалим, непокретна. Њено лице било је задивљујуће светло и благо. Поздравивши се са њом, упитах: "Откуда ви знате моје име?" "Па, како га не бих знала", зазвонио је њен слабашан, али чист глас, "кад си ме ти звао и кад сам се ја за тебе Богу молила?! Ето, како знам! Сeди сада, бићеш мој гост!"Дуго сам седео код Матрјонушке. Причала ми је како се у детињству разболела од некакве болести и престала да расте и да се креће. Родила се здравог вида, но када је имала две године, доби некакав осип и ослепе. Породица јој је била веома сиромашна и мајка би је, одлазећи на посао, стављала у колица и односила у цркву. Тамо ју је, са коритом у које би је положила, подизала на клупу, где би остајала све до вечери. Лежећи у кориту, слушала је све црквене службе и проповеди, Свештеник ју је много волео и често је причао са њом. И сви који су долазили, пожалили би је и донели јој неко коцкицу шећера, неко крпицу одеће, неко би је само помиловао и помагао јој да се удобније намести- Тако је расла у атмосфери велике духовности и молитве. Потом сам много разговарао са Матрјонушком о смислу живота, о вери, о Богу. Слушајући је, био сам поражаван мудрошћу њеног расуђивања и њене духовне прозорљивости: "Када будеш стајао као епископ пред Престолом Божијим, помињи рабу Божју Матрјону!" А ја тада нисам ни помишљао на епископство, нисам био чак ни свештеник. О себи је говорила да ђе умрети у затвору. Седећи крај ње, схватио сам да преда мном не лежи обична болесна жена, него велики Господњи усодник. Мени се уопште није одлазило - толико ми је било са њом добро и радосно, и себи сам задао обећање да ћу се ја к њој опет вратити, што је могуће пре. Али... није било тако. Матрјонушку су убрзо одвели у затвор, у Москву, где је и преминула.



Епископ Стефан (Никитим)


"Зато се и мртвима проповиједи Јеванђеље"; 1.Пт.(4,6)



"Изведи из тамнице душу моју да славим име Твоје.

Око мене ће се скупити праведници, када ми учиниш добро"; Пс.(142,7)


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 10:31:57



Из писма старца Мојсија Оптинског
духовној кћерци

ДА ЛИ СТЕ ОВЦА



На захтјев Ваш да од мене сазнате "да ли сте Ви овца и јесте ли мојег стада", овим писмом Вам чистог срца одговарам: ако хоћете да знате - да ли сте овца, у том случају треба да замислите стварну овцу, у њеном реалном облику и особинама, и са њом да себе упоредите.

Права овца нема рогове, нема гласа против онога који је пасе, не боде се, не обада се и не уједа. Не озлобљује се на чобанина, па чак и кад је кажњава, не свађа се и никако никога не злослови. Пастира, пак, у сваком случају слуша, пред њим спокојно и са благом надом иде, и из његових крајева не одлази; туђег гласа не слуша и код туђих не иде. Глас пастира, пак, тако слуша, и тако слиједи за њим, да никаквих предрасуда и предубјеђења нема и, макар је повео и на мјесто без траве, макар је и у мочварне предјеле водио, она неће роптати, неће злословити и неће се жалити на њега. Ето, то су особине праве овце, колико сам ја могао да је представим и замислим.

Погледајте, сада, на себе: да ли сте Ви овца? Ако Ви заиста себе сматрате овцом, незлобном и безгласном, на мени остаје само још да Вам кажем чијег сте стада, јер овца без стада и пастира - вуку је храна. Ја, пак, то не могу сасвим тачно да одредим. Сама овца зна чијем она стаду припада и ко јој је пастир. Зна се да овца мимо свог тора у туђи не иде, из чега слиједи да она сама зна којем стаду припада, који јој је пастир и који тор: "познаде во онога ко га упреже и магарац јасле господина свога. Израел пак мене не познаде. Слушај небо и реци земљи".

Што се мене тиче, будите спокојни: ја на Вас гнијева немам ни за шта; него са искреним расположењем, љубављу и добронамјерношћу остајем заувијек на располагању души Вашој.


многогрешни М.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 10:36:03



ВИЗИЈА СВЕТОГ ОЦА ЈОВАНА
ЧУДОТВОРЦА КРОНШТАДСКОГ





Свети и Праведни отац Јован Чудотворац Кронштдаски присећао се визије коју је имао у Јануару 1901:



После вечерњих молитви легао сам да се мало одморим у својој соби слабо осветљеној соби јер осећах благу вртоглавицу, пред Иконом Пресвете Богородице горело је кандило.

После не више од пола сата чух чудан шум и неко ме дотакну за раме и благим гласом рече ''Устани слуго Божији Јоване и следи вољу Божију''.

Ја устаде и видех пред собом Старца који изгледаше величанствено, коса му беше бело-сива а он имаше на себи црну мантију и у руци носаше штап, посматрао ме је благим погледом. Док сам се ја са великим напором уздржавао да се не срушим, моје руке и ноге се тресоше, хтедох нешто рећи али ми се језик не мицаше. Тада ме Старац прекрсти и смиреније са радошћу ме испуни, онда се и ја сам прекрстих. Старац показа штапом на западни зид моје собе и на зиду штапом написа бројке: 1913, 1914, 1917, 1922, 1924 и 1934, одједном зида нестаде и ја ходајући са Старцем кретох ка некој зеленој ливади а тамо видех мноштво крстова направљених од глине, дрвета или злата који означаваше гробове и ја упитах Старца због чега су ови крстови овде а он благо одговори: ''Ти крстови су за оне који су мучени и убијени за веру у Христа и због Речи Божије те постадоше Мученици'', те ми настависмо пут. Одједном видех целу реку крви, и питах Старца шта значи ова крв и колико је крви проливено? Старац погледа наоколо и одговори: ''Ово је крв правих Хришћана'', тада показа у висину на неколико Облака и ја видех мноштво белих лампи (кандила) како горе а онда почеше да падају на земљу јадна за другом десетине и стотине и док падаху гасише се и претвараху се у пепео. Старац тада показа и рече: ''Погледај,'' и видех на облаку седам горућих лампи, и ја упитах шта значе ове лампе што падоше на земљу а он одговори ''То су Цркве Божије које падоше у јерес, а тих седам лампи на облаку су седам Апостолских Саборних Цркава које ће остати до краја времена.''

Старац тада показа високо на небу и ја видех и чух Ангеле како поју ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ'', тада велика група људи са свећама у рукама хиташе поред нас са радосним и светлим лицима, у тој групи је било Архиепископа, монаха, монахиња затим група мирјана међу којима је било и младих, деце чак и одојчади. Ја упитах Чудотворног Старца шта је значење ових људи, а он одговори: ''То су људи који страдаше за Свету Саборну Апостолску Цркву за Свете Иконе од руку злих уништитеља.'' Ја упитах Старца дали могу да им се придружим а он одговори: ''Још је прерано за тебе да би страдао и твоје придруживање неби било благословено од Господа.''

Онда видех велику групу одојчади која за Христа страдаше од Ирода и примише круне од ЦАРА НЕБЕСКОГ. Ходајуци мало даље ми уђосмо у велику Цркву, ја хтедох да се прекрстим али ми Старац рече: ''Не мораш да се крстиш овде јер је ово место 'ГНУСОБА ПУСТОСНА' (Данило 12;11).'' У Цркви беше непријатно, на олтару се налазило Еванђеље са Звездом, свеће изгледаше као од катрана и гореше као дрва за потпалу, из Чаше се ширио јак смрад, тамо се још налазише Просфора са Звездом, Свештеник стојаше испред олтара са лицем црним као угаљ а испод олтара се налазила жена обучена у црвено са звездом на уснама и вришташе кроз Цркву смејући се и вичући ''ЈА САМ СЛОБОДНА.'' Ја помислих: Господе како је ово одвратно, људи као полудели почеше да трче око олтара, звижде и тапшу рукама па запеваше хулне песме. Одједном муња севну, јак гром удари земља се затресе и црква се сруши шаљући жену, свештеника, људе и све остало у провалију. Ја помислих: о Господе каква страхота спаси нас, и упитах Старца какво је значење ове страшне цркве, он одговори: ''То су људи на земљи, јеретици који одбацише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву коју Господ није благословио, у тој Цркви они не посте, не присуствују свештенослужењима, не примају Свето Причешће. Ја уплашено рекох: ''Господња је милост на нама а ове је проклео смрћу...'' Старац ме прекину и рече: ''Не тугуј само само се моли.'' Тада видех масу људи од којих сваки имаше знак звезде на уснама, страшно се мучаше жеђу и ходаше напред-назад. А кад нас видеше почеше викати: ''Свети Оци Молите се за нас јер ми не можемо а страшно нам је тешко, наше мајке и очеви нас нису учили Закону Божијем, ми чак немамо ни име Христово и не налазимо мира, ми одбацисмо Свети Дух И знак Крста... Тада заплакаше.

Ја кренух даље пратећи Старца, и тада он показа руком на планину од људских телеса заливених крвљу, а ја јако уплашен упитах Старца за значење ових мртвих телеса. Он одговори: ''То су људи који живеше монашки живот, одбацише Антихриста и не примише његов знак, они пострадаше због Вере у Христа и Саборну Апостолску Цркву и примише Мученицке круне умирући за Христа. Моли се за ове Слуге Божије.''

Без речи Старац се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше ИСУСОВУ МОЛИТВУ. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше ПОМАЗАНИКА ВЛАДАРА. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку... Тада видех особу у белом, то беше ЦАР НИКОЛАЈ II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ''МОЛИ СЕ ЗА МЕНЕ ОЧЕ ЈОВАНЕ И РЕЦИ СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ДА САМ ЈА ЦАР МУЧЕНИК УМРО ДОСТОЈАНСТВЕНО И МУШКИ ЗА МОЈУ ВЕРУ У ХРИСТА И ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ, РЕЦИ СВЕТИМ ОЦИМА ДА СЛУЖЕ ПАРАСТОС МЕНИ ГРЕШНОМЕ АЛИ ЗА МЕНЕ ГРОБА НЕЋЕ БИТИ.''

Убрзо све постаде скривено маглом, а ја плачући молих се за ЦАРА МУЧЕНИКА, ноге и руке ми дрхташе од страха. Тада Старац рече: ''Погледај и ја видех групе људи где леже свуда наоколо помрли од глади, а неки још живи једоше траву и биље док пси тргаше телеса мртвих, неподношљив смрад се ширише наоколо, ја помислих: о БОЖЕ ти људи неимаше Вере, са њиховим уснама они богохулише и за то примише ГНЕВ ГОСПОДЊИ... Још видех целу планину књига међу којима гамижаху црви и осетих страшан смрад те запитах Старца какаво је значење ових књига, а он одговори: ''Ово су књиге пуне безбожништва и хуле на БОГА које ће затровати све Хришћане са јеретичким учењима'', тада Старац дотакну својим штапом неке од књига и њих захвати пламен и ветар развеја пепео.

Мало даље видех Цркву око које лежаше гомиле листића са именима упокојених за помињање, ја се сагох да узмем неке од листића да прочитам имена али Старац рече: ''ОВИ листићи са именима за упокојене леже овде већ много година и свештеници заборавише за њих, а ја упитах: ''Ко ће се молити за њих,'' а он одговори: ''АНГЕЛИ ЋЕ СЕ МОЛИТИ ЗА ЊИХ.'''

Пођосмо даље и Старац убрза да га са муком пратих. Онда ми показа и рече: ''Види!'' и ја видех многи народ мучен демонима (ђаволима), који их мучише штаповима, вилама и кукама. Ја упитах Старца шта значи стање овог народа, а он одговори: ''То су они који се одрекоше своје Вере и који напустише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модрнизовану Цркву.

Ова група предсатвља и свештенике, монахе, монахиње и мирјане који прекинуше своје завете и брак те се упустише у пијанство и сваку врсту безакоња и хуле''. Сви они имаше ужас на лицима а из уста им се ширише неподносљив смрад, док их демони (ђаволи) мучише и вукоше у дубоку провалију из које се уздизала паклена ватра. Ја се страшно уплаших и прекрстих молећи се ''Избави нас Господе од оваквог пута.''

Тада видех групу људи старих и младих страшно ружно одевених који подизаше велику ''ПЕТОКРАКУ ЗВЕЗДУ'' на сваком крају звезде беше по дванаест демона (ђавола) а у средини звезде сам Сатана са ужасним роговима и издуженом и изопаченом главом, он ширише око себе пену на људе док говораше ''Устајте ви проклети са знаком...'' Одједном се појавише мноштво демона (ђавола) са жељезним печатима и на све људе ставише знак, на усне, изнад лакта и на десну руку. Ја упитах Старца за значење овога а он одговори: ''ОВО ЈЕ ЗНАК АНТИХРИСТА.'' ЈА се прекрстих и кренух за Старцем.

Мало затим он нагло стаде и показа руком на исток где видех велику групу људи са радосним лицима где носе Крстове и упаљене свеће у рукама, а међу њима се налазише велики Олтар бео као снег и на Олтару се налазио ''Восдуцх'' (вео којим се покривају Свети Дарови) са златном царском круном на којој је било исписано ''на кратко време.'' Патријарси, Епископи, свештеници, монаси, монахиње и мирјани стојећи око олтара појаше ''СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР.'' Ја се из велике радости прекрстих и заблагодарих Господу, тада Старац подиже свој Крст увис три пута и ја видех планину телеса заливену крвљу а изнад њих Ангели летеше узимајући душе убијених за Реч Божију и носише их ка Небесима појући АЛИЛУЈА. Док посматрах ја гласно заплаках а Старац ме ухвати под руку И забрани да плачем говорећи: ''Шта је угодно БОГУ, да је наш ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС мучен пролио Своју Пресвету Крв за нас, а ови ће бити Мученици који не прихватише знак Антихриста и сви који пролију крв своју примиће небеске венце''. Тада се Старац помоли за те Слуге Божије и показа на исток а речи Пророка Данила се обистинише ''ГНУСОБА ПУСТОШНА'' (Данило 12;11). ТАМО видех куполу Јерусалимску над којом се налазише звезда, а у Цркви велико мноштво милиона људи а још многи покушаваху да уђу унутра. Ја хтедох да се прекрстим али ме Старац ухвати за руку и рече: ''ОВДЕ ЈЕ ГНУСОБА ПУСТОШНА.'' Тада видех олтар где гораше свеће од смоле а на олтару се налазио краљ у ватрено црвеној порфири, на глави имаше златну круну са звездом, и ја упитах Старца: ''Ко је ово?'' а Старац рече: ''Антихрист''.

Он беше веома висок, са ватреним очима, црним обрвама, четвртасто уобличеном брадом, лукаво, зло и страшно лице. Он се сам налазио на олтару. Тада подиже руке ка народу, руке му личише на канџе тигра и повика: ''ЈА сам краљ, ја сам Бог, ја сам вођа и онај који нема мој знак биће убијен.''

Сви људи падоше ничице и обожаваше га а он стављаше знак на њихове усне и руке да би могли примити мало хлеба и да неби поумирали од глади и жеђи. Тада пред Антихриста његове слуге доведоше неколико људи са завезаним рукама који му се не хтедоше поклонити. Они гласно рекоше: ''МИ СМО ХРИШЋАНИ! МИ ВЕРУЈЕМО У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!'' а Антихрист им у трену пооткида главе и хришћанска крв се проли. Тада у олтар пред Антихрсита доведоше дете да му се поклони, али се дете не хтеде поклонити већ јасно исповеди: ''ЈА САМ ХРИШЋАНИН И ВЕРУЈЕМ У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, А ТИ СИ СЛУГА САТАНИН!'' Антихрист тада узвикну: ''Смрт том детету!'' док остали који прихватише знак Антихриста падоше пред њим ничице и обожаваше га.

Одједном гром одјекну, мноштво муња поче да сева и ватрене стреле почеше да падају на слуге Антихриста. Тада велика ватрена стрела севну и погоди Антихриста у главу. Он махну руком а круна му паде са главе на земљу и изломи се. Тада милиони птица полетеше на слуге антихристове. Ја осетих да ме Старац узе за руку и поведе.

Ходасмо даље и ја видех још јако много проливене хришћанске крви и ту се сетих речи Светог Јована Богослова, у књизи Откровења, да ће крви бити коњима до узди. Ја помислих: Боже спаси нас. Тада видех Ангеле који летеше и појаху ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ.''

Старац погледа уназад и рече: ''НЕ ТУГУЈ ЈЕР БРЗО, ВРЛО БРЗО ЋЕ ДОЋИ КРАЈ СВЕТА. Моли се Господу: БОЖЕ БУДИ МИЛОСТИВ НА СЛУГЕ СВОЈЕ.''

Време се примицаше крају. Старац показа ка истоку, паде на колена и поче молитву и ја му се придружих. Тада Старац би подигнут у висину ка небесима и док одмицаше у висину ја се присетих да незнам Старчево име те гласно повиках за њим: ''ОЧЕ КАКО ТИ ЈЕ ИМЕ?'' А он благо одговори: ''СЕРАФИМ САРОВСКИ.''



ТО ЈЕ ОНО ШТО ЈА ВИДЕХ И ЗАПИСАХ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ. Велико звоно зазвони над мојом главом и ја чувши звук устаде са кревета и помолих се:

''ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ И ПОМОЗИ МИ МОЛИТВАМА ВЕЛИКОГ СТАРЦА, ТИ ПРОСВЕТЛИ МЕНЕ ГРЕШНОГ СЛУГУ СВЕШТЕНИКА ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ.''





Свети Јован Чудотворац Кронштадски се слави 19. октобра и 20. децембра.



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 10:43:22





прот. Србољуб Милетић


Старац НИКАНОР


Веома је тешко говорити о једном тако изузетном човеку као што је био Старац Никанор. Мислим да је тајна његове личности слична и другим великим Оцима. А она се састојала у томе што је Старац своју веру у Бога узимао озбиљно и доследно. Све је почивало на тој дубокој и побожној озбиљности, потопљеној у море Божије љубави и топлине.

Прво што би човек обично осетио у његовом присуству, била је топлина = љубав и мир. Потом је долазило необично осећање да је све у реду и да је све јасно. Па чак и питања која би човека мучила, постајала су једноставно, неважна и безначајна. Он је просто зрачио једним топлим, трезвеним спокојством, које је извирало из непознатих дубина његове духовности.

Сви су желели да чују Старца, а он је био штедљив на речима. Бирао је шта ће и пред киме рећи. Био је неупоредиво много већи молитвеник него говорник. А говорио је увек једноставно, понекад и о веома комплексним стварима. Био је у стању да и најсложеније проблеме сажме у једноставне оквире који су одисали мудрошћу и топлином која није од овога света.

Без обзира на старост или болест, Старац је увек био први на богослужењима, како у Хилендару, тако и свуда где је одлазио. Приликом једне своје посете Хилендару у току Ускршњег поста, певао сам за левом певницом. Напољу је било веома хладно а у цркви је горела пећ која се налазила мало удесно од средине храма. Ја и други монаси, с времена на време смо одлазили са својих места да се огрејемо поред пећи, али је Старац сатима стајао непомично у свом столу крај леве певнице. Тада, на дугим ноћним богослужењима, пажња би понекад била опхрвана слатким дремежом и појци би за тренутак стали да листају сналазећи се по књигама. Старац би у том тренутку из свог стола тихим гласом почео да пева стихиру напамет.

Последњих година свога земаљског живота, путовао је много, свуда где би га позивали, где је постојала нада да ће моћи својим присуством да утеши, охрабри, умири, загреје, оснажи или једноставно да своме народу буде од какве духовне користи. Сам је говорио да му више ни мало није жао себе, свога труда или умора, само ако би своме народу или уопште некоме, био на духовну корист.

Једном, када смо га питали како издржава под старост да обилази, теши, саветује, богослужи, моли се и проповеда, он се само осмехнуо и рекао: "Нема теже ствари на свету, него волети свој народ". Јер, он је, као и све друго, и ту своју љубав доследно пружао свакоме, вернима и невернима подједнако, као што и сунце сија једнако на зле и добре. И то је била његова једина и најбоља проповед. Загревајући људска срца он је преображавао своју околину.

Тако је дошао и у Аустралију, носећи у срцу само молитву за свој народ и поруку о љубави и праштању. Овде је Старац одржао више беседа, кратких, јасних и молитвених. Разговарао је са многима. Али, и без много говора он је самим својим присуством подсећао своју браћу на Св. Саву и на његов завет и жртву.

А, Богу је било угодно да га позове к себи управо одавде, из Аустралије. Овај добри, несебични и вољени човек је отишао на покој (одмор), и његово земаљско тело као добро семе у земљу посађено, дало је плода. Љубав и праштање коју је свуда сејао, отупљивали су оштрицу свађе и нетрпељивости, и већ следеће године дошло је и до видљивих плодова. Оно што је у то време изгледало као далеко и немогуће, на тајанствени начин се десило у свима нама. Патр. Павле и Митр. Иринеј су на Сретење у Београду служили заједничку службу измирења браће расејане по свету.

Његов гроб у ман. Св. Саве у Илејну код Мелбурна, зрачи и данас истом оном ненаметљивом, готово неприметном топлином, која је увек обележавала његово присуство. И као што човек не може да осети штетне и радиоактивне зраке који му уништавају здравље, тако је исто тешко осетити и благотворно, исцељујуће дејство благодати Божије кроз овог Његовог угодника. Али, по последицама се и једно и друго може познати.

А оно што се за сигурно зна јесте, да Старац ни сада није оставио народ свој, нити све оне који га воле, поштују и који му се за помоћ обраћају. Угодивши Богу и роду, стекао је пред Господом слободу да буде још бољи и јачи наш заступник, представник и молитвеник пред Престолом Вишњег.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:09:07



УСПОМЕНЕ САВРЕМЕНИКА -
СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН

ИЗ СТАРЧЕВОГ ДУХОВНОГ НАСЛЕЂА


СВ. ТАЈНА ПОКАЈАЊА



"Тајна покајања и беседа са духовником - то су светлост и сила благодати Божје које обнављају срце и ум."


Пре личне исповести Баћушка је проводио општу исповест. Спољашњи изглед оца Сампсона је био строг и сабран. Општу исповест је проводио као и сваку службу, са побожношћу и духовним узлетом. Често је почињао исповест овим речима:


"Замислите, да пред вама не стојим ја као сведок, већ Судија! И, шта ћемо да му одговоримо?!" Такав увод је одмах концентрисао пажњу људи, а онда би Баћушка почео претрес грехова и погрешних поступака. Та анализа би трајала и по 40 - 50 минута. Отац Сампсон би указивао на то, како стојимо у храму и како учествујемо на богослужењу, подвлачио, да ми, обично, стојимо на служби само ногама, док нас се сама служба много не тиче и због тога одлазимо кући необновљени, не сијамо и не ликујемо. Господе, помилуј! Господе, опрости нам!



Затим би продужио: "Како ми величамо Божју Мајку? Како се односимо према њој? На пример, у тешкоћама смо, невољи или неком јаду. Треба Њој да се пожалимо, Њој да се поверимо, Њој да се предамо. Зато што је она - наша Мати, ми немамо никог ближег од Ње! Треба овако да се обраћамо Божјој Мајци: "Загреј ме, научи ме да се молим! Огради ме страхом Његовим!" И, посебно треба следити за собом:



Не срдити се.

Не жалостити се.

Не бити раздражљив.

Не жалити се никоме због свог тешког стања.

Одмах записивати укоре савести и помисли које се намећу.



Што се тиче помисли; обавезно навести извор и разлог појављивања овог или оног помисла, проанализирати - одакле се појавио и зашто? Да ли је ту било твоје личне воље, интереса, жеље, покрета, радозналости срца или разговора? Зашто се ниси удаљио од тог помисла, прогнао га? Мораш бити одговоран за своје срце и вољу.



Дан је изгубљен ако се не запишу укори савести, мисли, вербални греси и дела нехришћанског расположења.



Шта још треба запамтити? Лаж, осуђивање, лоше сам говорио о некоме. Зашто сам слагао? Шта ме је навело на лаж:

или сам хтео неког да обешчастим;

или да себе прославим;

или да бих добио неку ствар;

или сам нешто узео и нисам хтео да признам;

или сам слагао због лажног стида.



Те страсти треба извући напоље и показати. Оне су корени наших главних страсти.



О осуђивању. Зашто осуђујем:

због недостатка љубави;

због охолости;

због гордости;

због беспосличења;

због недруштвености;

због зависти.



О лењости. Какве су врсте лењости:

у односу на Бога;

у односу на себе;

у односу на људе.

Ако те лењост надјача, онда је непријатељ победио и ликује.



Исповест треба почети од било ког греха који се стално понавља. Код некога је то - језик, код другог - лењост, код трећег - слава и част, своје "ја". Неко греши злим мислима, неко - злим језиком, злом које кипи у њему, напраситошћу, нетрпељивошћу, недостатком жеље да се буде снисходљив према људима, мањком страха пред Богом и својом коначном судбином.



Малодушност нас чини нервознима. Ту помажу само бројанице и бројанице, и молитве Божјој Мајци. Молити се са бројаницама, читати Похвалну, акатист Божјој Мајци. Треба се молити и светом Николи. Молитве са бројаницама је боље чинити стојећи него седећи.



Од чега бива унутрашња раздражљивост? То се пројављује, гамиже напоље, угнеждена у срцу, гордост.

Раздражљивост, немир - то је издаја Бога, отуђење од Бога.



Сагрешили смо гордошћу; хвалисањем себе, самоувереношћу, увредљивошћу, подозривошћу, частољубљем, злопамћењем, жељом за похвалом и наградама, осветољубивошћу, једном речју, својим "ја".



Сагрешили смо тврдичлуком и грамзивошћу. Присвајањем туђег (свесно или несвесно - присвојили нешто што је неко изгубио).

Исмевањем, измотавањем.

Сагрешили тако, што смо ближњег научили, саблазнили на грех.

Сагрешили укоравањем других.

Блудом. Прељубом. Убиством.



Општа исповест не може бити само сувопарна листа грехова. Треба је искористити да се греси истакну и открију у себи, да се изазове страх и да се створи, онима који се кају, вера у то, да им је неопходно да се исповедају.

Исповест по таквом плану не може да траје више од 45 - 50 минута, до разрешне молитве.



Треба се кајати озбиљно се расрдивши на себе. То ће дати молитвену ревност која ће показати слабости, чиреве, грешке, пропусте и грехове. То ће привући Божју помоћ и благодат, све небеске житеље и Саму Пречисту Богородицу која ће увидети нашу озбиљну намеру да се покајемо и наш страх од смрти.



Каква може бити молитва? Келејна, храмовна. Испуштање молитви, нечитање келејног правила, скраћивање Исусове молитве, заборављање Исусова молитве и "Свемилостиве", кући и у храму.



Какви још бивају греси?



Гордост. Инат. Тврдоглавост. Охолост. Увредљивост. Самољубље. Самооправдавање. Самоувереност. Сви видови частољубља. Гневљивост (због гордости и частољубља).



Лажљивост. Нетачно препричавање. Испољавање неистине, речју и поступком. Погрда у мислима, која нас побуђује да лажемо.

Суровост. Равнодушност. Гневљивост и раздражљивост. Све појаве које одричу љубав. Неспособност да се опрости.



Жеља да се чини зло. Злурадост. Сурови поступци.



Други греси. Нарушавање постова. Нарушавање правила понашања у храму и на правилу. Избегавање читања духовних књига, Светог Јеванђеља (свакодневно). Немарност према светињама.



Нечисте жеље, мисли, фантазије. Нечиста осећања.



Греси језиком. Осуде, оговарања. Зао језик. Самохвалисање. Погрда. Бесмислени смех, смех ради угађања другима.



Сластољубље. Наслада тела у постељи. Преједање. Сувишни покој и наслада. Превелика брига о чистоћи тела.



Чамотиња. Мисли које досађују, жеље.



Неопходно је отрести са себе све сувишно, све оно што смета. Треба исповешћу исмејати сво то ђубре и напити се благодати, постати Божји човек.



Пазите на себе! Зато, што се све то даје само уз тај услов, ако стресете са себе своје слабости и прекинете са њима.

Ако то заиста не зажелите, биће вам немогуће да дођете до истинске радости и ликовања.



Зашто, понекад, не доживљавамо ускршњу радост после Светог Причешћа?

Због сакривеног греха на исповести.

Због недовољне анализе неког греха.

Ако смо се трудили да на исповести друге осудимо, а себе оправдамо.



ПИСМА


1965.година, Москва.

Божји благослов да буде на теби, чедо Клавдија. Да буде, да буде благословен твој живот Клава - по жељи твојој и срца твог!



Твој Ба и Ава И.С.



Памти најважније. Знај, да је Бог - Свеприсутни, Свевидећи, Свезнајући, богат у милости и Судија праведни. И, да је живот - вечан, да је смрт - прелаз у суседну собу, али не заувек...

Никад ништа не решавај, ако се пре тога ниси помолила Божјој Мајци. Прими од мене убогог, уверавања о мојој љубави у Господу Спасу нашем, према теби, Клава.



Господњи благослов да буде на теби, чадо!



Да ти Свемилостива Свепречиста Госпођа буде Покров, драго моје чедо Анастасија.

Журим да ти одговорим; врло и врло ми је драго да си стигла добро, да су те чак и лепо дочекали и што си се наситила радошћу, добила корист и одморила се и што ћеш са новом снагом Божјом и телесном, да пребиваш у сваком трпљењу и кротости. Ни у ком случају не пристај да идеш у манастирску кухињу код митрополита. Ни у ком случају! Реци: "Не смем, зато што су ми се по телу појавиле оспе - због нерава. Ни један доктор ми неће дозволити да радим у кухињи!" Игуманија ће се уплашити и, наравно, рећи: "Боље немој!" И, смириће се. Што се погоршања болести мати Екатерине тиче (чир или гастритис), то никако није добро. Почећу више да се молим за њу.

Буди истрајна. Радуј се монашком животу. Не обраћај ни трунке пажње на друге, брини само на себе. Своје самољубље - под тепих. Чувај своје тиховање; кротошћу, подчињавањем свима, презири своје самољубље, своју увредљивост и своје, болесно јако, самосажаљење.

Ти не трпиш усамљеност, она ти је страшна. Али, ти си - монахиња и разумела си да је људска самилост глупост и којештарија. Не због гордости људске или духовне, него због људске ограничености и зато, што је "сваки човек лажа", због његове глупости, немоћи и непоузданости.

Јер, љубав према Богу се руши пријатељством са човеком. Жудња за самоћом ће бити само тада, ако буду "Исусова" и "Свемилостива"; то јест, молитва, која не трпи никакве људске условности (пријатељство, поверење, помоћ, самилост). Требала би то да схватиш.

Шта корисно може да ти каже убоги човек, ако имаш духовника? А, кротост ће ти донети радост, ако у теби буде била "Исусова" и "Свемилостива". Држи се што даље од управе. Према свима буди у безусловном послушању.

А то, што ти духовник забрањује да идеш на кухињу, прихвати као свето послушање, као и у Јерусалим. То је за тебе претешко и на штету, можда чак, и на превремену смрт. Запамти то.

Клањам ти се до земље и мати Екатерини. Пиши. Мируј. У тиховању радуј се. Усвоји ћутање устију и "Исусову" - спору, покајну.


Твој Б.


- Благословите Баћушка!

- Господ Спас наш Исус Христос да те благослови!

- Захваљујући Господу, примили су ме, као послушника, у Лавру, 27.јануара. Имам послушање: да појем на вечерњим службама и, пожељно, да посећујем братски молебан.

- То је мало, да би се привикао.

- Какво милитвено правило треба да има послушник?

- Питај духовника Лавре.

- На какво молитвено правило ми дајете благослов у периоду послушништва и после пострижења?

- То ће рећи духовник Лавре.

- Молим вас, Баћушка, да ми дате, на одређено време, као правило, ваше поуке за монахе.

- Молим да прикупиш и напишеш питања. Уз Божју помоћ, одговорићу ти.

- Шта чинити када нам монаси дају различита јела која доносе мирјани? Да их не узимамо? Или, да узимамо, али да их не једемо, већ да их дајемо ученицима Богословије?

- Могу се узимати и не давати другима. Али, не скупљати и не складиштити их. Задовољавати се само обедом.

- Може ли се, или не, јести храна у својој келији?

- Само у случају болести.

- Како се понашати када нас запиткују за време богослужења; одговорити, или не? Да ли се кајати, ако се одговори на питање?

- Одговорити тихим гласом:"Касније, после службе." Тако говорити свима и увек.

- Какве су врсте одступања од правилног извршавања Исусове молитве у наше време и због чега се она догађају? Молио бих да ми подробније напишете о томе.

- Исусова молитва је основни (невидљиви) подвиг за монаха; покајно умољавање помиловања, именом Господа Исуса Христа. Зато, што је монаштво виши образац покајања и плача кроз Исусову молитву и одсецања воље - послушања свима, уз ћутљивост устију и помисли и чувања свих осећања.



- Прошла је година од тог момента када сам се договорио са вама да пређем у манастир. Спремам се да то и остварим. Молим за ваше молитве и благослов.

- Господњи благослов теби, да поднесеш молбу. Ти си призван да постанеш монах.

- Постоји ли могућност да позајмим Ваше "Поуке монасима", које сам видео код Вас прошле године, на извесно време?

- До 12-ог ћу предати исправљени примерак. Треба да се прекуца, има много грешака. Сада сам заузет радом над "Психологијом православне Тајне покајања."



- Већ је месец и по како сам у манастиру. Пред причешћем су ми провејавале мисли, да греси, мали и велики, не могу бити опроштени у Тајни покајања. Сувише много времена је потребно да би се човек очистио од свих страсти!

- Да, али сила Божја може све.

- Првих дана су ми долазиле мисли; оставити све и отићи на Академију. Бивају мисли о недостацима ближњих; један, једе врло много и често, други, много брбља тамо где не треба и не о томе што би требало, трећи, приседа често на службама, итд. Све то изазива радражљивост према људима и осуђивање.

- А зашто не би тим мислима и покретима супротставио другачије - оправдавања и извињавања:"Ето, њих ће бити лако оправдати и извинити, док мене - врло тешко!"

- Како усагласити Исусову молитву и Богородицу у току дана? Када треба читати једну, када другу? Или, на малим зрнима Исусову, на великим, Богородицу?

- Исусову молитву пред светим иконама - 100 пута, на једанаестој - "Достојно јест". "Богородице Дјево, радујсја", не чита инок, већ мирјанин.

- За обедом је било много разних јела: јабуке, поморанxе, чоколадне бомбоне. Бивају и печурке и купус...Узимати само понешто од тога или не? Или, све јести по мало?

- Све јести по мало, али бити увек гладан. Тренирати вољу.

- Користе ли се сада 12 псалама, као чин појања? Да ли да их укључим у правило?

- Ништа самовољно не уводити и не скраћивати без знања духовника Лавре! Не саветујем да се укључују без његовог благослова. Аз мњу бити твојим авом, нешто као шаптач...

- У књизи старца Силуана се говори да свака страст има свој образац. Како то разумети?

- Такве страсти, као што су гнев, јарост, блуд, ненаситост, имају облик наших душевних осећања. Страсти побуђују наша осећања кроз нервне ћелије и, тако, постају наша навика и потреба. Ми смо сами криви за распад и унакажење наших осећања.

- Можемо ли се смиривати као александријски обућар, говорећи:"Сви ће се спасти, само ћу ја један, да погинем"? Како избећи негативне последице таквог начина? А још, старац Силуан пише:"Држи ум у паклу и не очајавај."

- Тај, који се није избавио од својих страсти душевних и нема и не носи мирноћу духа од смирености срца, да се не осмели да говори као обућар александријски, да га демони не би довели до унинија и очајања. То, што је говорио старац Силуан, то је за искусне. Треба, све време, имати пред собом Бога Свеприсутног и учити се кретању у присуству Божјем и Богородице, стално се питајући:"А како ће ово изгледати пред Богом?"

- Разјасните из старца Силуана,"О три степена монаштва":"Молитва се поклапа са етапама нормалног развоја људског духа. Први покрет ума је кретање споља; друго - његово враћање самом себи. И трећи - према Богу, кроз унутрашњег човека." Какви су то покрети, чиме су они условљени и када се појављују?

- Дуготрајна навика пажљиве молитве, када се срце у молитви налази у уму, на свакој речи и реченици молитве, и, обавезно, уз дух скрушени и смирени - даје кретање првог степена молитве.

- Како усагласити Исусову молитву и самоукоревање са подсећањем на смрт? Или се бавити само једним?

- Исусова молитва, без сталног самоукоревања је немогућа. Значи, она треба да буде стално плакање и туговање Богу о себи. Сећање на смрт треба да буде нешто као "приручник" самоосуди и плачу. Умовање о Богу у присуству Божјем, може бити само одмор и утеха.

- У молитвенику постоји молитва за освећење сваке ствари. Могу ли људи без свештеничког чина да користе ту молитву?

- Не препоручује се, чак, ни почетнику монаху - због свести о својој недостојности.

- За која питања се обраћати Вама, а за која, духовнику Лавре? Ви сте, ипак, старац, а он - духовник...

- Мени пишите о свим недоумицама, смушеностима, дуготрајним греховима и страстима. Духовник, ако није васпитач, може бити само разрешилац грехова.

- Има неких, који пред уласком у келију не творе молитву, већ куцају на врата. Да ли да отварам таквима?

- Почетнику монаху је непристојно да, чак, само кротко запита:"Зашто, ти брате, улазиш без молитве, већ улазиш, заједно са демоном, лупајући?" Осуђивати, учити, саветовати, напомињати, је - недопустиво, јер је самоуништавајуће.

- Како се понашати према старијима по свештеничком чину који често посећују келију без разлога, тј., само из доколице?

- Користи своју домишљатост, дату ти од Бога. Може се, чак, слагати; као да имаш потребу или неопходност да некуд изађеш. Али, само да се не навикаваш на скитање по келијама и препуштање беспослици, празнословљу, многословљу, частољубљу, итд!

- Код нас су за монахе предвиђена два обеда дневно, а неки једу и више. Ученицима дају још и доручак. Како се уздржавати; на рачун ручка, вечере или доручка?

- Разумно је строго знати меру; два пута у току дана и, недоједавати. На исповести то често помињати ако савест (огледало срца) буде гризла...

- Говорили сте да самоосуда бива пред собом, демонима и Богом. Какве су то врсте и какве су им разлике?

- Самоосуђивање пред Богом, је молитвена молба за праштање и помоћ. Пред демонима је, када себе укоревамо:"Ах, зашто сам то тако урадио, па, требало је то овако...", то јест, због своје самоуверености и пренебрегавања Неба и свог Анђела чувара и ослањања на своју грешност и грешну вољу. То исто је и пред собом - због гордости и самовоље.

Само смирење срца и молитвени плач дају монаштво!



- Благословите, Баћушка! По милости Божјој, нашли смо књигу коју сте желели и шаљемо вам је на дар. У њој су исправљене грешке аутора које је исправио игуман Никон. Какво је ваше мишљење?

- Не могу да опишем моју захвалност и радост због давно жељеног.

- Како окарактерисати и определити духовност са православне тачке гледишта?

- Преподобни оци и учитељи су је опредељивали према степену смирења (усвојеног срцем) и плача. Форме плача могу бити разне, као што су и степени вере, такође, разни, зависно од смирења срца.

- Како се понашати у погледу врсте хране коју треба узимати на дан пре богослужења? Млеко, каша, кафа, супа, сметана (милерам, прим. прев.), сир...Догађа се да се не може наћи ништа посно и тада смо принуђени да узмемо ту храну коју имамо. С друге стране, не желимо да се издвајамо у односу на наше окружење.

- Недоједавањем, не показујући и не помињући да си служитељ. Не брини о квалитету хране, већ о њеној количини. Богољубиви јереј, да би успео да прочита много цедуља на проскомидији и извуче по једну честицу за сваку од њих, обавезно треба да уведе припев за хор; антифоне певати у целини и лагано, без журбе.


- Како да свештеник чита цедуље и извлачи честице, ако има много цедуља? Како поступати у таквим ситуацијама?

- Имати стрпљења да се брзо прочита цела цедуља и извући једну честицу. За новопрестављену душу и наручене цедуље, неопходно је извлачити - по честицу за душу. Срце и савест јереја ће се оправдати само пред Судом Божјим, а никако не смицалицама самооправдавања.

- Како се понашати према свештеницима, предавачима, старијима, који се налазе у страстима частољубља и гордости, а који су, по послушању, дужни да друге исповедају, саветују, уче и руководе? Како им указати на њихово понашање, а да се не направи велика штета и да сами не изгубимо смирење срца?

- Треба да их се клонимо, да их избегавамо. У случају неких њихових очигледних скретања - отворено их критиковати; бестрасно, са свом енергијом и гневом се борити са њима. Зато што та саблазан и опасност - семе јереси, лажи, изопачења (због њихове гордости), производи огромну штету.

- Говорили сте да је Теофан Затворник читао Исусову молитву у складу са Златоустим...

- Он је био светитељ, затворник и духоносац. Ми, стога, треба смирено да памтимо закон светог послушања: ништа не изостављати и ништа не додавати келејном молитвеном правилу које нам је дао духовник или старац.

- Треба ли да исповедамо када се на неке људе љутимо због њихових питања на духовне теме, богословље итд.?

- Обавезно. Зарад исцелења наших срасти; гордости, уображености, самоуверености и заштите од демона и страсти. Исповедати се без појашњавања, само жалећи се.

- Дали су нам да сами бирамо теме за наше дипломске радове. Желим да узмем тему о светим оцима и то - Нила Синајског. Да ли ми дајете благослов за ту тему или да узмем неку другу?

- Само за тај предмет којим си "обузет", који је постао "твој" и који си усвојио дуготрајним радом.



- Да ли је потребно да постим (мислим на храну) пред службом у којој служим као ђакон (то се догађа 1-3 пута недељно)? Или, да једем све што се даје за оброк? А, ако треба да се уздржавам, то од чега и како?

- Похвално је недоједавати и недопијати, али - тајно од других. Ни у ком случају не говорити:"Ја сутра служим." Демон ће то искушавати и треба бити опрезан. Ако помисли буду досађивале, записати их за исповест.



- Једном, на служби, када сам већ узимао Дарове, један јеромонах ме је позвао и рекао ми, да идем да читам молитве благодарности, јер чтец није био ту. Ја сам, ћутећи, показао покретом да не могу да оставим Дарове.

- Правилно.

- Два пута ме је позвао, али сам ја остао. После сам помислио да је то било непослушање.

- Не.

- Затим сам пошао, али је црквењак већ почео да чита молитве. Касније, јеромонах ме је питао, зашто нисам одмах дошао. Одговорио сам му, да ђакон не треба да буде узнемираван када потребује Дарове, нити сме да Их оставља.

- Само тако, до смрти!



- Ако се неколико дана пре, или ноћ пред службом, деси оскврњење за које ниси сам давао повода, треба ли, обавезно, то исповедати пред службом?

- Не. Само сачекати прву следећу исповест и исповедити као "ноћно оскрвњење у сну".

- Једном нашем монаху и мени, је духовник Лавре, у специфичној форми, прорекао епископство и обавезу чувања вере. Отац је имао и снове на ту тему. Још један свештеник ми је, такође, то исто прорекао...

- Смирење срца и свест о недостојности ће прогнати ту бесмислицу!

- После таквих изјава, демон ме је напао помислима о томе!

- Демони су врло ради да имају повод за сугерисање такве дрскости.

- Али, данас је све могуће, сваког могу да поставе као епископа. Молим за ваше свете молитве, да ме Господ избави од таквог крста и остави ме у чину ђакона или, у крајњем случају, јеромонаха.

- Само Промисао Божја поставља епископе. Према томе, моје забране би биле бесмислица и глупост пред Промислом Божјим!

- Ко је анђео покајања? Коме се даје, када и зашто?

- То је свети Анђео Чувар, дат од светог крштења, а, исто тако, Анђео Чувар, који се даје у време пострижења у свету мантију, јер је монаштво - образац анђеоског живота.

- Један мој пријатељ, свештеник, је желео да добије савет у борби са телесним греховима. Много пута се кајао, али би, после исповести, опет падао у њих.

- Треба се усрдно молити; истрајно, упорно, енергично, одгонећи их молитвом, знајући да се демони свете. Господ то допушта, да се јереј не би гордио и уобразио, да зна, да је и он - грешник. Бог га је изабрао и поставио као презвитера - судију и сведока на Страшном Суду.

- Да ли сваком просјаку треба давати милостињу? Чиме се руководити?

- Само не пијаници и очигледном наркоману! За остале - чувати се тврдичлука, шта год да траже.

- Ако свештеник у парохији сам врши службу, може ли да исповеда људе у време часова, канона или у другим моментима службе?

- Препоручује се завођење строгог реда; исповедати после проскомидије и на часовима (по могућности), али, не на канону.

- Ако се атеисти распитују о Богу или религији, како се понашати у таквим случајевима?

- Чврсто, јасно и убедљиво исмевати неоснованост атеизма и равнодушности према светој вери! Због тога - много читати и имати огањ ревности.




Господњи благослов да буде на теби, Руфа, чедо моје духовно!



Одговорам на твоје писмо; врло, врло је добро што топло и делатно учествујете у Аниној судбини. Она има старачку психозу. Изгледа да јој срце није тако слабо - поживеће још дуго. Пазите на отеклине на ногама и водите је код доктора; важно је да Богу не одговарате због ње, зато што сте били напажљиви.

На исповест треба ићи са цедуљама, јер се, нико и никад, не може у потпуности исповедити на памет. Пробајте да, са цедуљама, идете код о.Иполита. Он је врло добар монах и јереј, и пастир, пун љубави. Не гледајте на његову младост; он је чист као девојчица и једноставан, као анђео на земљи. Корист од исповести ће бити само онда, када будете сами радили на свом покајању. Треба да будете захтевни због себе, а не због свештеника, побуђујући их и тражећи од њих да вас савесно саслушају, јер није исповест исто што и служење молебана, већ је то - Света тајна.

Врло је лоше што вам се не иде у цркву. Значи, нема страха Божјег и духовне ревности за Господа, значи да је савест запуштена, прљава. Значи и да је вера сасвим слаба. Нисам ја кривац што сте у Макаровки трком ишли у цркву, већ ваша чиста савест, усрдна вера и - страх Божји.

А, манастирске проповеди, пошто их ви не разумете, или их разумете на свој начин, не слушајте; изађите, или седите да се одморите са Исусовом молитвом, уз строго ћутање.

За овај, Божићни пост, риба се може јести до Николе (осим петка). То што се памћење погоршало, није ништа чудно - то је последица болести; мада, ни раније оно није било сјајно. Ваше стално, омиљено зло је раздражљивост и гневљивост; због гордости, недостатка смирења, тврдоглавости и инаћења; то јест, све од гордости. Немојте мислити да је ваша болест крива, не! Само ваша гордост, ваше "ја", ваша убеђеност у сопствену исправност и у своју истину.

А то, што вас мучи мисао да идете у Инзу да бисте друге људе спасли од Ане - то није од светих анђела. Ана се без вас спасава; и живела је и живеће, јако добро. Она се без вас управља по светој стази, али, то што ви преузимате бригу о спасењу других људи, а сами пливате у страстима, гордости и частољубљу - то је демонско искушење, самообмана и велика несрећа.

Треба ратовати са собом да би се живело строго по распореду; спавати 6 сати, јести у своје време и не до ситости, језик држати у ћутању, под кључем; не брбљати, не говорити много, бити шкрт, не у новцу и стварима, већ на језику; и уши чувати од радозналости и "свезнања", са сузама се кајати, ако сте уши начуљили. Бог не прима молитве од оних који упорно не желе да опросте увреде, од гордих и частољубивих, од фарисеја и хвалисаваца. Запамтите то!

А то, што под левим боком, испод срца, седи нешто живо, то може бити и урок. Треба што пре доћи до смирења свог гордог и срдитог срца и наћи старца који ће да вас "преслиша". Почајевски игуман Јосиф (у схими схиигуман Јеремија) ће вам вам на то дати јасан одговор.

Увек, када се појаве демонске мисли и искушења, треба читати молитву "Богородице Дјево, радујсја", и то, са снажном вером и надањем. Исусову, читати са покајањем. А то, што вам се привиђа старац Алек., то је стид и срамота, и глупост и самообмана, која неће донети ништа добро, већ само очајање и потпуно опустошење.

Шта ће вам брак? Због утољења жалца плоти? Стид је и срамота да, уопште, размишљате о томе, а камо ли, да неком кажете! Добро је да сте ми написали о тој немоћи и срамоти и немојте никоме да говорите о томе. То вас демони прогањају због вашег беспосличарења (не молите се, у цркву вам се не иде, књиге не читате, волите да скитате около, уместо да седите код куће и тако сачувате језик и уши).

Зашто бисте се често причешћивали? Доста је осам пута годишње. Зашто осам пута? Запамтите; у време Божићног поста - једном, Великог - два пута, Успенског - једном, Петровског - једном, на дан светог Анђела - једном, на дан Свете Тројице - једном и, на празник храма - једном.

Молите се свакодневно и усрдно извршавајте мало домаће правило. А, у Инзу путујте када имате неког посла, или, ако решите тамо да живите, да потражите стан за куповину.

То, да сте ме волели и поштовали, важи и данас, него вас то демони смућују и ваша омиљена, глупа гордост, која вас тера да противуречите самој себи, да трдоглаво остајете при своме, да се вређате, будете подозриви, да људе осуђујете и да будете захтевни према њима, а себе да извињавате и самосажаљевате.

Молим да ме слушате у свему - и биће све добро. Пожурите да поставите добар темељ - себе, да смиравате, а друге, да волите.



Увек се молим за вас, како умем. Ваш, и пре и сада и у будуће.



Господњи благослов да буде на вама, Руфа! Нека вам, Руфа, Свемилостива Свепречиста Владичица Богородица буде Покров!



Одговарам на ваше писмо. Пазите на себе! Допуштењем Божјим, на велику моју корист, остао сам без стана у коме сам живео скоро годину дана и, хитно, тражим нови. Када ће то бити и како, не знам.То је разлог што вас, ни сада, ни у ближој будућности, не могу примати. Ових дана путујем у Л-д, док моји превезу ствари и потраже ми смештај. Здрав сам и добро се осећам.

Зашто бисте одбијали предлог ваше добре другарице из Инзе, да се преселите код ње, пријавите се у њеном стану и живите у свом крају, у родном вам граду, међу вашим рођацима, друговима и познаницима? Не разумем! И сами видите да је у Инзи - ваш живот, сва ваша љубав, док су вам Печоре туђе и, чак, досадне.

Наравно, за вас је изванредно и то, што сте се везали за бебу и она за вас. Вама одговара да је чувате, а то може да постане, чак, и ваш посао, ако поново не будете добили инвалидску пензију.

Нема никаквог греха пред Богом, ако се будете упорно борили за статус инвалида и пензију, било у Печорама, било у Инзи. Покушајте да се изборите у Печорама. Енергично се молите Св. Николи. Потребно је, ради добијања статуса инвалида, да легнете у болницу за време Великог поста. Идите после прве недеље. Избегавајте да једете месо. То је ваше лично право слободе личности да, под изговором да не трпите месо јер вам је оно одвратно, ви, ни случајно, не можете и нећете да нарушавате светост Великог поста. Када вас буду исмејавали и покушавали да вас "обраде" (персонал и пацијенти), имаћете прилику да покажете своје хришћанство.

Пљуните у лице ономе ко покуша да посегне на ваше убеђење и слободу, јер, нисте ви потомак мајмуна или безбожника, већ обрнуто. Тамо организујте ваш живот на такав начин, да вам буде на радост. А, живот ће вам бити на радост само тада, ако увек будете били искрена и утврђена робиња Христова.

Ово запамтите и разумите.



Ваш заштитник.


Господњи благослов да буде на теби, Руфа!



Приносим вам дубоку и срдачну захвалност за ваш поклон. Тај новац ће бити потрошен на докторе, лекове и лечење.

Стање мог здравља се поправило. Почињем, уз опрез, да радим. Ваше роптање на мене, верујте мојој убогости, је од демона. Демони се труде да вас одбију и од вере, и од смирења, и од молитве и од ревности за молитву и живота, посвећеном Богу. Тај, демонски посао је специјалност њиховог газде - сатане. А ми, треба да се боримо, супротстављамо, молимо, смирујемо, себе да осуђујемо, а друге, обавезно, да извињавамо и оправдавамо, волимо и поштујемо; себе да осуђујемо, презиремо, свима да попуштамо, себе да сматрамо последњима.

Чувајте се од указивања, критиковања или поучавања других. Сматрајте себе најглупљом и последњом на земљи. Само је смирење богатство.

У вама седи мука најапсурднијих могућих мисли, које нема смисла анализирати. Не слушајте их, терајте их од себе молитвом "Богородице Дјево"; у ходу, чак полугласно, лежећи, седећи, призивајући, на сваком месту, Божју Мајку. Чешће се исповедајте о.Пимену (на исповестима у току дана). Он ће вас разумети и смирити. Мишљења сам, да ћете добити пензију. Молим, да се више молите код куће и више слушате о.Пимена и поуке из мојих писама. Верујте ми, да вам је сам Бог доделио мене, убогог и недостојног, да бих вас спасао од духовне гордости (прелести), с обзиром на то да су вас очарали разни преваранти и авантуристи, чијој сте се неписмености и самовеличању дивили, и тако се нашли у опасности да, духовно обманути, погинете у гордости. Усрдно се молите Господу Исусу Христу сваког јутра, са још сто Исусових молитви и то ће вас смирити.



Ваш Б.И.С.


Господњи благослов да буде на вама, Руфа!



Одговарам вам, Руфа, на ваше писмо. Са великом радошћу и од свег срца, праштам вам све што сте рекли против мене; све љутње, гневне реплике и злу раздражљивост. Обавезно испричајте све на исповести духовнику - разрешитељу и кажите да сте криви, да сте се вређали, срдили и љутили, без основа говорили и осуђивали свештеника, свог духовног оца. Ја добро знам да у вама бесни демон, дух противљења, дух гордости, дух злобе, дух страсти тврдичлука и дух немира.

Кажите да сте криви (на исповести то реците), јер нисте били трпељиви, нисте се клонили зла нити му се противили, и нисте гасили зло у себи, молитвом.

Сматрам да сте у свом писму навели, врло прецизно, све што сте имали да ми кажете. Ви, без икаквог разлога, због духа зла, духа зависти, духа тврдичлука, непријатељства и нетрпељивости, укоревате моју Ану. Без икаквог основа зановетате, критикујете је и љутите до суза; због вас је постала нервозна и болесна. Нека хода као да је на паради, нека буде добро обучена и нека једе са апетитом. Она уме да живи и живи према свом буxету. Беспотребно је укоравате и мучите закерањем. Она није анђео, неће имати стрпљења, на крају ће, чак, и да оде од вас. Немојте да дође до тога!

Она има добру плату, свој новац уме да троши и ваш јој није потребан. За вас нема посла у Печорама; град је мали, нема производње. Чињеница да продајете кућу треба да вас радује, с обзиром на то, да се налази у врло лошем стању. Саветујем вам да одете до својих у Инзу, да се тамо мало одморите код ваших многобројних рођака. Можете да продате кућу у Печорама и купите собу у Инзи, нађете посао (јер је живот без посла чак и опасан), осим у случају, да поново пробате да се изборите за инвалидску пензију.

Ана ће моћи да живи сама од своје плате, њој кућа уопште није потребна. А, где ће она бити, то остаје да се види; било у Печорама, било у Москви, било у Лењинграду. Главно је да се ви снађете - то је њена основна брига.

Нема смисла да живите у Печорама, оне су вам туђе, а Инза је - родни град, све у круг је ваше, познато. Стјепан Александрович ће вам у многоме помоћи. У Печорама сте се само намучили и исцрпели, и Ана, гледајући вас, само тугује и плаче. Зар не можете да схватите да немате ништа вредно у Печорама? Само, кућу продајте, јер Ани она није потребна.

Пишете да сте навикли на народ. У Печорама сте све време сами, сви печорјани су вам туђи. Зашто се не бисте преселили у Инзу, где су вам рођаци и пријатељи? Тамо је лако купити, било собу, било стан, наћи посао и добити инвалидску пензију. Треба слушати савете, скупљати документа и тражити инвалидност; чак и лећи у болницу, ако буде било неопходно. А то, што вас мисли муче, и што сте мислено изгубили наду на спасење, питајте своју савест; она ће вам рећи зашто се тако мучите. Погледајте мало боље на себе и реците себи, да вас прогоне демони, као и ваша гордост и зло које седи у вама - смрдљиво "ја", ваша увредљивост и лењост да се натерате на молитву. А то, што сте се навикли на Стјепана, пишете ви, није никаква тајна за мене. Ако идете на то да се удате за њега, онда, само у том случају, ако је брак црквен, другим чином; и биће солидан живот, ако не буде пио вина и ако се будете молили заједно.

Престаните да нападате Ану. Од ње се треба учити животу, а не обрнуто. А, причешће Св. Тајнама вам је неопходно, али, само ако свештенику, просто, од срца, све испричате о себи. А, ако он нешто и не буде разумео како треба, не љутите се, јер је он обичан човек а не анђео, може и да погреши. Као о.Зенон - човек стар, нервозан, строг, наглув и не воли жене и горде; престаните да се љутите на њега. У Загорску можете лепо да поседите у гостима и да се причестите.

Муче вас униније, сумње, па чак и страсти. За све то постоји разлог; године, лењост за молитву и дугачак језик, који осуђује и говори зло, па страсти због тога и муче.

Зашто не читате Св. Јеванђеље? Св. читање прогони униније, страсти и тугу; открива веру и страх Божји. То, што се ви на мене љутите, мене не вређа и не изненађује, јер су узрок томе демони и ваша болест.

Скупљајте документа и папире за инвалидску пензију и почните да тражите стан у Инзи. Крените да радите на решењу тих питања, а онда ће се видети шта ће испасти од тога; или инвалидност или посао.

Желим вам свако добро, телесно здравље и душевну тишину. Усрдно се учите молитви, а све остало ће доћи у своје време.



Бојте се роптања на своју судбину и гордости. Ваш заштитник, И. Симеон.



[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:15:12



- УСПОМЕНЕ САВРЕМЕНИКА -
СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН


УСПОМЕНЕ ДУХОВНИХ ЧЕДА


СВЕДОЧАНСТВА



Сестра ми је поклонила неколико малих томова старца јеросхимонаха Сампсона. После читања књига, почела сам да поштујем тог старца. Још ми је сестра поклонила и његову фотографију. Ставила сам је у рам и закачила изнад узглавља, заједно са фотографијама преминулих родитеља.

Пре три - четири године укочио ми се зглоб прста десне руке, тако, да када бих га савила, не бих могла да га вратим у првобитан положај без помоћи друге руке.

Ноћ пре Баћушкине годишњице, уснила сам следећи сан; ја сам на пријему код старца Сампсона. И, ево, он дотиче својим прстима болесни зглоб мог прста, у том тренутку ја се будим, и још нисам свесна да је мој зглоб здрав! Убедивши се, после извесног времена, да се болест не враћа, врло сам се обрадовала.

А ове године, Баћушка ми је напоменуо да пуни 100 година; будим се, а у ушима чујем његов глас;"Имам деведесет и девет година." И заиста, недуго затим, била је прослава његове стогодишњице. (У почетку, нисам знала чији је то био глас, али, прелиставши књигу о њему, уверила сам се да он пуни сто година).

Захваљујем оцу Сампсону за његову помоћ!



Татјана К., 47 година, Москва, 1998.г.





* * *



У храму сам слушала о старцу Сампсону, као и то, да га је наш баћушка познавао, али нисам ништа читала о њему. Једанпут је наш баћушка споменуо да је старац сахрањен на Николо - Архангелском гробљу, тамо, где су и моји рођаци.

Јула 1994. године, посетивши гробове рођака, ја и сестра смо се враћале кући по пустој алеји. Одједном, пред нама се појавио аутомобил. Зауставио се, и људи из кола нас упиташе како да нађу парцелу бр. 33А. Показале смо им место где би она могла да буде. Касније смо сазнали да су то била духовна чеда старца Сампсона. Разумела сам то као знак, да бих знала, за убудуће, где се налази гроб старца.

У дан сећања на старца Сампсона, 24. августа 1994. године, ја и пријатељи из храма смо, заједно, по први пут, посетили његов гроб. Затим сам набавила неке књиге о њему и упознала се са мати Татјаном, његовом духовном ћерком.

Тако се десило моје прво упознавање са старцем. Треба рећи, да је оно што сам прочитала и видела, оставило велики утисак на мене. Од тада сам почела да поштујем старца Сампсона и посећујем његов гроб, у дане када се он помиње.

Описаћу случај када је мој муж добио помоћ заступништвом старца Сампсона. У мојој породици постоји проблем - мој муж воли да попије. И тако, помислих, не би било лоше да ја и муж посетимо гроб старца. Али, како да га позовем? Он је атеиста и не зна ништа о старцу.

Отприлике месец дана раније, пробала сам да израчунам да ли ће муж радити 24. августа; хтела сам да га поведем са собом, али, како да то изведем - нисам знала. Два дана пре тог датума, 22. августа, муж је радио; ујутру је отишао на посао, а увече, око пет сати, отварам врата и муж се појављује у припитом стању, саопштивши ми да му је шеф уручио отказ, због пијанства на послу. Ја сам морала да одем неким послом, а муж је остао код куће у ужасном расположењу.

Следећег дана, све исто; муж лежи, тешко му је...Ја, исто, не знам шта да радим; покушала сам да се консултујем са специјалистима за тај проблем, међутим, њихово мишљење је било да нема много наде.

И, одједном, паде ми поглед на књигу о оцу Сампсону. Отворих је и прочитах: "Још као дете сам знао да ми људи неће помоћи. Моје уповање је било само на Господа Бога - Он ће ми рећи како да поступам правилно." Смирила сам се и упитала мужа, шта планира да ради 24.августа, ујутру? Рекох му: "Пођи самном." - "Куда, у болницу?" - "Не, на гробље." Сложио се, и ујутру, 24. августа, пођосмо на Николо - Архангелско гробље. Дошли смо до гроба старца Сампсона. Тамо се скупило много људи; служио се парастос, чуле су се молитве. Увече смо стигли кући. Муж је био уморан и утучен и пошао је да се мало одмори. После три сата, негде око девет увече, звони телефон; зову са мужевљевог посла и предлажу му да сутра дође на посао. Сложио се без много речи. А, сам се питао; можда је то само на одређени рок, јер тог дана је била субота? Отишао је на посао забринут, не знајући шта ће му рећи шеф када га угледа.

Позвао ме је телефоном, сав у страху од предстојећег сусрета. Покушала сам да га смирим. И, заиста, када сам се, касно увече, вратила кући из цркве, муж ме је позвао и рекао ми да се сусрео са шефом; мирно су разговарали и договорили се да га врате на посао, с тим да ће он платити казну за нарушавање дисциплине. Муж је био врло обрадован што се све тако завршило и, ево, и дан - данас ради на истом месту.

Тако се, молитвама старца Сампсона, средила та ствар. Мужу сам рекла;"Видиш, како је старац помогао?" Од тада, када долазимо на гробље, увек свратимо на гроб старца. Он сад и сам пита: "Хоћемо ли код старца?"



Галина Лукјанова





* * *



Оне, који су се налазили у особито тешким ситуацијама (напастима, патњама, болестима или у затвору), Баћушка је помињао на посебан начин - молитвама на проскомидијама и литургијама. У одређеним случајевима је саветовао да се служе специјалне литургије (да се нађе парохија где се служба не врши сваки дан, и тамо наручи четрдесет литургија).

Једно духовно чедо прича: "Било ми је тешко у духу и жалосно што ме је Баћушка заборавио, па сам одлучила да однесем, за његов помен, брашно и вино. Купила сам све за двеста рубаља и спремила се да, увече, понесем и разделим у седам разних цркава. Истога дана, из манастира је стигао послушник и донео двеста рубаља - прилог за потреба старца. Била сам запрепашћена и рекох себи: "Баћушка неће да трошим новац на њега - он је платио сам за себе. И, тада сам добила велику помоћ у свим мојим пословима.



Марија





* * *



Моја братаница Светлана је сањала старца Сампсона. Она га није познавала, није, чак, ни видела његову фотографију, али је имала осећај као да је он - наш стари и блиски познаник. Нису разговарали речима, већ мислима и то доста дуго. Заповеђено јој је било да не говори о чему су разговарали. На крају је Баћушка рекао: "Све у своје време." Отац Сампсон је био у белој одежди, а лице му је сијало необичном светлошћу. Када сам, потом, послала фотографију Баћушке мојој братаници, она га је одмах препознала и рекла, да јој се јавио баш он. Казала је: "Како је Баћушка милостив, како се брине за моје најближе!"

Светлана има седамнаест година и завршава једанаести разред лицеја.



Монахиња Јулијана, 1999.г.





* * *



Пре него што сам добила писмо од вас, сањала сам сан. Као, неки старац се смеши и даје ми цели тањир са нафорама, изрезаним на мале комадиће. Села сам на столицу, узела тањир, заплакала и рекла: "То је све Господ Свемилостиви." А старац ме гледа и смеши се. Ту сам се пробудила.

Добивши ваше писмо, погледала сам фотографију и тако се обрадовала; па, то је он - Баћушка, који ми је у сну давао тањир са нафорама, тако пажљиво исеченим. Кроз недељу дана ми стиже пакет са књигама старца Сампсона!



Коми. Валентина, 1999.г.





* * *



У сну сам видела духовну ћерку оца Сампсона - мати Татјану са сестром, и књигу великог формата са бледим, зелено - жутим корицама. Књига се отворила, странице су шуштале, а међу њима су били живи букети нежно - розе и љубичастих ружа. Чула се дивна песма на неразумљивом језику, а припев је био: " Оче, оче."

Током сусрета, мати Татјана је објаснила да књига представља радове старца Сампсона. Мислим, да су ми речи биле неразумљиве због мог грешног, душевног стања.



Вера. Зеленоград, новембар, 1998.г.





* * *



После вечерње службе и помазања, мом сину се јако упалило лево око. Поцрвенео је, појавио се оток на лицу и снажан бол. Дечак је викао, јер је бол био неиздржив.

Било је већ касно, путујући назад мислили смо да ће све само да прође, међутим, постало је још горе. Од силног бола, дечак не само да је вриштао, већ се, буквално, бацао по кревету. Никаква средства, било медицинска или духовна (помазање уљем и сл.), му нису помагала.

Почели смо заједно да се молимо, тј., буквално, да вапимо: "Баћушка Сампсоне, мили, помози, исцели!" Ми немамо телефон, место је у забити и при том - ноћ. Раније смо често молили Баћушку да нам помогне у вези разних питања, и он је помагао. Зато је син рекао: "Молите Баћушку Сампсона!" Поглед нам је пао на песак са старчевог гроба, који сам донела само дан пре тог случаја. Завезали смо га у марамицу и загрејали. Када смо га први пут поставили на болно место, син је повикао: "Још је горе! Јао, како пече, не могу да издржим!" Али, молила сам га да истрпи још мало. Кроз два, три минута, дечко је неочекивано заспао мртвим сном. Ја сам му, док је спавао, још три пута ставила топао (не врућ) песак са старчевог гроба и црвенило са ока је, постепено, почело да нестаје.

Прочитала сам акатист, који су написали ревнитељи старца Сампсона, и молила се целе ноћи. Касније су дошли моји рођаци, али су затекли дечка како спокојно спава, само је песак лежао поред упаљеног ока. Сви су остали до ујутру, бојећи се да сину не буде горе.

Међутим, дечак је ујутру устао као да се ништа није десило. Око више није болело, црвенило и оток су нестали.

Велика, срдачна, материнска захвалност старцу јеромонаху Сампсону, за чудо исцељења мог сина!



Елена. Твер.





* * *



Први пут смо чули за старца Сампсона у недељној школи, 1993. године. Задивио нас је његов необичан живот и његова спољашност на фотографији. Тамо смо добили листић са његовом молитвом, "Свемилостива", коју смо почели да читамо свакодневно. Касније, наизглед случајно, до нас су дошле две касете са његовим беседама. Потом смо сазнали за његову келију у Москви и место где је сахрањен. Јако смо пожелели да се упознамо са његовим духовним чедима и да чујемо нешто више о њему.

Фебруара 1994. године, погоршало ми се здравље (појавили су се први симптоми болести) и јако сам клонула духом. На празник Сретења, свом душом сам се обратила Баћушки за помоћ; замислила сам себе како стојим на његовом гробу, а он ми одговара. Посетити гроб, у стварности, је било апсолутно немогуће, јер имам двоје мале деце, а муж ради.

И, изненада, све се наместило. Муж се раније вратио са посла, и нашли смо коме ћемо да оставимо децу. По први пут смо ишли на старчев гроб. Док смо стигли, већ је наступило вече и на гробљу није било више никога. Нашли смо гроб, и, само што смо упалили кандило и почели да читамо парастос, чусмо звук аутомобила који се приближава. Читајући и даље, окренули смо се и видели како долазе некакви монаси. Срца су нам радосно закуцала!

То су били јеромонах Алексије и један послушник из Зосимове пустиње. Били су врло изненађени када су чули да смо и ми тек дошли.

"Баћушка, Баћушка нас је довео," ускликнуо је отац Алексије, "у ствари, ми нисмо ни планирали да дођемо овамо, то се некако случајно десило."

Заједно смо отпојали парастос, окусили манастирску храну и, сада, већ сигурни у себе, невиђено радосни, пуни снаге, наде и захвалности Богу, пошли ка излазу, осећајући очигледну помоћ Баћушке.

Само што смо изашли, стигао је аутобус, а возач нам у недоумици рече, да га је диспечер, из непознатих разлога, послао овамо. Тада смо схватили да последњи аутобус одлази у 16, а било је већ 18 часова! Од свег срца смо, у мислима, захвалили Баћушки. То је био само почетак чудесне помоћи и заступништва старца Сампсона, нама грешнима.

Одмах после посете старчевог гроба, моје здравље се поправило и испуниле су се друге наше жеље; јеромонах Алексије нам је дао телефон келије старца Сампсона, коју смо и посетили, неколико дана касније.

Врло смо захвални за указану помоћ; добили смо фотографије Баћушке, касете, књиге и друге светиње.

Почели смо често да посећујемо његов гроб и сваки пут бисмо добили утеху, радост и помоћ, молитвама Баћушке. Једном је, неочекивано, Баћушка испунио нашу давнашњу жељу; успели смо да посетимо Псково - Печорски манастир, где је Баћушка служио једно дуже време, и били у тој кући, у којој је живео са својим духовним чедима.

Неколико пута нам се Баћушка јављао у сну, у ситуацијама када нам је особито била потребна помоћ и подршка. Пред Ускрс, отишла сам на спавање осећајући велико униније. И, у сну се појавио Баћушка - ишао је по стази, а ја за њим, са трепетом и страхопоштовањем. Баћушка се окренуо и тако нежно погледао на мене! Затим ми је дао да му оперем ципеле, и ја сам, са радошћу, узела крпу и кренула да их чистим.

После су се сви скупили за столом и Баћушка је почео своју беседу. Пробудила сам се у великој радости, пуна снаге и енергије, заборавивши сасвим, на болест. Било је рано јутро, али ми се уопште није спавало. Седела сам на кревету, осмехивала се и захваљивала Баћушки! Тај ми је сан остао све до данас пред очима, до најситнијих појединости, иако је, већ, прошло неколико година.

Једанпут ме је старац укорео због греха и било ме је јако стид. Строго ми је рекао: "Како почне плес, ти одмах трчиш?!" (Дан пре тога сам била у гостима и, том приликом, плесала)

Такође се јављао у сну мојој кћери, Ирини. Баћушка јој је рекао: "Реци, шта желиш?" Она је брзо почела да набраја, а он рече: " "Довољно је."

Једног смо лета били код брата на дачи. Неколико дана је падала јака киша. Бринули смо се да нећемо моћи да одемо на недељну службу, јер је било јако компликовано да се дође до цркве (више од часа хода кроз шуму, а затим аутобусом). Пљусак није престајао. Увече смо читали књигу о старцу Сампсону, молећи се да нам помогне, а киша је, не престајући, лила по крову.

И, Баћушка нас је чуо! Ујутру је киша сасвим престала. Читавим путем у цркву сијало је сунце, а душе су нам биле испуњене радошћу.

Наша деца су се причестила и срећно смо се вратили кући. Само што смо ушли, поново је почео снажан пљусак, као да и није било разведравања. Сви смо осетили необичну близину и брзу помоћ старца Сампсона, као одговор на наше искрене молбе.

У књигама Баћушке, ми, стално, налазимо одговоре и поуке за најразличитије животне ситуације које нам помажу и у васпитању наших кћери. Помоћ и заступништво старца Сампсона осећамо све време.



Супрузи Александар и Љубов.

Москва, 1999.г.





* * *





Једног августовског дана, ја и моја рођака смо били сведоци једне сахране. Нисмо могли да савладамо радозналост видећи толики број рођака покојника, који су сви, некако, личили један на другог. Питали смо их, ко је тај кога сахрањују, а они нам рекоше да је то - старац.

Десет година касније, Промислом Божјим, тај необични старац - Баћушка Сампсон - се појавио и у мом животу. Те, 1990. године, имала сам тешку операцију, после које сам остала без једног бубрега. Али, најстрашније је тек следило; четири месеца рана није зарастала, гној је непрестано текао и шансе за оздрављење, практично, нису постојале. Лекари су само немоћно ширили руке, а кривца за моју несрећу, хирурга - наркомана, су отпустили са посла. И, тада се десило право чудо; поклонили су ми књиге о старцу Сампсону. Прочитавши само почетак његовог житија, ја сам већ била потресена до дубине душе. На очи су ми, невољно, ишле сузе - тешко је било поверовати да је могуће толико патити у овом животу! Јако сам пожелела да посетим старчев гроб и поклоним му се.

По повратку из болнице, мој друг ме је посаветовао да одем у храм Казанске Божје Матере. Чудно, али када сам, на исповести, рекла свештенику да сам била на гробу старца Сампсона, он се осмехнуо: "Па, Валентина, Господ и Матер Божја, молитвама старца Сампсона ће те исцелити!" Буквално се тако и десило; следећег дана после молебана код чудотворне иконе, из моје ране је изашла дренажа - гумица, дужине 10-12цм и 2цм ширине, коју је несмотрени хирург оставио унутар ране. Али је још чудније било то, да је рана одмах зацелила, оставивши за собом само ружичасти след. Чуђењу лекара није било краја: "Како је то могуће? Право чудо!"

Хвала Богу, Божјој Мајци и старцу Сампсону, који су услишили моје молитве и помогли ми да се излечим. Већ девету годину сам жива и здрава.





Нина. Москва.





* * *



Пет година моја ћерка није могла да се излечи од бронхијалне астме. Водили смо је и на море и у лечилишта, али, болест није пролазила. Почела сам да је доводим на гроб старца Сампсона. Она је веровала да молитвама угодника Божјих, Господ и Пречиста Његова Матер исцељују од недуга телесних и душевних. Узели смо мало земље са гроба и уље из кандила. Врло брзо, девојчица је почела да се осећа боље и на крају - оздравила! Тако ми је много помогао и наставља да ми помаже отац Сампсон, да не могу да замислим моје постојање без њега!



Нина. Москва.





* * *



Као резултат непажљивог руковања ватром, мој муж је добио јаке опекотине. Рана је била дубока и гнојна. Почео је да се моли и тражи помоћ од старца Сампсона. Од уља из старчевог кандила, посипаног кромпировим штирком, бол је постепено нестајао, а након три дана, рана се сасвим стегла.

Из захвалности због исцелења, муж је отишао старцу на гроб. Каже да је тамо много плакао.

Затим, кроз годину дана, старац му је опет помогао; имао је прелом десне ноге. На штакама су га довезли на старчев гроб, баш на годишњицу старца (празник Успења), а назад је већ ишао пешице - седам километара без штака! Дошавши кући, сам је скинуо гипс и почео полако да хода и то без штапа.





* * *



Једне зиме сам се јако разболела; била је епидемија грипа. Лежала сам са високом температуром и молила се, и, онако у себи, говорила старцу: "Баћушка, помози, помоли се Господу! Изгледа да сам јако сагрешила, али, обећавам, обавезно ћу да се поправим уз Његову помоћ!"

Тако сам, неприметно, заспала, и у лаком сну видела старца, као да је жив. Прекрстио ме је и тада сам се пробудила. Била сам јако жедна, устала сам и постепено заборавила на болест. А увече, била сам већ сасвим здрава!

Захваљујем ти старче Сампсоне!



Нина.Москва.





* * *



Старац Сампсон остаје са нама и после своје телесне смрти. Он је близак и оним људима који га нису знали за живота, као и, наравно, својим духовним чедима.

Чак и после смрти, фотографија Баћушке улива демонима страх. Ја сам се у то уверила када нам је, једном прилоком, дошла у госте нека жена и, погледавши на фотографију, изненада завикала: "Склони тог монаха, ја га се бојим, бојим!"

Следеће године сам сазнала да се та жена бави врачањем.



Тања. Москва.





* * *



Хвала Богу за све!

Ја, Валентина Григорјевна Бојко, живим у Гжељу у Московској области. Септембра 1999.године, јако сам патила од главобоље, притисак је био 240 са 147. Глава је болела на једном месту; на десној страни затиљка, као да је неко тамо забио ексер и снажно га вртео. Није помагао чак ни клофелин. Притисак није падао, снага ме је издавала и очекивала сам смрт.

Ја често посећујем свете гробове, не идем код лекара и не пијем лекове. Рођака ми је донела свећу са гроба старца јеросхимонаха Сампсона и његову фотографију. Ставила сам фотографију под главу, запалила свећу и почела да је гледам. Одједном, кроз пламен свеће, угледах старца Сампсона како ми се, брзим кораком, приближава, обучен у дугачку, белу кошуљу, бос и са кандилом у руци.

Виђење је било толико живо да сам, од изненађења, разрогачила очи и, не дишући, само посматрала како Баћушка нешто ради рукама над мојом главом, машући кандилом. Ланци на кандилу су били јаки, врло дебели и дугачки. И само кандило је било врло велико.

Затим сам утонула у бесвесно стање, ни не памтим како сам заспала. Када сам се пробудила, било је четири часа ујутру. Осетила сам у себи необичну лакоћу - тело ми је било лако, глава бистра, као да ми је поново седамнаест година (а већ ми је шездесет). Потпуно сам заборавила на моју главобољу и осећала се предивно! Ноге ме, такође, нису болеле; имала сам жељу да ходам, да се крећем, да помажем људима.

Хвала Господу нашем Исусу Христу, што и даље шаље такве светитеље, нама на исцелење. Можда ће, посетивши Баћушкин гроб и добивши од њега потребну помоћ, то схватити и други људи. Разумеће и то, да без помоћи Божје, Пресвете Богородице и светитеља, ми не можемо да преживимо у данашњем безумном свету!



В. Г. Бојко. Москва.





* * *



Јуна 1998.године, ја и моја жена смо кренули на гроб старца Сампсона, да се помолимо за излечење нашег сина од пијанства. У то време, жену је болела лева рука у пределу зглоба и бол је био врло мучан.

Поклонила се гробу Баћушке и, случајно, дотакла болним местом земљу.

Помоливши се, пошли смо кући. Још док смо путовали, жена је задивљено приметила да је бол у руци потпуно нестао, иако се она није за то молила оцу Сампсону, већ за излечење сина! После извесног времена, наш син се упознао са девојком, која је, затим, постала и његова невеста, пио је све ређе, а после женидбе - и сасвим престао.

Ја чврсто верујем да се све то десило молитвама старца Сампсона!

Ми јако поштујемо Баћушку и увек му се обраћамо за помоћ. Ја верујем да нас он чује!



Е. Н. Бистров.





* * *



Мене су, изненада, отпустили са посла. Био сам ван себе; шта сад да радим? Осим тога, на послу сам очекивао да добијем стан. А сада - ни посла, ни стана! Изненада, друг ме је позвао да посетимо гроб старца Сампсона. Тамо сам га, од свег срца, као никада до сада, молио да буде заступник у мојој несрећи. И, буквално, после два дана - звони телефон; предлажу ми посао у Кремљу! У великој радости, опет сам отишао на гроб старца Сампсона, да му се захвалим за очигледно чудо. Али, са чудима још није било готово; кроз недељу дана, добио сам кључеве од четворособног стана!

Тако ме је старац Сампсон, буквално, васкрсао из велике невоље.



Александар, Москва.





* * *



Старац Сампсон је током 12 година проводио свој одмор на мојој дачи, у Малаховки. Собу на првом спрату, где је раније живео старац, решио сам да изнајмим туристима. Дошле су две жене.

Једном се једна од њих, спуштајући се низ степенице, спотакла и пала. При том је тако јако уганула ногу, да смо морали да је одвеземо у болницу.

Са другом се, такође, десило нешто чудно; док је возила ауто, покушала је да окрене волан на једну страну, али је кола нису слушала, па је, својом предњом страном, ударила у дрво, под којим је, обично, отац Сампсон волео да седи.

После извесног времена, када се жена вратила из болнице, показао сам јој књигу "Твој Ава и духовник", где су биле и фотографије старца Сампсона. Прелистала је књигу, одмах ми је вратила и рекла: "Зашто нам раније нисте рекли какав је човек живео код вас?" Одмах су скупиле своје ствари и отишле. А биле су то особе које су се бавиле биоенергијом, лечиле људе, па и мени обећавале да ће ме излечити.

После тог случаја, схватио сам да је недопустиво да се изнајмљује туристима та соба, где је живео Баћушка.

Када ми је тешко у души, ја често станем на то место где је отац Сампсон примао исповест, и увек осетим олакшање; у души ми постаје лако, лупање срца престаје и наступају мир и тишина. Сада се посебно трудим да сачувам ту собу, као успомену на старца Сампсона.



Јуриј Михајлович, Малаховка, ул. Герцена 28.





* * *



На Николо - Архангељско гробље сам дошао 30.09.1999.године, да посетим родитељски гроб. Предложили су ми да дођем до гроба старца Сампсона, за кога нисам, чак, ни чуо. Док сам се налазио у близини гроба, на чудан начин сам видео старца лично, који ми је рекао да се налазим на добром путу (ја сам професор економије и бавим се проблемима изласка Русије из кризе) и да ћу, у мом послу, имати Божју помоћ.

Од тада, редовно посећујем тај чудан, Баћушкин гроб.



Евгеније, 14.11.'99.





* * *



Отац Сампсон ме је сваке године слао у Севастопољ на одмор, јер сам имала проблема са срцем. У једној од својих последњих посета, запазила сам да је један човек купио земљу на обали мора. На тој територији се налазио полуразрушени храм и много манастирских грађевина. Видела сам како нови газда руши те грађевине и тај, хулни однос према нашим православним светињама ме је, буквално, поразио. У таквом, потиштеном стању сам и заспала. У сну ми се јавио Баћушка Сампсон. На моје стрепње он је одговорио: "Ти се побрини за своје срце, да оно буде здраво, а како спасти Русију - то је моја брига!"



Мати Валентина, Сергијев Посад.





* * *



Баћушка је увек био тако изражајан и тако благ. Од њега је исходила некаква сила, и свако, ко би се нашао у његовој близини би је осетио.

Када је Баћушка разговарао са човеком, тај би добијао необичну радост и снагу, и то, на дуги период времена.

Најосновније у његовим поукама је, по његовим речима, било следеће: "Свему је основа - ревност." Ревност у свему; у молитви, подвигу, у свим благочестивим делима. Када ревност пада, обавезно је треба оживљавати. Ако то не чинимо, наш духовни живот страда и ми падамо у чамотињу. То блато усисава човека и зато се говори да свако униније треба уклањати од себе. Он је често говорио: "Нека унива демон, он је у преисподњи. Али, зашто да ми унивамо, ако смо ми - деца Христова?"





* * *



Сваки дан је код њега ишао по одређеном распореду; устајао је у пет изјутра, чинио келејно правило. У време када је живео код нас, био је врло болестан. После правила, понекад је поново легао и устајао око девет сати. После девет, а понекад и раније, примао је посетиоце. Некад је успевао да попије чај, а некад и није. А, посетиоца је било јако много; деси се да је већ два или три сата, а он ни чај није попио. Келејнице куцају: "Баћушка, чај!" - "Немам кад!"

Затим, мали предах. За време пијења чаја, разговарао је са нама. Потом - вечерње правило, такође, врло дугачко; до дванаест, до два сата ујутру. Стајао је на молитви у пози осуђеног; руке по шавовима, глава наклоњена ка поду. Своје сузе је скривао, али, оне су се свеједно лиле и ми смо често биле сведоци његовог молитвеног плача.

Нама је он, такође, препоручивао да имамо плач за време молитве: "Плач (истински плач; не самољубовање, него плач због грехова или од умилења) треба да нам је сапутник у време молитве. Да би памтили да смо без помоћи Божје - ништа, и да ништа не можемо да урадимо. Тај пут приводи човека постепено ка смирењу. Баћушка је напомињао да су сви преподобни оци писали: "Смирењем се достиже спасење." Никаква дела нас неће оправдати, већ само та, која су учињена са вером, смирењем и љубављу. Вера, смирење и љубав - то су три стуба које доводе човека до спасења.



Мати Вера.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:21:36



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК ОТАЦ ГРИГОРИЈЕ - БУГАРИН
(умро 1839)




Отац Григорије је био родом из Бугарске, у младости је оставио свет и за Христом пошао у својој петнаестој години. Пошто је дошао на Свету Гору, више од шездесет година није отуда излазио. Педесет година је био духовник, и говоре да је имао толику благодат да за грехове није ни питао, него их је сам објашњавао, и сваког доводио до сузног покајања. За свакога је знао какав духовни лек да му да и ко шта може да издржи. Долазили су патријарси и архијереји да од њега траже поуку, а он им је разрешавао недоумице по питању црквених канона.

Био је попустљив према великим грешницима и све је наводио на покајање. Долазили су њему грешници из разних земаља и од њега добијали олакшање. Знао је разне језике. Говоре да је предвидео свој крај.

Три године после његове смрти откопали су кости по светогорском обичају - и показале су се жуте као восак.

Отац Григорије је живео на Капсали и био је духовник великог руског старца Арсенија.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:23:31



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК ОТАЦ ГРИГОРИЈЕ - ГРК




Духовник отац Григорије је живео у келији светог цара Константина и царице Јелене близу манастира Пантократора. Родом Грк из Кападокије, велики испосник: два пута недељно је узимао храну, а у постове само једном. Још у младости је оставио свет, родитеље, имање, и са осамнаест година је дошао на Свету Гору где је четрдесет година живео код старца у послушању, и у свему се на њега угледао. Старац га је постригао у монаха и благословио да прими свештенство и духовништво. После четрдесет година, 1840, старац је отишао Господу и оставио га као наследника духовног богатства, и колико је било телесног, препоручивши му двојицу ученика. Григорије је, сахранивши свог старца, после извесног времена позвао ученике и рекао им: - "Чеда моја, не могу да вам будем старац и наставник; иако сам четрдесет година био у послушању и учио се монаштву, ипак још увек треба много да учим, и не могу да живим по својој вољи. Одох у Русик, у општежиће, и тамо ћу да се поучим савршеном монаштву, смирењу и трпљењу. А ви, ако хоћете останите у овој келији, или идите у неки манастир!"

Тешко је било ученицима кад су чули овакве речи свог старца и много су га молили да остане, као и сва братија Пантократорског манастира, и остали оци који су у близини живели; али им је он одговорио: - "Оци и браћо! Не могу да вам будем пастир нити духовник: и мени самоме је још потребно да много учим. Идем да се опробам у општежићу и да се учим савршеном монаштву. Често сам од свог старца слушао да пустиња само успављује страсти, а да их општежиће умртвљује и искорењује; а ја их се плашим, иако сам четрдесет година проживео у пустињи са старцем. Али ево, старац је умро и ја сам у страху да се страсти у мени не пробуде, и не погубе ме; ради тога не могу да останем с вама него идем да умртвљујем своје страсти!"

И тако је прешао у Русик скоро у исто време кад и ми (пише монах Партеније), 1840. године. Мене је Господ удостојио да поживим с њим, и увек смо заједно ишли на послушање. Премда је био духовник, на свако послушање је ишао пре свих, и пред свима се смиривао и свима покоравао.

Имао је толику чистоћу срца и дар прозорљивости да је видео и тајне помисли. Ово сам ја грешни на себи искусио. Једног дана смо брали маслине, сва братија, па и он са нама; мене су мучиле некакве помисли, а он ми је пришао, ударио ме руком по рамену и рекао на грчком: "Оче, зашто примаш такве помисли? То је од ђавола, гони то даље од себе!" Чувши ово, препао сам се, поклонио му се до земље, и просио његове свете молитве. После се тако усладило срце моје, да никако нисам могао да задржим сузе. И благодарио сам Господа Бога мога Исуса Христа и Божију Матер што сам се удостојио да живим у једној обитељи и идем на послушање са тако великим старцима.

У то време, у Русику је живео схимонах отац Мартинијан, Грк, у савршеном послушању и отсецању своје воље, тако да је постао незлобив као дете. Имао је толику љубав за све, да је душу своју за све полагао, и на себе примао слабости свих. И такву је имао од Бога благодат и чистоћу срца, да је видео најтајније унутрашње мисли. Руски није знао, али је нас Русе често изобличавао и давао нам душеспаситељне поуке. Понекад је руски говорио тако да ни Рус то не би умео да каже, а после од свега тога није ништа знао, чему смо се ми много чудили.

Али је оцу Григорију у општежићу било тешко, понајвише ради поста, јер га је игуман стално благосиљао да иде на трпезу ради послушања и да би, својим присуством користио братији; и поставио га је за духовника целог братства. Све у свему он је тамо проживео две године. Пантократорска братија му је непрестано долазила и молила га са сузама да им се врати, јер никако не могу да нађу себи другога духовника; молили су и старце да га наговоре не би ли им се вратио, па су сви стали да га саветују да се врати у своју келију; и игуман га је тако саветовао, па је он на крају отишао, испунивши тиме великом радошћу манастир Пантократор и сву карејску братију.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:26:50

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК ОТАЦ АРСЕНИЈЕ - РУС
(умро 1846)




Одгајила га је велика Русија, уз велику и славну реку Волгу; био је из Нижњегородске губерније из града Балахни. Родио се од правоверних родитеља, и на светом крштењу био назван Алексије. У детињству је научио да чита и пише. Младост је проводио у светским занимањима, али Господ, видећи у њему будућу благодат и станиште Светог Духа није дао да огрезне у светским страстима него му је ускоро открио ризницу Јеванђеља и списа Отаца, из којих је он убрзо увидео и спознао лаж и сујету овог света и бескорисност бриге о њему. У својој двадесетој години Алексије је оставио кућу и родитеље и пошао да странствује Бога ради по руским манастирима. Дошавши у Московску губернију у Песношски општежитељни скит, почео је тамо монашки живот, придружио се братији и био на послушању три године. Онда га је обузела жеља да оде у иностранство, у молдавске манастире, који су тада били чувени по великим старцима и подвижницима. Када је открио своју жељу духовном оцу, духовник га је благословио. Мада га је игуман много одвраћао, он је ипак кренуо на пут. Дошавши у Кијев и поклонивши се моштима кијевских чудотвораца, нашао је себи сапутника по имену Никита из Тулске губерније, који му је све до смрти, више од четрдесет година, у свим бригама, радовима и подвизима био саучесник. Узевши благослов од кијевских чудотвораца и помоливши им се, упутили су се даље.

Дошавши у Молдавију и обишавши све молдавске манастире и скитове, нашли су себи духовног оца и пастира у Балашевском скиту, четири сата хода од града Буташани, и препоручили су му на старање заједно своје душе и тела. После неког времена духовни отац их је обојицу постригао и Алексију дао име Авељ, а сапутнику његовом Никандар. Видећи њихове велике подвиге и смирење, ускоро је Авељу понудио да као достојан и вичан Писму прими хиротонију. Овоме се то показало претешко и са сузама је молио свог пастира да га не оптерећује таквим бременом које премашује његове снаге, него да га остави да као прост монах ради Господу. Али му је старац рекао да савршени послушник не би требало сам да расуђује, него је дужан да чини оно што му је заповеђено, да не поучава свог старца, него да му буде послушан чак и ако је смрт у питању. Авељ му се поклонио до земље и рекао: - "Опрости ми, оче свети! Сагреших пред тобом; уради како мислиш да треба!" И ускоро је био рукоположен за јеромонаха, а по вољи све братије скита, био је одређен и за духовника. Али ни сада, као јеромонах, ништа није изменио у свом послушању и смирењу: у свему се повиновао свом старцу, мада овај беше сасвим прост, и никада ништа није почињао без његовог благослова. Живели су тако њих двојица, отац Авељ и отац Никандар, у савршеном послушању и одсецању своје воље, пуних осамнаест година. Испративши свог наставника и пастира у вечно блаженство, остали су сирочад, без заступника пред Господом Богом; па пошто нису хтели да живе по својој вољи, решили су да живе као браћа, у послушању један другоме, и да се не одвајају до смрти. То су и испунили. Мада је отац Никандар желео да му отац Авељ буде пастир, јер је овај био јеромонах и духовник, отац Авељ никако није хтео да пристане да буде старац. Живели су тако неко време, и обојица су имала откровење од Бога, где им је речено да иду на Свету Гору и да тамо проведу остатак живота. Они су један другом објавили откровење и почели припреме за пут. Чувши за то, скитски и остали оци су почели да их одвраћају говорећи да у ова немирна времена не може да се иде не само на Свету Гору, него ни у Турску, да су и они који су тамо живели сви отишли, да је Света Гора пуна Турака и разбојника и да су сви манастири заузети и затворени, да су по келијама разбојници, а да по целој Турској хришћани не могу ни да прођу: свуда се хришћанска крв на велико лије. Отац Авељ им је одговорио: - "Оци и браћо, заиста је тако како кажете - то и ми знамо - али нека буде како је Богу угодно!" И заиста је било тако како су говорили оци; недавно (1821) у Цариграду су убили патријарха Григорија и тамо су били велики нереди. Али је отац Авељ осећао да је света воља Божија да оде на Атон, па није слушао људске савете, него је тврдо веровао да Господ неће дозволити искушења већа од његових снага. Отац Никандар се колебао као човек, али га је старац убеђивао да је боље послушати Бога него људе. И решили су да крену на пут. Све што су имали поделили су братији, а себи су оставили новац за пут и књиге.

Пошли су у Галац и тамо сели на брод за Цариград. Дошавши тамо видели су плач и невоље - грчка крв се лије потоцима. Грци су им говорили: - "Зашто сте нам, оци, сада дошли? Да ли хоћете да са нама поделите горке тренутке? Код вас у Молдавији ни јагањце не кољу тако како овде нас кољу, свакодневно по 100 и по 200, и то на тргу пред свима, а по улицама и не зна се колико. Враћајте се натраг у Молдавију, а на Свету Гору ићи не можете чак и да хоћете: јер бродова нема, а по сувом су свуда разбојници. И гора Атонска је пуна разбојника. У манастирима с монасима живе Турци!" Али су наши оци веровали и чврсто се надали да ће бити на Светој Гори.

V то је време у Цариграду хлеб био веома скуп а они су паре потрошили, нешто за брод, нешто за храну, па већ ништа није остало, а књиге нико није куповао. Они су редом ишли и просили милостињу па су се сами хранили, и чак хранили и сиромашне Грке. Тако су презимили у Цариграду. Колико су тамо претрпели невоља то зна само онај који их је послао. Дочекавши пролеће оставили су своје књиге код једног Грка, а сами пошли сувим на Свету Гору. Колико су на том путу претрпели напасти брига и удараца - једино је Бог сведок. Он је видео њихове патње и искушавао их као злато у пламену, да буде светлије. Скоро сваки час нападали су их разбојници. Али нису имали шта да опљачкају: новца није било, а одело све у закрпама. Неки их само премлате, други узму и последњу корицу хлеба, а неки их измуче па после пусте. На таквом су путу провели више од месец дана и најзад дошли до Свете Горе. И шта су видели? Станишта монашка запустела, баште подивљале и обрасле шумом. Манастири стоје затворени, а војска Царице Небеске се разбежала на све стране: једни се крију по непроходним шумама, горама и јазбинама, други се затворили унутар манастира, и мало ко се могао видети. Наши оци су пошли до саме Заштитнице Горе Атонске, у Иверски манастир, чудотворној икони Царице Небеске, Вратарки атонској. И када су дошли до капије манастира примили су их иверски оци и увели у цркву да се поклоне Царици Небеској. Ушавши и видевши је, веома су се обрадовали, пали ничице пред њом и пролили многе сузе. Молили су је да их прими у свој свети удео. И зачудило их је, и много су се радовали, што у тако немирно време када су се сви светогорци разбежали, Она, Царица Небеска стоји на свом месту ведра и радосна у пуној својој лепоти, украшена златом, сребром и драгим камењем. Пун манастир Турака, а не могу да је отму. Оци наши су питали Грке: зашто је нису узели и сакрили? Или зашто бар с ње нису скинули драгоцености, и како то да Турци ово богатство не узму? Оци иверски су одговорили: "Куда да је склонимо и зашто? Она је наша покровитељка и заштитница и чуварка Свете Горе; иако нас је казнила за наше грехе, лице своје није окренула од нас, и није се на нас до краја разгневила, него је још увек са нама - пошто весело на нас гледа то се надамо да ће ове невоље проћи. Сада је нама радост и утеха то што је она, Владичица са нама. А када нас опхрвају неподношљиве невоље од Турака и оскудице, ми прибегавамо к њој, и утеха не изостаје. Ви питате зашто Турци не скину са ње драгоцености? Не само што не могу да скину богатство него не могу ни да уђу у овај мали храм. Ево већ трећа година како живе у манастиру, а њихова нога још није ступила у ову цркву. Када се на нас разбесне, почну да траже злата и сребра и свештене предмете, а ми се бранимо да немамо (иако има, али је сакривено, а то им нећемо рећи па макар и сви страдали); онда им покажемо ову свету икону и кажемо: ево, на овој икони много злата и сребра и драгог камења, узимајте ако хоћете! А они, стојећи на вратима говоре - ми не можемо да јој приђемо; она нас љутито гледа - и одлазе постиђени. Ми благодаримо Царицу Небеску што штити сама себе, и нас грешне спасава. И још јој благодаримо што је послала Турке да нас грешне смири; кад њих не би било, онда би нас разбојници сасвим разорили и опустошили!"

"Казаћемо вам још нешто: пре отприлике годину дана била је велика невоља и узнемиреност на Светој Гори, тако да су и остали оци хтели да беже напоље. Пре тих немира говорило се да на Светој Гори сва братства броје око десет хиљада, а сад није остало више од хиљаду монаха, па и ти су хтели да све оставе и да беже куд који зна, јер су мислили да је Богородица потпуно напустила Свету Гору, и да је Гора због тога опустела. Али када су почели да помишљају на одлазак, Брзопослушница, Царица Небеска, Владичица наша Богородица јавила се многим оцима и пустињацима и рекла: - Зашто сте се толико уплашили и зашто свакакве помисли налазе пут у ваша срца? Све ће ово проћи и опет ће се Света Гора испунити монасима. Ево, кажем вам, све док се моја икона буде налазила у Иверском манастиру, ничега се не бојте, него живите у својим келијама. А када изађем из Иверског манастира, тада нека свако узме своју торбу и нек иде куд зна! - И сада сви пустиножитељи сваке недеље долазе у наш манастир и гледају да ли Божија Матер стоји на свом месту. И када је виде, враћају се у пустињу у своје келије."

Чувши ово, наши оци су се веома обрадовали. Најпре због покровитељства Царице Небеске, а затим зато што још увек има доста пустињака.

Онда су их Иверски оци одвели у странопримницу где су се одмарали недељу дана. Затим су им рекли: - "Оци наши свети, ми смо вам за прву нужду помогли; али вас молимо да више не остајете, јер ни сами немамо одакле да узмемо. Код нас седи четрдесет Турака, а немамо чиме да их хранимо. Свуда около су разбојници па од метоха никакав приход не долази. Него ви узмите у нашем скиту једну келију с малом црквом; тамо можете да обрађујете башту и да се бавите рукодељем, па ћете се некако исхранити. Ако будете имали неку потребу, помоћи ћемо. А да ноћите, долазите у манастир!"

Наши оци су захвалили иверским монасима за гостопримство, узели у скиту једну келију и почели тамо да раде; садили су башту и правили кашике, али у то време рукодеље нико није куповао. Тако су преживели то немирно време више од четири године. Чиме су се хранили, једини Бог зна, а они нису ником говорили; у то време је било веома тешко доћи до хлеба. Често сам питао свог старца:

- "Оче свети, чиме сте се хранили у та тешка времена?"

- "А шта је Господ рекао у Јеванђељу? - иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати (Матеј 6, 33). И још: - Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш Небески храни их (Мт. 6, 26). Тако је Господ и нас прехранио!"

На тај начин су се прехранили наши оци, али не само они, него их је више од хиљаду остало на Светој Гори и све је Бог хранио.

Тих година стекли су они велико богатство духовно: бриге и патња, у недостатку телесних потреба, процвали су и сазрели, и донели плодове. Владика и Цар Небески их је за све наградио даровима Духа Светога, и даровао моћ да савладају непријатеља ђавола, да победе страсти душевне и телесне. Упловили су они у тихо пристаниште душевног мира и молитвеног тиховања, тј. сједињења ума с Богом. Оцу Авељу Господ је дао дар расуђивања и прозорљивости, а оцу Никандру дар суза, те је плакао даноноћно све до смрти.

Када је после бурног и тегобног времена Господ послао мир на земљу, утишала се ратна хука, пропали су сви разбојници и свуда је настала велика тишина и мир, па су и монаси поново почели да се скупљају на Светој Гори. И православни хришћани су похрлили на поклоњење. Почело је да се продаје рукодеље. Дошао је један трговац и покуповао све што се у кога затекло. Наши оци су продали све своје кашике и за њих добили 2000 лева. Отац Никандар је рекао: - "Сада ћемо, оче, имати за све наше потребе." И отац Авељ је рекао: - "Да, сад ћемо имати за све."

Ускоро је до њих дошао један мирјанин који је просио милостињу. Отац Авељ га је питао одакле је и каква га невоља тера. Мирјанин је одговорио са сузама: - "Оче свети, ја сам са острва Хиоса. Моју жену и децу су одвели Турци у ропство. Турчин за њих тражи пет хиљада лева и ја скупљам већ другу годину. Накупио сам, слава Богу, три хиљаде, и још ми треба две хиљаде. Бог ће дати, па ћу и то мало помало скупити!"

Саслушавши ово наш отац му је рекао: - "Уђи код мене у келију, а ја ћу ти некако помоћи."

Он је ушао, а наш отац је истресао све паре које је имао и дао му. - "Узми, па иди и откупи своју жену и децу!" На то му мирјанин рече: - "Оче свети, зашто ми се подсмевате? Мени је и без тога мука. Него дајте ми један лев па да идем!" А отац му рече: - "Не, чедо моје, не подсмевам се, ја сам духовник - како могу да се подсмевам? Него ти узми!" Па га одведе до врата, и мирјанин с радошћу оде на пут. Видевши ово, отац Никандар заплака горким сузама и рече: - "Оче, шта то уради? Зашто си дао сав новац? Четири године смо се мучили и скупљали за нужду, а сад ћемо поново да оскудевамо!" А наш отац му одговори: - "О, оче Никандре, кад ће од нас бити савршени монаси? Већ нас је Господ провео кроз све невоље, а ти још увек кукаш. У најтежа времена нас је Господ прехранио, а зар сад не може? Сада, слава Богу, рукодеље иде; док будемо радили, и продаваће се, а вишак новца ћемо давати Богу: зашто да чувамо туђе? Само мисли од Бога одводе. Станеш на молитву: а мисли - за њим! А Господ је рекао: где је ваше благо, ту нека буде и срце ваше (уп. Мт. 6, 21). Нек новац лежи у Бога, а ми ћемо тамо срца да држимо!" Отац Никандар је био ганут, пао му је пред ноге, плакао и молио за опроштај. Од тог часа, отац Никандар се није низашта интересовао, него је до саме смрти плакао.

Ускоро су се обојица постригли у велику схиму. Отац Авељ је добио име Арсеније, и примио је схиму од једног схимонаха Арсенија. А отац Никандар је добио име Николај, и примио је схиму од оца Арсенија. И живели су као старац са учеником у скиту светог Јована Претече десет година.

Кад је у скиту порастао број братије, нарушено је тиховање, а због све веће баште воћњака било је много овоземаљских брига. Од свега тога, обојици је било тешко. И сложили су се да се усаме у пустињу ради савршеног тиховања, да не би имали никаквих телесних и овоземаљских брига, него да живе Богом јединим; јер љубитељ пустиње и тиховања не може да подноси разговоре и свакдоневне бриге. Тако су оставили скит и нашли усамљену келију, на један сат од скита, а и од Иверског манастира удаљену сат хода, на брду, у скоро непроходној пустињи, посвећену светом Јовану Златоусту. Некада је то била велика келија, али у време немира скоро до темеља разрушена. Они су је само мало поправили, осветили су цркву, и оспособили две собе. Ту су почели да живе по пустињском типику: не бавити се никаквим животним бригама - ни баштом, ни воћњаком. Иако је келија имала маслине они их нису обрађивали. Када је дозревао плод, оци су позивали неког од сиромаха и давали му да бере. Ја (монах Партеније) сам био сведок строгог живота, а често ми се дешавало да код њих и заноћим. Пажљиво сам гледао како живе, а желео сам да и сам са њима поживим и да код њих учим право монаштво. Али они никога нису примали. - "С нама нико не може. Ми смо тек после тридесет година достигли овакав живот, а и сада неки пут клонемо, иако је дух бодар, али је тело слабо, и само нас благодат Божја снажи и држи."

Од времена свог доласка на Свету Гору, отац Николај је проживео 19 година, а отац Арсеније 24, а да нису окусили ни рибу, ни сир, ни вино, ни уље. Храна су им били суви комади хлеба које су они из Иверског манастира на својим лећима узносили на брдо, и које су пре него што би их јели, умакали у воду. Још су волели понеку црвену паприку. Ево како је изгледала њихова трпеза: сув хлеб, паприка и патлиџан, дешавало се да има и лука ако неко донесе. Усољене маслине или смокве су нудили само гостима. Тако су они јели, а мени се често дешавало да будем са њима. И јело се само једном дневно, у трећи час; средом и петком су остајали без трпезе.

А њихов типик је био овакав: после трпезе до вечерње занимали су се келејним читањем духовних списа. Онда су служили вечерњу по типику - читали су увек с пажњом и сузама, не журећи, тихо и кротко; онда повечерје с каноном Богородици и молитве пред спавање. Ноћ су проводили у бдењу, молитви и метанијама. Ако би их сан савладао, онда би мало одспавали седећи, али не више од сата за сву ноћ, па и то некако неприметно; принуђивали су се на бдење, и често ноћу излазили да прошетају. Часовник нису имали али су увек знали колико је сати, јер под брдом, у Иврском манастиру са торња откуцавају сати, а они су могли да их чују. У поноћ су одлазили у цркву на заједничку молитву и тамо читали полуноћницу, а онда и јутрење по уставу; после јутрења увек су читали канон са акатистом Пресветој Богородици. Онда су се предавали молитвеном тиховању, до свитања. Ујутру су се занимали рукодељем. Имали су норму: по десет кашика на брата. Радили су одвојено. Међу собом никад нису разговарали, осим најнеопходнијег, а пребивали су увек у молитви срца. Израђивали су најпростије кашике. После тога су читали часове и молебан Богородици, а онда ишли за трпезу. Тако су дане и ноћи проводили у непрестаној молитви и рукодељу.

Старац је волео да често служи литургију; кад су имали вино и просфоре, скоро сваки дан су служили. Али је у вину и просфорама био велики недостатак. Литургију су најчешће служили удвоје. Понекад сам и ја био тамо да слушам њихово умилно певање, растворено сузама. Видим два старца, од поста сасушена и изнемогла; један у олтару, пред престолом Господњим, стоји и плаче, и од суза једва изговара возгласе, више уздисајима срца; други стоји за певницом и рида, па се од плача и ридања, а и због немоћи телесне, једва шта може чути. Ја грешни, међу тако великим огњеним стубовима, био сам обузет трепетом, не знају ни куда да усмерим свој слух: у олтар, или назад, за певницу? Одасвуд ме подстиче на плач. И мада су људске уши мало шта чуле, на њихову литургију је сам Господ смотрио, по обећању:" На кога ћу погледати? на невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од моје речи (Ис. 66, 2). Овде су певали "Трисвету песму" одбацивши сваку животну бригу и заиста не мислећи нинашта овоземаљско; овде је међу двојицом сам Господ пребивао, по речима: где се двојица или тројица скупе у моје име онде сам и ја мећу њима (Мт. 18, 20). Ова два старца су толико љубили свог Господа да нису хтели ни један минут са њим да се растају, него су увек са Њим беседили умом, срцем и устима. Ако је код њих и било разговора, то је било само о молитви, или о љубави према Богу и према ближњему. А кад би неко пред њима почео да говори нешто лоше о свом брату, они су прекидали разговор. Сваког ближњег су волели више него себе саме, и то су њихова дела јасно показивала. Увек су се старали да свакога успокоје. Када би им било ко дошао с неком потребом, из келије га нису пустали тужног. Ко је био потиштен због телесне потребе давали су му и више него што су могли: и последње своје књиге су давали у залог, па су их после, Божјом помоћу, откупљивали. А ко је имао душевних јада тога су тешили својим благим речима. Сиромашни су у њима имали помоћ, ојађени утеху, а страсни и слаби на грех - брзо исправљање и ослобођење.

Рећи ћу о себи: када сам дошао на Свету Гору, скоро да нисам имао ни копејке. Отац Арсеније ме благословио да учим да правим кашике, али нисам имао новца да купим алатку. Када сам му то рекао, одговорио ми је: - "О томе не брини!" Скинуо је с прозора кесу, просуо новац, избројао, и дао ми све што је било рекавши: - "Узми, нема више од тридесет лева." Ја сам заплакао и рекао: - "Свети оче, а да ли сте себи нешто оставили?" - "Ми ћемо бити сити, не секирај се за нас; послаће Бог. А колико кошта алатка?" Рекао сам да кошта педесет лева. Он је ушао у цркву, узео отуда књигу, дао ми је и рекао: - "Иди и заложи код Корењевих (два руска монаха, стричевићи, који су живели у келији Преображења Господњег недалеко од манастира Кутлумуша) и узми новаца колико ти треба, а ја ћу после да је откупим." Колико ме суза ово коштало: целог пута сам плакао.

Прво питање које је свакоме постављао, било је: - "Па како је, јеси ли задовољан? Да немаш неку потребу?"

Испричаћу још један случај који се у мом присуству десио на празник Успења Пресвете Богородице. Један мој духовни брат по имену Теоклит узео је све паре које је имао, сто педесет лева, да за празник себи купи расу и платно. Пошао је и све изгубио, и због тога се веома ожалостио. Видевши га, отац Арсеније га је питао: -"Зашто си тако тужан?" Овај је одговорио да је изгубио сав свој новац. Старац га је питао: - "Зар си у великој нужди?" А онда је извадио своју кесу и дао му рекавши: - "Ево има шездесет лева, иди и купи шта ти треба!" Отац Теоклит је узео и кренуо; а затим је размислио: - "Ја сам млад човек, могу да радим, а они су стари и немоћни, па су ми дали последње што имају. Они се уздају у Бога да ће их наситити; а зар ће мене Господ оставити? Идем да им вратим!" Стигао је оца Арсенија и стао да му враћа новац, али старац никако да узме. Он му је пао пред ноге и са сузама га једва умолио да прими. Узевши новац, старац рече: - "И нећеш бити тужан?" А отац Теоклит је одговорио: - "Нећу оче свети, сад сам радостан, јер сте ви узели паре назад!"

Доста дуго су поживели у својој пустињи, па су пожелели да оду до Светог града Јерусалима, да се поклоне живоносном Христовом Гробу, и Господ не остави слуге своје без помоћи. Године 1836. дошао је на Свету Гору из Русије јеромонах Аникита, кнез Ширински - Шихматов, велики посник. Обишао је целу Гору Атонску, посетио и ова два постника у пустињи, побеседио духовно с њима, веома их заволео и оца Арсенија изабрао за свог духовног оца. Онда им је предложио да, ако желе, путују заједно с њим у Јерусалим. Прихватили су. Кнез је био много радостан што ће имати такве сапутнике. Отишли су у Јерусалим и тамо провели целу зиму, па су се, отпразновавши Ускрс, вратили на Свету Гору и у своју келију. Нисам само ја из уста духовника слушао, да су на путу у Јерусалим доживели толико невоља колико је само Богу познато. Питао сам: - "Каквих невоља, оче, и шта им је био узрок? Да није била оскудица?" А он одговори: - "Не, и од Бога и од људи смо имали свега довољно, боље није могло бити. У Јерусалиму су нас ходочасници обасули дукатима, али смо их, милошћу Божјом, разделили сиромашним Арапима. Али су муке биле друге врсте: седећи толико година у пустињи, скоро да смо заборавили како изгледа свет, а ту смо упали у највећу вреву и гужву. А највише смо се насекирали због поста: сви нас траже, сви нас поштују, свима је све на утеху, а ми не живимо како треба; толико смо се секирали, јер нисмо знали како што брже да дођемо до Свете Горе!"

По повратку на Свету Гору отац Николај је молио духовника да посетиоце келије не пушта њему, да га не би узнемиравали. Годину дана пре смрти оца Николаја, обојица су у сну имали откровење: оцу Николају се јавио глас који је рекао да он само што није препливао велико и узбуркано море, и ушао у мирну луку. И оцу Арсенију се јавио глас да се он приближава великом и прелепом граду, где ће завршити свој пут. Старци су један другом испричали виђења, и препознали да су од Бога. Схватили су да им се приближава смрт. Тад су додали пост на пост и сузе на сузе, и почели да се спремају за свој одлазак. Пола године пре смрти отац Николај је био лишен телесног вида, али је духовним очима савршено видео. Јер, Бог му је открио своје угоднике на Светој Гори, оне који су још били међу живима, о чему је он саопштавао оцу Арсенију, плашећи се да не упадне у ђаволску прелест. Отац Арсеније је био веома опрезан, и није му рекао да верује својим виђењима, него да само плаче пред Богом и да моли опроштај својих грехова. На оца Николаја су напале и друге телесне болести: више није могао да долази у цркву, него је углавном седео на одру, па и тиме се мучио, али није хтео да лежи. Али када би у суботу или недељу духовник решио да служи литургију, дошао би у келију оца Николаја и рекао: - "Оче Николаје, требало би одслужити литургију!" Овај би весело одговорио: -"Служи оче!" Духовник онда каже: - "Како да служим? Ти си болестан, а сам не могу!" Отац Николај одговара: - "Доћи ћу да ти помогнем." Па устане са одра, и крене; прочитају правило, и литургију одслуже. Отац Николај се причести светим Тајнама Тела и Крви Христове, узме просфору, и њом се храни скоро недељу дана, а да другу храну и не узима. И тако су живели пола године.

Сваке недеље су имали по једну литургију а понекад и две. Појац и чтец је био болестан и слеп, па ипак због њега није било застоја. Увек је био спреман на послушање. На месопусну суботу су такође служили литургију. Онда је отац Николај пошао у своју келију, а духовник, спремивши све, у своју. Након краћег времена отац Николај долази духовнику у келију, пада му пред ноге и говори: - "Опрости ми, свети оче, што сам ти дошао у невреме: морам ти нешто рећи!" Духовник рече: - "Бог да прости, кажи шта имаш!" Тада је отац Николај, сав у сузама, почео да говори: - "Оче свети, кад сам после литургије отишао у келију и сео на одар, одмах се отворише моје очи, и одједном сам добро видео, а онда се отворише и врата моје келије и сва се келија напуни светлошћу. Ушла су три човека, двојица младића са свећама, а међу њима човек у свештеничкој одежди која је сијала неизрецивом славом. Пришли су ми. Човек у одеждама ме упита: - "познајеш ли ко сам ја?" Ја се осмелих и одговорих му: - "заиста, препознао сам те!" А он ће онда: - "И ко сам ја?" Ја му одговорих - "Заиста, ти си отац Аникита, наш друг и сапутник у Јерусалим, и има већ три године како си умро." А он ми онда рече: - "Јесте, оче Николаје, ја сам. Видиш ли каквом ме је славом наградио Цар Небески, Исус Христос? И тебе ће тако наградити; за четири дана бићеш ослобођен свих невоља и болести, а мене је Господ послао да те утешим!" Одмах су изашли из келије а ја сам остао сам, па су се поново затвориле моје очи, али се срце испунило неисказаном радошћу". Саслушавши ово, духовник му је рекао: -"Пази се, оче Николаје, да не будеш искушан, и немај поверења у све ово, него се уздај у Бога, и моли његову милост!" Онда је отац Николај рекао: - "свети оче, опрости ми. Нек са мном буде воља Господња; али се моје срце испунило неисказаном радошћу. Молим те, оче, служи од сада сваки дан литургију, а ја ћу да се спремам за причешће Светим тајнама!" Духовник му је рекао: - "Добро, ја ћу служити; само немој да те чекам!" И тако је отац Николај отишао у своју келију.

Литургија је била у недељу, и у понедељак, и у уторак; отац Николај се причешћивао и било му је лакше. У среду Сиропусне недеље били су часови, а у четвртак литургија. Отац Николај је читао и певао на литургији, и причестио се. Онда му је духовник по обичају пружио просфору, али он није узео; само је рекао: - "Оче, дођи до мене у келију!" - и духовник је пошао за њим. Отац Николај је сео на одар, леђима у зид, његово лице је почело да се мења, обасуло се руменилом, а он је, подигавши очи према небу, био у некој врсти екстазе. Онда се повратио, и почео да говори: - "Благодарим ти, свети оче, што си све до моје смрти трпео све моје недостатке, и довео ме до Царства Небеског!" Духовник га је питао: - "Да ли, оче Николаје, видиш нешто?" - "Видим, оче, да су дошли по мене, и исцепали списак мојих грехова; а сад, оче, благослови!" Духовник је рекао: - "Бог те благословио!" А он ће: - "Благослови руком!" Духовник је благословио руком. Он је, узевши руку, целивао, и још је није ни испустио, кад је подигао очи к небу и тихо изговорио: -"Господе, прими дух мој!" И истог трена је испустио своју душу, предао је Господу Коме је од младости радио, служио са вером и љубављу. Заиста је часна пред Господом смрт преподобних његових. (Пс. 115). Умро је 1841. године, 6. фебруара, на четвртак Сиропусне недеље. Ми смо тада живели у Русику. Вест нам је стигла већ у суботу увече, а ми смо дошли у недељу, на четврти дан. На погреб је дошло много руске братије, сви ученици оца Арсенија. И сви се дивљаху: отац Николај лежи као жив, његово лице се ниучему није изменило, руке и ноге, као у живога, нису укочене, сви чланци и састави су меки, а из уста излази пријатан мирис, слично тамјану. Сви су се радовали и прослављали Бога. Сахранили су га на Сиропусну недељу и разишли се.

Отац Арсеније је остао сам са Богом, да се припрема на одлазак. Многи ученици су га молили да их прими, многи су желели да живе с њим, али он годину дана никога није примао. Онда га је Бог известио да ће неко време још поживети у овом свету ради користи братије. Тада је он почео да прима све који су желели да живе с њим, и ускоро се скупило њих осморица. Онда га је нужда натерала да остави своју келију, јер је била сувише мала, па је са ученицима отишао у скит Лаку, у најдаљу пустињу. Узели су тамо велику келију, и сместили се.

Скитски оци су се веома обрадовали што је међу њих дошао такав светионик који је у стању да их све осветли својим животом; али се руска братија око Кареје и по Капсали веома растужила што се отац удаљио од њих. Ипак, иако је пут био далек и тежак, нису остављали свог утешитеља, него су се старали да иду код њега. Духовник није од њих тражио тај напор, него им је препоручио да изаберу другог духовника, ближег. А они су одговорили да духовника има много, али да оца и утешитеља у невољи не могу да нађу.

Од ученика који су живели са оцем Арсенијем многи нису могли да поднесу његов живот и немаштину, па су одлучили да га напусте, и почели су да га моле за благослов да их отпусти, да на Светој Гори изаберу друго место за живот. Он им је, међутим, саветовао: "Чеда моја љубљена, чиме ли сте незадовољни? И чиме сам вас оптеретио? Ако сте тужни зато што се много ради, седите онда сваки у својој келији у молитвеном тиховању, само не остављајте своје келејно правило и саборну службу, него увек живите са мислима о Богу и непрестаној умној молитви, свим снагама настојте да очистите унутрашњег човека у вама, и не примајте никакве ђаволске предлоге. Откривајте све своје помисли, немојте их скривати да неким од вас не би завладао ђаво. Или можда нисте задовољни храном? Ни због тога не тугујте. Све што је потребно да се наситимо и утешимо, послаће Господ, јер Он је рекао: иштите најпре Царство Божје, и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33)." - Али неки ученици нису послушали старчеву поуку него су говорили: "ко може да поднесе твој начин живота и одбојност према стицању? Што год нам Господ пошаље, ти све разделиш другима!" - А он им је рекао: - "Ко жели да живи са мном, нека живи као ја; а ко не жели да следи мом начину живота, нека живи где хоће. Ја благосиљам, али само унутар Свете Горе Атонске, а за излазак из Свете Горе не дам благослов, осим по Божјој вољи!"

После овога многи су се разишли, како је коме одредио. Иако су се телесно раздвојили, духом и љубављу су за њега остали везани. Проживевши у скиту три године, по Божјем благослову он је отуда отишао са остатком својих ученика, купио келију Свете Тројице близу манастира Ставрониките, где су се и настанили.

Отац Арсеније је у животу трпео многе увреде и клевете, па скоро и прогон од оних који су му завидели. Заиста, како је рекао Апостол, они који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12).

За то време је из Русије, из Саровске пустиње дошао јеромонах Паладије, који је решио да живи у скиту светог пророка Илије, и поживевши ту кратко време, умро. Малоруси, то јест Украјинци, житељи скита, нашли су после њега лестовку (како су расколници називали бројанице) и мантију, и узбунили се, повикавши да су сви Руси расколници. Одавно су они мрзели Русе и тражили разлога да их протерају са Свете Горе. Почела је истрага: Грци и Бугари су се свему томе јако чудили, јер су они Русе више волели него Малорусе, и веома су били изненађени таквим необичним стварима. Ипак, Малоруси су своје учинили, оклеветали су Русе, а више од свих духовника оца Арсенија. (Године 1838. отац Арсеније је на краће време био старешина Илинског скита.) Нађене ствари су послали на разматрање патријарху у Цариград, додавши свакакве клевете. Примивши пошиљку, патријарх се много зачудио. Цео сабор је о томе расправљао, и видели су да је у питању некаква клевета, јер су добро знали да је сва Русија заиста православна. Ипак је патријарх затражио да му се духовник Арсеније лично јави. Чувши ово, спремили су се обојица у Цариград, духовник и отац Николај. Отишли су пешке, сувим путем, јер нити су имали новаца, нит било шта друго што би могли дати за превоз бродом, а копном од Свете Горе до Константинопоља има око хиљаду километара. Дошавши, јавили су се патријарху. Он се о свему распитао, и препознавши клевету, веома их пожалио. Онда им је показао мантију и бројанице, и рекао: "а шта је ово?"

Духовник је одговорио да је јермонах Паладије дошао из Саровске пустиње; а тамо је такав обичај, да такве мантије и посебне бројанице држе ради келијног правила.

Патријарх је рекао: - "Чуо сам за Саровску пустињу, и њен типик ми се веома допада." Онда је још упитао: - "Којим сте путем дошли овамо, морем или копном?" Они су одговорили: - "Копном, свети владико!" Патријарх је са сузама у очима рекао: - "О оци, како сам вас намучио. Зашто нисте дошли бродом?" Они су одговорили: - "Нисмо имали чиме да платимо превоз!" Патријарх им је дао новаца и рекао да пођу бродом, и написао је светогорским властима да убудуће овакве старце не узнемиравају, и да не примају никакве клевете против њих, а ако се усуди да их клевета, да буде одлучен од Цркве и од светих Тајни. И тако су се наши оци вратили кући, а уста клеветника беху запушена.

Много тога је старац Арсеније на Светој Гори одлучивао и распоређивао, и нико му није могао противречити; са његовим благословом су Руси дошли у Русик; многе је он задржао да на Светој Гори проводе свој живот, иако нису желели; а многе је послао из Свете Горе на разна места. Чудесне су ствари причали о духовнику Арсенију:

Године 1839. у келији руске браће Корењових лежао је болестан монах Јоасаф; једне ноћи било му је веома тешко, и очекујући смрт, затражио је духовника. Код Корењових су тада на конаку били гости, двоје од њих су са фењером пошли да доведу духовника, а раздаљина је била више од 5 километара. Дошавши духовнику, рекли су му да монах Јоасаф умире, и да жели да га види. Молили су да што пре крене са њима, јер имају фењер, а ноћ је веома тамна, а и киша пада. Он је рекао: "да, мора се брзо, заиста умире; идите ви напред, а ја ћу се сад спремити и са својим фењером ћу вас стићи!" Пошли су брзо и жалили га пошто ће ићи сам шумом и кроз кишу, и још су се плашили да болесник не умре пре доласка духовника. Када су стигли у келију срео их је монах Филип и рекао да је отац Јоасаф већ умро. Питао их је зашто су њих двојица тако дуго лутали. Они су рекли: "ишли смо брзо и журили да бисмо га још затекли у животу!" Монах Филип је рекао: "зашто се правдате? Скренули сте некоме у госте; има више од пола сата како је духовник дошао, исповедио, причестио и прочитао молитву, и истог трена је отац Јоасаф умро!" Чувши ово њих двојица су се јако зачудили, знајући да није прошло ни сат од како су кренули од келије духовника. Пришли су самом оцу Арсенију, поклонили се и питали: - "Свети оче, како сте тако брзо дошли? Нисмо приметили када сте нас престигли!"

Он је рекао: - "Нисам смео да се задржавам, и овако сам га једва затекао. Пошао сам правим путем за који ви не знате!" Оћутали су, иако су добро знали да другог пута нема, и помислили су - "није ли ишао оним путем којим је пророк Авакум из Палестине у Вавилон пророку Данилу донео јело?"

Отац Арсеније је на такав начин долазио још двојици болесника на Капсали.

А ево шта се десило 1845. године: 4. јула решио је отац Арсеније да иде на празник у лавру преподобног Атанасија Атонског. Тог дана, одслуживши литургију, пошао је на пут око Атона и у лавру дошао пред бденије. А раздаљина је била од његове келије до манастира Светог Павла осам сати хода, а од Светог Павла до лавре седам сати хода. У лаври је стајао на бденију и литургији, што је трајало шеснаест сати. У трпезу није пошао него је узео хлеб и отправио се на пут, те је око вечерње опет био у својој келији, која се налазила на осам часова удаљености. Сви су се томе много чудили: и младоме би било потребно да иде три дана, а он седамдесетогодишњи старац, при том занемоћао, са болесним ногама, одстојао је 16 сати и цео пут обавио за дан и по. Касније су


Poslednji put izmenio vivijen dana Sub 25 Sep - 11:45:24, izmenio ukupno 2 puta

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:29:01



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК ОТАЦ ВЕНЕДИКТ - ГРУЗИН
(умро 1862)




Родно место оца Венедикта је било Шорапани у Имеретинском царству. Његов отац је био сеоски свештеник, по презимену Киотишвили. Отац Венедикт је добио домаће образовање од оца, и сам је касније служио као сеоски свештеник. Његов рођени брат се налазио у свити последњег имеретинског цара Соломона II и када је овај побегао у Турску, оба брата Киотишвили су се нашла уз њега. Пошто је цар умро, отац Венедикт је отишао у Јерусалим, где је био удостојен да служи литургију при Гробу Господњем.

Из Јерусалима је отац Венедикт отпловио на Свету Гору где се придружио братству Пантелејмонског манастира. Било је то 1816. год. Овде је отац Венедикт, из разлога који само он зна, сакрио да је у свештеничком чину. У то време манастир су тек градили и он је радио заједно са осталим радницима. Један монах који је био у Јерусалиму у исто време када је тамо био и отац Венедикт, неочекивано га је видео и препознао. Пришавши игуману, оцу Сави, рекао му је: - "Како ви то поступате са свештеником, терајући га да ради најгрубље радове? Ја сам га видео како служи при Гробу Господњем?" Отац Сава се веома изненадио, одмах га позвао и замолио да каже сву истину. Смирени јереј је признао. Тада је отац Сава одредио за њега епитимију: да четрдесет дана пали сва неугасива кандила у свим параклисима манастира.

Ускоро је отац Венедикт чуо за строг типик манастира Дионисијата и, желећи подвиге, отишао у тај манастир где се постригао у схиму. Да би се поучио у светоотачким списима, он је узимао грузинске књиге из Иверског манастира. Али, није се дуго подвизавао у тој обитељи: због грчког устанка нагрнули су онамо турски војници. Једном, отац Венедикт се затекао у Кареји. Тамо су га видели неки војници и ступили са њим у разговор. Вероватно су ти Турци били из области Батума, где живи мноштво Грузина муслимана, јер су знали грузински. Као потомци православних Грузина они су се добро понашали према оцу Венедикту. То су приметили монаси Иверског манастира и предложили оцу Венедикту да пређе к њима. Манастир му је одредио веома поштовано послушање: да управља параклисом Божје Матере у коме се налази чудотворна икона Царице Небеске Портаитиса ("Вратарка"). На ову дужност се увек одређивао најпобожнији од јеромонаха. Отац Венедикт је уз то био и усрдни испосник: понедељком, средом и петком он ништа није ни јео ни пио. На том послушању он се налазио све до доласка младића Василија у Свету Гору, то јест до 1834. год.

Део прихода добијених од поклоника увек је био даван на употребу јеромонаха који је управљао параклисом. Отац Венедикт је сав новац који се скупио за дуго време предао манастиру. У знак признања за његову жртву манастир му је предложио на избор једну од две келије: светог пророка Илије или светог Василија Великог. У жељи за животом у молитвеном тиховању, отац Венедикт је изабрао прву, која стоји на брегу насупрот манастира и има прекрасан поглед на све четири стране. У тој келији је желео да молитвено тихује патријарх Григорије V кога су 1821. год. на први дан Ускрса Турци обесили у Цариграду. У њу је прешао отац Венедикт са својим учеником Василијем и тамо живео све до своје смрти - 28 година.

Његов унутрашњи живот нико није знао. Познато је само да је све дневно правило испуњавао на бројаници. Уторком, четвртком, суботом и недељом он је обавезно служио литургију. У манастир је ишао на бденије само на Ускрс, на Божић и на Успеније, а после бденија се враћао у своју келију да одслужи литургију. На дан празника светог пророка Илије из манастира су му доносили слатко и кафу, чиме је он служио госте који би му дошли на празник.

Знаменити старац, отац Иларион Грузин био је духовни син оца Венедикта. Он је, као и сви савремени старци Свете Горе, високо ценио духовне дарове и искуство у духовном руководству старца Венедикта.

Старац се преставио у Господу 9. марта 1862. године, у петак треће недеље свете четрдесетнице.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:50:04



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ВИСАРИОН - ГРУЗИН
(умро 1892)




Отац Висарион се родио 1807. год. у Гуријској кнежевини, области Грузинског Царства. На светом крштењу му је било дато име Василије.

Његови родитељи, протојереј Максим и Ана, припадали су племићкој породици Кикодзе. Његов отац је био при двору кнеза Гурије, Мамија Гуријели, који је умро 1810. год., ускоро после тога што је своју кнежевину дао у поданство Русији.

У оно време, образовање младих људи је почињало код куће, под руководством старијих чланова породице, и завршавало се иза манастирских капија. Као уџбеници служиле су богослужбене и светоотачке књиге. У стара времена, током столећа, у Грузији је постојао обичај да се сваке три године у Атину пошаље по 12 младића да би тамо стекли више образовање. При том су углавном бирали децу познатих кнежева.

Деда Василијев, јереј Герасим, када је постао удовац, ступио је у манастир "Намарневи" у Кутаијској губернији, и овде се под његовим руководством налазио млади Василије неколико година. После смрти деде, Василије је одмах напустио своју домовину и отишао на Свету Гору Атонску. Ово се десило овако: сусед Василијев је путовао у Јерусалим, а отуда је при повратку посетио и Свету Гору. Ту је он нашао духовника оца Венедикта, који га је по његовој молби постригао у расофор. По повратку у Грузију он је много говорио о узвишеном животу његовог духовног оца, светогорског старца. Међу слушаоцима био је и дете Василије, и он је пожелео да одмах оде у Свету Гору ка старцу. Своју намеру је открио оцу али овај се није сложио и није хтео да га пусти. Тада је Василије сам почео да скупља новац, и саопштио оцу намеру да се обавезно упути на Свету Гору.

До Кутаиса је пошао пешке. Ту је добио пасош и пошао даље све до обале Црног мора где је нашао брод који је требало да се упути у Цариград.

За време пловидбе Василије се упознао са једним трговцем Јерменином. Сазнавши од Василија за циљ главног путовања и оскудност средстава којима је располагао, посаветовао му је да, када пристану у Трапезунту, сиђе на обалу и обрати се за помоћ турском паши, човеку који је био веома милостив према хришћанима. Василије је прихватио савет, и тек што је брод бацио сидро у пристаништу, он је заједно са трговцем чамцем отишао на обалу. Отпративши га до пашиног дома, Јерменин га је оставио да сам уђе. Паша је наредио да га пусте. Но Василије се није збунио и као хришћанин није се понизио пред муслиманом. Улазећи у собу, где је по источном обичају подвивши ноге седео паша, Василије му се са поштовањем поклонио и, пришавши ближе, целивао место поред паше на дивану. Касније, када се о томе причало, на питање зашто није целивао паши руку или колено, како је обичај у Грузина, он је одговорио: - "А како да га целивам у руку или колено, па он је Турчин?"

Паши су објаснили да овај човек има намеру да путује у Јерусалим, али нема новца, и да моли да му се укаже милост. И паша је наредио да му се изда 180 лева, сума која је била знатна.

Дошавши у Цариград он је убрзо нашао брод за Свету Гору, и после извесног времена, најзад, ступио на њену освећену земљу. Било је то 1834. год. а Василије је био у својој двадесет осмој. У Кареји га је срео један грчки монах који је знао грузијски, јер је неко време провео у Грузији на метоху Иверског манастира. Сазнавши о циљу његовог доласка на Свету Гору, он га је упутио оцу Венедикту.

Овај последњи се одмах обрадовао, а обрадовао се још више када је сазнао да је младић писмен и да уме да пева. - "Одавно сам, говорио је старац, желео да имам ученика и да живим одвојено у келији, али нисам нашао Грузина. Онда су решили да живе у келији светог пророка Илије, и ускоро је отац Венедикт постригао Василија назвавши га Висарионом. Живели су око 30 год. заједно и отац Васарион се пењао лествицама подвижништва. Поседовао је смиреноумље и простосрдачност, и све више је долазио у стање малог детета. Научен од свог старца, веома је марљиво прионуо на умносрдачну молитву. Неки монах Јаков из Иверског скита, који је понекад бивао код њих на литургији, говорио је да је отац Висарион прислуживао са таквом побожношћу, да се могло помислити да је то анђео, а не човек. На велике манастирске празнике он је долазио и прислуживао тамо где су га позивали. Најчешће је помагао саборним старцима, помагао њиховим ученицима да спремају и служе храну. Манастирски аргати, сазнавши за доброту оца Висариона, увек су се трудили да буду на местима где је он помагао. Дешавало се да, када он носи велнки послужавник са тањирима, окруже га неколико људи и моле да им нешто удели. А отац Висарион, као да не обраћа пажњу ни на шта, скоро половину послужавника раздели људима који га прате. Искушеници који су ово приметили, почели су да се жале својим старцима; али ови, знајући простосрдачност карактера оца Висариона, чинили су прстом знак да се ћути.

Пред крај живота старац је много патио од реуматизма уобичајеног на Светој Гори: прсти на рукама су му били искривљени, а када је лежао, био је принуђен да једну руку увек држи високо у петљи, причвршћеној за таваницу. Малокрвност болесног старца му више није давала могућности да се огреје ни одећом ни прекривачима. Могао је мало да се огреје само врелим чајем.

За све време свог живота на Светој Гори, старац се усрдно бавио непрестаном Исусовом молитвом, и у том молитвеном стању је пребивао до свог последњег даха. Када су приметили да је сасвим занемоћао, стали су да пажљиво следе за последњим покретима старца. Он је у тој мери ослабио, да није био у стању да изговара умну молитву, него је само непрестано шапутао: "Упало, Упало ...", то јест "Господе".

7. октобра 1893. год. увече, он је одједном почео да говори да је дошао протојереј Георгије - старији брат његовог ученика Христофора. Монаси су га питали: - "А где је он?" Старац је одговорио: - "Зар не знате да је стигао на Свету Гору, и са њим још неки?" Сви који су се ту затекли схватили су старчеве речи као бунцање, и нису на њих обраћали пажњу. Међутим, заиста је тог дана у Дафни из Грузије стигао протојереј Георгије у пратњи још двојице Грузина. Другог дана ујутру они су дошли у грузинску келију светог Јована Богослова, и без одмора, одмах замолили да их упуте ка келији сзетог пророка Илије, желећи да се без одлагања виде са братом и старцем Висарионом. Почела је да пада киша, али је отац протојереј рекао да осећа неодољиву жељу да се што пре види са старцем, па је одмах пошао.

Када су старцу казали да је стигао отац Георгије и донео му писмо од његовог рођеног брата - епископа Имеретинског Гаврила - он је слабим гласом проговорио: - "Дајте ми моје писмо!" - и узевши га у руке, не отварајући, целивао писмо и вратио га, не упитавши шта то у ствари брат пише. Краће време провевши са оцем протојерејем он већ више није говорио, него је све време пребивао у молитвеном стању и са молитвом на уснама тихо предао дух свој у руке Божје 9. октобра 1893. г.

Старац Висарион је на Светој Гори проживео 58 год. и све на једном месту. Укупно је проживео 86 година.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:51:37



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК ОТАЦ ЛЕОНТИЈЕ - РУС
(умро 1876)




Отац Леонтије се родио у Украјини. Годину дана после његовог рођења умрла је његова мајка, а отац га је дао једном богатом Молдављанину без деце. Са двадесет две године отац Леонтије је побегао од свог васпитача и сакрио се у манастиру Колдорашани, који се налази на двадесет врста од Букурешта. Ту је он проживео шеснаест година а онда се упутио у Свету Гору заједно са својим другом, монахом Антонијем, кога је он касније постригао у схиму и на тај начин постао његов старац. Настанили су се у молдавском скиту Лако где је отац Леонтије проживео тридесет пет година, до саме смрти.

Старац Леонтије причао је једном свом саговорнику: - "Када сам ступио у монаштво, старац ми је дао овакву поуку: поред прве исповести пре пострига, о томе шта је било у светском животу, треба увек откривати своје помисли и имати савршено послушање. Своју сабраћу треба сматрати анђелима и служити им као самом Богу." Онда је старац рекао и другу поуку о томе како чувати ум и чула од помисли.

Затим су га рукоположили у јерођакона. Његово келијно правило је било овакво: триста великих метанија са молитвом Исусовом, а уместо појасних поклона читати свето Јеванђеље. Велике метаније је он чинио чак и онда када је био у дубокој старости, што је уз непрестано бављење умно-срдачном молитвом било чак и сувишно; али старац, док се осећао у снази, није попуштао ни у телесним подвизима.

- "Понеко - говорио је он - може да чини хиљаду метанија а да при том не осећа замор тела; а други и после педесет поклона губе дах; но и такви се равњају са онима који чине многе поклоне."

- "А ми, старче, говирио је сабеседник, много једемо, пијемо и спавамо, а снаге су нам осредње".

- "Ако телу не будете давали што му је потребно, још ћете више ослабити. Преподобни Пајсије, са којим је говорио Сам Господ, видео је једном сабрата потпуно изнемоглог после дводневног поста, изнемоглог тако да је лежао на земљи. Преподобни се томе зачудио, јер је он шездесет дана провео не једући ништа и није ослабио. Господ му се јавио и рекао: - "Не мисли тако; ти си постио уз Моју благодат, а он својом снагом, и са тешком муком." - "А какву ће онда он, продужио је Пајсије, добити награду?" - "Једнаку с твојом!" - рекао је Господ.

- И овде у скиту има их који посте по два и по три дана, па и по недељу дана; и то је помоћу благодати!

- Ако хоћеш, говори преподобни Антоније Велики, да испиташ неког који је чувен да ли је он заиста духован човек, то га обешчасти, понизи; уколико он то поднесе, заиста је такав; а ако не поднесе, онда у њему ничега и нема. Када те неко унизи, а ти не изгубиш љубав према њему, то је пут Божији!"

Ако је ради потребе старац требало да се отпреми некуда из келије, у скит или у манастир, он је чинио неколико метанија пред иконом Богородице с намером да, ма шта се десило, све претрпи.

- "Уколико нема такве припреме, говорио је старац Леонтије, не треба излазити."

Једном је дошао у Кареју једном Бугарину кога је познавао, и који га је примио са љубављу, показавши му где да се одмори на архондарику, док он не пообавља своје послове. Старац је ушао молећи се. По обичају је рекао са поклоном: - "Благословите!" У то време тамо је лежао један монах; одједном се тај бацио на оца Леонтија и стао да га грди најстрашнијим речима. Збуњени старац је успевао само да понавља: - "Тако је оче, тако је; истину говориш!" -Овај крену да тражи штап, али се десило да на целом архондарику није било ничег одговарајућег, па он искочи да нађе напољу. Старац је остао да га чека. Уздахнувши према Богородици он је себи рекао:

- "Ево Леонтије, сада покажи за шта си се припремио!" - Вера у Богородицу га није напуштала. Надао се да ће га Она ојачати толико да му се стрпљење неће потрошити пре него што престану да га туку. Кад, ево га трчи онај псовач. Старац очекује да ће јурнути на њега; али овај се баца старцу пред ноге и моли за опроштај. Неки Влах, који је личио на старца, учинио му је нешто нажао, и он је помислио да је у питању иста особа; али стрчавши доле по штап, срео се са домаћином који га је питао за духовника Леонтија. Тек тада је схватио грешку. Незлобиви старац, видевши смирење и скрушеност монаха, рекао је: "Бог да прости; само испуни мали канон - начини сто метанија Богородици!" - Тек што је овај почео да се клања, старац, приметивши искреност његовог покајања, рече: - "У реду, доста је!"

Отац Леонтије је био човек образован, мудар и добре душе. Све који су долазили на исповест лечио је и тешио тако да су одлазили радосни.

О познатом светогорском подвижнику, оцу Илариону Грузину, старац Леонтије је слушао још док није дошао на Свету Гору, а када је дошао, одмах се отпремио к њему са преводиоцем. Овај је оцу Леонтију говорио о правилима умне молитве, и о томе како да се понаша идући овим путем. До тог времена старац се није бавио умном молитвом, иако је то желео, али без искусног руководиоца није хтео да почне. Касније се увек обраћао за савет старцу Илариону, а понекад је и сам Иларион долазио к њему. Отац Леонтије је постао дубоки зналац умне молитве, а касније је у томе обучио Молдављанина оца Антипу, који је прешао у Русију и завршио живот у Валаамском манастиру. - У бучном и пренасељеном манастиру, због разноврсности карактера братије, по старчевим речима, тешко је сачувати пажњу на самог себе; али кад је неко достигао савршено послушање и непрестано открива помисли, и у таквим условима се спасава.

- "Ма шта радио и ма куда ишао - све чини са Исусовом молитвом. Сам Спаситељ наш, живећи тридесет три године на земљи, био је у послушању Јосифу и Матери Својој. Нико није видео да се смеје, а да плаче видели су га неколико пута - тиме је показао како смо дужни да идемо путем спасења. Очишћена савест сама показује предности унутрашњег живота према спољашњем!"

У борби против страсти старац је саветовао: - "Ако те је напала и узнемирава те, на пример завист према брату, одмах у књизи потражи поуке неког од отаца о зависти. Исто и при другим страстима - одмах потражи одговарајућу страницу. Тако је лакше човеку да се брани и противи страстима. Човек који је достигао послушање и смирење и неприметно успева духовно. Ако се деси да млад монах говори о страху Божјем, или уопште о путу спасења, треба слушати и по могућству испуњавати, а ако неко ко има белу браду и који је духовник као ја, па поучава противно списима светих отаца, онда га не треба уопште слушати!"

Старац је саветовао да се непрестано плаче и мисли на смрт: то је пут покајања, а другог пута нема.

Отац Леонтије је имао снажно тело и још снажнију наду у Бога Свепомислитеља. Дешавало се да донесе на својим плећима из Русика или из других удаљених места пуну торбу осушеног хлеба и других намирница, до тридесет ока и да већи део, и то све најбоље, раздели сиромасима, болеснима и старима. За себе је остављао само осушен хлеб и још понешто такво што се може користити не палећи ватру. Његов ученик, отац Атанасије, ретко је излазио из скита, а о свему неопходном за исхрану бринуо је сам отац Леонтије. Ученик је као мало дете, седео код куће и јео све зготовљено што му је доносио старац.

Отац Леонтије се мирно преставио у Господу 25. маја 1876. год., и био оплакан свим својим духовним чедима и свим који су имали користи од његових духовних савета и утеха.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:54:28



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК ОТАЦ АНТИПА - МОЛДАВЉАНИН
(умро 1882)




Отац Антипа се родио у Молдавији у селу Калаподешти, 1816. год. Његови родитељи су били веома побожни и живели су у великом сиромаштву. Отац, Георгије Лукијан, служио је као ђакон у сеоском храму; његова мати, Екатерина, касније је ступила у манастир и завршила живот у схими под именом Јелисавета. Лукијан и Екатерина дуго нису имали деце; на крају, молитвама жене, родио се син Александар. Рођење будућег подвижника било је обележено особитом Божјом благодаћу: мати га је родила без болова.

Још у детињству, када је пасао очеве овце у дивљој шуми пуној отровних змија, он је живе змије узимао у своје руке и оне му ни најмање нису шкодиле, чиме је доводио до ужаса све који су га видели.

Иако од Бога обдарен великим духовним даровима, у детињству је отац Антипа био лишен обичних, природних способности: био је веома припрост и веома је тешко усвајао оно што му се каже. Ова двојственост оца Антипе производила је одговарајући утисак и на његове вршњаке. Понекад би они, изненађени пројавом нечег дивног, необичног, са страхом падали на колена пред њим и називали га својим владиком; а понекад би га псовали и тукли за његове грубе поступке. Без обзира на најусрднији труд, отац Антипа дуго није могао да се обучи писмености. Видећи његову неспособност, учитељи су му чак саветовали да је боље да остави школу и изучи неки занат. Отац Антипа је горко плакао:

- "Не, говорио је он, моја једина жеља је да научим да читам; до смрти ћу се бавити само читањем божанствених књига!"

Усрдност, труд и молитва су на крају победили, и свештене књиге су оцу Антипи постале свакидашњи извор духовне поуке. Још је отац Антипа ишао у школу кад му је умро отац, и њихова породица остала без ослонца. Као старијег мати га је дала на учење књиговезачког заната. Храбро трпевши све невоље у туђој кући, уз Божију помоћ он је брзо достигао звање књиговезачког мајстора, вратио се кући, почео да ради самостално и да се брине о породици.

Свега је било довољно код Лукијанових, али срце младог домаћина није налазило утеху у земаљским стварима. Често је, далеко од свих, лијући сузе, призивао Бога не знајући како да стекне мир души: - "кажи ми, Господе, пут, и поћи ћу њиме, јер Теби узнесох душу своју!" Приликом једног од таквих мисаоних разговора, у двадесетој години живота, отац Антипа је изненада био озарен чудесном светлошћу. Ова светлост је испунила његово срце неисказивом радошћу; сузе су грунуле потоком: тада, као да је у овој светлости осетио вишњи божански позив, отац Антипа је са радошћу ускликнуо: - "Господе, бићу монах!"

Али је Господ, промислом Својим, слао на њега и разна демонска искушења: демони су му се јављали у виду црних Етиопљана или паса. Приликом крсног знамења они су у тренутку, засијавши као муња, ишчезавали. Понекад су попримали и многе друге, одвратне видове, производили ужасан шум и тресак, изазивали страх и ужаснутост у његовој души. А пред наступ демонских искушења у ваздуху се понекад чуо глас који је упозоравао оца Антипу:

- "Спремај се, биће искушење!"

Осим ових демонских искушења, многе невоље и увреде отац Антипа је у разна времена трпео и од људи који га нису подносили због његове искрености и ревносне побожности. Тако се он кроз муке и подвиге уздизао лествицом савршенства.

Једне ноћи је тихо изишао из куће и упутио се у чувени молдавски манастир Њамц. Ту се у саборној цркви са сузама ничице поклонио пред чудотворном иконом Богородице. Црква је била сасвим пуста; одједном је зачуо шум. Завеса која је прекривала свету икону одгрнула се сама од себе. У умиљењу неизрециве радости он је целивао икону. Овако благодатно утешен у храму, с великом је тугом отац Антипа изашао из келије игумана, када је овај одлучно одбио све његове молбе да ступи међу њамецку братију. Отац Антипа се отпремио у Влашку. Тамо га је један невелики манастир примио под своје мирне зидове. Више од две године у пуном самоодрицању радио је он овде на манастирским послушањима. Живот је био испуњен муком и лишавањима. Нису му давали монашку одећу, није имао чак ни келије. Исцрпљен, спавао је где било: у штали, на кухињском поду. Једном је у пољу заспао на сену; сено је било завејано снегом; полусмрзнутог једва су га повратили себи.

Са бдењем, постом и телесним напорима, млади подвижник је сјединио умну молитву којој га је научио схимонах Гедеон. Овај се око тридесет година подвизавао у "затвору" близу манастира. Строг и пун самоодрицања живот оца Антипе се оштро издвајао у општем манастирском поретку. Духовник му је саветовао да иде на Свету Гору. За тим је жудело и срце самог оца Антипе; али је он већ у првим корацима свог подвижништва желео да чује глас у духовним стварима искусног старца.

У то време у Молдавији је чувен по својим подвизима и духовном искуству био старешина манастира Браз, архимандрит Димитрије. Пре старешинства манастиром, он је у дивљој шуми водио строг живот пустињака. Једном је случајно у земљи нашао суд пун златног новца. У суду је био и запис који је објашњавао да новац припада молдавском митрополиту Доситеју, који га је сакрио сазнавши да не може избећи мученичку смрт од руке Турака.

- "Ко нађе овај новац - говорило се даље у запису - тај треба да га потроши на изградњу манастира и три скита. Пошто се заврши изградња трећег скита, наћи ће се моје мошти!"

Известивши молдавског митрополита о свему што је пронашао, отац Димитрије је с његовим благословом ревносно приступио испуњењу последње воље блаженопочившег митрополита Доситеја. "Био је подигнут велелепан манастир - као Њамц" - говорио је отац Антипа. Била је довршена и изградња трећег, последњег скита, у чијем дворишту је отац Димитрије поручио да ископају за њега гроб. На дан освећења скитског храма дошао је и отац Димитрије, и тада су му објаснили да се гроб, који је он наредио да се ископа, осипа са једне стране. У његовом присуству су довршили копање, и пронашли ковчег са моштима блаженог митрополита Доситеја.

- "Ја сам се удостојио да видим ове мошти, говорио је отац Антипа и целивао сам их: из њих је излазио миомирис!"

Том архимандриту Димитрију се обратио отац Антипа тражећи духовни савет.

Уопште, отац Димитрије је увек задржавао оне који су желели на Свету Гору, овога пута, на опште чуђење, он се сагласио да тамо отпреми оца Антипу, додавши да ће га сам пострићи у монахе. Потом се отац Антипа отпремио на Атос.

У једној од пустињских келија Свете Горе у то време су се подвизавала два његова земљака, молдавски јеросхимонаси Нифонт и Нектарије. Он је желео да код њих постане ученик.

- "Ти си тек недавно примио монашку мантију, одговорили су на његову молбу искусни оци - и следује да се најпре потрудиш на послушањима у манастиру..."

Повиновавши се њиховом савету, отац Антипа је ступио у Есфигменски манастир, где се око три године трудио у кухињи. Ту се читаву годину дана налазио у, за подвижника, највећем и најопаснијем искушењу: од њега је одступила умна молитва и с њом су престале и све благодатне утехе. И ум и срце су били испуњени претећом тамом и бригама. Тада га је само чврста нада у заступништво Божје Матере сачувала од очајања.

Дошао је крај искушеништва и старци Молдављани су примили свог сабрата ради виших подвига у пустињи.

- "Тако, сад треба обући и схиму, ја ћу те пострићи!" - рекао је једном отац Нифонт оцу Антипи.

- "Ја сам спреман да с радошћу примим схиму; само се плашим да ме тада нећеш пустити самог у пустињу" - одговарао му је отац Антипа.

- "Наравно да те нећу пустити, рекао је отац Нифонт, ти си нам овде потребан!"

Отац Нифонт је већ тада помишљао како да на Светој Гори створи самостални молдавски скит, и био је свестан да ће му за тај посао отац Антипа бити веома користан, зато је и желео да га сам постриже, како би онда по духовном закону био са њим заувек везан. Отац Антипа је разумео старчев циљ и то га је безмерно оптерећивало. У недоумици по питању схиме, и старац и ученик су решили да се обрате схимонаху оцу Јефтимију, који је био њихов заједнички духовни руководилац. Овај је стао на страну оца Антипе, па су по његовом савету оца Антипу постригли и оставили му пуну слободу да се ода пустињачком животу. Отац Нифонт је врло нерадо отпустио свог монаха у пустињу. Његова мрзовоља се показала чак и на тај начин што му није дао ама баш ништа од предмета неопходних да се макар мало скући. Само са голим рукама ушао је отац Антипа у полуразрушену пустињачку колибу. Она је била потпуно празна, само је у предњем углу на поличици нашао малу икону Богородице, на којој се од дугогодишње гарежи једва разабирао лик. Отац Антипа се веома обрадовао свом проналаску. Осећао је да је стекао изузетно богатство. Узевши са собом икону и не часећи часа, упутио се ка познатом иконописцу јерођакону Пајсију који је са светих Кијевских гора прешао на Атон. Молио га је да му очисти икону, али што је могуђе пажљивије, да је не повреди, а нарочито да је ни најмање не поправља бојама. Отац Пајсије није пристајао да под тим условима узме икону, и попустио је само после дугих молби оца Антипе. После краћег времена вратио је икону савршено нову, кунући се да је она тако заблистала после првог најобичнијег оплахивања водом, и да је та појава веома изненадила и њега самог. Икона Владичице, која се после дугогодишње таме оваквим чудом појавила у пуној светлости, касније се прославила многим благодатним знацима. Сада се та икона налази у Валаамском манастиру.

У полуразрушеном кућерку се није могло живети; а средства за поправку отац Антипа није имао. Једном је ишао недалеко од своје пустиње; одједном га је зауставио непознат монах.

- "Оче, добри људи су ми дали пет дуката и замолили ме да их предам најсиромашнијем пустињаку. Помоливши се, решио сам да их дам првом кога сретнем. Узми их, биће да су ти потребни!"

Са благодарношћу, као из Божије руке, отац Антипа је примио новац. Онда је позвао једног сиромашног келиота - тесара и овај је приступио поправци његове келије. Током четири дана послови су текли успешно; петог дана тај монах се опасно разболео силним нападом колере, и од изнемоглости пао недалеко од келије. Већ су га тресли грчеви. Отац Антипа се јако узнемирио. Немајући снаге да болесника одвуче у своју келију, гоњен необјашњивом силом, као своју једину наду, изнео је икону Богородице и поставио је на узвишење насупрот мајстора који је лежао на земљи; сам се повукао у густиш где је почео да моли Господа за његово оздрављење. Молио се дуго; а када се вратио ка своме кућерку, задивљен и са великом радошћу је видео како је болесник већ сасвим здрав и на послу.

- "Исцелила ме твоја икона, објаснио је он оцу Антипи. Она је чудотворна: лежао сам као мртав, а онда сам одједном осетио да од иконе према мени истиче необјашњиво животворно, топло дисање. Потпуно сам се угрејао, и у трену стао на ноге здрав!"

За кратко време келија оца Антипе је била готова и његови дани су стали да теку мирно. Пустињак је са духовним подвизима, по нужди сјединио и мирно рукодеље - израду дрвених кашика, које је продавао у Кареји да би се прехранио. Ради поука о духовном животу он се обраћао јеросхимонаху оцу Леонтију који је живео у скиту Лако. Са њим је и касније био у најтешњим духовним односима; само се с његовим благословом одлучивао на нове кораке.

У међувремену, замисао оца Нифонта о изградњи молдавског скита почела је мало по мало да се остварује. У Молдавији у граду Јасах имали су своју цркву - метох; на Светој Гори су купили земљу, на којој су се брзо дизале поједине скитске зграде; број братије је растао. Тада су оци - градитељи стали да моле оца Антипу за помоћ, и овај је пристао, послушавши савет духовних отаца. Посветили су га у јерођакона, затим ускоро у јеромонаха и поставили за економа. Обављајући наизглед не тако значајну дужност, отац Антипа је, по мери својих снага, ревновао о поштовању општежитељних правила. Једном је отац Нифонт у општој братској трпезарији благословио економа да за њега и једног госта припреми посебно јело. Економ није припремио; игуман се разљутио и наредио му да за казну чини метаније.

"Метаније ћу чинити с радошћу, одговорио је економ, али молим да ми опростите: то што сам учинио било је с циљем да се избегне саблазан и спотицање братије! Пошто си ти сам одредио добар типик по правилима светих отаца, не би требало да их ти и нарушаваш, јер старешина у свему треба да буде пример за све. Тек тада ће наше оптежиће бити чврсто и трајно".

Од тих речи се отац Нифонт потпуно смирио, и захвалио је оцу Антипи за његову благоразумну ревност.

Послови око довршења скита захтевали су да отац Нифонт три године проведе у Молдавији; за све то време управа над целокупним оптежићем била је предата оцу Антипи. Између осталог, он је испуњавао дужности духовника. Са повратком оца Нифонта на Свету Гору дошло је за оца Антипу време да се заувек растане са светим местом дугогодишњих подвига, за које је био везан свом душом и о коме је до краја живота сачувао најлепше сећање: отац Нифонт га је одредио за економа скитског метоха у Јасу. Пребачен неочекивано из тих предела Свете Горе у многоструку узрујаност брига и послова бучног града, отац Антипа се пре свега старао да и овде као и у свом минувшем животу у пустињи, потпуно испуњава сва монашка правила по атонском типику. Тако му је заповедио и отац Нифонт отпремајући га у Јаси. Против свега што је у обиљу искушења могло лоше да утиче на душу подвижника, искусни духовни ратник се наоружао моћним оружијем - постом. Често по два или три дана, а понекад чак и недељу, потпуно се уздржавао и од јела и од пића.

Сам водећи строг живот, свом душом прионувши за свету веру и побожност, отац Антипа је у свакој прилици с ревношћу разобличавао свако одступање од црквених правила које би приметио. Таква његова ревност, удружена са једноставношћу и искреном љубављу, и његов поучни, дубоком духовношћу проникнут говор, као и пример његовог сопственог живота, ускоро су пред њим отворили људска срца. Особито га је добро примио молдавски митрополит; поставио га је за духовника двају женских манастира и сам са њим разговарао о духовним питањима.

За време свог светогорског подвижништва, од предугог поста, отац Антипа је обично осећао велику горчину у грлу; у Молдавији, међутим, после две године, ова горчина се претворила у необичну сласт. Не могући да објасни ову појаву, он се обратио молдавском владики. Митрополит му је рекао да је такав осећај у ствари плод поста и умносрдачне молитве, и да је он благодатна утеха којом Господ охрабрује подвижника на његовом спасоносном путу.

- "Тако о томе говори преподобни Исак Сирјанин", завршио је своје објашњавање митрополит. "Сам Господ, љубављу Својом, горчину испосничког огња претвара у Своју неисказиву сладост".

Опште поштовање и љубав према оцу Антипи чинили су да његови послови у управљању метохом иду не може бити боље. Средства за одржавање метоха као и за помоћ скиту знатно су увећана. Са свом ревношћу служећи молдавском скиту, и одазивајући се са свом љубављу духовним потребама свих који су код њега тражили савет у делу спасења, отац Антипа је својим срцем непрестано тежио усамљеној Атонској Гори. Често је молио оца Нифонта да га врати на Свету Гору; али отац Нифонт је са њим имао сасвим друге планове. Видећи корист од делатности оца Антипе за своје општежиће и опхрван множином разних потреба за довршење скита, као и оскудношћу средстава, отац Нифонт је одлучио да пође у скупљање прилога у Русију и да са собом поведе оца Антипу.

- "Не пушташ ме на Свету Гору - рекао је отац Антипа игуману када му је овај објаснио своју одлуку - него ме водиш у Русију; ја осећам да ћу, чим пређемо границу, већ бити руски а не ваш!"

Тек што је отац Антипа крочио у Русију под руководством оца Нифонта, игуман се вратио у Молдавију а отац Антипа је, не знајући руски језик, остао сам. Као код својих, био је смештен у породицу једног трговца. Свој испоснички живот је проводио у издвојеној кућици у воћњаку, посвећујући готово све време молитви. У међувремену, скупљање прилога је текло веома успешно. Ускоро су велике сале трговачке куће биле пуне скупоценим сасудима, одеждама, ризама и осталим прилозима московских дародаваца; са звонима је све укупно вредело више од 30 хиљада рубаља. Када су све те ствари биле отпремљене на Свету Гору, отац Антипа је био весео при самој помисли на радост коју ће причинити његовим оцима; али товар није дошао до скита. Брод на који су биле укрцане ствари потонуо је са свим путницима и теретом за време буре на Црном мору. Оне ноћи када се десила катастрофа отац Антипа је био на молитви. Одједном је прсло стакло ормарића у коме је био смештен лик Богородице, што га је отац Антипа узео из своје светогорске пустиње. Спољашњег узрока за то није било. Отац Антипа је схватио да је неочекивано разбијено стакло било весник неке несреће и стао мирно да чека разјашњење. Када се све сазнало, због неуспеха су се растужили атонски оци, а московски добротвори изгубили елан. Духом није пао једино отац Антипа. Док су ствари у Москви лоше ишле, отац Антипа је у Петрограду сакупио значајну суму новца. Да би је послао на Свету Гору, требало је заменити за златну монету; међутим, по највишој наредби, исплата злата из главне благајне је била забрањена у то време. С једне стране знајући невољу молдавских стараца, а с друге видећи непрелазне препреке, отац Антипа се са молбама за помоћ обраћао разним утицајним особама. Када су га сви одбили и када више није било никаквих разумних нада, отац Антипа је пао ничице пред светогорску икону Богородице и почео да је моли за заступништво. За време молитве чуо је глас који као да је долазио од иконе: "то је ствар митрополита!"

- "То баш и није био глас него нешто што је долазило у ум" - објашњавао је касније отац Антипа. И заиста, изнад сваког очекивања, када се заузео митрополит, по наредби министра финансија учињен је изузетак за оца Антипу, и скупљен новац је у виду златника био послан на Свету Гору.

Ускоро су поново почели да стижу прилози. У оца Антипе је било много искрених ученика. Оба митрополита - петроградски Исидор и московски Филарет, били су према њему благонаклони и разговарали са њим о духовном животу. У једном од разговора са митрополитом Филаретом, на питање: - "шта је најнеопходније ономе који се бави умном молитвом?" - ревносни молитвеник је одговорио: - "Трпљење!"

Митрополит петроградски је за њега чуо само случајно: једном је отац Антипа допутовао из Москве да би од синода добио књигу за уписивање прилога. Био је, као гост, смештен у Александроневску лавру, у једну келију са свештеником који је тог дана допутовао. Ускоро је наступио велики пост. По свом обичају отац Антипа је ишао на све службе, а у келији је и дању и ноћу обављао и службу на румунском језику и испуњавао монашко правило. Јело и пиће није уопште узимао. Прошао је први дан поста, прошао је и други, и трећи, а он је једнако тако чинио! Сусед по келији оца Антипе са дивљењем је гледао такав живот. Крајем недеље, отишавши својим послом код митрополита, говорио је и о оцу Антипи, те је митрополит обратио пажњу на подвижника.

После извесног времена, митрополит се на путу за Вороњеж, на откривање светих моштију светитеља и чудотворца Тихона Задонског, зауставио у Москви, и тада му се јавио отац Антипа. Када је митрополит сазнао да и он жели да буде присутан откривању моштију, позвао га је да служи са њим. Веома се обрадовао отац Антипа. Свестан величине тренутка, почео је да се припрема: четири дана није узимао ни јело ни пиће, иако се тих дана налазио на путу.

Друге године свог боравка у Русији, тек што је отворена пролећна пловидба, отац Антипа је посетио Валаамски манастир. Свом својом душом заволео је тада усамљене и тихе, зелене валаамске пределе и чим је завршио своје послове око скупљања прилога, са благословом својих молдавских стараца 6. новембра 1865. год. поново јс дошао у Валаам. Мала, издвојена келија у скиту Свих Светих, примила је овде ревносног љубитеља безмолвија и молитве.

Велики су били молитвени подвизи оца Антипе у пределима Свете Горе и усред светске буке молдавских и руских градова; али су тамо подвизи били прекидани било рукодељем било општењем са светским људима и пословима око прилога. А у Валаамској усамљености молитва је постала његово једино и искључиво дело: она је испуњавала читав дан и скоро читаву ноћ. Осим строгог испуњавања црквеног богослужбеног типика, отац Антипа је свакодневно читао два акатиста Богородици, и чинио по 300 метанија са молитвом за спасење свих умрлих. Списак свих које је помињао је био веома дуг. помињао је све дародавце и приложнике за многе године, све познате. То помињање је трајало више од сата. У одређено време између црквених служби и метанија, он се бавио умном молитвом. Када је служио у манастиру, а такође и сваке суботе, када се причешћивао у скиту, најпре је у келији обављао целокупну службу на румунском језику. Братија је више пута примећивала каквим се горким сузама он заливао за време молитве коју је обављао с пуном пажњом.

Прве недеље великог поста никада није узимао ни јело ни пиће; са истом строгошћу он је држао пост и понедељком, средом и петком, током целе године, и у предвечерје празника Рођења Христовог и Богојављања. Чак и пред смрт када је био болестан, или када је од високе температуре његово грло било потпуно сасушено, он није желео да олакша своје муке гутљајем воде. За остала четири непосна дана у недељи, њему је била довољна храна коју су му доносили за ручак у суботу.

Када је долазио у манастир, отац Антипа се, међутим, прилагођавао манастирском поретку. Долазио је 3 пута годишње: на Божић, на Велику и Светлу недељу, као и на Духовску недељу. Осим тих одређених дана, долазио је понекад још и ради духовног разговора са њему блиским људима који су посебно ради њега допутовали у Валаам. Иако су га доласци ових људи јако оптерећивали, увек се на њих одазивао са свом ширином своје безграничне добродушности. Тада је по цео дан затворник знао да буде и у друштву жена, да пије чај и да једе.

- "Како можеш да спојиш дуг скитски пост са тако неочекиваним разрешењем?" - у недоумици су питали неки од валаамских отаца.

- "Сасвим лако", одговарао је он речима апостола Павла: Усвему и свачему навикох сит бити и гладовати, изобиловати и оскудевати (Фил. 4, 12).

- "Баћушка, ти много говориш са женама; није могуће да те после никада нису нападале ружне мисли?" - питао га је у последње дане живота један од верних ученика.

- "Никада!" - одговарао му је отац Антипа који је сачувао девственост и чистоту.

- "Такве мисли не могу напасти оца који воли дете, тим пре не могу напасти духовног оца. Једина жеља у односу на моја чеда духовна, био је њихов духовни успех и вечно спасење њихове душе". Међу поштоваоцима оца Антипе било је и имућних људи. На његов предлог, радо су чинили прилоге за нужду манастира у Русији и на Светој Гори. Знајући праве потребе обитељи, отац Антипа уопште није одобравао њихову склоност ка сувишним, пребогатим грађевинама.

- "Много сам видео манастира - говорио је он, и свуда се граде и обнављају; али узрујавања око градње, то су дела сујетна, светска. Монаху је живот у цркви, а његов посао је правило!"

Ништа не траживши на земљи, сав свој ум усмеривши ка Богу, отац Антипа је с радошћу подносио све грдње, увреде и замерке. Дубоко смирење и стална спремност на самоосуду дали су му могућност да увек сачува непомућен дубоки душевни мир. Живео је у крајњем сиромаштву. Његова келија је била потпуно празна: у њој није било ни кревета, ни столице; уместо аналоја био је ту мали сточић, а уз њега још и дрвени жезал с пречком на који се, у борби против сна, ослањао када је изнемогавао за време бдења. На поду је лежала власеница на којој се предавао кратком сну. Сам живећи у таквом сиромаштву, отац Антипа се са пуном љубављу одазивао на сваку потребу братије. Заволевши свом душом Валаам, он је говорио: - "Ја имам само једну драгоценост, то је моја икона Богородице, и никоме је нећу дати; оставићу је Валаамском манастиру!"

Проводећи многе године у строгом подвигу, отац Антипа ни мало није нарушио своје здравље; и уопште имао је здрав, снажан организам. Лекарима и лековима никада није прибегавао. Прихватао је болест као из руке Господње и од Њега је очекивао и излечење. Судећи по његовом бодром изгледу, тешко је било претпоставити да ће се он тако брзо преселити у горња насеља. Током само једне године, снажан кашаљ га је потпуно измождио и сасушио, па га постепено привео мирној смрти.

И у години своје болести, Велику и Светлу недељу отац Антипа је провео у манастиру. На Велику суботу био је на божанској литургији. После је рекао свом најближем учеиику:

- "За време причешћа био сам у олтару и погледао сам кроз јужне двери у цркву: монаси су се већ причешћивали и лица неких од њих су сијала као сунце. А раније ништа слично нисам видео!"

У дубоку јесен исте те године стајао је једном отац Антипа у својој келији на молитви. Одједном се подигао шум: светогорска икона Мајке Божје се сама подигла с места; друге иконе које су тамо биле су пале. Икона је тихо кренула по ваздуху, прешла читава два метра и зауставила се на грудима оца Антипе. Старац се ужаснуо. С побожношћу примивши икону, поставио је на њено место. Сав у сузама умиљења он је ово јављање открио тек три дана пре своје смрти.

Болест оца Антипе се развијала брзо. По његовој жељи над њим је извршено јелеосвећење. Видно се гасио. Два дана пред смрт оца Антипе у манастирском храму се служила вечерња. Одједном је нешто снажно ударило о под. То је пао искушеник - старчић оборен нападом апоплексије. Када су јавили игуману, он је благословио да узму свету воду и њоме освеже болесника: мислили су да се онесвестио. Показало се међутим, да је он већ умро. Те ноћи особито се мучио и отац Антипа: пред јутро му је било лакше и он се обратио ученицима око себе са питањем:

- "Ко је то умро у манастиру?" Будући да у скит из манастира још нико није дошао, ученици су одговорили:

- "Нико!"

- "Не, умро је", настојао је отац Антипа. "Умро је старчић у цркви. Било му је тешко. Игуман је наредио да се да вода ... није помогло ... умро је!"

Ученици су га слушали не знајући шта да мисле. Тек око једанаест сати у скит је дошао духовник, и тада се објаснило да је отац Антипа, лежећи у скиту, на удаљености од три километра, говорио о догађајима као да се они дешавају пред његовим очима.

Последње ноћи отац Антипа је често подизао руке к небу и дозивао свог вољеног светогорског старца, духовника оца Леонтија:

- "Леонтије, Леонтије, где си Леонтије?"

- "Баћушка, с ким ти то говориш? Нема овде никога!" - нагнувши се над старцем рекао је келејник. Старац га је напрегнуто погледао и лагано прстом куцнуо у главу.

Пред јутро, осећајући већ близину свог одласка, и желећи да се причести Светим Тајнама, отац Антипа је замолио да пожуре и обаве литургију. Удостојивши се да са пуним разумом прими Божанствене Тајне, отац Антипа се погрузио у лак дремеж. Прошла су два сата, његов најближи ученик је почео да чита акатист Мајци Божјој и у то време је тихо и заувек отишао отац Антипа, који је целог живота свакодневно изговарао похвалне химне Царици Небеској.

Умро је он у недељу, 10. јануара 1882. год. у шездесет шестој години старости.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 11:58:39



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ГЕОРГИЈЕ - ГРК
(умро 1873)




Григорије даскал (учитељ) родио се 1799. год. Његови родитељи су били имућни трговци. У својој седамнаестој години упутио се на Свету Гору. Овде се најпре придружио једном старцу који је живео у патријаршијској келији преподобног Антонија, што је данас Андрејевски скит (Сарај). Ту је проживео три године а затим је прешао у келију преподобног Јефтимија при Русику, ка духовнику, оцу Максиму с којим је проживео годину дана. У то време почео је грчки устанак и он је отишао у Мореју, где је ступио у богословију. Затим је у Атини студирао философију, богословију и друге науке. Када је устанак завршен кренуо је био на Свету Гору, али су овде још увек били Турци, па је зато остао у Солуну и у академији која је тада отворена, провео још две године. На крају, 1835, после четрнаест година, вратио се на Свету Гору. Дошао је у Русик и ускоро примио постриг и расофор; проживевши три године прешао је у скит Мале Ане у колибу и тамо живео четири године. Одакле се преселио на Капсалу где је живео седам година. У то време је примио постриг у схиму у Хиландарској келији Патерица, код познатог старца Неофита из пећине преподобног Атанасија. Да би био ближе свом старцу, отац Георгије је прешао у келију на Вигли где је живео до смрти. Та његова келија је била сасвим проста. Изнутра је личила на шталу, и била је сиромашна као и одећа коју је носио старац.

(Ево одговора на нека питања оца Пантелејмона, који је старца посетио око 1870. г.):

- "Живети у келији изван манастира је веома добро; само мора се држати умно-срдачна молитва, остављајући при том све остало правило по књигама изузев у случају потребе да се ум мало одмори.

Када се ум исцрпи од напрегнутости у молитвеном стању, треба га мало олакшати, прочитати једну катизму, или нешто друго што оживљава дух, док се не одмори, а онда опет прионути на молитву. Али треба знати да се плод рађа у молитви, а од самог правила човек не може стећи смирење, плач, умиљење, љубав, па остаје бесплодан. Јер, много читање одвлачи ум, а молитва га скупља. Само, у молитви треба чувати уздржање, смирење, љубав према братији и подвиг умни и делатни - у томе је залог успеха. Ако би се човек подвизавао молитвом и трудио се да буде на услузи другима, али истовремено не би имао смирење и љубав, узалудни су сви његови подвизи и напори. Живећи у келији треба се напрезати ради свега, и унутрашње и спољашње."

За поуку братији која му је долазила, старац је рекао: - "Ако неко долази да чује реч Божју, или уопште ако долази због поуке души, такве увек треба примати јер време које жртвујемо на разговор са њима није бачено. Господ ће га надокнадити. Али ако они долазе од дуга времена да празнослове, да размотре манастирске послове, такве треба одбијати од себе. Ава Исак Сирјанин говори да таквима треба рећи: "ја имам усвојено правило и ако га не испуним, настаје ми смутња у души, зато те молим, оче, будући да је дошао час мог правила, потруди се мало са мном." Ако он покаже намеру да оде, онда га задржи и принуди да са тобом стоји и тада своје правило продужи два или три пута више од обичног, па те следећи пут више неће узнемиравати.

- За трпезом треба јести онолико да би, устајући, могао да се молиш, јер се од сувишне хране помрачује ум, напада те лењост, и човек не може да се преда усредсређеној молитви. Од многе хране разгара се телесна борба. А вино, у случају телесне немоћи, одрасли може да пије две или три чаше дневно. На путу или када се ради тежак посао, може се јести до сита, а када се налазиш у свом тиховању, треба се уздржавати.

- Од молитве се стиче плач, умиљење и остале врлине. Свети оци молитву овако деле: најпре славословље, затим благодарност, на трећем месту исповедање, на четвртом молбе. Ја говорим три пута: "Слава Теби Непостижни, Свемогући, Благи Творче свега!" Затим благодарим говорећи: "благодарим Ти, Боже мој, за сва добра дела која Си ми учинио од младости моје све до овог часа, за оно што знам и за оно што не знам и за све остало". Овако три пута. Даље се исповедам, али ово више и чешће: "прогневих Те, Благи Господе, свим мојим гресима"... Затим молим за помоћ, за милост, за учвршћење у подвизима и против непријатељских искушења, а највише за милост.

- Молитва Исусова може да замени сва правила и молитве!

- Ава Макарије Велики је говорио: "кад би неко живео од Адама па све до последњег дана, и када би му живот био испуњен и највишим подвизима, као Антонија Великог и осталих светих, чак и тада скоро ништа не би учинио достојно оне славе, која нас очекује у бесконачном царству славе!"

- Када бисмо живели и шездесет година у овом свету, или и више, у најстрожим подвизима, то све не би ништа значило у поређењу с блаженством. Овај свет је у сваком случају као један миг, а будућем нема краја. Апостол Павле говори да нас Господ спасава по благодати, а не по делима (Рим. 11, 16); али ми смо дужни да испуњавамо заповести зато што је вера без дела мртва (Јак. 2, 20), а добра дела је оживљавају. Господ хоће да се ми раздвојимо од греха, и спреман је да нам Својом благодаћу у томе помогне. Заповести су нам дате зато да бисмо одсецали грех. На пример: девство је велика врлина, а блуд је грех; али ако се не будемо подвизавали, уздржавали, молили се и чинили све остало, грех ће нас победити и ми ћемо упасти у блуд. Такође: гордост је велики грех а смирење је велика врлина; али ако се не будемо подвизавали, нећемо достићи смирење, исто као ни остале врлине, а и грех нећемо избећи. Свете заповести су нам и дате зато да бисмо, подвизавајући се, победили грех. Треба волети сву братију, волети и оне који нас вређају и оне који нам досађују, и никада се ни на кога не љутити. Учитељи монаха, свети оци, овако говоре: један сат се молити умом, онда други сат читати књиге отаца: Добротољубље, Евергетинос, светог Јована Лествичника, светог Исака Сирјанина и друге о трезвености ума, јер читањем отаца човек као да добија снагу; после тога бавити се срдачном молитвом и пребивати у њој што је могуће дуже. Од ње и долази плод: плач, умиљење, смирење, љубав и остале врлине.

- Свети оци одређују за први час толико и толико бројаница, за друга богослужења толико и толико; тако је могуће, измеривши за колико времена се то може обавити, одредити себи то време и бавити се умно срдачном молитвом. Почетник може да држи бројанице у рукама, зато што га оне на неки начин држе у будном стању, а без њих лако подлеже лењости или сањивости. Дарове од Бога не тражите и не молите. Он зна када и шта треба да да. Благодат Светог Духа Господ даје и сада, за живота, другима приликом смрти, а трећима после смрти; наше је да се често држимо молитве. Они који се труде а не добијају ништа, не треба да сумњају и посустају; и они ће добити награду за свој усиљени рад. Ко од Бога тражи дарове, навлачи на себе гнев Божји! Да би се срце отворило, потребне су године. Промене се стално дешавају, долазе тешки тренуци, но потрпимо, јер знамо да ће доћи и време утехе. Ако човек за време молитве види светлост или нешто слично, не треба на то да обраћа пажњу јер се непријатељ претвара и у анђела светлости, па и више од тога".

Од непрестане удубљености у себе и сталног пребивања у срдачној молитви старац је увек главу држао сагнуту, тако да се подбрадак наслањао на груди. Чак и за време разговора није мењао свој уобичајени положај. Ретко би, при неком јачем изразу, или приликом питања, којим је понекад завршавао свој говор, као да испитује да ли смо разумели што је речено, он за кратко подизао главу.

Године 1871. десило ми се да посетим старца Григорија заједно са једним блиским познаником, мирским човеком, који је услед свог породичног стања имао особита питања за старца, на која је овај одговарао: - "Понекад нам болест долази и због греха, а понекад по благости Божјој, да бисмо кроз њу стекли вечно блаженство. Строго пазите да не примите никакав ђаволски прилог; ђаво се непрестано труди да у наш ум убаци помисли о неком незаконитом делу, на пример, при погледу на туђу лепоту и слично: а то зато што Господ осуђује и саму жељу, говорећи да је свако ко је са жељом погледао на жену већ учинио прељубу у срцу свом с њом. Ако неко каже у себи: "млад сам, испунићу све своје жеље и похоте, а кајаћу се после" - па на тај начин згреши - таквог човека Господ неће удостојити покајања и може му пресећи живот. Чувајте се и очајања; ако би се десило да заглибите у неки грех, макар и смртни, и тада одмах трчите Богу с покајањем и одмах се исповедите с надом у милост Божију. Таквом човеку, ако пада, Господ прима покајање. Ако човек и испуњава све врлине, а смирење нема, изгубиће и врлине. Господ хоће да обављамо врлине, и да будемо смирени; а ако неко поседује врлине па се њима горди, само зато ће изгубити награду за своје врлине. Апостол Павле говори да смо ми дужни чувати и остваривати јеванђелске заповести, а у случају сагрешења увек кајати се, плакати и снисходити, и тада нас спасава Господ, али благодаћу, а не по дугу. Ако неко не испуњава заповести, ни Господ га неће спасти. Такође, ко се у својим сагрешењима не покаје, неће се удостојити милости. Господ хоће да ми будемо чисти. Ма шта ми чинили у овоме свету, све је сујетно; али то што се сада трудите и путујете по светим местима, то ће са вама бити заувек!

- Ако монах који живи у пустињи своје време проводи у богоугодним подвизима, и у исто време има велике материјалне потребе, па се нађе дародавац који би му помагао да се због материјалног стања не одстрани од подвига и богомислија, у таквом случају Господ дели заслуге пустињака, дајући половину дародавцу. Онај ко дели милостињу нека зна да он дели Божије дарове, и да ће више њему бити удељено него онима којима удељује!"

(Из друге беседе са старцем): - "За све врлине смирење је неопходно, као креч при изградњи куће: само камење ће се распасти, а са кречом чврсто стоји. Камен је врлина, а креч је смирење, кров је међутим љубав. Немојмо да мислимо да нас Господ спасава за наше постове, метаније, бденија и остало; не, Господ нас спасава по благодати Својој.

При молитвеном тиховању у келији, мора се имати мало рукодеље, јер рукодеље сабира ум почетника; али то се даје само због немоћи, или због неискуства; већина Светих отаца не одобрава употребу рукодеља и сматра бољим и вишим пребивање без рукодеља и изван сваке бриге. Један је ава рекао: - "Не знам како то људи, приступајући молитвеном тиховању, могу даноноћно да се баве рукодељем? Ја једва да изађем да донесем воде, па и то недалеко, и никога за то време не видим, а ум ми се већ растроји, тако да, вративши се у келију, не могу пред Бога да станем са истом мишљу са којом сам се до тада молио." Преподобни Давид солунски говори: - "Онај ко живи у пустињи мора се оградити двема врлинама - смирењем и уздржањем. Уздржање се састоји у томе да не једеш до ситости, јер ако будеш јео до ситости, помрачиће се ум, па нећеш моћи ни читати, ни молити се, ни стећи духовно разумевање. Боље је да оно што би могао да поједеш одједном поделиш на два пута, и да се тако једући, ни један ни други пут не преситиш." - Говори се у Евергетиносу да су неки постили по два дана, неки сваки други дан, али су им оци овако саветовали: Онима који посте два или три дана, да једу сваки други дан; а онима који посте сваки други дан, да свакодневно једу; али свакоме од њих да никада не једу до ситости!" Питали смо старца: - "Како се са чистом молитвом стоји пред Богом?" Старац је хтео да исприча о правилу, али је питао: - "Колико ти имаш људи?" Рекох - "четири". Тада је старац одговорио: - "Када има много људи, то је немогуће; а кад човек живи сам и кад се подвизава, могуће је, но и тада су потребне године. Може се живети с ученицима, али излазити свега једном или два дана у недељи ради разговора, а остало време пребивати у тиховању, и не излазити чак ни у трпезу. На тај начин се још може и успети!"

Поводом посета још је рекао: - "Ава Исак Сирин је имао духовног брата, код кога је одлазио. А тај је непрестано држао затворена врата и примао је себи само оне који су долазиди свака два месеца или ређе, али су долазили ради поуке; а ако би неко дошао само зато да би прекратио време, таквог није пуштао. Јер врлински човек никада нема празно време; него или чита, или се моли, или се бави рукодељем, или се одмара - једном речју ниједно време не бива празним!"

О искушењима и застрашивањима старац је говорио: - "Да, ђаволи често долазе, урлају, дижу буку, шта све не раде. Чак прилазе вратима, куцају говорећи: - "Диевхон"[1] (молитвама), а молитву до краја не изговарају; али ни тада ја ни на шта не обраћам пажњу" - "Ја никако не желим да се рвем с искушењима која долазе од људи, па сам мислио да одем у пустињу, кад ето шта се све тамо може претрпети од ђавола". На то је старац рекао: - "Да би се живело у пустињи треба имати дубоко смирење и уздржање, и то ђаволима не дозвољава да ти пакосте. А ако се нешто и деси, Господ у таквим околностима неће допустити искушења већа од наших снага. Краће речено, ма шта, ђаво чинио, не обраћај никакву пажњу!"

О онима који нам наносе бол старац је говорио: - "Волети, волети треба непријатеље своје, оне који нас клевећу, издиру се на нас, наносе нам бол и свакојака зла; треба трпети све и опет их волети. Јер, заповест гласи: воли ближњега. Молећи се тражимо од Господа; "и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим"." При том је старац испричао један пример: - "Један гневни мирјанин дошао је до мене у надању да ће обуздати своју нарав и послужити Господу монаштвом. Живео је два месеца, али се ни један једини дан није могао уздржати од гнева каквог ја још никад нисам видео. Ма колико да сам га убеђивао, ма колико да сам трпео, мој сабрат се никако није поправљао. Сваки дан ме грди, назива и скотом и магарцем, и мулцем, и многим разноразним речима, свим што му падне на памет. А ја сам увек одговарао: да, тачно је тако брате, ја сам такав! Међутим, он се није смиривао, и још више је грдио, говорећи: - "Моли се ти у своју браду!" - Тако је брате, одговарао сам ја. Све је то трајало два месеца, и ја, не видећи да ће се он ма како исправити, на крају му рекох: - "Брате, ти са мном не можеш живети." - "А зашто?", питао је он. - "Зато што за ова два месеца ниси успео ни једанпут да се уздржиш од гнева. Колико год ти је говорио како треба да се понашаш, ти ништа не усвајаш!" Мирјанин се јако разљутио на ове речи, покупио је све што је могло да се нађе у колиби код мене и хтео да оде. Ја му рекох: - "Зашто ми то чиниш? Ти ниси ништа донео и ово није твоје!" Али он није хтео да слуша, него је отишао. Наравно, ја бих га могао задржати, могао бих поћи с њим у Лавру и дати да га затворе у пирг, али сам се сетио јеванђелске речи: ако неко хоће ... кошуљу твоју да узме подај му и хаљину..., и још: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим - и опростио сам му у души, само сам погледао за њим кад је кренуо, сажаливши се над њим у овом тешком стању. Јадник није далеко отишао, пао је на путу и помамио се. Три месеца га је мучио ђаво. У неком манастиру су над њим читали Јеванђеље и исцелили га. Онда је долазио к мени да моли опроштај, и донео десет лева. Ја сам му рекао: - "И без тих пара ја ти праштам, али гледај како да се пред Богом оправдаш". Тако смо се и растали".

У разговору о жалосном стању једног мог познаника старац је рекао: - "Ако се не може друкчије, треба ићи и код лекара и послушати; али је боље предати се сасвим Богу, па како Њему буде угодно, а у исто време служити Му милостињом и разним другим добрим делима. Ако жена умре, не треба се сувише жалостити, јер умрети се и онако мора, а за њу је Господ припремио, изгледа, баш то време. Можда је Господ затекао у таквом стању да ће се спасити ако баш тада умре. Свети оци пишу: "И смрт нам је понекад корисна; зато се у свему треба предати Божијој вољи и не збуњивати се!""

Родитељи оца Григорија су били веома богати. Наследник, његов рођени брат, био је једном од Господа кажњен за грех користољубља и грабежљивости. Старац је писао брату молећи га да пошаље макар део имања које му је припадало, јер није имао никакво рукодеље, па је живео у крајњој оскудици. Брат није обраћао пажњу иако га је старац молио да остави грех среброљубља. Тада је Господ дошао са казном: лопови су обили магазу и покупили све што су тамо нашли, од чега је жена постала непокретна. Када је брат написао оцу Григорију о томе шта се десило, старац му је одговорио поуком: - ,,Све досад је Господ покушавао да те уразуми, али ако не оставиш своју страст, он може и живот твој да прекрати!"

Многе године и свакидашњи подвизи на крају су положили старца на самртни одар. Живећи сам, без искушеника, он није могао о својој болести да извести молдавски скит. Случајно је свратио до њега пустињак отац Калист, који је живео недалеко од њега, и сазнавши о његовом стању, почео је чешће да му долази. Старац је губио снагу и у самоћи је једног дана предао своју душу Господу. Сахранили су га у близини његове колибе. Представио се старац Григорије 1873. године.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 12:00:27



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ АТАНАСИЈЕ - МОЛДАВЉАНИН
(умро 1873)




Иза молдавског скита, на месту званом Вигла, у тихој колибици живео је старац Атанасије, човек искусан и зрео у духовном делању. Крајем 18. и почетком 19. века на том месту подвизавао се старац Молдављанин, отац Георгије, који је био штампар и учен човек. За време устанка отац Георгије је изашао у Мореју. Тамо га је митрополит, оценивши његов узвишени живот, принудио да прими рукоположење. Проживевши тамо годину дана, отац Георгије је отпутовао у Влашку где се задржао у манастиру Черника на усамљеном месту. Тамо је и умро, непрестано помишљајући да се врати на Свету Гору. Своју жељу није успео да испуни јер је Атон био преплављен Турцима.

По доласку оца Георгија у Чернику, пришао му је младић Атанасије, који је чуо о његовом подвижничком животу, и остао уз њега, желећи да подражава његове подвиге. Раније је Атанасије живео у Њамецком манастиру, у који је дошао још као дечак. Са старцем Георгијем живео је 8 година, а после смрти старца кренуо је да тражи свог рођеног брата, у монаштву Нектарија, кога је нашао и заједно са њим дошао на Свету Гору 1840. год. Због тога што је брат био веома млад, ту су проживели само годину дана, у ксенофонтском скиту. После те године, отпремили су се за Јерусалим, а отуда у Молдавију. Чим је Нектарију никла брада, поново су приспели у Свету Гору, па се отац Атанасије настанио на Вигли, где је живео његов покојни старац Георгије.

У умном делању је оцу Георгију руководилац био један од најближих ученика старца Пајсија Величковског, и он по имену Георгије, под чијим је руководством отац Георгије тако добро успевао да су се и од њега, као из извора, напајали сви који су волели молитвено тиховање. Отац Атанасије је причао о своме старцу: - "Од многог плача, изгубио је све трепавице. Када је умирао, ја сам горко плакао због растанка са таквим старцем, али он ме утешио рекавши да ћу само годину дана живети сам. Тако је и било: кроз годину дана нашао сам свог брата, оца Нектарија и заједно смо отишли на Свету Гору!"

О величини старца Пајсија Величковског старац Атанасије је рекао: - "Ја сам још затекао у животу, у дубокој старости, једног Пајсијевог ученика. Можете схватити колико је велики био тај Пајсије из догађаја који су се десили с његовим учеником. Он је био добар човек зреле духовности. Седео је једном на кревету и размишљао и одједном видео. Поставио се био престо, окружила га је била маса ђавола, и други ђаволи су свечано довели Сатану који је сео на престо. Сатани су прилазили ђаволи један по један са извештајем, а он би их питао: - "Где си ти био?" Први ђаво који је пришао је одговорио: - "Био сам код тог и тог монаха, који молитвено тихује иза манастира Њамца, и нисам могао да му приђем зато што чим кренем, пада на земљу, а од њега излази ватра која ме пали!" Сатана је наредио да га бију као и остале који нису успели у својим пакостима. Тако су претукли пет или шест ђавола. Затим је Сатана силно закукао и рекао: - "О како ми сметају ти трефолои (књиге о духовном делању које је старац Пајсије превео), али ће доћи време кад их више неће бити и све ће поново ићи по мојој вољи." Ево, додао је отац Атанасије, и дошло је то време, јер је чувена библиотека изгорела у Њамцу а оно књига о духовном делању што су остале - ко их гледа?"

(Из записа оца Пантелејмона о посети старца): Када смо први пут дошли оцу Атанасију, до кога нам је водич био скитски старац, из далека смо видели да старац ради у свом винограду. Чим нас је приметио, одмах је оставио свој посао и убрзаним кораком пошао према својој колиби. Наш водич, познајући старца, пожурио је за њим вичући: - "Оче Атанасије!" Али је онај без освртања тако брзо одлазио, као да га неко јури. Ми смо скренули са стазе и зашли на пут према колиби на ивици стене, а водича смо послали да стигне и пита старца да ли ће нас примити. Овај га је стигао, викао му, али се старац није зауставио.

Дуго смо куцали тако да сам већ наговарао нашег водича да престанемо, али је он, знајући старца, настављао да куца све јаче и јаче. На крају је старац отворио врата и изашао, примио нас с љубављу, извињавајући се јер је глув, па није чуо да смо куцали!

Говорећи о месту на коме се населио рекао је: - "Ви посећујете пустињаке и она места где су живели некада свети оци, и зато ћете бити награђени више од нас који ту живимо; а ми окајани живимо овде и, проводећи дане у лењости, заслужујемо двоструку осуду!

- У искушењима је нужно молити се како би нам Господ помогао да их понесемо.

- Свети оци пишу да је боље јести и пити све и осуђивати себе, него не јести, а робовати гордости. Свети Василије одобрава онима који одржавају тело умерено: то је нужно ради подршке души у подвизима, без чега би она занемоћала; али све треба да је учињено са расуђивањем!

- Није невоља у томе што се једе, али је расуђивање неопходно. Без умерености ум се помрачује, али и појевши он себе укорева да се прејео као скот и каје се пред Богом, а то је Богу угодно. А ако неко, макар живео у пустињи, и макар се молио и постио, замишља како чини добро (ђаво га хвали у срцу његовом) он је роб таштине. Монах пак, који једе и прекорева себе приближава се Богу покајним осећањима. - Почетницима свети оци говоре да живе у општежићу и тамо побеђују страсти, а тек потом да се осамљују. Сећање на смрт и молитвено расуђивање просвећују човека; на тај начин се светлост открива у његовом уму и он без штете пролази искушења, јер му та светлост показује пут!

- Добро је живети као келиот али се при том мора стално држати молитва, јер нема другог тако снажног и поузданог оружја против ђавола ни на небу ни на земљи, као што је молитва Исусова. Непрестано треба творити ову молитву све док она не нађе себи место, а наћи ће га када то место буде припремљено - срце очишћено од страсти. Срце се, међутим, чисти посредством молитве! Постојана молитва исправља недостатке од неиспуњеног правила и других неиспуњених подвига.

- Ако хоћете, можете молитвено тиховање наћи на месту где живите. Ако вас има тројица или четворица, вероватно једномишљеника, јер иначе не бисте живели заједно, значи да можете тиховати. Тајну своју не треба откривати коме било него само духовно искусном који се разуме у ствар: јер постоје и такви који осуђују и хуле на молитвене тиховатеље. Ево примера: дошао је један човек у ксиропотамски манастир, донео прилог, укључили су га међу проестосе и он је живео тамо неколико година. Затим је чуо за пустињачки живот и видевши како се живи у идиоритмичком манастиру, пожелео да се удаљи ради тиховања и дошао у капсокаливијски скит к старцу Јеротеју. После годину дана међутим, осетио је да му је пустињачки живот тежак па се вратио у Ксиропотам, где је старији проестос приметио: - "Живи брате у манастиру; куд си кренуо? У пустињу! То само Молдављани и понеки Рус траже некакву умну молитву и излуђују се. Туда иду људи изгубљени и који нису ни за шта" - Ето, додао је старац, каква схватања неки имају о пустињацима и о духовном животу уопште. Зато не треба свакоме откривати своју тајну. Свети Исак Сирин пише: "Не поверавај свакоме своју тајну, него истомишљенику и духовном делатељу".

И свети оци су читали док нису добили благодат молитве; а када су је добили, оставили су читање. Веома је добро с времена на време посећивати места где су живели свети: преподобни Атанасије, преподобни Максим, преподобни Нил и многи други. То може да користи поуци и утврђењу душе јер на таквим местима саме собом долазе мисли: ту је живео такав и такав отац, а ја окајани како живим? Таквим самопрекором и молитвом светима, душа се умиљава и учвршћава. Сећање на смрт и суд Божји треба гајити непрестано, а особито у току молитве.

- Када би било неопходно, дали би ми ученика из скита; а ја мислим да је боље да сам сам. Када бива тешко због болести, долази брат, отац Нектарије, и помаже. Некада су свети оци живели са другима, па и сада духовно јаки људи имају ученике при себи и руководе њиховим животом; а ми, немоћни, не можемо то да поднесемо, него живимо усамљено, јер човек сам некако лакше мисли на своје грехе. Они јаки могу да поучавају друге; њима ће и награда бити већа. Тако у Кијеву у пећинама има много светих отаца, али ће преподобни Антоније и Теодосије имати већу славу од свих, они су велики!

- Или преподобни Нил Сорски, како је он лепо писао о тиховању!

- Не брините да ће вас братија узнемиравати. Ако они желе да се са вама посаветују, и ви им нешто кажете, то не разара тиховање - љубав према братији се рачуна у тиховање. Јер има много облика тиховања: понеко цео дан говори, а све иде на корист; други каже једну реч, и она увреди брата!"

Опраштајући се питали смо старца да ли дозвољава да дођемо и други пут? Не смета ли му то? Старац је одговорио: - "Ми смо привикли да затварамо не спољашње двери, него двери на које улазе страсти".

Пошто смо чули да старац има браду до земље, хтели смо да га замолимо да нам је покаже; али смо се плашили да га не увредимо и зато смо унапред молили да нам опрости. Старац се зачудио и обећао да ће опростити. Тада смо га замолили да развеже браду и да нам је покаже. Раскопчао је подрасник, развезао браду којом се опасивао и опустио је. Брада није допирала до пода, али су четири власи лежале на земљи. Учинивши то старац нам је приметио да је ова наша радозналост пуста и некорисна: длака ништа не значи, кратка или дуга, ништа не доприноси спасењу, за које нису неопходне дуге длаке које труну у гробу него богоугодна дела.

С јесени октобра 1873. г. старац Атанасије је осетивши велику слабост, оставио колибу, дошао у скит и легао у болницу. Ускоро после тога, 23. октобра, мирно се преставио у Господу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 12:02:07



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




НЕПОЗНАТИ ПУСТИЊАК - ГРК
(умро 1855)




Према причању ктитора молдавског скита оца Нифонта (из записа оца Денасија), овај слуга Божји живео је у пећини недалеко од пећине преподобног Петра Атонског. Колико је година тамо проборавио и како се зове није познато.

Његов је живот протицао у савршеном сиромаштву; он није имао ничега ни на себи ни у пећини; ишао је бос, без капе, и био је покривен одрпаном безвредном одећом.

Једном су тим пределом ишла два монаха молдавског скита. Промашили су свој пут и ударили на пећину овог пустињака. Он је у рукама држао мали псалтир који је непрестано читао, и приликом упражњавања умне молитве. У разговору с монасима рекао је да се плаши да не буде осуђен за страст према поседовању ствари, јер се још није ослободио свега земаљског, и има овај псалтир - зато их моли да га узму са собом.

Предвидевши своју смрт, дошао је оцу Нифонту, који је тада живео у пећини близу пећине преподобног Атанасија на Вигли, и замолио га да одслужи литургију и да га причести Светим Тајнама, говорећи: - "приближава се мој крај!"

Отац Нифонт се сагласио, па су заједно пошли у цркву светог Јована Претече, где је одслужио литургију и причестио га. Док је пустињак целивао иконе пре причешћа, непрестано је плакао. После службе отац Нифонт му је предложио да поделе трпезу; али је овај то одбио, захвалио за пажњу и отишао на пут замоливши помињање у светим молитвама. Не дошавши до своје пећине, он је умро на самом путу. Било му је, како изгледа, свега 40 до 45 година. То се догодило 1855. год.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 12:04:21



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ГЕРМАН - БУГАРИН
(умро 1875)




У Кукузељевој пустињи Хаир живео је старац Герман. Његово светско име је било Георгије, али какав је живот водио у свету, не знамо. Познато је само да је у почетку ступио у манастир Костеници, где је примио постриг и провео десет година. Кад се завршио гр чки устанак, кренуо је на Свету Гору и тамо се јавио духовнику из Костенице који је дошао пре њега и који је боравио у манастиру Ксиропотаму. Провевши ту четири месеца и видевши какав је тамошњи живот, није желео да дуже остане. Духовник га је наговарао да остане, али је отац Герман одговарао: - "Ја тражим живот у подвигу и дошао сам или да ступим у општежиће, или да одем у пустињу; а ово је идиоритмија. Боље би било да се вратим у Костеницу него да наставим овако!" После тога он је оставио духовника и кренуо гором.

Стигао је у скит Капсокаливија и распитивао се о старцима, па је пошао до старца Данила хромог који је живео у келији светих Архангела. Овај га је питао: "Зашто си дошао код мене?" - "Да ти дам мало милостиње", одговорио је отац Герман и дао му сто пара. Било је то на трећи дан Ускрса, а старац Данило није имао шта да једе. Захвалио му је, а онда је отац Герман питао старца оно што је хтео да сазна. Затим је пошао ка духовнику скита и рекао: - "Благослови оче да ступим код старца Данила! "Испитујући његове намере духовник је рекао: - "Шта ти је! Па он нема ни шта да једе, а уз то је још и болестан!"

"Није важно што код њега нема шта да се једе, али је важно да је он духовни старац. Ја тражим старца не хлеба ради, него ради руководства души!" - "Када је тако, рекао је духовник, иди, Бог те благословио!"

Отац Герман је отишао, учинио метанију пред старцем и, добивши његову сагласност, проживео са њим 14 година, примивши од њега и схиму. После две године старац Данило је ослепео. Када је отац Герман ступио к старцу, овај је напунио торбу лимуновима и послао га у Лавру, да за њих добије хлебних сухарака. Донесени сухарци су им трајали 6 недеља. Затим су узели у скиту једну оку пиринча и она им је била довољна за дуго време. Уље су користили само за кандила у цркви.

Осим слепоће старац је имао и веома болесне ноге, тако да је само лети, и то са штакама, могао колико толико да хода. Отац Герман му је у свему служио са самопрегором. Старац Данило је био духован човек - строго је држао монашки живот не скрећући ни лево ни десно; молитву је стекао такву да је у њему деловала и за време сна. Целог свог живота на Светој Гори он средом и петком није ништа јео, па макар био и празник, - али ово последње, говорио је отац Герман, чинио је зато што је био неписмен, па је тако поступао у својој простоти. Једном је у цркви чуо да се чита како је умро неки монах, а једном светом човеку је било откривено да његово тело прате три Ангела. Он их је питао: - "Зашто пратите овог монаха? Знам да је један Ангео чувар. А друга двојица? Ангели су одговорили да је тај монах целог живота пазио на среду и петак, па су зато послани од Бога да одају пошту његовом телу приликом погреба и да његову душу представе Господу у слави". Чувши ово старац Данило је решио да од тог времена чини исто тако.

Макар био и неписмен, али оно што је једном чуо, одмах је почео да испуњава и то са таквом послушношћу да никада није остављао недовршеним. У Светој Гори је живео више од педесет година, а умро је у својој осамдесетој. После смрти старца Данила отац Герман је у Капсокаливији живео још двадесет година, а онда се преселио на Хаир где је живео до смрти.

Нашу пажњу не заслужује само живот овог старца него и живот његових духовних предака. Отац Данило је имао старца Давида, а Давид Христофора. Старац Давид је био слеп (на бдења и на литургије у саборну цркву га је водио ученик) али је при својој телесној слепоћи гледао у будућност: за три дана је предсказао своју смрт. То је било на Велики четвртак. Примивши Свете Тајне старац је рекао: - "Са Ускрсом Христовим ја ћу отићи Господу, али ћу пре тога појести црвено јаје, па ћу онда отићи!" Тако се и десило. На дан Пасхе, после литургије, вративши се у своју ке.лију, он је замолио за јаје и рекао: - "Опростите", и предао свој дух Господу. Погребли су га на вечерњи при пасхалном појању.

Старац овог Давида био је Христофор духовник, који је у простоти служио Господу. Он је био тако прост да је једном, док је још био ученик, пошто је чуо како су се четрдесет мученика замрзли у језеру, и сам хтео да се замрзне, па је ради тога зими ушао у цистерну; али као прaви ученик, о томе је најпре рекао свом старцу. Овај га је веома изгрдио. На Светој Гори је у пуном молчалништву проживео више од шездесет година.

(Из записа оца Пантелејмона): Када смо дошли старцу Герману, затекли смо га телесно болесног, али у обилном благодатном стању.

Било је већ касно, па смо се зато журили. - "Прехладио сам се, говорио је старац и јако су ме заболели зуби, нису ми давали мира. Али имајући такву старатељку, Царицу Небеску, Која је обећала преподобном Петру Атонском да ће бити чуварка и хранитељка, и да ће давати све што недостаје онима који овде живе, пошао сам на место где је живео преподобни Петар и помазао лице крстообразно уљем из кандила пред иконом Богородице... Не може се, продужио је старац, живети у пустињи и не доживети никакво искушење. Али ако се има стрпљење, Господ ће све да уреди на наше спасење".

- "Ти си, оче, говорили смо ми, привикао на муке, а ми смо малодушни и уопште не можемо да трпимо: колики нам труд предстоји да дођемо до таквог стања!" - "Није то ништа, помало се може привићи. Само не треба кретати од великих дела, него почињати с малим. Онај ко креће од великог, тај пада и на малом. Преподобни Антоније целог живота није јео уља нити је пио вина, али то као закон никоме није прописао. А у искушењима треба увек памтити митареву молитву, јер је за нас једино неопходно смирење; уз друге врлине може се пасти; али смирење не пада". Овде, на овом истом месту у колиби је живео старац из Молдавије по имену Герасим, који је умро око 1820. године. Једном су му се у сну јавила три старца и рекли: - "Нас тројица живимо недалеко одавде, не узнемиравај нас и реци да нас и други не дирају!" Старац је о виђењу рекао свом духовнику. Духовник је тада био познати старац Неофит Караманлис, који је стално ишао пустињама ради исповедања и причешћивања пустињака. Отац Неофит је пожелео да пронађе мошти ових трију стараца који су се јавили његовом чеду. Претражио је све пећине, а на том месту их је сијасет, све напуштене проваљене колибе и стене; свуда се заустављао, чепркао, разбацивао камење, али ништа није нашао. После извесног времена они су се јавили том истом старцу на овај начин: пролазећи пустињом мимо једног места на путу ка преподобном Нилу, он је увек осећао миомирис. А у то време када су угодници Божји прохтели да му се јаве, осетио је тако силан миомирис да се и нехотице зауставио. Било је као цео облак који га је обухватио са свих страна. У њему се пробудила жеља да сазна одакле излази такав мирис, па је почео да тражи. Дуго је обилазио уоколо, док се није зауставио близу нечега што је личило на стари зид, где му се показало да је на том месту миомирис најјачи. Помоливши се, он је иза зида извадио камен, онда други, трећи и увидео да иза њих зјапи рупа; почео је да рашчишћава и открила се пећина. Када је открио толико да је већ могао да уђе, чуо је глас: - "Не узнемиравај нас! Нас тројица смо овде живели и погребени и желимо да нас нико не дира!" Старац је затворио улаз у пећину и после је само његов ученик Иларион знао за то место.

Отац Герман је продужио: - "Преподобни Акакије Капсокаливијски је веома волео преподобног Максима, и приликом сваке помисли прибегавао је к молитви њему. Много пута му се преподобни Максим јавио због његове вере и љубави. Једном је видео преподобног Максима и још многе у белим ризама, само су схиме на њима биле обичне. Преподобни Акакије је питао: - "Ко су ови који те прате?" Преподобни Максим је одговорио: - "То су они који су овде у овој пустињи живели, које сам ја приликом живота поучавао а они следовали мом учењу." Ето тако је некад било, продужио је отац Герман, али је и сада тако. И сада има таквих које нико не зна. Они, макар и живели као и остали, али у себи крију високи духовни живот који нико не зна, као што нису знали ни за време живота преподобног Максима, за кога су сви мислили да је у прелести, и није прошла година или две, него читавих педесет док га није открио преподобни Григорије Синаит." Старац Герман је ускликнуо: - "Колико разрушених колиба можемо овде наћи, колико пећина у којима су, очигледно, живели и спасавали се преподобни оци! Ево пре два дана један брат је нешто ниже од моје колибе према мору нашао малу колибицу, већ сасвим разваљену али на таквом месту да не знам како је тамо било ко могао да живи, а живео је. А колико ли година постоји моја колиба, и људи су у њој живели, а да нико није нашао ту доњу колибу. Тако су, видите, ове пустиње испуњене светим моштима, али су те мошти остале нејављене. Духовник отац Неофит је много тражио овде, али није налазио, јер свети који почивају не желе да их открију".

О ранијим подвижницима старац је говорио делимично оно што је сам доживео, а делимично оно што је чуо од свог старца, оца Данила: - "Раније су у капсокаливијском скиту живели много поштовани старци, слични древним великим оцима, пред којима смо ми, сва скитска братија, пролазили са великом побожношћу. Старци су као непокретни стубови стајали на бденију од вечери до јутра, а да се ни једном не обазру на страну. Сви су они били ћутљиви, пуста реч за њих није постојала, чак су и о неопходним говорили мало и то онда кад треба. Духовни живот су чували изнад свега. Међу њима је особитом побожношћу сијао старац Авксентије: он је међу старцима био као светило. Живео је у келији светог Георгија и имао је само један глинени лонац у коме је себи кувао траве, а скупљао их је по стенама и само је то јео. Понекад је узимао и хлеб, али ништа више. Живео је у скнту око шездесет година. После смрти остао је његов ученик Неофит Караманлис, духовник, који је умро 1860. године, када му је било више од сто година".

Старац Герман је испрачао о још једном подвижнику: - "Учених старца Кипријана, Гаврил, био је вешт човек; могао је да се прихвати сваког посла, па му се скитска братија у свему обраћала. Било шта да се поквари и сломије, па макар и сат, отац Гаврил никада није одбијао да послужи из љубави према ближњем. Пошто се исхрањивао рукодељем, не би било добро ако се његов труд не би наградио, па га је братија молила да узме што следује. Да би сачувао чисту савест, отац Гаврил је рачунао време за које је чинио услугу да би знао колико би у међувремену зарадио својим рукодељем (а правио је он кашике и бројанице) па је толико узимао и од братије, а више ни паре. Људи који су присуствовали његовој смрти су видели да се старац осмехује и да је његово лице постало светло, али се нису досетили да га питају шта види у том тренутку. Неко је потрчао старцу Никифору, који је 1825. год. обрео мошти преподобног Нила, и испричали му шта се збива. Никифор им је рекао: - "трчите брже и питајте шта види". Али, старчева душа је већ одлетела ка Господу. Тамо је био и старац Данило који је испричао све ово. После старца Гаврила у келији светог Јована Богослова остао је његов ученик, отац Герасим који је умро око 1865. године, у старости од више од сто година".

Зиме 1869-70. старац Герман је био завејан снегом и десет дана је провео без хлеба. Те исте године један мирјанин, који је желео да ступи у монаштво, разболео се и дошавши до пустиње оца Германа, коначно легао. Старац је служио болесника самопрегорно, лишавајући себе готово свега годину ипо дана. По жељи болесника, старац га је постригао назвавшн га Христофор. Када је оздравио, новопострижени је почео да показује незаловољство јер није био у стању да подноси сурови живот старца: он је желео рибу, уље и остало, па не видећи свега тога, оставио је старца. По његовом одласку, дошао је други ученик, такође Христофор.

Када смо старца Германа посетили априла 1871. године, он је говорио: - "Мора се трпети и благо се понашати са онима који говоре против љубави према пустињацима. Мати Божја хоће да у свему буде изобиље у Њеном врту - да нико ни у чему не оскудева, зато сте и ви пошли по овим стенама и пећинама, ради заповести Христове о љубави према ближњем. А ко ће наћи монахе који живе по овим стенама, ако ви не кренете? Свако ко на овај начин чини добра дела, први ће добити и награду, слично ономе који кади, који пре других осећа миомирис. А ако вас неки грде за доброчинства према пустињацима трпите: Господ ће наградити ваше трпљење и исправити зло. На пијацу се износе разне ствари; један једно, други друго, свако своје; али се сви са добитком враћају натраг - па тако и овде. На овој нематеријалној пијаци, а такође и у спасењу душе, сви тргују, свако оним што има и сви стичу корист. Стрпљење и благост су нужни да се искорени ђаволско деловање, које лукави делује у људима разноврсним својим сплеткама, да би сметао свему што је добро. Добротвори који нам шаљу своје прилоге неће остати без награде као и онај старац што је и ишао по воду, чије је кораке бројао Ангео. "А зашто ти бројиш?" - питао је старац Ангела. "Зато да би ти за сваки корак добио награду!"

Питали смо старца о молитви: - "Мора се бити истрајан. Када се срце очисти од страсти оно постаје престол Божји, а када непријатељ у њега полаже своја лукавства и лукавства буду примљена, благодат оставља човека, као пчела која бежи од дима и од смрада. Ако неко нема сузе, нека бар има жалост по Богу, срдачни бол, јер то, при смирењу, човека чини сличним митару, који је био оправдан пред Господом. И тако ће се стећи милост Божја.

- Када су у Солуну, причао је старац, за време грчког устанка затворили у тамницу светогорске старце, солунски паша, коме нису били довољни раније узета велика сума и ствари из светогорских манастира, тражио је од затворених проестоса и повереника огроман новац. Затворени су одговарали да код њих ничег нема. Паша је настојао. Тада су му рекли да су на Светој Гори остали само оловни кровови, па и то само у неким манастирима. Паша је наредио затворенима да напишу у Свету Гору да би монаси који су остали скинули то олово и послали у Солун за прављење танади. Оци су испунили наређење; али су, предавши писмо, целу ноћ мећу собом говорили о томе, и туговали и молили се Богородици. Одједном ноћу долазе у затвор два каласа и захтевају да трговац Спандали, који је такоће био затворен, одмах оде до паше. Он је помислио, што је и рааумљиво за тадашња времена, да га зову на погубљење, па је зато, одлазећи, молио старце да се о њему помоле. Долази он паши, а овај му вели да пренесе светогорским старцима да олово са цркава он неђе узети, па нека напишу друго писмо на Свету Гору, да нико не сме да дирне олово на крововима! Затим је паша причао: у сну му се јавила Богородица и тако га уплашила да он ни за шта на свету неће кренути да скида кровове са цркава. Када су од Спандалија чули радосну вест, оци су се веома обрадовали и захваљивали Царици Небеској за Њену велику и брзу помоћ. - "Ето како Мати Божја штити: такође и за време Чама (1854) није попустила Турцима. Они су већ били близу Хиландара, претили су да униште све манастире, али су сви монаси постили три дана и молили се, и одједном Турци су отишли".

Старац је још причао како је њега сачувала Мајка Божја: - "Једном сам пао с врха мердевина и ударио се страном о камен који је пробио месо и прошао унутра па се зуставио на једва прст растојања од срца. Завапио сам: "Пресвета Богородице, помози ми!" - и остао сам жив. Други један пут је дошао разбојник код мене у колибу. Бануо је нагло. На питање зашто је дошао, одговорио је: - "Да те убијем!' и бацио се на мене. Борили смо се сат ипо. На крају ме оборио и почео да ме дави. Погледао сам на лик Мајке Божје и завапио к Њој. Разбојник је, као да се нечега уплашио, скочио и истрчао. Од тада сам ноћу излазио у шуму. После два дана опет је долазио разбојник, и његови трагови су остали у келији, али се касније више није појављивао.

(У записима оца Пантелејмона сачувала се белешка једног саровског монаха о посети код старца Германа): Идући од пећине преподобног Нила према Лаври и спуштајући се низ сипар белог и светлосивог мрамора, сличног оном на Уралу, наишли смо на стазицу која води до старца Германа. Ускоро смо видели и његово обиталиште које се од трошности срушило и у време пада тако ранило оца Германа да је он, без обзира на своју велику љубав ка монашком трпљењу, молио Царицу Небеску да му дарује исцељење, обећавајући да у првој прилици изгради у њену част малу цркву. Мајка Божја је услишила његову молитву и жељу тако да је убрзо био исцељен. Али није могао да сагради храм како је обећао, јер је живео у крајњој оскудици. Прошавши срушену старчеву колибицу, иза ње сам видео нову, још недовршену келију. Сам отац Герман радио је у то време са својим учеником на цеђењу ловоровог уља. Видевши нас, оставио је посао и пожурио да нас сретне са дубоким поклоном. - Он је средњег раста, мало погрбљен, али његов ход и држање су одисали свежином и простотом детета. Његова одећа се састојала од неколико комада сукна и платна међу собом зашивених или везаних. Његово невелико лице, обрубљено седим власима, с невеликом брадом, одржавало је неземаљску радост и мир: било је пуно љубави, кротости и пуне пажње и саучешћа за све што је било око њега. Мени се учинило да старац Герман веома личи на нашег великог старца Серафима! Његово прво питање је било: - "Да ли сте можда гладни? Имам одличних суварака и свеже воде!" Али, пошто смо били сити, замолио сам га да нас снабде нечим за поткрепљење душевних сила. Уздахнувши, старац је рекао да је у таквим залихама он крајње сиромашан, и да се он, као и сви хришћани ових последњих времена, по писању светих отаца, спасава једино благодаћу Христовом која даје храну и снагу да се поднесу многа и велика искушења. Питали смо га шта је најбоље од свега што је нашао на путу монашког живота. - "Послушање!" одговорио је он. - "Ја бих био спреман да у то верујем, ако се говори о пустињачком животу, продужио сам ја, али када се ради о општежићу, онда не верујем баш сасвим: чини ми се да је супарништво у богатству манастира повукло управе, а за њима и целокупно монаштво у интересе и материјалност, да се зато користе сва наизглед богоугодна средства. Зато ми се чини да је наше време тако сиромашно у правом монаштву. Како су ствари кренуле, деси се да понеко од нас прими такво послушање које није у сагласности са нашом савешћу и са учењем цркве. Да ли ће нас и у таквом случају послушање спасти?" - "Ако си ти уверен, говорио је он, да је оно што је наређено противно заповести Божјој, шта те спречава да, пре него што га испуниш, објасниш то што мислиш свом старешини?" - "Моје распеће!", одговорио сам. - "Па зар ниси зато и изашао из света, да би узео свој крст и ошао за Христом?" - "Али шта да радим када и после објашњења старац буде инсистирао да испуни оно што је наредио?" - "Ако то не представља смртни грех и ако си ти немоћан, онда је по моме боље да учиниш; зато што ће он, а не ти, одоварати за то пред Богом; али ако си снажан у вери, онда је боље бити крив пред старешином, него пред Богом; боље је бити спреман да се поднесе казна, па чак и да се изаће из манастира, носећи свој крст. Уосталом, онај ко се проста срца и пуном вером предаје на послушање, непрестано молећи Господа да старцу открије своју вољу ради спасења свога, томе Господ неће попустити искушења, него ће и старешину и потчињеног избавити од мрежа ђаволских".

Починуо је отац Герман од многог свог труда 1875. године. По допуштењу Божјем, његова смрт је била насилна, од руку злочинца. Једном је био у Капсокаливији. Видевши тамо мирјане - раднике, он им је објашњавао да жели да изгради код себе цркву због чега ће бити потребно да прошири своју келију. Чувши то, мајстори су претпоставили да он има новца и пошли су да му га одузму пре него што најми мајсторе. Упали су у пустињску келију, старчеву, и вероватно не нашавши ништа, убили га. У жељи да сакрију злочин накупили су много сувог грања, затим су га ставили око колибе и на неколико места запалили, а сами побегли. Ватра се међутим угасила, а колиба је остала цела. Дошавши по неком послу старцу, један пуетињак је нашао колибу обложену грањем, а оца Германа убијеним. На тај начин открио се злочин.

[You must be registered and logged in to see this link.]




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 12:05:58



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ЈОАСАФ - ГРК
(умро 1872)




У горњем делу "Нилове пустиње" налази се келија светог великомученика Артемија. Ту се пре педесет година подвизавао старац Јоасаф. А његов старац, духовник Корнилије, живео је ту четрдесет година - од 1817 до 1875.

Отац Корнилије је дошао на Свету Гору 1812. године, када му је било четрдесет пет година. Постао је монах у келији светог Претече на Вигли, гдје је данас молдавски скит, али је после краћег времена прешао у келију светог Артемија. Био је он човек духовног и светог живота. 1823. године дошао му је отац Јоасаф кога је он постригао у монаштво. Отац Корнилије је причао како је још пре доласка Турака на Свету Гору, када се око њихове келије у разним местима подвизавало много пустињака, један старац рано ујутру пошао да скупља кестење. Коњушари манастира Лавре су у то време били у лову на вепрове. При бледој месечевој светлости, не погледавши добро, један коњушар је од старца помислио да је вепар, опалио и смртно га ранио. На сличан начин је погинуо и извесни старац Леонтије. Док је још био мирјанин, једном је у свађи ударио свог противника тако јако да је овај пао и умро. Касније, када је постао монах на Светој Гори, промисао Божји је учинио да на што савршенији начин скине са њега тај грех тиме што је на њега пуштена насилна смрт. То се десило 1821. године. У то време, због грчког устанка, турска војска је заузела целу Свету Гору. Из Капсокаливије су скоро сви побегли у Лавру да би тамо били сигурнији не само од Турака, него и од морских разбојника. Отац Леонтије је живео у Капсокаливији. Да ли се он задржао или просто због старости није могао брзо да оде тек, бануше разбојници и док су пљачкали скит приметише га како одлази, и повикаше за њим: Стани! Старац се није зауставио. Разбојници су га гађали и на месту убили.

На пола сата хода од келије светог Артемија налази се рушевина древног скита светог Василија. Када је у једно време на Свету Гору стигло много синајских монаха, јер су их из њихових манастира избацили Агарјани, они су живели у овом крају и на Катунакији. Али су многи од њих убрзо умрли, јер нису могли да поднесу овдашњу климу, док су остали напустили Свету Гору.

Старац Јоасаф, родом Грк, дошао је на Свету Гору 1820. године и ступио најпре у Лавру где је проживео три године. Онда су Турци испунили сву Гору. Заједно са другима и отац Јоасаф је служио Турцима и, на опште чуђење, од њих ни мало није страдао. Онда је прешао код духовника оца Корнилија. На Атону је укупно проживео педесет две године и за све то време није никада боловао. Старији његов ученик, Павле, живео је са њим тринаест година, а од тога је само годину дана био здрав. - "Како се издржавате?" - питали смо га. - "Пресвета Богородица се стара. - Ја, говорио је старац, понекад преписујем рукописе; али сада у старости, због слабог вида, ни ово скоро да не могу да радим!" Други ученик је био јеромонах Дамјан. Он је правио просте кашике и носио товаре од морске обале и од скита свете Ане. Једном, по вољи Божјој, он се стровалио са стене и толико се израњавио да су га донели на рукама. Тако се десило да је старац морао да служи оба своја ученика. Гледајући на њихов живот, на овешталост њихове одеће, особито оне коју је носио сам старац, морао си да се чудиш. Пред крај живота старац је занемоћао, не толико од година, мада му је било већ 70, колико од тешког и суровог живота, али је умом био бодар и свеж. Ако се томе месту прилази од келије преподобног Нила, и ако се пењете разбацаним оштрим комадићима мрамора, па помислите да је старац педесет година ишао уз ту гору и увек са тешким теретом на плећима, онда постаје јасно колико је то био тежак живот.

На краће време пре његове смрти старца су посетила два Руса. На њихово питање да ли има довољно за издржавање и шта у ствари ради, старац је одговорио: - "Та какви смо ми радници. Али ево Она, Мати, брине о нама". При том је показивао икону Божје Матере. Посетиоци, желећи да заподену разговор приметили су да понекад баш и није тако: - "Не, ако неко моли од Пресвете Богородице, ма шта то било, али неопходно за живот, или спасоносно за душу, Она, свемилостива умолиће Свог Сина да слузи Свом да оно што тражи, само ако то неће бити на штету њему или неком другом. Довољно је да човек остави греховни живот и да стане на пут покајања, па да га Господ и Мати Божја приме као слугу Свога, особито ако он падне пред Њих на колена и моли их као што је речено у Светом писму: устани ти који спаваш (од греховног живота) и обасјаће те Христос (Еф. 5,14). И Господ је рекао: Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање! И на крсту је Он раширио пречисте Своје руке да би грешнике обухватио и умирио. Како се онда може мислити да ће Господ оставити своје саздање? Само човек може у лењости својој да презре пут спасења и вечни свој удео после гроба. А ако се он непрестано стара за своје исправљење, никако га Господ неће оставити. Потребно је само да се човек обрати Богу. Зато је и речено: Онога који долази к мени нећу истерати напоље (Јн. 6, 37), само треба прибећи благости Христа Спаситеља. А ко се не обраћа, сам себе гура у погибао". Старац је даље говорио да је човек у дубоким годинама склонији умиљењу и размишљању о смрти. Обично, онај који је стекао греховне навике, није склон умиљењу, него напротив, јача у злу и без благодатне помоћи скоро и да не може више да остави своје греховне навике.

На питање старцу о искушењима у манастирима, то јест о томе да у пустињи нема таквих искушења и да је у њој лакше живети, старац је одмахнуо главом и одговорио: - "У манастирима су своја искушења, у скитовима своја, а у пустињи своја. Непријатељ човеков, онај који га спотиче на путу спасења, веома је искусан у својим лукавствима; она искушења која одговарају месту, њих тамо и сплиће. Трпљење нам је нужније од свега. Господ нас неће оставити да се мучимо до краја, и не више од наших снага. Ако неко од самог почетка ступи на прави пут спасења, биће незаобилазна и искушења. Треба трпети и помоћ Божја неће изостати! А ако нам се деси некакво искушење од демона, од људи, или од себе самих, па ми због тога оставимо своје место и пређемо на друго, тамо ће нас сусрести искушење које је неупоредиво веће; а ако одемо и отуда, тамо где дођемо наћи ћемо веће и од тога. Ето и ја, живећи са мојим старцем, био сам мучен помислима и много дана сам се спремао да одем. Ипак сам, уз помоћ Божију и стрпљење, са њим проживео тридесет три године. Када су се помисли појачавале, старац би ме водио духовнику Христофору, а овај је говорио: - "трпи, трпи! Ђаво хоће да те лиши венца. Иди натраг и стрпи се мало до смрти старца, а онда иди куд год хоћеш!" И реч искусног старца је веома деловала на мене, па сам се са обновљеним духом враћао и продужавао послушање свом старцу."

Када је старац споменуо духовника оца Христофора, један посетилац га је питао није ли он чуо да је тај отац Христофор причешћивао седморо пустињака за које је знао једино он. Отац Јоасаф је рекао да од њега о томе ништа није чуо, али добро зна да је сам отац Христофор располагао великим смиреноумљем, и био толико искусан у духовном животу да је и са мало речи, испуњених силом благодати, давао велику утеху и охрабрење ожалошћеним искушаваним душама. На Светој Гори је био двадесет пет година, а умро је када му је било седамдесет три. Од самог доласка и ступања код старца Захарије у Капсокаливији, као и после преласка у Јанокопуло, творио је умну молитву и дубоко се у њој учврстио. Реч његова је била тиха и смирена, и никада није казао ништа сувишно. Био је трудољубив како уз старца, тако још више после њега. Имајући три ученика он је увек ишао на посао пре њих, а руке су му биле отврдле и испуцале од послова. На ове речи посетиоци су прекинули старца и питали да ли је могуће да се уз непрестану умносрдачну молитву човек бави и телесним пословима. - "Ко је у њој ојачао - одговорио је отац Јоасаф, томе послови не сметају. Руке чине своје, а ум је заузет својим. Није добро једино ако некоме општење с људима постане страст. Тада унутрашње умно делање може претрпети штету; а уз такав живот какав је водио духовник Христофор рад није могао да буде сметња".

Даље су га питали: - "А како ми који живимо у општежићу? Јер није лако!" - "Да, тешко је, одговарао је старац, особито ако неко од самог ступања у манастир није положио темеље овој молитви и није стекао извесну навику; тај касније не може да почне и зато остаје без успеха. Али тамо у манастиру постоје друге врлине: иде се у цркву на општа богослужења; понекад се стоје свеноћна бдења - па ће свако имати оно што је заслужио по делима и усрдности. А о старцу Христофору - додао је отац Јоасаф, може се још рећи да се он умносрдачном молитвом бавио са особитом пажњом и усрдношћу, што се види из његових дела; а какви су били његови тајни подвизи, то само Бог зна, нама он ништа није говорио. За нас је велико било то што када одемо до њега он нас са мало речи утеши, и ма какве биле помисли, он нас одмах од њих избави; толико је његова реч била плодна и благодатна!"

По свом животу старац Јоасаф је био сличан древним оцима. Три недеље пре смрти разболео се и легао у постељу, а 4. јула 1872. год. мирно се преставио у Господу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od Sponsored content Danas u 19:04:14


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu