Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pravoslavlje i ekumenizam

Strana 5 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 9 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 13:29:08



Беседа еп. Артемија у мн. Шишатовац 11./24. 10. 2010.
Tuesday, 26 October 2010

Еп. Артемије

ЧУВАЈМО СЕ НОВОТАРИЈА, ЛАЖНИХ УЧЕЊА И ЛАЖНИХ УЧИТЕЉА
У наредном прилогу доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Артемија изговорену 11./24. октобра, у гостопримници манастира Шишатовца за време трпезе љубави.



Транскрипт беседе Владике Артемија

…јер нам говоре једну исту тему, а то је, у ствари, борба за очување праве вере, јер без вере, како каже Свети Апостол, није могуће Богу угодити. А човек је створен и послан у овај свет да у њему живи одређено време не да би га после тога нестало, него да би овим животом зарадио, заслужио живот вечни у Царству Небеском. То је циљ ради кога је човек створен, то је циљ ради кога је Господ Христос, Син Божији, постао човек, живео са људима, учио људе, страдао од људи али и васкрсао и људима показао пут којим се иде да би се стигло у живот вечни.

Наш Свети Владика Николај, Лелићки, Жички, он је и својим књигама, својим беседама и својим духовним песмама, јер то су углавном песме Владике Николаја, и својим животом и примером, он је у наше време, у прошлом веку, у 20-ом веку, поновио српском народу ту Јеванђелску науку и истину, а то је да се без Крста Христовога не може ићи усправно кроз овај живот. А носити Крст Христов рекао је Господ: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном". Да ли то значи носити овај мали крстић око врата или на ревери или држати крст у кући, наравно и то је, јер крст је знак победе истине над лажју, доброг над злом, Бога над ђаволом. Али крст који сви ми носимо то су животне невоље, то су страдања, то су непријатности, то су тешкоће овога живота.

Живот је у ствари као једно узбуркано море по коме лађа нашег живота бива често шибана олујом, ветром, таласима и то је велика претња за лађу ма она била мала или велика. Како је могуће избећи бродолом на тако узбурканом и немирном мору? И то је показао Господ када је био са својим ученицима на Генисаретском језеру када их је бура задесила, а он је спавао, ученици се уплашили ветра, таласа и пробудили га: "Учитељу, изгибосмо, спасавај!" "Што сте уплашили, маловерни?", каже Господ. Устаде, запрети ветру и мору и настаде тишина велика. То значи за нас ако смо са Господом, ако се држимо Њега, Његове науке, Његове Цркве, онда нас никаква бура ни олуја не могу ни потопити нити нам неко зло нанети.

Свети Јован Златоуст каже: "Једно је страшно у животу, а то је грех." А отац Јустин Ћелијски, Свети Јустин, каже: "Ништа није страшно сем греха." Зашто? Јер једино грех нас одваја од Бога. Нико, нема те силе ни људске ни ђаволске, која нас може одвојити од Бога, као што каже Апостол Павле: "Шта ће нас одвојити? Да ли висина, да ли дубина, да ли ширина, да ли глад, да ли невоља, да ли голотиња, да ли тамница, да ли смрт? Не, ништа нас не може одвојити од Бога." Једино грех. Тога се треба чувати, тога се треба плашити, то треба избегавати. Ако као људи и учинимо неки грех, а чинимо га, каже Свети Апостол да праведник на дан седам пута греши, а ми обични смртници сигурно много више, седам пута седамдесет па и више на дан. Шта тада радити? Искористити лек који је Господ оставио Цркви својој, лек који лечи од свакога греха, а то је Света Тајна Покајања и Исповести. Нема другога начина и средства за чишћење душе своје, не постоји други детерџент или средство, хемикалија нека, сем Свете Тајне Покајања. Зато треба што чешће прибегавати тој Светој Тајни код духовника, код свештеника, по манастирима, исповедати грехе своје, кајати се за грехе своје, а кајати се значи престати грешити, променити свој живот. Оно што смо до сада чинили, да више не чинимо, мислим оно што је противно Закону Божијем, Вољи Божијој, а да чинимо оно што је Богу мило и драго и угодно. Таквим животом у овоме свету човек припрема себе за грађанина Царства Небеског.

Нека би дао Бог и сви Свети угодници Божији и данашњи Свети Оци Седмог Васељенског Сабора који су веру нашу православну oдогматили и оставили у аманет нама да је чувамо и преносимо на наша млађа покољења. Зато да се и ми чувамо данашњих новотарија, да се чувамо лажних учења и лажних учитеља, јер увек их је било у историји Цркве и Црква Божија непрекидно је водила рат са тим лажним учењима и увек је побеђивала зато што је Господ рекао да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати. Нема ништа јаче од Цркве Божије, а то значи од Истине Божије, јер Црква је, по Светом Максиму Исповеднику, право и истинито исповедање вере. Ове цркве које ми гледамо то су храмови од камена, цигле, дрвета и другог материјала. Али Црква Христова је Истина, Истинита Вера Његова коју је оставио преко Светих Апостола целоме роду људскоме да у Њој, у Цркви као Телу Христовом, живимо и да се тако спасавамо.

Нека би дао Бог да и ми и род наш цео и цео род људски пронађе ту Истину, тај пут спасења и да се држимо њега, идемо њиме и тако стигнемо тамо где ће нас чекати наши славни и свети преци од Светога Саве и пре Светога Саве из рода нашега, до Светога Владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, Светог Мученика Новога Харитона чију смо песму овде прву чули малопре, и осталих који су Богу угодили својим животом, а Бог њих прославио и на небу и на земљи.

Нека је срећан и благословен данашњи празник Света Недеља, Васкресење Христово, и сви остали празници у години које дочекујемо и са вером и побожношћу прослављамо. Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 13:30:34



Архимандрит Венијамин: Данас многи у мантији служе антихристу
Monday, 25 October 2010

Поштовани посетиоци,

У прилогу доносимо беседу архимандрита Венијамина, игумана манастира Преображење, изговорену почетком 2008. године. Ова беседа ни после скоро три године није изгубила ништа од своје актуелности.

Отац Венијамин:

ДАНАС МНОГИ У МАНТИЈИ СЛУЖЕ АНТИХРИСТУ
Отац Венијамин, из Епархије Жичке, одржао је потресну беседу о савременим збивањима у српској Цркви: “Данас…Ми смо сведоци… и страшних збивања која се дешавају... Ми смо сведоци… ”

Сви ви који пратите и телевизију, и радио, и читате штампу… сигурно сте и збуњени и запањени… И застрашени… догађајима који се одвијају као на филмској траци. Који се брзо смењују. После човек да... не може да их све региструје. Не мож’ да се начуди шта се то збива са нашим православним народом? ШТА СЕ ТО ЗБИВА СА НАШИМ ВОЂАМА И У ДРЖАВИ И У ЦРКВИ?

Јесмо ли ми Православни хришћани? Је ли Православна вера и Православна Црква једина Саборна и Света Апостолска Црква? Ван те Цркве, СВЕ ЈЕ ЈЕРЕС, СВЕ ЈЕ ЛАЖ, СВЕ ЈЕ ПРОПАСТ, СВЕ ЈЕ ЗЛО!

Ви сте сведоци да се све и свашта прича и све и свашта ради. А зашто? Зато што је много раслабљена вера, и код оних који воде цркву, и код оних који воде државу. И код свих нас верујућих. Зато је такав налет сатане и његових слугу. …такав налет јеретика да нам зарију своје канџе! Они који нису са Господом животом својим, вером својом, надом својом, љубављу својом… Они журе у загрљај том, несрећном… светском… светском поретку… и светској религији. Само ако се то оствари може се зацарити антихрист! И на-жа-лост, многи данас, и у мантији служе… не Христу него антихристу. Сви они који се представљају у Цркви да су прави православци… животом својим доказују да су среброљубци, и славољубци… и сваштољубци, који… за шаку девиза продају своју веру.

За плакање је, и страшно је… Јер не може да стане у ум једног православног хришћанина, једног православног епископа, једног православног калуђера, једног православног свештеника… Не – несхватљиво је како поједини сада називају и римокатоличку јерес сестринском „црквом“. Како… епископи иду на поклоњење папи у Рим. Воде своје свештенике, иду на разговор… да се боље упознају. Да признају „сестринску цркву“… Да иду што пре у загрљај том светском поретку – тој светској надрелигији.

Већ сам поменуо – да л’ ми имамо ума и разума? Шта се то дешава, тешко је објаснити. Православна Црква је лађа која плови по узбурканом мору, и трпи ударце са свих страна. Али, знамо да ту Православну Цркву … На том броду је Крмарош Господ Христос који ће је кроз све невоље провести и довести до тихог пристаништа. А они који данас, они који данас воде Цркву… они хоће да иду… да без борбе дођу у пристаниште. Они хоће… Што каже мудри Јустин: устајале баре, а не узбуркано море.

Највећа је наша пропаст данас што немамо исповедника за веру. Што нисмо готови да пострадамо. Да будемо лишени много чега материјалног. Да будемо прогоњени! Да будемо затварани! Да будемо исмевани, пљувани! То је Православље!

А није Православље… да пристајемо на све и свашта. Да идемо папи на поклоњење да би били у миру с њим. У миру са ђаволом. Папа је највећи претеча антихриста… Папска институција је највећа претеча антихриста! Свеједно који био папа. Нико од њих не носи ни трунку покајања. Ама баш нико. А ми журимо њима у загрљај. ШТА ЈЕ ТО? Каква је то логика? То није љубав према њима. То је мржња према њима. Дозвољавамо да остану у за-блу-ди. А ако им укажемо да не можемо с њима, такви какви су… да не би и себе упрљали… Ставиће прст на чело па ће онда неко од њих доћи памети, па ће се вратити Православљу. То је љубав према њима! А не ово…

Опростите што овако вичем –тешко ми је. Сигурно је тешко и вама… у овом, мутном времену.

АЛИ – НЕ ДАЈМО СЕ! Један једини хришћанин може спасити Цркву. ЈЕДАН ЈЕДИНИ ЕПИСКОП МОЖЕ СПАСИТИ ЦРКВУ АКО ОСТАНЕ ДА ИСПОВЕДА ВЕРУ ПОШТЕНУ – ДА ГА СЕКУ НА КОМАДЕ. То је богатство Цркве!

За њим ће кренути и остали, и спасиће Бог оне који су … који треба да се спашавају… и који су свесни да без Јеванђелског пута нема другог пута у Царство Небеско. А Јеванђелски пут је посут трњем.

А ми би хтели да се возимо бесним колима и авионима, да нам нико ни једну ружну реч не каже и да уђемо у рај. Не-мо-же тако у Рај... Шта се дешава –Бог ће знати.

Бог нек им буде милостив. И овима који државу воде, који журе на сваки начин у Европу, која је потпуно сатанизирана!!!

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 13:31:51



Међународна конференција у Санкт-Петербургу на тему "Православно-католички дијалог после Јасеновца"
Monday, 25 October 2010

Руска Народна Линија

ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ ПОСЛЕ ЈАСЕНОВЦА


У Санкт-Петербургу ће се 28. октобра 2010. одржати међународна историјско-богословска конференција на тему „Православно-католички дијалог после Јасеновца“
Сећање на систем логора смрти „Јасеновац“ који су створиле хрватске усташе 1941. године, где је по официјелним подацима још из времена социјалистичке Југославије, побијено више од 800 000 људи, углавном православних Срба, представља болну успомену за сваког Србина. Геноцид над Србима у нацистичкој творевини НДХ је пооштрила и благословила католичка црква у Хрватској. Православним Србима је дато да бирају: или да се одрекну Христа и покатоличе се, или „срборез“ - специјални нож којим су усташе убијале своје жртве. Истина, чак и после покрштавања, новојављене католике чекала је смрт. Идеолог покрштавања био је глава хрватских католика, надбискуп Алојзије Степинац (1898-1960). Као што је познато, Ватикан не само да није осудио злочине хрватских католика и њиховог вођу, него је 1998. године прибројао надбискупа Степинца (који је у време Титовог комунистичког режима провео неколико година у затвору) у лик блажених. Тада је та чињеница без преседана изазвала јавно негодовање не само у Србији него и у целом православном свету.

У Русији се о Степинцу и уопште геноциду над Србима у Другом светском рату, као и логору Јасеновац, углавном зна само у специјалистичким круговима из те области. Да би се та празнина попунила, припремљено је издање књиге италијанског научника Марка Аурелија „Надбискуп геноцида“, која је ових дана изашла из штампе. Посебан предговор за руско издање књиге, која је позната у Србији и Италији, написао је сада умировљени епископ Рашко-Призренски и Косово-Метохијски Артемије (Радосављевић), добро познат у Русији.

Поводом изласка књиге, група научних и друштвених делатника Русије, Украјине и Србије, ставила је на дневни ред идеју да се у Санкт-Петербургу одржи међународна историјско-богословска конференција на тему „Православно-католички дијалог после Јасеновца“. Ту идеју подржао је Историјски факултет Санкт-Петербургског државног универзитета и он ће бити организатор конференције која ће се одржати 28. октобра ове године, у Петровској дворани тог универзитета. Информативну подршку конференцији пружа информативно-аналитичка служба „Руске Народне Линије“.

Организатори су за основне циљеве конференције означили следеће: Разматрање проблема и опасности на путу богословског дијалога РПЦ са Римокатоличком црквом, увођење проблема геноцида над православним Србима као неодвојивог дела у дијалогу православних са католицима, као и упознавање грађана Русије са проблемом геноцида над Србима у време Другог светског рата као и недавног грађанског рата у Југославији. За учешће на конференцији позвани су и сарадници Оделења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, научници Санкт-Петербургшке духовне академије и Руског института за стратегијска истраживања при Председнику Руске Федерације.

Учешће на конференцији узеће уважени научни и друштвени прегаоци из Србије, Босне и Херцеговине, Велике Британије, Украјине и Русије (Москве и Петрограда). Међу њима су и еминетни стручњак за то питање, академски професор Оксфорда, доктор Србољуб Живановић („Православно-католички дијалог и улога католичких свештеника, часних сестара, крижара и католика уопште у геноциду над Србима, јеврејима и циганима у Јасеновачком систему концентрационих логора“); руководилац меморијала српског геноцида у Јасеновцу, режисер из Босне и Херцеговине Симо Брдар; издавач и православни публициста из Србије Ранко Гојковић („Ватикан и геноцид над Србима у светлу богословског и књижевног дела светог Николаја Српског“); доктор историјских наука, професор националног универзитета у Харкову (Украјина) Александар Дмитријевич Каплин („Будућност је само тамо где је Црква. - Значај богословских погледа словенофила за савремени православно-католички дијалог“); доктор политичких наука, руководилац Центра за евро-атланска истраживања Дипломатске академије Министарства спољних послова Русије, професор Анастасија Владимировна Митрофанова; историчар, доцент Московског државног института за међународне односе Министарства иностраних послова Русије, Олга Николајевна Четверикова („Финансијски аспекти источне политике Ватикана: историја и савременост“); историчар, научни сарадник Института за славистику Руске Академије Наука Ана Игоревна Филимонова („Католичка Акција на југословенским територијама у контексту геостратешких пројеката Ватикана (1900-1941)“; историчар, научни сарадник Института за славистику при РАН Михаил Леонидович Јамбајев („Процес над Војиславом Шешељем у Међународном трибуналу за бившу Југославију као покушај рехабилитације усташке НДХ“); филолог, историчар и богослов, доцент Историјског факултета Санкт-Петербургског Државног универзитета, доктор теологије, ђакон Владимир Владимирович Василик („Свети Николај Велимировић о католицизму“); руководилац Аналитичког центра етно-конфесионалних истраживања, православни публициста Владимир Петрович Семенко („О неким особеностима католичке духовности у светлу православног Предања: богословско-историјски поглед“); историчар, доцент факултета за међународне односе Санкт-Петербургског Државног универзитета Александар Анатољевич Сотниченко („Савремени ислам и Ватикан“) и други руски научници и свештенослужитељи РПЦ.

У оквиру конференције одржаће се округли сто на тему „Зашто је Ватикан канонизовао духовног надахнитеља геноцида над Србима, Алојзија Степинца: геополитичке и црквено-политичке последице тог чина“.

Специјално због извештавања о овој конференцији, у Санкт-Петербург ће допутовати и дописник једног од најпопуларнијих журнала у Србији, дописник недељника „Печат“.

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

Са руског превео за „Борбу за веру“:

Ранко Гојковић



НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА:

Подсећамо наше цењене посетиоце да је на Међународну конференцију о геноциду над Србима био позван, од стране организатора, и владика Артемије, али да му је патријарх српски Иринеј ускратио благослов за учешће на овој конференцији. Текст о томе може се прочитати на следећем линку:

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 13:33:05



В. Димитријевић: Историја Срба се понавља
Monday, 25 October 2010

Владимир Димитријевић

HISTORIA SEMPER MAGISTRA VITAE EST
Да, учитељица живота, историја, се понавља. А нарочито историја нас, Срба. Јер србски непријатељи су увек знали где је срце овог народа, које треба ишчупати. Хрватски аустрофил, др Иво Пилар, који је, крајем Првог светског рата објавио студију о јужнословенском питању (прештампана је у НДХ Загребу), тврдио је да Србство може опстати и без државе и без било које друге иституције – под условом да сачува култ Св. Саве, то је јест светосавску Цркву. То је знао Ватикан; то је, у Другом светском рату, знао и Хитлер. Хитлерове тајне службе у Београду су обрађивале низ питања везана за СПЦ, од историје, преко финансирања, до веза са словенским Црквама.

У веома упутној књизи Славка Комарице и Славка Одића „Ноћ и магла – Гестапо у Југославији“ (Центар за информације и публицитет, Загреб 1977. год.) налази се следећа белешка (стр. 177-178):

>>Нацистичка обавјештајна служба се још у предратним годинама интересовала за Српску православну цркву због њеног утицаја на унутрашњу и вањску политику Краљевине Југославије и због њених дугогодишњих веза и односа с англиканском црквом, односно црквеном хијерархијом Велике Британије.

Избијањем другог свјетског рата то се интересовање још више појачало, да би досегло кулминацију првих мјесеци 1941. године, када се радило на приступању Југославије Тројном пакту. Агентура Управе VI РСХА у Југославији указивала је тада на чињеницу да је велика већина православног свећенства изразито англофилски расположена и да је против потписивања Тројног пакта. Главним представником те струје у врховима црквене хијерархије сматран је патријарх Гаврило Дожић.

Дошли су рат и окупација. Наступајући правцем повлачења Краљевске југославенске владе, Дјелатна команда (ЕК) СС-мајора Хинтзеа је, као што је већ речено, у манастиру Острог ухапсила патријарха Гаврила, спровела га у Београд и стрпала у затвор. О даљим намјерама Гестапоа у вези с патријархом Гаврилом говори шеф Дјелатне команде (ЕК) Београд Карл Краус у својој службеној прибиљешци од 2. свибња 1941. године, у којој изричито наглашава да према Српској православној цркви треба поступати „с највећом тактичношћу, избјегавајући начелне грешке“, јер се не смије „ни у ком случају, погрешним поступком, патријарху Гаврилу дати печат мученика. Гаврило, додуше, није у народу нарочито омиљен - пише даље Краус - али ипак чињеница да је он врховни црквени поглавар и да српска црква својом добром организацијом има огроман утицај у народу, условљавају да мјере против Гаврила морају бити, путем пропаганде, припремљене на заиста добар начин.«

У истој прибиљешци Краус предлаже да »српске установе за пропаганду, с материјалом који ће добити од нас«, то јест од Гестапоа, поведу пропагандну акцију против патријарха Гаврила, да представници окупационе и Аћимовићеве квислиншке управе приме депутацију српског клера, у коју би »требало одабрати Гаврилове противнике и његове супарнике«, и да евентуално српски правосудни органи покрену поступак и организују »процес против Гаврила због проневјере државног новца«.

Краусов приједлог у вези с »проневјером државног новца« вјероватно се односио на чињеницу да је Хинтзеова »Специјална команда«, приликом хапшења патријарха, пронашла у манастиру Острог већу количину динара и нешто злата, које је остало иза краљевске владе када је бјежала из земље.

Упознат с Краусовим намјерама, шеф Гестапоа Хајнрих Милер је одмах послао у Београд СС-потпоручника др Нојехауса, који је радио у одговарајућем реферату РСХА за цркве, са задатком да заплијени архиву Српске православне цркве, организује њено проучавање и присуствује саслушавању патријарха Гаврила.<<

Све је, дакле, ту: окупатор који жели да компромитује непријатељски настројеног провојерарха; афера и суђење које треба везати за наводну проневеру државног новца; ослонац на личне непријатеље патријарха Гаврила.

Нацисти су касније ипак одустали од овог плана.

Али, нови нацисти не одустају од сличних планова.

Питања за читаоце:

1. Шта је данас Четврти Рајх и где му је престоница?

2. Ко су квислинзи Четвртог Рајха у Србији?

3. Ко је Четвртом Рајху сметао на светој србској земљи и као духовно лице и као родољуб?

4. Којим методама је тај неко уклоњен с места на коме је сведочио да је света земља Лазарева неотуђива?

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 13:34:57



Мр. Зоран Чворовић: Одговор на саопштење Епархије Рашко-призренске од 19. октобра 2010.
Sunday, 24 October 2010

Мр Зоран Чворовић

Дух Великог инквизитора у Саопштењу Епархије рашко-призренске

На сајту Епархије рашко-призренске појавио се 19. октобра 2010. г. текст под насловом „О суђењу одбеглим калуђерима Епархије Рашко-призренске и њиховом саборном одговору на оптужнице”. И док тема, карактер и језик овог текста изазивају неверицу у погледу ауторства, потпис на крају текста недвосмислено указује на његову форму и адресанта. Реч је о службеном саопштењу привремене административне управе Епархије рашко-призренске, којим она реагује на „Одговор на црквене оптужнице упућене десеторици јеромонаха”, који је монаштво избегло из ЕРП званично предало Председнику Црквеног суда и Администратору ЕРП, митрополиту црногорско-приморском Амфилохију.

Оно по чему се ово Саопштење издваја из серије досадашњих саопштења, која су у форми „даје се на знање” упућивана проскрибованом рашкопризренском монаштву, је инвентивност писца-тајног тужиоца у проналажењу нових кривица. Та нова, а како проистиче из закључка Саопштења и кључна кривица оптужених монаха, састоји се у томе што се они нису одрекли услуга „својих нецрквених правних саветника”. На једном другом месту у Саопштењу ови правни саветници се именују синтагмом „чувари правног поретка СПЦ”, што је јасна алузија на правнике потписнике „Апела за одбрану правног поретка СПЦ”. Како се међу неким од најзначајнијих имена српске правничке струке која су потписала овај Апел налази и моја маленкост, позван сам да прокоментаришем ово Саопштење. То чиним на сајту чији сам сарадник, а не на сајту Епархије рашко-призренске, јер ми досадашње искуство у објављивању реплика показује, да чланови Синода СПЦ нису вољни да воде „дијалог љубави” са својом децом у Христу, али ни да поштују одредбе Закона о информисању Републике Србије. Уз то, наведено Саопштење, нити својом црквеноправном аргументацијом, а нити стилом и тоном обраћања, не заслужује истински одговор; њега треба посматрати као текст-феномен који сведочи о садашњем стању у Епархији рашко-призренској и СПЦ.

Саопштење Епархије рашко-призренске од 19. октобра 2010. г. има своју психолошку и црквеноправну страну.

1. Психолошка страна Саопштења. 1.1. Денунцијаторски дух. Анализа психолошког подтекста Саопштења показује најпре денунцијаторски дух овог текста, јер се избегло монаштво, пре свега, сумњичи за тајне, противканонске везе са „нецрквеним правним саветницима”. Следствено, и Одговор на оптужнице третира се као дело некакве завереничке антицрквене правничке групе. Уз то, сајтови на којима је Одговор објављен квалификују се као „анти-црквени”, али и „приватни”.

Овакав социо-психолошки менталитет својствен је тоталитарним колективистичким државним режимима, али не и Цркви Христовој као царству слободе. Главна обележја оваквог менталитета су, с једне стране, неповерење у социјалну зрелост и способност потчињених, а с друге стране, фантастична производња непријатеља, као и опште неповерење у приватну својину. Слика из Саопштења потпуно одговара овом социо-психолошком типу – монаштво избегло из Епархије сматра се богословски и канонски незрело и неуко, правници се жигошу као непријатељи који својим идејама инфицирају несвесно монаштво, а приватни сајтови као главни извори непријатељске делатности којом се руши црквена власт у ЕРП.

Међутим, стварност је и у овој конкретној ситуацији другачија од социјалне уобразиље.

Избегло монаштво из ЕРП је у доба опште апостасије својим правоверјем, а посебно својим благочешћем, годинама уназад било светлозарна луча, која је блудним потомцима Светог Саве, расутим по свим српским крајевима, осветљавала крстоносни пут покајања и спасења. Зато је смешно и помислити да се ови духовни светионици управљају према саветима крмароша светске науке, макар то били и неки од најбољих српских правника, а не према незалазној светлости Истине Христове. Одговор јеромонаха на оптужнице није писан правничком руком, већ монашким срцем исповедника Вере Отаца. Ову чињеницу денунцијаторска свест не може и не жели да прихвати, јер би у супротном био уклоњен ratio власти која функционише у оквирима антонимије власт-завереници, присталице-противници.

Правници који су потписали „Апел за одбрану правног поретка СПЦ” нису никакви „анти-црквени” елементи, већ је, насупрот томе, реч о онима који су у доба верске и националне индиферентности српске псеудоелите исказали синовску бригу за канонски поредак и јединство наше светосавске Цркве.

Сајтови који се у Саопштењу квалификују као „анти-црквени” и „приватни”, за православне Србе су ретке зоне у окупираном српском медијском простору у којима слободно могу да објављују своје текстове. Чињеница да једно средство модерне технологије може још увек слободно да се користити за духовни пребражај и национално отрежњење српског народа, уместо да радује, онеспокојава неке наше пастире. Све што не подлеже духовној цензури сматра се деструктивним и анти-црквеним. Тако су се, можда и несвесно, на истом фронту нашли поједини архијереји Српске Цркве и цензори глобалне Империје.

1. 2. Ватикански менталитет. То што појединци у црквеној јерархији свако испољавање хришћанске будности и ревности, као у случају српских правника и православно-националних сајтова, доживљавају као непријатељство, само је последица потискивања хришћанске свести и савести ауторитарним световним социо-психолошким менталитетом. До овакве кризе православног хришћанског етоса, о којој најбоље сведочи поменуто Саопштење ЕРП, дошло је услед промењеног доживљаја власти код појединих клирика СПЦ. Наиме, црквена власт се код њих не доживљава као служење, по јеванђељском („Ја сам међу вама као слуга”, Лк. 12, 27) и светосавско-николајевском образцу („савршени домаћин као савршен слуга”), већ као доминација (dominus-господар) над јерархијски нижим члановима Цркве. Овакав посветовњачен поглед на црквену власт, рађа и посветовњачено схватање послушности. Уместо послушности која се удахњује ауторитетом пастира који су послушни Јеванђељу, Канонима и Светом Предању, потчињеном клиру и верном народу се одозго, силом голе административне и судске власти, намеће апсолутна послушност. Овакву духовну патологију, која је потпуно страна Православној Цркви, монах Арсеније Вилангофитис назива „ватиканским менталитетом”, који „обично покушава да замени саборност и дијалог позивањем на послушност тобожњим беспоговорним одлукама колективних црквених органа, које заправо намеће изузетно утицајна воља једног јединог човека”. И најзад, доживљај црквене власти као господства и послушности као војничке дисциплине, ствара код клирика представу о ексклузивности њиховог положаја у Цркви у односу на световњаке. Реч је о још једном појавном облику ватиканског менталитета - клерикализму, који Цркву схвата искључиво као земаљску установу, састављену од чланова јерархије организованих у сталеж изабраних. Насупрот томе, по православној еклисиологији Црква је, изнад свега, светотајинска установа, тело Христово, које је по учењу апостола састављено од много удова, „јер кад би сви били један уд, гдје је тијело” (1. Kор. 12, 12)”. Православно црквеноправно учење о правима и обавезама клирика и световњака представио је наш најугледнији каноничар, еп. Никодим Милаш, следећим речима: „Јерархија, као таква, добила је власт своју у цркви по божанскоме праву, те дакле без те власти не би могло бити ни саме цркве; али, пошто та власт није јерархији дана ради саме јерархије, него ради цркве, коју састављју вјерни свјетовњаци заједно са јерархијом, пошто ови вјерни свјетовњаци морају бити живи и дјелатни удови цркве, те својим силама и способностима судјеловати опћем добру и напретку цркве, то и значај њихов мора бити признат од јерархије у свему што се тиче цркве”.

Појава ватиканског менталитета код појединих клирика СПЦ непосредно је повезана са променом статуса Цркве у српском друштву почетком деведесетих година прошлог века. Свештенослужитељска служба од тада није више само крстоносни подвиг ретких, већ у појединим епархијама и парохијама друштвено и материјално пожељан позив. Том искушењу, нажалост, појединци нису одолели.

1. 3. Ватикански менталитет у Саопштењу ЕРП. Психолошки подтекст Саопштења ЕРП је драстичан израз духовног стања које се најпрецизније именује синтагмом - ватикански менталитет.

Клирик, који је господар потчињених, не сматра да је и он сам везан црквеним правом, те да се и на његове поступке примењују Канони и Предање Цркве. Поред тога, он као какав мини-папа, сматра своју вољу извором црквеног права. Тако анонимни писац Саопштења, иако потврђује да објављивање списа једног црквеносудског предмета није забрањено по црквеним правилима, овакав поступак оптужених јеромонаха оцењује као отежавајућу околност коју ће суд обавезно узети у обзир при изрицању пресуде. Истовремено, сама привремена административна управа у ЕРП се не држи овог свог новопрокламованог правила, јер, почев од првих црквеносудских поступака против о. Симеона и монаха Антонија, па до овог Саопштења, излази у јавност са црквеносудским списима и Саопштењима којима се коментаришу и прејудицирају исходи црквеносудских поступака. Оптуженим јеромонасима, суоченим са представницима црквене власти који имају овакав ментални склоп, не преостаје ништа друго осим да се обрате верном народу, јер је он увек био „чувар благочастија” у Православној Цркви.

Анонимни денунцијатор, који пише Саопштења у име привременог администратора ЕРП, храни своју властодржачку таштину задовољством што његова браћа у Христу „праве катастрофалне грешке”, „немају доказа за своју невиност”, „обесни су”, „не познају устројство Цркве, црквено право и црквено-судски поступак”, и најзад зато што их је „укупно само 38, а тај број је далеко мањи од бројева 80, 100 или већих”. И док се Христос трудио да спасе једну изгубљену овцу (Лк. 15, 4), привремена управа ЕРП, у доба верског и моралног посрнућа српског народа, надмено и самозадовољно саопштава да ће се одрећи 38 монаха и монахиња, чија се сва кривица састоји у томе, што се Богу већма покоравају, него људима (Дап. 5, 29). Психолошки профил клирика који пише Саопштење ЕРП, али и онај у чије се име оно пише, као нову појаву и искушење у Православној Цркви, описао је архиепископ Аверкије: „Да би се изазвали најжешће непријатељство и подела, који подсецају сам корен мирног тока парохијског живота, да би се потресла и разорила парохија, довољно је да се у њој појави један такав човек – човек који је уобразио да је средиште света, који сматра да су сви дужни да узимају у обзир само њега и да му се потчињавају у свему, а да су сва његова мишљења и оцене тачни и непогрешиви. Код ових људи као да је сасвим нестао глас савести, они не признају Закон Божји: спремни су на свако тенденциозно извртање истине, на сваку лаж и злобну клевету у борби с онима који се не слажу са њиховим таштим склоностима, који не подржавају њихово самозадовољство и њихову необуздану жељу да играју водећу улогу свуда и на сваком месту…” Ради се, заправо, о духу Великог инквизитора, и његовој еманацији - ватиканском менталитету, што потврђују речи на крају Саопштења, упућене као претња отуженим јеромонасима: „поступак се ближи кају, а оптуженим јеромонасима још није касно да промене своје нецрквене правне саветнике и искажу монашко смирење у Цркви Христовој”. Овим тајни тужилац, у име Администратора, позива јеромонахе у Каносу, на поклоњење и признање власти инквизитора. Истовремено захтева од њих да прекину везе са сумњивим правницима, јер правнци символизују верујући народа, а од помисли на једнодушије између монаха и народа леди се крв сваком клерикалцу. Тако нам анонимни писац несвесно открива не само психолошки портрет својих налогодаваца и себе, већ и стварну кривицу избеглог монаштва.

2. Црквеноправна страна Сопштења ЕРП. Реагујући Саопштењем на један званични поднесак упућен Председнику Црквеног суда, привремена управа ЕРП је проблем оптужених јеромонаха пребацила са црквеноправног на медијски терен. Слично је учињено и приликом противуставне и неканонске смене владике Артемије, када се одсуство доказа покушало надоместити још једним планским медијским испирањем српских мозгова.

2. 1. Још једна медијска манипулација. Када се медијском изјавом реагује на један поднесак у судском поступку, не само да се ствар премешта на ванправни терен, већ само Саопштење има чудну мутант-природу. Наиме, анонимни писац Саопштења, иако помало личи на епархијског Тома Зорића, умногоме га превазилази, јер осим што говори у име тужиоца, он преузима његове ингеренције, па пише проширену оптужницу у форми Саопштења. Међутим, опскурни писац се не задовољава ни улогом Зорића, ни улогом тужиоца, већ вођен инквизиторским амбицијама преузима и саму судску функцију. Он оптуженим монасима са потпуном сигурношћу објављује, да „немају доказе којим би доказали своју невиност, па зато црквеном суду у таквој ситуацији преостаје да у сваком појединачном поступку то констатује, утврди кривицу и на основу прописаних правила изрекне пресуду”. Судија-узурпатор их зато већ упућује да „монашки одговоре на пресуду Црквеног суда Епархије”. И најзад, моћ тајног писца-инквизитора је толико велика, па он зна како ће да одлучи и другостепени суд, истовремено и највиши суд СПЦ, јер уколико пођу у Каносу и одрекну се својих нецрквених правних саветника, „можда им Велики црквени суд и уважи њихов призив (жалбу)”. Ипак, да ли је реч о моћи или су право и правда у Цркви Св. Саве, на жалост, постали прћија неколицине, чију близину писац-промовент (промовент-потказивач у римокатоличком средњевековном поступку) ужива као привилегију.

2. 2. Канони о казни лишења свештеничког чина. Славодобитно истичући да за оптужене јеромонахе нема милости и да је скоро извесно да ће шесторица од њих бити кажњена најтежом казном за клирике - лишењем свештеничког чина, односно коначним свргнућем, писац Саопштења, али и његов налогодавац, показују, не само одсуство црквеноправног знања, већ и одсуство страха Божијег.

Тако, еп. Никодим Милаш истиче, да је казна коначног свргнућа једнака казни коначне екскомуникације за световњаке, јер као што се „лишава свјетовњак заједнице са осталим беспорочним свјетовњацима, тако исто прва казна лишава пријеступна свештена лица заједнице са беспорочним свештеницима”. Због њене тежине и последица које производи, ова казна се у канонима прописује, пре свега, за јерес (Трул. 1) религиозно општење са јеретицима (Ап. 64), коришћење световне васти за добијање епископства (Ап. 30), блудничење (Трул. 86), као и непоштовање изречених црквених казни, као што је забрана свештенодејства (Ап. 28; Антиох. 4; Вас вел. 88). За канонске преступе, као што су јерес и религиозно општење са јеретицима, чак ни јавни црквени тужилац ЕРП, али ни тајни узурпатор његове фумкције, не би могли да оптуже јеромонахе, јер је разлог њиховог страдања познат свим православним Србима - свето ревновање за веру православну. Да ли јеромонаси могу да буду оптужени и од најсамовољнијег тужиоца за непоштовање одлука црквених власти, када су, почев од одлуке да црноречко монаштво у пешчари Св. Петра Коришког дочека Васкрсење Христово без Свете Литургије, па до данашњег дана, испоштовали све одлуке привремених администратора ЕРП. И док су они, као и њихов Архијереј кротко, као јагњад Христова, испуњавали све, па и неуставне и неканонске одлуке црквених власти, дотле су поједини архијереји грубо нарушавали непромењиве каноне којима су утврђени догмати Православне Цркве, зашта се у историји Цркве најчешшће изрицала казна лишења свештеничког чина. Ова ситуација опомиње на оно стање на које нас је, о. Серафим Роуз, пророчки упозоравао: „Неки хришћани могу да се нађу у таквом положају у коме ће бити сасвим ′легални′, али дубоко туђи Христу-као да је хришћанска савест дужна да се повинује сваком наређењу црквене власти док те власти остају ′канонске′”.

2. 3. Сврха кажњавања у Цркви. Духу Великог инквизитора, који се испољава кроз Саопштење ЕРП, нажалост, остао је непознат и неразумљив садржај 102. правило трулског сабора, који, по еп. Атансију Јевтићу, представља „синтезу православне пастирске, терапевтичке Канонологије”. Реч је, како је приметио еп. Никодим Милаш, о правилу које дефинише сврху кажњавања у Православној Цркви. Преузимајући правило Јустинијановог Законика, по коме је сврха кажњавања морално поправљање људи (Poena constitur in emendationem hominum), оци трулског сабора сваки канонски преступ дефинишу као болест коју треба лечити. Исто онако како ће стотинама година касније, али у духу истог Предања, Св. Петар Цетињски у свом Законику формулисати улогу пресуде световних судова - судом лијечити. Коментаришући реченицу 102. правила, која отпочиње речима - Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао у томе: да се поврати залутала овца и змијом рањена излечи – еп. Атанасије додаје следеће: „И ова реченица овог Св. Канона показује велику мудрост и Црквено духовно искуство Светих Отаца, који на богоподобан начин приступају човеку грешнику, као боголиком бићу достојном љубави и милосрђа, коме је спасење највеће достојанство, и за то достојанство они се човекољубиво, христоподобно труде и боре и старају”. Текст Саопштења ЕРП и коментар еп. Атанасија удаљени су по духу један од другог као римокатолицизам и Црква Православна.

2. 4. Освета лоших ђака. Саопштење ЕРП показује не само одсуство познавања канона Православне Цркве, већ и потпуно непознавање основних принципа световног права. То за једног, претпостављамо клирика, и не би било од значаја да се он у својој гордости не размеће и светским знање. Тако, он тврди да „невешти правни саветници, очевидно руковођени логиком и правилима световног процесног права, нису имали у виду или у сазнању да не постоји колективна одговорност у црквено-судским поступцима”. И студент права виших година зна оно што не зна разметљиви писац Саопштења, да у модерном судском кривичном поступку нема колективне одговорности. Она је ексклузивни изум хашке инквизиције, која Србима суди по принципу командне одговорности. Из овог се може закључити да тајни писац-тужилац никада није ни прошао поред Правног факултета или је можда реч о једном од многобројних који су до дипломе дошли на нерегуларан начин. У случају да је реч о овом другом, онда би се још једном показала тачном социолошка опсервација Ивана Иљина: „Полу-интелектуалац је човек сасвим типичан за наше време. Он нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима природном образованошћу. Усуштини, он не зна и нема ништа, али ни издалека не поима где завршава његово знање и умење. Он нема своје идеје, али застрашује себе и друге туђим, етикета-формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво. Сложеност и префињеност света, потпуно су му недоступне: за њега је све просто, све је доступно, све се решава одједном и самоуверено”. Али би тада могао да се понови закључак са почетка текста - да су од времена када је Црква постала друштвено и материјално пожељна установа, у њу похрлили и овакви типови. Тиме не тврдим да врата Цркве треба да буду затворена за грешнике, јер себе сматрам највећим, већ само примећујем да има доста оних који улазе у Дом Божији, а не ишту најпре Царство Небеско.

На крају мора се јасно рећи, да сва искушења у којима се данас налази СПЦ, а о којима тако изражајно сведочи текст који сам анализирао, нису нова у историји Цркве Христове. Треба само прочитати беседе Св. Јована Златоустог, изговорене у храму у Цариграду, па да се види да је само неколико година после проглашења Миланског едикта, опала ревност хришћана, а да су се храмови испунили таштим патрицијима и њиховим накинђуреним женама. Ни дух Великог инквизитора не походи први пут Православну Цркву. Сетимо се само времена Петра Великог, Теофана Прокоповича и Стефана Јаворског. Један руски правни историчар је записао, да је у време Петра Великог, када су инославни уживали највећу слободу вероисповести, највише православних осуђено за кривична дела против вере. Овакве историјске лекције нас духовно бодре да издржимо у сведочењу Истине, али и да се не погордимо и паднемо у несрећу раскола. У једној од своји књига В. Димитријевић је задатак последњих хрићана описао Рилкеовим стиховима: „Ко говори о победи? Издржати – све је”.

+++

19. Октобар 2010 - 16:09

О СУЂЕЊУ ОДБЕГЛИМ КАЛУЂЕРИМА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ
(о "саборном одговору" на оптужнице)

На више анти-црквених интернет сајтова, и то уочи празника Покрова Пресвете Богородице, објављен је "Саборни одговор Митрополиту Амфилохију на оптужнице упућене десеторици избеглих монаха-клирика". Текст одбеглих и без благослова приватно настањених клирика Епархије Рашко-Призренске се може више посматрати из више углова, али је, без сумње, у овом моменту најинтересантнији у црквено-правном погледу.

Одговор одбеглих клирика је најпре објављен на приватном анти-црквеном интернет сајту, који је везан за личност и дело умировљеног Епископа Рашко-Призренског г. Артемија, а потом је пренет и на другим интернет сајтовима сличне оријентације и профилације.

"Саборном одговору" претходи уводни текст иза кога је потписано "уредништво", а не уредник тог анти-црквеног сајта одбегли јеромонах Наум (Мирковић), бивши сабрат Манастира Црна Река. "Уредништво" се добрано потрудило да обмане јавност о предлогу казни које је црквено-судски тужилац Епархије Рашко-Призренске (ЕРП) предложио Црквеном суду. Сходно тач. 6. чл. 69. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, црквено-судски тужилац је дужан да у оптужници предложи казну против клирика против кога је покренут црквено-судски поступак. У том погледу, црквено-судски тужилац ЕРП није прекршио ниједно црквено или процесно правило. "Уредништво" сајта везаног за личност и дело умировљеног Епископа г. Артемија је јавност обмануло навођењем неистина да је за одбегле клирике - јеромонахе Варнаву (Димитријевића), Романа (Папића), Јована (Милојевића) и Висариона (Шуловића) предложена "казна лишења свештеничког чина на пет, односно три године". Такав навод није тачан из простог разлога што казна "лишења свештеничког чина на пет или три године" не постоји у Правилима и поступку за црквене судове СПЦ (чл. 55.). Црквена правила за свештена лица мирског и монашког реда прописују казну привремене забране свештенодејства, а не лишења свештеничког чина на одређени временски период.

"Правни саветници" одбеглих јеромонаха против којих је, на основу важећих црквених правила, покренут црквено-судски поступак по свему судећи нису довољно упознати са Правилима и поступком за црквене судове СПЦ. Из тих, али и из других разлога, одбегли клирици у црквено-судском поступку праве катастрофалне грешке које им само доносе непоправљиву штету, јер ст. 7. чл. 57. Правила и поступка за црквене судове СПЦ прописује да се "правилно одузети чин не може никада вратити".

Клирицима није примерено да у току трајања црквено-судског поступка објављују списе предмета. Истина, у црквеним правилима то није ни забрањено, али се од одговорног и савесног свештенослужитеља, чак и у случају да је неправедно оптужен пред надлежним Црквеним судом, првенствено очекује да адекватним доказима у прописаном црквено-судском поступку докаже своју невиност и евентуалну неоснованост навода из оптужнице. Непримерено је да клирик своју невиност доказује саопштењима за јавност по медијима, а да, сходно важећим нормама црквеног права, са конкретним доказима заправо одбија да одговори на оно што му се оптужницом ставља на терет. Као што је познато, Црквени суд Епархије Рашко-Призренске до сада није објавио ниједан документ, па ни оптужнице против одбеглих клирика против којих је покренут црквено-судски поступак. Приступ одбеглих клирика ЕРП до сада јасно доказује да оптужени немају доказе којим би доказали своју невиност. Црквеном суду у таквој ситуацији једино преостаје да у сваком појединачном поступку то констатује, утврди кривицу и на основу прописаних правила изрекне пресуду.
Одбегли клирици ЕРП су, судећи по њиховим јавним иступима у вези црквено-судских поступака који су против њих покренути, направили и још неколико веома великих процесних грешака. Њихови невешти "правни саветници", очевидно руковођени логиком и правилима световног процесног права, нису имали у виду или у сазнању да не постоји колективна одговорност у црквено-судским поступцима. Из тих разлога нема ни колективног суђења него је сваки поступак против свештених лица мирског или монашког реда појединачан, јер сваки свештенослужитељ или клирик искључиво има личну одговорност.

Истина је да монаси и јеромонаси једног манастира чине манастирско братство, али они то не постају одједном, саборно и заједно него сваки у своје време, а на основу предлога духовног оца или настојатеља манастира и по благослову надлежног епископа. И у току монашког живота, сваки клирик је пред Богом и Црквом Божијом лично одговоран за свој чин. Нису, дакле, настојатељ и манастирско братство одговорни за свештенички чин једног јеромонаха него ту одговорност носи свештенослужитељ коме надлежни епископ на рукоположењу предаје Свети Агнец у руке уз изговарање велике опомене: "Прими залог овај, јер ћеш за њега бити испитан на Страшном суду Христа Бога нашега".

Више је него очевидно да "чувари правног поретка СПЦ" у случају црквено-судских поступака против одбеглих клирика ЕРП на непримерен начин покушавају да посветовњаче или секуларизују црквено-судски поступак уношењем непостојеће колективне одговорности. Приговори и примедбе такве врсте, који се упућују надлежним црквеним судовима, немају никакве важности и не могу бити разматрани у црквено-судским поступцима.

Из напред наведених разлога, одбегли клирици су покушали да Црквеном суду наметну неку нову и до сада непознату праксу. Колико је познато, против сваког одбеглог клирика је у посебном предмету покренут црквено-судски поступак и они су о томе обавештени актима Црквеног суда. Сваки одбегли клирик у свештеничком чину је од стране Црквеног суда уредно позван на саслушање како би одговорио на питања која су од важности за вођење црквено-судског поступка. Иако су позиви за саслушање гласили на свако појединачно име одбеглог јеромонаха, оптужени су Црквеном суду доставили заједничку, "саборну изјаву" на питања која су сами себи поставили. При томе, они су пренебрегли чл. 66. Правила и поступка за црквене судове СПЦ који прописује да "ако се лице оптужено за црквену кривицу не одазове позиву, или одбије да прими позиве и одлуке суда, или на њих неће да одговори, сматраће се да дело признаје и поступак ће се окончати без његовог учешћа".

Након одбијања да у току саслушања дају одговоре на питања Црквеног суда ЕРП, црквено-судски тужилац је, на основу прикупљених доказа, приступио писању оптужница за сваког одбеглог клирика против кога је покренут црквено-судски поступак. Црквени суд је, како се види, оптужнице доставио, а одбегли јеромонаси су их уредно примили и то је од велике важности за даљи ток поступка.

Уместо да су се одбегли клирици потрудили да у прописаном року од 14 дана Црквеном суду доставе аргументован одговор на наводе из оптужнице, они су, вероватно по савету својих невештих и невичних "правних саветника", применили претходно демонстрирану световњачку стратегију тражећи у Цркви непостојећу колективну одговорност. При томе, нису имали у виду да ст. 2. чл. 70. Правила и поступка за црквене судове СПЦ прописује да "у одговору оптужени у границама оптужнице може изнети све што сматра потребно у своју одбрану".

Судећи по објављеном тексту "саборног одговора", оптужени јеромонаси се нису придржавали ни овог црквеног правила. Они су занемарили чињеницу да црквено-судски постпупци, који се против њих воде, немају никакве везе са статусом умировљеног Епископа г. Артемија те да су то, у црквено-судском погледу, потпуно различити и некомпатибилни правни предмети.

Уместо да су Црквеном суду и читаоцима, кад су се већ одлучили да објаве свој "саборни одговор", аргументовано побијали наводе из оптужница изношењем својих доказа, оптужени јеромонаси су се бавили изрицањем вредносних судова "о непримереној намери, исконструисаним и кривотвореним оптужницама пуним нетачних и искривљених података, црквено-судском претресању, пребирању по њима, сваљивању кривице, вербалном деликту" итсл.

У прилогу своје одбране, оптужени јеромонаси су се на непримерен начин бавили и личношћу црквено-судског тужиоца оптужујући га за некакве изјаве енглеској новинарки Викторији Кларк наводно изречене још 2000. године. И у овом сегменту "саборног одговора" се јасно види непознавање црквених правила од стране оптужених јеромонаха и њихових "правних саветника". Треба знати да је његов тадашњи надлежни архијереј био Епископ г. Артемије те да он, за разлику од дела своје духовне деце - одбеглих клирика, није сматрао да у том случају постоји кривица и није покретао црквено-судски поступак (као што је покретао црквено-судске поступке против других свештеника).

Оптужени јеромонаси су оптужницу потпуно неправилно доживели као већ изречену пресуду. На жалост, напред описани иступи у црквено-судском поступку, који се по црквеним правилима, само могу карактерисати као "обесни", као и остајањем у кршењу црквеног поретка, управо оптужени јеромонаси најзначајније доприносе да Црквени суд усвоји предлоге казни из оптужница. Такво понашање оптужених јеромонаха није објашњиво ни прихватљиво ни из једне црквене перспективе.

Интересантне су, али црквено-правно неприхватљиве тезе о "селективном кажњавању". Колико је познато, до сада су сви одбегли клирици кажњени од стране надлежног Архијереја или забранама свештенодејства до окончања црквено-судског поступка (јеромонаси) или забраном Светог Причешћа (монаси и монахиње). Као што се види, није реч о "селективном кажњавању".

Зашто је црквено-судски поступак најпре покренут против настојатеља манастира и јеромонаха? Управо због тога што је њихова одговорност највећа. У Цркви немају исту одговорност игуман и монах или јеромонах и монах. У овом случају је пастирски поступљено и то након вишекратног одбијања одбеглих клирика да се на позиве надлежног Архијереја врате у Цркву и искажу канонску послушност одлукама највиших црквених тела. У таквим ситуацијама, прво се процесуирају најодговорнији, а то су настојатељи манастира и јеромонаси. У прилог таквом приступу сведочи и ст. 4. чл. 57. Правила и поступка за црквене судове СПЦ који прописује да од стране Архијереја изречена "казна привремене забране свештенодејства не може трајати више од године дана". Већ је прошло скоро пет месеци од када су одбегли клирици прекршили више Светих Канона и црквених правила и од како су стављени под забрану свештенодејства. У овом случају, имајући у виду сложеност и вишестепеност црквено-судског поступка, поступљено је у складу са црквеним правилима. Уосталом, да ли би другачији приступ имао канонског утемељења и оправдања? На то питање се нису обазирали оптужени јеромонаси и њихови "правни саветници".

Од свега овога, најтужнији је онај део "саборног одговора" да одбегли клирици "не прихватају будуће црквено-судске и административно-канонске одлуке", како су је назвали, "принудне управе у Епархији". То једино може да значи негирање целокупног канонског предања, јерархијског устројства, Устава СПЦ и Правила и поступка за црквене судове СПЦ, а такав приступ неминовно захтева и много теже казне од оних које је у оптужницама предложио црквено-судски тужилац.

Интересантан је број потписника "саборног одговора". Њих је укупно 38, а тај број је далеко мањи од бројева 80, 100 или већих који су неистинито пласирани у јавности како би се створио утисак о наводној "монашкој катаклизми у Епархији Рашко-Призренској".

Жалосно је колико јеромонаси (неки од њих су чак и духовници многим мирјанима) и монаси не познају устројство Цркве, црквено право и црквено-судски поступак. Неки од њих су више година били чланови Црквеног суда Епархије Рашко-Призренске. Ипак, у овој привидно сложеној, а црквено-правно веома јасној правној ствари још увек има наде за оптужене јеромонахе. Уколико се поврате Цркви, искажу канонску послушност и покајнички, тј. монашки одговоре на пресуду Црквеног суда Епархије, Велики црквени суд може уважити њихов призив (жалбу).

По свему судећи, тај поступак се ближи крају, а оптуженим јеромонасима још није касно да промене своје нецрквене "правне саветнике" и искажу монашко смирење у Цркви Христовој.

Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Грачаница-Призрен

[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 13:36:31



Александар Павић: Питања за Цркву у смутно доба
Sunday, 24 October 2010
Александар Павић

Питања за Цркву у смутно доба
Ако је, у тренутку слабости, државна власт можда (само „можда“) приморана да апелује на светске моћнике да буду нешто „нежнији у свом силовању и отимачини“, не би ли црквена јерархија ипак требало да се ограничи на „вапајни апел“ Свевишњем – а да светским моћницима једноставно саопшти истину да је оно што раде безакоње и окупација?





Недавно је на странама „Печата“ један од епископа СПЦ најавио подробније одговоре на питања која муче део верника, у вези ситуације око умировљеног епископа Артемија. То би сигурно било добро и важно, јер православна, а и шира јавност једноставно досад нису имале довољно транспарентан увид у ову онеспокојавајућу ситуацију. А још кад архијереји, попут епископа Григорија, објављују на насловним страницама штампе како по том питању чак ни „раскол није немогућ“, онда ствар постаје акутна. У међувремену се у нашој средини десило још много тога што се непосредно тицало и тиче и Цркве и њене улоге на данашњој узаврелој друштвеној сцени, што, ако остане недовољно расветљено, такође има потенцијал да унесе додатни немир. Док број питања расте, поменимо нека која су актуелна.



1. Приликом беседе на свом устоличењу у Пећкој патријаршији, Његова светост патријарх српски гг. Иринеј се, када је реч о Косову и Метохији, обратио „моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије“, упућујући „вапајни апел“ „да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске Јужне покрајине, којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину“. Не одударају ли ове речи од јасног одређивања блаженопочившег патријарха Павла из 2005. године, да би „чин отимања КиМ од Србије ма колико био прикривен имао суштински карактер окупације“? Не могу ли се речи садашњег патријарха схватити као латентно легитимисање права „моћних фактора света“ да нас „лише нашег вековног права на своју постојбину“? Ако је чак, у тренутку слабости, државна власт можда (и то само можда) приморана да апелује на светске моћнике да буду нешто „нежнији у свом силовању и отимачини“, не би ли црквена јерархија ипак требало да се ограничи на „вапајни апел“ Свевишњем – а да светским моћницима једноставно саопшти истину да је оно што раде безакоње и „окупација“? Држава је сигурно дужна да употребљава дипломатски речник како би отупила оштрицу непријатељског напада или притиска, али није ли Црква позвана да сведочи Истину, колико год она деловала поражавајуће, узнемирујуће или, чак, шокантно? И неће ли неко тумачити овакво обраћање као знак да би се можда, не дај Боже, и сам врх Цркве повиновао, евентуално, још неповољнијој одлуци земаљских „моћника“ којима се обраћа, с обзиром на то да их је, апеловањем да нас „не лише наших права“, већ додатно легитимисао као „крајње инстанце“ у одлучивању о будућности Јужне српске покрајине?



2. Зашто се молебани сада заказују после „свршеног чина“, а не пре? Прво смо имали молебан за повољан исход Саветодавног мишљења Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности Косова и Метохије. Читање пресуде је заказано за 22.7.2010. године у 15 часова, док је молебан за њен повољан исход заказан за два сата касније, то јест за 17 часова истог дана. Јасно је сада свима, што су објавила и средства јавног информисања, да је власт у Србији унапред била обавештена о неповољном исходу. Можда је тада у врху Цркве процењено да би било не само узалудно већ и деградирајуће, да се Црква јавно моли за нешто за шта се већ зна да се неће остварити. Но – шта смо добили тиме што је молебан одржан после готове чињенице, осим, опет, деградирања молитве друге врсте? И овде је више него очигледно да је политика умешала прсте у чисто црквену ствар, да су политички обзири утицали на време одржавања молитве, чак и по цену њеног обесмишљавања. Како се таква политизација самог црквено-литургијског живота може оправдати?



Други, сличан пример пост фацто молебана био је Молебан против хомосексуализма, дроге и других облика страсти и зависности, заказан за 10.10.2010. године у 18 часова, то јест целих 8 сати после заказаног почетка тзв. „Параде поноса“ кроз центар седишта Архиепископије београдско-карловачке. Не би ли био сврсисходнији молебан заказан на бар један дан пре најављене „параде“, на којем би се верници у миру могли помолити и за то да власти и учесници одустану од „победоносног“ манифестовања сопствене огреховљености, да им Бог скине копрену са очију и окрене их ка покајању? Не би ли такво заказивање било више на спасење организатора поменуте „параде“? Што је још горе, чак је и тај пост фацто молебан отказан, без званичног образложења



3. На ово последње се надовезује и следеће питање: није ли било природно очекивати да надлежни архијереј, тј. сам патријарх српски, буде предводник своје пастве у недељу, 10. октобра – и не би ли управо то његово присуство и тај чин спречили све непожељно што се тог дана одвијало – и „Параду срама“ и насилну реакцију коју је она изазвала? Оправдано је претпоставити да би се добар део оних који је изашао на последњи испраћај патријарха Павла на сличан начин одазвао и позиву новог патријарха да мирно и достојанствено, баш као тог сунчаног новембарског дана пре нешто мање од годину дана, овенча улице главног града својим присуством – овог пута, исто толико мирно, али и одлучно, спречавајући га да се, бар накратко, оскрнави? Ауторово лично искуство са улице, о чему је новинар Миодраг Зарковић у прошлом броју „Печата“ детаљно писао, када су један свештеник, један крст и педесетак верника успели да, скоро у тренутку, мирно раздвоје сукобљене полицајце и наводне хулигане близу цркве Св. Марка, даје за право не само претпоставци да је тако могло да буде, већ и тврдњи да је тако нешто вредело покушати. Мирну масу од неколико десетина хиљада људи предвођену патријархом и крстом, никакви кордони полиције не би зауставили, а њено мирно препречавање маршруте „Параде срама“ би на миран, одлучан начин одбранило град од нанете духовне срамоте, али и „парадере“ од додатне омразе коју су после параде, а поготово после, нпр. изјава о „осећању задовољства“ или „скидању невиности“ престоном граду, додатно на себе навукли. Не би ли, овим чином, не само Црква у целини, већ и целокупно друштво, били на добитку, стање би било далеко мање напето, а једина бука би долазила од једне изразите мањине која је у овом тренутку узурпирала глас већине у земљи?



4. Зашто је Свети синод чекао до само два дана пре најављене „параде“ да о њој заузме став? Није ли природније време за званичну реакцију било одмах после објаве датума одржавања „параде“? Не би ли то јасно ставило до знања, на првом месту државним органима, какав је став већинске јавности у земљи – која се у размери од преко 90% изјашњава да припада некој од верских заједница, међу којима, опет, у огромној већини СПЦ? И не би ли већ то утицало на то да „парада“ уопште не буде одржана, или да се бар нађе неко прикладније место, где цео град не би био стављен у опсадно стање, где би то камере могле да сниме за све оне који то желе да гледају, а да се не натура на нос већини која то не жели? Да је могуће произвести управо такво „прилагођавање“ државних органа речито говори пример из Новог Пазара, где је истог дана отказана процесија „Срби за Нови Пазар“. Не чини ли се да добар део заслуге за такав исход припада муслиманским верским званичницима који су, слагали се ми са њима или не, далеко јаснији у истицању својих „црвених линија“, и чињенице да свако њихово прелажење може произвести врло енергичну реакцију?

5. Што се тиче самог оглашавања Синода по овом питању, две ствари упадају у око. Прво, што се подједнак простор даје противљењу „паради" и онима који прете да јој се насилно супротставе. Није ли то ипак својеврсна релативизација проблема? С једне стране смо имали покушај да се содомски грех парадира као нешто што је не само нормално (тј. урођено и непромењиво, што не одговара ни једном озбиљном научном истраживању, а о црквеном предању да и не говоримо) већ и равноправно са оним што би Црква дефинисала као „правоживље", дакле покушај духовног насиља, а с друге стране немуште претње физичким насиљем у циљу спречавања овог првог. Ако нам Јеванђеља налажу да се не плашимо оних који могу наудити телу, већ оних који могу уништити душу, да ли je погрешно ове речи протумачити у смислу да је акт духовног насиља далеко озбиљнији од најава физичког супротстављања истом? Друго, шта је тачно значење констатације на крају саопштења Синода, да је читаво питање „Параде поноса" за Цркву у суштини „ирелевантно"? Да ли то значи да Црква треба само да „говори а не твори" док се верној пастви прети духовним насиљем? Још прецизније - да ли то значи да верници не треба ни на који начин, осим чисто молитвено, да се супротставе покушају да се њихов град претвори у микрокозму Содоме и Гоморе? Нисмо ли позвани да урадимо све што је у нашој моћи да то спречимо? И, опет, не би ли масовни, пасивни али одлучни отпор, у истинском хришћанском (а и гандијевском) стилу, на најбољи начин обликовао реакцију према духовној претњи?

6. Долазећи на тему оних који су, на свој начин, покушали поменуту „параду" да спрече, не би ли, уз све осуде физичког насиља, Црква ипак требало да јавно и гласно тражи милост и помиловање за све оне, а поготово младе људе, малолетнике, који су изашли на улицу да се супротставе одржавању „параде срама", а који нису ухваћени у извршавању неповезаних кривичних дела попут пљачке? Нису ли ти млади људи, у недостатку делатног примера и вођства, једноставно узели правду у своје руке онако како су најбоље знали и умели, ма шта год други мислили о томе? И није ли, опет, наведени пример њиховог повиновања свештеном лицу и крсту усред најжешћег окршаја са полицијом показао да су они и те како били вољни да се поведу једним другим примером и ауторитетом - само да им је тај пример и ауторитет уживо и понуђен? Нису ли се они бар показали „врућим", што је, ако се водимо речима из „Откровења", неупоредиво боље од тога да су остали „млаки"? Не би ли Црква требало да устане у њихову заштиту, ако ништа друго као заблуделих овчица, и да спречи даљу сатанизацију тих младих људи, које је власт безобзирно препустила улици и потпуном друштвеном безнађу, да би их сада додатно дехуманизовала уопштавајућим епитетом „хулигана“?

7. С друге стране, да ли врх Цркве сматра да су сви чланови садашње власти, који су одговорни за организацију поменуте „параде срама" и даље достојни примања њених Светих тајни, да се они и даље могу сматрати равноправним верницима? Није ли за њих једина тренутна могућа мера то да буду искључени из Цркве до покајања? Јер, није јасно како они могу да се и даље несметано мешају са остатком пастве која верује у реалност Светих списа, у реалност Содоме и Гоморе, у реалност казне за неокајане грехе.

8. Ако би у будућности и у Београд био увезен „добри обичај" из Амстердама, којег је очигледно рекламирао „уважени гост" Франк ван Дален, који је ходао у првом реду „параде" (иначе, снимљен на више насловних страна дневних новина одмах испод натписа „Смрт држави") поред Министра за људска и мањинска права (који је, иначе, био унапред обавештен о његовом присуству и његовим карактеристикама) да малолетници од 12-16 година такође могу да учествују у „парадама поноса", да би их касније дотични „угледник" користио за своју „самопослугу" - да ли бар тада верници,па чак и они који сматрају да то нису, имају право на чак и насилну реакцију да би тако нешто, тј. потенцијално злостављање деце, спречили - или би и то било понашање које би наишло на „осуду", а Ван Даленови промотори названи нашом „заблуделом браћом"?

9. Најзад, да ли ће неко сносити последице, тј. да ли ће врх Цркве позвати на одговорност неког из садашње власти што је једном броју верника у недељу 10.10. било ускраћено право да присуствују Светој литургији у Вазнесењској цркви, одакле, иначе, полази Спасовданска литија, само да би „парадери" што спокојније могли да продефилују поред њене порте, при том чак осећајући и ту слободу да упућују скарадне знаке монахињама које су стајале са друге стране ограде? И, да ли то значи да ће став врха Цркве и убудуће бити да ће слични „парадери" имати предност над верним народом, прече право присуства код одређених светиња од верника Цркве?

Сигурно је да се овим не исцрпљују сва питања која су тренутно актуелна, али су и она довољна као пресек унутрашњих недоумица код бар једног дела верног народа, а и шире јавности. Стога би било добро да на оваква и слична питања почну да долазе бар неки одговори. Јер, неупоредиво боље би било да се све недоумице, па и отворена неслагања изнесу на површину и добро претресу, него да мрак мистификације или недовољне информисаности послуже недобронамернима као средство за додатно заоштравање разлика, које можда и не би биле толико велике када би биле адекватно „проветрене" и изнесене на светлост дана. Више него икад у последње време, унутар Цркве је потребна „јавна расправа" о многим, па и о оваквим питањима. Без обзира на тврдње многих историјски наивних, Црква је ипак стуб друштва и државе. Онима којима је за то потребна спољна потврда, добили су је ових дана у речима немачке канцеларке која је, констатујући крах „мултикултурализма", приметила и то да су немачке вредности „ипак хришћанске". Ако је то нешто што очигледно мора да се каже и у „напредној" Немачкој, колико то више важи за нас у Србији, где би управо делатна, жива Црква могла, као у вековима турског ропства, које нам се чак и данас у препакованом издању поново нуди, да буде у стању да бар делимично попуни вакуум очигледног одсуства државе. То јест, државе која би се могла сматрати српском.



Извор: „Печат“ бр. 137, 22.октобар 2010.



Приређивач: „Борба за веру“

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 14:07:33

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 14:16:11



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 14:25:01




[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 14:27:19




[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 14:30:27



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 23:11:22




[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 23:24:34




[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 26 Okt - 23:28:45




[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 27 Okt - 0:31:29




[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 27 Okt - 0:44:19



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 27 Okt - 0:54:45




[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 9:56:53



Irinej


N
jegova svetost patrijarh srpski Irinej, neka mi Bog oprosti, uvek kada ga vidim, izgleda kao da je krenuo da zaprosi lepu i mladu devojku. Uspravan, nalickan, uvek aktuelno namirisan…

Likovi i senke, M. Brkić, TABLOID

+++

Svaka vlast je data od Boga, uče nas crkveni oci.

I Njegova svetost je, izgleda, po meri sadašnje vlasti. Interesi patrijarha i Gospodara Srbije su isti. I navike.

Svakog meseca patrijarh Irinej dobije na svoj konto, na ime plata, po više osnova, oko deset hiljada evra! Njegova svetost nema rashoda. Plaćen mu je stan, hrana, besplatno ga voze, besplatno mu haljine šiju… Ali, patrijarh Irinej, poput Gospodara Srbije, voli novac. U neograničenim količinama. Gladni podanici odvajaju od usta da nahrane pastira svog. A od svojih mesečnih plata pastir bi mogao da u narodnoj kuhinji, kada bi je osnovala njegova Niška eparhija, nahrani najmanje 500 gladnih usta!

Eh, kada bi se patrijarh Irinej odrekao i kamate, koju broji svakog trećeg meseca, jer eprhijske i svopje novce čuva u banci u Namačkoj, mogao bi stado svoje da umnoži za još najmanje tri hiljade duša, koje bi nahranio u narodnoj kuhinji. Ali nije Njegovoj svetosti do gladnih usta. Od gladnih treba uzeti, da bi sveti otac Irinej mogao da bude moderan biznismen. Uspešan trgovac Božjim zapovestima. On nama Isusove reči, mi njemu naše novce.

U istoriji Srbije, koja nije za divljenje, mnogi su tirani, kneževi i kraljevi postavljali na čelo Srpske pravoslavne crkve one koji su pristajali da služe njihovim interesima.

U držanju i životu nalickanog propovednika Irineja nema ničeg monaškog, a ni ljudskog. Njegova štucovana i negovana brada, uvek potkresana kosa i miomirisi, predstavljaju ga kao kontroverznog biznismena. Patrijarh mesečno zaradi četiri hiljade evra, to mu je plata kao poglavaru Crkve, pa plata od Episkopije niške, pa plata… da ne nabrajamo. Tu su na usluzi i skupi automobili, vozač, sekretari, dvorjani…

Srpski predsednik Boris Tadić čestitao je ustoličenje patrijarhu Irineju ličnim prisustvom u Pećkoj patrijaršiji. Osećam da mu se obratio rečima: “Kolega, baš sam srećan što je tako uspešan biznismen na čelu naše Crkve. Nadam se da ćemo uspešno sarađivati. Niste vi kao onaj Pavle, nije imao pas za šta da ga ujede”.

Patrijarh Irinej nema porodicu. Barem nam je tako saopšteno. Kome će ovaj pastir ostaviti toliko blago?

Bože, što bih voleo da pročitam naslov u novinama kako su “maloletni huligani opljačkali kasu patrijarha Irineja i odneli sto miliona evra! Policija za huliganima intenzivno traga, a patrijarh je u stalnim molitvama da Bog policiji podari znanja i da zabludele sinove uhapsi i stavi u zatvor (pakao). Tim povodom i predsednik Tadić uputio je saopštenje u kojem ističe da će promeniti zakon, kojim će pljačkanje svetih otaca i njihovog blaga posebno kažnjavati. Ivica se oglasio slanjem posebnih snaga reda i mira, obećavajući im procenat od deset odsto od nađenog novca”.


izvor: TABLOID

+++

+++

+++

UZ BOŽIJU POMOĆ

Uvodnik, (Pr)osudite sami; Milovan Brkić


Prošlog petka, premorenom i gladnom, pogled mi pade na izlog mesare u kojem je položeno poveće pečeno prase. Na ražnju. Voda mi udari na usta i rukom počeh da pretražujem džepove. Presabirem se koliko košta komad od trista grama i da li pečenje uopšte prodaju na tako male komade.

Shvatam da sam postao ekstremno siromašan i da komad pečenja za mene postaje preskup. Pitam se koliko majki i očeva moraju da smogne snage da saopšte svojoj deci da za večeru, osim hleba, nema ništa više.

Krećem uzbrdo, prema Vaznesenjskoj crkvi. Da zapalim sveću. Nadam se da ću za nju imati para. I molitva je sve skuplja.

I dok poluglasno u praznom hramu izgovaram ime Gospoda, moleći da pomogne da mi ruka ne zadrhti i da me oko ne izda, da sebe oslobodim greha što sam ovoliko dugo trpeo tiraniju, a bogobojažljivim građanima vratim nadu u život, iza mene, po glasu poznadoh prijatelja koji je sveštenik u drugom hramu. Oglasi se rečima podrške: Daj Bože!

Ćutke smo se razumeli.

U dugoj hršćanskoj istoriji evropskih zemalja uglavnom odnosi među ljudima, među društvenim slojevima, nisu uređivani po Evanđelju. Otuda i pobune, revolucije, atentati… I ateizam. Ako se vladar u svom nasilnom ponašanju poziva na Boga - potlačeni onda najprije mora da Boga dovede u pitanje!

Srećom, naš Tiranin se u svojoj nasrtljivosti i bahatosti ne poziva na Boga i njegove kazne, već na, takođe polugladne policajce pod komandom Ivice Dačića. Tiranin nam ne preti gorenjem u paklu, već truljenjem u njegovim prokletim avlijama, policijskim stanicama, preti nam batinama, nasiljem svake vrste. Dok on sa svojom kamarilom pelješi sve što mu pod ruku stigne, mi moramo verovati njegovom obećanju da ćemo gladni, goli i bosi, dočekati dan kada će nas on i njegova banda uvesti u Evropsku uniju. U raj! A kada će to da se desi, ni on sam nije siguran pa često menja datum tog Svetog Dana.

Sila otme konje i gradove, kažu. Ali, duša čovekova je neuništiva. Građani imaju pravo na tiraninovu smrt, ako on pogazi sve ovozemaljske zakone, a i Božje ne priznaje.

Ko uzmiče pred terorom i nasiljem, pokazuje slabost. Ko izgubi hrabrost, izgubio je sve. Građani Srbije danas, takoreći, nemaju ništa. Nudi im se strah, odanost, slepa poslušnost, trpljenje, gladovanje…

Mladost Srbije se buni. Mladost oseća da im duše stavljaju u okove. Hoće slobodu - ili smrt.

Sećam se aforizma od pre trideset godina: Ne budite srca udovička, kad vam zato nedostaje p….

U ime Boga, ili u ime dostojnog života, neko mora smaći tiranina. Hrabrima i Bog pomaže.


izvor: TABLOID,

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 10:54:52



Priveden bivši monah Antonije Davidović



Raščinjeni monah Antonije Davidović priveden je danas ispred Srpske patrijaršije u Beogradu zbog pojavljivanja na skupu protiv hapšenja protivnika gej parade,

30. 10. 2010. 17:33h; Srna

+++

koji je bio zabranjen, potvrđeno je iz MUP-a Srbije. Davidović je pušten posle dvoipočasovnog zadržavanja u Policijskoj upravi Stari grad bez izvođenja pred prekršajnog sudiju.
Bivši monah Antonije Davidović

Monah Antonije, koji je nekada službovao u manastiru Crna Reka i blizak je penzionisanom vladiki Artemiju, priveden je u policijsku stanicu “Stari grad”, a potom će biti izveden pred prekršajnog sudiju, prenose beogradski mediji.

Policija je zabranila održavanje skupa ispred Patrijaršije, kao i skupa u Pionirskom parku, koji su prijavili roditelji uhapšenih tokom nereda 10. oktobra, u organizaciji “SNP 1389″.

MUP Srbije je zabranio održavanje javnih skupova “Očuvanje pravoslavlja od ekumenizma i ujedinjenja sa Rimokatoličkom crkvom” i “Protest podrške uhapšenim rodoljubima”, koji su bili zakazani za danas.

“S obzirom na to da mesta za održavanje skupova nisu predviđena za okupljanje građana, shodno rešenju o određivanju prostora za okupljanje građana u Beogradu, kao i da prijave za održavanje javnih skupova nisu bile potpune, doneseno je rešenje o zabrani ovih skupova na osnovu člana 11 Zakona o okupljanju građana“, precizira se u saopštenju MUP-a.

MUP Srbije navodi da je ovo rešenje doneo uz konsultaciju sa dežurnim zamenikom tužioca Višeg javnog tužilaštva.

Iako je skup zabranjen, monah Antonije se pojavio kao organizator skupa.

Antonije Davidović, koji je organizovao protest ispred manastira Gračanica i pred Patrijaršijom u Beogradu lišen je monaškog čina 25. maja ove godine.

Odlukom Crkvenog suda Eparhije budimljansko-nikšićke, on je vraćen u red civila sa svetovnim imenom Dragan i isključen iz crkvene zajednice na dve godine.

Ova odluka Crkvenog suda praktično znači i da ako se kao sada već bivši sabrat manastira Crna Reka bude predstavljao kao monah, može biti uhapšen za lažno predstavljanje.

On je presudom Crkvenog suda optužen za samovolju i nemonaško nepokoravanje nadležnim crkvenim vlastima, kao i za iznošenje brojnih neistina i kleveta nedoličnim hrišćaninu, a kamoli monahu.

U presudi se navodi i da se odrekao poslušnosti crkvenoj vlasti, bunio i stvarao zaveru protiv nje, uskraćivao joj dužno poštovanje, klevetao je, vređao i nipodaštavao, a i odbijao da izvrši odluke nadležnih crkvenih vlasti.

30. 10. 2010. 17:33h | Srna

preuzeto sa portala VESTI

субота, 30. окт 2010, 15:58 -> 19:56
Бивши монах пуштен након привођења

Рашчињени монах Антоније Давидовић пуштен после двоипочасовног задржавања у полицији, без извођења пред прекршајног судију.

После двоипочасовног задржавања у полицији рашчињени монах Антоније Давидовић пуштен је без извођења пред прекршајног судију.
Претходно је приведен испред Патријаршије у Београду, јер је дошао на забрањени скуп родитеља ухапшених током нереда за време Параде поноса.

Рашчињени монах, иначе организатор тог скупа, некада је службовао у манастиру Црна Река.

Полиција је забранила одржавање скупа испред Патријаршије, као и скупа у Пионирском парку, који су пријавили родитељи ухапшених током нереда 10. октобра у организацији “СНП 1389″.


извор: РТС

29. 10. 2010. 20:32h | Tanjug
Policija zabranila skupove ‘’rodoljuba'’

Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je večeras da zabranjuje održavanje javnih skupova “Očuvanje pravoslavlja od ekumenizma i ujedinjenja sa Rimokatoličkom crkvom” i “Protest podrške uhapšenim rodoljubima”, koji su bili najavljeni za sutra.

Prijave nepotpune - sledi zabrana

Prijave za održavanje tih javnih skupova nisu bile potpune, napominje policija.

Rešenje o zabrani doneto je na osnovu Zakona o okupljanju građana posle konsultacija sa dežurnim zamenikom tužioca Višeg javnog tužilaštva, s obzirom da mesta za održavanje skupova nisu predviđena za okupljanje građana.


preuzeto sa portala VESTI

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 12:34:28



В. Димитријевић: Како је Владимир Ерић из Чачка због папине фотографије остао без посла
Saturday, 30 October 2010

Владимир Димитријевић

БУДУЋНОСТ ЈЕ ПОЧЕЛА!
Годинама слушамо о томе како Србе треба преваспитати, учинити толерантнијим, спремним на дијалог, промену оријентације, итд, итд. Један од услова је да примимо римског папу и да му се бар у Нишу 2013, поклонимо. Све је то, ипак, већ виђено. Матавуљевом Пилипенди су нудили да прими унију како би добио жито, а кад глад прође – нека се поново врати својој вери. Пилипенда је понуду одбио, и морао је да прода последњу кокошку, Пиргу, да би остао православни Србин.

„Толеранција“ плус дивљи, неолиберални капитализам коштали су запослења једног Србина православне вере (ожењеног, оца двоје деце, супруга незапослена). Његово име је Владимир Ерић и родом је из Чачка.

Хлеб насушни зарађивао је на радном месту ЦНЦ глодача у фирми „9. септембар“ из Велереча. Предан, марљив трудбеник (то пише и у образложењу отказа), који није користио годишњи одмор. Напет, исцрпљен од рада тог поподнева 17. јула 2010, ушао је у канцеларију шефа производње и на зиду видео фотографију престоне катедрале римског папе, средишта Ватикана. Тих дана је читао књиге о неделима Ватикана према народу коме припада. Узнемирен фотографијом, узео је маркер и на слици исписао неколико речи о папи као непријатељу Срба. Он није показа верску нетрпељивост према било ком појединачном римокатолику, нити се противио сарадњи своје фирме са било којом фирмом на свету. Само је протествовао због слике Ватикана у конкретном радном простору, у коме није било радника других вероисповести.

Епилог можемо читати у „Решењу о отказу уговора о раду због непоштовања радне дисциплине, односно због недозвољеног понашања“, које доносимо у изводима:

>>Дана 17.7.2010. у просторијама Послодавца, тачније у канцеларији шефа производње, у поподневним сатима кад у канцеларији није затекао никог од инжењера, В. Ерић је маркером ишарао слику која је стајала окачена на зиду канцеларије. В. Ерић је испод текста који је исписао ставио и свој потпис, и на тај начин је потпуно и трајно уништио слику која приказује Катедралу Светог Петра у Риму./.../

У свом одговору В. Ерић је навео да је слика која је окачена у тој канцеларији „дубоко повредила" његова „верска и национална осећања" јер је он — В. Ерић „поприлично упознат са проблемима и односом српског народа са и православне цркве са непријатељским ставом Ватикана и римокатоличке јереси". У још неколико реченица В. Ерић подвлачи и понавља како су „римокатоличка јерес" и Ватикан на све могуће начине највећи непњатељи српског народа кроз векове и тд. В. Ерић даље у свом одговору наводи како' поклања фирми „9. Септембар" књигу историчара Радослава Грујића о односу Ватикана према Србима кроз векове, као и једну икону и слику Храма Светог Саве. јер су то вредности којима треба да се поносимо и којина треба да стремимо, као поносни Срби.

Владимир Ерић је радник који до сада није правио проблеме у раду, није имао конфликте ни са другим радницима ни са претпостављенима, али је овај прекршај показао да је он човек који нема толеранције за друге вероисповести. Ми смо фирма која се поноси чињеницом да извозимо у преко 50 земаља, на свим континентима, и да су наши сарадници људи различитих националности и вероисповести, и даје једноставно неприхватљиво да Ијуди у нашој фирми имају било какав анимозитет према било којој другој нацији или вероисповести.,

Имајући све напред наведено у виду, стекли су се сви законом предвиђени услови за отказ Уговора о раду број 78/08 од 05.03.2008. године.<<

Када је Владимир Ерић потписнику ових редова донео решење о отказу, с молбом да буде обнародовано, видело се: будућност Антисрбије је почела. Јер, да бисмо ушли у Антиевропу (а ЕУ је, комбинацијом суровог неолиберализма и репресивне „толеранције“, све више антихришћанска и противчовечна Антиевропа), морамо се одрећи себе и својих коренова и постати неки нови народ, коме је катедрала Св. Петра дража од храма Св. Саве.

Откази онима који другачије мисле, од асистента Правног факултета у Крагујевцу, мр Зорана Чворовића (који је без посла остао због књиге „Истина о случају владике Артемија) до радника Владимира Ерића, печат су на повељи која се узиђује у темеље наше будуће тамнице. У овом тренутку, и Чворовић и Ерић су без посла.

„Над Србијом црна киша лије, /а ти мене питаш како ми је“, рекао би Песник.

Извор: "Печат"

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 12:38:17



Томислав Ерић: Апокалипса на прагу
Saturday, 30 October 2010

Томислав Ерић

У СУСРЕТ ИЗАЗОВИМА ОВОГ ВЕКА
Наши преци су се држали својих континуитета - историјских, духовних културних и материјалних, и свагда су чували своју баштину да остане неокрњена и трајна.

Моја покојна бака Милојка показала ми је својевремено једно дрво, стамену границу у нашем забрану у селу Леушићи, притом нагласивши ми - да је досада она није посекла из разлога да би је оставила своме сину а моме оцу Обраду, те да иза њега та граница остаје мени и моме брату Ивану, и да ће тек нечија потреба из редова чланова нашег рода Ерића у неком тренутку будућности наметнути разлог да се ова граница посече и употреби.

Тако су се периодичним сменама генерација у нашем Српском народу преносиле вредности и смернице наших будућих понашања у сфери моралне, духовне и материјалне области, како говори претходни пример, као еталон мерења наших будућих поступака у њиховој сврсисходности и етичности.

Никакве расипности, бахатости и саможивости нема у традиционалним обрасцима понашања наших српских породица и њихових појединих чланова.

Вероватно и због тога што при нашем представљању неком, по правилу креће се од питања - чији си, па ко ти је био деда, прадеда а потом о општим одликама породице којој припадаш.

Па чик обрукај породично име коме припадаш, углед својих предака грађен кроз векове уназад, дрзни се да будеш изрод у своме роду.

У овом веку међутим све ће бити на чипу, на коме нема ових породичних образаца понашања, тако што је предвиђено да ми сами будемо скенирани из свих могућих позиција наше личности, да би нас све онда стрпали у неки заједнички компјутер - као свеопшту базу података, хтели ми то или нехтели.

Спашавај се ко може - а не може, јер нема више пустиње у коју можеш побећи.

Остаје само мала, временски ограничена могућност да добијеш своја лична документа без тог чипа, и истовремено се само надаш да ћеш избећи и нећеш доживети тренутак када ће све то постати општеобавезујуће и неизбежно.

Времена АПОКАЛИПСЕ из Јовановог откровења су на прагу - да не можеш да купиш или продаш, нити да функционишеш као друштвена личност ако ниси прихватио обележја која кроз чип и преко чипа добијаш.

Тешимо се да је у Светим списима остављен мали трачак наде за спасење, кроз остављено нам лично опредељење - да ли све ово добровољно или тек на силу прихватамо.

Које су међутим границе и координате овог нашег личног опредељења?

Нико то од свих нас не зна - до сам Господ Бог који својим свевидећим и свезнајућим оком нас гледа, и дуготрпељиво нас пушта да ширимо границе свог отпадништва од његових заданих нам запосвести.

Избијају нам се из руку и оквира наших моћи - наша оруђа спасења: молитва, пост, милосрђе, љубав и сва друга, када им је реално супростављена наша насушна потреба да заради посла, опстанка, функционисања у заједницама у којима живимо, требамо и-или морамо прихватити обележја општег чиповања.

И то нарастајућих нових облика чиповања којима свакога дана нема краја почев од личних карата, пасоша, сада Здравствених књижица до на крају и недај Боже инплантирања чипова у руку или на чело - без чега можда у блиској будућности нећемо моћи ни у продавницу, банку или на пример школу да уђемо.

Постоји група људи која се бори за свеопште добро свих нас, скривено од погледа и похвала јавности, и нас многих у чију корист они ово несебично раде.

Они нас заступају или речено речима овог времена ''лобирају'' код наших надлежних власти да се трајно продужи временски период издавања личних карти без чипа, продужи рок важења досадашњег старог - плавог Пасоша без чипа и све друго по истом основу - оно што они својим људским моћима могу.

Треба одати похвалу и хвалу, такође и онима из структура наших власти који су поново изашли у сусрет таквим тежњама и тражењима, и поново продужили рок важења старог - плавог Пасоша без чипа до краја 2011. године.

Господ нас је својом промишљу створио, сместио у време у коме смо се родили и у коме сада живимо.

Потом, нам је као и целокупном људском роду неспорно оставио објективно могући наш појединачни начин и сигуран пут нашег спасења до Царства небеског, кроз позната нам оруђа спасења и кроз живот достојан овог времена каквим би требали и морали да живимо.

''Свако време носи своје бреме'' трајна је наша народна изрека због које нам се као и свим оним генерацима пре нас чини, да нам је теже и недоступније него нашим претходницима - пронаћи и проћи тај ''уски и кривудави пут спасења'' који нам кроз живот предстоји.

''Држи свој ум у аду и не очајавај'', односно надај се милости Господњој и његовом спасењу, не тако давна је порука Светог Силуана Атонског.

Сада век после њега, на овој земљи некада нам се чини да већ ходамо по аду, не ограничавајући се само на стање нашег ума, јер као да смо у овом новом садашњем веку - ми цели и физички и духовно већ у њему-аду, па се из њега требамо некако преместити на пут спасења који нам надомак негде измиче и мимо нас пролази.

Окренеш програм неке наше телевизије са ''Ријалити шоу-ом'', у, на пример, неко време глувог доба ноћи, па видиш његове актере где банче и певају, музика само трешти, а притом знаш негде дубоко у себи да се Господ Исус током свог живота проведеног у телу човека на земљи, никада није насмејао, болно свестан толиких опште-људских невоља, несрећа и немоћи.

И страх те ухвати у том истом тренутку, због свог унутрашњег пред-знања, да све мање има постојане молитве и жртве за ближње у данашњем роду људском, које би направиле равнотежу са толиком нерационалном слободом у данашњем свакодневном људском понашању.

Господу Богу се помолимо да нам сваком појединачно из рода Србског покаже прави пут, обезбеди снагу и вољу за наш циљ спасења душа наших - АМИН.

У Чачку, дана 28.10.2010. године

Томислав Ерић, адвокат

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 12:41:14





Вести из "сестринске цркве"
Friday, 29 October 2010

ПАПА БЕНЕДИКТ XVI У ХРВАТСКОЈ ПОЧЕТКОМ 2011. ПОВОДОМ 50 ГОДИНА ОД СМРТИ АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА
ЗАГРЕБ, 29. ОКТОБРА /СРНА/ - Папа Бенедикт Шеснаести долази у Хрватску почетком наредне године, поводом 50 година од смрти кардинала Алојзија Степинца, кога је Ватикан прогласио "блаженим", иако је здушно подржавао усташку власт током Другог свјетског рата.

Предсједник Хрватске Иво Јосиповић, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић и предсједник Хрватске бискупске конференције монсињор Марин Сракић истакли су на конференцији за новинаре да је од папе стигло писмо у којем се потврђује његов долазак.

Јосиповић каже да је сигуран да ће папина посјета "додатно подстаћи политику помирења и реформе". Он је најавио да ће тим поводом бити основана комисија састављена од представника кабинета предсједника, Владе и Католичке цркве у Хрватској.

У медијима се и раније рачунало да би цијена папине посјете Хрватској износила између четири и шест милиона евра и то само уколико се не би ишло у градњу најразличитијих објеката поводом његовог доласка.

Медији у хрватској иронично примјећују да је тај износ "права ситница" у ова кризна времена.

Успркос томе, очекује се да ће међу "правим хришћанима" завладати велико одушевљење ради информације о папиној посјети.

Недавно је секретар Ватикана за односе са државама надбискуп Доминик Мамберти на миси у ријечкој катедрали Светог Вида величао кардинала Степинца, који је здушно подржавао усташке власти, наводећи да он "може служити за примјер".

"Исусов херојски свједок, који нам може служити као примјер, био је син ове земље блажени кардинал Алојзије Степинац који се у своме животу морао суочити са три зла 20. стољећа: нацизмом, фашизмом и комунизмом. Вјерност истини стајала га је прогона, затвора и на крају смрти", рекао је, између осталог, надбискуп Мамберти, на јучерашњој миси у препуној катедрали, пред двадесет бискупа, међу којима су били и апостолски нунције у Хрватској Роберто Касари и загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, преноси Католичка тисковна агенција /КТА/.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно подржавао стварање "католичке државе", како је он често називао Независну државу Хрватску /НДХ/.

Надбискуп Степинац се први пут састао са Антом Павелићем четири дана након проглашења НДХ и изразио пуну подршку усташкој новооформљеној држави.

Одмах по освајању власти, усташе крећу са са остваривањем својих планова ликвидације српског становништва, са чиме је Степинац био упознат, јер су се егзекуције изводиле јавно.

Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвећена покатоличавању Срба. Степинац је тим покрштавањима, наводно, видио "спасавање" Срба од усташког ножа.

Алојзије Степинац у писму папи Пију Дванаестом од 18. маја 1943. године наводи да је у НДХ покрштено око 250 000 православних Срба. Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора - могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак, побијено и послије покрштавања.

Надбискуп Степинац је, према историјским изворима, био потпуно свјестан постојања концентрационог логора Јасеновац, али се о томе није јавно противио.

И поред објективне одговорности за злочине у Другом свјетском рату, папа Јован Павле Други га је 1998. године прогласио "блаженим", што је први корак ка проглашењу за свеца.



Коментар Уредништва:

Пошто је већ дошло до невиђеног зближавања са римокатоличком „сестринском црквом“, питамо се: ко ли ће од српских екумениста први узети блаженог Алојзија за своју крсну славу, а ко ће му написати акатист?

Овом приликом подсећамо на текст нашег сарадника Владимира Димитријевића "Римокатолички 'светац' Алојзије Степинац": [You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 12:44:09


Владимир Димитријевић: Жртва и гомила
Thursday, 28 October 2010

Владимир Димитријевић

ЖРТВА И ГОМИЛА
Француски философ Рене Жирар тврдио је да је убиство изабране жртве вековима сматрано неопходним да би се створила друштвена кохезија. Личне пожуде претапају се у колективну жељу да пројектовано зло буде поражено, што се постиже убијањем жртве коју друштво прогласи за извор зла. Тада се појављује мит који сакрализију насиље и чини га неопходним. Насиље над одабраним жртвама свагда се понавља, јер гомила има потребу за јединством.

По Жирару, Еванђеље демитологизује право гомиле да нађе и закоље жртвеног јарца. Оно причу о насиљу над жртвом прича из перспективе жртве. Бог је на страни Жртве, а не на страни самопроглашених „праведника“ сабраних у руљу гонитеља. Еванђеље је „субверзивно“ јер демистификује друштвени механизам прогона невиних проглашених за кривде: „Лишене хране која их засићује, установе засноване на оваквим механизмима руше се, једна за другом, свуда око нас. Знали ми то или не, Еванђеља су одговорна за ово“, каже Жирар. Старозаветни пророци су први указали на то да истина није на страни гомиле, него на страни гоњених, смртних, протераних и напуштених. Од Христовог распећа, све невине жртве постају христолике.

Како делује механизам тражења и клања жртвеног јарца, описивано је много пута. Но, вреди се подсећати. Један од најоклеветанијих, а најчаснијих, прогоњеника у историји Запада био је фратар Ђироламо Саванарола. На примеру његове епохе (ренесансе) и његовог страдања покушаћемо да покажемо како дејствује механизам који је Жирар описао.



Саванарола и ренесанса

Ренесанса је била побуна човека против окова хришћанског морала, већ прилично изопаченог под дејством римокатоличког ригоризма и прелесних духовних стања. Ова побуна је човека сместила у средиште универзума, и са хоризонта културе уклонила сваку представу о Богу Који је Љубав. Ренесанси је узор била антика; а то је значило репаганизацију. Процват науке и уметности био је повезан са бујањем разврата и нечувеним насиљем. Велики руски научник, Лосев, у својој "Философији ренесансе", каже: "Свештеници су држали месаре, коцкарнице, кафане и јавне куће, тако да су не једном издавани декрети који су свештеницима забрањивали да "за новац продају проститутке", али узалуд: "Часне сестре читају "Декамерон" и предају се оргијама, а у прљавим подрумима налазе се дечји скелети као последице тих оргија. Тадашњи писци пореде самостане или са разбојничким пећинама, или са јавним кућама/.../ У црквама пијанче и пирују, пред чудотворним иконама остављају представе полних органа, који су "излечени"/.../ Папа Александар VI и његов син Чезаре Борџија на своје ноћне оргије сабирају по 50 куртизана. У Ферари херцог Алфонс усред белог дана го шета улицом. У Милану се херцог Галеацо Сфорца за трпезом наслађује сценама содомије. У Италији те епохе нема никакве разлике између часних жена и куртизана, као ни између законитих и незаконитих жена. Незакониту децу имају сви: хуманисти, духовна лица, папе, кнежеви. Пођо Брачолини је имао гомилу ванбрачне деце, а Николо д'Есте - око 300.

Папа Александар VI, као кардинал, имао је четворо незаконите деце од Римљанке Ваноце, а годину дана пред узлазак на папски престо, као шездесетогодишњак, ступио је у везу са 17-годишњом Ћулијом Фарнезе, од које је ускоро добио кћи Лауру, а своју већ постарију Ваноцу удао је за Карла Каналеа, научника из Мантове. Незакониту децу је имао и папа Пије II, и Иноћенције VIII, и Јулије II, и Павао III; сви су они папе - хуманисти, и покровитељи ренесансних уметности/.../ У Ватикану су, за време Леа X, изводили непристојне комедије Тискоа, Ариоста и кардинала Бибијенија, при чему је кулисе сликао Рафаело; пре представе, папа је стајао на улазу у салу и сви гости су му прилазили за благослов. Уметници нашироко сликају Леду, Ганимеда, Пријапа, баханалије, такмичећи се у отворености и непристојности, при чему те слике у храмовима бивају изложене скупа са сликама Христа и апостола".

У Риму је 1490. било 6800 проститутки, а у Венецији 1509. године 11000. При папи Пију V било је покушаја борбе против проституције, али су је некад гледали и благонаклоно, с обзиром да се сматрало да је женска проституција један од лекова против хомосексуализма, који се страшно ширио по Италији оног доба.

Разврат је са собом повлачио и све могуће суровости и насиља. Сигизмундо Малатеста (1432-1467), тиранин Риминија, по опису Енеја Силвије био је овакав: "Сигизмундо Малатеста је у свом неуздржаном разврату био такав да је силовао своје кћери и зета... У његовим очима брак никад није био светиња. Скрнавио је часне сестре, силовао Јеврејке, а што се тиче дечака и девојчица који нису пристајали на његове предлоге или их је убијао или најсуровије мучио. Био је у вези с неким удатим женама, чијој је деци кумовао на крштењу, и чије је мужеве побио. У суровости је превазишао све варваре. Својим крвавим рукама ужасно је мучио и криве и невине. Кињио је сиротињу, богатима отимао имовину, није штедео ни сирочад, ни удовице, речју, у време његове власти нико није био сигуран у своју безбедност. Од две жене којима је био жењен пре зближења са Изотом, једну је заклао, а другу отровао". Једном је чак покушао да напаствује свог сина Роберта, који се одбранио ножем. Ћерку је силовао, и она је остала с њим у другом стању. Одлучен од римокатоличке заједнице, он на то није обраћао никакву пажњу. Уосталом, за папу Александра VI Борџију причало се да има инцестуозну везу са ћерком Лукрецијом, као и њен брат, Чезаре, један од најкрвавијих злочинаца у историји, који је Макијавелију био узор владаоца, а Ничеу лик човека који је прешао "с оне стране добра и зла". Чезаре је убијао редом - преко стотину људи је, својом руком, избацио у реку кроз прозор собе у кули у којој је обедовао. За трпезом је отровао свог рођака Ђованија Борџију, кардинала. Убио је Алфонса Арагонског, трећег мужа Лукрецијиног. Сваке ноћи у Риму је убијано по 4-5 људи, углавном свештених лица, и сви су знали да то чини Чезаре. Александар VI и Чезаре су отровали тројицу кардинала да би узели њихово имање.

Сви ови поступци имали су корена у лажној духовности. Савремени руски публицисти, Алексејев и Григорјев, истичу духовно-морални релативизам ренесансе као основу оваквих дела: "Средњовековље је полазило од ауторитета Библије, ренесанса - од ауторитета човековог, и зато се свака пројава његовог духа сматрала изражавањем истине. Одатле је проистицала идеја релативности и истозначности свих извора - античких, црквених, оријенталних. Епоха ренесансе је одбацивање догмата, потпуна слобода мишљења, наслађивање самим процесом супротстављања разних ставова". У то доба, Бог је схватан као безлично пантеистичко свејединство, а човек као једина личност у космосу. Буђење занимања за антички и јеврејски окултизам, алхемију и магију, било је повезано са човекобоштвом. Било је то и доба демономаније, невиђеног лова на јеретике, писања "маља против вештица" инквизиторског приручника Спренгера и Инститориса. Пишући о једном од ренесансних великана, Шекспиру, Лосев указује на трагични безизлаз ренесансе: "Сваки титан хоће да завлада целокупним постојањем. Али у тој намери он налеће на друге титане, од којих сваки жели да влада над свиме. А како су сви титани, уопштено говорећи, равни по снази, онда свако може да убије оног другог. Ето због чега је гомила лешева, како се завршава свака Шекспирова трагедија, ужасни символ потпуног безизлаза и пропасти титанске естетике ренесансе".

Веома је занимљиво да сви безбожници (маскирани у "хуманисте") величају ренесансу као узор људског самопотврђивања и узнесености. Дивили су јој се и Ниче и Маркс и Енгелс; диве јој се и данас. Сви помињу Да Винчија и Микеланђела, али заборављају морално стање у доба њиховог стваралаштва. Оне који ренесансу доживљавају другачије називају фанатицима. Људе који су духом и моралом светлели у овом огавном добу проглашавају мрачњацима. Најоклеветанији "реакционар" ренесансе свакако је угледни монах из Фиренце, умни, учени и часни Ђироламо Савонарола.

Савонарола (1452-1498) се родио у Ферари, а замонашио код доминиканаца у Болоњи, где је живео око седам година. Ту је искушенике поучавао философији и теологији. У његове дане, на папском престолу били су корумпирани развратници Сикст IV и Иноћенције VIII. Савонарола је прешао у фирентински самостан Св. Марка, где је наставио да се бави учењем и радом са искушеницима.

У Фиренци је много патио због духовног стања оновремене Италије, али је и почео да проповеда против свеопштег разврата међу свештенством и народом. Познати изучавалац ове епохе, Вилари, о њему каже: "Он је желео све оно идеално у хришћанском смислу те речи, упорно тврдећи савременицима да без врлине, без самоодрицања, без моралне узвишености појединац и друштво иду у пропаст. Окружен научницима, философима, песницима и уметницима, међу којима је било много његових ватрених присталица, он уопште није био непријатељ италијанске ренесансе. Али он је само јасно видео, осећао, шта недостаје том покрету, и шта ће ту епоху довести до пропасти. Вери у врлину, коју освештава религија и која освештава људску слободу, посветио је сав свој живот и за њу је умро. У италијанској ренесанси, чији је он суштински припадник, Савонарола је фигура херојска окружена ореолом мучеништва".

Године 1491. Савонарола је изабран за старешину самостана и почео је да проповеда у саборном храму Фиренце. Долази у сукоб са Лоренцом Медичијем, чији је режим био пример корупције и насиља (уз, наравно, покровитељство уметности и философији.) Савонарола је нападао тиранију, пљачкање сиротиње, разврат и скепсу образованих. Медичи је покушавао да га умири, долазио на његове мисе, давао прилоге, али Савонарола није пристајао на компромис. Када је требало да умре, Медичи се много мучио и преклињао Савонаролу да га исповеди и да му опроштај грехова. Монах је поставио три услова: уздање у милост Божју, исправљање недела и враћање Фиренци слободе. На трећи захтев, Медичи је узнегодовао, а Савонарола је отишао, одбивши да прими тиранинову исповест. Лоренцо је умро у тешким мукама, 8. априла 1492. Његов син Пјеро је био леп и суров, и није имао намеру да мења тип владавине. Савонарола је наставио да грми против насиља и разврата. Ускоро постаје настојатељ свих самостана доминиканаца у тосканској области, и одмах креће у борбу за исправљање духовног и моралног стања монаштва. Савонарола обнавља завет монашког сиромаштва и бори се против раскоши; у исти мах, подиже школе у којима се изучава сликарство, архитектура и скулптура. Монаси упознају теологију и философију, али, пре свега, Свето Писмо, ради чијег изучавања треба да знају јеврејски и грчки. Успесима ревносног монаха дивио се чак и Пико дела Мирандола.

Борба с Медичијима се наставља. Тирнији Пјеровој Савонарола прориче скори крај. И заиста, 1494, он пада с власти и бежи у Рим, претећи да ће се осветити свим својим непријатељима. Одушевљени суграђани бирају Ђиролама за свог челника, и он граду враћа самоуправу. Спроводи реформу судства, дарује општу амнестију. Помаже сиротињи и бори се против лихварских камата. Све то чини без икаквих насиља, надахњујући људе само својим моралним примером.

У његовом самостану фратара има већ 300 (било их је 50). Многи племићи одлазе у монаштво. Банкари и трговци враћају своје неправедно стечено богатство; свуда се даје милостиња и чине добра дела. Уместо карневала, уочи Великог поста приређују се религиозне свечаности и спаљују непристојне књиге и слике. Савонаролу поштују и Марсело Фићино и Ботичели, а Микеланђело слуша све његове проповеди, до смрти велича његов спомен. Да библиотека Медичија не би била разграбљена и однета у иностранство, "мрачни" монах је откупљује и отвара за општу употребу.

Међутим, богаташи који нису желели народну власт у Фиренци, као и Пјеро Медичи, мрзе Савонаролу и желе да се с њим обрачунају. На папском престолу налази се убица и развратник Александар VI Борџија, који нуди Ђироламу кардиналску капу под условом да престане с проповедима. Храбри монах не жели да ућути, и беседи: "Бежите од Рима и окрените се покајању!"

Папа му ово није опростио: осуђује га као јеретика. Фирентинци одбијају да у то верују, али Борџија анатемом прети целој Фиренци. Долази до великих немира, Савонарола и његови блиски сарадници бивају ухапшени, а затим осуђени на смрт. Пред последње примање хостије, Савонарола понавља да умире као правоверник. Био је обешен, а затим спаљен 23. маја 1498. Имао је 45 година. Лосев каже: "Погибија Савонароле није била резултат борбе хуманизма против мрачњачке ортодоксије, него исход борбе огавног разврата и злочинаштва највиших нивоа црквене и државне власти против часног, демократски настројеног и хуманистички просвећеног обичног човека".

Дакле, то је механизам: номинални „хришћани“, на челу с папом – убицом и развратником, успевају да убију искреног хришћанина, Саванаролу, и то по изговором одбране „правоверја“ од „јереси“. Да је Саванарола пристао на компромис, постао би угледни кардинал, и све би функционисало по устаљеним механизмима. Али, он то није хтео – САМ ПРОТИВ СВИХ, ЖРТВОВАО СЕ И ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ГА ГОНИЛИ, дајући им пример ДОСЛЕДНОСТИ.

Наравно, било је оваквих случајева и у историји Цркве Христове. Један од најпотреснијих је случај свештеномученика Арсенија (Мацијевича). Рођен у свештеничкој породици 1697, он се замонашио 1716, када је и завршио Духовну академију. Био је угледан мисионар и проповедник, учествујући у експедицијама које су откривале далеки Север Русије. Био је митрополит сибирски и члан Светог Синода Руске Цркве. Године 1763. на њега се обрушио гнев царице Катарине II: наиме, митрополит Арсеније се оштро успротивио одузимању црквене имовине (нарочито манстирске) који је Катарина предузела. Одмах га уклањају с катедре, а 1767. га лишавају чак и монашког чина. Умро је заточен у Равелској тврђави као Андреј Враљ 1772.

Катарина Велика је била царица која је пред народом, зарад пропаганде глумила побожност, а у личном животу и државној политици ослањала се на масонски деизам француских енциклопедиста, с којима се и дописивала. Себе је доживљавала као главу Руске Цркве, и била спремна да се обрачуна са сваким ко би се њеној црквеној политици супротставио. Зато је тако ударила митрополита Арсенија. Њен савременик, кнез Шчербатов, писао је: „Има ли она вере у Закон Божји? Не! Закон хришћански (мада се прави да је побожна) ни у шта не рачуна.“ То је доказивала и постављањем на чело Синода или протестанствујућих (какав је био Иван Иванович Мелисино, који је тражио укидање чудотворних икона и моштију) или правих безбожника (П. Чебишов је говорио саговорницима да Бога нема!)

Митрополит Арсеније се, у суштини, борио против Катарининог настојања да, одузимањем имовине манастирима, укине и само монаштво: „Да нас Бог сачува од таквог случаја ... да одступимо од наше древне Апостолске Цркве“. Она је његово противљење схватила као увреду свог царског достојанства: митрополит је ухапшен на Лазареву суботу, и то тако журно да му нису дали да целива иконе у храму у који је пошао да служи. Од 1771. митрополит Арсеније био је малтене жив погребен: зазидали су га у подземној ћелији, оставивши само прозоре за додавање хране. Скоро да нико није знао како се заточеник зове. Ни свештеник који га је последњи пут причестио није му знао име. Кажу да су на зиду његове ћелије после смрти исповедникове нашли стихове псалма: „Благо мени јер си ме смирио (Господе)“.

Најстрашније је, међутим, што је царица Катарина приморала епископе да владику склоне с катедре и рашчине га, па чак и лише монаштва. Нико се није усудио да брани невинога!

Осим, наравно, Великог Архијереја са Голготе, Господа Исуса Христа. Он је Свога слугу прославио, и Свештеномученик Арсеније је данас у календару Цркве Христове. Његове уплашене сабраће више се нико не сећа.

Жртва је опет просијала изнад мноштва неспремног да сведочи Истину.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 12:45:33



Света земља остаје без хришћана
Thursday, 28 October 2010
ТаНЈуг: Света земља остаје без хришћана

28. октобар 2010. 11:15 > 11:16

У последњих шест деценија проценат хришћана на Западној обали Газе спао са осам на само један одсто. Ситуацију свакако неће поправити ни зид који с мора проћи не би ли се ушло у Витлејем.

У земљи где је живео Исус, цркве се претварају у музеје, хришћанске породице напуштају своје маслињаке и одлазе из села крај Витлејема, родног места Исуса, у Шведску и САД у потрази за бољим животом од оног који им се пружа на окупираној територији, навео је Ројтерс.

Хришћанка Суха Асфур, рођена у Витлејему, живи тамо са супругом, познатим лекаром, који жели да и они оду попут свих преосталих рођака.

Доктор Самир Асфур је за "Глас Америке" изјавио да је финансијска ситуација све гора и да им високи бетонски зид који је Израел подигао на улазу у Витлејем отежава путовање из једног места у друго и да је живот "мизеран за свакога, за све Палестинце, не само за хришћане."

"Израел је поставио безбедносну баријеру и контролне пунктове да се заштити од терористичких напада Палестинаца за Западне обале", каже породица Асфур, која се осећа као да је у затвору.

"Када не можете изаћи из Витлејема, то изгледа као да сте у кавезу. То је као кад ставите птицу у кавез, да не може никуда да одлети. Тако да је живот врло тежак, нема могућности за запошљавање, ни за учење", ракла је Суха Асфур.

Чак и хришћански ходочасници који долазе из целог света да виде место где је Исус рођен морају да пролазе кроз капију на зиду.

Егзодус хришћана са Блиског истока била је и тема недавног скупа римокатоличких бискупа одржаног у Ватикану.

Папа Бенедикт XVI изразио је забринутост због смањења броја хришћана на палестинским територијама и позвао да се размотри како да се очувају најстарије хришћанске заједнице на Блиском истоку.

Хришћани су некада били већина у Витлејему и околним градовима. У рату који је избио 1948. године након стварања Израела многи муслимани са садашње израелске територије дошли су у градове и избегличке логоре на Западној обали.

Муслимани и хришћани повремено су се сукобљавали, али су ипак живели некако заједно у Витлејему, па сада обе стране настоје да негирају да постоје верске тензије и склоне су да за поделе криве израелску окупацију.

Хришћани су већином богатији и образованији и лакше се уклапају у Западни свет и зато лакше одлазе, објашњавају у Витлејему, али има и оних који се враћају.

Ајман Абу ал Зулаф који је иселио у Француску 1998. вратио се годину дана касније у родно село Беит Сахур.

"Без хришћана Света земља, земља Исуса, нема вредности", каже Ал - Зулаф који ради као туристички водич и тврди да хришћани имају велику мисију у Палестини да буду мост ка Западу.

Хана Еиша који је задужен за хришћанске послове у Палестинској управи тврди да би економоска ситуација на коју су утицале деценије сукоба, мењање граница и окупација била боља да неме политичког проблема.

У самом Витлејему број хришхана је са 20.000 у 1995. години опао на 7.500. Мировни процес је 90-их година прошлог века подстакао наду да ће палестинска држава настати уз Израел и неки хришћани су се вратили.

Међутим, када су преговори пропали 2000. године избило је насиље. Ипак после тог другог палестинског устанка, интифаде, против израелске окуапције, економија се донекле опоравила, туристи су се вратили, али њихов пут до Витлејема није једноставан. Још је теже путовање Палестианца у обрнутом смеру.

На Западној обали има хришћана који никада нису видели оближњи Јерусалим. Очито је да само мир може да измени живот у Светој земљи.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 12:47:11



О. Августинос Кандиотис: Хришћани треба да буду борци
Wednesday, 27 October 2010


Митрополит Августинос Кандиотис

ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА БУДУ БОРЦИ
Не сматрам вас слушаоцима, већ саборцима… Имате у себи религиозно интересовање, а то је данас реткост, осећате у себи једну бол због разних црквених догађања. Због тога вам желим најавити нешто веома важно. Као војници Христови, као верна деца Цркве, не треба да смо равнодушни за црквене теме, али да показујемо велико интересовање за Цркву Христову.

Хришћани треба да буду борци. А када кажемо борци, не мислимо да узму ашове, крампове, мотике или оружје. Не. Далеко то било од нас. Потребно нам је оружје духовно. А наше духовно оружје је реч Божија, то је наш протест, то су наши гласови, то је узвик «срамота», сва та атмосфера коју можемо створити против шибања Исуса Христа, коју морамо уздићи протествујући због корумпираног стања данашњег друштва. У житијама светих остајемо изненађени гледајући храброст Хришћана. Појављују се пред аутократорима и тиранима вичући гласно, срамота, стидите се, ви сте нечовечни и окрутни!… Протестовали су против њихове свирепости. И њих су на крају хватали и мучили. Такви живи су били они хришћани. Имају свој систем незнабошци да униште Цркву Христову. Зато треба да смо спремни да заштитимо свето и преподобно. Да се не одмарамо у «има Бога» и у «врата ада неће њу уништити». Наравно неће се угасити Црква али може се угасити у Грчкој као што се угасила у Малој Азији. Где је Црква Мале Азије? Где је њених педесет митрополија? Где су њени храмови? Где су њени манастири? Где су њена поклоништа (ходочашћа)? Где су њене мошти? Где?… Где? Уколико сте расположени да се борите, постоји нада да победимо, ако нисте расположени, угушиће нас вал неверја и непобожности и свих других јереси. Ја данас-сутра одлазим са овога света, стар сам човек. Али вас обавештавам и говорим вам, видећете многе недаће у нашој домовини, страшније него до сада што смо ми старији видели и доживели. Али шта и да се деси, и звезде са неба да падну и реке да пресуше, једно ће остати Исус Назарећанин, кога децо прослављајте у векове, векова. Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od Sponsored content Danas u 10:59:48


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 9 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu