Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:34:37



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ЈЕФТИМИЈЕ - ГРК
(умро 1866)




О старцу Јефтимију, коме су се за савет обраћали отац Антипа Валаамски и игуман Нифонт (овај последњи као његов духовни син по пострижењу), немамо подробно сведочанство. Сазнали смо само следеће.

(Из записа оца Пантелејмона): Старац Јефтимије је родом био Грк и родио се 1770. године на острву Имрос. Неко време је радио као учитељ, али пошто није био оптерећен супружанским везама, рано је почео да помишља на спасење душе, те је решио да ступи у монаштво. Са тридесет година се отпремио на Свету Гору и овде се населио у скиту Свете Ане код једног старца. Како је говорио отац Нифонт, он је у скиту био стуб ослонац.

Годину дана пред свој одлазак у вечност старац Јефтимије је био веома болестан. Сви који су духовно били са њим у вези долазили су да се опросте. Припремајући се за смрт он је као искусан подвижник говорио за опроштај: - "Оци, старајте се увек да сте спремни, да вас тај час не би затекао, јер тада већ ништа нећете моћи да учините!" Говорио је то са таквим одушевљењем да су сви били ганути видећи с каквом решеношћу ступа на двери смрти, и сви су од тога имали велику корист. Али од те болести старац није умро, него је потпуно оздравио.

Још за живота био је удостојен откривења о смртном часу. О важности тог тренутка када душа излази из тела, старац је говорио овако: - "Ако неко чује за душу која је отишла, ма где био и ма чиме се бавио, нека одмах остави све и нека се моли за умрлог. Макар и њему самоме молитве других биле потребне, макар и своје правило још не испунио, нека тог часа заборави себе и свако друго дело, и нека се моли за почившег".

Старац Јефтимије је особито волео молдавски скит. Немајући могућности да се често види са старцем, игуман Нифонт га је дуго молио да се пресели к њима у скит, али се отац Јефтимије није слагао, не желећи да остави своје тиховање. Бог је, видећи искрену жељу оца Нифонта и његовог братства, Својим промислом учинио да се збуде по њиховим молбама. Игуман је позвао старца на освећење скитског храма. Старац је кренуо будући сасвим здрав. Обилазио је цео скит, разгледао нове зграде, био на свим службама и у трпезарији, и после два дана причестио се Светим Тајнама. После тога је дошавши у келију, у стању неисказиве радости, од чијег изобиља је почео да пева тропаре и стихире, што се другима показало врло чудним. Усред певања старац је предао свој дух Господу. Они који су томе присуствовали помислили су: - "Какав чудан обичај има овај старац да гласно пева". Тек што је заћутао, погледали су и видели да је старац већ умро са изразом велике радости на лицу. Када смо после тога посетили келију Рождества Богородице у скиту Свете Ане, где је живео старац Јефтимије, замолили смо његове ученике да кажу нешто од старчевих поука. Тужно су одговорили да не могу да предају силу и убедљивост онога што је старац говорио: - "О, да сте га затекли у животу и од њега самог чули реч! Ми не можемо да пренесемо оно што је говорио, јер је сам његов говор имао благодатну силу и продирао у дубину душе".

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:36:35



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ТЕОФИЛ "АГИА ПСИХИ" - ГРК
(умро 1870)




Оца Теофила су у скиту звали Теодорит. Родио се 1777. године и по занату је био столар, али је више од тога радио на суду: било каква парница хришћана с Турцима да се повела, увек су звали њега, јер је турски језик знао савршено. Али, видевши таштину свега тога, дошао је у Свету Гору и ступио у Русик. То је било око 1800. године, при игуману Сави, када су намеравали да приступе копању темеља за зидање новог манастира на обали. Из Русика, Теодорит је отишао старцу у скит Капсокаливију, где је живео шест година, а у време грчког устанка је већ живео у Новом скиту, где се постригао у мантију са именом Теодосије. У схиму га је постригао његов духовник из скита Свете Ане, Јоасаф, назвавши га Теофилом.

Знајући добро турски, он је и ту са успехом пред Турцима заступао многе монахе, ослобађајући некога од смрти, некога од невоље, подмећући често сопствену грбачу уместо оних за које је молио. Видећи његово добровољно страдање многи су Турци говорили: - "Зашто ли се овај залаже за кривце који су заслужили казну?" па су му саветовали да се удаљи са Свете Горе. Али, добровољни мученик је био спреман да за своје ближње и живот положи. И у Солуну је заступао светогорске монахе и многе је избавио из затвора.

Име "Агиа Психи (света душа)" наденули су му становници скита за изузетну доброту и љубав која је обухватала све. Друкчије га нису ни звали, и многи чак нису ни знали његово право име.

Од турских батина постао је прави инвалид: рука пребијена, кичма ушинута и цело тело изранављено.

Спасао је такође и многе дечаке од турског насиља, а један од њих је касније постао игуман Кутлумуша.

За време грчког устанка, оно мало становника скита који су остали, оскудевали су у свему, а пре свега у хлебу. Хранили су се кестеном и травом. Једном је дошао чиновник од солунског паше, и Агиа Психи му је рекао: - "Поручи паши да умиремо од глади, а и ваши војници немају шта да једу. Нека пошаље пшеницу!" - Од тог времена паша је почео да шаље хлеб.

Сви су се плашили Турака и њихове суровости, али је "Агиа Психи" имао особиту смелост када им се обраћао и заступао за све. Турци су много пута поступили по његовој жељи, али би га понекад и добро претукли.

Када је паша дознао да је на Светој Гори остало много дечака, наредио је да их све сакупе. Хватали су кога су стигли: и искушенике и светске - око триста душа, а онда су их потурчили у Солуну. "Агиа Психи" је био тамо и видео их пре него што је обављен муслимански обред. Рекао је паши: - "Зашто си покупио дечаке?" Овај је одговорио: - "Наш пророк Мухамед је наредио да хришћанског дечака, ако га нађемо, благим речима убедимо да прими вашу веру, а ако дечак буде заробљен, онда да то учинимо насилно! Ето како се наш пророк бринуо о распростирању наше вере!" - "Ваш пророк вас води право у пакао, а ви га слушате!" - побунио се отац Теофил. Један Турчин је хтео на месту да га убије, али се зауставио и рекао: - "Требало би те убити, али нам је жао и остављамо ти живот. Само ти батали заступање за ове дечаке!"

Када су у солунску тамницу затворили представнике Атона, међу њима су била и два јеромонаха из Новог скита, Јосиф и Герасим, и братија је молила "Агиу Психи" да оде у Солун и измоли њихово ослобођење. Претрпевши свашта од Турака, јер су једном чак и пуцали на њега из чисте забаве, он није хтео да иде, али када је помислио на то како затворени пате, није се уздржао и из сажаљења је кренуо. Од паше је измолио да пусти она два јеромонаха. Но када су отишли да их ослободе, многи други тамо затворени почели су са сузама да моле "Агиу Психи" да се заузме и за њих, падајући му пред ноге и љубећи место где је стајао, називајући га оцем и добротвором. Њихов очајнички положај и горке сузе дубоко су дирнуле "Агиу Психи" и, без обзира на све тешкоће, он је поново отишао код паше. Господ му је помагао и паша је одмах пустио још 23 човека.

Једном на Светој Гори Биле-паша је у друштву питао "Агиу Психи": - "Како ви гледате на нашег пророка Мухамеда?" - "Ми с њим никаквог посла немамо, то је ваша ствар!" - "А шта сматрате да је Христос?" - "Нема шта да сматрамо, него како јесте: Исус Христос је Бог истинити Који је створио небо и земљу, анђеле и људе, море и све што видимо својим очима". На те речи паши као да је позлило: пао је у несвест. "Агиа Психи" се препао и прекрстивши руке на грудима чекао неминовну смрт. Капетан који је ту био на коњу извукао је мач и хтео да посече "Агиу Психи", али је у то време паша почео да се придиже. То је скренуло пажњу капетана и он је скочио са коња и питао пашу: - "Шта се то с тобом десило и зашто ступаш у овакав разговор, ако се не осећаш добро?" Паша је одговорио: - "Ја сам разговарао са многим Грцима, али ни од кога нисам чуо овакве речи. Ово мора да је неки нарочити човек!" Могло се помислити да ће после одласка Турака са Свете Горе сви којима је "Агиа Психи" помогао пожурити да му узврате, и да ће бити обезбеђен у свему до краја живота. Али, тако није било. Када су га питали зашто живи у таквој беди, он је рекао да је приликом устанка већи део монаха отишао на разне стране и мало се ко вратио, а сви које је он ослободио су помрли. Он сам, имајуђи колибу у Новом скиту и бавећи се рукодељем скоро никуда не иде и, природно, мало га ко зна и помаже. На крају су од њега одузели и саму колибу. Ево како је то било: када је скит био у спору са манастирима око пореза и када су патријарха замолили да рашчисти ствар, међу потписаним старцима Новог скита "Агиа Психи" је био први. У манастиру светог Павла су за то дознали, па су продали његову колибу и он је остао без игде ичега. Старцу келије светог Јована Богослова, оцу Мелетију, дошла је помисао од Господа да га прими у келију и држи га тамо као старца, за шта му је "Агиа Психи" био дубоко захвалан.

Старац је умро 1870. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:39:50



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ АВАКУМ - ГРК
(умро 1875)




Отац Авакум је, колико се сећа, дошао на Свету Гору са петнаест година, негде око 1790. Монаштво није примао него је био чамџија, у почетку у Русику, а онда је прешао у Дионисијат, где је живео све до грчког устанка. Када је већи део светогорских братстава журио да се склони од Турака, отишао је и отац Авакум у свој крај, на острво Скопелос, и ту сачекао да се времена смире. Тамо је примио постриг од руке каракалског игумана Николаја. Вративши се на Атон, прво је живео као бескућник, лутајући по разним местима, све док се на крају старци Новог скита нису сажалили и уделили му смештај близу гробнице у малој колиби, па се он од тада сматрао обезбеђеним, иако је живео у правој штали. Чудо је како је могао да живи у тако мрачној, хладној, и задимљеној келији, особито зими, јер је и лети морао да се греје на сунцу. Али, он је тврдио да му није хладно и да је увек огрејан. По свему судећи, осим његове одеће, која је била стара и танка као и он сам, одевао се и у подвижничку одежду трпљења.

Излазећи у сусрет његовој стварности, становници скита су му давали по мало хлеба, и он је оваквим сухоједењем био задовољан деценијама. - "Треба, говорио је, да се спремимо да станемо пред Господа. Овде ништа није потребно. Ако не данас, умрећу сутра и све ће остати. Вечност се не мења и за њу треба бити спреман." На питање о његовој убогој келији говорио је: - "мислио сам некада да уз помоћ добрих људи нађем за себе колибу, али сам се предомислио: шта ће ми то? Ускоро ћу умрети, а за то је овде згодно место!"

Старац Авакум је умро 1875. године када му је било око сто година.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:41:33



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ГРК
(умро 1876)




Отац Пајсије се родио 1799. и на Свету Гору је дошао када му је било седамнаест година. У скиту Свете Ане живео је тридесет година, у почетку код старца, а онда сам. Затим је код њега дошао рођак који га је молио да пређе у Нови скит, место које је погодније за рад, и они су се населили у келији Успења Мајке Божје, где је рођак био пострижен са именом Кирил. С њим је старац проживео тридесет година.

Њихово рукодеље је било прављење камилавки и резбарење великих кашика. Једном приликом је неки руски монах свратио код њих и затекао их при раду. Море је поткопало зид, зид се срушио и они су поново постављали камење не би ли задржали земљу коју је свака киша могла да спере у море. Када их је посетилац позвао, пожурили су да дођу. Пре свих је дошао сам старац и то са младићком лакоћом. На њему је све тако висило да се дошљак избезумио, те је полунагом старцу дао нешто новца, и затражио да обећа да ће себи купити другу одећу.

(Из прича оца Пајсија): - "Пред долазак Турака на Свету Гору манастир светог Павла је потпуно опустео. Одлазећи, старци су замолили становнике скита да припазе на манастир, обећавајући да ће, ако оци учине нешто у корист манастира, после одласка Турака манастир да их ослободи свих пореза, о чему су дали писмену потврду.

За све време боравка Турака скитски оци су им служили у скиту и у манастиру и плаћали порез по тридесет лева месечно за сваког Турчина. Тешко је било и оскудевало се. За то време они су плели фесове и продавали не би ли платили свој порез. Јели су сув хлеб, и то не пшенични него кукурузни или јечмени.

По окончању немира, када су се манастирски оци вратили, питали су становништво скита како се живело. Затим су потврдили своја обећања, само су тражили документ. И скићани су им га без сваког подозрења предали. Ускоро је манастир разрезао скиту порез много већи него раније. Скићани су се позвали на обећања, наводећи своје патње и плату коју су давали Турцима за манастир. Манастир је одговарао: - "А зашто сте платили? Зашто сте остали овде? Ми смо, ето, отишли и нисмо платили, тако је требало и ви да урадите!"

После овакве захвалности становници скита нису имали шта да кажу, а пошто су зависили од манастира, морали су да се повинују. Чували су десет година потврде о уплати пореза. Те потврде су однели у Константинопољ када су се становпици скитова судили с манастирима, али тамо на њих нису обратили пажњу.

Старац Пајсије је умро 1876. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:42:47



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ГЕРАСИМ - ГРК
(умро 1880)




Отац Герасим је на Атон дошао мало после окончања грчког устанка и ступио у манастир светог Павла, где је живео тридесет година. Онда је добио благослов од игумана да ступи у усамљенички живот и населио се у колибу изнад Новог скита. Његова колиба је имала високу ограду са капијом уз коју је увек стајао крст, као знак да га нема код куће, да му посетиоци не би нарушавали тиховање. За оне који су га знали био је спроведен канап до звонцета у келији. Када би га неко звоњењем позвао, излазио је у сусрет као ка некоме који има неки неопходан духовни разговор.

Излазећи из манастира, он је уплатио две хиљаде лева, а манастир се обавезао да ће му до краја живота давати сухарке. У почетку су давали радо, додајући још одећу и обућу, али су после и сухарке давали преко воље.

Рукодељем се није много бавио. Покаткад је правио нешто бројаница и давао их једном монаху ради продаје у Кареји, али сам никада није излазио и ни од кога није ништа тражио, због чега је живео у оскудици.

Када су га посетиоци једном много запиткивали, он је рекао: - "Има тренутака када човек као да лети на небо; али има и таквих времена, када по неколико сати наилази таква тескоба, да не знаш куда би се део. У такво време не можеш ни да спаваш, ни да се молиш, ни да читаш, ни да седиш на свом месту, ни да једеш, ни да разговараш. Таква времена су веома тешка и потпуно необјашњива свакоме који то сам на својој кожи није осетио!"

- "Деси се тако некад, да те сви удови боле, па не можеш да устанеш на молитву. Али, ако у таквим тренуцима сам себе натераш на напор, сваки бол може да нестане без трага. Особито ако у то време притекнеш Божјој Матери, убрзо ћеш осетити помоћ. Она помаже увек. Када се лоше осећаш или када се деси какав бол у удовима, неопходна је потпуна одлучност - до смрти - иначе нећеш победити. Кад живиш усамљено, не треба да се обазиреш ни на шта. Ако је дошло време за вечерњу или за неко друго молитвено правило, ма шта да се десило, устани са пуном одлучношћу и Господ ће помоћи!"

Гости су хтели да га изазову на отворенији разговор о плодовима његовог тиховања, али се он правио невешт, потврђивао углавном њихове речи, не изјашњавајући се и сам о таквим питањима.

- "Старче, говорили смо, није ли тешко тиховати таквима као што си ти, на таквом месту, где нико и не пролази, јер је молитвеницима потребна међусобна отвореност и поверење, као и провера онога што чине?"

Старац је одговорио: - "Да, тешко је. Али ја идем до оца Висариона који живи изнад скита и са њим разговарам, а и исповедам се код овдашњег скитског духовника Ефтимија!" - "Али он нема искуства у молитвеном тиховању?" Старац је одговорио: - "Нема, али је исповедање помисли неопходно. Ради духовног разговора идем код оца Висариона!"

- "Не доживљавају сви молитвени тиховаоци исто. Свети Исак Сирин пише да се највиших виђења удостојавају само ретки, профињеног ума. Он чак саветује да ако те захвати такво стање да не можеш ништа да учиниш, умоташ своју главу у мантију и легнеш да спаваш док тај час не прође. То је стање такве природе да га душа ником другом не може објаснити. Упоређени са овим стањем, сви подвизи и напори и било шта друго, значе мало или готово ништа. Али, што је чешће душа у таквом стању, то се она више уздиже и човек прима велике дарове од Господа. Свети Исак је још рекао да слично искушење не траје никада више од сата, иначе би душа страдала. После тога долази благородна промена: у човека се усељава таква радост да је душа ирожета неисказаним блаженством, као сунђер водом. У то време он осећа такву снажну ревност, као што понекад бива ратнику у борби, када он види како му све полази за руком, те се баца силно на непријатеље, не видећи пред собом никакву препреку. Тако бива и са тиховаоцем. Али, тешко њему ако му се при том деси нека препрека. Он ће тада окусити горчину смртног отрова, а непријатељ ће ненадано да се баци на њега. И шта онда бива? У његовој души се распламсава неукротива ревност да се непријатељима освети не обазирући се ни на шта!"

Старац Герасим, добри ратник Христов, умро је 1880. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:44:14



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК НЕОФИТ - ГРК
(умро 1872)




Отац Неофит је стигао на Свету Гору 1809. године, када му је било тридесет седам, и ступио у манастир Есфигмен где је живео десет година. Ужелевши се тиховања, он се удаљио у пустуњу, под самом планином, где је живео двадесет година. У почетку се населио на самом врху Атоса, мислећи да може тамо да живи, али није поднео суровост зиме. Спустио се нешто ниже, лутао по пећинама, и на крају се уселио у келију светих Архангела у скиту Мале Ане. Ту је живео десет година. Како је сам рекао, тамо је добро живео и хранио се духовним плодовима усамљеничког тиховања. Отуда су га узели за игумана Григоријатског манастира.

Једном су га питали зашто је изашао из Есфигмена. - "Отуда сам отишао јер су ме послали на послушање у свет. Осећао сам да нећу проћи без штете. Да није тога било и данас би живео у општежићу. Тамо је добро и борба је мања, а у пустињи се треба борити против љутих ђавола!"

Григоријатским манастиром је управљао десет година, али је и тамо као и раније, услед манастирских послова, требало излазити у свет, па је то, као и неке незгоде с братијом, натерало старца да остави игуманство.

- "Уосталом, говорио је старац, од младости сам желео пустињачки живот, и та је жеља очигледно превагнула. Поново сам се удаљио у скит Свете Ане, где сам живео шест година. Међутим, осетио сам да моје телесне снаге не одговарају више духовној жељи да живим у том скиту, где од обале на леђима треба носити све неопходне ствари, па сам прешао у Нови скит, у келију светог Харалампија, где живим од 1855!"

По својим подвизима он је био велики старац. Њему су с пуним поверењем долазили за савет.

Пошто је отишао из Григоријата, имао је довољно средстава, али је једанпут, када је отишао у Киријакон на бдење, неко од световњака украо све што је могао наћи. То је принудило старца да пошаље свог ученика Матеја да по манастирима проси милостињу. Од тада је живео у оскудици и понекад је говорио: - "Живот у пустињи није без оскудице и без лишавања!"

На питање о манастирском животу једног монаха који га је посетио, он је одговорио: - "И у манастиру се може водити достојан и правилан живот, само треба имати искусног духовника. Са другим треба разговарати што се може мање, па и то само са онима који траже духовну корист!"

Столетни старац је умро 1882. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:46:02



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ АНТИМ - БУГАРИН
(умро 1867)




Отац Антим се родио у Софији и у свету је био свештеник. После смрти своје жене, негде око 1830. године, удаљио се у Свету Гору, где се у почетку населио у манастир Симонопетра, и тамо примио монаштво. Од 1841. године почео је да јуродствује, али је остало непознато каквим је поводом решио да ступи на тако опасан и мукотрпан пут духовног живота. Он је волео манастир Светог Пантелејмона, волео је да слуша руску службу, па је зато често долазио у Русик, а понекад тамо живео и по недељу, па чак и више. Његово омиљено уточиште била је црквена припрата.

Отац Антим се увек старао да сакрије свој унутрашњи живот, показујући се неразумним. Често је говорио невезано, као бесмислено, а понекад је био у стању и да се покошка. Чим би приметио да људи почињу да схватају његове басне и да му указују поштовање, намерно би натрабуњао којешта смешно, и отишао у пустињу да тамо тихује два или три месеца, или да лута по пећинама и провалијама Атона а онда се опет враћао у манастир.

Од самог почетка његовог јуродства, неки монаси у Русику су на њега обратили пажњу и строго пратили начин његовог живота. Он на тај пут није ступио одједном, него постепено. Почевши да јуродствује, он је пет година носио обичну одећу, није одбијао општу трпезу и није дуго одлазио да самује. А онда, постепено, као да се оснажио и растао у самоодрицању, мало по мало је изменио одећу, почео да носи сасвим танушну, а затим је и њу пренебрегао, па стао да иде полу го, у сукненој врећи, прорезавши рупе за главу и руке, и на тај начин је ишао свуда. После је и тај свој џак рашио и просто га носио на леђима: зато су га и назвали "џаклија". А у пустињи се и тога лишавао и ходао сасвим без одеће.

Многи су, гледајући његово натприродно подношење тегоба, духовно узрастали, а неки су се саблазнили, сматрајући га неурачунљивим. Многе је поучавао, исправљао, храбрио и корио. Сопствени живот је, међутим, крио. Ретки су били они којима се откривао, али су многи знали да поседује велики дар прозорљивости.

Последњих година свог живота је доста често долазио до Русика, али унутра није улазио увек, осим ако би га убедљиво замолили. Задржавао се углавном иза манастира, у кухињи или трпезарији за раднике, где се за хладна времена грејао и поткрепљивао храном. Отац игуман је наредио тамошњем трпезару да прима старца и да га угошћава. Монах је усрдно испуњавао ово послушање, и успео је да стекне особито поверење оца Антима, па је могао да дозна нешто о његовим тајним подвизима. Отац Антим је од Бога имао велики дар да дуго пости, што је он пажљиво од свих крио премда је понекад, без намере, услед околности, откривао своје подвиге и благодатне дарове којих га је Господ удостојио. Тако је једном, за време Петровског поста, старац дошао у Русик веома исцрпљен; монах који га је служио примио га је са радошћу и предложио му трпезу. Старац је почео да једе, а монах је нешто ишао трпезаријом, с времена на време гледајући на њега. Старац је не обраћајући на њега пажњу, продужио да једе више него обично. То је саблазнило трпезара и он је у мислима почео да осуђује старца зато што такав сув и изможден тако много једе! Поневши се од таквих помисли, он је с негодовањем изашао из трпезарије. Старац је, завршивши обед, изашао из трпезарије и сео поред врата. Видевши свог саблажњеног пријатеља позвао је и њега да седне и, узевши га за руку, питао:

- "Знаш ли ти брате шта је смиреноумље?" Монах му је, по смирености оговорио: - "Не знам!" Тада је старац рекао: - "Смиреноумље је у томе да никога не осуђујеш, а да самог себе сматраш горим од свих. Ето, ти, малопре си се саблазнио и осудио ме што сам тако много јео, а не знаш колико дана нисам јео! Сети се кад сам код тебе последњи пут јео!" Монах му је одговорио: - "Сећам се оче, да си код нас био на Цвети, а од тада те нисам видео!" Старац му је рекао:

- "Видиш ли колико дана нисам јео? А ти ме још осуђујеш што много једем! Брате, Божји дарови су разни: свакоме је Бог понешто дао. Тако је мени Бог дао снагу да трпим глад и студен. Можеш ли ти да поднесеш онолико колико ја подносим? Хајде пробај, скини своју одећу и обнажен пођи са мном макар само до суседног манастира. Ти си, ето појац, а како певаш Богу? Мисли твоје лутају на све стране у расејаности, а слушај како ћу ја да певам!" Старац је подигао руке ка небу и дрхтавим гласом запевао - "Алилуја", и сузе су потоком грунуле из његових очију. Трпезар се ужаснуо и сам заплакао. Онда му је старац рекао: "Ето, брате, не осуђуј никога, јер ти не знаш коме су какви дарови дати, него више обраћај пажњу на себе!" Брат се поклонио старцу и замолио од њега опроштај. Од тог времена старац је био много отворенији према свом пријатељу.

Други брат се једном саблазнио о поступке старца и говорио у својој души: - "Како он да буде прозорљив? Зар прозорљиви тако много једу?" Старац га је, проникнувши у његове мисли, позвао себи и рекао: - "Ти, брате, хоћеш да будеш монах, а твоје мисли су све у Русији. Поћи ћеш тамо, испунићеш своју жељу, али ћеш се опет вратити овамо и тада ће те духовник удостојити монашког пострига!" Речи старчеве су се испуниле до последње. Онај брат је био пометен помислима и, оставивши обитељ, отпремио се у Русију, али је после годину дана поново дошао на Свету Гору и удостојио се пострига.

Монах који је послуживао старца изузетно га је поштовао, скоро као светога али се у исто време, плашио да покаже своја осећања знајући да старац не воли похвале. Једном је трпезар дочекао старца, посадио га за трпезу, а сам из поштовања није хтео да седне поред њега, него се правио да има нека посла и тумарао трпезаријом.

Старац је јео ћутке са смешком и посматрао сабрата који је ишао тамо-вамо. Пошто је завршио са јелом отац Антим је, уставши од стола, рекао: - "Добро, добро, брате, сада стани! Нека ти Господ помогне и оснажи те!" Један јеромонах је причао како му се десило да је пожелео родни крај и помислио да остави Свету Гору. Док је он о томе мислио, одједном је у његову келију ушао отац Антим, што се раније никад није дешавало, и рекао му: - "Мајка Божја ме послала да ти кажем, попе, да не идеш у Русију, а ако ипак одеш у свет, упашћеш у грех!"

Једном је отац Антим дуго остао на Атоским висинама у молитвеном тиховању. Трпезар, који је привикао на утеху у разговору с њим, не видећи га дуго времена, зажелео се старца и молио Бога да старца упути у манастир не би ли се он духовно утешио. При том је размишљао: - "Можда се мој старац од подвига у пустињи изнурио, а ја бих могао да га окрепим храном и да га напојим чајем!" Следећег дана, ујутро, старац је дошао свом пријатељу и видевши га са осмехом рекао: - "Ето, по твојој жељи сам дошао са Атоса. Уморан сам и све сам ноге изубијао о камење. Вреди ли таквог напора твој чај?" Брат се зачудио његовој прозорљивости и измолио опроштај због причињеног труда.

Једном је уочи октобра, док су у Русику обављали свеноћно бдење у част покрова Пресвете Богородице, отац Антим бануо у манастир уморан и једва дишући. Када је срео свог познатог сабрата, рекао је: - "Ове ноћи сам се налазио близу Зографа у пустињи и молио се стојећи на камену. За време молитве видео сам Мајку Божју како силази с неба на ваш манастир. Обрадовао сам се том виђењу и пожурио овамо да бих је овде затекао, да и мене грешног заједно са свим Својим слугама, покрије Својим покровом. Међутим, само што сам почео да трчим овамо, одједном се појавила змија и с љутином се бацила на мене, и снажно ме угризла у ногу. Међутим, ја сам се досетио да је то препрека коју је по попуштењу Божјем начинио ђаво, да би ме тако лишио духовне користи ц утехе, па зато нисам обратио пажњу и наставио сам да трчим до вашег манастира!" Сабрат је прегледао старчеву ногу - пета је била дубоко угрижена и крв је текла из ране. Велика љубав старца према Богу га је учинила неосетљивим за телесне патње.

Зима 1862. године је била хладна и пуна снега. У то време отац Антим је живео у пустињи, у једној дупљи на атоским висинама. Пао је велики снег и потпуно га затрпао тако да уопште није могао да изађе одатле. Провео је тамо четрдесет шест дана без хлеба. А обично је у зимско време био чешће у манастиру. Старци Русика су, видевши да тако хладне и снежне зиме не долази, почели да се брину да се није следио у пустињи. А онда је једног дана старац сишао у манастир потпуно изнурен и са промрзлим лицем и рукама. Сабрат који је бринуо о њему, видевши га неочекивано од радости је узвикнуо: - "Ах, оче, зар си то ти? А ми смо већ пали у очајање да те више нећемо видети. Где си био за све ово време?" - "Седео сам у дупљи", са осмехом је одговорио старац. - "А шта си тамо јео, оче", питао га је брат? - "О, брате Викторе, колико сам само тамо од мраза и ђавола пострадао, то само Бог зна. Већ сам био помислио да је дошао крај мом животу, али ми се јавио свети Јован Крститељ и избавио ме од смрти!"

Десило се једном да старац пет месеци није долазио у Русик. Монаси су се узнемирили мислећи да га неко није увредио. Духовник Јероним је знао једног исихасту у кога је отац Антим имао поверења, и замолио га да потражи старца и сазна о разлогу тако дугог недолажења у Русик. Видевши оца Антима, он га је питао зашто је престао да иде у Русик. Старац му је одговорио: - "Док ме тамо нису славили и нису ме сматрали светим, ја сам ишао, а сада не само што немам никакве користи да идем тамо, него ми је то на штету. Последњи пут када сам био један јеромонах ми је пао пред ноге и рекао: - "Помоли се, свети оче, за мене грешног, да се спасем твојим молитвама!" И тек што сам се окренуо од њега, други један јеромонах ми се обратио са истом молбом. Ето видиш, могу ли сада да идем до њих? Иако волим тај манастир, ипак ћу га од сада посећивати ретко, јер ме тамо сматрају за светог!"

Међутим, и после тога је отац Антим долазио у Русик, али унутра није улазио и посећивао га је на неки начин тајно. Био је гост код свог пријатеља ван самог манастира. С њим је о свему разговарао, и чак му откривао неке своје тајне. Једном је старац дошао и био позван за трпезу. После јела је рекао: - "Свети Јован Милостиви је јуче посетио наш манастир." Тог дана је била недеља, и по обичају, много пустињака је дошло и сви су били нахрањени, а удељен им је хлеб и милостиња.

Отац Антим није имао сталног пребивалишта, али цела Света Гора је била његово пребивалиште. Ишао је по свим манастирима и скитовима и свим местима у планини. Чешће него друга места је посећивао Русик. Последњих година живота живео је око Зографа. Долазио је да ради на зидању новог манастира, носио камење и воду. Августа 1867. велики подвижник је последњи пут посетио Русик. Ушао је право у гостопримницу, и дуго разговарао са познатим својим сабратом. Поучавао га како да победи своје помисли и страсти, и на крају му право рекао: - "Ја више нећу доћи код вас, јер ђу ускоро умрети!"

Крајем новембра те исте године дошао је у Зограф и тамо оболео. Сместили су га у болницу у којој је лежао дванаест дана. 9. децембра је напустио овај многострадални живот и у миру се представио Господу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:54:39



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ИГУМАН САВА - ГРК
(умро 1821)




Почетком 19. века је манастир Светог Пантелејмона, Русик (у то време насељен Грцима) био пред потпуним опустошењем. Зато је 1803. године свештена општина, Кинот, решила да манастир искључи из броја светогорских манастира, и обратила се са одговарајућом молбом васељенском патријарху. Али, патријарх Калиник је одлучно одбио такав предлог и томе насупрот поручио да се неодложно побрину да нађу искусног духовног старца, коме би што пре у руке дали манастир да у њему обнови општежиће. Примивши на знање вољу патријарха, свештена општина је изабрала и представила патријарху старог јеромонаха Ксенофонтског скита оца Саву, додавши са своје стране мишљење да ће тај старац моћи да одговори задатку. Патријарх је благословио, и тако је отац Сава постао градитељ Русика без његове добровољне сагласности, па чак и без његовог знања. Три пута је отац Сава одбијао да прихвати дужност. Четврти пут, када је чуо посланицу патријарха којн је претио судом Божјим за непослу шање, отац Сава је изгубио присуство духа и повиновао се. Затим је стигла наредба патријарха да му се јави лично ради детаљних упутстава.

Таква неочекивана наредба патријарха је веома узнемирила срце смиреног старца. Он се није уплашио невоља и посла, али му је веома тешко пала мисао да га смрт може достићи ван Свете Горе. Његова слабост и поодмакле године су с правом изазивале сличну бојазан. Али, није имало шта да се мисли, и он је послушао.

Међу верницима у Константинопољу се брзо ирочуо глас о доласку познатог пустињака Светогорца, кога су многи лично знали. Отац Сава се, међутим, никоме није показизао два дана. Одмарао се после тешког пута, и тек трећег дана се, у пратњи свог ученика и ослањајући се на скромни монашки штап, јавио у патријаршију. Патријарх је седео окружен синодом, но чим је видео старца, он је устао и, пре него што је овај успео да затражи благослов, наредио да му се донесе омофор и маидија. Одмах је почео молебан: усрдним молбама патријарх је призивао благослов свише за добар почетак напора оца Саве. Молио је Бога да Он Сам, путевима Свог промисла, помогне у том послу. После молебна, отац Сава је хтео да целива руку светитеља, али је и тај био тако смиреноуман, а уједно и уверен у духовност и светост старца, да су узајамно целивали један другом руку. Старац је тиме био веома збуњен, па је грунуо у сузе и плакао као дете.

Ради скупљања прилога отац Сава је остао четири године у Константинопољу. У то време он се упознао са многим побожним грчким породицама. У једној од њих причали су оцу Сави о младом рођаку трговцу који се упознао с представницима султанских харема и снабдевао њихове становнице најразличитијом робом. Заједно с тим он је успоставио и друге везе с овим затворницима, због чега их је посећивао свакодневно. Његови рођаци су говорећи о томе оцу Сави, казали да би био исечен на комаде кад би за то сазнали. Зато су га и молили, да он својим утицајем избави младића од такве страсти. Отац Сава се, испуњен вером у благодатну помоћ Божју посредством Светих Тајни Тела и Крви Христове, дао на посао. После дугих и безуспешних наговарања сладострасника да остави греховне везе са муслиманкама, отац Сава је на крају предложио са своје стране најлакше услове, обећавајући да га више неће узнемиравати и одвраћати од греха. Он га је молио да само један дан не иде у харем, да тај дан пости, па ће после прочитати над њим разрешну молитву и причестити га Светим Тајнама - после тога може већ да ради шта год хоће! Бедни грешник је вучен својим грехом, као гвожђе магнетом, тешко пристао, делимично можда и због стида пред старцем и својим рођацима, а више зато што му старац више није ни помињао одрицање од греха, него је само молио да се стрпи један дан. Тако је невољни покајник постио тај један дан, саслушао разрешну молитву и причестио се Светим Тајнама. После завршене литургије су отац Сава, причасник и рођаци ручали заједно. За столом је отац Сава најпре причаснику као мимогред предложио да покуша и данас да не иде у харем, па ће га и сутра причестити. Не видећи никакву реакцију он је почео усрдно да га моли, поново обећавајући да ће му после причешћа оставити слободну вољу да греши или не греши. Добивши сагласност, причестио га је и другог дана. Сад је отац Сава поново предложио да га причести под истим условима, то јест да и тог дана не иде у харем. Тако га је причестио и трећи дан. А онда се видело како је Божја благодат, по живој вери старца и молитвама рођака, учинила своје. Грешнику је омекшало срце, и мало по мало он је у себи почео да осећа хлађење распаљене страсти. На овај начин отац Сава је продужио да га причешћује током четрдесет дана! На крају, причестивши га последњи пут, отац Сава му је рекао: - "Ето, сада је довољно. Сад иди куд год хоћеш, па макар и у харем, не задржавам те!" Али у души тог човека се десио преврат: - "Нек раде са мном шта хоће, могу и на комаде да ме исеку, али ја низашта на свету нећу пристати да идем тамо куда сам раније тако незадрживо стремио!"

На тај начин је многомилостиви Господ, Који не жели смрти грешника него да се обрати и жив буде, нашао своју заблуделу овцу.

О овим догађајима оца Саве у Константинопољу испричао је очевидац - ученик његов, архимандрит Прокопије, који је умро 1848. године.

Када је старац прикупио довољно прилога, вратио се на Свету Гору и почео да гради манастир на обали мора. Умро је 1821. године.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:57:14



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ИГУМАН ГЕРАСИМ - БУГАРИН
(умро 1875)




Наследник оца Саве у Русику био је његов ученик Герасим. Он се родио у Македонији 1770. године.

(Из белешки монаха Партенија): О. Герасим је као петнаестогодишњак ступио у манастир Косфенит и у монаштву се налази већ више од педесет година (1840). Има изузетан дар расуђивања. Има двеста духовних чеда, и свима управља не као властодржац, него као отац. Понеког кажњава, понеког поучава, понеког са сузама убеђује, а све воли као прави родитељ. Његова је келија као болница, никада није затворена. И сва братија, чеда његова духовна, и они здрави и болесни, журе свом пастиру, духовном исцелитељу, и откривају му своје душевне ране. А он, искусни лекар, све лечи и отпушта их из своје келије здраве, па сваки са радошћу жури на своје послушање. Он онда, примивши све, сам излази из келије. Најпре посећује болесне, затим обилази све келије, и надгледа раднике и рукодељце. Онда излази ван манастира и посећује сву братију која ради на разним послушањима, и сам им помаже. Тако проводи дане у непрестаним напорима. За време рада братију никада не пожурује, него их још задржава, и често наређује да се одморе. У цркву увек долази пре свих. Понекад уђем у цркву, од братије нема још никога, а игуман већ стоји на свом месту. Храну, осим опште трпезе, другу не узима. Често на трпези сам поучава и упућује братију, а понекад говори о слабостима и недостацима братије премда ничије име не помиње. А говори увек са сузама и родитељском љубављу, и сву братију доводи до суза. Стога га сви гледају као ангела, и слушају као Бога, и поштују као цара, и воле као оца. И поверили су му своје душе и тела, као лекару и пастиру, и путеводитељу у Царство небеско. И не поштују га само његова чеда, него и сва Гора Атонска, као строгог чувара општежитељних монашких типика.

Рецимо укратко о томе како је старац Герасим поступао са братијом Русика, како је носио немоћи немоћних, како је смиривао гордост подвижника, како је својевољнике и нарушаваоце општежитељних устава изгонио. Једном је у манастир дошао монах Аврамије, Рус са Дона, из господе, који је раније живео у Илинском скиту, и замолио да га приме у обитељ. Молио је за њега и духовник Јероним. Он је молио да приме и његов капитал од двадесет хиљада лева, али да га на послушање не шаљу. Игуман је питао: - "А шта ћеш ти радити?" Он је одговорио да ће се Богу молити. Тада је игуман рекао: - "Добро, ја сам томе рад. Ако би се сва моја братија решила да се непрестано моле Богу, ја ни једнога не бих слао на послушање. Јер молитва је прави монашки посао, а сва остала послушања су испомоћ, дата да се прекрати време и избегне униније. Кад не би било послушања, код мене у манастиру не би остало ни двадесет људи, а сада, са послушањем, има их двеста. Свакоме је весело и радосно на општем послушању. Постоји време за молитву, време за рад, време за јело, и време за спавање, јер свако има тело и крв. А ко љуби Господа свим срцем својим, тај може без престанка да се моли умном молитвом, којој телесни напори не сметају, него чак и помажу. Ако и ти можеш тако да се молиш, примићу те и сместићу те без твојих пара (њих дај куд год знаш), а ако не можеш тако да се молиш, ни твоје паре нам не требају. Ми у манастиру живимо: новац не скупљамо него душе спасавамо. Кад неко донесе новац ми не одбијемо, и користимо га на манастирске потребе, а доносилац је дужан да се повинује свим општежитским правилима и одсече своју вољу. Ми преко личних снага никоме не товаримо, него само оно што сваки може да понесе." Толико је игуман Герасим био уман и некористољубив.

Десио се и овакав случај: у манастиру је живео један монах већ пострижен у мантију, по роду Грк. Он је уложио велику суму у манастир, али је и за себе оставио нешто. Игуман му је говорио: - "Ако хоћеш да живиш са нама, за себе не остављај ништа. То сада од тебе зависи. Ако ти је жао новца и не желиш да се с њим растанеш, онда не треба да нам даш ништа, него нађи такво место где с новцем можеш живети. Уколико пак утајиш, па се после смрти нађе, биће бачено са тобом у гроб, а ти, као нарушитељ општежића, нећеш се удостојити братског помена!" он је одговорио: - "Свети оче, што имам то ћу и дати!" Игуман га је примио и постригао у схиму. Монах је био веома смирен и кротак, и користан за обител. као добар столар, и братија га је веома волела. Али је игуман прозрео змију среброљубља која се крила у њему, и често га је позивао и у сузама га молио да изнесе свој скривени новац. Овај је, међутим, одговарао да више нема. Игуман је, видећи његову окорелост и погибељ душе како се приближава, хтео да га исправи. Једног дана је у присуству целог манастира наредио да га истерају из обитељи, да избаце сву његову имовину, и исплатио му његов новац. Монах новац није узео него је рекао да га је манастиру дао за вечита времена. Братија је веома жалила в у сузама мислила да је игуман без милости казнио тако смиреног човека. Монах је изашао из обитељи, нашао себи друга и купио келију. Платили су четири хиљаде лева, и две хиљаде употребили на доградњу. Тада су сви схватили због чега га је игуман истерао из манастира. Али када је купио келију и сав новац потрошио, на њега је наишло униније и више није био у стању да живи у келији. Све је предао свом другу, а сам дошао у манастир и стао да моли вратара да каже игуману како хоће да моли за опроштај. Вратар је пренео поруку. Игуман је, чувши, дотрчао, чврсто га загрлио и рекао: - "Јеси ли сав новац потрошио или је још нешто остало?" Овај је са стидом и са сузама у очима одговорио: - "Опрости ми, свети оче, што сам згрешио пред Богом и пред тобом. Сад заиста више ништа није остало, осим мојих грехова!" Игуман му је рекао: - "Сад се радуј, јер те је Господ очистио: сад ћеш и ти бити монах", и дао му је келију.

Уопште, старац Герасим је скоро сваког дана чинио дела достојна дивљења; он је знао кога да казни, а коме да опрости немоћи.

Игуман Герасим сe представио Господу 1875. године, када му је било сто пет година.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 13:59:02



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК МАКАРИЈЕ - ГРК
(умро 1859)




Отац Макарије, у свету Манасија, се родио у Румелији у градићу Заркост, од родитеља Теохариса и Стамуле. Отац му се бавио орањем и премеравањем терена и мада није имао школске спреме, у пракси је достигао задовољавајућу искусност на том послу. Мати је ткала платно. Манасија је помагао у домаћинству, а када је постао двадесетогодишњак, отишао је у Константинопољ и тамо ступио у службу код једног трговца. Некако је Манасију запазио Лаодикијски митрополит који му је предложио да са њим оде у епархију, обећавши да ће се побринути за његово образовање. Манасија је пристао и три године затим проживео с митрополитом, и усвојио не само изучаване науке, него и знања из духовног живота. Слушао је разговоре о Светој Гори Атонској, и осетио жељу да је лично посети, па је са благословом свог владике и дошао на Свету Гору 1804. године. Како је дошао настанио се у скиту Свете Ане и решио да ту остане. У то време тамо се подвизавао познати духовник Методије, и њему се Манасија обратио замоливши за савет. Он га је после разговора с њим, послао у келију Света Три Јераха ка оцима Венедикту и Неофиту.

Ова келија је изузетна по томе дгго од саме изградње никада није била продавана. Постоји већ стотинама година и увек је старац предавао своме ученику. Блаженопочивши старац Иларион Грузин је говорио: - "У овој келији чудодејствују сама три јераха!" Тамо су увек живели велики подвижници, и сви су достизали дубоку старост.

Међу њима је био чувени старац Анастасије, пореклом из старе, добре породице, који је после доласка на Свету Гору ступио у ту келију на послушање код старца који је био чувен по духовном искуству. Старац је имао седам ученика за које је келија била тесна. Анастасије је предложио да прошири келију и цркву за свој рачун. Старац је одговорио: - "Ако ти потрошиш свој новац, а после не поднесеш наш живот и пожелиш да одеш, ја немам одакле да ти вратим!" Анастасије је умирио старца и узевши благослов унајмио мајсторе, па президао келију и цркву. Поживевши више од сто година, старац је умро а остали ученици су се разишли. Остао је сам Анастасије који се подвизавао онако како га је сам старац научио. Код њега је онда ступио ученик, у постригу Калиник, а затим и други - Венедикт. После шездесет година проведених на Светој Гори, старац Анастасије се преселио Господу пошто је и он живео више од 100 г. Отац Иларион Грузин је чуо од древних стараца, савременика оца Анастасија, да је овај имао изузетне подвиге и био обдарен благодаћу. Ученик Калиник је умро још за живота старца и остао је отац Венедикт, који је у свему подражавао његове подвиге. Овај је по пореклу био Бугарин. Код њега је дошао Неофит, а потом и Макарије, и они су са њим живели све до краја.

Старци Венедикт и Неофит су били прости и необразовани монаси али пуни врлина. Они су проводили пажљиво аскетски живот, и Манасија је код њих био у послушању до пуног самоодрицања. Кад је прошла година од његовог доласка, старци су, видећи добру нарав његову страх Божји и његово послушање, рекли: - "Желиш ли да живиш са нама до смрти?" Овај је одговорио да је управо због тога и дошао. - "Да ли си миран духом?" - "Миран сам и радујем се што ме је Господ овамо довео", одговорио је овај. Онда су га постригли и назвали га Макаријем.

После пострига отац Макарије се бацио на послушање са још већом ревношћу, не штедећи се ни мало. Носио је најовешталију одећу, узимао храну бирајући најгору, а ако би му допало нешто што је већ покварено, јео је и то без и најмањег роптања. Живећи на Светој Гори никада није имао свог новца. Пете године свог монаштва, 1809. године, отац Макарије је био рукоположен у јеромонаха, и стао свакодневно да служи литургију. Ускоро су старци примили још једног искушеника, кога су при постригу назвали Нектарије.

У скиту Свете Ане је живео и умро васељенски патријарх Кирил, који је утврдио поредак скитског живота - између осталог и то да никога не сахрањују по келијама, него на општем гробљу уз Киријакон, да немају муле и магарце, него да све носе на својим леђима. Ово последње - због једног чудесног јављања ангела. Један искушеник је, изнуривши се под тешким теретом, помислио: - "Да ли ће за овакав труд бити икакве награде? Тим пре што се трудио за себе, за своје потребе". Одједном је чуо глас: - "Овај напор и овај зној биће једнаки крви мученика, и за сваки корак ће оци који се труде добити награду!" Од тада је сабор стараца по савету патријарха решио да немају ни муле ни магарце, него да све сами носе. Осим тога, патријарх је корио оне који су уз своје келије посадили винову лозу: - "Зато ће, говорио је он, на вас наметнут порез!"

Мирно је текао живот оца Макарија, али се над Светом Гором спремала олуја: грчки устанак је букнуо 1821. Али још годину дана пре тога су почеле невоље. У ноћи између првог и другог септембра 1820. циклон је опустошио скит. У то време је отац Макарије служио литургију. Вода је продирала кроз прозоре цркве и мало је недостајало па да однесе целу келију са свима који су се у њој налазили, што су они из тренутка у тренутак и очекивали. Онда је отац Макарије узео путир и са њим закорачио. Вода се повукла, одневши са собом само главе и кости раније почивших стараца, које су се налазиле са спољне стране храма под олтаром, у једном удубљењу. Разорила је још и два зида.

У то страшно време, када су неверни Турци навелико проливали хришћанску крв, већи део монаха је одлучио да оде са Свете Горе. Како се турска војска приближава Светој Гори, 6. децембра 1821. г. Кинот је свима дао право да одлазе куда који зна спасавајући живот и светиње. Старци Венедикт и Неофит су видећи како монаси напуштају Атон, благословили своје ученике да се сакрију за време нереда, давши им нешто од свог рукодеља да би могли да плате пут. Отац Макарије је, не будући сигуран да ће издржати мучење ако падне у руке Турака, решио да се и он привремено растане са Светом Гором.

За време боравка Турака на Атону, скитски оци су им служили по одређеном реду: прали су им рубље, носили дрва, кували храну и радили све што су Турци захтевали. На пример, они су натерали скитске оце да стражаре око скита ноћу, а сами су спавали. Када би стражари нешто чули будили би Турке па је било доста и смешних случајева. Уз ту службу становници су плаћали још и порез од по двадесет пет лева на човека месечно. Прве две године није било хлеба нити је било одакле да се узме. Отац Константије је касније говорио: - "Две године смо млели траву, дивљу мирођију и суво кестење, што смо онда мешали, додавали мало брашна, па од тога пекли хлеб". После две године, Турци су почели да довозе пшеницу из Солуна. Скитски оци, који на крају нису имали од чега да плате порез, били су позатварани у пирг манастира Лавре, а међу њима и отац Неофит. Отац Нектарије је пошао да га одатле избави, али су затворили и њега. Онда их је све избавио отац Константије, и то стога што је добро знао турски.

Кад су се Турци још размештали по Светој Гори и чинили насиља над монасима, уз обалу скита Свете Ане је пристала барка с хришћанима који су бежали од Турака, не знајући куда да се сакрију, и почела са искрцавањем. Видевши их скитски оци су их убеђивали да се не искрцавају, говорећи да ће их Турци ту напасти. Хришћани су на то одговорили: - "А куда да пођемо, свуда су Турци, свуда нас гоне. Овде на Светој Гори у најмању руку човек има где да се сакрије!" Тако мислећи хришћани су се искрцали и дошли у скит. Турака у скиту тада још није било, али су ускоро дошли из манастира Светог Павла, и видевши хришћане повикали: - "Аха, примате разбојнике?". Рекавши то они су отишли, претећи скитским оцима да ће се за то осветити. Оци су рекли хришћанима да их чекају невоље, и замолили да пожуре са одласком, куд год знају. Они су пошли на обалу и почели да спуштају барку, као и обично вукући. Турци су већ били на путу за манастир, али су, чувши вику, окренули натраг. Приближивши се, почели су да пуцају на хришћане који нису имали са чиме да се бране, него су потрчали мислећи да ће се сакрити. Међутим, Турци су неке побили, а осталима везали руке наопако и све их отерали у манастир Светог Павла. Спасло се само двоје који су се бацили у барку и отпловили.

У манастиру је турски заповедник наредио да све мушкарце убију у потоку. Када су их повели, један богати човек је извадио кесу с новцем, и дао је Турчину молећи да га пусти. Турчин је новац узео али је наредио да га убију. Војници су одвели све као овце у кланицу и у потоку су погубили десеторицу. Жене и децу Турци су по свом обичају држали недељу дана, а онда их одвезли и продали као робље.

Још пре доласка Турака на Свету Гору, једанаест скитских отаца и неколико мирских одлазили су барком у Румелију да жању пшеницу. У то време становници су у страху од Турака били напустили насеља и засејана поља. Само је на Светој Гори тада било више од педесет хиљада хришћана разног узраста и оба пола. Тако су читав месец одлазили и жњели уз велику опасност: пет или шест људи је жњело, а остали су са оружјем стражарили. Довезавши барку пшенице, оци су је разделили по 88 ока на човека, али то им није било довољно ни за недељу дана. Јер, долазили су мирски људи и говорили им: - "Умиремо од глади, дајте хлеба!" И није се могло не дати.

Када су разбојници оставили иа миру Свету Гору, а оци нису имали чиме да плате порез Турцима, молили су их да укину стражу. Зато је у скиту остало свега пет Турака. У то време, осамдесет разбојника се довезло бродом до Новог скита па су послали једног монаха да погледа стражаре ли Турци у скиту Свете Ане и колико их има. Монах се вратио и рекао да страже нема. Разбојнички харамбаша је повео са собом сву своју посаду, отпремио се у скит и распоредио их: - "Кад ја испалим метак, сви пуцајте!". Наредио им је да опколе скит и не пусте ни једног монаха. Дошли су ноћу, пред недељу. Знајући овдашњи обичај да се монаси сабирају у Киријакон на литургију, разбојници су почели да ударају у звона, а сами су се сакрили. Оци су наилазили, а разбојници су их како је који долазио, хватали и везивали. Старац Нектарије је пре тога од једног старца позајмио хлеб, па је онда испекао свој и понео да врати. Разбојници су ухвативши га и видевши мек хлеб, рекли: - "Ево, и хлеб нам је донео!" Одмах су се бацили на хлеб, а Нектарију су у знак захвалности везали руке на леђима тако да су му их повредили, и задуго после тога није могао њима да миче. Од свих су тражили новац. Нектарије је имао петсто лева и дао им. Но они су се још разишли по келијама и узимали све што су могли. Напљачкане ствари су товарили на монахе и терали их да носе ка обали. Нашли су и велике казане. Хтели су да их понесу сами али су били претешки, па су их стали гурати ногама да би се казани сами откотрљали низбрдо, и уз пут су викали ка капетану код чамца: - "Барба Димитрије, има ли још места?" Овај је викао: - "Носите, носите, све ћу да сместим!"

За све то време, снабдевен молитвама и благословом стараца, отац Макарије је путовао са Свете Горе за Мореју. У епархији Триполис месни хришћани су му предложили да остане у развалинама древног манастира Светог Николе које су штрчале после турских разарања, у крају званом Арменисти. Оцу Макарију се место веома допало и он је решио да ту остане и доведе манастир у ред. Придружила су му се два монаха и живот је потекао уобичајеним током. Архијереј му је видећи његов строг живот и духовно искуство, предложио да узме на себе дужност духовника месних житеља. Отац Макарије је испуњавао ово послушање и заслужио свеопшту љубав и поштовање. Међутим, скори упад Ибрахим-паше у Мореју је разрушио све, и он је заједно са осталима био принуђен да се склони на острво Скопелос.

Опустошивши већ много села, Ибрахим-паша се приближавао Арменисти с намером да и њега уништи. Хришћани још нису ни смислили како да се спасавају, кад су се пашине војске већ показале. Скоро сви су нагрнули ка морској обали, али на несрећу није било ни једног чамца. Само је далеко на мору био један грчки брод који је после очајне вике становника почео да се приближава обали. Отац Макарије је са тројицом монаха такође изашао из манастира и видели су како су становници бежали на обалу, као и брод који се приближавао. Али шта је то могло да значи за њих две хиљаде, када је брод могао да прими највише двеста људи? Отац Макарије је решио да се врати у манастир и тамо чека свој удео, али су монаси настојали да се иде на обалу. Још нису ни дошли кад су чули глас капетана који је викао: - "Долазите, монаси, долазите овамо!" Капетан је укрцао најпре њих, а затим остале, колико је могло да стане. Све се то чинило пред очима Ибрахим-пашине војске. Он је као љута звер напао на беспомоћне хришћане и све их побио. Спасли су се само они који су се још раније сакрили. По одласку Турака дошао је отац Макарије у манастир и, нашавши га разрушеним хтео сасвим да га остави. Међутим, неки житељи су га замолили да остане, предложивши му своју помоћ при обиови. Они су му показали раније границе земљишта и саветовали му да пронађе старе документе и тапије. Отац Макарије је остао, подигао какав-такав привремен кров и означио границе према казивању мештана, трудећи се за то време да пронађе старе документе. Он је из разних извора и успео да добије неопходне папире. Скупивши све што је пронашао, отац Макарије је то чувао код себе све до одласка на Свету Гору. У то време, обнављање манастира је ишло врло успешно. Касније, по одласку оца Макарија, тим местом је путовао краљ Отон. Свратио је у манастир и место му се веома допало. Монаси су испричали краљу о древним границама манастирске земље и показали документе које је сакупио отац Макарије, и краљ је потврдио власништво манастира над имањем. Када је све то обављено, монаси су писали оцу Макарију: - "Све што је твоја света рука планирала и записала, сада је даровано манастиру!"

Године 1833. отац Макарије је одлучио да се врати на Свету Гору. Када је стигао својим старцима, оца Венедикта није затекао међу живима. Он је умро 1822. г. Тако је отац Макарије остао да живи са старцем Неофитом и оцем Нектаријем. Нешто пре његовог доласка, старцу се придружио монах Сава, који је остао код оца Макарија до његове смрти.

Ускоро су оца Макарија изабрали за духовника скитске братије, а 1834. године сабор је на њега пренео обавезе дикеја: читаву годину испуњавао је он ово послушање пуно брига и разних послова. У то време он је доста често долазио у Русик, по позиву игумана, ради исповести братије.

Године 1839. Макарије је остао сироче. Старац Неофит је умро на дан благовести који је те године пао на Велику суботу. Још увече, на Велики петак, он је био отишао до Киријакона, где је престајао целу веома дугу службу. После службе није пошао кући, јер је његова келија далеко.

Ускоро је требало да почне бденије за празник Благовештења, па је остао у храму. Када је бденије почело отац Неофит је био прислоњен у стасидији у полуседећем ставу пратећи службу и одговарајући јој унутрашњом молитвом. Када је јерођакон обавио кађење после осме песме канона, отац Неофит је одговорио поклоном. После девете песме сва братија су по старешинству прилазила да целивају празничну икону и да се помажу јелејем из кандила. Монах који је стајао поред оца Неофита је, видећи да он никако не креће, помислио да је старац задремао. Почео је лако да га гура, али је старац и даље стајао сагнуте главе, држећи у рукама запаљену свећу и не обраћајући пажњу на монаха који га је будио. Тај је погледао изближе и видео да старац спава вечитим сном. И његов дух је одлетео у оном тренутку када су запевали: "всјакоје диханије да хвалит Господа" - да вечно хвали Бога на небесима.

За живота старац Неофит се одликовао обиљем љубави и гостољубљем. Поред саме њихове келије пролази стазица којом се успињу пустињаци. Старац никога није пропуштао него је свакога молио да сврати и гостио га је како је могао, нудећи за јело све што се могло наћи у келији.

После смрти старца отац Макарије је био позван из Русика да пређе у манастир и да буде духовник братије. Није могао одмах да се реши да остави изабрано место. На крају, 30. августа 1840. отац Макарије је дошао у Русик и населио се у келију Свих Светих иза манастира.

Отац Макарије је ревносно и усрдно служио духовном благу Русика. Овде је као и у скиту, свакодневно служио литургију и у сузама се молио да Господ пошаље Своју милост на Русик који је тада био у невољама, и да га подигне духовно и материјално. Да би појачао такве молитве, он је сваки дан служио посебни молебан Мајци Божјој, а када се зидао храм светом Митрофану, онда је овом светитељу заједно са светим Пантелејмоном саставио посебан молитвени канон, који је читао свакодневно. Овакав живот оца Макарија био је награђен од Господа таквим даром умиљења, да он без суза није могао да служи ни једну службу. Чак су и његови разговори били праћени сузама које су се као два поточића лиле из очију. Кротости, смирењу и незлобивости он је учио не толико речју, колико делом. Његова је љубав све обухватала, а поуке су биле кратке, али снажне. Ко год да је дошао к њему с неким помислима, огорчен, или погођен искушењем, он је са две речи био у стању да га умири, а да затим пажљиво саслуша околности и поучи како треба поступити: - "Ово овако, а оно онако; то остави, а ово учини!" говорио је он. Понекад се дешавало да је неко долазио пред саму трпезу, и када је отац Макарије требало да се одмори, али он уопште није показивао да треба јести или спавати, него је стрпљиво и с пуном пажњом слушао свакога до краја. Тек када је ствар била разјашњена, а монах се смирио и добио разрешење, старац га је отпуштао с миром. Што се тиче хране, отац Макарије се није нимало старао, и никада није тражио да једе. Када му већ поставе трпезу и позову га, он би долазио. Био је навикао да једе једном дневно, а у току Великог поста једном у два дана, и тај обичај је сачувао све до смрти. Своје рукодеље - плетење чарапа, он није остављао. Понекад се будио ноћу и, стресајући са себе сан, хватао за рукодеље не остављајући истовремено ни умну молитву. Спавао је јако мало, седећи по источном обичају на ниском дивану, ослоњен на лакат и без покривача. Код њега су прозори били отворени чак и зими.

У старости су га убеђивали да се треба одевати топлије или затварати прозор, али он није пристајао. Тако је у седећем ставу и дух свој испустио - као да је задремао. Целог свог живота ни с ким се није споречкао, нити је кога увредио. Када су га грдили, није се бунио, него је одговарао ћутањем и овако: - "Нека тако буде!" Само је једном, на особен начин протестовао: у скиту Свете Ане га је неко, корећи га, назвао простим глупим човеком, а он је рекао: - "Ја сам можда и философ, али се чиним оваквим намерно; тако од мене тражи љубав!"

Једном су док је отац Макарије још живео у скиту, на Свету Гору дошла два учитеља, који су тражили искусне духовне људе. Сазнавши за оца Макарија дошли су њему и рекли: - "Зашто живите овде? Свет пропада. Идите тамо, тамо треба народ учити и на тај начин доносити корист народу и земљи!" Отац Макарије је одговорио: - "Ми смо људи прости и неписмени; како ћемо учити? То је ваш посао. Ви сте учитељи, можете и требате да поучавате народ!" - "Нас народ не слуша", одговорили су они. "Он изгледа да много више поштује и има поверења у вашу одећу, у ваш понизан изглед и испоснички живот. Зато вас народ слуша, а нас, који свега тога немамо, неће да слуша!"

Када је отац Макарије био на острву Скопелос, привели су к њему опседнутог и затражили да се моли за њега. Сажаливши се над болесником, он је почео да чита молитву за изгоњење демона. За то време је ђаво, који је био у човеку, викао: - "Сажиже ме, сажиже ... одох, одох!" Продрмавши болесника, он га је одмах затим оставио.

За све време његовог духовништва у Русику, разнонародна манастирска братија је живела у предивној једнодушности, миру и љубави. Он је сам тражио и друге поучавао да траже оно једино потребно. Зато су његова духовна чеда и живела у слози. Дешавало се да када му дође неко од братије и почне да се жали на једног од стараца или архимандрита, отац Макарије одговори: - "Не гледај на њега. Ти имаш погрешне представе о тој ствари, а она се чак и не тиче тебе. Ти гледај своје, да савршен станеш пред Господа!"

Отац Макарије је био у блиској духовној вези са игуманом Герасимом: као да су имали једну душу. Духовно искуство оца Макарија, његова блискост и истоветност мишљења са игуманом, и његова душевна мекоћа, благотворно су утицале на духовни развој манастира. Све се то нарочито видело после његове смрти. Тада су у братству почеле поделе, несугласице, и на крају, почела је да се образује национална партијност.

Плач је и раније било стално својство оца Макарија, али га је при крају живота умиљење посећивало у таквом изобиљу, да је свакодневна литургија, која обично траје два сата, била продужена на три, а при крају и на четири сата. Старца би захватало умиљење и он је плакао у олтару, а његов чтец и појац, отац Сава, би му подражавао на клиросу. У последње време, од преобиља умиљења и због слабости ногу, он није служио сам, него се само свакодневно причешћивао Светим Тајнама. Отац Макарије је као и његов старац, отац Неофит, волео манастирска бденија зато су га, када више није могао да иде, доносили у манастир на кревету.

Пред саму смрт га је братија која се налазила око њега питала како да живе после његове смрти. Старац је рекао: - "Живите као што сте и живели: уздржавајте се и будите умерени у свему, пазите на послушање, будите смирени и обраћајте пажњу на молитву, томе се старајте, то тражите, а не тражите да творите чудеса - то није неопходно, то и не спасава!"

Три дана пред смрт, отац Макарије је, седећи на свом дивану, одједном упро очи у простор и гледао не трепћући тако право да уопште није примећивао ништа око себе. Они који су се ту затекли почели су да питају: - "Шта је то с тобом, оче, шта то видиш?" Али отац Макарије није одговарао. Тек кроз четврт сата старац је прекрстивши се, три пута рекао: - "Слава Теби Боже Сведржитељу!" Ученици су се приближили и поново питали шта је то видео, али он ништа није одговорио.

И тако, завршивши трку, веру сачувавши, и додајмо, братију на пут спасења извевши, старац Макарије је мирно и тихо предао своју душу Господу 15. новембра 1859. године, када му је било седамдесет девет година, проживевши од тога на Светој Гори педесет пет.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:00:38



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ МАКАРИЈЕ - ГРК
(умро 1845)




У Русику је живео изузетан старац, монах Макарије, родом Грк. У најранијој младости је одбацио свет и ступио у манастир, и шездесет година провео на Светој Гори. Од тога двадесет у пустињи, код старца на послушању. Затим је испративши свог старца у вечно блаженсто и продавши келију, ступио у општежиће, у ком је живео више од четрдесет година. Било му је више од седамдесет и за све је био пример по начину живота. На сваком послушању је био први и трудио се више од свих. Често му је игуман говорио: - "Оче Макарије, ти више не би требало да идеш на послушања, него да седиш у келији. Већ си се довољно нарадио у свом животу, а сад пусти и да млади раде!" Он би тада са сузама пао игуману пред ноге и почео да говори: - "Свети оче, не лишавај ме награде за дела послушања, не одвајај ме од љубљеног братства, док се мичу моје ноге и руке. Уколико имам снаге још ћу порадити за манастир, и још се нагледати своје љубљене братије!" Игуман би говорио: - "Ради, ради, оче Макарије: оно сам ја рекао жалећи твоју старост!"

Таквих стараца је било још десеторица. Гледајући на њих, увек смо се чудили и плакали видећи до какве су мере савршенства дошли. Били су незлобиви као деца, или као бестрасни ангели, а више од свих овај отац Макарије. Игуман га је често искушавао: - "Ти си, оче Макарије сагрешио!" - Овај би пао на земљу и сузама је квасио. Бивало је да све време трпезе лежи без хране, па да и после трпезе лежи поред врата и са сузама моли опроштај од све братије. Игуман је то чинио зато да се отац Макарије не погорди својим врлинама, и погружавао га је у смиреноумље у коме је себе сматрао нижим од свих.

Године 1845. умро је без сваке болести. Причестивши се Светим Тајнама дошао је до игумана и рекао: - "Опрости ми, свети оче, и благослови: хоћу да умрем!" Игуман је одговорио: - "Бог да прости и благослови. Само, надам се да нећеш умрети, јер савршени подвижници не умиру, него одлазе у вечност!" Изашавши од игумана, отац Макарије је отишао у болницу, и замолио кревет. Болничар је рекао: - "Шта ће теби, оче Макарије, кревет" Овај је одговорио: -"Хоћу да умрем". Затим се опростио од свих, легао на кревет и с миром предао душу Господу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:02:33



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ТИМОТЕЈ - РУС
(умро 1848)




Родом је био из северне Русије, из Вологодске губерније. У младости је живео у Петербургу. Видевши таштину и непостојаност овог света, оставио је свој дом, родитеље и сроднике и своје имање, и дошао на острво Валаам у општежитељни манастир. Ступио је у братство и радио на разним послушањима.

При постригу у мантију био је назван Тихон. Поучен старцима, искусио је сладост тиховања и благотворне молитве. И толико је заволео Господа свога, тако му се срце усладило молитвом, да се ни за тренутак није хтео одвајати од Господа, него је пожелео да се увек Њим наслађава. Приметивши да нас од Бога одваја језик и разни разговори, особито бескорисни, затворио је своја уста, задржао свој језик, и четрнаест година није проговорио ни речи, што му је донело много невоља и напасти. Очима својим није давао сна, нити дремања својим веђама: дању се налазио на послушању, умом је беседио с Богом, а ноћу је стајао на молитви. Природи је ипак давао одмора - мало би дремнуо и то стојећи, или мало седећи. Због свега тога је у цркви често падао за време службе. Дешавало се да се удаљи у пустињу и да у шуми стоји на једном месту по два и три дана без хране, имајући ум свој усмерен ка Богу. Често би када је ђаво нападао својим ужасима, излазио ноћу на гробље и стајао до јутра међу гробовима, тиме побеђујући страх. Много је напаствовања и искушења претрпео од ђавола.

Проживео је у Валааму више од двадесет година и прочуло се о њему на све стране, па и у Петербургу. Иако он ништа ни са ким није говорио, многи су желели да бар виде његово лице. Валаамски игуман Дамаскин га је, не зна се тачно каквим поводом, послао у Петербург у манастирску црквицу. Иако је он дуго са сузама молио игумана да га остави у манастиру или у пустињи, да тамо оплакује своје грехе, игуман га није оставио. Када је прешао у црквицу у бучном граду, учинило му се веома тешко, и чак неподношљиво. Толико време је проживео у манастиру и у пустињи, а сада је дошао да гледа на саблазни. А највише му је сметало то што га сви славе и уважавају, и што је у црквици свакодневно гомила народа. Живео је тамо годину дана, и много пута молио игумана да му дозволи повратак у манастир, али није успео да га умоли. Зато је решио да се удаљи на Свету Гору, па је замолио митрополита да га благослови на пут у Јерусалим на поклоњење светим местима. Добивши пасош, отпремио се у Јерусалим. Провео је тамо пола године и после Ускрса кренуо на Свету Гору. Стигао је у Русик и ступио у братство. Ту је пострижен у схиму, са именом Тимотеј. Затим су га, по његовој жељи, отпустили у усамљену пустињу, у келију светог великомученика Георгија, сат хода од манастира. Био је тамо сам с Богом, и сваке недеље је долазио у манастир на свеноћно бдење. На литургији се причешћивао светим Тајнама, узимао себи храну и одмах се враћао у своју пустињу. Тако је проживео три године. Затим је занемоћао. Оболеле су му ноге, које су се надуле као ступа од многог свеноћног стајања.

(Из белешки монаха Партенија): После мог повратка из Русије, одредили су ме да служим оцу Тимотеју. Тако сам се удостојио да будем очевидац његовог живота и подвига. Живео сам са њим пола године, и никада га нисам видео да лежи, а и седео је сасвим мало, једино за време трпезе. Све остало време био је на ногама. Иако су му ноге биле отекле и болеле га, он се на то није обазирао. Свако вече би усред цркве стао на молитву, и стајао до јутра непокретан, читавих дванаест сати. Такав је био његов типик. Своју келију није имао него му је црква била уместо келије. У току дана читао би део из Апоетола и Јеванђеља и акатист Богородици. Такође и део из Добротољубља и Исаака Сирина. Затим је радио. Храну је узимао искључиво посну. После трпезе је улазио у цркву, седао на место и дремао око сата. То је био сав одмор који је давао свом немоћном телу. Затим би устао и обављао своје монашко правило: триста великих метанија, хиљаду двеста појасних. При том молитву није читао устима него срцем и умом. Такав је био његов живот и такви његови подвизи, да на њих нисам могао да гледам без суза.

Када је старац Тимотеј дошао на Свету Гору, духовник Јероним га је благословио да говори са свима и да поучава оне који то буду тражили. Разговори и поуке његове су биле увек на исту тему: да се свако труди да стекне умну молитву, да се свако труди да у себи очисти унутрашњег човека, да очисти своје срце од помисли и од ђаволских наговора. Он је увек говорио да се монах зато зове војник Цара небеског, што води борбу не против тела и крви и не против људи, него против поглаварстава таме овог света и против духова злобе који непрестано ратују против нашег ума, и непрестано гађају својим стрелама наше срце рањавајући нас. То што нас гађају, није у нашој власти и не можемо им забранити, али од наше воље зависи да ли ћемо чувати, непрестано им се супротстављати, и бранити се од стрела, то јест да ли ћемо непрестано творити Исусову молитву. Ако се и деси да нас врло болно повреде, ту рану треба што пре показати лекару, то јест духовном оцу, и лечити је покајањем и сузама.

Често је говорио и ово: - "Срамотно је звање војника за оног ко не испуњава тачно царску службу. Такав се кажњава. Такође ће пред Царем небесним бити срамота и нас монаха који се не бринемо и не трудимо о очишћењу човека, не старамо се да стално обављамо умну молитву која чисти наше срце и одгони све ђаволске помисли, и сједињује нас са Самим Богом. Како ћемо се оправдати ми, монаси, који смо оставили свет, ослободили се светских брига, удаљили се у пустињу, одрекли се самих себе, и прошли већ половину пута, а нисмо се потрудили да стигнемо до краја, и не бринемо се о достигнућу коначног циља? А наш коначан циљ је да очистимо у нама нашег унутрашњег човека, да заволимо Господа Бога свим срцем својим, свом мишљу својом, да се са њим сјединимо молитвом, то јест непрестаним нашим разговором с Њим кроз умну молитву. Када достигнемо такво истинско монашко стање, и када име слатког Исуса Христа буде сладосно нашем уму и срцу, тада ћемо моћи Њиме победити и страсти, и не само победити, него и умртвити. А без умне молитве немогуће је победити страсти и очистити срце и сјединити се с Богом. Умна молитва је почетак и извор свих врлина. И апостол говори да је боље рећи пет речи умом, него хиљаду речи језиком (1 Кор. 14, 19). Сам наш Господ, Спаситељ света је рекао: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 21), и још: Блажени чисти срцем јер ће Бога видети (Мт. 5, ). Какву ћемо радост осетити када у себи увидимо Царство небеско? Како ћемо бити весели када очистимо своје срцем од страсти и нечистих помисли? Како ћемо се утешити кад душевним нашим очима угледамо Самог Бога, Творца неба и земље, на Кога ни чинови ангелски не смеју да гледају? Ето какве неизрециве тајне нам Господ открива, и какву неизрециву милост излива на нас, а ми не желимо да се потрудимо да очистимо своје срце, нећемо да радимо на благотворној молитви. Јер, подвижници задобијају Царство небеско (уп. Мт. 11, 12). То треба да је наш труд, нас монаха, који смо оставили свет и светске бриге и сву таштину. Свет, то јест љубитељи света, то не могу достићи, па и не труде се, а достићи не могу зато што су увек заузети животним бригама, и тиме везују свој ум за свет и његове варке".

"Био је код нас у Валааму монах, мој духовни брат, који ми је открио да је једном тако стајао на молитви и био пажљив умом, док је његово срце горело пламеном Божанске љубави. Био је ван себе, сав се изменио у усхићењу, и обрео се одједном у рају: видео је мноштво анђела и светих угодника Божјих, видео је прекрасне воћњаке са многим плодовима и на крају његов поглед је привукло усамљено дрво, лепше од свих, и плодови његови су били слични јабуци. Он је много заволео то место и није хтео одатле да оде. Тада му је пришао један прелепи младић, обучен да се описати не може, и опојасан златним појасом, и питао га: - "Зашто, човече, стојиш и чудиш се? Можда желиш да окусиш од ових плодова?" Монах је одговорио: - "Ако би било могуће, желео бих макар да пробам!" Младић је узбрао једну јабуку и дао му, рекавши да је поједе. Када је појео, обрео се поново у својој келији, како стоји на молитви. А јабука је била тако слатка и укусна да се језиком људским не може ни описати: и ништа на земљи јој нема сличног. Оно што на земљи слатко и укусно једеш, то је слатко само док га једеш и док је још под непцима. Но ускоро затим заборављаш његов укус. А рајски плод није такав: прошло је десет година, а на непцима се још осећа сласт!" Старац Тимотеј је говорио о свом другу, а ја претпостављам да се он лично тога удостојио за свој ангелски живот.

Пред крај живота, старац Тимотеј се вратио у манастир, где је живео као затворник. Умро је 1848. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:04:20



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА



СТАРАЦ ВАСИЛИЈЕ - БУГАРИН



Близу манастира Зографа живео је и умро познати старац Василије. О овом старцу један од његових ученика прича следеће: - "читајући једном јутрењу, када је у 50. псалму дошао до речи - срце чисто сачини у мени Боже - он није могао да продужи даље, него је стално понављао: - "срце чисто, срце чисто"... и на крају је заплакао. Посета благодети у овом стању умиљења трајала је око сата. Али то је само зрачак благодатних стања њиховог духа који су понекад трајали читаве дане, доводећи га до стања заборава о свему што га окружује".

Старац Василије дуго није имао ни појма о умно-срдачној молитви него је проводио само делатан подвиг. О спољњем подвижничком животу његовом већ се говорило по целој Светој Гори. Његов делатан подвиг је међутим, за њега био лествица ка тиховању: силом добрих помисли, страха Божјег, а особито именом Господа Исуса Христа, које руши свако зло, он је очистио своје срце и подигао се на виши ступањ духовног подвига.

Старац Василије је био пореклом Бугарин. Најпре је у домовини ступио у Рилски манастир и тамо живео две године. После тога је дошао у Свету Гору и ступио у Зограф. То је било 1813. Ту је радио на разним послушањима а највише је био еклисиарх. За време грчког устанка отац Василије је отишао из Зографа у пустињу и неко врме живео у Капсали у колиби, где се раније подвизавао по својим списима чувени преподобни Никодим Светогорац. 1822. године, немирне политичке прилике, које су на Свету Гору довеле много Турака, натерале су оца Василија да привремено напусти Свету Гору. Непосредно пред свој одлазак отац Василије је успео да учини подвиг љубави: да из турских руку спасе једног младог монаха који је касније био зографски игуман. Ево како се то десило: турску војску, која је тада дошла да запоседне светогорске манастире, предводио је Абдул Робут-паша, син православног грузијског свештеника, кога су Турци у детињству одвели и обратили у ислам. Ревнујући на ширењу своје вере, а истовремено служећи турској држави, паша је свуда, где је могао, узимао дечаке и обраћао их у ислам. Од њих су касније постајали љути ратници познати под именом јаничари. То исто је чинио и на Светој Гори. Заробио је младе питомце пустиње, не би ли их обратио у своју веру. Између осталог, паша је дознао да се у Зографу налази млад писар, у својој седамнаестој години и решио је да и њега узме. Видећи како се приближава опасност, тај искушеник је о свему испричао оцу Василију, молећи га да одмах дође и, како зна, покуша да га спасе. Било је вече. Договоривши се с њим, отац Василије је припремио корпу, привезао је дугим конопцем, па је ноћу у њој спустио младића кроз прозор, а сам изашао на врата јер турска стража није сумњала у пустињака који се враћао у своју колибу. Пришавши зиду где је спустио корпу с послушником, старац га је убацио у вунену врећу и понео га на леђима као да носи сухарке. Тај искушеник је био малог раста а оцу Василију, снажном телом, није било тешко да га носи. Одатле су они ноћима ишли до старчеве пустиње где је он хранио будућег игумана сувим кестењем, првећи од њих брашно и пекући некакве колачиће уместо хлеба. "Било је то дивно", говорили су зографци који су се сећали оца Антима, "када је сам игуман о томе говорио братији. Ето како је Господ припремио великом манастиру искусног игумана, васпитавајући га у невољи, подвизима и лишавањима". Ускоро су Турци почели да продиру чак и у пустињу оца Василија. Да би сакрио ученика, он га је предао једном другом старцу, који је живео на таквом месту до кога Турци нису могли доћи, а сам старац је оставио Свету Гору и отпремио се у Бугарску, где је проживео до завршетка немира у пустињи близу једног манастира.

Када се на истоку вратио мир, отац Василије је поново дошао на Свету Гору. Његово пребивалиште на Капсали је већ било опустело, због чега се старац обратио Зографу и они су га радо примили. Али, живот у манастиру, тим пре што је он тада још био идиоритмички, био је за њега неподношљив, па је замолио проестосе манастира да дозволе да се насели у напуштеној лугарској колиби, у лугу на око сат хода од манастира. Старци су благословили.

Населивши се у колиби, старац је поправио колико је могао да уради сам и предао се дубоком самовању које је временом узрасло до савршеног тиховања. После неколико година он се и сасвим затворио и никога није примао. Нити је с ким разговарао, нити је куда излазио. Старац је раније ишао у Зограф на велике празнике, а после је долазио само три пута годишње.

Глас о његовом подвижничком животу је досегао до далеких пуетиња Атона и побудио једног подвижника, јеромонаха Герасима, познатог у то време у целој Светој Гори као искусног трудбеника умне молитве, да посети старца. Герасим је у то време био послушник код познатог пустињака, духовника Илариона Грузина. У манастиру су одговарали оца Герасима да не иде старцу, говорећи да ће му труд бити узалудан. - "Старац, говорили су му, ни сопственој манастирској братији никада не отвара врата". Ово, ипак, није зауставило оца Герасима. Рекао је да не долази из радозналости, него да види корист од разговора са старцем. - "Верујем, говорио је отац Герасим, да ме неће лишити сусрета и разговора с њим!" Са таквом надом он се отпремио у луг до пустињске келије. И његове наде нису биле изневерене. По промислу Божјем, старац Василије је изашао из колибе у то време када му је отац Герасим прилазио и они су се срели. Поздравивши старца, отац Герасим га је замолио да благослови да га посети. Овај није одбио и они су ушли. Не зна се да ли је име великог Илариона, коме је отац Герасим служио, или сам разговор, учинио да се отвори унутрашња клет срца оца Василија. - "Како проводиш своје време и како обављаш правило?", питао је Герасим. - "Мој живот и моје правило су једноставни", одговорио је старац. "Читам јутрење, часове и вечерњу, повечерје с каноном и акатист Мајци Божјој, обављам монашко правило и читам књиге!" - "Какве?", продужио је Герасим. - "Јеванђеље, Псалтир, затим Добротољубље, и Исаака Сирина". - "Добро, приметио је Герасим, а какве плодове видиш од умног делања?" - "Каквог делања?" питао је старац. - "На који начин се бавиш умном молитвом, и како то на твој дух делује?" - "Опрости оче", смирено је одговарао старац. "Ја још не знам шта је то умна молитва!" - "А како онда читаш Добротољубље, ако не знаш шта је то умна молитва?" Отац Герасим је замолио старца да од њега ништа не крије. - "Ја га читам просто, као књигу корисну за душу. Наравно, већ сам давно приметио и осетио да у тој књизи има нечег скривеног, дубоког, сладосног, али нисам имао никога да ме поучи, а сам нисам могао да пронађем то духовно благо!" Видећи да старац говори сасвим простодушно, јеромонах Герасим му је објаснио правила умне молитве, упозоравајући га у исто време на безбројна искушења од стране лукавог ловца на људске душе. Усладивши се духовним разговором и договоривши се о новом сусрету после извесног времена, они су се растали.

Захваливши Господу за милост коју му је послао у сусрету и разговору са оцем Герасимом, старац се много чудио сопственом незнању, особито када је хтео да почне са новом молитвом и схватио да је заборавио подробности упутстава оца Герасима. Укоривши себе отац Василије је дочекао други долазак свог учитеља. По обећању, отац Герасим је поново дошао да посети старца, и овај је без оклевања испричао како је заборавио правило које му је препоручено. Отац Герасим је поновио своју поуку и, да би подстакао старца, испричао му о свом делању и његовим плодовима.

Будући да је пређашњи двадесетогодишњи старчев монашки живот био искључиво посвећен угађању Богу, убрзо му је била дарована и умна молитва. Само, у почетку је сусрео нове тешкоће: распитавши се за сва правила која се односе на умно делање, он није питао оца Герасима где је код монаха место срца јер ту заједно са удисањем и речима Господе Исусе Христе, треба да силази ум, док при издисању треба говорити - помилуј ме. И тек када је умна молитва сама проговорила у његовом срцу, он је сазнао где се оно налази. Тада му је постало јасно и Добротољубље.

Злобни наш непријатељ ђаво, је, видећи духовне успехе старца, наговорио против њега људе и толико их озлобио да су више пута отворено хтели или да га избаце, или још горе, да га спале заједно са колибом. Више од две године су трајале такве жестоке невоље. Старац је добродушно то подносио, пристајући унапред на сваку патњу и на саму смрт, и очекивао и дању и ноћу мученички крај. Његово стрпљење и храброст су на крају задивили и саме прогониоце. Свима као да су се отвориле очи и све манастирско братство се одједном изменило у односу према њему. Почели су да га поштују и уважавају, и од тог времена је живео већ сасвим мирно, особито од како је у Зографу било уведено општежиће (1849), а игуман постао његов питомац отац Антим.

Подносећи тешка искушења од ђавола и људи старац ипак није могао да се до краја бори против природе: двадесет пет година је проживео у пустињи, у колиби која је била слаба заштита од непогоде, и на крају је морао да је напусти. Влажан ваздух дубоке вододерине и хладан ветар звани "опој" нарушили су здравље снажног човека, тако да је он био принуђен да оде. Манастирски старци су му предложили да пређе у манастир, али је отац Василије замолио да му изграде колибу над тим местом, и игуман је испунио његову жељу.

После смрти игумана Антима, отац Василије је поново био изложен прогону који је био тако жесток да су га истерали из његовог новог пребивалишта. Али, допустивши и ово искушење ради учвршћења старца у трпљењу, Господ је ускоро разрушио сва ђаволска лукавства. Неко је старца питао како он сада живи. Он је одговорио: - "Мислећи стално на то да не треба да очекујем ништа друго до непрестане муке и напасти, пребивам у миру и спокојству, ма шта са мном да се дешава!"

Искуство кроз искушења и просвећење благодаћу кроз умно делање довели су старца до великог дара расуђивања, а заједно с тим и до смиреноумља. Иако је он и даље проводио усамљенички живот, више то није било потпуно ћутање него су од пре извесног времена врата његове келије била отворена за сву братију која су зажелела да дођу ради савета. Он је себе сматрао незналицом која није у стању да говори како треба, јер није имао никаквог образовања. Говорио је о себи као о човеку који нема никаквих добрих дела. У разговору је желео да остави утисак како никаквог духовног искуства нема, али је беседа с њим ипак била сласт за слушаоца.

Будући по природи јаког састава, он свом телу није давао послабљења. То се може видети и по томе што је, прешавши у нову келију, отац Василије током десет година срубио огроман брег близу ње иако му то ни за шта није било потребно.

Отац Василије је у монаштву провео више од шездесет година. У последње време су му из манастира послали ученике, нешто ради послушања старцу, а више ради васпитања у вишем духовном животу. Један од ученика је био војни свештеник у руско-турском рату; други, Мелетије, је постао митрополит у Бугарској. Остали његови ученици су потом обављали важне дужности у Зографу. Приликом пријема ученика, отац Василије је пажљиво бирао. Ако монах кога је манастир послао није био по његовој вољи, није га примао. Сви који пазе на свој живот знају како је тешко при умном делању живети с човеком друкчијег настројења.

Духовник Русика, отац Јероним је, чувши похвале о животу старца Василија, желео да га види. Али, пошто сам нигде није ишао, он је молио неке зографске оце да убеде старца не би ли дошао у Русик. Три године старац није пристајао ни на какве молбе да се покрене, уверен да је он потпуна незналица у речи и на делу. У молбама је видео само искушење ђаволско које га изазива да изађе из своје пустиње. Тек после дугог времена рекао је једном јеромонаху да ће отићи. На питање када, одговорио је: - "Када ме извести Господ". Старац је мислио да ако пође с тим јеромонахом, његов ће долазак бити разглашен у манастиру, па се може десити искушење због радозналости братије. Због тога би боље било да пође са човеком кога тамо не познају, па је позвао свог духовног друга, пештерника оца Харитона, који је добро знао пут до Русика. На тај начин су и дошли потајно, као просјаци. Оставивши оца Харитона на одређеном месту да га чека, старац је отишао право код духовника. Успут је прошао поред игумана Герасима, с којим се није видео више од четрдесет година. Ипак, прошао је не јављајући се и не дајући од себе ни гласа. Три сата је био сам у разговору са оцем Јеронимом, после чега је старац Василије стекао дубоко поштовање за дар расуђивања какав је имао духовник.

Желећи да се старац мало одмори од пута, духовник се од њега опростио у нади да ће идуће ноћи моћи опширније да поразговара с њим. Али, док је духовник наређивао како да одведу старца до гостопримнице, да би га тамо угостили и сместили, овај је полако сишао наниже, нашао свог сапутника, и отишао са њим у трпезарију. Тамо га нико није знао, па су могли одмах да изађу и одатле се упуте у пустињу.

Као допуну сведочанствима о старцу није наодмет приметити да је он познавао подвиге многих новомученика, и да је чак био очевидац страдања неких међу њима. У Зографу, један монах, преживевши десет година, ниједном није био код старца. На њега су напала разна искушења која су му отежавала дух, и почео је нагло да слаби. Један јеромонах му је, будући му близак, саветовао да оде до оца Василија, да му открије своје помисли. Он је, напротив, мислио: - "Шта могу да чујем од старца?" На крају је ипак решио да оде, премда је кренуо веома нерадо. У разговору је старац унапред видео његова питања и одмах почео да му објашњава његова искушења и све што је са њим било и јесте, па и оно што ће бити, ако поступи тако и тако, а не друкчије. Од старца је изашао као обновљен.

Наведимо и расуђивање старца Василија о томе како поступати у свађи: - "Нашој палој природи као да је својствено да се срце узбуди ако ти неко нешто напакости, или је твој противник, јавно или скривено. А ако при том себи још допустимо преиспитивање и пребројавање нанешеног нам зла, срце дејствује као разјарени тигар који је спреман да нападне на свог противника. У раздраженом срцу се понављају питања која распирују пламен гнева: како? зашто? ради чега? какав сам дао повод?" Човек би да се смири и овлада собом, али када је срце распаљено смућујућим помислима ум је већ немоћан да му се супротставља. Тешко је чак стати и на молитву, особито на молитву за онога ко нас је увредио, јер тада све, срце и сама помисао, трпи насиље, бол. Краја нема бунтовним мислима које ничу за то време! И ако човек, без обзира на сав тај хаос који ђаво узбуркава у нама, почиње одлучно да се присиљава, јавља се главна мисао која спречава молитву, која неискусне често и коначно одврати од ње: "како да се молиш? погледај шта ти је на души - какав метеж! Да ли ће Бог примити такву молитву? Нећеш ли га напротив разгневити?" Видећи такву буру срца и мисли, и прозревши ђаволско лукавство, подвижник ипак приступа молитви: узима бројанице и чинећи метаније почиње: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј слугу Твога! О, како болно иду ове метаније и молитва при првој бројаници. Али је Господ близу. Борбу човека против себе Он овде прима више од сваке жртве, тим пре што се све то ради због прве и главне заповести Његове о љубави, и при том о љубави према непријатељу. Мало по мало у души као да свиће, промиче тишина и после неког времена осећа се радост. Мир се усељава због успламтеле љубави према непријатељу, такве љубави да је молитвеник спреман да се жртвује за њега ако би то требало. Каква светлост, небеска светлост, каква блажена радост, каква пуноћа свете љубави продире за то време у душу. То може да зна само онај ко је осетио, а речима је то недоступно. Онај ко у свом срцу осети савршену љубав према ближњем који га је увредио, видеће дивну промену и на самом непријатељу. Из свега тога је јасно да нам је љубав природна, а да су мржња и непријатељство зло лукавог ђавола!"

То је било све што смо нашли о старцу Василију.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:08:01



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА



СТАРАЦ ЈОВАН - РУС
(умро 1843)



Ево шта је старац Јован рекао о себи: - "ја сам пореклом из средишње Русије. Из какве породице није неопходно да се зна. Од младости сам заволео Господа мог Исуса Христа. Видевши таштину и непостојаност овог света, краткоћу овог живота и бесконачност будућег, размислио сам о свему томе и закључио: ко на овом свету послужи и поради Господу, спашће своју душу, и наследити вечно блаженство, а ко сагреши и разгневи Бога, дужан је да прими вечне муке. Стога сам решио да порадим Господу своме без препрека сујетног света, па сам све оставио и кренуо за Христом још у раној младости. Раније сам ходочастио по руским манастирима, и у многима од њих слушао о великом старцу Пајсију и о његовим подвизима, о његовом великом богоокупљеном стаду и о другим молдавским оцима, о старцу Онуфрију, па сам се отпремио на пут и стигао у Молдавију, у велику обитељ Њамец. Ту сам и видео великог старца Пајсија и његову обасјану седу главу, и Богом сабрану велику војску његову. Његових ученика је тада било око хиљаду. Пао сам ничице к ногама његовим, и молио га да и мене прими у свету обитељ, и да ме придружи своме стаду. Он ме с љубављу примио, дао ми келију и назначио послушање, и препоручио ме духовнику. Он је примао све који су долазили са жељом да живе с њим, иако су понеки од старијих из братства били забринути, јер су падали у оскудицу. Али он је братији увек говорио: - "Онога ко долази мени нећу отерати. Дошао брат, дошла и молитва. Послаће Бог и за његову храну!"

"Тако сам и ја грешни почео да живим у његовом богоокупљеном стаду и да се наслађујем његовим мудрим поукама, и да се тешим гледајући његове седе власи. Старац Пајсије је свима говорио, све тешио, а све и кажњавао са очинском лгубављу - да не би разрушавали општежиће, да имају савршено послушање и смирење, да одсецају своју вољу. Поучавао их да један другом одају поштовање метанијама. Учио их да свако има кротак корак, руке прекрштене преко груди, главу погнуту, очи упрте у земљу, срце горе према Богу, а ум у непрестаној Исусовој молитви, и да у свима пламти нелицемерна љубав. Више од свега старао се да у сваком посеје и продуби божанствено семе, делање срца, умну непрестану молитву Исусову. Била је тада Њамецка обитељ као рај, Богом засађен врт: сви су у слози и љубави радили Господу. Било је савршено општежиће и љубав, и сви као да су имали једну душу. Свако је ишао на своје послушање са смирењем, без роптања, сви су се тешили погледом на свог пастира и разговором с њим. Он је свима био узор и пример својим животом. Али ја грешни нисам био удостојен да ме он постриже у монаштво, него сам од њега примио само расофор и тамо живео свега две године. Међутим, колико је он био смирен и кротак, толико је био и строг: за малу непослушност строго је кажњавао. Једно време манастиром је ишао један искушеник који је непрестано размахивао рукама и често се освртао у страну. Старац га је видео са прозора и питао: - "Код ког духовника је овај искушеник?" Рекли су му. Он је одмах позвао духовника и строго му приговорио: - "Зар тако учиш своје ученике? Они својим лошим понашањем саблажњавају братију. Монах у свему треба да буде монах: ход кротак, руке на прсима, очи ка земљи, глава повијена, свакоме кога сретне треба да чини поклон, јеромонаху или монаху до земље, себи равном појасни. Ти кажеш да он још није монах, али свако ко живи у манастиру, био пострижен или не, свако је дужан да поштује монаштво и да следи пример старијих. Зато обојици, и теби и ученику, дајем канон да три дана у трпезарији чините метаније, не би ли и остали научили да се не треба понашати непристојно!"

Такође је строго пазио да се сви крсте правилно: ако је неко неправилно или непажљиво чинио крсно знамење на свом лицу, тога је веома строго кажњавао, и увек говорио: - "Када неко неправилно чини крсно знамење, ђаволи се радују том махању!" Такође је пазио да држање свих у цркви буде веома свечано. Увек је сам обилазио сву братију да би сви стајали по пропису, са страхом и трепетом, чинили све метаније, а особито је пазио на клиросне и на чтеце, да не пропусте ни једну метанију: на Свети Боже, на приђите поклонимо се, на Алилуја. Служба, и устав и напеви су у манастиру били светогорски.

Строго је забрањивао употребу дувана. Ко га не би слушао, тога је изгонио из манастира. Старац Пајсије је најпре са братијом живео у манастиру Драгомирне. После ратова, тај манастир је заједно са читавом Буковином допао под власт Аустрије. Он је оставио свој манастир са свим богатствима и прешао у Молдавију, рекавши братији: - "Оци и братијо, ко хоће да послуша и следи свог старца, грешног Пајсија, нека иде са мном. Да остане у Драгомирне никоме не дајем благослов: јер ко живи у јеретичком дворишту, и сам ће се неизбежно накупити јереси. Папа римски као лав риче и по другим царствима и тражи кога да прогута. Не да мира чак и у турском царству и увек узнемирава и вређа свету источну Цркву. Тим пре ће нас у аустријској власти живе прогутати!" И тако је са целим својим стадом отишао у Молдавију. Молдавски владар му је, видевши његову ревност за православље, дао уместо једног два манастира; Секуљ, у име Јована Претече а онда и Њамец, у име вазнесења Господњег. Старац Пајсије је увек учио братију да се чува јереси и раскола, да се у свему повинује светим источним васељенским патријарсима и да поштује ревнитеље православља: светог патријарха Фотија, и блаженог Марка, митрополита Ефеског, који су се подвизавали у борби против папе римског.

Али ја сам се мало наслађивао његовим медоточивим учењима, само две године. Онда су се сви одједном растужили и забринули чувши да је старац болестан. Све је постало мрачно и жалосно. А ускоро нам је свима било речено да се скупимо на литургију. Сви су се слегли, као орлови, тако да црква није могла све да прими. И дошао је старац кога су придржавала два духовника. Сва се братија обрадовала видевши његове лепе седе власи, и сви су му се поклонили до земље, а он је отишао право у олтар и тамо провео службу. Ту се и причестио Светим Тајнама. После литургије је стао на своје место, и свима заповедио да прилазе ради благослова. Са свима се опростио и пошао у своју келију, и више никога није себи примао. После неколико дана чули смо тужну вест да је старац умро. Након три дана сахранили су га у саборној цркви Вазнесења Господњег, а ми смо остали сирочићи. Затим су на савету целокупног братства изабрали другог предводника, једног од његових ученика, духовника Софронија, који ме је и постригао у мантију. После две године почела су да се мењају општежитељна правила оца Пајсија. Због тога су у манастиру почели немири, па је седамдесет Руса отишло у Русију. Међу њима је био и познати старац Теодор.

Ја грешни сам пошао на Свету Гору, у нади да ће тамо узрасти оно божанско семе које је у мени посејао старац Пајсије. Дошавши овамо срећно морем, населио сам се у пустињској келији на месту званом Лако, и тамо живео око две године, издржавајући се рукодељем, правећи кашике. После су наступила немирна времена, ратови, на Свету Гору су нагрнули разбојници и почели да чине много зла. Ја окајани нисам могао да издржим, него сам поново морем отпутовао у Молдавију, у своју обитељ. Али, искусивши пустињско тиховање, слађе од меда, измолио сам за себе келију ван манастира. Отац архимандрит са духовником хтели су да ме рукоположе за јерођакона. Ја сам се плашио да примим чин, да се не бих одвикао од умилне и тихе молитве. Замолио сам да ме оставе у тиховању, али они су намеравали да ме натерају. Видевши њихову намеру, ја сам себи одсекао прст десне руке, и од тог времена су ме оставили, прозвавши ме "беспрсти". Почео сам да живим у издвојеној келији и да одлазим на нека манастирска послушања, и често сам посећивао једног пустињака схимонаха Платона, ученика Пајсијева, где сам се наслађивао духовним разговорима. У тој келији сам проживео пет година. Досадила ми је прича, коју нисам могао да избегнем на послушању, јер сам видео како у мени гасне светионик божанствене светлости. Зато сам умолио архимандрита да ме отпусти у најдубљу пустињу, у Покровски скит, к оцу Платону. Он ме је одбио: -"Ако ћемо такве младе отпуштати у пустињу, нико неће хтети на послушање!"

Изашао сам плачући и почео да помишљам: какво ли сам богатство сабрао на Светој Гори, а овде све протраћио. Идем поново на Свету Гору и тамо ћу завршити свој живот. Отишао сам до оца Платона и открио му моју замисао. Он је рекао: - "Иди на Свету Гору и тамо живи, па поново дођи овамо. Онда ће те овде оставити на миру и тада ћемо живети заједно и ти ћеш сахранити моје грешно тело. Чак и ако би хтео да останеш тамо до смрти, у невољи ћеш изаћи!" Ја сам му се поклонио, отишао архимандриту и почео да га молим да ме отпусти на Свету Гору Атонску. Рекао сам му да су се сада времена смирила, а ја сам тада био дошао због немира. Онда ме је он с љубављу отпустио.

Пред сам одлазак поново сам отишао до оца Платона и замолио га да ми да последњу поуку. Он је почео овако: - "Ево моје поуке: када одеш у Свету Гору изабери искусног старца, оца и учитеља, препоручи му своје тело и душу, и буди му послушан макар за то и живот изгубио. Где он благослови, тамо и живи. Светогорски оци су изнад молдавских. И сам сам желео да са њима живим и од њих стекнем користи. Био сам и путовао на Свету Гору, али воља Божја и немирна времена нису дозволили да тамо и останем, него сам се вратио у Молдавију. А о будућем блаженству, и како га достићи, рећи ћу ти кратко: где год да живиш, куда год да луташ, увек и на сваком месту присуствује Царство Господње и Његова благодат, само ако живимо по Његовој светој вољи и творимо Његове заповести. Не просвећује место човека, него човек место. А воља Господња је исказана главним трима врлинама, то јест вером, надом и љубављу. Прво је вера: вера је глава врлина. Без вере су добра дела мртва. Праведник ће због вере бити жив. Вером су свети победили свет, чинили правду, добили обећана блага. Ако стекнеш савршену веру у Господа, ништа ти неће бити немогуће, него ће ти све бити покорено и никаквих брига и напасти се нећеш плашити. О овој вери рекао је Господ својим ученицима: Ако имате веру и не посумњате ... и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. (Мт. 21, 21).

Ову су веру имали Апостоли, и пошли су целом земљом, као овце усред вукова, и уловили су све народе у Његову веру. Ову веру су имали свети мученици који су лили своју крв. Ову веру су имали преподобни оци који су оставивши свет и оно што је у њему, отишли у пустињу и сами са Богом пребивали у њој, неки четрдесет, неки педесет и шездесет година. Поверовали су Богу, и Господ их је хранио, иако су ретко кога од људи видели. Ако такву веру стекнеш, нећеш бити далеко од Царства Небеског!" Ја сам одговорио: - "Свети оче, како да стекнем такву веру која превазилази људске моћи? Ја сам човек грешан и свакодневно падам због слабости своје!" Он је на то рекао: - "Да, тачно је, ова се вера напором и подвизима, постом и молитвом стиче; савршеним послушањем и одсецањем сопствене воље она јача и расте. А поново ти кажем, уколико не стекнеш такву веру, не можеш стећи ни наду на Бога, ни љубав према Њему и ближњему. Ако свега тога ме будеш имао, и ако не очистиш унутрашњег човека у себи, не победиш страсти, узалуд ће бити свако удаљавање од света само телом, а не умом и срцем. Јер, треба се чувати да нас не стигне страшна претња, ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те (Отк. 3, 16). Светом Гором управља Мајка Божја. Једни тамо одлазе с новцем, али се ипак враћају, други иду без новца па остају и тамо живе: како ког благослови Пресвета Богородица. Раније сам ти говорио само о вери: сада слушај и о нади. Где будеш живео, не надај се ни на кога смртног, ни на цара, ни кнеза, и сина људског, јер у њима нема спасења, ни патријарха, ни трговца нити било ког другог човека. Јер сваки је човек лажа. Не надај се ни на богатство ни славу овог света, ни чин: богатство је као роса јутарња. Како роса испари, тако ишчезне и богатство, и свака слава људска је као цвет пољски: увече цвета, а ујутру је покошен и вене. Тако је и са славом људском: данас те хвале а сутра грде и псују. А ти, љубљено моје чедо, сву наду полажи на Господа Бога. Сада своју веру и наду треба да покажеш не на речима, него делом, без роптања. Сада за тебе долази време брига и искушења, на мору и на суву. Али не очајавај, него једном поверовавши Господу Богу, имај наду у Њега и певај с пророком Давидом: Нека буде Господе милост Твоја на нама као што се надасмо у Тебе (Пс. 32, 22). И још: Блажени су сви који се надају на Њега. Онај ко се нада на Господа је као гора Сион: неће се уздрмати довека онај који живи у Јерусалиму (Пс. 2, 12; 124, 1).

Сада ћу још рећи о љубави према Богу и ближњему: љуби Господа Бога Твога свом душом твојом, и свим срцем својим, свом мишљу твојом. Тако треба да љубимо Господа Бога, да за ту љубав ништа не штедимо, ни саме себе. Тако су Га волели Апостоли, и прешли су целу васељену, вређани, изругивани, тучени, у ланцима и тамницама, а на крају су и саму смрт претрпели за љубав Христову. Тако су га заволели и свети мученици. Оставивши све: родитеље, жену, децу, чин и част, да се не би одвојили од Њега, проливали су крв своју. Тако су га заволели преподобни оци наши, и ради ове љубави оставили свет, светску славу и сву таштину његову. Љубави ради Христове удаљавали су се у манастире и пустиње и предавали се послушању, савршеном одсецању сопствене воље, и својих прохтева, да би без препрека радили своме Господу. Ти си, љубљени брате, већ си поставио почетак. Сада се труди да заволиш Господа свом душом својом, то јест да се с Њим сјединиш срцем, умном непрестаном молитвом Исусовом, и старај се да очистиш унутрашњег човека од свих помисли које нису по Његовој вољи. Тада ћеш познати како ће слатке бити речи Господње у твом грлу (уп. Пс. 118, 103), и како је весело и пријатно бити с Богом. Пророк је рекао: Сетих се Бога и обрадовах се (Пс. 76,4). Ко непрестано с Њим говори и помиње Његово свето име, како да се не радује Имену Господњем? Ако је пријатно беседовати са царем земаљским и добити од њега награду, како је то тек са небеским Творцем, на Кога ни ангелски чинови не смеју да гледају? О како је то сладосно! Али, немојмо о томе говорити речима, јер кад искусиш на делу, тада ћеш схватити и рећи ћеш: "Господе, добро нам је овде бити. Узми ме од овог таштог света и његових лукавстава. Не желим више да у њему пребивам. Бојим се да ме не разлуче од Тебе, слатки мој Господе!"

Сада иди на Свету Гору и труди се да достигнеш ту радост. Тамо ћеш наћи такве оце и учитеље који је имају у изобиљу, а и теби је могу уделити само ако их у свему послушаш. Још ћу ти рећи како треба волети свог ближњег и сваког човека: Апостол је рекао: Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је (Јн. 4, 20). Љубав према Богу доказује се љубављу према ближњем. Ближње не треба да волимо као саме себе, него неупоредиво више. Савршена љубав се познаје по томе што сам у стању да положим свој живот (душу) за брата (уп. Јн. 15, 13). Ето то је савршена љубав. Такву љубав не може стећи нико ко је мишљу и срцем привезан за прелести овог света. У свету се дешавају убиства, грабеж, злоба, завист, мржња, клевета, спорови због поседа и богатства, или због части и светске славе, или због телесних страсти. Зато је речено: пријатељство према свету је непријатељство према Богу (уп. Јак. 4,4). Ни један слуга не може служити два господара (уп. Лк. 16, 13), јер ко хоће од свег срца да заволи Господа Бога и свог ближњег, тај, по Јеванђељу, треба да остави свет и све што је у свету и да следи за Христом путем монашког живота. А и онда, ако не ступимо у савршено послушање, и не одсечемо сопствену вољу, и не чувамо своје срце од скверних помисли, и ако се не старамо о очишћењу унутрашњег човека, можемо погинути и у самом пристаништву. Наше спасење је у одрицању од самих себе, и у чувању свог срца у непрестаној умној молитви Исусовој. Ако се одрекнемо самих себе, и ако своје срце будемо чували од ђаволских наговора, и ако ум свој будемо држали у непрестаној молитви, тада ће се у нама скупити и пребивати све три врлине: вера, нада и љубав - тада ће се у нас уселити Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух - Један Бог, Коме слава у векове!"

Тако сам се поново отпремио морем преко Константинопоља. Поново сам стигао у Свету Гору и настанио се у својој пустињи, поново сам почео да правим кашике и живим у тиховању, и много се радовао томе, јер сам био удостојен да достигнем тихо и мирно пристаниште Свете Горе Атонске.

Једном сам се, пролазећи са својим рукодељем поред Иверског манастира, удостојио да видим светог патријарха Григорија V, који се тамо одмарао, а касније су га мучки убили Турци. Када сам га видео како седи поред манастирске капије са двојицом ђакона, украшеног седим власима, моја душа је устрептала и обрадовало се срце моје. Брзо сам скинуо своју торбу и бацио се пред његове ноге. Ђакони ми рекоше да је то патријарх. Он ме је благословио. Ја сам му целивао руку, а он мени главу, па је рекао: - "Шта желиш, оче?" А ја му рекох: - "Желим да ваша светост узме од мог бедног рукодеља". Он је наредио да донесем, па сам одабрао десетак кашика и дао му. Од њих је он узео само три, а остале је вратио. Ја сам молио да узме све, али је он рекао: - "Довољно је у име Свете Тројице!" благословио ме и отпустио.

У Светој Гори сам проживео три године. Онда су поново наступили немири: намножили се разбојници и свуда је владао страх и трепет. Манастири су се сви затворили, а по келијама свуда мука и невоља. Трпео сам пола године мислећи да ће ваљда проћи, а из часа у час је било све горе. Нисам више могао да издржим, заплакао сам и опростио се са Светом Гором. Отпремио сам се у Константинопољ морем. Тамо сам био код другог патријарха и удостојио се да и од њега добијем благослов. Онда сам се отпремио бродом, и много доживео страха на Црном мору. Само што нисмо потонули. Читав месец нас је гонило с једног краја на други, и већ смо очекивали смрт, јер хране више нисмо имали. Онда нас је бацило према Анадолији и пристали смо уз једну планину, благодарећи Господа. Овде ми Грци лађари рекоше: - "Оче, сада смо, слава Богу, пристали код преподобног Григорија. Пођимо и поклонимо се његовим светим моштима!" Питао сам: - "Којег Григорија?" Они рекоше: -"Ученика светог Василија Новог, који је имао велика виђења". После смрти светог Василија отишао је у ову пустињу и овде завршио живот, па је ту и сахрањено његово тело. Ја сам се веома обрадовао. Лађари су узели тамјан, уље, мене посадили са собом у чамац, и изашли смо на обалу, попели се на брдо, а онда у велику пећину. Ишли смо далеко и дошли до цркве, у којој је на средини била начињена гробница. Ту је висило једно кандило. Грци ми рекоше: -"Овде се спасавао свети Григорије, и у овој гробници је сахрањено његово тело." Онда су сипали уље у кандило, запалили, покадили тамјаном, одморили се и целивали гроб, и молили Божјег угодника да се наше путовање повољно заврши. Затим смо се вратили на брод, и Бог је дао добар ветар, па смо пристали уз једно село где смо купили себи храну. Затим смо пловили даље, и убрзо стигли у Молдавију. Поново сам се вратио у своју обитељ где су ме примили с љубављу, и отпустили ме у тихи скит Покровски, где сам се населио близу оца Платона, и живео са њим као са другом и саветником. Почео сам у свему да му подражавам и много сам од тога имао користи. У то време он је већ био препливао море страсти, и достигао тиху луку слатког тиховања.

Манастир Њамец није сам него под собом има и манастир Секуљ и много скитова, у свима њима живи братија из Њамеца. Храна се свима шаље отуда, а одећу набављају сами, и сви се баве разним рукодељима. Своја рукодеља дају у манастир, а за то добијају све што им је потребно. Отац Платон је читавог свог живота писао књиге а ја сам резбарио кашике. Ускоро сам се постригао у схиму и оставили су ме у пуном миру и тишини а снабдевали су ме свим што ми је било потребно. Благодарио сам Господа што сам се удостојио да стекнем такав мир. Проживео сам тако с оцем Платоном више од двадесет година. По пет дана у недељи седели смо у келији за рукодељем, ћутећи и бавећи се умном молитвом. Сваке Суботе смо одлазили у Саборну цркву и причешћивали се Светим Тајнама. Такође смо сваке недеље и на велике празнике ишли на свеноћна бденија. Јели смо једноставно: једанпут дневно, а средом и петком смо постили, то јест нисмо ништа јели. Сваке године на свету Четрдесетницу затварали смо се у келије. Припремили бисмо себи сухарке и воду, затворили прозоре и врата, и седели сами, само са Господом, до Лазареве Суботе. Једино је сваке суботе долазио духовник са светим Тајнама и причешћивао нас.

После двадесет година оваквог живота, отац архимандрит са братијом нас је замолио да пређемо ближе манастиру на корист остале братије. Иако нам је изгледало тешко да се одвојимо од драге нам и тихе пустиње, била је то воља Божја. Тако су нам дали издвојену келију ван манастира. У њој смо почели да живимо по првобитном пустињском уставу. Код мене је, слава Богу, било спокојно, али је ка оцу Платону нагрнула сва братија. Двери његове келије нису биле затворене, него је улазио ко је хтео. И дата је била премудрост свима на корист. Потекла је из његових уста као изобилна река. И ја сам га често посећивао, и никада нисам могао до ситости да се насладим његове беседе. Када је наступила света Четрдесетница, ми смо се опет затворили. У Лазареву Суботу смо пошли у Саборну цркву на литургију. Отац Платон је ишао пред нама сам, а ми са братијом за њим. Док смо ишли, са главе оца Платона се до неба уздигао бели стуб. Ми смо сви то видели и пали на земљу. А када смо устали, отац Платон је већ био ушао за манастирска врата. Ми смо дошли за њим у цркву и поклонили му се до земље. Он је, међутим, рекао: - "Зашто ми се, браћо, клањате? То чудо је Бог показао не ради мене, него ради вас. Видите ли како Господ прославља оне који Му служе. Служите Господу од све своје душе, па ће и вас прославити, али не у овом веку, него у будућем, бесконачном!"

Отац Платон је такође све учио да побеђују страсти, да живе у савршеном послушању и да одсецају своју вољу, да буду смирени, нижи од свих, да свакога љубе нелицемерно, а посебно да чисте унутрашњег човека и да непрестано творе молитву. Тако је проживео десет година. Онда нас је отац Платон напустио изазвавши велики плач, јер нас је оставио сирочад на овом свету, да се сами боримо против страсти и ђавола. После смрти оца Платона сва братија се обратила мени са свим невољама и слабостима: неко није задовољан храном, некоме је тешко послушање, некоме нешто друго. А откуд се све то десило? Зато што је пресахла љубав и што су разорили општежиће. Ја сам говорио са управом да све подједнако љубе. А они су то све потврђивали на речима, али не и делом. Браћа плачу, мене узнемиравају, чак су потпуно разорили моје тиховање. Почео сам да смишљам шта да радим: ако ћу да живим овде, треба братију љубити до краја, и душу положити за њих. Требало би страдати јер се поправити више не може. А ако одем одавде, како да не разљутим Бога што само за себе самог тражим мира, а братију остављам да се мучи без сваке утехе. А зна се да нема веће љубави од оне кад неко полаже своју душу за брата. А процес започет у манастиру јако је тешко зауставити. Рушење иде брзо, али је обнављање изузетно тешко.

Три пута је долазио митрополит Венијамин да би вратио општежиће, и мене је позивао себи, али ништа није могао да учини. Старија браћа никако нису хтела. Ја сам молио митрополита да ме отпусти из манастира Њамец у манастир Ворон, у пустињску келију великог старца Онуфрија, друга старца Пајсија где је он живео са јеромонахом Николајем и старцем Теодором, и где је завршио свој живот. Митрополит је заплакао и рекао ми: - "Ја бих, оче Јоване, желео да ти поживиш овде и подржиш братију, да тешиш невољне и користиш слабима, али се бојим да те задржавам да те не бих ражалостио. Бог те благословио: иди и моли се и за мене грешног Венијамина. И ја веома желим да оставим своју катедру и да у миру и тишини и молитви проведем остатак свог живота. Више од четрдесет година као митрополит управљам Молдавском катедром, и имао сам много свакаквих искушења. Послови су наши велики. Често је одсуствовао кнез, па сам морао да управљам и целом Молдавијом. А ко живи, а да не сагреши Богу и ближњему? Одавно имам жељу да све оставим и да плачем због својих грехова, али ми околности не дозвољавају. Колико година зидам саборну цркву, и никако да је довршим. Желео бих сам да је осветим, премда је већ очигледно да се нећу удостојити, јер су снаге већ на измаку!" Ја му на то рекох: - "Владико свети, саборну цркву изгледа нећемо осветити. Но треба се више побринути за унутрашњу цркву, да њу добро саградимо. А и мир можеш добити само на кратко време!" И тако смо се опростили. Ја сам отишао у манастир Ворону. Примио ме је архимандрит Рафаил с љубављу и отпустио у ону пустињу, где ме је снабдевао храном. И живим овде четири године као у рају, спокојно и у тишини. И сваке суботе одлазим у манастир, причешћујем се светим тајнама и поново журим овамо". (Из белешки оца Партенија)

- Ја сам, писао је инок Партеније, пао пред његове ноге и у сузама почео да говорим: - "Оче свети, опрости ми грешном и испричај ми о тајнама твог тиховања: какве плодове је теби донело, каквим те је Господ даровима наградио?" Он се испунио сузама и рекао: - "Зашто ме питаш, чедо, о ономе што је изнад мене? Немој питати о томе, него иди с Богом на Свету Гору Атонску и труди се да очистиш унутрашњег човека молитвом. Када твоје срце буде рањено љубављу Христовом, тада ћеш сам дознати како је добро бити с Богом!" Ја сам молио, да ми каже макар мало. Он је са сузама рекао: - "Саслушај ме грешног. Открићу ти тајну, али док сам ја жив, чувај је. Открићу ти део мог богатства и ти га не сакри, него, када дође време, и другима га откри. По доласку у Њамецки манастир и чувши од старца Пајсија о умној молитви, упитао сам га како је треба почети и како дејствовати. Почео сам да испитујем на делу и она ми се учинила тако слатком, да сам је заволео више од свега на свету. Због тога сам бежао од братије, заволео ћутање, често се удаљавао у пустињу, клонио се свих саблазни, а особито празнословља. Због тога сам два пута путовао на Свету Гору, исцрпљивао себе послушањем, напорима, постом, метанијама и свеноћним стајањем: све да бих стекао непрестану умну молитву. Због ње сам се често затварао у келију, и све силе трошио ње ради. А када сам тако чинио многе године, мало по мало, почела је да продире у мене. Затим ме је када смо живели у Покровском скиту, посетио Господ ради молитава оца Платона: моје срце је озарила неизрецива радост и молитва је почела сама да дејствује. Толико ми се усладила да ми не да да спавам: заспим по сат дневно, па и то седећи, и опет устајем као да ми сан не треба. Па и када спавам, моје срце бди. Почели су да се показују и плодови молитве. Заиста, чедо, Царство Небеско је у нама. Родила се у мени неизрецива љубав према свима, и сузе: ако хоћу, могу плакати непрестано. И тако су ми слатке постале божанствене књиге - особито Јеванђеље и Псалтир, да се не могу насладити, а свака реч ме баца у дивљење и чини да много плачем. О Боже, објавио си ми оно што је скривено и нејасно у Твојој мудрости (уп. Пс. 50,7). Често увече устајем да читам Псалтир и молитву Исусову, и пребивам у усхићењу, ван себе. Не знам где сам, да ли у телу или ван тела, не знам, Бог зна. Када дођем себи већ је зора! Али ми се даде жалац у тело да ме мучи да се не поносим (уп. 2 Кор. 12,7). Никако не могу да будем са народом, а понајмање са мирјанима. Са женама уопште нисам у стању да говорим. Већ више од четрдесет година ни једна није била у мојој келији, иако су многе желеле да са мном говоре. Ја их све одбијам јер сам слаб. Још сам много искушења и повреда претрпео од ђавола. Рећи ћу ти да волим да читам књиге, а особито Јеванђеље, Псалтир, Добротољубље, Исаака Сирина, а и других књига имам подоста. Све оне леже у манастиру. Новац нисам стицао и ништа ни од кога нисам узимао, осим књига. А сада ми опрости што си ме принудио да тако много говорим. Хајдемо у манастир. И ја ћу тамо ноћити, па ћу те испратити сутра!"

Старац је умро четири године после овог разговора, 1843. Био је средњег раста, седих власи, брада му је била мала, бела. Био је тако мршав да месо и крв скоро није имао. Све је саветовао и учио стрпљењу, послушању, посту, смирењу и љубави. Неке и созерцавајућем богомислију, али не све. Још је много плакао и жалио због свих који не поштују свете постове, среду и петак, и говорио: - "Они људи који самовољно не поштују свете постове живи су телом, а душама су помрли, јер привлаче на себе клетву сабора и светих отаца". Забрањивао је дружење са таквима.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:09:54



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА



ДУХОВНИК ЕВСТРАТИЈЕ - ГРК



Отац Евстратије се родио у Тралбзунту, у Малој Азији, око 1783. године. Родитељи су му били православни Грци. У монаштво је ступио још кад му је било осам година у манастиру Сумила близу свог родног места, у ком се налази прослављена чудотворна икона Мајке Божје. Тамо је примио постриг и проживео око двадесет година. Тамо се удостојио и чина јерођакона, а затим и свештенства. Живећи у тој обитељи он је слушао о патњама хришћана који се налазе под тешким турским јармом, и јако се због тога жалостио. Турци су хришћане мучили и нештедимице убијали, у жељи да искорене хришћанство које су мрзели. Отац Евстратије је почео да моли Господа за један од три дара: да прими мучеништво за Христа, да откупи хришћане из ропства, или да ступи на пут аскетског живота. И Господ му је испунио молбу.

Пошто га је нагризла туга због насилништва над хришћанима, он је мислио како да им помогне, па се отпремио у Константинопољ. Тамо је пред најутицајнијим људима у држави, међу представницима грчког народа, сведочио о патњама хришћана и молио за помоћ. Они су га одбили говорећи да сами служе Турцима као чиновници Дивана, па, ако се сазна да помажу хришћане, могу због тога страдати. Тада се отац Евстратије обратио женама тих истих архоната, и оне су му давале новац и злато. Тако се обратио за помоћ и богатим трговцима и другим хришћанима који су поштовали старца, и ма шта би затражио, радо су давали.

Отац Евстратије је нашао две жене, једну Туркињу, тајну хришћанку, која је знала грчки, и другу, Гркињу, које су његова упутства испуњавале на најбољи начин: куповале су на трговима хришћане, наређивале им да обаве некакав посао, и неприметно за свет пуштале на слободу. Жене су, ако су то хтеле, биле упућиване у манастир који се налазио на суседном острву, па је касније она Гркиња постала игуманија. Оне које нису желеле у манастир, ступале су у брак. Децу су слали у добре школе.

За свих осам година које је старац посветио ослобађању хришћана, он је узимао храну једном недељно, суботом. Укупно је отац Евстратије откупио девеста људи. Али, цела ствар се није могла сакрити од Турака. На крају су власти сазнале да некакав монах откупљује хришћане и пушта их на слободу. Стигла је пријава после које је уследила строга наредба да тог монаха, ма где да га нађу, одмах доставе на Диван, јер су старца сматрали сарадником грчких устаника.

Овако су га описали: монах малог раста, иде у похабаној одећи и неугледној камилавки, погрбљен, гледа наниже, улази у богате куће. Турци су тражили и стражарили али нигде нису наишли на старца: он као да је био неухватљив. Једном су сазнали да се отац Евстратије налази у магази неког трговца, па су пожурили да га тамо ухвате. Старац им је пошао у сусрет али га нису видели, или по промислу Божјем нису на њега обратили пажњу. Када је он прошао, каваси су почели да се распитују у магази за монаха, тражећи одлучно да им га предају. Сви који су тамо били рекли су да не знају таквог монаха. Турци су се због тога тако разбеснели да су на лицу места сасекли двојицу. Почели су да претражују магазу, али старца нигде нису нашли.

Једном је старац са једним свештеником ишао чамцем у Галату. Турци су приметили да је то он и пуцали су, али нису убили њега, него његовог сапутника. Чамац је био недалеко од обале па је старац искочио и сакрио се. Шест месеци је провео у кући једног хришћанина сакривен, а онда је изашао. Међутим, више није могао да настави са откупљивањем хришћана, јер су у то време чак обесили патријарха Григорија V, а многе највиђеније хришћане убили. Сада је опасност претила свима, и није било кога да му помаже, јер су и куће ранијих дародаваца биле опљачкане. Не видећи могућност да продужи са својим делом, и будући да је даљи боравак у Турској постао опасан, он се отпремио у Јерусалим.

Поклонивши се светим местима, живео је у лаври преподобног Саве Освећеног, и пожелео да тамо и остане. Ту га је патријарх одредио за општег духовника братству, а после, када је приметио његов врлински и подвижнички живот, и за свог личног духовника. Десет година се старац Евстратије подвизавао у Великој Лаври. Међутим, узнемиравање од оних који су тражили његове духовне савете и поуке натерало га је да тражи тиши и усамљенији живот.

Дознавши да је грчки устанак завршен, одлучио је да оде на Свету Гору. Ту је нашао жељено тиховање, и са радошћу у души населио се у Капсокаливијском скиту. Пошто је посебно волео игумана Дионисијата, Стефана, он је често бивао тамо. У скиту није дуго живео, свега три и по године. Леонтије даскал кирикс, познат свима као човек учен и духован, Стефан, игуман Дионисијата, човек високог и духовног светог живота, Пантелејмон, монах истог манастира, и старац Евстратије, саставили су молбу васељенском патријарху. Објаснивши све разлоге неуредности идиоритмичког живота и светости општежитељног устава који су одредили свети богоносни оци, ктитори светогорских манастира, они су га замолили да својом духовном влашћу уведе општежиће у свим манастирима на Атону. Наведени разлози су били толико убедљиви и важни, да је патријарх одмах написао повељу у којој је свим светогорским манастирима наредио да уведу општежиће. Чим су за то чули саборни старци (проестоси) идиоритмичких манастира, одмах су се устремили у Цариград и богато поткупили турске власти, па и неке од духовне власти. На крају су на своју страну приволели и самог патријарха. Старци су се тријумфално вратили на Свету Гору, а потписници оне молбе су морали што пре да се склоне, како је ко могао и знао.

Старац Евстратије се сам отпремио у Цариград и у почетку нашао прибежиште при храму Панагија у Галати. Неки злонамерни људи су сазнали да је он тамо и поткупили једног човека да га отрује. Сазнавши за то од свештеника који су служили у храму, старац се одатле повукао на острво Халку, где се подвизавао све до смрти.

Старац је својим ученицима говорио: - "ето, чеда моја, Господ ми је испунио жељу: нисам могао целог живота да откупљујем хришћане од Турака, нисам био достојан ни мученичког венца, али ме је Господ удостојио да завршим живот у аскези. Али, ја ништа нисам обавио онако како су то наши преподобни оци аскети, који су засијали врлинама и богоугодним делима. Желео сам мучеништво, али га нисам био достојан. Господ ми је допустио само нешто невоља и лишавања, премда ни у томе нисам много напредовао!"

Међутим, у разговору с људима који су му били блиски духом, старац је говорио да је истинско монаштво више од мучеништва: у мукама се страда једном, понекад само неколико сати, а истински монах је свакодневни мученик. Сваког часа, сваког минута он треба да је на стражи.

Од самог почетка старац је држао овакво правило: сваког дана је чинио по три хиљаде метанија, углавном ноћу. Два часа би посветио умно-срдачној молитви Исусовој, а онда би почео са метанијама. Затим би се поново бавио умном молитвом или читањем, а онда даље метанијама. Смењујући једно с другим он је увек испуњавао свој број метанија. Ово правило је одржавао скоро до смрти. Тек седам месеци пре краја га је напустио, јер га је болест све више спречавала. Понеки су се, живећи код старца и знајући за његове подвиге, много чудили како мршав старчић у годинама може да чини по три хиљаде метанија, и то утолико више што је он непрестано пребивао у умној молитви. Бавећи се молитвом он је у исто време вршио и делатне подвиге.

Старчева пећина је више личила на мртвачки сандук него на пребивалиште: у њој је увек било мрачно и њено мало прозорче је увек било покривено дебелом завесом. Једном је ученик Антим питао: - "Како ти, оче, можеш да живиш у тако тесном и тамном затвору?" Старац је одговорио: - "Предстоји нам свакако затвор, или привремено овде, или тамо вечно. Ако овде не будемо живели у тесноћи и тамници, тамо ћемо". Старац чак ни на Ускрс није излазио из пећине.

Сваке ноћи је он обављао бденије, а сваког дана од девет сати ујутру је служио литургију у својој цркви-пећини, за коју је ретко ко и знао осим његових ученика. После литургије старац би обично сео у угао, на козју кожу, да се одмори, и дремао би прекрстивши руке преко груди. Такво одмарање би трајало нешто више од сата. Ученици су му долазили на бденије само недељом и празником, а он им је понекад говорио: - "Мени бденија нису потребна, и служим их само ради вас, да не бисте запали у лењост!"

У старчевој пећини столица није било па су зато ученици који су долазили стајали, и то погрбљено због ниске таванице, што су, природно, тешко подносили. Међутим, после највеће исцрпљености јављала се снага, и они су бодро продужавали бденије. Тако је било и при метанијама и другим подвизима: прожимала их је некаква сила усред највећег умора и крепила их. Старац је целу ноћ стајао на ногама и само је понекад прислањао руке на патерицу, премда се није кривио него је стајао као упаљена свећа пред Богом. Таквих дана би се сузе као два потока лиле на земљу. Он је имао велики дар суза: понекад су се док би читао неки тропар Богородици или светоме, или велико славословље, сузе лиле као из извора. Једном је отац Антим стајао, налактивши се на патерицу. Старац је то приметио и рекао: - "На овај начин ти одобровољаваш ђаволе!"

Ученици су полагали предвиђене метаније, као и сам старац, не одједном, него око сат метанија, а после би се одмарали молећи се стојећи. Једном су неки из старчеве околине питали његовог ученика како се може чинити толико метанија. Он је одговорио: - "У почетку је тешко и сто метанија, а онда са временом, при посној храни бива све лакше и лакше. Не само сто него и дупло више, па и петсто и више може се учинити без нарочитог напора!"

Старац је сваке године боловао једном или два пута, и скоро увек тачно четири дана. Боловао је тако да му је било тешко придићи се, али се лечио увек само метанијама. Чим би осетио да може, он је са великим напором почињао са метанијама, и што их је брже чинио, то му је било лакше, тако да је на крају обично оздравио усред метанија.

Имао је седам ученика. Желећи да сачува усамљеност и тиховање, он је оставио само једног ученика да уз њега живи двадесет пет година на невеликом растојању у посебној колиби, а остале је послао на суседно острво, одредивши им време када могу да дођу ради духовног савета. Понекад и више од месец дана нису могли да дођу до њега. Јер, иако је растојање мало, када дуну јаки ветрови на малом чамцу није могло да се пређе. Кад је тако строг био према својим ученицима шта тек да се каже о обичним посетиоцима?

Још задуго до смрти он је једном рекао ученику Антиму како му је била дата таква молитва да се и за време сна његово срце моли. Тако су се на блаженом старцу испуниле речи цара пророка: ја спавам а срце моје бди. То и јесте наслеђе свих који усрдно траже Господа и који Га налазе у свом срцу где се уселио по Свом обећању:

Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће га; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се населити (Јн. 14, 23). Због тога је потребно добро пазити да се не презре неки сиромашак, ако он искрено поштује Име Тројединог Бога.

Старац се молио овако: нагнуо би мало главу према грудима, седећи или стојећи изговарао би полако са умиљењем и пажњом - "Господе, Исусе Христе, помилуј ме", везујући сав ум за речи молитве, он је заустављао дах тако да одговара покрету ума.

Једном су на Светло Христово Васкрсење ученици желели да купе сир и питали су за то старца. Он је рекао: - "Браћо, сир у себи носи сласт, а онај који једе слатку храну, бива лишен дара суза!"

Старац Евстратије је био познат као прозорљивац: коме год би нешто рекао, све се тако дешавало до ситнице. Имао је и дар чудотворства: док је још био у Јерусалиму тамо се десила куга, и једна девојка је умирала близу гроба Мајке Божје у Гетсиманији. Већ је била на издисају кад је старац помазао уљем из кандила Мајке Божје. Истог трена је била здрава. Једну жену је двадесет година мучио ђаво. Лечили су је многи лекари, али без успеха. Жена се обратила старцу Евстратију и тражила да се за њу помоли. Старац је наредио да иде у цркву и да се десет дана причешћује Христовим Тајнама. Она је тако и учинила и десетог дана ђаво је повикао њеним сопственим устима: - "Одлазим, одлазим од овог злог старца!" - Тако се и излечила.

Једном је због нечега старцу требало да из земље ископа ћуп, огромну посуду за чување воде која је била укопана у земљу да се вода не би грејала. Старац је са собом повео три ученика и рекао да извлачи ћуп. Ма колико да су се напрезали, нису га могли извући. Старац је био незадовољан. Удаљио је ученике, узео ћуп једном руком и извадио га, поставивши га пред запрепашћене ученике.

Јерусалимски патријарх Кирил II је, кад би бивао у Константинопољу, увек посећцвао старца Евстратија, који му је био духовник и у Јерусалиму. И свештени синод константинопољске патријаршије је ценио старца, и не само што га је ценио него га се и плашио. Дешавало се да старац нешто каже, а да синод жури то да испуни до ижице. А ево зашто. Старац је међу ученицима имао једнога из богате куће по имену Арсеније, чија сестричина је била удата за важног чиновника патријаршије. По сестриној молби отац Арсеније је понекад долазио у њихову кућу ради духовног разговора с њом. Њеном мужу се, изгледа, то није допало, и није желео да Арсеније долази код њих, само га зато није терао да не би увредио жену. После неког времена умро им је био син. Муж је то искористио као повод да прекине Арсенијеве посете. Почео је да прича како је Арсеније враџбинама угушио његовог сина, и молио је у синоду да га затворе у тамницу. Сви архијереји су ћутали, али је један, да угоди том човеку, рекао: - "Да, треба га затворити". Он се обратио послузи рекавши: - "Приведите га!" Послали су стражу по Арсенија. Када су га привели у патријаршију, објаснили су му његову кривицу и Арсеније је одговорио: - "Ја сам човек грешан и отишао сам у пустињу да оплакујем своје грехе, а враџбине никакве не познајем!" У истом том тренутку је обојицу - и архијереја и чиновника - стигла страшна "Божја казна": архијереј је узвикнуо три пута: -"Ах, ах, ах: и пустио дух. А чиновнику се помрачио ум. Тада су сви чланови синода у један глас рекли: - "Што брже вратите овог монаха. За увреду старца Евстратија провалиће се земља и прогутаће нас!"

Старац Антим (потоњи дикеј у Капсокаливијском скиту) је причао како је ступио код старца Евстратија: - "Живео сам у Константинопољу и будући у свему световњак, нисам знао да уопште постоје пустињаци, него сам као и други мислио да је то било у давна времена, а да је данас немогуће. Десило се да сам о томе повео разговор са једним познаником. Он је порицао моје мишљење, рекавши да и данас постоје аскети - подвижници, испричавши ми о старцу Евстратију који се подвизавао на острву Халки. Чувши то, почео сам да га молим да ме одведе тамо, обећавајући да га наградим колико год затражи. Отишавши на острво, обојица смо пошли ка месту где живи старац. Кад смо пришли, у његовој пећини су била тројица ученика који су се у то време бавили молитвом. Приметили су нас и почели да се крију у мраку. Пришавши пећини осетио сам неисказив миомирис, али на моју жалост, ни старац ни његови ученици који су живели недалеко у посебним колибама, нису нам отворили. Свуда је владала мртва тишина, као да никог није било код куће. Куцали смо на сва врата и нисмо добили одговор, па смо се вратили у манастир Богородице, где је школа. Ја сам платио свог водича и отпустио га. Горући од жеље да видим старца, вратио сам се пред пећину после заласка сунца. Не знајући пут, пробијао сам се кроз грмље. Десило се да је, када сам пришао, старац стајао пред пећином. Молио се лицем окренут истоку и наслоњен рукама на патерицу. По источном рачунању било је око два сата ноћу. Ја сам могао видети само старчеву главу коју он као да је кретао у молитви.

Она се лагано њихала. Из далека сам учинио поклон и рекао: - "Благослови оче!" Старац је питао: - "Ко си ти?" Одговорио сам: -"Хришћанин из Константинопоља који је дошао до ваше светости да се исповеди!" Старац је одговорио: - "Ја то не могу да обавим, него иди у град, тамо су свештеници и архијереји; њима се исповедај!" Почео сам да га молим и рекао да сам дошао баш код њега. Чувши то старац је рекао: - "Ти не можеш очувати или понети оно што ћу ти рећи!" Ја сам га убеђивао да ћу понети; само нека ме прими на исповест. На крају је старац рекао: - "Хоћеш ли да будеш монах, ако те исповедим?" Одговорио сам да имам сестре које издржавам својим радом. Али кроз пет или шест година, када се оне удају, моћи ћу да ступим у манастир. Старац је, испитујући ме, рекао: - "Остави их и ступај ако хоћеш одмах, а ако мислиш да према њима имаш дуг, нека грех падне на мене!" При том је моју руку положио на своју да ме утврди. Затим је рекао: - "Ти само заволи Маријин део. Њу је похвалио Господ!"

Шта се ту могло? Решио сам да останем. Старац је позвао једног од ученика и уручио ме њему рекавши: - "Узми га на десет дана и научи га монашком правилу. После му одреди посебну келију!" Вероватно је старац хтео да испита моју вољу, јер ако нема потпуне, ватрене одлуке, нико се тамо не може одржати. Јели смо једном дневно, у десет сати по источном: само хлеб и пресну траву. Од тога сам дошао да такве изнурености да су ми се тресле руке и ноге, и цело тело. Али када је било време да се чита одређено правило, ни сам не знам како и откуда, долазила је снага, и ја сам осећао необјашњиву унутрашњу радост. Када смо се окупљали код старца на бденије, сви његови ученици и ја с њима, у пећини се није могло усправно стајати, јер је таваница била врло ниска. Када би старац с неким говорио, никада не би седео. Стајао је гледајући лицем према истоку, лако се ослањајући на патерицу, и тако разговарао.

Када сам већ био примљен као ученик старчев, једном сам му рекао: - "Оче, плашим се да живим без послушања, овде је свет врло близу!" Старац је одговорио: - "Не бој се, само се држи онога што ти говорим: главно је да имаш жарку жељу за подвигом. Најпре чини метаније, затим стој на молитви око сата, мало приклонивши главу на груди, и ослонивши мало подбрадак. Затим читај светоотачке књиге и свето Јеванђеље. Ако нема суза, ударај челом у земљу. А пре читања, ако ти је веома тешко да стојиш на молитви, седи сат или сат и по молећи се, а онда мало читај. Све то чини са умиљењем и сузама, а приликом молитве пази да се ум бави само речима молитве. Тако ради до деветог часа. Ноћу, после спавања, када станеш на молитву и сан почне да те обара, треба клекнути на земљу, и бити упоран до зноја и крви, зато што је одређен час наш дуг пред Господом. Треба прочитати јутрење, а ђаво долази да смета. Међутим, ако пролијемо зној и крв, ништа му неће успети!"

Отац Евстратије је служио Божанску Литургију сваког дана, и тек две године пре смрти је напустио ово правило. У његовој пећини, где је сада преко камења положено његово тело и затрпано пола аршина, са источне стране је била изграђена црква, то јест само олтар у коме је престо био у удубљењу стене, жртвеник у истој тој стени, а на северу умиваоник и кадионица. Ту је старац Евстратије свакодневно обављао бденије, а ујутру литургију. У углу, са јужне стране од прага, била је намештена постеља и мало прозорче поред кога је лежало неколико књига које је он дању читао. Нису га виђали како спава, јер је он дремао само ујутру, па и то седећи или стојећи, а одмах после тога би или чинио метаније или почињао са читањем.

Ученике је учио да црквено правило испуњавају без пропуштања, и са извесним продужавањем. Када би код неког приметио духовни полет и успех, дозвољавао му је да се бави умном молитвом, али не одједном него постепено, говорећи: - "Свакоме је неопходно да испуњава црквено правило, али је све то лишће, а неопходно је да дрво украсимо и плодовима, и тај плод рађа умна молитва која доводи до суза. Сузе су плод. Монах треба увек да плаче!"

Сам старац је, када се молио, имао марамицу на патерици. На њу су капале сузе које су се лиле као два поточића и које он није стизао да брише, или, тачније речено, није могао на то ни да обраћа пажњу будући у стању духовне узнесености. Често су ученици примећивали да старац није осећао ни видео оно што се дешавало око њега. Ученици су разумели о каквом се стању ради, али се нису усудили да га питају. Он сам о томе није ни са ким говорио. Са неким световњацима је говорио о догађајима који ће се десити, а када се све то испунило, они су почели да говоре о његовом дару пророштва. Отац Евстратије је рекао ученицима: - "То говоре световњаци. И нека говоре, а ви не верујте. Може ли човек у данашње време да има дар пророштва и да предвиђа будућност?" Старац се веома трудио да све убеди како он ништа нема и ништа не зна.

Када се старац разболео тако да више није могао да се стара о себи, прешао је код ученика Макарија где је и умро. Због тесноће колибе Макарије је доградио још једну собу у којој је лежао старац на убогој простирци са танким душеком и без посебног покривача. Старац је сачувао јасну свест све до смрти. Када се по околним местима пронела вест о његовој болести, око пећине се окупило петсто људи у жељи да се удостоје да присуствују његовом представљењу и да му одају последњу почаст.

За живота је старац мало примао посетиоце, иако су међу њима понекад бивали архијереји и важни државни чиновници. Народ који се окупио желео је да од њега добије последњи благослов, али старац никога није примао и молио је да га не узнемиравају. Но народ, у љубави према њему, није одлазио. Тада се старац усрдно помолио Мајци Божјој да Она учини да при његовој смрти не буде никог од туђих људи. Тако се и десило: време је било тако лоше да нико није излазио, па су зато у часу његове смрти око њега били само његови блиски.

Један од старих Светогораца, отац Харитон, Зографски пустињак, је причао: - "На једном острву близу Константинопоља славно се подвизавао старац који је целог свог живота сваког дана чинио три хиљаде метанија. Имао је велики дар умно-срдачне молитве. Његових седам ученика су били таквог живота да би сваки од њих могао бити изврстан духовник у било ком светогорском манастиру. Велики је то био старац!"

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:11:52



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА



ПРИЛОГ



У рукописима оца Пантелејмона нађене су следеће три беседе непознатих стараца које је он записао око 1870. године:

* * *

- "Када је човек још пун страсти и његова савест као да је засута нечистим материјалом, он не може тренутно да постави срце и ум свој пред Господа. А ако се човек буде упорно подвизавао, и своје срце и ум не буде одвајао до Господа и то не само онда када га на то подсети нека страст, онда ће он брзо да напредује због тога што је он увек срцем смирен и често се налази у сузама и умиљењу. И ако би му се као човеку и десило да сагреши, он је одмах спреман на покајање. Оно је поред њега и одмах се излива пред Господа. А све је то савршено скривено од људи, осим од онога руководитеља коме се он открива. Он може такав пут да проходи без ичијег знања и само духовни човек може да га разуме по некој промени на његовом лицу.

Онима који улазе на ова врата покајања откривају се велике тајне Премудрости Божје због чега се они стално налазе као у неком запрепашћењу и неизреченом плачу. Они схватају и немоћ људску која им се открива до детаља, чак и код врлииских људи, због чега они никада не могу да осуђују. На том степену свети Исак Сирин налаже да се не буде без плача, јер непријатељи спасења у то време особено на њих шкргућу зубима.

- Свети оци су се када би хтели да испуне било какву врлину, најпре припремали да претрпе све што их сусретне. Они нису полагали наду ни на каквог човека него јединствено на Бога. И тако, при помоћи Божјој, они су могли да чине добра дела и да не трпе штете од искушења.

Већ је тешко када човек има борбу са сатаном. Но ако постоје и људи преко којих ђаво напада на њега, онда је несравњиво теже. Искушења се ничим не побеђују осим једино стрпљењем и смирењем. Боље је оставити све своје намере и претпоставке и бити без икакве бриге, ма шта чинили са нама: - то ће бити дело по Богу. Јер, ако се неко налази у разним маштањима ума, он никада неће наћи времена да се побрине о својој души. А ако положи наду на Бога, он ће моћи да наће време за своје спасење пошто Бог свакоме човеку распоређује искушења сразмерно његовим силама и делима. Ако је ваше дело богоугодно, Господ неће допустити да паднете у грешно искушење непријатељства него ће вам у томе, по молитвама стараца, дати трпљење. Положите бригу своју на Господа. Ако Он хоће кроз та искушења да гради ваше спасење, даће и трпљење. Господ ће тако устројити да вам буде лако усред искушења. Ми знамо да су многи добили благодат Светог Духа од Господа, али искушења од њих Господ није узимао, него им је давао трпљење. Ако се будемо трудили око врлина и о побољшању живота потребитих, онда се до смрти неће прекратити искушења зато што она имају природни узрок и теку без престанка. Без тога није могуће.

Ко живи у безмолвију, има другачија искушења. У пустињи су много већа искушења, ако неко пребива у савршеном безмолвију и безметежности. Ма куда пошли свугде нас чакају искушења: то је наш крст који смо ми дужни да носимо до смрти.

Када те нападне нека страст, на пример блудна, или ако неког осудиш, онда одмах стави срце и ум свој пред Господа и жалостиво признај из дубине: - Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! Тада ће у трен ока, док још не стигнеш све да искажеш, искушење исчезнути. Враг се тада боји, дрхти. У мирном стању човек не може тако брзо и силно да прибегне ка Богу као у искушењу. Ђаво, пак, видећи да не побеђује, него да плете венце, бежи од тог човека без освртања. То је могуће свугде чинити, јер је то невидљиво и тренутно. Било где да се човек налази и било шта да ради, он тиме може своје срце да сачува чистим. Чувајући на такав начин своје срце, чини га готовим за примање благодати која га брзо посећује".

- "Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2 Кор. 6, 2). Сада је оно у нашим рукама, а не после, не сутра, како често говоримо себи, јер нам тако шапуће ђаво или сопствена рањена и унакажена природа. И савест у нама вапије: "докле"? Бог је милостив, Он нас воли, и страдао је за нас! Ако је Он за нас живот дао, онда и ми треба бар мало да пропатимо са Њим да бисмо ушли у Његову славу. Он је милостив, али и праведан. Милује, стрпљив је, очекује наше обраћање свим срцем!" Старац, као удубивши се у неку безграничну даљину, наставља: - "Ах, Божанска љубави, колико си велика, безмерна, неприступачна уму. Христе Исусе! Он је за нас положио Своју душу. Нама остаје само да му се обратимо пуним покајањем због свог греха пред Њим и опростиће нам! Ако Га будемо тражили и наћи ћемо. Он воли Своја чеда и јавиће нам се и биће с нама, ако поново не захладнимо злом безосећајношћу. Тешко мени окајаном грешнику. Ако се будемо трудили да у свему следимо Његовим светим заповесткма садржаним у светом Јеванђељу, које су често супротне нашем људском разуму, нећемо се застидети када се Он јави у Својој слави, и сви свети анђели с Њим. Више од наших могућности Он не тражи, а Његове заповести нису тешке; када не би биле по мери снаге, не би их такве давао. Јарам је мој благ, потврдио је Он Сам, и бреме је моје лако! Узмите јарам мој на себе... и наћи ћете покој душама вашим! Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Родите род достојан покајања!

Не мислите, зато што сте на Светој Гори, да ћете одатле право и у рај. Не, од нас се тражи више него од мирских: ми смо лишени брига о породицама, о куповању и продавању. Од свега тога смо избављени, али смо дали завет послушања Самом Господу: да испунимо у свему Његову свету вољу и да се повинујемо старцима и браћи својој манастирској, само ако они од нас не траже нешто што је противно вољи Божјој".

- "Али како то, старче, питали смо ми, свети оци говоре да се без усамљеног тиховања не може стећи покајање, а нас у обитељи има много, па смо много принуђени да свакодневно општимо један с другим?" - "Да, осим покајања нема другог пута на небо. Права тишина рађа подвиг, подвиг рађа плач, а са њима сама по себи иде молитва. Али шта ви можете да чините? У пустињу? Она је недоступна за неспремне. Добро би било негде близу манастира у колиби, али и то тражи своје време и доста снажан дух, такав који се при нападима непријатељским јача, и не подлеже им. У манастиру је борба као с голубовима, а у пустињи је као са лавовима. Пустиња и тиховање су плодоноснији и заиста погоднији за покајање и самооплакивање. Али, рекао сам да није то за свакога. Понекад и ђаволи, видећи да стичемо корист у општежићу, подстрекавају на неумерени подвиг тиховања и једва чујно шапућу: - "будите као богови!" Не подмећу ли нам они даноноћно своје замке? Ако не успеју да нас у почетку победе страстима, они почињу да делују са десне стране, преко жеље за вишим подвизима. Дешава се да нападају неког подвижника, а онда, да га преваре, са очајном дреком о свом поразу беже. Ако тај неразумник као лав са виком јурне за њима са гордим мишљењем да је на крају победио и њих окајање, онда у ствари сам бива побеђен демоном високоумља".

- "Мени је скоро увек било тешко да саветујем одлазак из општежића, осим када је у питању неки јак разлог или искушење. Трпи, бићеш мученик! Истина, код вас у манастиру има много младежи, а они доста штете наносе монасима којима је стало до свог спасења. Ох, свуда је монасима којима је стало до свог спасења. Ох, свуда је тесно! Треба трпети. Господ нам је преко пророка рекао: безаконик нека се обрати од свог безакоња које је починио и нека чува заповести моје, и чини суд и правду и милост, и поживеће и неће умрети (уп. Јез, 18,21). И још: праведник, ако се обрати од своје правде, сва његова правда коју је починио биће заборављена: у свом преступу којим преступи и у својим греховима ће умрети (уп. Јез. 18,24). Значи, у чему нас Господ затекне, у томе ће и судити. Ако затекне у покајном плачу због грехова, несумњиво ћемо бити помиловани и утешени Његовом бесконачном радошћу. Блажени који плачу јер ће се утешити" - "Старче, рекли смо ми, говорио нам је један наш монах да му је приликом пријема у искушенике духовник рекао како ради спасења неодложно треба да се брине о умној молитви. После тога, када је после пострига пошао духовнику, овај је своје речи поновио. Затим, пре свог одласка у вечност, и трећи пут је са још већом упорношћу поновио исте речи!" - "Заиста је тако, приметио је старац, иако се речено можда по особитој нарави односило управо на то лице. Али истовремено то је корисно и за све. Особито за нас монахе то је неопходан и најбољи пут у Царство Небеско, које је у нама још овде на земљи, а затим и у блаженство у вечности!"

- "Како то, оче, кад знамо да су многи од монаха и световњака, не знајући ништа о умној молитви, избављени од вечних мука и удостојени небеских Господњих дарова? У Јеванђељу се узвишују сиромашни и они који плачу, кротки и милостиви, а о умној молитви се тамо не говори ништа!"

- "Једна је ствар бити помилован а друга бити освећен. Једна је ствар бити роб, а друга бити пријатељ коме се поверавају тајне. Једна је ствар са страхом стајати пред прагом, а друга смело улазити у унутрашњост одаја Господњих. А монасима се при постригу молитва Исусова ставља као обавеза, јер се при уручењу бројанице говори: "прими брате, мач духовии који је реч Божја, свагдашња молитва Исусова. Увек у својим устима треба да имаш ове речи: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!" Блажени старац Серафим Саровски је достигавши велики успех у тој молитви, стално саветовао свим монасима да пажљиво воде живот, да се баве Исусовом молитвом. Једном га је посетио младић који је завршио богословију, и поверио старцу своју намеру да ступи у монаштво. Старац му је дао поуку за спасење душе, између осталог и завет да се обучи Исусовој молитви. Говорећи о њој, додао је: - "Само спољашња молитва је недовољна. Бог обраћа пажњу на оно што се дешава у нашем уму, и зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву са унутрашњом, и нису монаси, него погашено угљевље!" За живота старца Серафима у Сарову су сваког новопримљеног монаха одмах обучавали Исусовој молитви. Онај је монах, ко је монах унутра. Зато су свети оци, који су многоструким подвизима обележили трновиту стазу живота, свим силама настојали да људима који од њих траже савет покажу како сав наш подвиг треба да је усмерен на очишћење срца и откривање у себи дароване благодати крштења која се може повратити само дугим напорима и знојем скоро до крви. Ретки су којима је дато спознање о самом себи и својој величини међу свим створењима, о својој ништавности после пада, о повратку изгубљеног доласком Спаситељевим, и о деловању при крштењу свемоћне Божје благодати. Већина ово самопознање стиче посредством читања Светог писма и дела светих отаца и учитеља Цркве, а такође и кроз беседу са људима истинитог духовног живота. Добро је бити сиромашан духом, кротак, милостив, миротворац, чист срцем. Али ако при том нема непрестане молитве, све ове врлине немајући чврсту основу, биће од мале користи. Господ Исус Христос је рекао: Без мене не можете чинити ништа. И још: Ко у мени не остане избациће се напоље... и осушиће се, и: Останите у мени и ја ћу у вама, да многи плод донесете. Молитва је мати врлина. Ако њу стекнемо, онда лако можемо стећи и све друге набројане врлине. Али ако се не будемо старали о молитви тако да она неодвојиво са нама пребива на сваком месту, чак и у сну, како бисмо могли да кажемо о себи: "ми спавамо а срце наше бди" - онда не треба да се обмањујемо лажном надом у било каква друга добра дела која сама по себи већ и нису више добра, ако их чинимо само зато што их добрима сматрамо, како говори свети Петар Дамаскин!"

- "Осенивши подвижника, молитва га мало по мало преображава из немилосрдног у милостивог, кротког и податног на сузе. Коме је до јарости или похоте тада кад га молитва целог испуњава? Схватите да овде не говорим о молитви саборној, или гласној келијној, него о молитви Исусовој коју ум твори у срцу, а не у глави, како то бива са усним молитвама!

Када ум после многих напора уђе у срце и у њему увек пребива, тада престају сва лутања васељеном. Дотле, док је он у глави, лутање је немогуће избећи. У почетку је то веома тешко; и четврт сата принудног држања ума у срцу изгледа као вечност. Ум се упиње да отуда изађе, али мало по мало, уз помоћ Божје благодати и свог трпљења, он се привикава, и на крају ништа одатле не може да га истера!

Једна светогорска обитељ је имала метох близу светског насеља. У одређено време је ради исповести тамошње братије из манастира слат духовник. Тада су сељани духовника позивали да служи молебне, да освећује воду и њихове куће. Ту је он, прилагодивши се простоти сеоског народа, поучавао: - "Слушајте шта ћу вам рећи! Чим сунце гране, одмах устајте, осењујте се знамењем крста и говорите: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, а онда се трудите да се цео дан тако молите. То није тешко, а од тога и посао лакше иде и Богу је пријатније!" Много сличног им је говорио духовник, на корист простом човеку. Једном је после такве поуке пришао млад човек и рекао: - "Оче, прошле године ти си нас исто овако поучавао да се непрестано молимо. Када си отишао почео сам тако да чиним. У мом срцу је постало топло, онда врело, и нешто као да се окренуло!" Духовник је схватио о чему се ради, позвао свог ученика и рекао му: - "Не треба више поуке тамо где је почело дело. Ми учимо оно што сами немамо, а овде у простим људима изобилно делује божанска благодат!"

У манастиру Пантократор се подвизавао један прост старац по занату кројач. Био је веома побожног живота. Беспоговорно је испуњавао све што су му наређивали да учини, али није имао појма о Исусовој молитви. Треба рећи да игуман и духовници, нажалост, веома често, саветујући братију да ступи на пут унутрашњег живота, не објашњавају како да се почне, и како да се спроводи то дело. Тако је и овај старац, немајући представу о вишем животу, испуњавао све што му је савест налагала, као што је и младић Георгије кога помиње свети Симеон Нови Богослов, поштовао сваку наредбу стараца. Једном је манастир посетио неки даскал (учитељ) и по Божјем промислу ступио у разговор са тим старцем. Видевши његово незнање о духовном делању, објаснио му је како почети и бавити се њиме. Старац је одмах прионуо на посао. У простоти свог срца и због велике ревности и будући већ припремљен својим делатним подвигом, ускоро у себи осетио срдачну топлоту, говорећи у умиљењу: - "Исусе, Исусе мој!"

Даскал је видео шта се са старцем десило. Рекавши о томе једном пријатељу он је додао: - "Ето, ми учени све знамо, па и друге поучавамо многоме, а сами шта имамо? Ево, овај старац је прост човек, а тако нас је брзо престигао и сад видимо шта се са њим збива!"

Али је и даскал био пажљивог подвижничког живота: његова савест га је усмеравала, па је тако успламтео љубављу према Богу да се отпремио право у турска насеља где се исповедивши хришћанску веру удостојио да прими мученички крај од муслимана.

Старац је причао још много тога што се није задржало у мом сећању, а понешто ће остати једино у дубини мог срца.

КРАЈ И БОГУ НАШЕМ СЛАВА

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:15:25



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

ШТА ЈЕ О ОЦУ ИЛАРИОНУ ПРИЧАО
ЊЕГОВ УЧЕНИК САВА



Док је отац Иларион још живео у пећини, свратио је код њега неки пустињак. Поговоривши мало о духовним стварима, они су се погостили са мало меког хлеба који је, како изгледа, и донео тај пустињак. Он је обећао да ће се ускоро поново јавити. Али је успео да поново посети старца тек после месец дана. Зато, када је дошао, почео је да моли старца за опроштај због закашњења. Отац Иларион се успротивио: "О чему то говориш? Какве четири недеље? Јуче си био код мене и говорили смо о томе и томе?!" Неко време старци су спорили, сваки доказујући своје, али, сетивши се свежег хлеба који су јели јуче, како је мислио старац Иларион, пошао је да нађе остатак. Међутим, нашао је стари хлеб, тврд као камен. Тада се уверио да је пустињак био у праву. То га је натерало да се замисли, јер је све то време провео у духовном усхићењу, заборавивши на све земаљско.

Једном је отац Иларион испричао случај који му се десио, али тако да се радило о неком другом. Један монах је живео као затворник. Изашавши једном из свог уточишта, видео је демона у монашкој одежди како седи и горко плаче, тако горко, да се једва може наћи човек способан да природно поднесе такву тугу. Затворник му је пришао као човеку, са великим сажаљењем, и запитао га за узрок тако горког плача. Демон је одговорио, да, ево, већ тридесет година моли Господа да му опрости један грех, а Господ не прашта. Рекавши то, опет је ударио у ридање и плач.

Монах га је тешио како је могао, али, када се вратио у келију, напала га је лукава помисао коју је, наравно, убацио исти онај демон: "Ено, човек због једног греха плаче и моли Бога за опроштај, и не може да га умилостиви, а ти си грешио од младости своје, грешио си и непрестано гневио Бога. Шта још за себе очекујеш? Зашто живиш овде, бесмислено траћећи време?"

Али, милосрдни Господ није дозволио да Његов слуга упадне у ђаволске мреже. Затворник је још при тој помисли, чуо глас: "Не веруј демону који те куша. Изађи и реци му: не само да ће за један грех тридесетогодишње покајање умилостивити Господа, него, ако би човек на себи имао грехе целога света, и почео да се каје од свег срца, Господ би примио и трочасовно покајање. Чак би и тебе, Сатану, Господ примио, кад би се ти покајао!"

Када је монах изашао и предао ове речи демону, овај се засмејао и рекао: "А, стари, препознао си ме?!" и одмах ишчезао.

Једном је на Свету Гору побегао бесан пас, и сердари, ма колико да су се трудили, нису могли да га ухвате. Пас је нападао на стоку и на људе. Десило се да је дотрчао и до келије старца Илариона. Старац га је угледао кроз прозор и викнуо оцу Сави да донесе конопац; али пошто се та реч на турском језику може побркати са речју пас, ученик је помислио да му је старац наредио да донесе пса; нимало не расуђујући, потрчао је, ухватио пса за уво и већ је хтео да га доведе старцу. Овај, када је видео пену на губици пса, ужаснуо се и наредио је Сави да га одмах пусти, грдећи ученика. Пас је побегао, не учинивши Сави ништа нажао, а ускоро су га сердари ухватили и убили.

Монах Кирил из Новог скита, постриженик архијереја који живи у Кареји, имао је рођеног брата који је отишао у свет да доведе у ред своје послове, и заувек се врати на Свету Гору. Али се испоставило да су ти његови послови били тако запетљани да нису дозвољавали брзи долазак на Атос, па је он написао брату, молећи га да дође и помогне му, јер се плашио да би у супротном случају могао заувек да остане у свету. Отац Кирил је отишао код свог старца-архијереја да моли благослов, али га није добио. Ишао је и код других духовника, али су они говорили свако своје, тако да он најзад уопште није знао шта да чини.

На крају је дошао и код оца Илариона. Старац га је пажљиво саслушао и, познавши духом како ће се та ствар завршити, рекао: "Иди поново код свог старца и све му испричај, па ако он сада благослови, путуј не сумњајући."

Отац Кирил је тако и урадио. Тек што је са старцем проговорио о свом проблему, архијереј је одмах дао благослов, без обзира на то што је раније тако одлучно одбио. Тада је отац Кирил сишао у Дафну, одакле је требало да отплови кући, али се у то време море силно узбуркало, па се ои уплашио и помислио да на тај пут нема Божијег благослова, вратио се код архијереја и открио му свој помисао. Архијереј, међутим, није примио такво његово тумачење, па је отац Кирил на крају ипак отпутовао.

Пре одласка, он је свратио код старца Илариона, али га није затекао у келији; тада је обесио на врата бошчу са суварцима и отпремио се на пут, Отац Иларион се вратио, нашао бошчу и рекао оцу Сави: "Ове суварке је оставио отац Кирил; он је овамо свраћао, али је сада већ отпутовао, и добро је урадио, јер ће све послове обавити на корист, и пострићи ће монахињу, и брата ће довести на Свету Гору.".

Све се тако и десило: јер, заиста, дошавши кући, он је све проблеме успешно разрешио; и своју сестру је постригао као монахињу. А када су се заједно са братом вратили на Свету Гору, најпре су право отишли до оца Илариона по благослов, а брат је целим путем до старчеве келије осећао неисказан миомирис. Отац Кирил је причао да му је старац предсказао и много других ствари које су се касније догодиле.

Ко је имао веру према старцу, томе се много и откривало. Тако је, на пример, схимонах Никодим, Бугарин, који је живео у манастиру Костамониту, више од петнаест година стално ишао на исповест оцу Илариону и веома га поштовао, видећи на њему обиље благодати.

На дан смрти старца Илариона оцу Никодиму је дошла оваква помисао: зашто он, који толико година већ иде код старца Илариона, још ниједном није тражио да му овај прочита разрешну молитву. И отац Никодим је решио да следећег пута, када пође, обавезно затражи и то. Када је, идућег дана, пошао, сазнао је да је отац Иларион умро, и веома се ражалостио.

После три дана, након топле молитве за умрлога, он је за време јутрења лако задремао и јавио му се отац Иларион, веома лепог лица, светао и радостан. Старац је говорио: "Не тугуј што ти нисам прочитао молитве, него иди код оца Саве, он ће ти их прочитати уместо мене." Отац Никодим је одмах узео торбу и пошао познатим стазама до келије светог Георгија. Тамо је затекао Саву како седи у храму у епитрахиљу, а у руци држи отворену књигу. Отац Сава му се обратио и рекао: "Тебе чекам! Старац ми је наредио да ти прочитам разрешну молитву." Затим је устао и почео да чита по Требнику. Када је завршио молитву, завршило се и виђење.

С овим оцем Никодимом десио се и други случај. Био он једном код старца Илариона у келији светог Јакова, са још једним јеромонахом. Дуго су беседили на разне духовне теме, тако да се разговор неприметно продужио до касно увече. Завршивши разговор, старац је рекао: "А сада, идите с Богом." Они су се збунили помисливши куда сад да крену по таквом мраку, јер је ноћ била без месеца. Али, поштујући старца и не усуђујући се да му противрече, кренули су. Тек што су ступили за двери келије и стали да пипајући силазе низ стрму и вијугаву стазу, одједном их је обасјала светлост, и постало је светло, скоро као дању, тако да су лако стигли до Дионисијата.

За време колере, када су свуда око Свете Горе били образовани карантини, бура је према обали близу Дионисијата нанела чамац пун мирских људи. Они су хтели да изађу на обалу, и да на арсани (пристаништу) сачекају крај непогоде; али, због епидемије, арсанар није могао да их пусти на обалу без благослова игумана. Овај је, међутим, наредио да их не пушта, рекавши нека отплове у карантинску зону на Дафни.

Људи су покушали да објасне како је због буре, и ноћи која се ближила, немогуће туда пловити, што је ионако свакоме било очевидно. Али, њих су одлучно одбили, и одгурнули чамац од обале. И они су били принуђени да са великим напором веслају до суседног манастира.

Неки од братије су негодовали против игумана за такав поступак, и отишли су до оца Илариона да испричају шта се десило. Старац их је умирио, додавши да ће Господ казнити игумана и то двоструко, а на његову корист и уразумљење. На њега ће наићи таква болест, да ће три дана мукати као крава. А пошто су и неки други од братије учествовали у одбијању чамца, на корист свих ће се десити и друга невоља.

После три дана игуман је добио запаљење грла, и то тако да је јаукао, али као крава, и мукао је нељудским гласом тачно три дана.

Када је оздравио, неки од братије су испловили на море да лове рибу, и са њима су биле све манастирске мреже. Дан је био миран, али је изненада наишао силан вихор и море се тако узнемирило, да су они полегали на дно чамца и тамо били као парализовани; чамац је избацило на обалу и разбило га у парампарчад, мреже су све пропале, а сами рибари су се једва спасли. Али то још није све: други чамац који је кренуо да помогне првоме, потонуо је, преврнут буром.

Када су се у Дионисијату братија узнемирила због нечистоће у просфорници, јеромонах Аверкије је био на челу монаха који су устали против такве небриге. Он је први испричао оцу Илариону о томе, и старац је одобрио његову ревност у богоугодном делу, и саветовао му да се непоколебиво држи свог става.

Када су се јеромонаси постепено смирили, јер је игуман обећао да ће у просфорници завести ред, онда је овај стао да на сваки начин прогони Аверкија, као виновника побуне. Хтео је да га протера из манастира. Отац Аверкије је дошао старцу Илариону и рекао му за своју невољу. Старац му је одговорио: "Ти си се залагао за ствар Божију; зато се не бој, ма како те прогонили, јер чак и да те отерају, Господ ће ти за твоју ревност дати све што ти треба." После ових речи старца Илариона, отац Аверкије се смирио; био је миран и када су га заиста протерали из обитељи. А то што је рекао отац Иларион обистинило се, јер када је отац Аверкије дошао у кутлумушки скит светог Пантелејмона, тамо су му дали све - и келију, и хлеб, и све што је неопходно.

После извесног времена, видевши га, отац Иларион је рекао не треба да жали због тога што је протеран, јер Господ чини блаженима прогнане правде ради, и за трпљење ће му дати простране одаје, као царске, и он ће тамо благосиљати Господа, јер је, не жалећи себе, стајао на бранику истине. И шта се затим десило? Ускоро су код оца Аверкија дошли старци из Костамонита и замолили га да буде код њих игуман.

Када је устоличен за игумана, пожелео је да старац Иларион дође и благослови његов нови живот, и да правило како да руководи братијом. Послали су оца Никодима, Бугарина, да позове старца. Када су дошли у манастир, игуман их је дочекао са радошћу; али је старац, предвидевши духом шта ће се десити, стао, и пре него што је овај успео ма шта да каже, почео говор параболом, указујући на пример пророка Самуила: "Господ је наредио израилском цару Саулу да устане против Амалика, који је много зла чинио Израилћанима када су из Египта ишли у обећану земљу, и преко пророка Самуила је наредио да не поштеде никога, ни житеље, ни цара, нити да узимају икакав плен. По речи пророка Самуила, Саул је победио цара Амалика Агага, али није испунио наредбу Господњу: није убио цара, а није истребио ни њихову стоку, него је Израелцима дозволио да најбољи део узму себи. И када се вратио, и хтео да принесе жртву у Галгали, Господ је наредио Самуилу да га изобличи, рекавши да се узима од њега царство, и предаје другом, достојнијем. Тако - рекао је отац Иларион игуману - има да се деси и с тобом!" И ушао је у цркву. Затим, опростивши се, вратио се кући.

После извесног времена игуман Аверкије је дошао на помисао да оде у Дионисијат и помири се са тамошњим игуманом који га је протерао у своје време. Како је ствар стајала, он је требало само да моли за опроштај за вређање које је нанео; али, из човекоугађања, он је на себе узео сву кривицу због побуне поводом просфора, притворно тврдећи како је игуман био у праву. За тај поступак оца Аверкија је сазнала скоро цела Света Гора. Због човекоугађања, Господ је попустио да он, као и цар Саул, упадну у исто искушење, јер, како је цар лишен царства, тако је и игуман лишен игуманства; после неког времена, братија костамонитског манастира отерала је оца Аверкија због неког пропуста.

Један руски монах - отац Варсануфије - био је једном код старца Јефтимија у скиту свете Ане; у разговору су додирнули тему смрти неког монаха. Неочекивано, отац Јефтимије је заплакао и рекао: "Отац Иларион ми је говорио: када чујеш за нечију смрт, ма ко то био, остави сваки свој посао, своје правило и бригу о сопственој души, па се моли и плачи за душом која пролази митарства; јер ми још живимо и можемо се покајати, а душа умрлог више за себе не може ништа да учини, и има велику потребу за молитвеном помоћи."


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:17:14



ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

СМРТ СТАРЦА ИЛАРИОНА



Од детињства, старац Иларион је гајио велику љубав и поштовање према светом великомученику Георгију. Како је сведочио отац Сава, свети великомученик се јављао старцу и штитио га целог његовог живота. Отац Иларион је био крштен у храму овог светога, а своје детињство и младост је провео у манастирима - Табакинском и Џручском - који су посвећени светом Георгију; тако се удостојио и да умре под његовим кровом - у келији светог великомученика.

Док су га обузимали самртнички болови, старац је говорио: "Слава Богу! Ето, ја сам хтео мученичку смрт, али ме Господ тога није удостојио; али је сада послао болест, што може бити и више мучеништва, ако се подноси у трпљењу и преданости вољи Божијој"

Дан пре смрти, отац Иларион је отпустио оца Саву на келију светог Димитрија, да служи литургију; али, за то време му је позлило и он је почео да се моли. Некако у то време отац Сава је чуо глас старца који га је позивао: "Саво, Саво, Саво!" Када се Сава вратио, затекао је старца сасвим занемоћалог, а другог дана отац Иларион је предао душу. Било је то четрнаестог дана, месеца фебруара 1864. године.

У записима оца Саве нису се нашле никакве друге појединости о последњим тренуцима старца Илариона.

Може се претпоставити да је сам отац Иларион, знајући какво је огромно поштовање Руса према њему, из бојазни да једног дана не поставе његове кости заједно са светим моштима, завештао оцу Сави да тајно однесе његово тело и сахрани на неком месту за које Руси не знају. Где су тачно били погребени часни остаци старчеви - не зна се; али је међу разним претпоставкама највероватнија, да је то било у иверском скиту светог Претече, где је отац Иларион живео неко време. Тамо би они највероватније и остали да се није десило следеће:

Отац Сава је, изгледа, открио тајну ученику тада већ почившег друга старца Илариона, оца Венедикта - монаху Висариону Грузину, а можда и још неким монасима, блиским старцу.

Ускоро после смрти старца, отац Висарион је пожелео да оде на његов гроб и помоли се. Претходне ноћи, јавио му се његов покојни старац Венедикт и питао: "Куда се то спремаш да идеш?" Овај је одговорио да жели на гроб оца Илариона, за којим неутешно плаче. Отац Венедикт је на то приметио да старац Иларион није умро - и зашто онда да се иде на гроб? Висарион је ступио у спор, тврдећи да је старац заиста умро, да је он то чуо од његовог ученика и од многих других, који су присуствовали смрти. Отац Венедикт је упорно тврдио да отац Иларион није умро, него је жив, и молио је свог ученика да не верује свакаквим причама. Отац Висарион је онда горко приметио: "Шта је то оче, ти ми се ругаш?" - на шта је отац Венедикт одлучно рекао: "Отац Иларион је жив и налази се заједно са преподобним Атанасијем Атонским." На то се отац Висарион пробудио и осетио како у његовој души расте радост. Дошавши на место где је погребен старац Иларион, он је о свом виђењу испричао оцу Сави.

Пред смрт, отац Иларион је причао старцима Пантелејмонског манастира: "Немојте записивати келију на име оца Саве, он неће хтети да живи овде; навикао је на Малој Ани и ја га отпуштам да се тамо врати." Тако је и учинио отац Сава; ускоро после старчеве смрти он се вратио у келију Христовог Васкрсења, где је живео све до своје смрти, 1908. године.

Међу рукописима се нашао и овај документ, датиран 18. 6. 1867.: "Кто Бог велиј, јако Бог наш: Ти јеси Бог творјај чудеса!"

Ево, испунило се и наше очекивање; ма колико да је ученик оца Илариона крио његове мошти, Господ их је јавио и прославио. Узрок јављању је био тај што су међу Грцима почеле да се шире гласине како тело старчево земља није примила (што се сматра веома рђавим знаком - прим. прев.), па га његов ученик због тога и не откопава. Чувши за то, скитски оци су саветовали оцу Сави да откопа мошти и да их свима покаже, како би ућуткао хулу на његовог старца. А ако то не учини, нека зна да ће грех хуле пасти на њега.

То је убедило оца Саву. На откривање и пренесење моштију он је позвао четири човека, а сам је остао да се моли у келији. На бденије пред Вазнесење, 25. маја, монаси су откопали кости оца Илариона. За време самог откопавања осећали су диван мирис који их је пратио целим путем до скита Мале Ане. Тамо се, у келији ученика, разлио такав миомирис да су се сви присутни задивили - четири Руса и око седамдесет Грка.

После преношења моштију један пустињак је имао виђење: усред бела дана, у пет сати по византијском времену, он је видео светлу куглу, сличну сунцу, изнад келије оца Саве. Кугла је зрачила светлошћу и држала се у ваздуху, не удаљавајући се од келије. То је трајало око један сат. Видевши то, монах је хтео да куглу покаже и другима, али чим је то помислио, она је постала невидљива. Закључио је да су вероватно откривени остаци оца Илариона, па је, покренут љубављу према покојнику, а и необичношћу виђења, пожурио до оца Саве и испричао му како је над његовом келијом видео куглу у виду сунца. А отац Сава је њему испричао како су откривене мошти старчеве, и показао их.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:21:58



Преподобни Јустин Ћелијски

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАРКА ЕФЕСКОГ
Исповедника Православља





Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: "Премудрост Божја све обнавља и прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу" (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: "Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дан. 13,42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским". Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји-Марко Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива "новим Василијем Великим" и "Новим Богословом". Овај његов брат Јаван, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду ,написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити[1].



Свети отац наш Марко, велики светилник који осветљава наш живот у свету и храбри поборник Цркве Христове и опште сунце целе васељене, роди нам се и засија у великом царском граду Константиновом, Цариграду, у коме и одрасте и школова се и у коме на крају, при пресељењу своме на небо, остави своје свето тело. Роди се овај светитељ лета Господњег 1391, у племенитом роду Евгеника. Отац му се звао Георгије, и беше ћакон и сакеларије Велике Црквс Св. Софије, и истовремено учитељ и руководитељ у школи при Св. Софији, у којој су се школовали многи младићи са свих страна царства. Мајка му се звала Марија, и беше кћи честитог и богољубивог лекара Луке, који име божанског лекара и еванђелиста Луке ничим није осрамотио, јер бејаше веома побожан и честит. Обострано порекло Маркових родитеља беше дакле из давнина украшено сваким благородством и богатством и светским сјајем, но ништа мање и богопоштовањем.



Када им се дете роди и препороди благодаћу Духа Светот, то јест светим крштењем, родитељи му дадоше име Мануил, јер је требало да то дсте не добије неко друго име, него као достојно доби оно право име Господа Исуса - Емануил, јер је преко овог светитеља, у ова последња времена, с нама прису-тан Бог и Благочешће (Ευσεβεια = Православље) и светоотачка предана вера (πατροπαραδοτος πιστις). Учитељ и васпитач младог Мануила и у благочешћу и у наукама реторике и математике беше његов отац, кога ће ускоро он сам превазићи и мудрошћу и врлином. И управо је он превазишао оца за толико, за колико је отац му превазилазио остале људе. Тако је отац овога детета доживео оно што сви оци желе да доживе: да их превазићу њихова сопствена деца. Када је малом Мануилу било 13 година умре му отац, но он не прекину учење, него отиде да се учи код још способнијих учитеља и то на дуже време и са још већим трудом. Најпре му је био учитељ и старатељ Јован Хортазменос, који ускоро постаде митрополит Силивријски са именом Игњатије, и који беше човек врло образован и добродетељан. Осим митрополита Игњатија он имађаше још и друге учитеље, међу којима и философа Георгија Гемиста Плитона, и такође познатог Јосифа Вријенија, једног од ученика св. Григорија Паламе. У изучавању наука Мануил се одликовао марљивошћу и брзим напредовањем; но исто тако он беше скромног понашања и смирен, пазећи и на свој начин одевања и на кораке, погледе и говор свој. Није прошло много времена а он је својом даровитошћу и марљивим трудом убрзо прсвазишао у риторској науци и у философији и логици не само све ученике, него и саме учитеље, тако да су му се сви дивили, па чак и сам цар.



По завршетку школе сам цар Манојло[2] призвао га је к себи и учинио га не само својим пријатељем, него и учитељем у многим стварима, и особито у књигама. Мануил је тако стекао назив ритора и постао учитељ и васпитач у школи, којом је раније руководио његов отац. Овде је он учио наукама и Светом Писму многе младе ученике, као што је то раније чинио и његов отац. Међу његовим ученицима у то време беше и Георгије Схоларије, потоњи патријарх Цариградски. Мануил се са сваким трудољубљем трудио у тој патријаршијској школи, но с друге стране он никада није изостајао са свакодневних свештених богослужења у Великој Цркви и то у току целе године, и лети и зими, тако да га је било могуће видети где још у свету пре монаштва проводи монашки начин живота. Он беше сав богоносац и просветљен и беше истински философ још од самог детињства. У свеноћним бдењима и стражењима над собом он је изучавао књиге старих мудрих људи и слагао то знање у себи, а у исто време није изостављао ништа из Божанског Писма и из Свештених Учитеља и Отаца Цркве а да то не изучи са тачношћу и савршено. Живећи још у граду, он је превазишао пустињске отшелнике, јер је чистоту и целомудрије и смрт Христову узео на себе, горећи сав љубављу према Христу, која га ни до саме смрти није напуштала. Није се заносио сујетом и светском славом, нити му је душа била привезана за нешто земаљско, или за неки успех и каријеру.



Када напуни 25 година (око 1418 г.), он не могаше више обуздавати у себи жељу за светом схимом монашком. Зато напусти све житејско и попут великих древних отаца, великодушно раздаде све своје имање сиромасима. Затим смирено узе на себе благи јарам Господњи, који је од детињства желео и лако бреме крста, заволевши пустињаштво, које су волели и Илија и Јован и сви њихови следбеници. Јер пустињаштво и усамљеност мајка су безмолвија (ησυχιας), мајка усамљеничког подвижничког тиховања и унутрашње сталожености и мира и спокојства и усхођења ка Богу и приближења Њему. За место усамљеништва он изабра једно од острва у Мраморном Мору, између Цариграда и Никомидије, звано Антигона (близу Халке), јер та острва беху тада украшена богоносним мужевима и подвижницима. Овде он изабра себи за духовног оца неког особито врлинског подвижника, дивног и чудесног старца Симеона, који га ускоро и постриже за монаха давши му име Марко. Овај искусни старац упути младог монаха у подвиге и врлине монашког живљења, а особито у духовни подвиг духовног и молитвеног созерцања, којим је недавно тако сјајно таворски заблистало атонско монаштво на челу са Св. Григори-јем Паламом, кога је свети Марко необично поштовао и славио.



Својим одласком у монаштво Мануил је иза себе оставио неутешну жалост сродницима и блиским пријатељима, а такође и самом цару, који га је волео и требао његову мудрост и знање. Ожалошћени су били и великаши и клирици и његови млади ученици и уопште сви у отаџбини, јер су његов одлазак из света сматрали за опште осиромашење и губитак многих добара. Уз то ни њихове посете монах Марко није примао, пошто је, живећи у молитвеном тиховању, избегавао да се виђа са било којим од сродника и познаника. У то време на острво Антигону дође код истог старца и ступи у послушање Марков школски друг Доротеј, син сакелара Велике Цркве Валсамона, човек украшен знањем и васпитањем и нарави веома благородне. Њих двојица беху познаници још од детињства и беху дали један другоме реч да ће бити заједно монаси. Доротеј је већ био остварио свој циљ, јер је живео као монах једно време у Јерусалиму и на гори Божјој Синају, но сада се оба њих састадоше на овом острву и живљаху код једног истог оца и наставника. На том острву у самоћи проживе свети Марко око 2 године са великом духовном радошћу у подвизима. Но ова свештена заједница не могаше дуго остати у овој усамљености и тишини, јер пре но што се напунише две године, а по зависти непријатеља и по општој злој несрећи народа или, боље рећи, због тадашње неразумности и безвољности које су усталасале и потресле сву твар, а особито због наиласка нове агарјанске звери, - светитељ мораде напустити то место и преселити се у Цариград. Огромна турска војска беше заузела сву малоазиску област Витиније и дошла до Босфора, тако да је била велика опасност за житеље ових такозваних Принчевих естрва, због чега је и овај светитељ са својим духовним оцем и наставником морао прећи из самоће у град у чувени Мангански манастир св. Георгија, где је прoдужио свој тихи молитвено - подвижнички живот.



Живљењу преподобног Марка у овом манастиру ко ће се достојно надивити, и то: његовој крајњој суровости у подвизима (σκληραγωγια), у посту, у бдењу и свеноћном стајању, у борби са невидљивим противницима и у победи над њима. Јер он говораше често да се Богу ничим не угађа тако као злопаћењем. Овде је светитељ упражњавао сваку врсту врлине, да би се преко врлина добро уздигао у созерцање, у свештена просветљења (ιερους φωτισμους) и божанска обасјања (θειας ελλαμψεις), што се заиста с њим и десило. Тако је он постао сав честит и боголик (ολος θεοειδις). Јер ко је други икада више уризничио у себи ону свештену четворицу духовних елемената општих врлина, које сачињавају и украшавају разумну душу, избегнувши при томе крајности и с једне и с друre стране? А те врлине су: постојаност и достојанственост храбрости, искреност праведности, смерност целомудрености и савршенство разборитости. Или, ко је икада већма од њега гњев окретао једино против греха и против духовног змаја, а хтење потпуно управљао ка Богу и ка добру? Или, ко је чедност, девственост, ствар натприродну и равноанђелску, већма желео из детињства од њега, и стекао је себи за пријатељицу и сажитељницу кроз цео живот? А он је управо то успео: да честим старањем постигне девственост чак и у самим покретима ума, као неко невештаствено и бестелесно биће. Зато је он у ово време подвизавања имао чист ум, просвећиван још и Божанским Писмима и делима светих Отаца, те је тако, просветљен божанским обасјањима, многе богонадахнуте књиге написао[3]. Овде је у овом манастиру свети Марко био посвећен у чин јеромонаха. Тајну свештенства он је примио са крајњим смирењем и побожношћу, и то на молбе и наваљивања многих: Када је затим приносио Богу бескрвну жртву свете Евхаристије, свима који су га гледали чинио се сав као ван себе, сав просветљен (πεφωτισμενος), сав као да путује негде, свештенодејствујући Богу као неки анђео у телу.



Но ма колико да cу били велики и славни досадашњи подвизи светога, од сада почињу још већи и славнији подвизи његови и храбре борбе и светле победе овог преславног борца. Јер у ово време бедном и јадном народу православном предстојало је да, са другим залима и недаћама претрпи још и несрећу црквену, тојест ону лукаву замишљену и зло склопљену унију с Латинима. Јер у ово време цар Јован VIII [4] помисли да ће помоћи своме угроженом од Турака царству тиме што ће склапањем уније са Римом добити од папе Римског помоћ, и зато поче да се припрема и да изабира најбоље учене људе свуда по великоме граду. Тада одмах би назначен овај свети Марко за митрополита Ефеског, но он се тога избора прихвати тек после многих умољавања и нагоњења, и то, како сам он каже, једино из послушања Цркви у овим тешким временима. Ово би 1437. године. Тако онај, који је стајао изнад свих почасти, постаде велики архијереј Великог и Првог Архијереја, и ревносни пастир Пастиреначелника Христа. Од тада он се показа свима као нови Велики Василије, и сви га тако називаху.



У групи епископа, клирика и лаика, који бише одређени да иду у Италију (а међу којима беху и учени Висарион Никејски и философ Гемист Плитон и други), свети Марко, сада већ митрополит Ефески, би назначен испред свих других за егзарха сабора источних отаца, а уз то још он би одређен да замењује патријарха Александријског и патријарха Јерусалимског, а и патријарха Антиохиског. Пред полазак за Италију рекоше светом Марку као егзарху сабора источни архијереји: "Старај се да покажеш и племениту храброст коју имаш за наше благочестиве догмате, и ученост (λογιοτητα) коју си, помоћу Божјом, стекао кроз учење и брижљиво старање". И заиста, свети Марко се показао у Италији као храбри и непобедиви : лав, или као мач оштар с обе стране, који сасеца сваки лажни и зли кукољ из чисте пшенице свештених догмата Цркве, или још као громогласна богонадахнута труба правилног богословља и неотступни бранилац одредби и догмата светих Отаца и Васељенских Сабора.



На сабор у Италију кренуо је и сам цар Јован Палеолог са царским Синклитом, а с њим и стари Патријарх Јосиф са малим бројем епископа и малим бројем клира свога. Крајем 1437. године кренуше они морским путем и стигоше у Венецију а затим у Ферару у пролеће 1438. године. Када папа Евгеније отвори сабор у Ферари, прва реч би поверена светоме Марку. Он тада отвори светоотачка своја уста и кратко и јасно рече папи и осталим западним епископима и богословима: Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, тyђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства. "Зашто, говораше папи и Латинима свети Марко, окривљујемо Оце, када противно њиховим заједничким предањима различито мислимо и говоримо? Зашто сте њихову веру прогласили непотпуном, и уводите вашу - тобож савршенију? Зашто, противно Еванђељу које смо примили, проповедате друго Еванђеље? Некада смо ми у потпуности говорили једно исто, и међу нама није било раскола, и тада смо ми, обе стране, били сагласни са Оцима; сада пак, када већ не говоримо и не верујемо једно, како можемо бити заједно? Ми православни и сада говоримо и верујемо оно исто што и раније, и сагласни смо како сами са собом тако и са Оцима и нашим и вашим, ако вам је жеља да признате истину. Ви пак, увевши новине у веру, показујете самим тим да сте несагласни пре свега сами са собом, затим са заједничким светим Оцима и на крају, са нама. И зашто да се не вратите на ону добру сагласност која ће вас показати да једно исповедате и у односу према самима себи и према нама и према светим Оцима, и тада ће нестати раскола, и сабраће се раздељени, и учиниће се свако добро?"



Ове речи светог Марка беху речи истините љубави. Оне нису одбијале потребу сједињења, само су истицале да се најпре имају одбацити јеретичке заблуде римске и онда тек може доћи до сједињења у Истини Божјој, и вери Православној. Али гордима и духовно глувима ове речи изгледаху као осионост светог Марка, јер њима не беше стало до Истине и до вере апостолске и светоотачке.



То се видело већ при првим богословским разговорима у Ферари, где је реч била о погрешном латинском учењу о загробном стању душа умрлих, које се душе, по њиховом учењу, тобож саме тамо очишћују и искупљују огњем, док Православни говораху да се душе спасавају само благодаћу Божјом по молитвама и литургијама свете Цркве на земљи.



После тих првих разговора свети Марко је увидео да римским схоластичарима и голим препирачима није стало до Истине, него они гледају ко ће дуже говорити и надговорити другога, без обзира на логику истине и на свето Предање Отаца, и зато је био решио да се већ тада врати натраг. Но под притиском цара, и по лукавој политици папе, сабор се настави и ускоро би пренет дубље у Италију, у град Флорентију. У даљим разговорима и расправљањима са римским богословима свети Марко је доказивао њима сву неоснованост латинског додавања речи Символу вере по којој би Дух Свети тобоже исходио и од Сина (Filioque). У овим првим расправљањима светог су Марка подржавали и Висарион Никејски и Исидор Кијевски, но они брзо узеше на себе улогу издајника Православља, и напустише светог Марка. Од тога се светитељ ни мало не уплаши, него попут Максима Исповедника и Григорија Богослова, он у прах развејаваше сва латинска јеретичка учења о Духу Светом, о Божјој суштини, о папском првенству, о светој Евхаристији, и о осталим догматима. Свсти Марко нипошто није допуштао да се од било кога мењају свете одлуке светих и Васељенских Сабора и богонадахнуто учење светих Отаца Црквс. Он је силним и јасним гласом својим и светоотачком благодатном логиком као паучину кидао и разбијао све софистичке заплете и силогизме латинске и схоластичке, и разобличавао сва њихова лукава и подла подметања и извртања. Јер он је изванредно добро познавао Свете Оце, које су латини извртали и фалсификовали, и није дозвољавао да празна схоластика и сува дијалектика изврћу и упропашћују свете догмате Светих Апостола и Отаца и Сабора. У православном учењу и догматима, а особито у догмату о исхођењу Духа Светог само од Оца, свети Марко је почињао од самог Првог Богослова и Вође (Καθηγουμενος) свих благослова, тојест од самог Бога Логоса који је јасно рекао: "Послаћу вам утешитеља од Оца, Духа истине који од Оца исходи" (Јн. 15,26). Затим је он на основу Светих Отаца доказивао Латинима у какве су јереси запали мењајући Символ вере Никејског и Цариградског I и II Васељенског Сабора и учећи погрешно о Светом Духу и о нетварним Енергијама Божјим. Синови лажи (οι του ψευδους υιοι),они нису хтели послушати глас Истине, него су остали у својој јереси и својој гордости. За време препирања о вери између светог Марка и Латина, неки римокатолички монаси, који беху присутни и слушаху ту дискусију, гласно повикаше на сабору: "Грци поседују истину вере и сачували cу праве догмате".



Недостало би нам времена ако бисмо хтели све подвиге светога Марка изложити. Јер он и глад трпљаше, и ругања и потсмевања од Латина и од издајица православних. Но њега све то, као и присиљавање царево и лукавост папина, не могаху поколебати у вери Отаца Православне Цркве. Он не прихваташе нечовечно и нехришћанско уцењивање Православних - које чињаше папа својим лажним обећањима односно помоћи, потребној цару ради спасења царства од Турака. Још мање прихваташе свети Марко да се о истинама вере одлучује гласањем. И то не само због тога што Православни беху дошли у малом броју, него пре свега због тога што се Истина Божја не мери бројем и количином гласова, него Еванђељем, Апостолима, Оцима и Саборима. А ту Латини не могаху одолети светом Марку. Када увидеше и цар и папа, и још неке издајице Православља око цара, којима је папа обећавао кардиналске чинове ако прихвате латинску веру, они онда одлучише да упркос противљења светог Марка и Антонија Ираклијског и још два епископа, склопе неку унију са папом, ма и по цену издаје Православне вере. Тада свети Марко изложи писмено своје православно исповедање вере да 6и тако Православље остало непобеђено и он оправдан пред Црквом и историјом, на посрамљење свих издајица око њега. За ове издајице Православља, међу којима предњачаше Висарион Никејски, говораше свети Марко бранећи православно учење о Духу Светом: "Ми православни заједно са св. Дамаскином и свима Оцима, не говоримо да је Дух Свети од Сина (него од Оца), а они заједно са Латинима говоре да Дух јесте од Сина. И ми са божанственим Дионисијем Ареопагитом говоримо да је Отац једини извор надсуштаственог Божанства, а они са Латинима говоре да је и Син - извор Св. Духа, искључујући тиме Духа из Божанства. И ми, са Григоријем Богословом разликујемо Оца и Сина узрочношћу (тј. својством бити узрочником), а они са латинима сједињују их и смешују у једно том узрочношћу. И ми са светим Максимом и ондашњим римљанима и западним Оцима не чинимо Сина узрочником Духа, а они Га у својој одлуци о унији називају по грчки узроком, а по латински начелом Духа. И ми, са философом и мучеником Јустином, говоримо као што је Син од Оца, тако је и Дух од Оца, а они са Латинима говоре да је Син од Оца непосредно, а Дух - посредно (и тиме понижују Духа Светог). И ми са Дамаскином и свим Оцима исповедамо да људима није дано да тају у чему је разлика између рођења и исхођења божанског, а они са Томом Аквинским и Латинима говоре да рођење бива непосредно а исхођење - посредно"!



Тако је свети Марко доказивао да прихватање латинског учења доводи до тога да се признаје да Дух Свети има два начела, а тиме се уводи двоначелност у самом Богу, што је бесмислица и јерес противна целокупном Хришћанском Откривењу и Хришћанској Православној вери. Зато своје Исповедање вере он овако завршава: "Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе, да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо са онима који су нарушили свети и божански Символ вере, и Сина уводе као дpyror узрочника Светога Духа? Јер остале њихове (латинске) заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, ја остављам за сада. Да ми се не деси, о! Утешитељу Благи, да икада тако одступим од себе и од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим, односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар - праву веру (την Ευσεβειαν = Православље)".



После тога стадоше и Патријарх и цар и други епископи наваљивати на св. Марка, да учини неке уступке и направи неки компромис по начелу икономије ради тобожњег добра државе и народа. На то им свети Марко одговараше: "Ствари вере не допуштају никакво попуштање и икономију. То је као кад би казао: отсеци себи главу па иди куда хоћеш. Никада, о човече! оно што се тиче Црквс, нерешава се компромисима. Јер не постоји нешто средње измећу истине и лажи". У то време, 10. јуна 1439. године, умре етари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње "завештање" цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: "За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и то - ако би он био православан". Но папа као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: "Дакле, ништа нисмо урадили!" Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: "Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти . . . А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?" Тако се свети Марка избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.



Избавивши се тако по великом промислу и заштити Божјој из латинских беда и опасности, са сјајем и славом исповедника светитељ Божји се врати у отаџбину. И би дочекан од свих и свакога у Цариграду као проповедник и сведок (μαρτυς - мученик) Истине. Сакупљени православни народ свих узраста и сваког звања поздрављао га у престоници, и клањао му се тражећи од њега неку реч благослова и побожне поуке. Јер православни и верни народ нипошто није хтео да призна ни да погледа оне издајице Православља, и никако није учествовао на багослужењима са тим отступницима од вере. И поред свег насиља царске власти и присутних папских легата унија није могла бити спроведена, нити је ишта значила за народ и верни клир, на челу са светим Марком. Гоњен, а да би дуже штитио Истину и више помогао Цркви, свети Марко напусти тајно Цариград и отпутова својој под Турцима поробљеној пастви у Ефес. Така је он као пастир душу своју полагао за овце своје, угледајући се на Истинског и Првог Пастира Христа.



У својој митрополији у Ефесу светитељ је са љубављу и пожртвовањем похађао ово духовно наслеђе светог великог Еванђелиста и Апостола Јована Богослова, путујући непрестано по народу, иако беше слабог телесног здравља. Он посећиваше постојеће храмове и поправљаше порушене, а особито поправи свој Митрополитски храм и зграде око њега. Затим рукоположи свештенике и постави духовнике; штићаше невољнике и оне којима незнабожни Турци чињаше неправде; помагаше удове и сироте, мољаше и прећаше, поучаваше и утврђиваше, постајући свима све, по речи Апостола. А када све уреди што је било пoтребно стаду, он зажеле да се повуче у мир и спокојство, и зато крете на Гору Атонску да тамо у миру оконча свој живот, изнурен уз то и тешком болешћу. Но када лађица којом иђаше пролажаше покрај острва Лимноса ( у Егејском Мору), одмах би препознан и ухваћен од царских власти и би бачен у тамницу, где проведе око две године (од 1440 - 1442). У тамници он показа чудну великодушност и издржљивост, иако беше врло мучен и лишаван и оног најнужнијег за живот. У то време настаде турска опсада утврћења Лимноса, где народ много страдаше од опсаде и глади и пљачке и смрти. Светитељ је много туговао због свега тога и делио судбину са народом, женама и децом, молећи се Богу за спасење и избављење овог јадног Православног живља. Благодарећи његовим богоугодним молитвама народ би заштићен помоћу Божјом, те нико од људи не погибе приликом страшне опсаде, у којој напротив многи Турди изгибоше. Народ за то благодараше Бога и приписиваше своје чудесно избављење молитвама Божјег слуге и архијереја Марка. У исто време свети Марко продужи и одавде борбу за свето Православље пишући на многе стране и утврђујући верне људе, а осуђујући лажну унију. У једном свом писму он је тада писао: "Кад не би било гоњења, ни Мученици не би просијали, ни Исповедници не би добили венце и победе од Христа, и не би својим подвизима учврстили и обрадовали Цркву Православну".



По истеку две године, овом новом Исповеднику би дозвољено да се врати у Цариград, где он би дочекан од верних као општи спаситељ и добротвор и учитељ, и као велико светило живота нашег на земљи, и тихо пристаниште, и чврсти темељ вере. Он беше отац за све Православне, руководитељ и учитељ, исправитељ нарави и добри саветник, законодавац у вери и ризница правог богословља, извор мудрости и општи заштитник (Προστατης) истините Цркве; изобличитељ какодиксије (=злославља) и непобедиви поборник Православља. Благодарећи њему многи из уније бише повраћени Православљу, а особито када под његовим утицајем Патријарси Александрије, Антиохије и Јерусалима саборски осудише унију 1442. године на сабору у Јерусалиму. Они осудише и одлучише од Цркве унијатског патријарха Митрофана, и самом цару запретише одлучењем, ако се не одрекне туђих лажних догмата. Исто тако и у Русији би осуђен и протеран митрополит Исидор, који беше потписао унију, док у Српској Цркви нико не беше ни пошао нити пристао на унију. Ликујући због свега тога свети Марко говораше: "Благодаћу и силом Божјом псевдоунија се ево распада"!



Поживевши богољубиво и у свему блистајући од детињства до смрти, а нарочито у исповедању и штићењу светог Православља, свети Марко се престави у Господу 20. јуна 1444. године у 52. години живота. Пред смрт је понова живео у свом манастиру Светог Георгија, званом Мангански, где се упокојио после теже болести, која је још док беше у Флорентији била узела великог маха. Ова болест, а још више апостолска брига његова за све Цркве, разједале су здравље његово, но не и његов дух и крепост душе. Његов ученик Генадије Схоларије говораше да кад би се свод небески срушио, ни тада се његова праведност не би поколебала, и моћ те праведности не би изнемогла; и душа његова не би се изменила, нити би се мисао његова раслабила у било каквим искушењима. Пред саму смрт светитељ је много говорио присутнима молећи их и отачки им заповедајући да се брину о Цркви и црквеном стању и поретку, о црквеном благочешћу и отстојавању правилних црквених догмата, и о уништењу овог новог празнословља око уније. Особито је саветовао светитељ свог ученика Георгија Схоларија, потоњег Патријарха Генадија, поверавајући му да продужи борбу за Православље,и упозоравајући га на ову истину: "Кварење Васељенске вере јесте општа пропаст". Свој пак став према унијатима светитељ исповеди непоколебиво и у самом часу смрти: "Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима, такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве". Затим помоливши се за све присутне и спокојно испруживши руке светитељ рече: "Господе Исисе Христе, Сине Бога живога, у руке твоје предајем дух свој". Тако отиде ка Ономе Коме је толико послужио у животу, речи и делу, и о Коме је тако благочестиво богословствовао (ευσεβως εθεολογησεν). Тело његово свечестно, чисти храм најчистије душе, би удостојено славног погреба, какав беше и погреб св. Василија Великог, и би положено у манастиру великомученика Георгија. А исповедништво и вера и речи светога Марка живе и после његовог блаженог уснућа као изобличење свима неправославнима (τοις αντιδοξοις). Нама пак православнима остају да живе и светле и руководе нас ове свете речи светога Марка: "До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми - који смо синови и ученици Васељенских Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја незнам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба - нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери - ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само - једини Бог, Који нам је и Сам и кроз Своје ученике предао ту веру"! (Послан. игуману Ватопеда).



Његовим светим молитвама, Христе Боже наш, и свих светих Твојих Учитеља и Богослова Отаца, сачувај Цркву Твоју свету у Православној вери и исповедништву.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:24:07



СВЕТА БЛАЖЕНА МАТРОНА МОСКОВСКА





Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку. О томе да ће дете бити нешто посебно остало је сведочанство са њеног крштења. Када је свештеник спустио Матрону у купељ, сви присутни су угледали над дететом миомирисни дим. Свештеник отац Василије, кога су мештани сматрали за праведника, био је веома изненађен:

"Многу сам децу крстио, али овако нешто доживех први пут. То ће дете бити у Богу свето". И додаде да ће дете њему предсказати дан смрти. То се касније и десило. Једне ноћи Матрона рече мајци да је отац Василије умро. Уплашени родитељи отрчаше до цркве, и заиста, отац Василије се упокојио у Господу.

Девојчица је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона рече:

"Па ја имам свој!"

Матрона није била само слепа, она је рођена потпуно без очију! Очне дупље су јој биле затворене очним капцима, као код оне птице која се јавила њеној мајци у сну.

Деца су је задиркивала, ругала јој се, гурала је у јаму да виде како ће се јадна извући. Зато је веома рано престала да се игра са децом, проводећи скоро читаво време у кући. Већ са седам-осам година код ње се открио дар исцељивања и прозорљивости. Кућа њених родитеља била је близу Цркве Успења Пресвете Богородице, лепог храма, јединог за десетак околних села. Благочестиви родитељи су веома често посећивали богослужења водећи увек Матрону са собом. Кад је поодрасла, почела је сама да одлази у храм, па је убрзо научила молитве. Када би се њеној мајци омакло из сажаљења "моје јадно несрећно дете", она би одвратила са чуђењем: "Зашто сам ја несрећна? То су Миша и Вања несрећни".

Од раног детињства Бог је обдарио Матрону даром прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе. Од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Почели су да долазе болесници и други невољници из удаљених места. Желећи да се захвале девојчици, остављали су родитељима намирнице и поклоне. Тако је то нежељено дете постало хранитељ породице.

Касније, Матрони се пружила прилика да путује. Ћерка оближњег спахије, благочестива Лидија Јањкова водила је девојчицу са собом на ходочашће у Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву лавру, Петроград и до других светиња Русије. Посетиле су Кронштат. После завршетка Свете литургије, Свети Јован Кронштатски замолио је вернике у Свето-Андрејевској цркви да ослободе пролаз до амвона 14-годишњој Матрони, речима: "Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије". Свети праведни отац Јован није објаснио своје речи, али је свакако тиме предвидео да ће Матрона служити Русији и руском народу у најтежа времена безбожног бољшевичког прогона Цркве.

Кад је Матрона напунила седамнаест година изненада су јој се одузеле ноге. Ево како је она сама описивала тај тренутак: "После причешћа ишла сам кроз цркву и знала да ће прићи жена која ће ми одузети моћ ходања, али је нисам избегла јер је то била воља Божија". И до краја живота остаде одузетих ногу. Али никад није роптала на Бога, већ је покорно носила тај тешки крст.

Још у младости Матрона је предсказала револуцију: "Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда ти". Нека спахиница је непосредно пре револуције купила у Себину кућу и дошла код Матроне да јој каже како је наумила да подигне звонару. Матрона јој на то рече: "Ништа од тога неће бити". Тако се и десило.

За Цркву Успења Божије Мајке, настојањем Матроне била је насликана икона Божије Мајке "Помоћ несрећницима". Ево како се то десило: Једном је Матрона замолила мајку да се обрати свештенику, јер он у библиотеци, у том и том реду полице има књигу са том иконом. Свештеник се веома зачудио јер је то била истина. Матрона је рекла да ће наручити такву икону, али наравно, имати такву икону било је јако скупо.

Она је благословила жене да скупљају прилоге по околним селима. Многи су радо давали колико су имали, али је један мужик дао преко воље само једну рубљу, а његов брат само једну копејку шегачећи се. Када је Матрона пребирала тај новац, издвојила је рубљу и копејку рекавши: "Мајко, врати оним људима овај новац, он квари остале паре". Кад је сакупљено довољно новца наручена је икона од иконописца из Епифаније. Матрона га је питала да ли може да наслика такву икону. Он је потврдио, али после доста времена признаде да му ништа не полази за руком. Матрона рече иконописцу да се покаје за своје грехе, исповеди се и причести. Тек кад је послушао, икона је била урађена. Матрона се читавог живота није растала од ње. Икона је била завршена око 1915. године, и убрзо је постала позната светиња овог храма и народ је поштовао јер је била чудотворна. Та икона се данас налази у Покровском манастиру у Москви, где почивају и мошти Блажене Матроне. Блажена Матрона је целог живота била окружена иконама.

У цркви, у коју је ишла кад је била у Москви, тачно је знала где се која икона налази. Једном јој је неко рекао да је штета што не види сву красоту Божијег света. На то је Матрона одговорила да јој је једном Бог отворио очи и показао цео свет, и звезде на небу и све што је на земљи: планине, реке, зелену травицу, птице...

Блажена Матрона је била потпуно неписмена, зато је следеће сведочанство о њеној видовитости још необичније. Једна познаница Матроне, Зинаида В. Жданова, сећа се како јој је блажена помогла.

"Ја сам 1946. године морала да браним свој пројекат зграде Министарства флоте. Мој ментор стално је цепидлачио, није ме примао на консултације и све је било јасно, намеравао је да обори пројекат. Чак ми је и претио комисијом. Вероватно је знао да ми је отац у логору. Тај рад ми је био од животне важности јер сам издржавала мајку. Матушка Матрона ме је тешила и обећала своју помоћ. Једне вечери, док смо пиле чај, рекла ми је да ћемо прошетати Италијом, Фиренцом и Римом, да погледамо дела њихових великих мајстора. И стаде да набраја и описује улице, зграде! Код палаче Пити она ми скрену пажњу на сводове и неке друге детаље који ми могу послужити у доради пројекта. Та њена видовитост ме страшно потресла. Рано ујутро сам дотерала пројекат и он је прошао одлично!"

Много је људи долазило код Матроне да тражи помоћ. Један сељак из суседног села тражио је, преко других људи, да га исцели. Матрона је поручила да он допузи у њено село (удаљено 4 километра), па ће се помолити за њега. Његова вера је била толико снажна да је он то учинио, а назад је отишао на здравим ногама.

Помоћ коју је пружала Блажена Матрона болесним људима била је заснована на њеној вери и њеним молитвама и није имала ничег заједничког са такозваним народним надрилекарима, враџбинама, магијама, биоенергетичарима. Зато су они мрзели Блажену и чинили јој свакојаке пакости, нарочито кад је прешла у Москву.

Матрона је, у првом реду, помагала заједничком молитвом. Прелазак у Москву био је донекле изнуђен, јер су њена браћа постала партијски активисти и долазак побожних људи у њихову кућу није им био по вољи, а могао је да има и нежељене последице. Тако је Блажена Матрона 1925. године напустила родни дом и преселила се у Москву коју је веома волела и називала је "светим градом и срцем Русије". Тако је почео нови период у животу Матроне, период скривања (неколико пута је једва избегла хапшење) и сељакања код познаника и побожних људи. Пре рата матушка је живела код свештеника Василија и његове попадије Пелагије, док нису ухапшени. Једно време боравила је у бараци од шперплоче, где јој се вода смрзавала у посуди и где јој се залеђена коса лепила за зид... Најдуже је боравила (1942-1949.) на Арбату, код оне Зинаиде Жданов (којој је помогла око пројекта) и њене мајке. Она није могла добити "прописку", тј. одобрени боравак у Москви, тако да јој је претила непрестана опасност од милиције. Међутим, она би неколико дана пред њихов долазак прелазила на друго место, штитећи тако и оне људе који су јој пружали уточиште. Једном се десио и овакав случај. Неко је из комшилука пријавио да слепа жена прима и лечи људе. Послат је милиционер да приведе прекршиоца. Када је ушао у собу и хтео да ухапси Блажену, она му рече: "Ја сам слепа и непокретна, не могу ти побећи. Него ти трчи брзо кући, јер се тамо десила несрећа". Зачудо, он је послуша, похита кући и затече пожар и своју жену већ захваћену ватром. Срећом, стигао је на време да је пребаци у болницу. Кад су га у станици упитали да ли је покупио слепицу, он им одговори да није, а и неће, јер му је чудом спасила жену.

Боравећи у Москви, Матрона је често одлазила у своје село, или су је звали да помогне некоме, или би се ужелела своје мајке и својих најближих. Иначе, њен живот је текао прилично једнолично, преко дана сусрети са људима, а ноћу молитва. Као и подвижници старих времена, она никад није припремала постељу, већ је само дремала између две молитве са главом на длану уместо јастука. Тако су пролазиле године.

Једном приликом, године тридесетдевете или четрдесете, Матрона рече: "Ево ви се стално око нечег свађате, никако да се нагодите, а рат само што није почео. Многи народ ће изгинути, али наш руски народ ће победити".

Почетком 1941. године, сестра З. Жданове Олга Носкова упита матушку да ли да оде на годишњи одмор (добила је упут у одмаралиште, али јој се није ишло зими). Матушка одговори: "Иди одмах, јер после дуго, дуго неће бити никаквих годишњих одмора. Биће рат. Победићемо. Москву непријатељ неће освојити. У њој ће бити само нешто пожара. Из Москве не треба одлазити".

Кад је почео рат Матрона, која је духовно могла да се налази на више места, често би понављала да је невидљиво присутна на фронтовима и да помаже ратницима. Она је предвидела да Немци неће заузети град Тулу и њено пророчанство се обистинило.

У току дана Матронушка је могла да прими педесетак људи који су јој долазили са својим душевним и телесним невољама. Ником није одбијала да пружи помоћ, али је препознавала оне који су јој долазили са злим намерама. Неки људи су долазили мислећи да је она народски лекар који може да скине урок, али би брзо схватили да је пред њима Божији човек који их враћа Цркви. Матрона никад није наплаћивала своје услуге. Она је гласно читала молитве, најчешће оне најосновније - "Оче наш", "Да васкрсне Бог", деведесети псалам и друго.

Пружајући исцељење невољницима матушка је тражила од њих да верују у Бога и да не греше више у животу. Са каквим невољама су хрлили људи к њој? Па, са најобичнијим, свакидашњим, као што су тешке болести, опасност да се распадне породица, тешкоће на послу, прогони и слично. Једна од жена блиских Матрони, П. С. Аносова, која је често посећивала свог брата на клиници за нервне болести, испричала је следећи догађај: "Једном, кад сам ишла код брата, са мном је путовао један брачни пар - ишли су по своју ћерку. И у повратку смо путовали заједно. Одједном је та осамнаестогодишња девојка почела да лаје. А ја кажем њеној мајци: "Жао ми је вас. Ми сад пролазимо поред Царицина, хајде да одведемо вашу ћерку код Матроне..." Отац девојке, генерал, ни да чује. Али мајка, као мајка, пристаде и ми свратимо код Матушке... Кад су девојку довели пред Матрону она се сва укочи, стаде Матрону пљувати, отимати се од родитеља. А Матрона каже: "Пустите је. Сад ће је проћи". Девојка паде, поче да се ваља по поду, бљујући крв... Али се убрзо умири и заспа. Спавала је три дана и три ноћи, а кад се пробудила била је потпуно здрава".

З. В. Жданова прича да је 1946. године у њихов стан, где је тада боравила Матрона, дошла једна жена, која је је била безбожник. Користећи свој високи положај она је болесног сина водила лекарима широм Европе, али му није било лека. "Чула сам за вас и дошла сам да тражим помоћ као очајна мајка. Немам више коме да се обратим". Матрона је упита: "Ако ти Господ исцели сина, хоћеш ли поверовати у Бога?" Жена одговори: "Ја, нажалост, не знам шта је то". Тада Матрона затражи воде и у присуству несрећне мајке стаде наглас да чита молитву над водом. Пружајући затим ту воду мајци, Блажена рече: "Иди одмах код њега у болницу, договори се са болничарима да га чврсто држе. Он ће се отимати, али ти настој да му ову воду сипаш у очи и свакако у уста".

Жданова се даље присећа: "Нешто касније брат и ја смо били сведоци када је та жена опет дошла код Матроне. Она се на коленима захваљивала матушки, јер је њен син потпуно оздравио. Кад је дошла у болницу урадила је све онако како је Матрона тражила. Када су јој извели сина, пошла је према њему. Бочица са светом водицом била јој је у џепу. Син се отимао и викао: "Мама, баци оно што имаш у џепу, немој да ме мучиш!" Жена се пренеразила откуд син зна шта она има у џепу. Хитро извадивши бочицу, попрскала га је по очима, а успела је да погоди и уста. Син се одједном умири и за неколико дана био је отпуштен са клинике."

И многа још чуда и исцељења чинила је Блажена матушка Матрона, помажући несебично људима.

Каквом су запамтили Матрону људи који су јој били блиски? Била је ситна женица, са малим скоро детињим рукама и ногама. Седела је обично прекрстивши ноге на кревету или на великом сандуку. Благо, просветљено лице, благи глас.

Она је пружала утеху болеснима, миловала их је по глави, често би их прекрстила, понекад се шалила, а понекад, богами, знала и да их строго прекори. Никад се није жалила на своје муке и невоље. Она никад није проповедала, никад није подучавала. Давала је одређени савет, како да се поступи у овој или оној ситуацији, затим се молила, давала благослов.



Матушка је била шкрта на речима. На питања је одговарала веома кратко.

Међу људима блиским њој остале су у сећању и неке њене поуке опште природе. Матушка је учила да се не осуђују ближњи. Она је говорила: "Не треба осуђивати друге људе. Боље је да мало чешће мислиш о себи. Свака ће овчица бити окачена за свој репић. Шта те се тичу туђи репићи!" Матрона је учила да се људи морају препуштати вољи Божијој. Да живе са молитвом. Да се често крсте, да крсте и околне предмете као заштиту од злих сила. Саветовала је да се људи што чешће причешћују: "Браните се крстом, молитвом, светом водицом, светим причешћем... увек пред иконама нек вам гори кандило". Блажена матушка учила је да се воле стари и немоћни: "Ако вам неко од њих почне да говори нешто увредљиво или непријатно, немојте слушати и љутити се, већ им помозите. Опростите им и помозите, ма шта они рекли или урадили".

Матрона није дозвољавала да се сновима придаје некакав значај: "Не обраћајте никада пажњу на снове, они могу бити ђавоља работа". Осим тога Блажена матушка је упозоравала људе да не трче од једног до другог духовника или видовитог учитеља, јер је то само узалудно трошење духовних снага. "Ако већ идете код свештеника или духовника по савет, онда се усрдно молите да му Господ пошаље мудрост да вам да прави савет". Говорила је да се не треба много интересовати за лични живот свештеника. Саветовала је онима који теже хришћанском савршенству да се не издвајају од других спољашњошћу (црном одећом или слично). И стално је поучавала да се све невоље морају стрпљиво подносити. "Кад идете у храм немојте ни у кога гледати, молите се затворених очију, или свој поглед усмерите према икони". Матрона је сматрала да је употреба козметике велики грех, јер човек изобличује свој лик, додаје му нешто што му Господ није дао, ствара лажну лепоту. Матронушка је говорила: "Враг не спава - молите се стално. Смрт увек изненади, па се не сме живети без молитве. Враг нам је на левом рамену, а анђео на десном. И свако од њих своју књигу има: у једну се бележе наши греси, а у другу добра дела. Крстите се што чешће! Крст је као брава на вратима. И храну треба прекрстити. Снагом Часног Животворног Крста браните се и спасавајте!"

О враџбинама матушка је често говорила: "За онога ко је добровољно ступио у савез са силама зла и бави се разним чаролијама пред Богом нема спаса. Они могу можда некад у нечему да помогну, али душу сигурно уништавају".

Масовно кидање веза са Црквом, агресивни атеизам, јачање отуђености и зла међу људима, одбацивање традиционалне вере и живот милиона људи без црквеног покајања, довели су до тешких духовних последица. Матушка Матрона је то одлично осећала и схватала.

У дане масовних манифестација матушка је тражила од свих да не излазе на улицу, да затварају прозоре, ролетне, врата, јер тушта и тма демона испуњавају читаво пространство, читав ваздух и обухватају све људе.

Једном приликом Зинаида Жданова упита Блажену Матрону: "Како је Господ допустио да се толики храмови разоре и затворе?" (Мислила је свакако на све године после победе безбожника у октобру 1917. године). А матушка јој рече: "То беше воља Божија и број храмова се смањио зато што је број верујућих људи страшно опао па нема коме да се служи".

"Па, што се нико не супротставља?" А она ће на то: "Народ је као под хипнозом, не зна за себе, страшна сила је покренута... Та снага лебди у ваздуху, продире свуда. Раније су људи посећивали храмове, носили на себи крстиће, њихови домови били су заштићени иконама, кандилима, освећивањем. Те силе су могле само да пролазе поред, а сад се насељавају међу људе који су одбацили Бога."

Живећи код породице Жданов, у рејону Арбат, Матронушка се исповедала и причешћивала код оца Димитрија из Цркве на Улици Краснаја Пресња. Непрестана молитва помагала јој је да носи тешко бреме служења људима, што је с обзиром на њено здравље био прави подвиг, и израз највише људске љубави. Делећи са људима њихове невоље, болести, муке, молећи се за њих матушка би се тако умарала, да пред крај дана није била у стању ни да говори, већ је, лежећи ослоњена на своју руку, тихо јечала. Али унутрашњи духовни живот Блажене Матроне ипак је, чак и за најближе, остао тајна. То међутим, није сметало људима да чврсто верују да је она прави подвижник Божији и свети човек. Подвиг Матроне био је у огромном трпљењу, чији је извор био ватрена љубав према Богу и чистота срца. Управо су о таквом трпљењу, које ће спасавати хришћане кад дођу последња времена, говорили свети Оци Цркве. Као права подвижница, Блажена матушка је поучавала не речима, већ читавим својим животом. Рођена без очију, она је све учила да иду трновитим, али правим путем спасења. Она је цео свој живот провела немајући свој кров над главом, немајући никаквих добара. Сваки дан њеног живота био је лавина невоља и јада људи што су долазили к њој. Пружала је помоћ и исцељење небројено пута. Узела би својим детињим рукама главу несрећника, помолила се за њега и човек би од ње одлазио пун утехе. А она, онемоћала, само би мало прилегла и настављала да се моли по целу ноћ. За време рата било је много случајева да је родбини несталих својом прозорљивошћу откривала да ли је њихов најближи жив или га већ треба помињати као мртвог. Поштовали су је и долазили код ње и многи јереји. Примала је и младе и старе, али неке је и одбијала. Са некима је разговарала кроз поуке, а са другима најобичнијим језиком. Једном јој се пожалила Зинаида: "Јао, матушка, моји живци..." А она ће на то: "Какви живци! ... Зашто на фронту и у тамници нема живаца? ... Треба трпети, владати собом". Кад би некога исцелила од физичке болести она би објашњавала: "Тело је кућица Богом дана, па је треба обнављати. Бог је, стварајући свет, дао нама и лековито биље и то се не може пренебрегавати".

Матушка је често била тужна: "Жао ми вас је... Дочекаћете последња времена, живот ће постајати све тежи и тежи... неиздржљиво тежак. Доћи ће време и пред вас ће ставити крст и хлеб и рећи - бирајте!"

Матронушка је понављала: "Ако народ изгуби веру у Бога, разне ће га патње снаћи. А ако се не покаје - нестаће са лица земље. Колики народи нестадоше! Молите се, преклињите, покајте се! Господ нас неће оставити и сачуваће земљу нашу".

Последње станиште на овој земљи Матронушка је имала у улици Курганској број 23. у Подмосковљу. Као да је, осећајући велику изнемоглост, желела да се бар мало склони од људи. Међутим, и овде су у великом броју долазили к њој невољници и несрећници. Пред само упокојење Блажена матушка, већ потпуно изнемогла, замоли да се ограничи број људи које је дневно примала. Време преласка у други живот Господ јој откри три дана пред смрт и она је то искористила да се опрости од најближих и да да потребна упутства. Замолила је да је опоје, у Ризоположенској цркви, у Донској улици, отац Николај (Голубцов) који ју је изузетно поштовао. Забранила је да јој се на сахрану доносе венци и цвеће. Кад је пред саму смрт отац Димитрије дошао да је исповеди и причести она је била страшно узнемирена: "Зар се и ви бојите смрти?" - упита је он. "Бојим се!"

Блажена матушка Матрона упокојила се у Господу 2. маја 1952. године. Сахрањена је 4. маја, по њеној жељи, на Даниловском гробљу, крај цркве "да би могла да слуша службе Божије". Блажена Матрона је предсказала: "После моје смрти мало ће људи долазити на мој гроб, само најближи. А кад они умру, мој гроб ће остати сасвим запуштен. Али проћи ће године, сазнаће људи за мене и поћи ће овамо да моле за помоћ. И ја ћу свима помагати, јер ћу их све чути". И још је пред смрт рекла: "Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати".

Прође тридесетак година и њена хумка на Даниловском гробљу постаде једно од светих места православне Москве и Русије. Сада за Матрону знају десетине хиљада православних људи. "Матронушка" - нежно је зову, а она, као и за живота, помаже људима.



ОБРЕТЕНИЈЕ МОШТИЈУ БЛАЖЕНЕ
МАТУШКЕ МАТРОНЕ



У недељу православља, 8. марта 1998. године, са благословом Патријарха Московског и целе Русије Алексија ИИ, извршено је обретеније моштију велике подвижнице ХХ века Блажене матушке Матроне. На челу комисије био је архиепископ Истрински Арсеније. Осим представника Руске Православне Цркве, у комисији су били стручњак за судско-медицинске експертизе, антрополог, доктор медицинских наука, професор Виктор Н. Звјагин и археолог, доктор историјских наука Андреј К. Тањукович. Комисија је завршила рад 13. марта. Занимљиво је да је на моштима Свете Матроне откривено оно испупчење у виду крста које се помиње у њеном житију. Одлуком Његове Светости Патријарха Алексија ИИ, мошти Свете Матроне пренете су у Свето-Покровски женски манастир у Москви (између Таганске и Абелмановске улице), где их свечано дочека сестринство тог манастира на челу са игуманијом Теофанијом.

Затим је почела рад Комисија за канонизацију Светог Синода Руске Православне Цркве. На основу њеног извештаја 2. маја 1999. године свечано је обављено проглашење Матроне Димитријевне Никонове за нову подвижницу Руске цркве као Свете Блажене Матроне Московске. Тог дана одслужен је последњи парастос за покој душе Матроне, а затим је почела свечана литургија коју је служио Његова Светост Патријарх Московски и васцеле Русије Алексије ИИ, са више архијереја и свештеника. У храм је унет ћивот са моштима Свете Матроне. После литургије одслужено је прво молебствије новој светитељки и подвижници Руске Православне Цркве, Светој Праведној Блаженој Матрони Московској.

+ + +




У септембру 1999. године у Београд је, ради учешћа на Скупу слависта у Вукове дане, стигла благочестива Московљанка Наталија Маслењикова, професор Московског универзитета. Она је донела књижицу "Житије и чудеса Свете Праведне Блажене Матроне Московске" и иконицу са њеним ликом. Тако је православни Београд сазнао за ту нову велику подвижницу Божију.

У недељу свих Светих на руској земљи прослављених 19. јуна/2. јула 2000. године Преосвећени Епископ Бачки др Иринеј (Буловић) служио је свету архијерејску Литургију и молебан Блаженој Матрони Московској у Свето-Тројичком храму Подворја Московског Патријархата у Београду. За ово празновање Старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, јереј Виталије Тарасјев, донео је из Покровског манастира у Москви икону Блажене Матроне и свето уље са њених моштију.

Тако се молитвено поштовање Свете Матроне Московске проширило и међу православним народом српским.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 14:55:30



ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова











"У ГРАДУ СИ КАО У ПУСТИЊИ ЖИВЕО"



"Зашто долазите код нас кад имате оца Алексеја", говорио би многобројним московским посетиоцима Оптиног манастира последњи велики оптински старац преподобни Нектарије (1852-1928). Још један од последњих великих стараца истог манастира, преподобни Антоније (1855-1922), био је у посебној духовној вези (уз помоћ "бежичног телефона", како су се шалила духовна деца) са оцем Алексејем, иако је овај други живео и подвизавао се у потпуно другачијим условима од оптинских монаха.

Од детињства окружен људима, московски свештеник отац Алексеј Мечов (1859-1923) никада није имао времена ни могућности да се осами у својој келији. Родио се и живео у бурној Москви крајем 19. и почетком 20. века, у самом центру града, у цркви св. Николаја је провео цео свој земаљски живот служећи ближњима, као свештеник, својом љубављу. За њега никада није постојало ништа прече од ближњег: примао је по цео дан, с кратким паузама да попије чај у својој собици у кући крај храма, исповедао и молио се, слушао и узимао на себе туђе грехе. Дешавало се да прекине богослужење непосредно пре изношења Часних Дарова и изађе из олтара да би некога, ко је дошао издалека и коме је то преко потребно, исповедио, а онда и причестио. Учио је своје млађе колеге свештенике (међу њима и свог сина оца Сергија, касније свештеномученика) да се слепо не придржавају слова закона, да тако могу да се огреше о душе људске. "Постоје два приступа људима", говорио је, "један преподобног Серафима, а други Јована Претече. Мени је ближи приступ преподобног Серафима, тако се и трудим да чиним. Свакоме треба прићи веома обазриво и нежно".

Крст старчества узео је на себе по благослову светог Јована Кронштатског, с којим се срео једном приликом после смрти своје вољене супруге. Будући неутешан због овога, отац Алексеј се пожалио великом "печалнику" Русије, на шта му је овај одговорио да његов живот тек сад почиње и да ће моћи боље да осети и разуме туге и жалости других људи. Од тог тренутка се срце оца Алексеја шири безгранично, он прима све, са свима састрадава, све теши, исцељује душе и тела. Долазили су му и богати, и сиромашни, и образовани, и необразовани. Прост народ би пре и искреније препознавао његову душу и љубвеобилно срце. Образованији су сумњали у почетку, јер отац Алексеј се ни по чему није разликовао на први поглед од било ког обичног сеоског попа, по њиховом мишљењу. Велико поштовање према светом праведном оцу Алексеју имао је и патријарх московски свети Тихон, који је из затвора и пуштен на сам дан сахране баћушке Алексеја, па је обрадовао и ободрио народ својим доласком и служењем опела (отац Алексеј је пророчки говорио да ће када он умре бити велика радост!).

После свог упокојења старац Алексеј остао је и даље жив за своју духовну децу и настављаче његовог "доброг дела". У московском храму светог Николаја на Маросејки се и дан-данас осећа дух љубави који је баћушка Алексеј створио, иако више нема међу живима многих који су га познавали. После црквене канонизације 2000. године свете мршти праведног оца Алексеја пренете су са гробља у цркву на Маросејки.

На Маросејки се чува успомена и на сина баћушке Алексеја, свештеномученика Сергија (1892-1941), такође прослављеног 2000. године, који је служио у истој цркви као и његов отац, а пострадао је у логорима. Друкчијег темперамента од оца, ватрен, правдољубив, богословски добро образован и талентован, отац Сергије је осуђен због "антисовјетске црквене делатности" и стрељан. Још увек нису откривени подаци о месту његове мученичке смрти и погребењу земних остатака.

У књизи о животу московског баћушке Алексеја која је у Вашим рукама свако ће наћи одговоре на многа питања која га интересују. Како треба служити ближњем? Шта је љубав? Како живети у браку? Она садржи много занимљивих података о животу Цркве у оно тешко време после октобарске револуције, као и конкретних решења разних често постављаних питања (и код нас, и данас) везаних за црквену праксу (причешћивање, исповедање, служење литургије и сл.).

Молитвама праведника Твога оца Алексеја, Господе, научи нас да волимо Тебе и ближњег свог, јер ће нас по љубави Твојој познати. Амин.



Биљана Вићентић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 15:15:43

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова











ГЛАВА ПЕТА - ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА МОСКОВСКОГ СТАРЦА У ПЕРИОДУ АГРЕСИВНОГ АТЕИЗМА



1920. година



Баћушка, отац Алексеј, увек је живео отворено, међу људима, посебно у тим годинама, када су гласине о њему као старцу, привлачиле све већи и већи број људи. Долазили су му на исповест у време богослужења; гомила га је опседала и у дворишту, на путу према кући; а у стану су вечито стајали у реду они, који су тражили савет и подршку.

Сам Баћушка, иако старац и подвижник, био је споља тако једноставан, да многи у њему те квалитете нису ни могли да запазе. Обично, код већине људи, појам подвижника се везује за тиху монашку заједницу, усамљену келију са кандилом које се не гаси... Код оца Алексеја ништа није изгледало слично томе, већ је све било као и код осталих људи.

Малена соба - кабинет, у којој кандило није баш увек горело - сведочило је да је Баћушка увек заузет и да никад нема времена. На столу је лежала хрпа књига, делимично отворених, мноштво просфорица, малих икона; одмах поред, пресавијен епитрахиљ, крст и Јеванђеље. Из суседног стана се понекад чуо звук клавира, а са улице шум, бука трамваја и аутомобила у пролазу. Баћушка је увек јео брзо и у журби; стално је био окружен не тишином и тиховањем, већ звуцима града и вревом.

Ипак, на свом примеру, отац Алексеј је показао да уз сву вреву свакодневице, може да се буде далеко од света, од свега земаљског, уз непрестану молитву, чисто срце и да се предстоји пред Богом још овде, на земљи.

Пустиња и безмолвије су се налазили у његовом многострадалном срцу пуном љубави, и отуда је он, свима који су му долазили, великодушно делио благодатне дарове пустиње: смирење, љубав, радост, милост и утеху. Њега, увек обузетог молитвом, нису могли да деконцентришу ни породичне перипетије, ни стални додир са људима у цркви.

У левом углу солеје Казанског параклиса, иза велике иконе св. Николаја која се налазила испред ње, између лучног свода који је раздвајао параклисе и северних врата олтара, налазио се аналој за исповест. Туда се Баћушка често упућивао из олтара, како за време литургије, тако и за време вечерње службе. Тамо је он исповедао, тамо су му се обраћали са разним питањима и молбама. Задивљујући су били његово стрпљење, упорност и то, како је свуда стизао, свима говорио, одговарао и питао, а сам се, све време, молио. Његова молитва није никад престајала и оне, који су се молили са њим, увек је грејала, просвећивала и васпостављала мир у њиховим узбурканим душама.

Баћушкина молитва као да је испуњавала цео храм, тако да се на самом улазу осећала намољеност и особита, молитвена атмосфера, која се могла ретко срести у другим црквама. Тај, свеобухватан дух молитве, деловао је не само на верујуће, него често и на неверујуће, нагонећи их да се навикавају на молитву.

Било је много случајева када су се радозналци, који су улазили у цркву са намером да критикују или да се подсмевају, осетивши благодатну атмосферу, приближавали Цркви; неки, који су дошли са злим намерама, заустављали су се, доживљавали духовни препород, мењали се, и чак, постајали духовна деца Баћушке и чланови црквеног братства.

Баћушка је био велики молитвеник. Он није волео да расуђује о молитви, он је њом живео и дисао; од сваког расуђивања шири се хладноћа, а то је било тако страно његовом пламеном срцу. Увек и свима, на сваку изражену молбу, патњу или недоумицу, он је одговарао: "Помолићу се", и то није говорио формално, већ са топлином и дубином. Свако ново име је било за њега жив човек и нова молба за помоћ, опроштај и помиловање тог човека.

Баћушка је непоколебљиво, свето и дубоко веровао у силу, смелост и свемоћ молитве, у њену помоћ и блискост, у њену доступност за сваког човека. Молитва, какву је поседовао, незамислива је без живе вере. Он је и сам умео да каже: "Бог ми је дао чврсту, дечју веру." Тој његовој, смелој вери, чудили су се чак и црквени људи. Једанпут је имао прилику да исповеда архијереја, поприлично познатог црквеног великодостојника; тај архијереј је био задивљен силом, чврстином и непоколебљивошћу Баћушкине вере и ту, на исповести, то изрекао. А Баћушка, као да не разуме шта је он то особито нашао на њему, са извињавајућим осмехом је прокоментарисао: "Просто, Бог ми је дао дечју веру."

Признавајући велики значај молитве уопште, Баћушка је подвлачио изузетну важност црквене молитве, посебно у Тајни Евхаристије. "Често ми немамо могућности да сами помогнемо човеку; колико је тада спасоносна пламена молитва пред престолом Божјим, особито у време приношења свете Жртве." И увек је, кад год се приближавало време литургијског помињања живих и умрлих, извлачио своју свагдашњу бележницу са мноштвом сложених цедуљица и усредсређено их читао. Чак и када је бивао болестан и није могао да буде у цркви, сетивши се, својим жалостивим срцем, неког, ко је у том моменту имао посебну неопходност за литургијским помињањем и Жртвом, слао би свештенику који служи цедуљу са молбом, да помене ту и ту, са додатком "напаћену", и да извуче за њу честицу.

У Баћушкиној цркви је било уобичајено помињање мноштва имена у време проскомидије, Херувимске песме, после изношења светих Дарова, на јектенијама за здравље и упокој или молебанима. Понекад је Баћушка, долазећи раније, вршио проскомидију сат и по, па и више, и ишчитавао, сам или уз помоћ саслужитеља или обичних мирјана који су се молили код олтара, целе свеске са именима болесних, ојађених, заблуделих, утамничених и оних на путу... И, ако су за већину то била само имена, за Баћушку су то били живи људи. Увек прожет молитвом, за време богослужења сав се преображавао. "Како закорачиш у цркву, - говорио је он, - све се некако осветљава..." На примедбу да се понекад не осветљава, појашњавао је: "Значи, изван храма не гори."

У време богослужења, Баћушка се никад није умарао; није било таквог дана, да он служи хладно, расејано, по навици; увек је горео духом, увек се уживљавао у сваку реч молитве. Његова дечја вера се често испољавала у сузама, посебно у време Божанствене литургије и, особито, када је сам служио јутрењу. Често је са тешкоћама изговарао возгласе, посебно: Примите, једите..., или Твоја од твојих. Тада би, по његовом измењеном гласу, свако у храму чуо како плаче. На тим местима је, између речи, правио велике паузе. Његово лице је било испуњено искреним умилењем и плач је обузимао и оне што му саслужују, ако би били присутни. "И ја сам плакао, нагнут над престолом", - причао је ђакон који му је саслуживао.

Баћушкино богослужење, које је и иначе било особито и није се уклапало у уобичајене оквире појања и чтења, за време Ускрса постајало је изузетно. Уз сву своју једноставност, оно је достизало такву висину и изражајност, да је одушевљавало, испуњавало, потресало и умиљавало до максимума. Ни са чим се не могу упоредити његова поздравна три целива, читање јеванђеља У почетку би Реч... и Васкршња Реч светитеља Јована Златоустог. На сасвим посебан начин, сличан древном, појао је Баћушка Ускршњи икос[1]. Њим је разоткривао смисао песме и наглашавао значење речи. Те светле ноћи, радостан и у ликовању, отац Алексеј би се изненада повлачио дубоко у себе, и у појању завршних речи О, Владико, востани, палим подај васкрсење, осећало се да вcja внутрењаја његова плаче и рида... Кога је он оплакивао? Спаситеља?... Не, он је оплакивао себе, палог.

Тај велики дар суза, који је, захваљујући свом истинском смирењу, поседовао Баћушка, посебно се испољавао у време читања Великог канона св. Андреја Критског. Он га није читао, он је, сав у сузама, изговарао те тропаре као своје речи, из дубине скрушеног срца. Сва се црква стапала са њим у умилењу. Сваки тропар, као први пут, откривао се у свој дубини покајне садржине. Изразито емотивно доживљавао је Баћушка Тројичине тропаре, њему, изгледа, особито блиске. Ипак, уз све то, у Баћушкином служењу није било ничег споља ефектног, ничег личног, субјективног, ничег што би скретало пажњу на њега самог. У његовом служењу је проговарала сушта дубина и моћ православног богослужења, разоткривао се и скретао на себе пажњу, тај велики духовни опит Православне Цркве, са којим се свештенослужитељ нераздвојиво стапао и који је био близак души сваког православног хришћанина, а посебно близак души руског човека, који, као да је и по својој природи - православан.

Управо се у томе састојала сва привлачност и свепокоравајућа сила Баћушкиног служења.

Баћушка је јако волео храм и са побожним страхопоштовањем се односио према њему, као месту посебног Божјег присуства, и увек се старао да усади такав исти доживљај и страх Божји, у душама своје духовне деце. Често и усрдно је поучавао, и стално понављао у својим проповедима и беседама, да је храм - земаљско небо, где су присутни Сам Господ и Матер Божја, небеске силе и сви свети, да в храме стојашче слави Твојеја, на небеси стојати мним. Заповедао је својој духовној деци да у цркви не воде никакве разговоре; према онима који се нису трудили око хигијене и реда у цркви, непобожно се понашали у време богослужења и нису имали страха Божјег пред престолом, био је строг и захтеван.

Исто тако, апсолутно није трпео неозбиљност и лакомисленост у изражавању, као и у односу према свему што се тицало Божанственог Искупитеља и Тајни.

Једна духовна кћер га је упитала: "Баћушка, хтела бих да дођем на дванаест Јеванђеља у вашу цркву..." Баћушка ју је строго прекинуо: "Како то говорите?... Зар смете тако? На читање дванаест Јеванђеља", - полако је изговорио и затражио да понови. "Ето, тако увек и говорите... Иначе, шта је то... испада као да на неки позоришни комад идете..."

Друга је рекла: "Једном, на исповести, из неког разлога сам се насмејала; нешто у Баћушкиним речима ми је зазвучало као шала... Никад нећу заборавити ту грозну искру, која је као муња бљеснула из Баћушкиних очију..."

Последње две године, посебно у време богослужења, Баћушка као да је светлео неком посебном унутарњом светлошћу, која се није могла упоредити ни са чим земаљским. Изобиље благодати која је почивала, на њему се, за понеке, испољавало и споља; чинило се да он стоји у ваздуху и из његових очију као да су врцале искре. Када му је једна жена простодушно испричала каквим га је видела, одговорио је: "Никоме не говори о томе до моје смрти. Ти си ме, грешног, видела у духу захваљујући Божјем милосрђу. Запамти: то је само љубав и милосрђе Божје према мени, грешнику." - "Баћушка, а ја се бојим да вам тада прилазим. Страшно ми је." - "Не бој се ништа, сети се да сам ја твој отац и - трком ка мени. Моју адресу знаш?"... и осмех.

Међутим, таква молитва коју је имао Баћушка, не даје се забадава: "Треба претрпети много невоља, да би се човек научио молитви." Сам Баћушка је патио заједно са сваким који му је долазио, отуда је она и била тако снажна и са сузама.

"Срце пастира треба да се рашири толико, - говорио је Баћушка, - да може да прими у себе све којима је потребан." Заиста, баћушка, отац Алексеј, био је - једно огромно срце, у целини прожето Богом и бескрајном љубављу према човеку. Иза његове обичне спољашности скривале су се бесконачне ризнице доброте, љубави и мудре помоћи људима у најнеочекиванијим, безгранично разноликим облицима, сложеним, као што је био сложен живот огромног града у коме је живео. Његова мала фигура, брзи покрети и очи које су светлеле од радости, остајали су заувек у сећању после само једног сусрета. "Он је сасвим посебан, - говорио је Берђајев, после првог сусрета са Баћушком, - некако је светао, на њему је све посебно - спољашност, начин хода и говора, однос према људима; он не личи ни на кога, осим, можда, на старца Зосиму."

Милостиво срце (Исаак Сирин) и сажаљива љубав сачињавали су његово богатство. У разговорима, примећивао је некад: "Од рођења ми је дато сажаљиво срце." Та љубав му је испуњавала живот мноштвом неочекиваних ситуација, о којима нико ништа није знао.

"А знате, ја сам венчао Ваљцеву." - "Коју, Баћушка?" - до те мере је било изненађујуће помињање, из његових устију, знамените интерпретаторке руских народних песама и романси, да смо морали да га упитамо још једном. "Па ону, чувену..." Присећајући се ње, преко Баћушкиног лица пролетело би нешто топло и нежно. "Дошла је код мене и каже: "Не терајте ме и не осуђујте" (московско свештенство је њу јако осуђивало). Венчање је било сасвим скромно, без гостију и раскоши. Пред венчање се исповедила. Баћушка је осетио умилење и дивљење према топлини њене вере, истинском смирењу и сузама: "Ми - свештеници, требало би тако да плачемо пред литургијом", - закључио је Баћушка на крају.

Једном приликом, С. Н. Дурилин је позвао на Баћушкину службу Михаила Васиљевича Нестерова, који га никад до тада није видео. М. В. је одстајао дугу службу до краја, затим био код оца Алексеја, пио са њим чај, а када су га упитали: "И? Како је било?" - он је одговорио: "Шта да се каже! Чудесно! Испод мантије са свих страна искачу дечачићи. Прави је он, непатворен."

Баћушку, заиста, није било могуће представити без људи, без гомиле која га је опседала и зујала као пчеле, посебно деца, која су се, грлећи га, припијала уз њега. Приликом изласка из цркве, када му се рука умарала од благосиљања, морали су да га спроводе кроз гомилу која није престајала да га обасипа љубазностима.

"Пастир, - много пута je говорио Баћушка, - дужан је да растерећује туђи јад и муку, претоварујући то тешко бреме на своја плећа."

Баћушка је то чинио целог живота. "Понекад би ушао у његову собицу после таквог растерећивања, пише његов духовни син - свештеник, - када изађе од њега неко коме је олакшао бол, уплакан, са просветљеним, обновљеним погледом. Уђеш и видиш, како он - 'растерећивач' седи, изван себе; његово лице је испуњено безграничним саосећањем, у очима сузе, глас му постаје некако тих и мек, бескрајно нежан и, у исто време, дубоко тужан. "Ево, - рекао би, - била ми је" - назвао би место из кога је дотична, и испричао једну од страница ужасне, сурове патње, толико обичне, да је ми и не примећујемо - особито оне, женске патње.

Рекло би се - нема помоћи. Муж туче, деца туку, муж - скоро да је зликовац у односу према деци, деца - лопови; муж у цркву не пушта, крадомице се искрала. На уму су јој конопац или просек у леду, или још горе: "Убићу га" - мужа. И све то је Баћушка узео на себе. Рекао јој је просто и весело: "Бог је милостив, све ће се средити. Молићу се за тебе." Заједно са просфором или иконицом, њој је предато и оно, драгоцено, што је стечено молитвом. Отишла је и никада неће сазнати тежину терета који је оставила; она се умирила, а он ће молити Бога за њу.

Међутим, растерећивање туђе патње се није састојало само из молитве.

Некад смо морали да питамо: "Где је Баћушка?" - "Одвезли су га у Марјину Рошчу." Често су га одвозили, слабог и полуболесног, а посебно тих, последњих година. "Дочекаш га, - пише његов духовни син - свештеник: "Где сте, Баћушка, били?" махнуо би руком. - "Ма цео дан ништа нисам радио, изгубио сам цео дан. Ви сте ту служили, а ја сам пио чај код те и те, у Марјиној Рошчи." Тај чај био је његова улазница у неку растурену породицу, где све само што се није распало, а за њега су се ухватили као за последњу сламку - зато су га и одвезли. Његово присуство за време чаја уносило је мир у породицу, јер је он доносио само љубав и свеопраштајуће разумевање свега и свих.

Код њега није било кривих и зато су кривци, ћутећи и тајно, почињали да осећају своју кривицу. И, не окривљујући њих - кривце, он их је тиме побуђивао на љубав и праштање. Шалом, народном доскочицом, за све разумљивом и блиском, растеривао је тмурне облаке злобе, облаке оног свакодневног,ситничавог, најмоћнијег зла. Скупо би коштао Баћушку тај чај. Враћао се уморан, измучен, а код куће га већ чекају; за време његовог одсуства, већ се сабрао народ. Скоро истог часа, он започиње ново растерећивање, не одморивши се од оног, тек завршеног.

Уосталом, са марјинорошчинскима му је било, можда, и лакше; колики труд је требало уложити у растерећивање неког тамо професора, или савременог друштвеног радника, писца, уметника, кога је безнадно очајање доводило у Баћушкину собу. То је често захтевало посве изузетан духовни, умни подвиг и труд. Врло често је то трајало годинама, с обзиром на то, да је живот на место једних терета, товарио нове, теже, а погрбљени под њима су, већ по укорењеној навици, изнова долазили код оца Алексеја. И нико, никада, није био одбијен.

Баћушка је био велики претоварилац туђих невоља на своја, у то време већ, ослабљена плећа.

Догађало се да се млади Баћушкини помоћници - свештеници, празнословећи пред њим о богословским апстракцијама, "прегреју" од мудровања и обрате се њему ради разјашњења неког сложеног питања, догматског карактера. Док они умују, он би ћутао, а на постављено питање само би се засмејао - "Ја сам необразован... не разумем..." После таквог одговора, сви би се осмехнули и истог часа се вратили на нешто реално, насушно, топло. Баћушкин ум је био дубок, светао, способан да схвати све.

Једини човек у Москви са којим је могло да се говори о свему, са апсолутном сигурношћу да ће све разумети, био је он. Њему су долазили да се посаветују, повере и исплачу, архијереји, свештеници, научници, писци, уметници, лекари, комунисти, а о обичном свету да и не говоримо. И "необразовани" је сваког разумео. Шта више, њему је био познат живот и градске и сеоске, радничке, трговачке и аристократске Русије. Пред њим су пролазили сви слојеви и све класе са њиховим историјским навикама и традицијама, он је владао мишљу и језиком сваког од њих и могао да разговара са сваким на његовом уобичајеном језику.[2]

На почетку разговора, отац Алексеј је остављао утисак припростог сеоског баћушке и та, изузетна природност, посебно се осећала у његовим речима. Није било ни трага нечему натегнутом или извештаченом, и то се одмах преносило на сабеседника. Како би се разговор одвијао, сабеседник би почео да увиђа да је пред њим једноставност, сродна тој, коју Црква назива мудрошћу, и да осећа све веће поштовање и дивљење према сили вере и ширини Баћушкиних погледа.

Снажан је био утицај на душу човека, прозрења у њене најскривеније кутове. После првих питања и одговора, посетилац би почео да примећује, да је цео његов унутрашњи живот, са свим грешкама и преступима, познат Баћушки до краја и да је сасвим бескорисно да се скрива од тог проницљивог погледа, те стога, скоро да и није било потребе да говори о самом себи.

Разоткривајући посетиочеву личност, и показујући му да су различити спољашњи догађаји у којима се испољавала суштина тог човека били скоро неизбежни, Баћушка својим провиђењима није изазивао страх, јер су она била огрејана његовом бесконачном љубављу. У тим моментима, проницљиве, плаве очи оца Алексеја, у једном тренутку би биле светле, као у детета, а у следећем би постајале тамне, скоро тамноплаве, прожимајући саму дубину душе.

Као искусни зналац људске душе, он је умео да лечи греховне чиреве људи, схватајући без речи, како је сам говорио, осећања оних који су му се обраћали. Познавајући добро људске слабости и никада им не повлађујући, он се, у исто време, некако особито пажљиво, деликатно дотицао свачије душе.

Никада није показивао да га запрепашћују нечији преступи, није укоревао грешника, већ се трудио да га, неприметно, доведе до свести о кривици и покајању, описујући му изразите случајеве људских грешака и заблуда. Из наведених примера, посетилац је сам требало да извуче одговарајућу поуку. Ти примери, на први поглед, чинило се да немају никакве везе са тобом, чак се појављивала мисао: "Зашто ми Баћушка то прича?" Међутим, касније, присетивши се његових речи и погледавши дубље у сопствену душу, јасно је могло да се увиди, да су његови примери имали директну везу са тобом и постајало је разумљиво, какав ти је нови пут скицирао у животу.

За време беседе, отац Алексеј се, с времена на време, нагло окретао молитви, тражећи кроз њу одговор, крстио се, благословио сабеседника, који би, у једном моменту, лако и радосно ишао у сусрет Баћушки, а у другом, изненада, узнемирен, благо се удаљавао. Час би бивао задивљен величанственошћу његовог духовног лика, час би видео само обичног, немоћног, проћелавог свештеника.

Свој дубоки, унутрашњи, напрегнути рад, Баћушка је скривао под спољашњим лаким и неусиљеним маниром понашања, откривајући се сваком само у мери његових способности примања. И нико, никада, није могао да га сагледа до краја.

Позната су два-три случаја када је Баћушка сматрао за потребно да издвоји поверене му душе. Њих је сместио поред свог храма и очински их васпитавао служењу Богу и Цркви. Као по правилу, он није позивао да се бежи из света и свакога је остављао у његовом уобичајеном амбијенту са својим обавезама; благосиљао је и да се учи и да се запошљава. Међутим, свакодневни живот, постепено је осветљавао измењеном светлошћу и човек је неприметно почињао да усваја другачије, дубље разумевање ствари. Његов савет, понекад, није садржавао у себи више од једне или две фразе, али је у њима била сва суштина којом су одређивале човеков будући пут.

Многи су тек после много година могли да се увере у којој мери их је правилно разумео отац Алексеј и какав им је мудар савет дао. И то зато, што његова реч, савет, поука - нису били последица људског разума или прочитаних књига, већ духовног помазања одозго. Прекршити његову заповест, значило је осудити себе на горко кајање. Много је било таквих примера.[3]

Једном, у разговору са ближњима, Баћушка је упитао: "Да ли сте размишљали некад о томе, да су сви свети апостоли, од првог до последњег, примили мученички венац, погинули на крстовима, а апостол Јован Богослов је доживео дубоку старост и мирно се упокојио?" Сви присутни (били су ту и свештеници) одговорили су одречно. Онда је објаснио: "Зато што је апостол Јован имао тако велику, беспримерну, неодољиву хришћанску љубав, да су се њеној снази покоравали и мучитељи; она је гасила сваку злобу, разоружавала тлачитеље и претварала њихову мржњу у љубав."

Баћушкина љубав је, такође, потискивала злобу и тако кротила страсти, да је он често налазио пријатеље тамо, где, рекло би се, могу да буду само непријатељи.

И без обзира на то, све до последњег дана живота баћушке, оца Алексеја, постојали су људи који га нису разумели, који су га осуђивали и порицали. Саблажњавали су се углавном они, који су свему прилазили површно. Баћушка је извео старчество из манастира у свет и постао једини старац на парохији у свету. То их је саблажњавало, говорили су: "Шта он то тамо ради? Све их је распустио... и ово дозвољава и оно..." - надмено су говорили да му долазе све саме куварице и сл... У манастирима су коментарисали: "Баћушка се латио туђег посла. Ако је он - старац, треба да буде у манастиру, а он је из манастира узео само спољашност: појање са псалмопојцем, па још и са два хора, манастирску службу..." Тако се саблажњавао манастир, а свет се саблажњавао тако, што је говорио: "Отац Алексеј жели све да стрпа у манастир, увео је бесконачну службу... намештено плаче за време богослужења..." и сл. То, што он никог од своје духовне деце није благословио у манастир, изнедрило је клевету да је он противник манастира.

Баћушка је ишао специфичним путем, путем средњим, како кажу свети оци - "царским". У његовој заједници је било људи који су свакодневно ишли у цркву, а било је и таквих, који су у цркву ишли само понекад; било је људи који су се молили сваки дан, као и оних који су то чинили ретко; оних, који су били у потпуном послушању према њему, већ спремних за манастир, а и оних, који још нису како треба ушли У Цркву.

Баћушка је био "свима све". За сваког је имао посебан прилаз, дуго и стрпљиво је чекао да се човек сам пробуди и осети жудњу за Богом, сваког је неговао са упорношћу, својственој мајци која брине о својој деци. Добро је схватао значај свог деловања и трпељиво је носио крст озлојеђености, клевета и неразумевања. Нису га разумели чак ни неки епископи и свештеници, па ни неки од његове духовне деце, што га је посебно болело. Али када се догађало нешто ванредно, тешко - сви су му се обраћали за помоћ.

Поставља се питање; чега је код оца Алексеја било више - љубави или смирења? Која, од те две највеће, хришћанске врлине, му је више откривала, непознате за друге, тајне Божје; тајне душа људских? Личност Баћушке, без икаквих речи, је давала одговор: "Једна од тих врлина, не бива без друге..."

Привешћемо белешке једног дошљака из Петрограда, из тог периода.

"Потреба да се пронађе праведник, - пише он, - праведник савремен, жив, а не неки из књига, треперила је у мени. И заиста, на сасвим непредвиђен начин, ја, не само да сам нашао праведника на земљи, него сам, по вољи Божјој, имао прилику да неко време и општим са њим. И то се десило у такво време, када је праведност била исмевана, а религиозна осећања пљувана и гушена.

Десило се то овако. Када су после првих турбуленција револуције, почеле да се догађају, свима познате, превртљивости судбине, стигао сам у Москву и, против сопствене воље, остао као прикован у граду. Тамо, отприлике једну годину, нисам налазио духовно пристаниште, нити цркву у којој би небо било ближе души него земља. Оца Алексеја уопште нисам познавао, нити сам ишта чуо о њему. Као нови у Москви, нисам могао одмах да се оријентишем у мноштву градских цркава. Не сећам се на који сам начин доспео на Маросејку, међутим, дошавши једанпут тамо, нисам више могао да се растанем од ње.

У почетку ми је отац Алексеј изгледао као сасвим обичан свештеник - све је на њему било тако једноставно, простодушно и скромно. Једноставност и скромност су га толико гурали у други план, да га, у ствари, уопште нисам примећивао, нити сам се трудио да га пажљивије осмотрим. Па и сама црква у којој је служио, онако мала и сиромашна, изгледала је као нека забит у поређењу са раскошним храмовима престонице. Шта је необично или изванредно могло да се доживи у њој? Ипак, отац Алексеј је привукао моју пажњу и то у највећој могућој мери.

То се догодило убрзо после тога како сам почео да посећујем цркву Никола у Клену. После јутрење, он је стајао на амвону док су верници прилазили да целивају крст. Ја сам га такође целивао и мислио да прођем, али ме је отац Алексеј, изненада, брзо и тако јако ударио по рамену, да сам се тргао и погледао га. Израз његових очију био је некако особит, строг, мада не и срдит. Гласно, без осмеха, упитао је: "Ти си, изгледа, живчан?" Био сам збуњен и некаква чудна осећања су букнула у мени.

Следеће недеље, десило се исто; исти удар по рамену, исто питање. Али је, овог пута, у мени било присутно врло снажно и поуздано сазнање да он није само прост свештеник, већ човек, који носи у својој души тајне Божје; било је нечег необичног, чак надљудског, у његовом лицу и очима у том моменту. Сав устрептао и у неком тајанственом страху, отишао сам од њега.

Моја душа је била потресена; окренула се према шему, пажљиво га пратила и тражила у шему не оно што се могло видети споља, већ оно, што је било везано за најинтимније особине његовог духа. Он сам ме је подстакао да га посматрам не телесним, већ оним другим очима, којима гледамо у небеса. Постепено, у њему су почеле да се откривају једна особина за другом, док, на крају, Баћушка није достигао размере величанственог лика".

Међутим, ту величанственост духа Баћушке, који је поседовао једно од најређих својстава - дубоко смирење, заклањала је и скривала његова спољашња једноставност.

Истинско смирење, за свете оце, јесте основа духовног виђења.

Сваки пут, ујутру и увече, после богослужења, отац Алексеј, излазећи на амвон, спуштао се на последње степенице солеје и благосиљао народ који се разилазио. Ту је свако према својој потреби могао да му постави питање, или би он сам нешто рекао. Ратних и послератних година, многи су му се обраћали са питањем, како да се моле за нестале, за здравље или покој душе. Једнима је говорио да не смеју да се моле ни за здравље, ни за покој душе, него само за спасење душе несталог; другима, упитавши за име, окренувши се према царским вратима и помоливши се, одлучно би одговарао "моли се за здравље", или "моли се за покој душе". У Баћушкиним одговорима испољавала се његова прозорљивост, коју је он брижљиво скривао.

"За мене говоре да сам прозорљив, међутим, ја сам већ стекао толико искуство гледајући људска лица, да ми нису потребне речи да бих знао за шта се тражи одговор", - говорио је.

У дубинама свог смирења, Баћушка је свима, без разлике, био добар отац, није дирао ничија болна места и никада се није љутио због, каквих год било, грубости, упућених њему лично. "Шта сам ја?... ја сам - убог..." - говорио је. Ђакон, који му је саслуживао последњих година, признавао је: "За време мог служења, било је много поступака који су вређали Баћушку, а које су учинили други људи или ја лично. Он се никада није љутио, само би рекао: 'Ех, какав си ти... Па зар се може тако?'..."

Погледа, осмехне се, а од тог осмеха кривац би још више осећао своју кривицу, падао на колена, молећи за опроштај. Једино, што му је причињавало бол - било је неразумевање његове љубави према ближњем, његове душе, његовог срца. "Не схватате ви мене", - казао би и заплакао. Ако би га нарочито повредили нехатом према његовим духовним чедима, или напомињањем "речи закона", оспоравањем његове љубави, заплакао би: "Опростите ми, драги, можда ја не радим како треба, али ми је јако жао људи, хтео бих да свима буде добро", - и поклонио би се до земље.

Један писац, духовни син Баћушке, пожалио му се: "Баћушка, у великој сам невољи, врло сам заузет и не могу да посећујем ваше беседе." - "А шта ће теби моје беседе? Шта ја могу на њима да кажем? Али зато имам образоване (његови саслужитељи), њихова предавања обавезно посећуј. Чуо сам како си одговарао оцу Сергију на његовом предавању..." - одговорио му је, сав задовољан.

Баћушка никад није тражио знакове пажње или поштовања, и не само да их није тражио, него их се и клонио. Избегавао је велелепне службе, посебно архијерејске. Ако се и догађало да учествује у њима, гледао је да стане позади, иза свих, и морали су да га убеђују да заузме место у складу са својим положајем. Тиштале су га и свакакве награде и почасти; није их волео и избегавао их је, оне су га оптерећивале, изазивале дубоку, искрену патњу и, за њега, представљале крст.

Године 1920, чудовске сестре су предложиле да се отац Алексеј награди. "Шта је са вама, - говориле су оне, прекоревајући Баћушкину духовну децу, - толико сте времена са Баћушком и не размишљате о томе да је време да испослује себи један крст са украсима..." Заиста, осим њих, то никоме није пало на памет. Кренуле су све редом да анкетирају, да би добиле сагласност сваког понаособ. Сви су, наравно, са радошћу подржали тај предлог, а и ко би могао да не пожели тако нешто Баћушки? У марту 1923. године, навршавало се тридесет година његовог служења у свештеничком чину. Међутим, награду су желели да испослују пре тог рока. Негде су пронашли крст са драгим камењем - најбоље што су могли да нађу тих тешких година, и то, уз велики труд.

Дошао је дан када је Баћушка позван на патријаршијску службу како би га наградили тим крстом. Била је недеља. Увече су се сви окупили на вечерњој служби и, са узбуђењем и радошћу, очекивали долазак Баћушке. Црква је била препуна верника, што се стално догађало тих година. Баћушка је стигао када је служба већ отпочела и ушао у олтар. Међутим, на његовом лицу не само да није било никакве радости, него ни уобичајеног осмеха. Био је узнемирен и врло тужан.

На крају вечерњег богослужења, отворила су се царска врата и сви Баћушкини саслужитељи су изашли на солеју. Изашао је и сам Баћушка у одежди. После кратког молебана, он се обратио народу, а то су све била његова духовна деца која су се тако радовала његовој награди, и почео проповед, коју је све време прекидао горким сузама. Покривао је лице руком, говорио о својој недостојности, о томе, да је увек спреман да свима служи; да га сваки израз пажње позива на још већи труд, а сада, када га снага напушта, шта може да пружи више од онога што већ пружа?

Његове речи су представљале свенародно, потресно исповедање сопствене ништавности, апсолутне у свему мањкавости, неупотребљивости и слабости. Чинило се да га је тај крст са каменчићима поптуно згњечио. На крају те неочекиване, сузне, потресне исповести, Баћушка се са дубоким смирењем поклонио до земље, молећи све за опроштај. У том су моменту, не само богомољци, него и свештенослужитељи, заборавили недавну радост и у великом премишљању, чак и зажалили, што су га, дајући му награду, оптеретили новом муком и теретом. Свештеницису тихо пошли у олтар, док је уплакани отац Алексеј,као и увек, пружао крст и благосиљао народ.t Црква се постепено празнила, а онда је један од Баћушкине духовне деце (Михаил Данилович Асикритов), који је, такође, био запрепашћен оним што је видео и чуо, стојећи мало подаље од амвона, да не смета онима што прилазе крсту, подигао свој глас узаштиту Баћушке. Он није могао да прихвати такво( самоунижавање, он је хтео да подигне, узвиси Баћушку у својим сопственим очима, напоменувши Баћушки да њега, таквог ништавног и немоћног, како он говори, зна не само цела Москва, него и многи изван границе престонице.

Баћушка је кротко прекинуо тај, не сасвим умесни говор: "Миша, - рекао је тужно и тихо, - теби се то само чини... Када би ти само знао колико ми је дао Господ, колико милости учинио, и показао великих примера у великим људима, ти не би тако говорио...

Требало да будем много бољи..."

Следећег дана, најстарија од чудовских сестара,која је и прва започела ту ствар са наградом, дошла је код Баћушке јадикујући, због чега је он тако, претходног дана, говорио о себи. Он је за њу - све... нико и никада неће моћи да јој га замени... "Шта сам ја? - успротивио се Баћушка. - Ја сам - црна мрља на белом папиру..." - загрлио ју је и горко заплакао.

Посебну пажњу заслужује Баћушкино руководство, којим се су користила његова стална духовна деца. Ти, који су представљали заједницу његове цркве, који су му поверили своје душе и сво световно уређење свога живота, били су под особитим старањем Баћушке. Њима је он, чинило се, на посебан начин поклањао своју снагу, време, бриге, које нису биле толико очинске, већ пре материнске, по својој топлини и нежности.

Међу онима који су повремено долазили и пролазили, стални посетиоци су били "своји" - сестре и браћа из цркве. Многи су ишли често, неки, чак, сваки дан. Долазили су му са својим потребама, питањима, грешкама, недоумицама, а, такође, и на исповедање помисли.

Баћушкино руководство, у улози старца, не може да се опише никаквим речима. Може да се да само општа карактеристика и да се приведу неки примери, јер у оној мери у којој је сваки човек непоновљив, у тој мери је био специфичан прилаз свакој души понаособ. Са једнима је био строг и захтеван, са другама - нежан и мек; са једним би разговарао као да проповеда; другом би одлучно заповедао или га прекоревао; једног би непрестано штедео и умољавао, од другог би понекад тражио покајање у присуству других, када би видео да ће такво сузбијање самољубља у себи човек моћи да издржи.

И у свој тој разноликости у приступу, доминирала је жеља да се човек придигне, да се изведе из равнодушности, безбрижности и самозадовољства, који су својствени сваком; а његова бескрајна љубав, непрестана молитва и благодатно озарење, увек су верно оцењивале снагу и издржљивост руковођеног. Врло често су "своји" дуго седели код њега. Укућани су, жалећи Баћушку, понекад покушавали да му напомену да је већ време да се прекине, али би он или погледао тако, да не смеш више реч да прозбориш, или би их, после, строго прекорео.

У свом руководству, отац Алексеј је увек наводио своје питомце на духовни, то јест, најтежи и суштински подвиг. Међутим, све тешко почиње од лаког. Спољни подвиг је неопходан, макар и најмањи; он васпитава снагу воље, без које је немогућ било какав, а тим пре, духовни подвиг. Али, потребно је прво измерити снагу и могућности: "Седам пута мери, говорио је Баћушка, - једном сеци, а зашта си се одлучио, тога мораш да се држиш по сваку цену. У супротном, циљ се не достиже. На пример, нека молитвено правило буде мало, али оно мора да се неизоставно извршава, без обзира на умор, заузетост и друге сметње." Ако се у томе покаже чврстина, Баћушка, не допуштајући да се тиме све и ограничи и да се човек занесе спољашњим као да је то довољно, узносио је пажњу ка вишем, духовном подвигу, у коме је морала да се покаже иста, па и већа чврстина. То се није тицало само молитвеног правила, већ и сваког другог подвига које човек преузима на себе.

"Царство Небеско се на силу

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 15:35:10


Св. АЛЕКСИЈЕ Мечов
(протојереј Цркве св. Николаја
на Маросејки у Москви)

О МОШТИМА БОЖЈИХ УГОДНИКА





Један од најтежих и најсаблажњивијих догађаја последњих година за нас, верујуће православне људе, повезан је са отварањем моштију Божјих угодника.

Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем.

Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење.

Реч "мошти" је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел - реликвија, т. ј. она означава једноставно "остатке". Наша реч "мошти" потиче од корена "моћ", т. ј. мошти - то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу "Опело над лаиком-хришћанином" реч "мошти" се употребљава у смислу "остаци":

Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш... На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу... И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила.

У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за "нетљено тело" у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване.

Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: "Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости", очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом "Слову о Макавејима": "Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује". Свети Амвросије Милански говори слично: "Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса".

Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, - само су делови скелета.

Овако је било у Грчкој Цркви. Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи "мошти" која потиче од корена "моћ" (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: "Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч "мошти" значи управо кости". 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: "Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти". Потпуно је јасно да "мошти" значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: "Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све". Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем "Просветитељу" пише о моштима: "Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести... ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу".

Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви - Теодор, Давид и Константин "имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу". И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника.

Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква.

Али истовремено су постојале тенденције поимања моштију управо као нетљених тела.

Погледајмо, можда се тек у последње време појавило ово ново учење о "непропадању" моштију? Свима је у сећању отварање моштију преподобног Серафима Саровског. За многе је тада било саблажњујуће што су нађене само кости. У Петрограду су се раширила говоркања да старац Серафим уопште није био свет, да су мошти отворене само због жеље Синода и Господара; говорило се да се оригинални документи с отварања моштију крију од народа. Ова говоркања су узнемиравала јавност, и покојни Петроградски митрополит Антоније (Ватковски; умро 1912.) био је принуђен да објави посланицу у којој је рекао да се прослављање моштију светих угодника уопште не врши зато што они имају нетљена тела, већ због њиховог светог живота. Ова реч је била битна због тога што је, прво, била упућена целој јавности и, друго, тицала се веома великог светитеља, о чијој су светости оставили сведочанства наши дедови, сећање на кога живи, те зато није било никакве сумње у његову светост, његове подвиге, силу његове молитве, његову помоћ напаћенима.

Треба рећи да је појам "нетљене мошти" постојао још у давнини. Ово изгледа несхватљиво ако се упореди с тек наведеним расуђивањима. Очигледно се појам "нетљеније, непропадање" употребљавао у неком другом смислу о чему говори следећи пример. Војвода Суздаљски у свом извештају Суздаљском архиепископу о прегледању гробнице Бориса Јурјевича говори да су "кости целе", а затим их већ назива "нетљеним костима". Изгледа да се реч "нетљеније" примењивала не само за тело, већ и за кости, т. ј. за било које остатке који се називају моштима.

Када је Господ стварао човека, узео је од земље прах и удахнуо у њега дах живота. Човек се назива венцем творевине, он је "сатајник Божанских Тајни", говори Григорије Богослов. Прво је био створен свет невидљиви - свод небески, затим свет видљиви, и тек онда је Господ створио човека у коме је спојио оба света. Човек је предодређен да буде анђео у плоти, како се поје у тропару Пророку Илији, и Црква, појући о светим угодницима, говори о њима: "Земни ангели и небески људи". "Шта је Бог за душу, то је душа за тело", - говори Григорије Богослов, и ако је задатак човека обожење, онда је то обожење не само душе, већ и тела. "Човек мора да своје тело, као помоћно (у односу на душу), - наставља светитељ, - стави у службу Богу". Код нас људи душа не може да буде одвојена од тела, (она се одваја само Божјим наређењем, када умиремо, и тада само привремено), и ако је душа човекова света, онда му је и тело свето.

Постоји и други поглед на тело који је упадљиво изражен у завештању Л. Н. Толстоја, који своје тело назива "одвратном и непотребном ствари" коју треба што пре уклонити да не би сметала другима да живе: "Заиста сам се одрекао Цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам у завештању својим ближњим да, када будем на самрти, не пуштају код мене црквене служитеље, и да моје мртво тело што пре уклоне, без икаквих над њим речи и молитви, као што се уклања било која одвратна и непотребна ствар, да не би сметала живима".

Према учењу Православне Цркве, тело не само да није "одвратна и непотребна ствар", већ је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо, и Григорије Богослов каже да ће душа ступити у горњи свет "заједно с плотију, стопивши се с њом једним духом, умом и богом", богом - у смислу обожења. Христос нам је открио пут ка обожењу, само треба да идете њиме, ствар је до вас.

А шта је то плот или тело? У хришћанском учењу постоје три поимања плоти: 1) плот безгрешна, света, саздање Божје, она Плот о којој је речено: Слово (Логос) постаде тијело (Јован., 1, 14) и која се у Христу толико осветила да Спаситељ каже: Који једе моје тијело... има живот вјечни (Јован., 6, 54); 2) "плот", "плотски" - то јест греховни, супротност "духу", "духовноме"; 3) наше тело у којем се сједињује и једно и друго. Иако је наша плот огреховљена, не треба заборавити да ју је створио Бог. Ко је пажљиво слушао парастос, сећа се ових речи: Плачем и ридам, размишљам о смрти ада и видим лепоту нашу, створену према лику Божјем, унакажену, осрамоћену, обезобличену у гробу како лежи. Овде се не говори о души, већ о телу које лежи у гробу, - да је оно створено према лику Божјем. Ако је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога, онда не само за душу, већ и за тело, како сведоче својим искуством, својим животом свети угодници. Господ је, пребивајући у Телу, творио чудеса, васкрсавао чак и мртве (сина Наинске удовице, Јаирову кћи), преко Тела се чак и одећа Христова освештавала и постајала чудотворна - додирнувши је само исцелила се жена крвоточива. Чак је и сенка апостола чинила чудеса - они на које би пала су се исцељивали од болести. Ван тела не бисмо могли да живимо. Само се вољом Божјом привремено раскида савез душе и тела. Треба увек памтити оно што говори Апостол: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији (1 Кор., 6, 19-20).

Према учењу отаца Цркве, наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Свети оци саветују да кривимо за наше ружне поступке не тело, већ дух и душу, греховне помисли које се рађају у души. Зло не почиње од тела, већ од душе, и обрнуто - ако је душа задобила Духа Светога, то се преноси на тело, и то предаје се тако да се освећује сваки део његов, свака кост, сваки уд. Сетите се благодарствених молитви после Светог Причешћа: још продри у удове и све саставе моје, у све зглобове, у унутрашњост и у срце. Спали трње свих сагрешења мојих... учврсти саставе са костима, просвети пет простих чула.

Ако се тако разумева сврха нашег тела - да буде сасуд Духа Светога, онда је разумљиво шта значе за верујуће гробови светих угодника Божјих - уопште не исто што и гроб некаквог значајног човека. У гробовима светих угодника је скривена благодат. Јер постоји само овакво питање: или ми уопште не верујемо у Бога и могућност одуховљења и освећења нашег бића, или пак верујемо у задобијање Духа Светога свим нашим бићем - онда ће и тела светих угодника бити за нас света. Ако верујемо да можемо да примимо благодат Божју не само душом, већ и телом, онда ће нам постати јасне речи светог Јована Златоустог: "Отвори очи вере и погледај на својствену им силу Божју, на благодат Духа у коју су обучена". И онда ће за нас те кости, тај прах да буду драгоцени не само као остаци драгих људи, већ као сасуди пуни благодати: чесне твоје мошти као сасуд благодати пуни који се излива на све који им долазе... (Из акатиста Преподобном Сергију). Код Макарија Египатског се много говори о томе да су свети задобили Духа Светога не само душом, већ и телом.

Одавде следи да богослужење није само сабрање двоје или троје у име Божје. То није тако једноставно: ја и ти смо се окупили и већ можемо да вршимо богослужење. Центар богослужења јесте Евхаристија, а врше је често лоши, гадни, грешни људи. Али ми ипак верујемо да се Тајна заиста дешава, да заиста долази до претварања (пресуштествљења) хлеба и вина у Тело и Крв Христову којима се причешћујемо у Тајни Евхаристије. Па ми смо често само телом у храму, ми се можда уопште ни не молимо, можда се не моли ни сам свештеник који врши Тајну, међутим, ми верујемо да се Тајна ипак дешава.

Шта нам даје ту сигурност? Треба знати да је Црква пре свега Црква Небеска и да, вршећи Евхаристију, ми је вршимо у име целе Цркве - Небеске и земаљске, у име светих који се подвигом добрим подвизаваше на земљи, и пре свега у име Мајке Божје. И свештеник који врши претварање Светих Дарова верује да се оно врши не због његових заслуга и молитви, већ у име целе Небеске Цркве. Приносимо ти ову словесну службу (у име) за праоце у вери упокојене, оце, патријархе, пророке, апостоле, јеванђелисте, мученике, исповеднике, постнике и сваки дух праведни у вери преминули, а посебно за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију - овако се свештеник моли у име оних којима стално прибегава у молитвама.

У суштини никаквих Тајни у богослужењу не може да буде за оне који не верују у општење са светима. Ако немамо с њима везу, ако одбацујемо живе удове Тела Христовог, онда немамо ни Само Тело Христово, нема Цркве, нема Тајни. Наравно, постоје и сада Божји изабраници, они се можда налазе међу нама, али ми их не знамо: међутим, њиховим молитвама имамо пуноћу црквеног живота. Ако све ово нису за нас само речи, онда је разумљиво зашто се врши и вршила на моштима литургија још у катакомбама и зашто је 5. Васељенски Сабор потврдио овај обичај. Хришћани су веровали да су свете не само душе, већ и тела угодника, и 7. Васељенски Сабор је установио да се без антиминса са честицом светих моштију не сме освештавати Црква. Мошти светих угодника су залог тога да они с нама врше богослужење.

Наше тело није бескорисна ствар, већ је створено према лику Божјем и може да буде такође свето и нетљено као и душа. У канону за свето Причешће читамо: О, страшне тајне! О, милосрђа Божјег! Како се ја ништавило причешћујем Божанског Тела и Крви и постајем непролазан (нетљен у цркв. слов.). Овде се говори о нетљенију не само душе, већ и тела. Исто тако и крштење чини нетљеном не само душу, већ и тело.

Сада ће нам можда постати јасно шта значи израз "нетљене мошти", "нетљене кости". А за човека који је отишао од Цркве он може да буде саблазан исто као што за многе може да буде саблажњива молитва за целомудреност при вршењу Тајне Брака, - целомудреност не претпоставља обавезно девственост. За човека црквеног је очигледно да ми који имамо тело морамо да га ставимо у службу Богу, и да је циљ доласка Христовог - освећење не само душе, већ и тела, т. ј. успостављање у човеку лика Божјег.

Када сви који су у гробовима устану (из Чина погребења), каква устане душа, такво ће устати и тело. Ако је душа постала чистија и боља, онда ће се и тело осветити. Ми обично не разумевамо овако нетљеније тела, смештајући га пре васкрсења мртвих.

Свештенослужитељ се на опелу моли: Ти Који си ме некада саздао из небића и почаствовао Твојим Божанским ликом, а због прекршаја заповести опет ме вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем.

Дакле, Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом.


Превела Биљана Вићентић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 16:02:31



Преподобни Јустин Ћелијски

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ПЕТРА
бившег цариника



У Африци живљаше један веома немилосрдан цариник по имену Петар. Он се никада не сажали на сиромаха, нити помишљаше на смрт, нити хођаше к црквама Божјим, и одвраћаше уши своје од оних што прошаху милостињу. Али благи и човекољубиви Бог не жели смрт грешницима него се брине око спасења свих, и свакога спасава Својим неисказаним промислом. Он и са овим Петром поступи по доброти Својој и спасе га на следећи начин.

Једном просјаци и убожјаци седећи на улици стадоше хвалити милостиве људе и Бога за њих молити, а немилостиве корити. Разговарајући тако они поведоше реч и о овоме Петру, и причаху како је он страшно немилостив. И питаху један другог, да ли је ико икада добио какву милостињу из куће Петрове. Но пошто се испостави да нико никада ништа није добио од њега, један просјак устаде и рече: Шта ћете ми дати, ако ја сада одем и испросим од њега милостињу? - Просјаци се договорише и скупише измећу себе залог, а овај онда отиде и стаде пред капијом Петрове куће. Ускоро Петар изађе, носећи на магарцу товар хлебова за кнеза. Просјак му се поклони и стаде громко просити милостињу. А Петар, не нашавши камен, дохвати један хлеб, баци га и удари просјака у лице, па продужи својим путем. Просјак подиже хлеб, оде к својој дружини и рече: Из самих руку Петрових ја добих овај хлеб. - При томе просјак захвали Богу што је Петар цариник милостив.

Два дана после тога Петар се тешко разболе, и чак беше близу смрти. И гле, он имаде виђење: виде себе истјазавана на неком суду, и на теразије стављају његова дела. Са једне стране теразија стајаху црни страховито смрдљиви и ружни зли дуси, а с друге стране теразија бејаху веома светли и милолики људи. Зли дуси донесоше сва зла дела која Петар цариник беше починио у току целог свог живота од младости, и стављаху их на теразије; а лучезарни људи не нађоше ниједно добро дело Петрово које би ставили на другу страну теразија, и стајаху тужни, и у недоумици говораху међу собом: "Ми немамо ништа да ставимо на теразије". Тада један од њих рече: "Стварно, ми немамо ништа да ставимо сем једног хлеба, који он пре два дана даде Христу, и против своје воље". И они метнуше тај хлеб на другу страну теразија, и он претегну теразије на своју страну. Тада милолики људи они рекоше царинику: "Иди, убоги Петре, и додај овоме хлебу, да те тамнолики ђаволи не би узели и одвели у муку вечну".

Дошавши себи, Петар стаде размишљати о свом виђењу, и разуме да оно што он виде није привид него истина: јер се опомену свих грехова својих, чак и оних које беше већ заборавио, а које виде где их ђаволи стављаху на теразије. И задивљени Петар рече у себи: Када један хлеб који бацих просјаку у лице, толико ми поможе, да ме ђаволи не могоше узети, колико тек обилна милостиња, чињена са вером и усрђем, помаже онима који нецицијашки раздају своје богатство убогима.

И од тог времена Петар постаде у највећој мери милостив, тако да не хте поштедети ни самога себе. Једном он иђаше у своју царинарницу; на путу га срете неки власник лађе наг, пошто беше потпуно осиромашио због потопљења лађе. Припавши к ногама Петровим овај га човек мољаше да му да одело да покрије наготу тела свог. Петар скиде са себе дивну и скупоцену горњу одећу и даде му је; али овај, стидећи се да иде у таквој одећи, даде је једном трговцу да је прода. Петар пак, враћајући се из своје царинарнице, случајно угледа где је та одећа изложена на тргу за продају. То га силно ожалости; и он дошавши кући не хте ништа да окуси, него се затвори у својој соби, и стаде плакати и ридати говорећи: Бог не прими моју милостињу; ја нисам достојан да ме се убоги сећа. - Тако тугујући и уздишући он заспа мало; и гле, он виде неког благоликог човека који сијаше јаче од сунца; на глави му беше крст, и одевен беше у ону одећу коју Петар даде осиротелом власнику лађе; и гај човек упита Петра: "Што тугујеш и плачеш, брате Петре?" Он му одговори: "Како да не плачем, Господе мој, када ја дајем убогима од онога што си Ти мени дао, а они то продају на тржиштима". Тада му Појављени рече: "Познајеш ли ову одећу коју ја носим?" Петар одговори: "Да, Господе, познајем; то је она моја одећа којом оденух нагога". Појављени му рече: "Онда престани туговати, јер одећу коју ти даде сиромаху примих ја и носим је, као што видиш; хвалим твоје добро дело, јер си оденуо мене који пропадам од зиме".

Пробудивши се из сна, цариник се удиви и стаде величати убоге, и рече у себи: "Када су убоги - Христос, тако ми Господа, нећу умрети док не постанем један од њих". И одмах раздаде све своје имање сиромасима, и робовима даде слободу, оставивши само једнога од њих; овоме он рече: Хоћу да теби откријем тајну; ти је чувај, и слушај ме; јер ако не будеш чувао тајну и не слушаш ме, знај, продаћу те незнабошцима. - Слуга му одговори: Господару, све што ми наредиш, ја сам дужан урадити. - Тада му Петар рече: Хајдемо у Свети Град да се поклонимо животворном гробу Господњем, и тамо ме продај некоме од хришћана, а новац који добијеш за мене дај убогима, па си после тога и сам слободан човек.

Роб се удиви овако чудноватом потхвату свога господара, не хте га послушати, и рече му: Ићи с тобом у Свети Град ја сам дужан, јер сам твој роб; али да продам тебе, господара свог, то не могу, нити ћу икада то учинити. - На то му Петар рече: Ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе незнабошцима, као што малочас рекох.

И они отпутоваше у Јерусалим. Поклонивши се светим местима, Петар поново рече своме робу: Продај ме; а ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе варварима у тешко ропство. - Видећи непоколебљиву намеру свога господара, роб га и против своје воље послуша. Сревши једног свог познаника по имену Зоил, човека богобојажљива, кујунџију по занату, роб му рече: Послушај ме, брате Зоиле, купи од мене доброг роба. - Кујунџија му одговори: Брате, веруј ми: осиромашио сам и немам чиме да га купим. - Тада му роб предложи: Позајми новац од некога, па га купи, јер је он врло добар, и Бог ће те благословити због њега.

Поверовавши његовим речима, Зоил узе од једног пријатеља свог тридесет златника, и за тај новац купи Петра од његовог роба, не знајући да је Петар уствари господар тога роба. Узевши новац за свога господара, роб отпутова у Цариград, и не говорећи никоме шта је урадио, он тај новац раздаде убогима. А Петар од тога доба као роб служаше код Зоила радећи послове на које није био навикао: некад је радио у кујни, некад је носио ђубре из куће Зоилове, некад је копао у винограду; оваквим и другим тешким пословима он мучаше своје тело, смиравајући се неизмерно. Зоил пак, видећи како дом његов би благословен због Петра као некада дом Пентефријев због Јосифа, и како се његово богатство увећа, заволе Петра, и у исто време беше га стид гледајући неизмерну смиреност Петрову. Једном он рече Петру: Брате Петре, ја хоћу да ти дам слободу, и да те убудуће имам као брата. - Али Петар не хте да буде слободан, него више вољаше да му служи у својству роба. Често се могло видети како га други робови исмевају, понекад чак и бију и на све могуће начине вређају, а он све то трпи смирено и ћутке. Једне пак ноћи Петар виде у сну оног лучезарног Човека који му се некада беше јавио у Африци у његовој одећи; сада пак тај Човек држаше у руци тридесет златника и рече му: "Не тугуј, брате Петре, јер ја примих новце за које си ти продао себе; претрпи неко време, док те не препознају".

Након неког времена допутоваше из Африке неке кујунџије да се поклоне светим местима. Господар Петров Зоил позва их кући својој на обед. За време обеда гости почеше разазнавати Петра, и говораху један другоме: Како овај човек личи на Петра цариника! - Чувши овај њихов разговор Петар стаде заклањати лице своје од њих, да га не би сасвим познали. Ипак га они јасно познаше и стадоше говорити домаћину Зоилу: Хоћемо, Зоиле, да ти кажемо једну ствар: знаш ли ти да код тебе у дому твом служи велики човек - Петар? Заиста је ово Петар, који у Африци беше врло виђен властелин и имаћаше много робова својих, али он неочекивано пусти на слободу све своје робове, а сам се некуда изгуби. Кнеза то веома ожалости и он жали што нас Петар остави. Због тога ми бисмо желели да Петра узмемо са собом. - А Петар који таман беше пред вратима носећи на послужавнику неко јело, чу ове речи њихове, спусти на земљу послужавник са јелом, па отрча капији са жељом да побегне. На капији пак бејаше вратар, глувонем од рођења, који је само по извесним знацима отварао и затварао капију. Журећи да што пре изађе, угодник Божји Петар рече глувонемом вратару: Теби говорим имеиом Господа нашег Исуса Христа, брзо ми отвори капију. - На то глувонеми проговори и рече: Добро, господине, одмах ћу отворити.

И заиста, он одмах отвори капију, и Петар хитно изиђе. А вратар, бивши глувонеми, оде к своме господару Зоилу и у присуству свих стаде говорити; и сви се на дому удивише када га чуше где говори. И одмах сви устадоше и стадоше тражити Петра, али га не нађоше. А глувонеми им рече: Видите да није побегао; знајте, то је велики слуга Божји. Јер када дође капији, он ми рече: У име Господа Исуса Христа теби говорим, отвори!" И ја тог часа видех где из уста његових изађе пламен који се дотаче мојих усана, и ја проговорих.

Тада сви појурише у потеру за Петром, али га не стигоше; свуда га брижљиво тражише, али га не нађоше. Онда сви у дому Зоиловом много плакаше због Петра, и говораху: Како то ми не знадосмо, да је он тако велики слуга Божји? - И прославише Бога који има многе прикривене слуге Своје. А Петар, бежећи од људске славе, кријаше се по непознатим местима све до престављења[1] свог Богу, коме слава вавек. Амин.




"Житија Светих", 22 септембар

Београд 1972.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od vivijen taj Pon 22 Nov - 4:00:55



Sveti Serafim Sarovski STICANjE DUHA SVETOGA - CILj HRISCANSKOG ZIVOTA



(Razgovor Prep. Serafima Sarovskog sa sibirskim veleposednikom Nikolajem A. Motovilovim)

UVOD

Veliki starac Serafim isceli me od teskih i neverovatnih, grdnih reumaticnih i drugih bolova i bolesti. Celo mi telo bese uzeto, noge zgrcene i u kolenima otecene, na ledjima i slabinama rane! Od svega toga patio sam tri pune godine.
A moje iscelenje dogodilo se na sledeci nacin:
Petog septembra 1831. g. dovezose me u Sarovsku pustinju, a sedmog i osmog septembra, na dan Rodjenja Presvete Bogomajke, bih udostojen dvaju razgovora sa bacuskom, ocem Serafimom, u njegovoj manastirskoj keliji, no isceljenje tada jos ne dobih. Devetog septembra, pak, odvezose me k njemu u obliznju pustinjicu Starcevu, u blizini njegovog izvora. Cetiri coveka koji me na rukama nosahu i peti koji mi glavu pridrzavase, prinesose me k starcu, koji bese okruzen mnostvom posetilaca...
Moji nosioci smestise me zatim na Starcevoj livadici, pored jednog ogromnog debelog bora, na obali reke Sarovke. Kada zamolih bacusku da mi pomogne i isceli me, on kaza: "Pa, ja nisam lekar! Lekarima treba ici kada ko hoce da se leci od kakvih bilo bolesti!"
Ja mu onda podrobno ispricah svoje patnje i kako sam na sve moguce nacine pokusao da se izlecim, ali da iscelenje nisam dobio. Rekoh, usto, da meni vec ni u cemu nema spasa i da nemam slobode pred Gospodom, da prosim njegove svete molitve, da bi me Gospod iscelio. Starac me onda upita: "A verujete li vi u Gospoda Isusa Hrista - da je On Bogocovek, i u Njegovu Precistu Bogomajku, da je ona svagda Djeva?" Ja odgovorih: "Verujem!" "A verujes li" - nastavi starac - "da Gospod Koji je ranije sve bolestine na ljudima isceljivao trenutno, jednom recju Svojom, ili samo dodirom Svojim, moze i sada isto tako lako i trenutno da isceli jednom recju Svojom one koji potrebuju Njegovu pomoc? I verujes li da je zauzimanje za nas Presvete Bogomajke pred Njim svemocno, i da nas na njeno zauzimanje Gospod moze i sada, isto tako trenutno i jednom recju, potpuno isceliti?"
Ja odgovorim da u sve to istinski, od sve duse i srca verujem i da, kada ne bih verovao, ne bih ni naredio da me dovezu ovamo k njemu. "Ako, dakle, verujete" - zavrsi starac - "onda ste vi - vec zdravi!" - "Kako zdrav?", upitah ja, "kada me moji ljudi i vi drzite na rukama?" "Ne!" - rece mi on - "Vi ste sada celim telom svojim vec potpuno zdravi, najzad". I on naredi ljudima koji me drzahu da odstupe od mene, a on me uze za ramena, podize me sa zemlje i, uspravivsi me na noge, rece mi: "Sigurnije stojte, cvrsce se drzite nogama na zemlji! Eto, tako! Ne plasite se, vi ste sada potpuno zdravi". I zatim dodade, radosno me posmatrajuci: "Eto, vidite li kako sada dobro stojite!" Ja odgovorih: "Hteo - ne hteo, ja dobro stojim zato sto me Vi dobro i cvrsto drzite". Tada on, odvojivsi svoje ruke od mene, rece: "E, pa eto, sada vas vec ni ja ne drzim, a vi bez mene cvrsto stojite. Hodajte smelo, bacuska moj! Gospod vas je iscelio! Hajte, krenite se s mesta!"
I, uzevsi me za ruku jednom svojom rukom, a drugom me pomalo gurkajuci s ledja, povede me po travi i neravnoj zemlji oko bora, govoreci: "Eto, vase bogoljublje, kako ste dobro krenuli!" Ja odgovorih: "Da, zato sto me vi izvolite dobro voditi". "Ne" - rece on, odvojivsi ponovo od mene svoju ruku - "Sam Gospod je izvoleo da vas potpuno isceli, i sama Bozija Majka umolila Ga je za to. Vi cete sada i bez mene krenuti, i svagda cete dobro hoditi! Hajte, krenite se..." I stade me gurkati da bih krenuo. "Ta, tako cu pasti i povrediti se!...", rekoh. "Ne", protivrecase mi on, "necete se povrediti nego cete cvrsto zakoraciti..."
Tada ja osetih u sebi nekakvu silu koja me oseni, malo se ohrabrih i podjoh sigurnim korakom. On me onda odjednom zaustavi i rece mi: "Dosta je!" Onda me upita: "Sta, dakle? Jeste li se sada uverili da vas je Gospod iscelio u svemu, i to potpuno? Stoga bez imalo sumnje verujte svagda u Njega - Hrista Spasitelja naseg, i cvrsto se uzdajte u Njega - Hrista Spasitelja naseg, i cvrsto se uzdajte u Njegovo milosrdje prema vama! Zavolite Ga svim srcem, priljubite se uz Njega svom dusom svojom i vazda se nepokolebivo nadajte u Njega, i blagodarite Carici Nebeskoj za njenu veliku milost prema vama. No, posto vas je vase trogodisnje stradanje silno iznurilo, to vi sada nemojte naglo da hodate po mnogo, nego postepeno. Malo pomalo navikavajte se na hodanje i cuvajte svoje zdravlje kao dragoceni dar Boziji!" I, jos dosta porazgovaravsi sa mnom, Starac me otpusti u gostoprimnicu potpuno zdrava. A posto mnogi bogomoljci behu sa mnom pri isceljenju mome, i behu se pre mene vratili u manastir, oni vec behu razglasili svima o velikom cudu ovome. Otada postah cest posetilac Sarova...


PRVI RAZGOVOR

Jednom, pak, bilo je to u Sarovskoj pustinji, ubrzo posle moga iscelenja, pocetkom zime 1831. g, u utorak, koncem novembra, ja sam stajao za vreme vecernje u toploj crkvi Zivonosnog Istocnika na svome uobicajenom mestu, kako je to i posle vazda bivalo, upravo preko puta cudotvorne Ikone Majke Bozije. Tu mi ubrzo pridje jedna od sestara Divjejevskog manastira...
Ona mi rece: "Jesi li ti onaj hromi gospodin, koga je nedavno iscelio nas bacuska, otac Serafim?" Ja odgovorih da sam upravo taj, "Vrlo dobro" - rece ona - "onda idi k bacuski, naredio je da te k njemu pozovem. On je sada u svojoj keliji i rekao je da ce te cekati".
Ljudi koji su bar jednom bili u Sarovskoj pustinji za zivota velikoga Starca ili su bar culi o njemu, mogu potpuno pojmiti kakvom se neiskazanom radoscu ispunila moja dusa od tog neocekivanog poziva. Ostavivsi sluzbu Boziju, ja sam ne caseci otrcao k Prepodobnome, u njegovu keliju.
Bacuska, o. Serafim sreo me je na samim vratima kelije i rekao mi: "Ja sam cekao vase bogoljublje! A vi samo malo pricekajte, dok ja pogovorim sa svojim sirogicama (kako je vazda nazivao svoja ceda duhovna - monahinje iz Divjejeva). Ja imam mnogo s vama da razgovaram. Sedite, evo, ovde.
Govoreci to, pokazao mi je na stepenice... Ja sam bio seo na nizi stepenik, a on mi rece: "Ne, povise sedite!" Ja sedoh na drugi, ali on mi kaza: "Ne, vase bogoljublje. Na najvisi stepenik izvolite sesti!" I posadivsi me tako, dodade: "Eto tu sedite i cekajte da, kad pogovorim sa mojim siroticama, dodjem k vama!"
Bacuska zatim u svoju keliju uvede dve sestre... Dugo sam sedeo u ocekivanju kada ce i za mene da otvori vrata veliki Starac. Mislim da sam tako sedeo dva casa... A onda su se vrata otvorila i izisao je Starac sa svojim sirotama i, ispracajuci sestre rekao mi: "Dugo sam vas zadrzao, vase bogoljublje! Ne zamerite! Eto, mojim siroticama je mnogo bilo potrebno reci, pa sam ih ja, ubogi, malo potesio!... Izvolite u keliju!"
Tu, u svojoj keliji, u samom manastiru, Starac je tom prilikom porazgovarao sa mnom o raznim stvarima koje su se ticale spasenja duse i zivota u svetu, i nalozio mi da sa ocem Gurijem, sarovskim gostoprimcem, sutradan, posle jutarnjeg bogosluzenja, dodjem k njemu, u njegovu blizu pustinjicu, u sumi.

DRUGI SUSRET SA STARCEM

Celu noc razgovarao sam sa o. Gurijem o ocu Serafimu, celu bogovetnu noc, i gotovo da nisam zaspivao od radosti, a sledeceg dana uputio sam se u sumsko prebivaliste Starcevo, ne okusivsi nista i ne popivsi. I citav taj dan do kasno u noc, nista ne popivsi i ne pojevsi, proboravio sam pred vratima Starcevim. Silesija naroda dolazila je u medjuvremenu i postojavsi malo u tremu, pred vazda zatvorenim vratima, odlazila, bez Starcevog blagoslova. Svega sedam ili osam ljudi ostalo je tu do kraja dana, dok Starac napokon nije izisao iz svoje kelije... Svi oni bili su sa nama odlucili da cekaju dok starac ne otvori vrata. Najzad su se i oni u duhu uznemirili, pa se cak i sam otac Gurije, posto smo vec duboko zasli u vece, vrlo uznemirio i rekao mi: "Vec je mrak, bacuska, i konji su ogladneli, a i malisakocijas verovatno bi da jede. Da nas, ako kasnije podjemo, zveri ne napadnu!?..." No, ja sam odgovorio: "Ne, bacuska, o. Gurije, pocite vi sami nazad, ako se neceg bojite, a ja necu otici od dveri bacuske o. Serafima, dok ih ne otvori, makar me zveri rastrgle!..."
I ne mnogo vremena zatim, o Serafim stvarno otvori vrata svoje kelije i, obracajuci mi se, rece: "Vase bogoljublje, ja sam vas bio pozvao, ne zamerite sto vam citav dan nisam vrata otvorio: danas je sreda, dan posta i molitvenog cutanja, i ja bezmolvstvujem. A eto sutra, samo izvolite, ja cu se od sve duse radovati da se s vama razgovorim... Vi niste nista jeli citav dan... Sad idite i okrepite se hranom, iznemogli ste!..."
Posle tih reci bacuska se opet zatvorio.
Nikakva rec nije u stanju izraziti tu radost, koju sam ja osetio u srcu svome. Plivao sam u blazenstvu. Bez obzira na dugotrpljenje celoga dana, sama pomisao, da sam se na kraju udostojio, ipak, ne samo videti lice o. Serafima, no i cuti pozdrav njegovih bogonadahnutih reci, o tako je bila utesna! Da, ja sam bio na vrhuncu blazenstva, koje se ne moze sravniti ni s cim zemaljskim. Iako celi dan nisam ni jeo ni pio, osecao sam se tako sit, kao da sam se najeo do presitosti i napio do pijanstva. Istinu govorim, mada ce se moje reci, mozda, uciniti preuvelicanim i suvise odusevljenim nekima, koji nisu na delu iskusili, sta znaci sladost, sitost i opijenost, kojom se covek ispunjava u vreme nizlaska Duha Svetoga na njega. Ali, ja svedocim, hriscanskom pravoslavnom savescu svojom, da ovde nema preuvelicavanja, no da je sve sto sam rekao - susta istina, pa cak i vrlo slab opis onoga, sto sam ja zapravo osecao u srcu mome.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sveti Oci,Božiji Ugodnici

Počalji od Sponsored content Danas u 1:33:02


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu