Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Lekovito Bilje551

Lekovito Bilje

Strana 5 od 31 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 18 ... 31  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Lekovito Bilje

Počalji od vivijen taj Ned 13 Mar - 13:35:06



PRUNUS DULCIS (Mill.) D. A. Webb

BADEM
amendula, amigdal, bajam, bajama, bajan, bojam, gorki badem, mandala, mandula, migdal, mindol, mindul, mendalj, mendula, omendula, pitomi badem, slatki badem

Nemacki naziv:
Bittere Mandeln, Bitter mandel, Bittermandelbaum, Echte Mandel, Echter Mandelbaum, Knackmandel, Krachmandel, Mandel, Mandelbaum, Suessmandel, Suessmandelbaum
Engleski naziv:
Almond, Almond tree, Bitter almond, Bitter almond tree, Soft-shelled almond, Sweet almond
Francuski naziv:
Amande, Amande à coque tendre, Amande amère, Amande douce, Amandier, Amandier à fruits amers, Amandier à fruits doux, Amandier commun, Amandier doux
Italijanski naziv:
Mandorla, Mandorla amara, Mandorla dolce, Mandorlo, Mandorlo amaro, Mandorlo comune, Mandorla premice
Spanski naziv:
Alicantina, Allozo, Almendra, Almendra amarga, Almendra dulce, Almendra mollar, Almendolero, Almendro, Almendro amargo, Amendoeira, Ametller, Ayosa, Azollo, Basta, Benita, Blanqueta, Cartagenera, Colorá, Del alto, Desmayo blanco, Desmayo rojo, Eyosa, Fina, Guapero, Hormiguera, Largueta, Marcona, Mollar, Planeta, Sotera
Ruski naziv:
Миндаль, Миндаль горький, Миндаль обыкновенный, Миндаль сладкий, Миндаль хрупкий


ISTORIJA: Badem je poreklom iz Persije i Mesopotamije, odakle se još pre naše ere proširio u Siriju i Gršku. Gajeni badem pojavio se u ranom Bronzanom dobu (3000-2000 g. pne.). Plodovi badema nadeni su u Tutankamenovoj grobnici (1325 g. pne.). Predpostavlja se da su tu doveženi iz Levanta. Anticko poreklo ove biljke dokazuje se i faktom da se spominje u ,,Bibliji''. Badem se u to vreme smatrao religioznim drvetom. Njime su ukrašavali domove za vreme verskih svetkovina. Njegove grancice korišcene su za teranje zlih duhova sa bolesne dece. Nešto kasnije ljudi su naucili da kultiviraju badem. Grci ga tretiraju kao simbol plodnosti, te o njemu ispredaju razne legende: Postanak slatkog badema povezan je sa legendom o ljubavi prelepe devojke Felide i njenog voljenog Demofonta. U vreme dok je on bio na proputovanju, devojka se od tuge pretvorila u uvelo bademovo drvo. Po povratku u zavicaj Demofont je dugo oplakivao svoju voljenu. Bogovi su se sažalili nad njim i kad je od tuge obuhvatio osušeno drvo, ono je oživelo, pustilo listove i pocelo otvarati prekrasne cvetove. Postanak gorkog badema povezan je sa trgicnom smrcu kceri Midasa. Gorki badem izrastao je na onom mestu gde je ona sebi zabola bodež u srce posle saznanja o smrti svog muža. Ipak najverodostojnije je verovanje da bademovo drvo potice direktno od Zevsa. Tacnije iz njegovog semena roden je hermafrodit Agdistis, koga su bogovi kastrirali, a na mestu gde su bacene genitalije izraslo je drvo badema. Odatle i dolazi zanimljiva prica o bademovoj mitskoj povezanosti s olimpijskim bogovima i njihovom seksualnom moci, što ga prati i do dan danas. Ipak nije slucajno što se badem povezuje s plodnošcu (fertilnošcu). On sadrži hranljive materije koje su kljucne za poboljšanje seksualnosti. Sadrži vece kolicine magnezijuma, fosfora i cinka, a nauka je dokazala da cink podiže libido kod muškaraca. Badem je na Siciliju stigao sa Fenicanima. Ipak pošto je došao preko Grcke nazivali su ga ,,grcki orah''. U II veku p.n.e. badem pocinju da gaje Rimljani. On vrlo brzo postaje sastavni deo njihove tradicije. Ušiceren badem nosi se na poklon prijateljima, a njegovim plodovima obasipaju se mladenci na vencanju. Tacnije, Rimljani ga tretiraju kao simbol plodnosti, ljubavi, dobrog zdravja i srece. Nešto kasnije oni su pokušali da badem gaje u Francuskoj i Nemackoj, ali su ih u tome omeli klimatski faktori. No, u obliku gotovog proizvoda badem je dosezao sve do zemalja Severne Evrope. Nešto kasnije u VI veku badem stiže i na Krim. 763.god. u zapadno Sredozemlje badem donose arapski trgovci, koji se tu doseljavaju da bi trgovali robom sa Bliskog istoka. Kinezi bademovo drvo spominju tek u 10 veku, kao stablo iz zemalja "Muhamedanaca". Francuzi su u 14 i 15 veku koristili bademovo mleko za pripremu deserta ,,blancmange'', dok se engleska verzija ,,blancmanger'' sastojala od: usitnjenih pilecih prsa, šecera, pirinca i bademovog mleka. Tokom Srednjeg veka u Evropi se priprema puding od pšenice i bademovog mleka, a služi se sa mesom divljaci. U 16 veku badem je prenešen u Severnu Ameriku. Nešto kasnije u 18 veku on tamo organizovano pocinje i da se gaji. Španski kaluderi sade bademe u manastirima uz put ,,El Camino Real'', koji vodi od San Dijega na jugu do Sonore na severu Kalifornije. Najsevernija distinacija gde se gaji badem je Island. Njihovi komšije Švedani plodove badema tradicionalno koriste za Božic. Jedan badem sakriju u puding od pirinca, a onaj ko ga pronade bude srecan cele naredne godine.

ETIMOLOGIJA: Ime badema dolazi od grcke reci ,,amygdalos (ἀμύγδαλος)", a povezano je sa imenom prekrasne boginje Amigdaline, kojoj su se klanjali Fenicani. Iz grcko-italijanskog naziva ,,amygdale" razvio se italijanski naziv ,,mandorle", te nadalje naziv koji se i kod nas cesto upotrebljava ,,mandalj". Ime ,,bajam'' dolazi iz albanskog, a ,,badem'' iz bugarskog jezika. Imena vrste ,,dulcis'' = slatki i ,,amara'' = gorki odnose se na ukus plodova badema.

OPIS BILJKE: Gorki i slatki badem predstavljaju višegodišnje, listopadno drvece. To su visoka i jaka stabla, tvrdog drveta, sa visinom od 8-12 m i precnikom do 30 cm. Poseduju razgranatu krošnju piramidalnog oblika, koja dostigne širinu od 6-8 m. Koren badema je snažan i doseže dubinu od 5-7 m. Divlji badem na granama i grancicama ima trnje, dok kod sortnih badema nema trnja. Mladi izbojci su u pocetku zeleni, kasnije su glatki i imaju crvenkastu boju. U drugoj godini grancice postanu sive. Listovi su šiljatog vrha, po obodu testerasto nazubljeni, prosti, jajasti, lancetastog do usko-lancetastog oblika, sa lica glatki i sjajni, tamno-zelene boje, a sa nalicja dlakavi. Lice na trešnjeve listove, dugi su do 10 cm, a široki 1,2-4 cm. Slatki badem ima bele, a gorki ružicaste cvetove. Oni stoje na vrlo jakim peteljkama i slicni su mnogim drugim vockama. Cvetovi imaju oblik cašica s vencicem i petoclani su. Prašnika ima 20-40, a plodnik poseduje 2 embrionske kesice u kojima se mogu oploditi 1-2 jajašca. Cvetovi su srednje-krupni do krupni (2,5-4 cm), pojedinacni i dvopolni (hermafroditni). Cveta u februaru ili martu, pre listanja. Listovi izbijaju 2-3 nedelje posle. U pazuhu listova i na lisnim peteljkama nalaze se 1-2 žezde. Plod je monokarpna koštunica, elipticno-pljosnatog do okruglog oblika. Plod gorkog badema je nešto širi, ali i kraci od ploda slatkog badema. Epikarp je maljav i zelene boje, a kožasti mezokarp se kod zrelih plodova odvaja od hrapavog odrvenjenog endokarpa u kome se nalazi seme. Plodovi sazrevaju 7-8 meseci posle cvetanja (u junu, julu i avgustu). Pocinje plodonositi sa 4-5 godina, i to traje 30-50 godina. Može da dostigne starost od 130 godina.

STANIŠTE: Badem je izrazito heliofitna vrsta, koja podnosi suva i topla staništa. Zahvaljujuci korenovom sistemu i prilagodenoj transpiraciji lako podnosi sušu. Uglavnom naseljava zemljišta bogata kalcijumom. Vrlo je adaptivan prema siromašnim tipovima zemljišta (kamenitim, peskovitim, krecnim). Imajuci u obzir da ima dobro razvijen vretenast koren, normalno je da mu više pogoduju duboka, nego plitka zemljišta. Iako dobro podnosi niske temperature (do -25 °C), zbog ranog cvetanja cesto strada od prolecnih mrazeva. Badem raste na stenovitim padinama i pitomim uvalama od 800-1600 m nv., a neke vrste (badem Bukara) doseže i do 2500 m nv. Razvija se u malim grupama od 3-4 stabla, koja rastu na rastojanju od 5-7 m.

RASPROSTRANJENOST: Poreklo vodi: sa ARAPSKOG POLUOSTRVA: Saudiska Arabija; iz ZAPADNE AZIJE: Izrael, Jordan, Liban, Sirija i Turska; iz SREDNJE AZIJE: Jermenija, Avganistan, Iran i Kurdistan. Zbog hiljaduvekovnog kultiviranja danas je u arealu teško naci cistu liniju autohtonog badema. Naturalizovan (unešen) je u Mediteranski basen i u umerenu Aziju, gde raste poludivlje. Gaji (kultivira) se u Kini, Južnoj Africi, SAD (Kalifornija), Argentini, Australiji i Rusiji (Kavkaz i Krim). Uspešno se gaji gotovo u svim zemljama Sredozemnog mora a najcešce u Maroku, Španiji, Portugaliji, Francuskoj i Italiji. Na jadranskom primorju i na jugu pored granice sa Makedonijom raste poludivlje. Pojedinacna stabla badema mogu se naci u unutrašnjosti Srbije i na Fruškoj gori. Najviše gorkog badema se izvozi iz Francuske i Italije. U najpoznatije i najkvalitetnije sorte ubrajaju se bademi iz okoline Barija.

VARIJABILNOST: Iako spada u orašaste plodove badem u biološkom smislu nije orah. Rod Prunus obuhvata grmove i manje drvece. U sastav roda ulazi 6 podroda sa oko 300 vrsta rasporedenih uglavnom u umerenom pojasu Evrope, Azije i Severne Amerike. Podrod Amygdalus obuhvata vrste: badem i breskvu. U našem podneblju mogu se naci divlji badem (Prunus webbi Spach.), stepski badem (Prunus tenella Bats.), kao i nekoliko podvrsti i varijateta obicnog badema Prunus amygdalus Stockes:
Ekonomski znacaj imaju varijeteti:
gorki badem - Prunus amygdalus Stockes var. amara (L. ex C.F.Ludw.) Focke in W.D.J.Koch
slatki badem - Prunus amygdalus Stockes var. dulcus (DC) Koehne
Navešcu i nekoliko podtaksona:
Podvrsta:
Prunus communis subsp. fragilis Arcang.
Varijeteti:
Prunus amygdalus var. fragilis Borkh. ex Focke in W.D.J.Koch
Prunus amygdalus var. macrocarpa (Poit. & Turpin) Bean
Prunus amygdalus var. sativa (Mill.) Focke in W.D.J.Koch
Podvarijeteti:
Amygdalus communis subvar. amara (L. ex C.F.Ludw.) Rouy & E.G.Camus
Amygdalus communis subvar. dulcis (DC.) Rouy & E.G.Camus
Amygdalus communis subvar. macrocarpa (Poit. & Turpin) Rouy & E.G.Camus
Prunus communis subvar. amara (L. ex C.F.Ludw.) Asch. & Graebn.
Prunus communis subvar. sativa (Mill.) Asch. & Graebn.
Forme:
Prunus communis f. amara (L. ex C.F.Ludw.) C.K.Schneid.
Prunus communis f. dulcis (DC.) C.K.Schneid.
Prunus communis f. macrocarpa (Poit. & Turpin) C.K.Schneid.

GAJENJE: Badem je orašasti plod koji se obimno kultivira i daje najveci svetski urod. Gaji se u onim zemljama gde klima to dozvoljava. Može se razmnožavati semenom, korenovim izdancima i izbojcima iz panja. Preferira suva i pešcana zemljišta. Podnosi niske temperature do -25°C. Strada od kasnih prolecnih mrazeva, jer cvet mrzne na -2°C. Kvalitetne sadnice se dobijaju kalemljenjem rodnih sorti na divlje podloge. Pri formiranju nove kulture, površina bi trebala imati oblik pravougaonika. Zbog meduredne obrade rastojanje medu redovima mora biti 5-6 m, a rastojanje medu jedinkama 4-5 m. Iako je badem hermafrodit, oprašuje se vrlo teško. Zbog toga se u kulturu obavezno moraju uneti i stabla oprašivaca. Njih treba saditi unutar nasada, kako bi oprašivanje bilo što efikasnije. Ako želimo optimalne prinose, pored organskog dubriva, posebno u fazi rasta moramo uneti i mineralno (NPK). Koliko ce se zasad zalivati, zavisi od klime i tipa zemljišta. Badem napada Taphrina deformans (Berk.)- kovrdžavost lista. Zaštita od štetocina ne bi trebala da ukljucuje jaše doze fungicida i insekticida. Moderna tehnologija gajenja, branja, skladištenja i prerade povecala je znacaj ove biljke. Svetska proizvodnja badema iznosila je 2006.god. 1,70 miliona tona. Najveci proizvodaci su: SAD, Španija, Sirija, Italija, Iran, Maroko, Alžir, Tunis, Grcka, Turska, Liban i Kina. Najveci svetski uvoznici su Nemacka i Japan.

SADRŽI: masno ulje (oleinska, palmetinska, linolenska i stearinska kiselina), belancevine, šecer, celulozu, sluzi, gumu, amagdalin, etarsko ulje (cijanovodoonicna kiselina i benzaldehid), mineralne materije (K, P, Mg, Ca, Na, Fe, Zn, Mn, Cu i dr.), vitamine (B - kompleks, P, PP, E, A i C) i gorke materije
Gorki badem sadrži glikozid amigdalin, koji se lako razlaže na glikozu, benzaldehid i jako otrovnu cijanovodoonicnu kiselinu.

KORISTI SE:
seme - zreo plod (Amygdalae (amarae) dulcis semen)
Bere se: Berba i sakupljanje plodova badema obavlja se u nekoliko navrata. Seme se sakuplja kada koštunica potpuno sazri, mezokarp otpada a koštica se suši na promajnom mestu. Badem u ljusci, kao i jezgro nakon berbe se klasiraju. Iako se bademi mogu naci u trgovini cele godine, najboli, najsocniji i najsladi su oni tek ubrani. Kada bademi dugo stoje, masti se kvare, pa se užegnu. Najbolje ih je cuvati u zamrzivacima, dobro zatvorenim u posudama.
Opis droge: Semenke iz koštunice vocke badema, su nesimetricno jajaste, spljoštene, pri vrhu sužene u mali šiljak, dugacke 2 cm, široke 1,2 cm, a 1 cm debele. Presvucene su svetlo-smedom semenskom ljuspom koja je uzduž brazdasto naborana, rapava i prašna. U toploj vodi ljuska omekša i lako se skida s jezgra. Jezgro se sastoji od dva velika, bela, pljosnato-ispupcena, uljasto-mesnata kotiledona, koji se lako razdvajaju i daju se seci kao vosak. Na vrhu kotiledona vide se korencic i pupoljcic (pulmula). Semenke su bez mirisa, a gorkog i uljastog ukusa. No kad se žvacu oseca se miris na cijanovodoonicnu kiselinu i benzaldehid. To je tzv. "miris gorkog badema". Gorki badem (Prunus amygdalus Stockes var. amara (L.)Focke), koji se po izgledu ne razlikuje od slatkog badema (Prunus amygdalus Stockes var. dulcus DC.), za razliku od njega sadrži heterozid amigdalozid. Iako je slatki badem selekcijom kroz vekove stekao osobine negorkog, desi se da ponekad (1% od ukupne kolicine) i on sadrši amigdalin. Jedino Kalifornijski badem predstavlja cistu liniju i nikad ne sadši amigdalin. Slatki i gorki badem su uglavnom razliciti i nikad ne mogu zameniti jedan drugog.

masno ulje (Amygdalae (amarae) dulcis oleum)
Proizvodnja: Masno ulje dobija se cedenjem (presovanjem) zrelog semena slatkog i gorkog badema. Za farmaceutske svrhe upotrebljava se samo najbolje masno ulje. Ono se izdvaja iz prvih kapi kod hladnog cedenja ("prvenac").
Opis droge: Masno ulje je bistra bledo-žuta tecnost, skoro bez mirisa i vrlo bladog ukusa, koja se sastoji iz smeše glicerida oleinske i linolne kiseline. Ne suši se. Na -10 °C ostaje bistro i tecno.

etarsko ulje (Amygdalae amarae aetheroleum)
Proizvodnja: Iz semena gorkog badema najpre se iscedi masno ulje, pa se potom pogace drže izvesno vreme u hladnoj vodi da dode do hidrolize amigdalozida i na kraju se destiluju vodenom parom. U prisustvu vode i enzima emulzina, amigdalozid se hidrolizuje na cijanovodoonicnu kiselinu i benzaldehid ili etarsko ulje gorkog badema, a preko toga dobijaju se i dva molekula glikoze.
Opis droge: etarsko ulje је bezbojna tecnost sa karakteristicnim mirisom marcipana.

NACIN UPOTREBE: Gorki i slatki badem koriste se u medicini, kozmetici i prehrambenoj imdustriji. Seme slatkog badema je vrlo ukusno i može se jesti bez termicke obrade. Badem je vrlo hranljiva vocna vrsta, poseduje veliku energetsku vrednost i vrlo povoljno deluje na rad bubrega. Veoma dobra i zdrava kombinacija esencijalnih masti, belancevina i vlakana omogucuje pozitivan ucinak badema na nivo holesterola u krvi. Smatra se da je bademovo ulje delotvornije u skidanju holesterola cak i od maslinovog ulja. Badem je jedan od najbogatijih izvora vitamina E i vitamina B kompleksa, koji štite organizam od slobodnih radikala. Zbog tih svojstva i sadržaja folne kiseline preporucuje se u trudnoci. Badem je odlican izvor kalcijuma, pa treba da ga koriste osobe koje su alergicne na mleko i mlecne proizvode, jer omogucuje ocuvanje cvrstine kostiju. Belancevine iz badema imaju dobar raspored aminokiselina, pa mogu zameniti one iz mesa, te se badem preporucuje vegeterijancima. Mangan i bakar obilato su zastupljeni u bademu. Oni pomažu organizmu da iskoristi nekoliko kljucnih nutrijenata, kao što su biotin, tiamin, askorbinska kiselina i kolin. Time održava normalan nivo krvnog pritiska i stimuliše optimalni rad štitne žlezde. Bademi nalaze primenu i u farmacuetskoj industriji, jer se od njih proizvode galenski preparati. Cesto se slatki badem samelje u brašno i kao takav koristi za pecenje hleba, kolaca i biskvita. Grci od badema prave kolace ,,amigdalota'' koji su zbog svoje bele boje našli primenu na svadbenim veseljima. Takode se bademov ekstrakt može koristiti kao zamena za vanilin ekstrakt. U prvom i u drugom slucaju služi kao hrana ljudima obolelim od dijabetisa. ,,Ucenicko voce'' predstavlja mešavinu suvog grožda, kikirikija, lešnjaka, badema i tvrdo kuvanog jajeta. U Nemackoj se ova hranljiva kombinacija daje ucenicima i studentima da im olakša intelektualne aktivnosti. Badem se može koristiti izmiksovan u obliku ,,bademovog maslaca''. Od njega se može napraviti veoma ukusno mleko.
Ulje slatkog badema može se koristiti u kulinarstvu, a sa druge strane za izradu sapuna, maski, krema i peelinga za suvu kožu.Gorki i slatki badem koriste se i u narodnoj medicini. Seme gorkog badema služi za izradu ,,vode od gorkog badema'', etarskog ulja i masnog ulja. Od smese koja preostane posle cedenja masnog ulja i ekstrakcije etarskog ulja, presuju se pogace ili se melje brašno za ishranu stoke. Bademovo drvo pored vocarstva nalazi primenu u hortikulturi, jer ima prelepe, raskošne cvetove. Drvesina badema je cvrsta, ima lep izgled i lako se obraduje.
Mladi, nerazvijeni, mesnati plodovi badema, dok im ljuska još nije otvrdnula koriste se kao tzv. ,,zeleni badem''. Ovakvi plodovi su pomalo kiseli i dostupni su samo od kraja aprila do sredine jula. Na Bliskom istoku ih jedu sa solju (da bi neutralisali kiselost) ili ih stavljaju u turšiju, da bi im produžili rok upotrebe.
Bademovo ulje nalazi primenu kod podmazivanja drvenih duvackih instrumenata, kao što su oboa i klarinet.

ZACIN: Plodovi slatkog badema koriste se sirovi, prženi, dodaju se raznim jelima ili sluše za dobijanje bademovog maslaca, bademovog ulja i bademovog mleka. Mleveni ili fino seckani gorki bademi upotrebljavaju se za spremanje testenina, domacih kolaca, oblandi, u izradu marcipana i za kuvanje jela sa delikatnim (pikantnim) ukusom. On posle obrade daje hrani i picu neponovljivu aromu. Ipak prilikom dodavanja gorkog badema treba voditi racuna da se ne predozira. Kao zacin za slatkiše koristi se alkoholna otopina ulja gorkog badema. Ona se može i veštacki proizvesti. Gorki badem zauzima posebno mesto u severoindijskoj, kineskoj i indonežanskoj kuhinji. Tu on služi kao dodatak mnogim jelima. a posebno pirincu, pecenoj živini i raznim vrstama mesa. Najpoznatiji produkt zapadne kuhinje je slatkiš ,,marcipan''. Pravi se od jako zgnjecenog badema, šecera i ružine vodice. U industriji likera ulje gorkog badema služi kao dodatak (korigens) koji menja ukus i boju pica. Od termicki obradenog gorkog badema proizvodi se liker ,,Amaretto''. Nešto manju zacinsku primenu ima slatki badem. Koristi se kod prženja ribe, narocito pastrmke. Iseckan ili samleven koristi se sa drugim orašicama kao sastavni deo vocnih deserata i sladoleda. Od slatkog badema obogacenog nekim bojama spravlja se cuvena poslastica ,,badem alva''
U Španiji i Portugaliji badem se danas koristi za spremanje nacionalnih jela, kao što su: španska supa sa bademom, portugalska torta s bademom, slatkiš od smokve i badema i spanac s pinjolima i bademom.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- narkotik - sredstvo za opijanje
- sedativ - sredstvo za umirenje
- anthelmintik - sredstvo protiv crevnih parazita
- laksativ (laksans) - sredstvo za procišcavanje i pražnjenje creva bez štetnih posledica
- antioksidans - sredstvo koje onemogucuje delovanje slobodnih radikala i vrši zaštitu celija organizma
- afrodizijak- sredstvo koje jaca polni nagon

NARODNA MEDICINA:
Upotrebljava se:
- kao sredstvo za umirenje bolova u stomaku i žucnoj kesi (bademovo mleko)
- kao sredstvo protiv groznice (bademovo ulje)
- kao sredstvo protiv oboljenja mokracnih organa (bademovo ulje)
- kao sredstvo protiv suncanice (bademovo ulje)
- kao sredstvo protiv bronhijalnog kašlja
- kao sredstvo protiv šuma u ušima
- kod ženskih bolesti
- kod snižavanja holesterola
- kod bolova u mišicima (bademovo ulje - masaža)
- radi omekšavanja kože (bademovo ulje - masaža)
- kod gorušice (pojesti 2-3 badema)

OBLIK UPOTREBE:
Masno ulje: ,,Oleum Amygdalae", može se koristiti: u prehrambenoj industriji (kao jestivo) i u kozmetici (za izradu krema). Pošto spada u najbolja biljna ulja cesto se upotrebljava kao blaga masna podloga za izradu melema. Koristi se i kao rastvarac za pripremu kamforovog ulja ili se od njega spremaju emulzije ( npr ,,Emulsio oleosa''). Cesto ga koriste kao zamenu za maslinovo ulje.
Etarsko ulje: Upotrebljava se u farmaciji, kozmetici i za razne tehnicke svrhe.
Voda od gorkog badema: Aqua amygdalae amarae služi za umirenje bolova (sedativ) ili pak za uspavljivanje (narkotik). Cesto se upotrebljava zajedno sa morfijumom. Najveca dnevna doza je 6g.
Bademovo mleko: Emulsio Amygdalarum dulcium priprema se od jezgara gorkog ili slatkog badema i služi za spravljanje narodnih biljnih lekova

TOKSICNOST: Gorki se badem ne sme jesti u originalnom obliku, jer postoji mogucnost trovanja, pogotovo male dece. Semenke gorkog badema su otrovne zbog amigdalozida. Pod uticajem enzima, iz amigdalina nastaje cijanovodoonicna kiselina i to 1 mg iz jedne semenke. Opasna doza je 60 mg, odnosno 60 semenki za odraslog coveka, a 6-10 semenki za dete. Cijanovodonicna kiselina je otrov koji skoro trenutno deluje. Kolicine date u kulinarskim receptima postaju bezopasne posle pecenja ili neke druge termicke obrade.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13426
Broj Poena: 58029
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lekovito Bilje

Počalji od vivijen taj Ned 13 Mar - 13:33:26



PRUNUS LAUROCERASUS L

ZELENICE
zelenicica, larbervišnja, lovorvišnja, lorbervišnja

Nemacki naziv:
Kirschlorbeer, Kirschlorbeerbaum, Lorbeerkirsche, Gemeine Kirschlorbeer, Gemeine Lorbeerkirsche
Engleski naziv:
Cherry-bay, Cherry-laurel, English Laurel, Laurel, Laurel-cherry, Zabel's cherry laurel
Francuski naziv:
Laurier-amande, Laurier-cerise
Italijanski naziv:
Lauro ceraso, Lauroceraso, Lauro regio
Spanski naziv:
Laurela, Laurel cerezo, Laurel liso, Laurel real, Laurel romano, Lauroceraso, Lauro. Lauro-cerezo, Lauro real, Loro.
Ruski naziv:
Европейский вишневый лавр, Лаврови́шня, Лавровишня аптечная, Лавровишня лекарственная


ISTORIJA: Prunus laurocerasus je biljna vrsta iz porodice ruža. Samoniklo raste i razmnožava se još od tercijera. Uspela je da se prilagodi i preživi velike klimatske kataklizme. Covek je godinama vetacki širi i raznosi svuda po svetu. Kao kultura u Južnu Evropu i Englesku stigla je u 16 veku. U Srbiji raste i kultivira se pod nazivom ,,zelenice''. Njeno prirodno stanište na Ostrozubu prvi je naucno opisao naš poznati biolog Josif Pancic. Davne 1886.g., prilikom obilaska Južne Srbije, došao je do saznanja, da na ovim prostorima bitiše retka ukrasna biljka koju lokalno stanovništvo, koristi za isplitanje svadbenih venaca. Meštani su ga od Predejana otpratili do Ruplja gde je prenocio. Tu mu je domacin detaljno opisao predeo gde prirodno raste zelenice, a ujutro se on pešice uputio do sela Ostrozuba. Odatle je produžio do sela Bistrice i u kasnim popodnevnim casovima stigao u Zelenicje do mesta gde prirodno raste ova biljka. Pošto ga je dobro proucio i obradio 1887.g. Pancic zelenicetu daje zvanicni naziv: Prunus laurocerasus Line (1753) var serbica Pancic (1887). Nešto kasnije 1914.g. N.Košanin u naucnom radu ,,Život zeleniceta na Ostrozubu'' detaljno opisuje zelenice i konstatuje da ova biljka uopšte ne cveta, vec se samo vegetativno razmnožava. 1848.g. proglašen je rezervat prirode ,,Ostrozub'' na predlog Prirodnjackog muzeja, a Odlukom Ministarstva za šumarstvo. 1950.g. rezervat se preimenuje u ,,Zašticeno prirodno dobro''. 1967.g. B. Jovanovic opisuje biljnu zajednicu Lauroceraso-Fagetum serbicum. 1971.g. Republicki zavod za zaštitu prirode SR Srbije stavlja pod zaštitu države prirodno nalazište biljne vrste Prunus laurocerasus var serbica Pancic na planini Ostrozub, na mestu zvanom Kacer-Zelenicje, pod imenom ,,Zelenicje'' na površini od 41,70 ha. Od ukupne povšine, 20,40 ha nalazi se na podrucju KO Novo Selo (SO Leskovac), a 21,30 ha na podrucju KO Ostrozub (SO Crna Trava). Njime gazduje Šumsko Gazdinstvo iz Leskovca preko Šumske Uprave u Predejanu. 1983.g. grupa studenata biologije i naucnika istraživaca (Spas Sotirov, Vidak Jovanovic, Miodrag Ružic, Vlastimir Stamenkovic, Novica i Vladimir Randelovic Dejvid A. Hill, Zoran Krivošej) otkrila je da zecenice cveta u svom prirodnom staništu i opovrgla zabludu predhodnih istraživaca. Ova naucna istina potvrduje se svake godine krajem maja kada biolozi i ljubiteli prirode odlaze u pohode ovoj prirodnoj retkosti da vide kako ona cveta.

ETIMOLOGIJA: Ime roda dolazi od grcke reci prumnos i latinske prunus = divlja šljiva. Po nekim izvorima latinski naziv vrste dolazi od toga što lišce podseca na lovor (laurus), a plod na višnju (cerasus). Srpski naziv zelenice je lokalizam, a potice iz ,,šopskog'' govora (brat = brace; nož = nože itd.) i predstavlja deminutiv od reci zelenika = uvek zeleno lišce.

OPIS BILJKE: Omanje drvo ili cešce gust, razgranat, zimzeleni grm, koji na svom prirodnom staništu naraste i do 5 m. Kao gajena biljka, u povoljnim uslovima, dostiže visinu do 11 m. Razgranava se vec od same zemlje. Cesto je šire no što je visoko. Grancice su gole ili slabo dlakave, u mladosti žuto-zelene, a kasnije sive. Kora stabla je rapava, jer je obrasla mnogobrojnim bradavicama. Ona ima tamno-sivu boju, kojoj raspuknuti crvenkasti vrhovi bradavica daju šarolikost. Listovi su postavljeni naizmenicno. Imaju izduženo elipticni oblik, pri vrhu su zašiljeni, pri osnovi okrugli ili klinasti. Zavisno od klime i pozicije na stablu narastu od 5-20 cm. u dužinu i 4-7 cm u širinu. Peteljka nije duža od 1 cm. Lisna pljoska ima glatko i sjajno lice tamno-zelene boje, a sa nalicja je malo rapava i svetlija. Rub lista je uglavnom ceo, a izuzetno sa retkim zupcima. Pri dnu glavnog nerva mogu se uociti 2-3(4) bradavicaste žlezde. Kad se list zgnjeci one izlucuju materiju koja miriše na gorki badem. Cvetovi su petoclani, mirisni.i narastu 6-8 mm. Hermafroditni su, imaju belu boju i stoje na tankoj dršcici dugoj 5-10 mm. Prašnika ima 15-30 a tucak je potcvetan. Od 25-45 cvetica grupisani su u guste, uspravne, grozdove. Cvasti se razvijaju u pazuhu listova i duge su 5-13 cm. Cvetovi se formirani još u februaru, ali do otvaranja dolazi u aprilu ili maju. Cvetanje traje 20 dana. U toplijim krajevima zelenice ponekad ponovo iscveta u septembru. Plod je okruglasta do jajasta koštunica široka oko 0,8 mm, a duga 12 mm. U pocetku je zelena, kasnije ljubicasto-crna, a kad sazri voštana. Iznutra je mesnata i socna. U sebi sadrži samo jednu glatku košticu. Plod sazreva krajem leta i ima malo nagorak ukus. U svom prirodnom staništu zelenice se razmnožava vegetativno. Preciznije receno razmnožava se položnicama i korenovim izdancima. Pod težinom snega u zimskim mesecima bocni izdanci polegnu po zemlji u puste adventivne korencice. Odatle se razvijaju novi lastari koji za par godina dostignu zavidnu visinu, te se pod naletom snega ponovo poviju i ukorene. Na taj nacin zelenice postepeno osvaja prostor i širi se. Zelenicje ima moc da se razmnožava i generativno (semenom), a u hortikulturi se ožiljava (reznice) ili kalemi. Brzorastuca je vrsta. U nepogodnim uslovima odbacuje listove, a oni se kasnije brzo obnove. Doživi starost od 70 godina.

ŽIVOTNA FORMA: fenerofite

STANIŠTE: Zelenice prirodno raste u srednjem pojasu bukovih šuma, kraj tekuce vode planinskih izvora.Uspeva na districnom kambisolu, kao podrast, u senci stoletnih bukovih stabala. Raste u mnoštvu, na površini od nekoliko hektara gde se prirodno razmnožava vegetativnim putem. Zajedno sa reliktnom bukvom, na 1350 m n.v. zelenice gradi posebnu fitocenozu: Lauroceraso-Fagetum serbicum. Na Kavkazu se prirodno stanište ove vrste penje na 2300 m n.v. i sa bukvom (Fagus orientalis), jelom (Abies nordmanniana) i smrcom (Picea orientalis) gradi posebnu biljnu zajednicu. Zelenice je toploljubiva vrsta, a zahteva zaštitu od vetra. Odgovaraju joj dobro drenirana zemljišta. Pošto se dugo vremena kultivira i naseljava urbane sredine ispstavilo se da dobro podnosi zagaden vazduh. Kao dekorativnu biljku možemo je uociti u parkovima, po vrtovima, na grobljima i po živim ogradama.

RASPROSTRANJENOST: Zelenice ima disjunktan areal. Poreklo vodi: iz ZAPADNE AZIJE: Iran i Turska; sa KAVKAZA: Jermenija Azerbejdžan, Gruzija i Rusija; iz JUGOISTOCNE EVROPE: Bugarska i Srbija, a naturalizovana (unešena) je u ostalim deovima Evrope, u V. Britaniju, tropsku Aziju, Australiju, Novi Zeland i SAD. U Srbiji zelenice predstavlja vrlo ugroženu vrstu. Raste endemski na planini Ostrozub u kompleksu bukove šume nazvanom Zelenicje. To je ujedno najsevernije i najzapadnije prirodno nalazicte ove vrste u svetu.

VARIJABILNOST: U rod Laurocerasus ulazi oko 25 (po nekima i 75) vrsta uglavnom rasutih po tropskim i umerenim oblastima Evrope Azije i Amerike. To su uglavnom zimzeleni grmovi i zimzeleno drvece. Najveci znacaj ima lovor vicnja Prunus laurocerasus L. Ova vrsta sa mnogo formi i varijeteta i od davnina se kultivira po vocnjacima i parkovim u celom svetu. Zelenice je tercijalni relikt i balkanski endemit. Nalazi se u ,,Crvenoj knjizi flore Srbije'' jer spada u grupu krajnje ugroženih vrsta Nosi latinski naziv : Prunus laurocerasus L. var. serbica Panc.

GAJENJE: Zelenicje se gaji kao lekovita, dekorativna i vocna vrsta. Njega treba gajiti na plodnim, rastresitim i vlažnim zemljištima. Dobro podnosi niske temperature, ali za vreme surovih zima stradaju mu listovi. Može izdržati mraz do -15 º C. Još vece štete znaju naneti snegolomi i snegoizvale. Dobro podnosi zagaden vazduh. Najbolje se gaji na svetlim suncanim mestima, ali može da podnese i senku. Zelenice je jedna od zimzelenih biljaka koja najbrže raste. Dva puta godisnje ono isteruje lastare - u aprilu i avgustu. Godisnji prirast je 35-45 cm. Pošto dobro podnosi rezanje, sa uspehom se može koristiti za žive ograde, bordure, razne figure i sl. Sadi se pojedinacno ili u grupama. Treba ga rezati u prolece, kada se može oblikovati biljka i kontrolisati njen rast. Suve i oštecene grane mogu se seci u bilo koje vreme. Ne podnosi prekomerno prihranjivanje.U nižim predelima zelenicje obilno plodonosi svake godine, osim ako ne izmrzne. Klijavost semena je neuravnotežena, pa zato treba ici na slojevitost pri setvi. Od semena se dobijaju jake i zdrave sadnice generativnog porekla koje dobro napreduju i razvijaju se. Zelenice se jako dobro ožiljava, s tim što su takve jedinke kratkovecnije. Od štetocina napadaju ga paukovi i žišci, te neke patogene gljive i plesni.Vece kolicine kalijuma u yemljištu mogu izayvati hlorozu

SADRŽI: cijanovodonicnu kiselinu, cijanogene heterozide (runasin, pluraularozid), gorke i ljute materije, skrob, sluzi i gumu

KORISTI SE:
Sveži list (Laurocerasi folium recens)
Proizvodnja: Sakuplja se svež list, procisti od natrulosti, oštecenja, gljivica i drugih organskih i neorganskih primesa. Pripremljena droga se destilira pomocu vodene pare, radi dobijanja lekovite vodice. Dužim stajanjem lišce se osuši i izgubi lekovite sastojke.
Opis droge: Zdravi, celi, kožasti listovi, tamnozelene boje, bez primesa i prljavštine

NACIN UPOTREBE: Plodovi zeleniceta su jestivi, pa se koriste u ishrani. U Rusiji od njih proizvode džem. Na Kavkazu i u Azerbejdžanu gaje se sorte sa krupnim plodovima. Od svežih istova zeleniceta destilacijom se proizvodi lekovita vodica. Ona nalazi primenu u kulinarstvu, medicini i veterini. Gorke materije i tanini iz kore i listova koriste se u industriji kožne galanterije. Izlucevine uljanih žlezda sa lista koriste se za spravljanje kozmetickih krema. Zbog jednostavnog nacina kultiviranja, lakog oblikovanja i dobrih estetskih osobina (sjajnih zimzelenih listova, te dekorativnih i mirisnih cvetova) koristi se u hortikulturi širom sveta. Nalazi primenu i kod zaštite terena od erozivnih procesa. Drvo je kvalitetno i dobro se polira.

ZACIN: Od plodova zeleniceta pravi se liker i poznato alkoholno pice ,,ratefija''. U Turskoj se suše velike kolicine ovog voca i koriste za spravljanje cajeva i kompota. Ekstakt spravljen od minimalne doze listova zeleniceta služi za aromatizovanje kremova, sosova i mlecnih prozvoda. Posle tretmana ovi proizvodi dobijaju nagorak bademast ukus.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- sedativ - sredstvo za umirenje, protiv pojacane nervne napetosti
- antispazmodik - sredstvo protiv grceva

NARODNA MEDICINA:
Upotrebljava se:
- Protiv astme, velikog kašlja i promuklosti (Aqua laurocerasi)
- Protiv gastralgije (Aqua laurocerasi)
- Kod poremecaja u krvotoku i srcanih slabosti (Aqua laurocerasi)

LEKOVITA VODICA (Aqua laurocerasi): Dobija se destilacijom pomocu vodene pare svežih listova zeleniceta.

PREPARATI: Aurum-Gastreu R2, Primula Oligopleks, Rufebran Nr.12N (Nemacka)

TOKSICNOST: Cela biljka osim mesnatog dela ploda je otrovna. Zbog toga ne treba dozvoliti deci i laicima da beru i koriste delove ove biljke. Do trovanja cesto dolazi kada se konzumiraju plodovi zajedno sa košticom. Simptomi trovanja su sledeci: povracanje, proliv, crvenilo lica, vrtoglavica, glavobolja, otežano disanje, pospanost i nesvesno stanje. U slucaju trovanja pod hitno se obratiti lekaru!!! Takode treba spreciti domace životinje da se hrane lišcem zeleniceta jer ce se i one otrovati.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13426
Broj Poena: 58029
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lekovito Bilje

Počalji od vivijen taj Ned 13 Mar - 13:30:39



HYPERICUM PERFORATUM L.

KANTARION
bljuzga, bljuzgavac, bogorodicina ruka, bogorodicina trava, vražji beg, gorac, gorac, gorac, gorcac, gorcak, gorcan, gospina bljuzgavica, gospina trava, gospin cvet, gospino zelje, greotaljka, žuta kantarija, žuta metlica, žutenica, žuti kantarion, žucenica, zasekla trava, zasekljiva treva, zaseknica, zejtinljiva trava, zelje prostreljeno, zvekac, zvoncac, ivanova trava, ivanje zelje, ivanjcica, izdatjivica, kantarija ženska, kantarijon, kantarina, kantaruša, kantor, katrion, krvavac, krvavi koren, krv Svetog Jovana, krcevac, marina rucica, ovnika, perikot trava, pljuskavica, potrišljenik, pocist, probocka, prostreljenik, rožica svetog Ivana, ruda diva, rupicasta pljuskavica, rupicasta trava, rusoglavac, rucica gospina, smaknež, smicaljka, strašno zelje, tantur, trava od izdati, trava od poseka, trava od poseke, Trava Svetog Ivana, šenjanževka, šentjanženica

Nemacki naziv:
Echtes Johanniskraut, Herrgottsblut, Hexenkraut, Jageteufel, Johannisblut, Konradskraut, Mannskraft, Tüpfel-Hartheu, Tuepfel-Johanniskraut
Engleski naziv:
Common St. John's Wort, Goatweed, Klamathweed, St John's wort, Perforate St. John's-wort, Tipton weed
Francuski naziv:
Herbe a mille trous, Le mille- pertuis, Millepertuis perforé
Italijanski naziv:
Caccia diavoli, Erba di San Giovanni, Erba di San Giovanni comune, Iperico perforato, Isperico pilatro, Pilatro
Spanski naziv:
Corazoncillo, Hipericón, Hierba amarilla, Hierba de San Juan, Hierba foradera, Hipericon
Ruski naziv:
Гиперикум, Зверобой обыкновенный, Зверобой продырявленный, Зверобой пронзенный, Здоровая трава, Ивановская трава, Красная травица, Кровавник, Молодежная кровь,Трава Иоанна Крестителя, Трава Святого Джона, Хворобой


ISTORIJA: Lekovitost ove biljke poznata je iz davnina. Ruski autori isticu da je imao primenu još pre 2500 godina. U to vreme korišcen je za isterivanje zlih duhova i lecenje posledica zmijskog ujeda. Jedno rusko verovanje kaže da donosi miran san i tera zle duhove i bolest. Zato su ga ušivali u jastuk i dušek. Cesto se njime i gatalo. Ako prelomljena stabljika pusti crven sok ,,voli me'', ako pusti beli sok ,,ne voli me''. Stara hrišcanska legenda kaže, da su kapljice vode sa ruku Majke Božije pale na njegove listove i dale mu takav rupicast izgled. Stari Grci i Rimljani koristili su ga ne samo kao lek, vec kao zacin i pigment za crvenu boju. Hipokrat ga opisuje kao lek koji leci 99 bolesti. Avicena je pisao ,,Ako kantarion pijete 40 dana uzastopce, izlecicete upalu bedrenog nerva''. U Srednjem veku inkvizicija koristi kantarion u obredima za isterivaje davola. Prema tradicionalnom verovanju, kantarion se koristi za lecenje kožnih bolesti. Povredena koža krvari slicno prelomljenoj stabljici kantariona koja ispušta kao krv crveni uljani sok. Iako je ova prica neverovatna postoje naucne potvrde da kantarion pomaže u lecenju modrica, opeklina i drugih rana.

ETIMOLOGIJA: Ime roda dolazi od grcke reci ,,hyper'' = nad i ,,eikon'' = zamisao. Naziv hypericon dao je Dioskorides, a hypericum Plinije. Ime vrste ,,perforatum'' oznacava izgled lista okrenutog prema suncu, gde se uocavaju prozirne žlezde sa etarskim uljem, pa list izgleda rupicasto (perforirano). Ruski naziv ,,Зверобой'' dolazi od toga, što je davno primeceno da preživari bele boje koji u suncanom danu jedu kantarion dobiju osip kože. Nastave li se kontinuirano hraniti ovom biljkom, dolazi do upale kože, a ponekad nastupi i smrt. Rusko ime baš to i oznacava - ,,ubica stoke''.

OPIS BILJKE: Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 100 cm. Koren je vretenat i jako razvijen. Cvrsta, uglasta, stabljika, stoji uspravno i prema vrhu se širi naspramnim granama. Na goloj stabljici se isticu dve uzdužne pruge. Listovi su naspramni, bez drške, duguljasto jajasti, goli, svetlozelzne boje, sa karakteristicnim prozirnim tackicama od žlezdi sa etarskim uljem. Dostižu dužinu 3-4 cm i širinu 0,4-0,8 cm. Petoclani, zlatno-žuti, srednjeveliki, lepi cvetovi sa crnim tackicama, koji imaju kratke dršcice, formiraju na vrhu stabljike razgranatu štitastu cvast. Kada se latica protrlja izmedu prstiju, na njima ostaje tamno-crvenkast trag koji potice od kantarionovog crvenila (hipericina). Cašicni listici su jajasto-lancetasti ili lancetasti do linearni sa šiljatim vrhom. Po površini se uocava manji ili veci broj prozirnih ili crnih tacaka i crtica. Krunicni listici 2-4 puta su duži od cašicnih. Imaju elipticni oblik i prema vrhu su suženi. Jedna strana im je obicno nazubljena, a po obodu se uocavaju crne tackice. Oko 50 prašnika srasli su u 3 snopica, a iznad njih se diže (nadcvetan) trostruki tucak (plodnik) tamno-crvene boje. Na nižim nadmorskim visinama kantarion je u punom cvetu pred kraj juna. Na vecim visinama se javlja znatno kasnije, tako da na nivou od 1800-2000m nije otvoren cak ni do kraja jula. Tu se njegova prava sezona cvetanja odvija uglavnom u prvih 10-ak dana avgusta. Plod je troruba, trodelna (trooka), raspukljiva, caura obavijena žutim mehurastim rezervoarima. Nju ispunjava sitno seme. Ono je cilindricno, sa površinom obraslom bradavicama, ima crnu ili tamno-braon boju i naraste do 1 mm. Zadržava klijavost 6-10 godina. Biljka se razmnožava semenom i vegetativno - deljenjem bokora. Seme je lepljivo pa se hvata za krzna životinja koje ga raznose i šire. Distribuciju semena može obaviti i voda.

STANIŠTE: Kantarion ima vrlo široku ekološku amplitudu. Raste u razlicitim uslovima. Može podneti raznovrsna zemljišta, od suvih, skeletnih i plitkih do dubokih i plodnih. Odgovara mu pH vrednost od 4,3 - 7,6. Najbolje uspeva u regijama sa godišnjim padavinama od 760 mm. Dobro podnosi sušu. Kantarion je kseromezofit. Srece se po suvim livadama, po šibljacima, secinama, požarištima, po svetlim šumama lišcara i cetinara, po napuštenim njivama, kraj puteva i drugde. Cesto je u mnoštvu. Vertikalno se rasprostire od nizija sve do 2300 m n.v. Najcešce ga srecemo u pojasu hrastovih šuma. Neki biolozi smatraju ga korovom.

RASPROSTRANJENOST: Kantarion pripada evroazijskom flornom elementu. Samoniklo nastanjuje:MAKRONEZIJA: Portugalija (Azori i Madeira), Španija (Kanarska ostrva); SEVERNA AFRIKA: Alžir, Maroko i Tunis; SEVEROISTOCNA AFRIKA: Sudan; ARAPSKO POLUOSTRVO: Suadijska Arabija; ZAPADNA AZIJA: Avganistan, Kipar, Iran, Irak, Izrael, Liban, Sirija i Turska; KAVKAZ: Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Rusija; SREDNJA AZIJA: Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan, Turkmenistan, Mongolija, Kina i Uzbekistan; TROPSKA AZIJA: Indija i Pakistan; SEVERNA EVROPA: Danska, Finska, Irska, Norveška, Švedska i V.Britanija; SREDNJA EVROPA: Austrija, Belgija, Ceška, Nemacka, Madarska, Holandija, Poljska, Slovacka i Švajcarska; ISTOCNA EVROPA: Belorusija, Estonija, Ukrajina i Rusija; JUGOISTOCNA EVROPA: Albanija, bivša Jugoslavija, Bugarska, Grcka Italija, Malta i Rumunija; JUGOZAPADNA EVROPA: Andora, Francuska, Portugalija, i Španija.
Naturalizovan je u Južnu Afriku, Australiju, Japan, Novi Zeland, Severnu Ameriku, Srednju Ameriku, Južnu Ameriku, Zapadnu Indiju Papua Novu Gvineju i na Havaje. U Australiju ga je donela doseljenica Nemica kao baštensko cvece, a on je podivljao i raselio se po celoj okolini. Predpostavlja se da su ga razastrli konji galoperi, jer im se sitno seme lepilo za noge dok su prolazili kroz baštu. U Južnu Afriku unešen je kao uljez sa semenom graohrice 1942 godine, a raširio se drumskim vozilima koja su njegovo seme prenosila na velikim rastojanjima.

VARIJABILNOST: Oko 160 vrsta roda Hypericum raste u južnim tropskim oblastima i u umerenoj klimi severne polulopte. Biljke ovog roda su uglavnom trave, grmovi ili drvece. U našim krajevima možemo sresti oko 20 samoniklih vrsta ovog roda. Kantarion se od ostalih razlikuje najviše po tome što su mu cašicni listici celorubni (bez zlezdastih zubaca), a listovi i stabljika su goli.
U okviru vrste razlikujemo 4 podvrste (sub species):
Hypericum perforatum ssp. angustifolium (DC) Gaud.; Hypericum perforatum ssp. perforatum L; Hypericum ssp. latifolium (Koch) A. Frölich. i Hypericum perforatum L. ssp. veronense (Schrank) Frhölich
Navešccu i nekoliko varijeteta kantariona: Hypericum perforatum L. var angustifolium. DC.; Hypericum perforatum L. var. latifolium W.D.J.Koch; Hypericum perforatum L. var. microphyllum H. Lév.

GAJENJE: Za razliku od naše zemlje gde se kantarion uglavnom sakuplja iz prirode u zemljama Zapadne i Centralne Evrope on se proizvodi plantažno. Tamo kolicine prikupljene iz prirode ne mogu da zadovolje potrebe tržišta, a predpostavlja se da cemo i mi uskoro morati da pocnemo sa gajenjem ove biljke. Kantarion nema velike zahteve u pogledu klime i zemljišta. Dobro podnosi niske temperature, ali traži dosta svetlosti. Za vodom nema vece potrebe, jer u korenu zadržava rezervu. Uspešno se može gajiti na svim zemljištima osim zabarenih. Gaji se u monokulturi i na istom zemljištu može ostati i do 10 godina. Zasad se formira setvom semena. Setva za rasad izvodi se u maju, a obavlja se u hladnim lejama. Minimalna temperatura za nicanje mora biti 11°C. Pošto biljke bolje klijaju na svetlu, seme se ne pokriva slojen zemlje, vec se blago pritisne radi boljeg kontakta sa zemljišnom vlagom. U toku leta iznikle biljcice se zalivaju, pleve i prihranjuju. Za setvu 1 m2 potrebno je oko 0,5g semena, što daje oko 300-400 sadnica. Kantarion se rasaduje u jesen. Biljke se sade po šemi 50-70 x 30-40 cm. U prvoj godini rasta biljka uglavnom uspostavlja korenov sistem. Zrelost dostiže i pocinje da plodonosi sa dve godine. U starim zasadima izvode se 2-3 okopavanja godišnje. Prihranjivanje se obavlja unošenjem KAN-a u kolicini od 100-150 kg/ha. Žetva se izvodi mašinski.

SADRŽI: antrahinonske derivate: hipericin (crvena boja), izohipericin i pseudohipericin; floroglucinske derivate: hiperofin; flavonide: kemferol, kvercetin, luteolin i glikozide (izokvercentin, hiperozid, rutin i kvercitrozid); biflavonide: biapigenin, amentoflavon; etarsko ulje: terpeni, seskviterpeni (kadinen), derivate izovalerijanske kiseline (estri) i azulen; hiperforin; smolu; holin; vitamin C; antocijan; gvožde; razne tanine (najviše katehinskog); alkaloide u tragovima i dr.

KORISTI SE:

Vršni deo biljke u cvetu (Hyperici herba - Eur. 3. supp. 2001. BHP 1983, DAZ 1986.)

Proizvodnja: Prikupljaju se vršni delovi kantariona dužine oko 25 cm. Berba se izvodi kad je cvetanje najintenzivnije. U Srbiji berba kantariona tradicionalno pocinje 7 jula (Sveti Jovan - biljober). Tad se uglavnom prikupljaju biljke koje rastu do 1000 m nv. Na planinama se berba protegne i do kraja avgusta. Beru se biljke kod kojih su pojedini cvetovi u cvastima vec poceli da odbacuju krunicne listice. Makazama ili srpom odsecaju se vrhovi i vezuju u kitice. Kantarion nikako ne treba kidati i vuci, jer se biljka lako cupa i tako uništava! Manje kolicine kantariona suše se u hladu i na promaji, a vece u sušarama
na temperaturi od 45-50°C. Sa suvog kantariona odvajaju se listovi i cvetovi, a odbacuju odrvenele stabljike. Odnos sirove i osušene droge je 3(4):1. Osušen i preraden kantarion cuva se u dobro zatvorenim pakovanjima, zašticen od vlage i svetlosti. Rok trajanja 1 godina.

Opis droge: Osušen kantarion je svojstvenog mirisa, i oporog, gorko-aromaticnog ukusa. Prva klasa droge kantariona može sadržati: do 8 % vlage, do 5 % pepela, 0,2 % etarskog ulja i preko 25 % ekstraktivnih materija. Druga klasa droge kantariona može sadržati: 0,1 % etarskog ulja, organskih necistoca najviše 0,1 % i neorganskih necistoca najviše 0,9 %.

Etarsko ulje (Hyperici aetheroleum)

Proizvodnja: Dobija se destilacijom sveže droge pomocu vodene pare.
Opis droge: Etarsko uje ima opor i nagorak ukus, a mirisom podseca na etarska ulja cetinara.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- antidepresiv - sredstvo za podizanje raspoloženja potištenih ljudi
- adstrigens - sredstvo za površinsko sakupljanje tkiva, koje smiruje upalu sluzokože i kože
- antiseptik - sredstvo koje ubija patogene (zarazne) mikroorganizme
- antiflogistik - sredstvo protiv lokalnog zapaljenja sluzokože ili kože
- antidijaroik - sredstvo protiv proliva
- analgetik- sredstvo za ublažavanje i otklanjanje bolova
- diuretik - sredstvo za poboljšano izlucivanje mokrace
- ekspektorans - sredstvo za olakšano iskašljavanje i izbacivanje patološki povecanog bronhijalnog sekreta

NARODNA MEDICINA:
Upotrebljava se:
- kod lecenja anksioznosti (unutrašnji strah), nervoze, nemira, lakših depresija, ekscitabilnosti, poremecaja spavanja i drugih
psihovegetativnih smetnji (cajevi i preparati)
- za lecenje smetnji koje imaju žene u menopauzi
- kod lecenja cira na želucu i dvanaestopalacnom crevu (caj i kantarionov zejtin)
- kod (enuresis nocturna) nocnog mokrenja dece (caj)
- za lecenje opekotina I stepena (jer deluje stimulativno na regenerativne procese), nedovoljno zaraslih rana posle operacije,
ozledene kože, podliva, uboja, uganuca i nagnjecenja (kantarionov zejtin i oblozi)
- kod lecenja viralnih i retroviralnih infekcija HIV/AIDS (10 – 30 kapi tinkture dodati u vocni sok i piti 3 puta dnevno)
- kod lecenja proliva (caj od izmrvljenog semena kantariona)
- kod lecenja upalnih procesa u stomatologiji (gingivit i stomatit)
- kod upalnog, degenerativnog i metabolickog reumatizma (giht), artritisa, te bolnih sindroma kukova, kolena, ramena i krsta
(oblog na obolela mesta ili masaža rakijom od kantariona)
- protiv crevnih parazita (etarsko ulje)
- kod neuralgije nerva lica (masaža uljem)
- Protiv natecene jetre, bolesti slezene i lošeg rada žuci (caj)
- Kod lecenja genitalnog i labijalnog herpesa, te Herpes simplex (krema ili ulje od kantariona)
- Za zaštitu kože (utrljavanje kod suve kože, ragade, ljuskave kože, prišteva, akni i cireva)

NACIN UPOTREBE: Kantarion se koristi za izradu galenskih preparata, u prehrambenoj industriji, veterini i kozmetici. U hortikulturi nalazi primenu kao dekorativna biljka. Pcele posecuju cvetove kantariona sa kojih sakupljaju samo cvetni prah, jer ne medi. Upotrebljava se kao monokomponentni caj ili pak pomešan s drugim lekovitim biljkama ulazi u sastav raznih cajnih mešavina. Od kantariona se spremaju razni lekoviti pripravci i preparati. Neki narodi ga koriste za tradicionalno bojenje tkanina.

ZACIN: Prijatna balzamna aroma i malo nagorak ukus kantariona, koju zadržava i u suvom obliku, omogucuju mu primenu u kulinarstvu. Koristi se kao zacin za ribu, jela od mesa i povrca. Nalazi primenu u prehrambenoj industriji. Popravlja ukus i boju i gorkih infuza, pa se zajedno sa drugim zacinskim travama koristi u aromatizaciji tonika. U Rusiji ga koriste za spravljane bezalkoholnog pica ,,Байкал''

PRIPREMANJE CAJA: U uzavrelu vodu (2 dl) stavi se 1 (jedna) kašika sasitnjene droge, pomeri se od vatre i poklopljeno ostavi da odstoji 10-15 minuta. Pošto se profiltrira pije se 3 puta dnevno kod: gastritisa, cira na želucu, proliva (medu njima i krvavi), kod bolesti jetre, žutice, upale mokracne bešike, nervnih bolesti, glavobolje, bubrežnih tegoba, menstrualnih tegoba, slabokrvnosti, kašlja i dr. Može se koristiti u kombinaciji sa drugim travama i lekovima.

VINO OD KANTARIONA: Od cvjetova kantariona može se pripremiti i lekovito vino. Potrebno je 40 grama cvetova koji se preliju litrom kvalitetnog vina, i smeša pusti da odstoji na toplom mestu mjesec dana. Posle toga vino treba dobro ocediti, profiltrati kroz gazu i malo zasladiti. Za bolje varenje piju se 2 cašice dnevno pre jela.

KANTARIONOV ZEJTIN (ULJE): Postoje razliciti nacini pripreme kantarionovog zejtina (ulja). Po Dr Vlastimiru Stamenkovicu jedan od najboljih je:
250g svežih cvetova kantariona potopiti u 1 litar hladno cedenog maslinovog ulja (može i neko drugo kvalitetno ulje: suncokretovo, ulje uljane repice ili ulje od kukuruznih klica), dodati 60g sasitnjenog natrijumsulfata, ostaviti na suncu 6 sedmica, uz povremeno muckanje, pa profiltrirati kroy gazu da bude bistro.
Kantarionov zejtin (ulje) je vekovni narodni lek koji leci ljude i životinje. Poslednjih godina zvanicno nalazi primenu u naucnoj medicini, veterini, kozmetici i farmaciji. Primenjuje se lokalno (najviše za masaže, obloge i kataplazme) i na usta (zacin, pice i lek). Ono je najbolji lek protiv opekotina dobivenih na moru ili u planini, pa cak i kod težih oblika opecenosti. Kantarionov zejtin (ulje) se posebno preporucuje u nezi i zaštiti osetljive kože (suva, raspucana).

TINKTURA i EKSTAKT: Spravjaju se po propisima farmakopeje.

PREPARATI: Hyperforat, Jarsin 300, Neuroplant Forte (Nemacka); Demak (Japan); Imanin (Rusija); Tensan (Srbija -,,Merima'' Kruševac)

TOKSICNOST: Kantarion je davno poznat kao lekovita biljka. Ipak on u sebi sadrži dve hemijske supstance: hipericin i hipericium, koje izazivaju otrovno delovanje. Pretpostavlja se da su nedozrele bobice najotrovniji deo kantariona. Zato ga ne treba sakupljati kad precveta. Tad ga cak ga i domace životinje izbegavaju jesti, jer im ozleduje usnu duplju. Kantarion ne treba koristiti u doba trudnoce i laktacije (dojenja). Dugotrajna interna upotreba kantariona u obliku caja ili ulja može dovesti do preosetljivosti kože na sunce. Hipericin izaziva fotosenzibilnost (pojacava dejstvo ultravioletnog zracenja) pa se na koži osoba nježnije i svjetlije puti mogu javiti opekotine. Kao nuspojava prvo se javlja otecenost usana. Zato tokom terapije kantarionom treba izbegavati suncanje ili odlazak u solarijum.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13426
Broj Poena: 58029
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lekovito Bilje

Počalji od vivijen taj Ned 13 Mar - 13:28:26


CICHORIUM INTYBUS L.

VODOPIJA
višnjev regrad, vodoplav, vuzlika, gplica, gologuza, gologuza divlja, divlja locika, divlja vodopija, želtenica, ženetrga, žutinica, žutenica, žucanica, žucenica, zubica, indivija, jandrašica, jandraška, jandrešica, kažiput, konjogriz, konjska trava, locika divja, locika dilja, locika divja, matrca, modar cviet, modrica, peter, plavocvet, plavulja, podrožnik, radic, radic, radic divji, rdubovina, san toga, suncevo cvece, uzlika, cigura, cikora, cikorija, cilkorija, cukorija, cikora, šurlin

Nemacki naziv:
Bittere Cichorie, Cichorienkraut, Gemeine Cichorie, Feldcichorie, Gemeine Wegwarte, Gewöhnliche Wegwarte, Hindläuftenkraut, Röhrlkraut, Röhrlsalat, Wilde Cichorie, Wilde Zichorie, Zichorienwegwarte,
Engleski naziv:
Bitter chicory, Common chicory, Chicory, Cultivated chicory, Dog's tongue chicory, Italian chicory, Italian Edible wild chicory, Red Italian chicory,
Francuski naziv:
Chicorée à couper, Chicorée amère, Chicorée dent de chien, Chicorée sauvage, Chicorée sauvage à feuilles rouges, Chicorée sauvage des jardins, Chicorée sauvage d'Italie,
Italijanski naziv:
Cicoria, Cicoria amara, Cicoria lingua di cane, Cicoria spadona da taglio, Radicchio, Radicchio rosso
Spanski naziv:
Achicoria, Achicoria amarga, Achicoria de raíz
Ruski naziv:
Цикорий обыкновенный, Цикорий салатный

ISTORIJA: Vodopija se koristi kao lekovita i medonosna biljka. Nalazi primenu u ishrani stoke, a covek je koristi za spravljanje i zacinjavanje jela. Prvi podaci o vodopiji kao korisnoj i lekovitoj biljci nalaze se u staroegipatskim papirusima. Biljku spominju i anticki pisci. U starom Rimu vodopija se upotrebljavala kao salata i kao lek za želudacne bolesti. Znacajnu ulogu imala je i u Srednjem veku. U ,,agrarnom Zakonu'' Karla Velikog evidentirano je njeno ime. Napitak od prženog korena vodopije bio je poznat pre kafe. U jednom spisu padovanskog profesora S. Alpina iz 1580.g. tvrdi se da je turska kafa po ukusu najbliža ,,napitku od vodopije''. Paracelzjus preporucuje oblogu od vodopije za lecenje iritirane kože i infuz za stimulisanje probavnog sistema, jetre i žuci. Tokom Napoleonovih ratova znacaj vodopije se povecao. Zbog ratova vodenih u to doba, nije bio moguc uvoz kafe, pa je vodopija predstavljala odlicnu zamenu. U 19 veku se koristi iskljucivo sveža mlada vodopija, jer zrela, zbog gorcine, nije bila prikladna za upotrebu. Prota Matija Nenadovic u svojim ,,Memoari''-ma piše da su komordžije u Prvom srpskom ustanku nabavljali ,,sirceta'' za salatu od vodopije, jer je svuda ima. Smatra se da su gajene sorte nastale u botanickoj bašti u Briselu.Vrtlari su se vekovima tudili da odaberu i stvore sorte koje ce u sebi imati manje koncetracije ,,intibina''. Nasuprot tome danas u Meksiku koriste divlji oblik vodopije s namerom da pojacaju pikantnost salate.

ETIMOLOGIJA: Ime roda dolazi od latinizovanog grckog naziva za vodopiju ,,kichorion'', a ime vrste od latinskog naziva za vodopiju ,,intzbus''. Vecina narodnih naziva izvedeni su na osnovu izgleda, osobina i lekovite moci biljke.

OPIS BILJKE: U divljem obliku je višegodišnja biljka. Gajena raste i kao jednogodišnja i dvogodišnja. Naraste od 30-120 (200) cm u visinu. Cela biljka, a narocito mlada sadrži nagorak, mlecni sok. Koren je valjkasto-vretenast, cvrst i dostiže širinu od 3-4 sm, a dužinu do 1,5 m. Spolja je tamne boje, a iznutra gotovo beo. Njegova dužina omogucuje biljci da dobro podnosi sušu. Stabljika je prava, uglasta, vrlo tvrda, u gornjem delu razgranata. Listovi zeleni, sasvim goli, ili sa donje strane obrasli kratkim krutim dlakama. Prizemni listovi oblancetasti, veliki, duboko režnjevito-testerasto useceni. Režnjevi povijeni unazad. Listovi u donjem delu stabljike slicni su prizemnim. Ponekad su sedeci i imaju plitko strelastu osnovu. Listovi na stabljici su redi, manji i duguljasto-kopljasti. Skoro da i nisu deljeni, a u osnovi do polovine obuhvataju stabljiku. Cvetovi dvopolni, grupisani u glavicaste cvasti. Glavice 3-4 cm široke, mnogobrojne, pojedinacne ili 2-3 zajedno. Razvijaju se na vrhovima grancica. Možemo ih naci i bocno, rasporedene u pazušnim listovima, ali su tada sedece ili stoje na kratkim drškama. Cvetovi imaju jezicaste krunicne listice i svetlo-plavu, retko belu ili ružicasto-crvenkastu boju. Papus obrazuje nejasnu krunicu. Plodovi su - obrnuto jajaste ,,ahenije''. Cveta od juna do oktobra. Nektar luci po toplom i vlažnom vremenu. Cvetovi su otvoreni ujutro i do neko doba dana dok ima rose. Potom se cvetovi zatvaraju. Cela biljka je gorka i vrlo cvrsta, tako da se teško kida i cupa. Razmnožava se semenom. Semenka je trodelna ili petodelna, jajasto-izdužena, smeda ili tamno-smeda. Plodovi sazrevaju do kraja oktobra.

STANIŠTE: Raste svuda kao korov. Ima je oko kuca, po baštama, na zidinama po pesku i prljužama. Narocito je uoljiva pored puteva i staza, po oranicama, na nasipima, po livadama i progalama šuma. Ponekad se zapuštena mesta plave od iscvetale vodopije. Uglavnom naseljava nizije i brdske predele.

RASPROSTRANJENOST: Subevro-azijska vrsta. Naseljava umerene i suptropske oblasti Evroazije (Evropa, Severna Indija, Severna Kina, Srednja Azija, Zapadni Sibir i Severni Kavkaz). Precizniji podaci o prapostojbini ove biljke ne postoje, ali se predpostavlja da je poreklom iz Južne Evrope. Naturalizovana je i prilago|ena klimi nekih regija u Južnoj Africi, SAD-ma, Meksiku, Australiji i Indiji. Znacajne kolicine proizvedu se u Francuskoj, Italiji, Belgiji, Nemackoj, Holandiji i Španiji

GAJENJE: Još u 16 veku iz korena divlje vodopije pocela je proizvodnja pržene ,,cigure'' koja se koristila kao zamena za kafu. Zahvaljujuci svojim aromaticnim i lekovitim svojstvima vodopija je pocela veštacki da se gaji u zemljama Zapadne Evrope, Indiji, Indoneziji, zemljama Severo-istocne Afrike, SAD i Meksiku. Gajene vrste vodopije (cikorije) razmnožavaju se iz semena. Cikorija je nezahtevna biljka i lako se kultivira. Ipak najbolja zemljišta za nju su ona koja se koriste u plodoredu iza praziluka i celera. Preferira kiselost izme|u 5,5 i 7,0 pH. Zemljište se priprema s jeseni, a seme seje posle drljanja u martu-aprilu. Iznikne za 8-12 dana. Biljka ne zahteva polivanje ali je plevljenje neophodno. Seme cikorije sadi se u prolece Urod se bere druge godine posle setve. Korenje se vadi, opere, osuši i vozi na industrijsku preradu. Salatne sorte cikorije gaje se u manjim poljoprivrednim domacinstvima ili preduzecima osposobljenim za tu delatnost. Seju se sredinom proleca na severu i krajem leta na jugu kao sorte kratke vegetacije. Minimalna temperatura za razvoj vodopije je 10°C Optimalna temperatura 20°C. Prolecne sorte spremne su za tržište sa prvim jesenjim mrazevima, a letnje sorte preko zime i s proleca. Posle berbe direktno se plasiraju na pijace, u piljare i u druge veleprodajne objekte. Krajem septembra može se sakupljati seme. Ono godinama zadržava sposobnost klijanja. Zahteva samo suvu i duboku zemlju, a može se sejati u bilo koje doba godine. Najveci svetski proizvodaci vodopije su Kina 51%, SAD 22% i Španija 5%. U Srbiji je industrijska prerada vodopije pocela 1921.g.

VARIJABILNOST: Rod Cichorium cini oko 12 vrsta. Naseljavaju Evropu, Aziju, Sredozemno more, Pirinejsko poluostrvo i Severnu Afriku. Rastu kao jednogodišnje, dvogodišnje ili višegodišnje zeljaste biljke. Preferiraju vlažnu klimu, ali ne i kišno leto. Neke vrste roda Cichorium divlje - samoniklo rastu u prirodi, dok se druge veštacki odgajaju.
U Evropi se danas kultiviraju tri vrste ovog roda: Cichorium endivia L., Cichorium intybus L. i Cichorium spinosum L. Prve dve imaju narocit ekonomski znacaj. Cichorium endivia L je lisnato zacinsko povrce. ,,Endivijom'' se u isto vreme nazivaju i neke sorte Cichorium intybus L. To unosi znatnu konfuziju izme|u vrsta Cichorium endivia L. i Cichorium intybus L.
Kultivari vodopije Cichorium intybus L nastali su selekcijom, odabiranjem i ukrštawem. Hibridi nastaju od ciste linije odabira. Nakon izvršene inventure ustanovljeno je da postoji oko 600 razlicitih gajenih taksona. Kao kulturu vodopiju možemo gajiti u dva oblika:

A) LISNATE FORME:
- Cichorium intybus L. (Sylvaticum Group)
- Cichorium intybus L. (Variegatum Group)
- Cichorium intybus L. (Catalogna Group)
- Cichorium intybus L. (Foliosum Group)
- Cichorium intybus L. (Rubifolium Group)
Lisnate forme nastale su iz potrebe za zdravim listovima, koji se upotrebljavaju pri spravljanju raznih salata, variva i garnira, te uz jela s mesom. Najpoznatiji varijeteti su:
- Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi - lisnati radic (lisnata cikorija ili lisnata vodopija).
Biljka se gaji kao jednogodišnja. Listovi gajene biljke slicni su rozetnim listovima divlje biljke. Malo su socniji, krupniji, stoje uspravno, labavo uvijeni i imaju tamno zelenu boju. Koren gajene biljke poseduje sposobnost da razvija pupoqak (radic) koji može da raste bez prisustva svetlosti i u teskobi. Listovi imaju neznatno nagorak ukus, narocito kada se koriste sirovi. Intibin koji lisnatom radicu daje gorcinu uglavnom je skoncetrisan u nervima listova.
Visoka ulaganja u industrijski inžinjering omogucila su stvaranje novih specificnih hibrida koji daju dobre komercijalne efekte. Oni se uglavnom dobijaju iz cistih linija. Npr.:
Cichorium intybus L. subsp. intybus x Cichorium intybus L.
Cichorium intybus L. subsp. sativum (Bisch.) Janch. (Fl. Europ.) x Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Cichorium intybus L. subsp. foliosum (Hegi) Janch. (Fl. Europ.) x Cichorium intybus L. (Foliosum Group)
Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi x Cichorium intybus L. (Foliosum Group)
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. x Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Cichorium pumilum Jacq. x Cichorium endivia L. ssp. pumilum (Jacq.) C. Jeffrey
Odgajivaci iz Francuske i Holandije gaje u redovnoj proizvodnji veliki broj kultivara. Prosecan život novog kultivara na tržištu je ogranicen. Dobra sorta ce opstati najduže 10 godina, ali u proseku nikad duže od 5 godina. Lisnati radic je poznatiji u Evropi nego u SAD.
Listovi pojedinih kultivara mogu imati: nazubljen, talasast ili celi rub. Npr.:
Cichorium intybus L. var. sylvaticum ,,A Stelo Verde'' - varijetet lisnatog radica sa nazubljenim zelenim listovima;
Cichorium intybus L. ,,Bianca di Milano'' - lisnata sorta koja podseca na rimsku salatu;
Cichorium intybus L. ,,Double Blond Improved'';
Cichorium intybus L. (Rosularis Group) ,,Grumolo Verde'';
Cichorium intybus L. (Rosularis Group) ,,Grumolo Biondo'' - lisnate sorte koje podsecaju na obicnu salatu
Industrijsko semenarstvo pored zimskih i proletnjih kultivara (setva), vrlo brzo je uspelo da odgaji i kasne kultivare za letnju proizvodnju. Ove sorte prilago|ene su klimi sa kratkim vegetacionim periodom. Npr.:
Cichorium intybus L. (Rubifolium Group) ,,Rossa di Treviso'' - kasni kultivar za letnju proizvodnju;
Cichorium intybus L. (Rubifolium Group) ,,Rossa di Verona'' - kasni kultivar za letnju proizvodnju
Široko-lisne sorte radica:
Još u 19 veku kultivirane su u okolini Pariza. U tom regionu imale su ynacajnu proizvodnju kao suparnik Briselskoj endiviji.
Ostale široko-lisne sorte radica proizvode se u Italiji (Verona i Trevizo). Sveže lišce koristi se za salatu, a kuvano za variva.
Boja lišca krece se od zelene, preko zlatno-zelene, zlatno-zeleno-purpurne, zeleno-purpurne, purpurne do ljubicaste. Npr.:
1) standardno zlatni lisnati radic - ima izdužene ili okrugle listove izrazito zelene boje
- Cichorium intybus L. ,,Bionda di Triestino'' - istice se zlatna boja lišca
2) standardno zeleni lisnati radic ima izdužene ili okrugle listove izrazito zelene boje. To su sledece sorte:
Cichorium intybus L. ,,Verde di Triestino'' - sorta lisnatog radica sa zelenom bojom lišca;
Cichorium intybus L. ,,Pan di Zucchero'' - sorta sa malom glavicom;
Cichorium intybus L. (Catalogna Group) ,,A Foglia Frastagliata'' - istice se izrazito beo srednji nerv;
Cichorium intybus L. (Catalogna Group) ,,Italiko Rosso'' - istice se izrazito tamno-ljubicast srednji nerv;
3) zlatno-zeleno-crveni lisnati radic - ima izdužene ili okrugle žuto-zelene spoljašnje listove i crveno jezgro. To su sledece sorte:
Cichorium intybus L. (Variegatum Group) ,,Variegata di Chioggia'' - sorta sa malom glavicom;
Cichorium intybus L. (Variegatum Group) ,,Variegata di Castelfranco'' - sorta sa malom glavicom;
Cichorium intybus L. (Variegatum Group) ,,Variegata di Sottomarina''
4) standardno crveni lisnati radic - ima izdužene ili okrugle listove jarko crvene boje. Na lišcu se istice izrazito belo srednje rebro. To su sledece sorte:
Cichorium intybus L. (Rubifolium Group) ,,A Palla Rossa'';
Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi (Red Leaf Group) - Crveni glavicasti radic (Italijanski radic, Španski radic)
To je sorta lisnatog radica što podseca na mali crveni kupus. Raste u severnoj Italiji. Ima veci broj varijeteta i sorti. On predstavlja kompaktnu glavicu tamno-crvenog ili ljubicastog lišca sa belim rebrima (nervima). Boju daje ,,antocianin'' isti sastojak, koji boji i cvetove. Velicina glavice varira od vece rotkvice do velikog grejpfruita. Ako se ova biljka pusti da prezimi ona ce u leto iscvetati lepim svetloplavim cvetovima. Crveni glavicasti radic se gaji u glavicama ali se može stavljati u promet i kao rezano lišce. Listovi moraju biti ujednaceni po velicini i boji, bez korena i neovlaženi. Lišce ne sme biti suviše gorko ni dlakavo i ne sme imati strane primese.U jedinici pakovanja može biti do 10% robe sa mehanicki oštecenim listovima. Crveni glavicasti radic konzumira se kao salata ili pak kuvan, iz potrebe za gvoždem. Nutritivna vrednost ove biljke nije velika, ali se ceni zbog svoje boje i gorkog ukusa. U pojedinim regijama (Venecija) upotrebljava se u tradicionalnim jelima.
5) kremasto-bela cikorija
Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi cv.,,Witlof'' - Briselska cikorija (Briselska endivija, belgijska endivija ili francuska endivija )
To je lisnato zacinsko povrce koje se gaji na usko ogranicenom proizvodnom podrucju. Tehnika gajenja ove biljke slucajno je otkrivena 1845.g. u Belgiji. Koren biljke koja se gaji za salatu sacuvan u tami razvija novi pupoljak i biljka raste i razvija se u odsustvu sunceve svetlosti. Zbog toga ona dobija kremasto-belu boju i nema gorcinu, koju imaju biljke sa zelenim listovima. U to vreme biljke su zagrtane zemljom i veštacki zagrevane. Ovakvu tehnologiju gajenja omogucili su tadašnji staklenici i prve uljane peci. Glavna proizvodnja Belgijske endivije u to vreme bila je smeštena u trouglu izmedu gradova Mehelen, Lauven i Brisel. Intenzivno navodnjavanje i napredovanje molekularne biologije (korišcenje novih genetski modifikovanih sorti) proširilo je i ubrzalo proizvodnju ove kulture. To su ispocetka individualno radili sami proizvo|aci, da bi nešto kasnije u Belgiji i Francuskoj bile formirane i prve naucno-istraživacke stanice. Ukrštanje i selekcija doprineli su da se novoformirani kultivari briselske cikorije pocnu širiti ka severu (Francuska, Flandrija i Holandija). Belgija izvozi briselsku cikoiju u 40 razlicitih zemalja. Ipak, Francuska je najveci proizvodac ove kulture u svetu.
Ovo zacinsko povrce ima sitnu glavicu, kremasto-bele boje i pikantno je nagorko. Da se gorcina ne bi povecala, mora se spreciti formiranje hlorofila u listu. Cak i kad se prodaje, briselska cikorija uvija se u plavi papir, da je štiti od svetlosti. Tako ona uspeva da sacuva svoju bledu boju i delikatan ukus. Koristi se kuvana, pecena i punjena. Može se upotrbqavati samo sirovo narezana, ili pak kuvana u sosu od mleka. Što su listovi beliji sve je manje gorka. Da bi se izbegla gorcina, listove pre kuvanja trba skratiti prema dnu kocana
Ukrštanje i selekcija doprineli su da se pored ekonomskih sorti odgaje i dekorativni patuljasti kultivari lisntog radica. Npr.:
- Cichorium intybus L. f. parvifolium - patuljasta forma lisnatog radica
B) KORENASTE FORME:
- Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Korenasta vodopija vrlo je popularna u Indiji, delovima jugoistocne Azije i na jugu SAD. Još 1970.g. je utvrdeno da sadrži više od 20% inulina i polisaharida slicnih skrobu. Otad pa nadalje stvorene su nove sorte korenaste vodopije koje se po kolicini inulina koji sadže mogu uporediti sa šecernom repom. Hidrolizom se inulin razlaže na fruktozu i glukozu.One imaju za 30% vecu moc zasladivanja od saharoze. Zato se danas korenasta vodopija upotrebljava kao zasla|ivac u prehrambenoj industriji. Nemci su korenastu vodopiju, raž i šecernu repu mešali i koristili kao zamenu za kafu u periodu od 1976-9.g. (tzv.,,kriza-kafe''). Još od 1885.g. u Engleskoj, a narocito tokom Drugog svetskog rata, bila je poznata ,,Kamp kafa'' (mešavina kafe i esencije korenaste vodopije) U zatvorima SAD-va koren ove biljke i danas se koristi kao zamena za kafu.
Industrijska ili Magdeburgška korenasta vodopija Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Vodi poreklo iz Egipta, još 5000.g. pre Hrista. Postoje 2 sorte:
1) korenasta vodopija obicna
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. - može se koristiti sveža, pržena i pecena
2) korenasta vodopija za šecer Npr.:
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. ,,Soncino'' i
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. ,,Chiavari''
sadrže inulin koji se hidrolizom razlaže u vocni šecer - fruktozu (visoke slatkoce). Koriste se za spravljanje dijetalnih vlakana, a može se koristiti i kao stocna hrana.
Sastav: inulin (od 20% u svežem korenu kod divlje, do 58% kod sušenog korena gajene biljke), gorke materije (intibin), seskviterpenski laktoni (laktucin, laktukopikrin-u mlecnom soku), pentozani, glikozid cikorin (hidrolizom daje eskuletin i glukozu), kumarin, cikorin, eskuletin, umbeliferin, taraksesterol, šecer, gvožde, kalijum, natrijum, magnezijum, fosfor, proteine, ugljene hidrate, lipide, provitamin A, vitamin B1, B2, B6, vitamin C i vitamin PP

KORISTI SE:

Koren (Cichorii radix Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Proizvodnja: Koren divlje biljke vadi se u jesen ili od druge polovine marta do kraja maja onda kada ima najveše kolicine inulina i gorkih glikozida. Ocisti se od zemlje i nadzemnih delova, isece po dužini, naniže na konac i suši direktno na suncu. Može se sušiti i u sušarama na temperaturi od 50-60°C Odnos sirove i suve biljke je 4 : 1. Koren gajene vodopije vadi se druge godine posle setve. Koren se kopa u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i inulina (rezervna hrana). Ispere se od zemlje i primesa, te dobro osuši. Zatim se mašinski samelje i pri u pržionici.
Opis droge: Koren divlje biljke je valjkasto-vretenast, cvrst, spolja tamne boje, a iznutra beo. Osušen koren nema poseban miris i gorkog je ukusa. Droga ne sme da sadrži više od 5 % drugih delova biljke, više od 13 % pepela i više od 4 % kiselih soli. Ispržen koren vodopije sitno samleven u prah, gubi gorcinu, dobija prijatnu aromu i tamno-sme|u boju.

List (Cichorii folius Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Bere se: (Crveni glavati radic) Biraju se sveži, zdravi listovi dobre boje. Berba traje u kontinuitetu mesec dana. Lišce se cuva na hladnom, tamnom i provetrenom mestu. Ako se listovi izlože svetlu dobijaju gorak ukus. Može se cuvati i u frižideru. Ne trpi pakovanje.
(Briselska cikorija) Biraju se sveži, zdravi listovi uvijeni u glavicu. Kad se distribuira, uvija se u plavi papir, da je štiti od svetlosti
Opis droge: (Briselska cikorija) Ovo zacinsko povrce ima listove uvijene u sitnu glavicu, kremasto-bele boje i pikantno je nagorko. (Crveni glavati radic) On predstavlja kompaktnu glavicu tamno-crvenog ili ljubicastog lišca sa belim rebrima (nervima). Listovi su aromaticni i malo nagorki

Cvet (Cichorii flos Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Proizvodnja: Bere se pre najaceg cvetanja, suši u tankom sloju u hladu na promaji i odlaže na suvo i tamno mesto.
Opis droge: Svetlo-plavi, beli ili ružicasti cvetovi, bez mirisa i malo nagorkog ukusa. Mogu da sadrže do 13% vlage.

Herba (Cichorii herba Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Proizvodnja: Bere se kad je biljka u punom cvetu, vezuje u kitice, suši u hladu na promaji i odlaže na suvo i tamno mesto.
Opis droge: Mirisa je slabog ukusa neznatno gorkog. Može da sadrži do 13% vlage.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- antikoagulant - sredstvo koje sprecava zgrušavanje krvi
- antiinflomator (antiflogistik) - sredstvo protiv upala
- antiseptik - sredstvo koje sprecava razmnožavanje mikro-organizma
- laksativ - sredstvo za precišcavanje creva bez vecih posledica
- diuretik - sredstvo za poboljšavanje lucenja mokrace
- sedativ - sredstvo za umirivanje
- tonik - sredstvo za oporavak oslabljenog organizma
- holeretik - sredstvo koje pomaže pražnjenje žucne kese
- holagog - sredstvo koje pojacava stvaranje žuci
- stomahik - sredstvo za poboljšavanje varenja hrane

NARODNA MEDICINA:
- protiv proliva (pojesti sveže listove vodopije, koji su prethodno odstojali u vinskom ili jabukovom sircetu)
- protiv decjih glista (zašiceren koren)
- za lecenje hemoroida (svež sok iz cele biljke)
- za lecenje bolesti mokracne bešike i podagre (koristi se caj od lišca cikorije - kao diureticko sredstvo)
- za ispiranje gnojnih rana i ekcema kože (Vodeni infuz korena vodopije, pošto poseduje baktericidna svojstva)
- za lecenje anemije (sveži sok vodopije - 1 kašika 3-4 puta dnevno u caši mleka u trajanju 4-6 nedelja)
- za jacanje apetita (sveža salata)
- za cišcenje i jacanje želudca i bolje varenje hrane (kod dispepsije- kaša od korena)
- za cišcenje krvi (sveža salata i sirup)
- za popravljanje opšteg stanja organizma (sveža salata, sirup i rakija)
- kod žutice (za bolji rad jetre i slezene - svež sok od listova i caj od cvetova)
- kod dijabetisa (svež list i koren)
- kod gastritisa, kolitisa i hronicnih zatvora (sveža salata i cvet vodopije)
- kao sredstvo protiv zgrušavanja krvi (koristi se koren vodopije)
- kod nervoze, besanice i hipohondrije (preparati od vodopije)
- kod povišenog krvnog pritiska (preparati od vodopije i sirup)
- protiv crevnih parazita (koren gajene vodopije jer sadrži isparljiva ulja)
- za pravilno funkcionisanje jetre i odvajanje prekomerne žuci (intibin iz nerava lišca koji daje gorcinu)

UPOTREBA: Vodopija se nekad više koristila u narodnoj nego u naucnoj medicini. Eksperimenti su pokazali da je koren vodopije perspektivno sredstvo za lecenje blažih i srednjih oblika šecerne bolesti. Važna hranljiva materija iz korena vodopije je fruktoza. Preparati inulina dobijeni iz korena vodopije pozitivno deluju na lipidni obim, te uticu na smanjenje holesterola i triglicerida u krvi. Inulin ujedno umanjuje osecaj gladi pa je dobar za smanjivanje kilaže. Biološki aktivni hranqivi dodaci koji sadrže fruktozu koriste se za oporavak sportista, posle velikih fizickih napora. Vodopija je vrlo cenjena u dijetalnoj ishrani.
Ispržen i samleven, krupan, mesnati koren oplemenjene vodopije (,,sirotinjska kafa'', ,,ratna kafa'', ,,divka'', ,,cigura'' itd.), dodaje se kao aditiv prirodnoj kafi, da bi dobila bolji ukus. Zajedno sa šecernom repom, mlevenim žitaricama i mahunarkama koristi se kao surogat (zamena) kafenih napitaka ili ,,bio-kafa''(mešavina za prolecno cišcenje organizma). U americkim zatvorima koriste ,,ciguru''kao zamenu za kafu. Koren gajene vodopije cesto se upotrebqava u proizvodnji bezalkoholnih pica. U sirupe sa ekstraktom vodopije, dodaje se radi popravljanja njihovog ukusa i arome. Neki instituti na Novom Zelandu naucno ispituju vodopiju i dobijene rezultate prakticno primenjuju u proizvodnji stocne hrane (npr. industrijski pripremljena hrana za pse). U Indiji se koren cikorije koristi za izradu zubnih pasti, koje sprecavaju upalne procese i stvaranje kamenca. Koren cikorije upotrebljava se za pravljenje špiritusa. Kuvanjem listova vodopije dobija se lepa plava boja.

ZACIN: Mladi listovi rozete divlje vodopije u nekim primorskim zemljama koriste se za spravljanje salata. Radi ublažavanja gorkog ukusa cesto se meša sa drugim zelenišem. Ove salate podsticu probavne funkcije, jacaju organizam, poboljšavaju mokrenje i lece želudac. U kulinarstvu nalaze primenu oba tipa vodopije (salatna i kornasta). Salatna vodopija može se koristiti sirova ili kuvana. Listovi kultivara koriste se za spravljanje raznih salata i garnira (vrlo su popularne u Italiji i Švajcarskoj, tamo gde se i gaje). Salate su vrlo ukusne, jer imaju zacinsku aromu. Korisne, su narocito za dijabeticare. Od korenastih sorti pripremaju se garniri. Svež koren gajene vodopije takode je dobar za mešane salate. Sprema se zajedno sa drugim povrcem uz dodatak jogurta i majoneza. Korenasta vodopija je sastavni deo italijanskog specijaliteta, pržena sa belim lukom, crvenom paprikom i mesom. U Srednjoj Evropi jedu kao varivo mlade skuvane korenove divlje vodopije. Koren gajene vodopije može se dodavati u kafu sa mlekom u kompot od šljiva i u caj. On stimuliše razvoj i rast bakterija crevne flore, cime blagotvorno deluje na varenje hrane.
Mlevena vodopija može se staviti u pecivo, radi boljeg varenja (2 kašike na 0,5 kg). Ponekad se dodaje i u jogurt.

NACIN PRIPREME: Sirup se spravlja od korena gajene vodopije. Izmešati u jednakim delovima sok iz svežeg korena vodopije i med. U toku dana uzimati 3 puta po jednu kašiku. Sirup cuvati u frižideru.
Sok iz sveže biljke (cele). 30 dana uzimati 3-4 puta dnevno po 1 kašiku radi jacanja organizma.
Dekokt se sprema od 1 kašike suve droge i šolje hladne vode. Sve to zagrejati do kljucanja i kuvati 30 minuta. Pošto se ohladi procediti i piti 3 puta dnevno po 1/2 šoqe pre jela.
Caj: Velika kašika suve droge (Cichorii herba, radix, flos ili folium) prelije se vrelom vodom i ostavi da odstoji 5 minuta. Posle cedenja uzima se pre obroka (kao apiritiv i holeretik) ili posle obroka (kao diuretik)
Rakija: U flašu od 1 l staviti pregršt listova, pregršt cvetova i pregršt sirovo naseckanog korena. Potom sve to preliti jakom rakijom puneci do vrha. Zapecacenu flašu ostaviti na suncu 6 meseci. Svakog dana promuckati. Posle filtriranja koristiti pre jela po 1 malu cašicu ove rakije.

PREPARATI: Cikorija predstavlja jednu od osnovnih konponenti indijskog ajuvreda preparata ,,Liv 52''.

TOKSICNOST: Nije uocena u normalnim dozama. Osobe koje imaju niži krvni pritisak i kamen u žuci moraju potražiti pomoc lekara pre korišcenja cikorije. Mogu se ocekivati alergijske reakcije, kada se primenjuje na koži. Sveža salata se može koristiti u neogranicenim kolicinama, jer je idealna za održavanje zdrave jetre i uravnoteženje nervnog sistema. Inulin je polisaharid koji hidrolizom daje levulozu (fruktozu i glikozu), pa je vrlo pogodan za dijabeticare. Neki naucnici iz Engleske upozoravaju, da preterana upotreba vodopije može da smeta vidu (utice na funkciju mrežnjace oka).

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13426
Broj Poena: 58029
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Lekovito Bilje

Počalji od vivijen taj Ned 13 Mar - 13:25:42



BIDENS TRIPARTITA L.

DVOZUB
butrak, dvozuba torica, vodena konoplja, vodeni petrovac, dvozubica, zlatasta trava, kozji rogovi, pasji rep,
terice, trodelni dvozub

Nemacki naziv:
Dreiteiliger Zweizahn, Hanfkraut, Wassersternzweizahn
Engleski naziv:
Burr marigold, Leafy-bracted Beggarticks, Marigold-bur, Three-lobe Beggarticks, Three-part Beggarticks,Trifid Bur-marigold, Water-agrimony
Francuski naziv:
Bident à feuilles tripartites, Bident partagé, Bident trifolié, Bident tripartite, Chanvre d'eau, Chanvre aquatique, Cornuet, Eupatoire aquatique
Italijanski naziv:
Forbicina comune
Spanski naziv:
Bident tripartit, Cáñamo acuático, cànem aquàtic
Ruski naziv:
Болотная стрелка, Двузубец, Золотушная трава, Козьи рожки, Прицепа, Причепа, Стрелка, Собачник, Собачьи репяхи, Череда трёхраздельная, Чернобривец болотный

Ime roda (Genus) dolazi od latinskog Bi = dva i dens = zub, a ime vrste (Species) od tripartitus = oblik srednjeg reznja lista.

Opis biljke: Jednogodisnja biljka visoka 15-100 cm. Ima vretenast koren sa koga se jako granaju tanke bocne zile. Stabljike su pojedinacne, uspravne, crvenkasto-smedje, vise manje gole, a pri vrhu granate. Listovi su tamno-zeleni, naspramni, izdeljeni na 3-5 delova. Srednji rezanj je najveci, cesto trodelan. Lisna pljoska po obodu usko i ostro nazubljena, gola ili sa gornje strane pokrivena malim dlacicama. Ima izduzeno-lancetast oblik i pri osnovi se suzava u kratku krilatu drsku. Gornji listovi nekada mogu biti i naizmenicni. smedje-zuti, levkasti cvetovi grupisani su u glavicaste cvasti koje zauzimaju vrhove cvetnih izdanaka. Cvetne glavice 15-25 mm siroke, pojedinacne, uspravne ili visece. Cvetni omotac dvoredan. Spoljasni listovi omotaca su zelene boje, ima ih od 5-8, pri osnovi su suzeni i po duzini nadmasuju cvetove. Unutrasnji listovi omotaca su jajasti, tamno-zuti i mnogo kraci. Pricvetni listovi su siroko-linearni i po duzini jednaki cvetovima. Plod je ahenija. Poseduje bodlje (2-4 osja). Kad su 4 dva su uvek duza. Seme je velicine 5-8 x 2-3 x 0,5 mm. Tezina 1000 semenki je 3-4g, a maksimalna plodnost je 12 000 semenki. Semena imaju period bioloskog mira i nicu tek posle tri meseca. Nicu neravnomerno sa dubine od 3-4 cm. Minimalna temperatura nicanja je 8-10°С, a optimalna 24-30°С.

Sakuplja se i koristi (Herba Bidentis) - nadzemni deo biljke pre cvetanja ili u cvetanju sve dok se cvetovi nisu bas dobro otvorili. Prikuplja se po lepom i suncanom vremenu odsecanjem vrsnih grana duzine 10- 15 cm i susi u hladu na promaji ili pak u susarama na temperaturi od 40-45°. Nije dozvoljeno da ,,droga'' bude sirova, da sadrzi delove deblje od 3 mm. Pocrneli i natruli delovi plodova takodje ne smeju takodje uci u sastav droge. Cuva se na suvom i tamnom mestu. Rok trajanja 2 godine.

Staniste: Raste skoro svuda, uglavnom na vlaznim nanosima i sprudovima uz obale, reka, jezera, bara i kanala. Dvozub je biljka kratkog dana. Odgovaraju joj umereno topla klima i plodna, rastresita, peskovita zemljista, bogata mineralnim materijama i azotom. Vrlo je jak kompetitor. Zakorovljava neobradjene povrsine, povrtnjake, oranice i vocnjake. Cveta od jula do septembra. Razmnozava se semenom, koje sazreva od avgusta pa nadalje. Ono je sitno, rebrasto, a na rebrima ima dve povijene kukice, kojima se zakacinje za krzno zivotinja ili odecu ljudi. Na taj nacin ono se razastire i biljka osvaja nova prostranstva (zoohorija).

Rasprostranjenost: Dvozub raste u umerenoj klimatskoj zoni. Evroazijska je vrsta. Od prirode ga mozemo naci: SEVERNA AFRIKA: Alzir; ZAPADNA AZIJA: Avganistan Iran, Irak, Liban; KAVKAZ: Azerbejdzan i Gruzija; SREDNJA AZIJA: Kazahstan, Kirgizija, Tadzikistan, Turkmenistan i Uzbekistan; DALEKI ISTOK: Rusija, Mongolija Kina i Japan; INDIJSKI POTKONTINENT: Indija, Nepal i Pakistan; SREDNJA EVROPA: Danska, Finska, Irska, Norveska i V. Britanija; SREDNJA EVROPA: Austrija, Belgija, Ceska, Slovacka, Nemacka, Madjarska, Holandija, Poljska i Svajcarska; JUGOISTOCNA EVROPA: Albanija, Bugarska, bivsa Jugoslavija (zastupljen je i u Srbiji), Grcka, Italija i Rumunija; JUGOZAPADNA EVROPA: Francuska, Portugalija i Spanija. Naturalizovan je, te ga mozemo naci i na drugim kontinentima (Australija i Severna Amerika).

Varijabilnost: Bidens je rod sa 200 vrsta koje pripadaju porodici glavocika. U umerenom pojasu srecu se jos tri slicne vrste dvozuba: dvozub nicuci (Bidens cernua L.) sa celim lancetnim listovima; dvozub listasti (Bidens frondosa L.) unesen iz Amerike, sa segmentnim listovima na drskama (raste i na Novom Zelandu); dvozub pljosnati (Bidens radiata Thuill.) sa pljosnatim cvetovima i dugim listovima. Dvozub sluzi kao hrana nekim vrstama leptira (gusenice).

Sadrzi: tanin, sluzi, gorke materije, etarsko ulje, askorbinsku kiselinu, polisaharide, gama-laktone, flavonide (glikozid i dr.) kumarine (umbeliferon i skopoletin), karoten, belancevine, a u tragovima (gvozdje, hrom, aluminijum, bakar i mangan)

Farmakoloska svojstva:
- diuretik - sredstvo za bolje izlucivanje mokrace
- dijaforetik - sredstvo za stimulisanje znojenja
- antimikrob - sredstvo protiv stetnih organizama
- hemostatik (hemostiptik) - sredstvo za zaustavljanje krvarenja
- antiseptik - sredstvo koje ubija patogene (zarazne) mikroorganizme
- sedativ - sredstvo koje umiruje i smanjuje povecanu nervnu razdrazljivost

Narodna medicina:
Koristi se:
- za popravljanje apetita i probave
- protiv skorbuta i anemije
- za smirivanje nervnog sistema ( uplasenoj deci za lakse spavanje dati caj)
- za smanjenje krvnog pritiska
- protiv koznih bolesti (spoljasna primena kod decjih skrofula, traumaticnih edema, psorijaze, ekcema,
rana i prista radi skidanja bolesnih i ostecenih delova koze i negovanja mlade koze) i gihta
- protiv kaslja
- protiv bolesti jetre i slezene
- kod artritisa, gihta i rahitisa

Caj: 1. kasicicu osusene i zdrobljene trave (,,droge'') preliti sa 150 ml hladne vode i ostaviti da odstoji 6-8 sati. Ako nam se zuri mozemo prokljucati jedan minut i posle cedjenja piti 3-4 puta dnevno. Koristi se kod decjih koznih bolesti: alergijske koprivnjace, skrofuloze i saboreje na glavi. Dvozub poseduje antibakterijska i antiupalna svojstva jer sadrzi niz stavnih materija koje ulaze u sastav jednostavnih polifenola cime deluje na gram-patogene bakterije i neke gljivice.

Ekstrakt dvozuba: Kod psorijaze koristiti tri puta dnevno po 20 kapi iznutra i spolja (u obliku masti) 12-15 dana uzastopce. Dvozub sadrzi vitamin C, pa stimulise aktivnost nadbubrezne zlezde, smanjuje kolicinu stetnih materija u perifernoj krvi, sto omogucuje umanjenu alergijsku sklonost organizma.
Infuz dvozuba: Koristi se kod bolesti jetre i zuci, radi povecanja apetita i poboljsanja probave.
Pored monokomponentnog delovanja dvozub ulazi i u sastav cajnih mesavina, koje se koriste uglavnom za lecenje prethodno navedenih bolesti.
Kupka od dvozuba: 10-30 g trave (,,droge'') preliti sa 1 l prokljucale vode i ostaviti da odstoji poklopljeno 15 minuta. Infuz se sipa u kadu, doda se jos 100 g morske soli, a temperatura vode ne sme preci 37-38 °. Kupka ima znacaj u lecenju koznih bolesti, gihta i rahitisa. Od preostale obarene trave mogu se pripremiti oblozi i stavljati na obolela mesta ruku, vrata, ledja i ramena.

U ranijim vekovima koristen je pri ujedu insekata, skorpija, zmija, te kod gnojnih rana i rasekotina. Sveze lisce ili ociscen (narendan) koren dvozuba, utrljavan je u ranu, cime se sprecavala jaca infekcija i olaksavale tegobe. Kinezi dvozub koriste kod dizenterije, a Tibetanci kod bolesti zglobova. Dvozub ima primenu i u kozmetici. Koristi se pri pripremanju maski za lice, ili kao sredstvo za skidanje sminke. Ponekad nalazi primenu i u industriji boja.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13426
Broj Poena: 58029
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 31 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 18 ... 31  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu