Lekovito Bilje

BUNDEVA



Latinski naziv: Cucurbita pepo


Sinonimi: bela bundeva, belokorka, dulek, ludaja, bela tikva, buca, tikva, bela ludaja, dudanja, bundevka, žuta tikva.


Opis biljke: bundeva je jednogodišnja zeljasta biljka sa šupljim, po nekoliko metara dugim vrežama. List je širok, na dugačkim peteljkama. Cvetovi su Izrazito žuti (cvatnja počinje u junu). Plodovi su krupni, okruglog oblika. Bundeva sadrzi u sebi masnog ulja, pektina, belančevina, šećera, karotena, manganove soli, ,fosforne kiseline, fitosterina i salicilne kiseline, niz vitamina (karotina ili provitamina A, C i vitamina B grupe, niacin, folna kiselina i dr.), kao i mineralnih sastojaka (kalijuma, fosfora, kalcijuma, gvožda). Tu su i oligo i mikroelementi, pektini, celuloza i druga biljna vlakna.



Stanište: poznata je u kulturama svih toplijih zemalja sveta.



Lekoviti deo biljke: seme i meso bundeve.



Lekovito delovanje: plod bundeve preporučuje se kao diuretik, za izbacivanje suvišne vode iz organizma (naročito kod ljudi obolelih od reume, gihta, zapaljenja bubrega ili bešike). Odlična je dijetalna hrana za gojazne osobe, dijabeticare (ako se tokom pripreme ne zasladuje), kao i osobe sa oboljenjima želudca i creva. Breparati koji sadržre seme bundeve izuzetno pomažu osobama koje imaju problema sa prostatom. Seme bundeve se preporučuje kao efikasno i neškodljivo sredstvo protiv dečjih glista i pantljicare. U novije vreme otkriveno je da bundeva pomaže i obolelima od psorijaze.

CELER



Latinski naziv: apium graveolens



Sinonimi: cereviz, pitomi celer, celon, selen, selin, zelena



Opis biljke: celer je dvogodišnja zeljasta biljka sa mesnatim i vretenastim korenom koji ponekad može biti i gomoljast. Stabljika celera je razgranjena, doseže visinu od 40 do 80 cm. Tamnozeleni i sjajni listovi su veliki i perasto razdeljeni, dok su listići klinastog oblika, gore urezani i nazubljeni. U korenu ima eterskog ulja, secera, apina, asparagina, tirozina, kolina, alosorbusena, limonena, pentosana i masti.


Stanište: celer raste kao divlja biljka ili se uzgaja u baštama. Kao divlja raste na obalnom području i na vlažnim područjima gotovo cijele Evrope, a nalazi se i na drugim kontinentima.



Lekoviti deo biljke: koren (pitomog, vrtnog, uzgajanog celera - ne divljeg).

Lekovito delovanje: primenjuje se celer u lečenju problema gastroenterološkog trakta, poboljšava apetit, jača želudac, reguliše varenje, reguliše razmenu materije, kod preterane gojaznosti. Koristi se u lečenje astme, katara pluća, promuklosti, vodene bolesti, bubrega, gihta, reume, disfunkciji mokraćnih puteva. Deluje umirujuće na nervni sistem, poboljšava krv, jača cirkulaciju, a u narodu postoji verovanje da jača polnu moć. Koristi se u ishrani za razne salate i kao začin.

CIKORIJA



Latinski naziv: cichorium intybus



Sinonimi: vodopija, višnjev regrad, vodoplav, golica, gologuza, divlja ločika, želtenica, žučanica, jandrešica, kažiput, konjska trava, modrica, plavulja, radić, sunčevo cveće, cigura, cilkorija, cikora


Opis biljke: cikorija je višegodišnja zeljasta biljka, visoka 1,5 m. Ima trajni, valjkasto-vretenasti koren spolja žućkasto-bele boje dok je unutrašnjost bela. Stabljika cikorije je uspravna, kruta, uglasta, u gornjem delu razgranata. Stabljika i listovi su pokriveni kratkim dlačicama. Listovi su duguljasti do lancetasti, suženi u peteljci, duboko testerasto usečeni (potsećaju na maslačak). Cela biljka, naročito mlađe imaju dosta mlečnog soka. U pazuhu listova ili na vrhu grana razvijaju se pojedinačno po celoj biljci cvetne glavice. Cvetovi su svetloplavi, vrlo lepi. Cveta cikorija preko celog leta. Cela biljka je gorka i vrlo čvrsta tako da se teško kida i čupa. Razmnožava se semenom.
Stanište: raste svuda kao korov, najviše pored staza i puteva, po pašnjacima i livadama, po obodima šuma i dr. Ponegde se gaji radi korena od koga se spravlja surogat kafe (cigura).



Lekoviti deo biljke: koren (kopa se u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i inulina) Ređe se koristi nadzemni deo bilke (bere se kad je cvetu).



Lekovito delovanje: reguliše varenje, jača apetit, čisti i jača želudac, reguliše lučenje žuči, leči žuticu, čisti jetru, bubrege i slezenu, otklanja anemiju (malokrvnost). Pomaže izbacivanju mokraće iz organizma. U narodnoj medicini cikoriju koriste dijabetičari (sve biljke iz familije glavocika – Compositae, umesto skroba kao rezervnu hranu imaju inulin. Zbog toga osobe obolele od dijabetesa mogu koristiti biljke iz ove porodice kao dijetalnu hranu).

CIMET



Latinski naziv: cinnamomum zeylanicum



Sinonimi: kaulin, cimit



Opis biljke: spominje se 2.800 godina p.n.e. Postoje stotine vrsta i podvrsta cimetove biljke.



Kao zacinske, koriste se dve vrste: cejlonski i kina-cimet, koji potice iz Burme. Cejlonski cimet stiže u prodavnice u štapicima i ima nežniju i prijatniju aromu, a ukus mu je ljuto oštar, slatko-peckav. Sadrži 1,5 do 4% eteričnih ulja. Najbolje vrste kina-cimeta mirišu oštrije, a ukus im je peckavo-ljut i sladak dok je hemijski sastav kao kod cejlonskog cimeta.



Cimet se dva do tri puta godišnje sece sa svakog stabla, zatim se preko noci umotava u kokosove asure da bi fermentirao. Nakon toga se ljište spoljna i srednja kora, a upotrebljava se samo nežna, unutrašnja. Deset takvih tankih kora uvijaju se jedna u drugu i se suše (prvo u senci, a zatim na suncu). Tako cimet dobija svoju žućkasto-smeđu boju.



Stanište: uspeva u tropskoj Aziji ( Cejlon, Šri Lanka), Indiji i Indoneziji.

Lekoviti deo biljke: kora (koristan je samo njen unutrasnji, svetloružiččasto-smedji deo) dok se ostali delovi upotrebljavaju kao začin.



Lekovito delovanje: Cimet je aromatik, korigens, hemostatik, adstrigens. Jača srce. Deluje kao stomahik (jača želudac, otklanjja grčeve, dezinficijens probavnih organa, pomaže varenju, stvaranja previše kiseline i sluzi u želudcu, kod grčevitog povraćanja, krvavih proliva). Pospešuje mokrenje. Delijje protiv gihta. Blagotvorno deluje kod krvarenja iz materice, te kod prejake i preduge menstruacije ili posle porođaja.

CRNI (CRVENI ) LUK



Latinski naziv: allium cepa



Sinonimi: crvenac, glavata ljutika, kapula, mrki luk…



Opis biljke: crni luk višegodišnja zeljasta biljka najverovatnije poreklom iz Azije. Podzemna gomoIjasta stabljika se sastoji sočnih ljuskavih listova iz čijeg središta izlazi šuplji nadzemni deo stabljike plavo-zelene boje. Listovi su valjkasti. Zelenkasto-beli cvetovi nalaze se na vrhu stabljike u obliku okruglaste cvati. Sto se hranljivosti tice, u crnom luku ima najvise ugljenih hidrata i zanemarljivo malo belanševina i masti. Osnovu biološke vrednosti luka čine minerali i vitamini. Pored znatnog prisustva mineralnih soli, narocito kalijuma i sumpora, i raznih oligoelemenata, crni luk je bogat vitaminima (B1, B2, C, E, K,P), karotin (provitamin A), glikozida, eteričnih ulja, biljnih hormona sličnih insulinu, bakterostatike i baktericidne fitoncide



Stanište: gaji se u velikom delu sveta po baštama I kao plantažna biljka.



Lekoviti deo biljke: za lek koristi se lukovica .



Lekovito delovanje: ubraja se među najstarije ljekovite biljke. Deluje slično kao beli luk. Nadražuje kožu, pospešuje prokrvljenost sluznice i izlučivanje sluznih žlezda te najefikasnije sprečava sve procese gnjiljenja i vrenja. Jača srce, čisti krv, pospešuje apetit, stimuliše izlučivanje mokraće, jača nerve, pospešuje varenje, odstranjuje gliste, rastvara sluz i deluje protiv grčeva. Sok od crnog luka ima višestruku upotrebu u lečenju uboja, lišajeva, čireva, rana i sl. Pomaže kod zapaljenja jetre, sprečava nesanicu, otklanja kurije oči.

CVEKLA

Latinski naziv: beta vulgaris



Sinonimi: crljena blitva, cveka, cikla, crvena repa.


Opis biljke: postojbina cvekle je obala Sredozemnog mora. Cvekla je dvogodišnja biljka vretenastog korena krvavo crvene boje i tamnozelenog lišća. Osnovu lekovitog delovanja ove biljke čine betanin i betain. Izuzetno je bogata belančevinama, mastima i ugljenim hidratima. Cvekla sadrzi i gotovo sve mineralne materije: kalcijum, kalijum, natrijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, fluor, mangan, bakar, jod, sumpor, litijum, stroncijum, brom...Značajno je i prisustvo vitamina B1, B2, C , kao i vitamina B12.



Stanište: gaji se u baštama u velikom delu sveta.



Lekoviti deo biljke: za lek se upotrebljava podzemni deo biljke. Vadi se u jesen i čuva u umereno toplim prostorijama.



Lekovito delovanje: osnovno delovanje cvekle je u sprečavanju tumora i lečenju leukemije. Zatim, u lečenju malarije, akutnih fibroznih bolesti i gripa u pocetnom stadiju. Cvekla se koristi i za regulisanje krvnog pritiska (naročizo kod bolesnika s niskim), smanjuje holesterol, podstiče rad jetre. Povoljno utice na živce i rad mozga. Za sve vrste lecenja koristi se sveze ceđeni sok iz cvekle. Cvekla je korisna i u lečenju malokrvnosti (posebno kod dece i mladih osoba), a pospešuje rad želudca, creva i žuci.

ČIČAK

Latinski naziv: arctium lappa

Sinonimi: čičak zeleni, gorki lepuh, konjski čičak, lepušina, podlanica, repuh, veliki čičak, veliki lepuh.



Opis biljke: čičak je dvogodišnja biljka koja ima dugacak i vretenasti koren (sivosmedje boje). U prvoj godini pojavljuju se veliki prizemni listovi s peteljkama i nepravilog srcolikog oblika. U drugoj godini izraste uspravna razgranata stabljika visine od 1 do 1 1/2 metar. Čičak cveta u glavicama s grimiznocrvenim cevastim, gusto zbijenim cvetićima (imaju kukice kojima se lako lepe za odeću).

Stanište: raste uz putove, na livadama i neobradjenom zemljištu.



Lekoviti deo biljke: koren, listovi i seme. Dvogodišnje korenje se sakuplja u proleće i jesen, listovi dok su još mladi, a seme kad sazri.

Lekovito delovanje: koren čička deluje protiv otrovno, pospešuje izlucivanje mokraće i znoja čime čisti krv. Koristi se u lečenju veneričnih bolesti, svih vrsta čireva, skrofula, kožnog ekcema, lišaja, osipa, gnojnih rana, gihta (uloga), reumatskih bolesti, vodene bolesti i trovanja živom, gnojnih rana i ranica u ustima. Čaj od mladog lišća čička koristi se u lečenju katara želudca i nadutosti. Seme čička ima još jače delovanje. Koristi se i za pravljenje čičkovog ulja (dobar lek protiv peruti i opadanja kose).

ĐUMBIR



Latinski naziv: zingiber officinalis



Opis biljke: đumbir je tropska biljka koja veoma liči na trsku. Raste do 1 metra visine. Korenje je mesnato debljine prsta i do 20 cm. dužine (vrlo aromatično). Aroma korenja je prijatna sa mirisom na limun, a ukus je slatkasto pikantan i veoma svež. Đumbir je veoma ukusan kao začin.


Stanište: pradomovina đumbira je jugozapadna Azija , a posebno dobar ukus ima djumbir sa Jamajke.



Lekoviti deo biljke: za lek se koristi koren.




Lekovito delovanje: đumbir ima antiseptičko dejstvo. Smiruje kašalj zbog čega se koristi kao dodatak toplim napicima tokom zime. Stimuliše perifernu i uopšteno cirkulaciju, otklanja grčeve i spazme. Pospešuje funkciju jetre. Snažan je antioksidans.


Pomaže kod uklanjanja edema, napada vrućine, raznih mučnina. U kombinaciji sa drugim biljkama pojačava njihovo dejstvo.

EHINACEJA (EHINACEA)



Latinski naziv: echinacea angustifolia, echinacea purpuerea



Opis biljke: ehinacea (ehinaceja) je biljka iz porodice Asteraceae. Ima šuplju stabljiku koja visine od 50-100 cm. Uski, duguljasti listovi su prekriveni sitnim dlačicama. Cvet je ljubičaste boje. Ehinaceu (ehinaceju) su još indijanci koistili za različite bolesti. U zvaničnoj medicinskoj upotrebi je od 1887.god. za lečenje većeg broja bolesti (od prehlade do onkoloških bolesti). Još 1930.god. u Nemačkoj počinju savremena istraživanja o lekovitom delovanju ove biljke.



Stanište: porekolo Ehinacee (ehinaceje) je Severna Amerika. Zbog svojih lekovitih svojstava danas se kao lekovito bilje gaji širom sveta.



Lekoviti deo biljke: U medicinske svrhe se koristi koren ehinacee (ehinaceje), kao i nadzemni deo biljke koji se beru u vreme cvetanja.



Lekovito delovanje: ehinacea (ehinaceja) deluje kao jak imunostimulans: jača obrambeni sistem organizma tako što povećava proizvodnju antitela i leukocita u krvi. Ranije se echinacea (ehinaceja) u glavnom koristila za detoksifikaciju krvi. Ehinacea (ehinaceja) je izuzetno jak protivotrov. Deluje protivupalno i zaceljujuće. Putem posebnog enzima zaustavlja širenje bakterija i stimuliše proizvodnju tkiva koja leče i zatvaraju rane (rane na koži: akne, čireve, upaljene opekotine, ekceme, upalu kožnih žlezda, ubode i ugrize insekata). Stimuliše jetru i bubrege u procesima detoksikacije. Ehinacea (ehinaceja) deluje antiviralno. Pokazuje svojstvo uništavanja ćelija tumora. Koristi se kao inegrator sa ostalim lekovima kod raka i AIDS-a. Primenjuje se pri lečenju infekcijskih bolesti. Deluje sporije od antibiotika, ali je vremenski efekt duži. Koristi se protiv dečijih bolesti, herpesa, gripa, upale sinusa, bronhitisa i bolesti disajnih organa. Leči upalu prostate i bešike.



Istraživanja su pokazala da polisaharidi, masne kisiline, glukozidi koji su prisutni u korenu echinacee (ehinaceje) deluju kao prirodni antibiotik i veoma pouzdan čistač limfnih ćelija i kompletnog krvotoka. Ehinaceja (ehinacea) je moćan antikoncerogeni reflamator.



Najintenzivniji naučni eksperimenti sa ovom biljkom počeli su da se vrše pre nešto manje od dvadesetak godina, ali još uvek nije napravljen celovit spisak njenih blagotovrnih delovanja na zdravlje organizma. Ipak, pouzdano se zna da je sastav ehinacee (ehinaceje) bogat kortizonskim aktivitetom, čime se objašnjava njena efikasnost kod pročišćenja krvnih sudova i uticaj na broj belih krvnih zrnca, uloga ehinacjeje (ehinacee) u zaustavljanju progresa kancerogenih ćelija, u bržem zarastanju rana. Izuzetna antibiotička svojstva omogućavaju ozdravljenje i oporovak posle virusnih oboljenja.

Nekolko sostojaka ehinacee (ehinaceje) utiču na imunološki sistem tako što povećavaju proizvodnju i aktivnost belih krvnih zrnca, limfocita i makrofaga, a povećavaju i produkciju interferona, koj je važna supstanca u imunoliškom lancu odbrane organizma.

Ehinacea (ehinaceja) blokira hijaluronidazu, enzim koji proizvode bakterije streptokoke, stafilokoke, pneumokoke i dr., i koji oštećuje ćelijsku opnu i omogućava pristup bakterijama i virusima u ćeliju.

Aktivna svojstva ehinacee (ehinaceje) nemaju neželjene pojave. Zato se savetuje njena upotreba kao preventiva.



Stanja kod koji ehinacea (ehinaceja) donosi značajno poboljšanje su:

- oslabljen imunitet,

- prehlade, respiratorne infekcije,

- grip,

- čirevi,

- infekcije uha,

- sepsis,

- gljivična oboljenja.

Ehinaceja (ehinacea) blokira hijaluronidazu, enzim koj proizvode bakterije streptokoke, stafilokoke, pneumokoke i dr., i koji oštećuje ćelijsku opnu i omogućava dostup bakterijama i virusima u ćeliju.

Aktivna svojstva ehinaceje (ehinacea) nemaju neželjene pojave. Zato se savetuje njena upotreba kao preventiva.

EUKALIPTUS



Latinski naziv: eucalyptus globulus



Opis biljke: raste vrlo brzo i dostigne visinu do 80 metara. Lišće eukaliptusa je duguljasto, kopljasto , najcešce srpasto i pri dnu koso sa kratkom drškom (dugacko je oko 20 cm., široko oko 5 cm). Lišce je kožasto i golo , sitno bradavicasto, bledozelene boje. Njegove ivice uvek zauzimaju pravac sever-jug (time se lišće štiti od preteranog isparavanja na visokim temperaturama). Plod eukaliptusa je u obliku kupe sa poklopcem. Razmnožava se semenom koje se seje krajem marta ili početkom aprila u obradjenu zemlju. U osušenom lišcu ima do 3% eteričnog ulja čiji je glavni sastojak cineol (eukaliptol). Ovo drvo izuzetno dobro precišcava vazduh.


Stanište: eukaliptus je poreklom sa Tasmanije i Australije. Danas se uzgaja u mnogim zemljama toplog podneblja.



Lekoviti deo biljke: Upotrebljava se lišce starijih grana i ulje koje se od njega pravi.



Lekovito delovanje: ulje i lišće eukaliptusa imaju veoma prijatnu aromu koriste se za lečenje respiratornih organa (astma, bronhitis, infekcije i upale gornjih disajnih puteva). Koriste se u vidu sirupa, tableta ili kao eterična ulja. Snižava temperaturu (antipiretik), ima antibakterijska i antvirusna svojstva. Lišće se dodaje mešavinama čajeva protiv šećerne bolesti, za čišćenje u slučaju zatvora, protiv nervnih bolesti. Ulje eukaliptusa ulaze u sastav raznih preparata za utrljavanje kod reumaticnih oboljenja. Primenjuje se i kod ženskih bolesti u obliku čaja i za kupke. Od mirisa eukaliptusa beže komarci.