Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pravoslavlje i ekumenizam

Strana 6 od 14 Prethodni  1 ... 5, 6, 7 ... 10 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 12:52:16



Избегли монаси на Јелици: У ишчекивању вести са јесењег заседања СА Сабора
Thursday, 28 October 2010
Одбегло братство спрема зимовник

Братија манастира Црна Река пет месеци бивакује на Јелици, чекајући реч Црквеног суда и Сабора СПЦ

Чачак – Кад смо ступили у бивак калуђера на Јелици сви су били у послу, па их није требало питати да процене колико ће остати на планини. Навукли су дрва из забрана и сложно крате грабовину за огрев, у једној страни издубили старински трап где од мраза чувају кромпир и друге намирнице и спремају се, дакле, за горску зиму.



– Чекамо вести с редовног јесењег заседања Светог архијерејског сабора наше цркве, које почиње 17. новембра, и одлуку о владици Артемију. Само Бог зна како ће се ствари даље одвијати с нама – каже за „Политику” Николај Николић (58), игуман манастира Црна Река у избеглиштву.

До почетка јуна ове године, то братство у светињи код Рибарића имало је 18 монаха, али су тада напустили ту адресу, подржавајући смењеног заповедника, владику рашко-призренског Артемија. Од 3. јуна, петнаесторица клирика бораве у етноселу на Јелици које је, из световних разлога, раније саградио чачански верник Милоје Стевановић (61), па уступио на неограничено уживање калуђерима које је стигла невоља.

С првих дана минулог лета било је објављено да је 70 од укупно 205 монаха и монахиња Рашко-призренске епархије прешло у друга владичанска подручја.

– После смене владике Артемија уведен је канонски беспоредак, настала је збрка и све је изведено на брзину и с пометњом. То је унело немир у наша срца, изгубили смо поверење у људе који су постављени да нас даље воде. Отворено смо рекли митрополиту Амфилохију да немамо вере ни у њега ни у оне који су у таквој смени учествовали, а једино што смо ми прекршили јесте то што смо без канонског отпуста прешли у другу епархију – беседи игуман.

Николај описује живот одбеглих монаха на Јелици, истичући „братску и хришћанску љубав Милоја Стевановића” који им је без накнаде на коришћење дао грађевине, земљу, машине и стоку.

– Покушали смо да и овде створимо манастирску атмосферу, да будемо заједница у општежићу. Епархија је нама свештеномонасима забранила свештенодејство а осталим монасима свето причешће, али нико не може да нам забрани да се молимо Богу.

Братија се окупља пре зоре у једној брвнари, на молитви која траје од 5 до 7.30, и следи окрепа чајем или кафом. Први оброк је у 9 а други после вечерње службе која почиње у 19 сати, повечерје је у 22.

– Имамо и своје лично молитвено правило које обављамо кад се за то нађе времена. Живот нам се састоји од молитве и рада, рада и молитве. Имамо и чреде, односно на смену радимо послушања око припреме огрева, зимнице, печења хлеба, и то важи за све. По правилима монашким, свако од нас требало би да ради најмање четири сата, а млади монаси и искушеници и више, јер је монашки живот подвиг рада и молитве.

Средства за живот и овде не Јелици прибављају исто као у манастиру – доноси им народ. Приложници свакодневно изнесу на планину штогод од намирница, други дају новац.

Николај дуго и стрпљиво објашњава због чега се братија обрела у јеличком селу Лозници, у Епархији жичкој:

– Нисмо могли да се помиримо с тим да је владика Артемије лопов. Кад нису доказане финансијске малверзације, онда су рекли да је стање у епархији болесно, па затим да смо ми идолопоклонички везани за свог духовника, што нас је дубоко увредило. Зато смо отишли из светиње и ево нас овде. Дубоко смо погођени и стидимо се свега што се збило, иако је то нама било наметнуто. Не поносимо се овим што се догађа у нашој цркви и нашем народу.

Гвозден Оташевић

---------------------------

Игноришу црквеног тужиоца

Епархија рашко-призренска покренула је црквеносудски поступак против одбеглих монаха. Игуман Николај наводи да им је свештенодејство односно причешће било забрањено „најпре на 40 дана, па на два месеца, па је забрана продужена док се све не реши на јесењем Сабору”.

– Чули смо да су подигнуте оптужнице против нас, али ми то нећемо признати јер су од почетка кршени црквени канони. Последње што је решено нисмо ни прочитали, и човеку који носи та акта, и који зна где смо, рекли смо да то нећемо примити. Кажу да су ту били строги према нама – каже Николај.

Тужилац Епархије рашко-призренске протојереј Милорад Цветковић подигао је овог месеца оптужнице против десеторице одбеглих клирика вишег ранга. Он предлаже Црквеном суду да за казну буде одузет свештенички чин протосинђелу Николају Николићу (игуману манастира Црна Река) и јеромонасима Бенедикту Прерадовићу (игуману Светих Архангела), Науму Мирковићу (сабрату Црне Реке), Кеснофонту Томашевићу (сабрату Светих Архангела), Иринеју Ристићу (сабрату Црне Реке) и Максиму Новаковићу (сабрату Сопоћана).

Тужилац, такође, предлаже да се јеромонасима Варнави Димитријевићу (игуману Браине) и Роману Папићу (игуману Девиних Вода) забрани свештенодејство у трајању од пет година, а Јовану Милојевићу (сабрат Светих Архангела) и Висариону Шуловићу (сабрат Црне Реке) на три године.

Против осталих одбеглих монаха и монахиња оптужнице нису подигнуте.

објављено: 29.10.2010.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 22:58:12



Razmišljanje jednog običnog smrtnika


Д
анашњи патријарх Иринеј рече између осталог на устоличењу у Пећкој патријаршији да је екумениста и пацифиста. Ако се избрише слово Е испред екуменисте добија се комуниста.

Обичан смртник ,28.10.2010
+++

Зашто нису објаснили обичном народу шта значи ‘’екумениста'’? За нас обичне смртнике, то звучи као комуниста!

Пацифиста је латинска реч што значи мирољубив човек, противник рата. То би у српском преводу значило ‘‘само пакт а не рат'’ - зато наш владика Његош и рече:

‘’Вук на овцу своје право има
к’о тиранин на слаба човека,
Ал тиранству стати ногом за врат,
то је људска дужност најсветија.

Нека буде што бити не може
Нека буде борба непрестана,
Тријебимо губу из торине,
Олтар прави на камен крвави.'’

Да је неким случајем наш Свети цар Лазар био пацифиста, данашњи патријарх Иринеј био би Оџа или Талибан. Место да свира трубу за устајање и одбрану, он свира трубу за спавање или неки посмртни марш Православљу…
Он даље рече да су Срби имали боље односе са Хрватима пре рата, не би дошло до клања Срба у Хрватској. То заиста значи да су били бољи односи са католичком црквом –да геноцида не би било!

А какви су се бољи односи могли изградити између католичке и православне цркве осим да Срби постану безусловни католици?

Да ли је познато нашем новом патријарху Иринеју да су нас Србе у Хрватској, Босни и Херцеговини католички фратри и кардинали – и то читава села – прво прекрштавали па нас онда убијали - говорећи:

‘’Душу смо вам спасли а тело вам није потребно.'’

А да не говоримо о милион Срба убијених преко Дрине којима је једини грех био само то што су православни…
Питање је према томе:

Да ли патријарх криви Светог Саву што нисмо католици?
Зато што патријарх сада треба да седи трону Светог Саве?

А да не говоримо о колевци Православља Косову и Метохији, и старој Рашкој који и дан данас доживљавају прогон и уништење јер су православни…

Када постанемо католици и изгубимо душу, онда ће нас силници новог светског поретка слати да за њих гинемо - јер нам тело неће бити потребно – зато нам данас католичка црква у спрези са екуменистима у Српској цркви и патријархом Иринејем узима душу а оставља тело!

Данас се из многих цркава избацују олтари и мењају богослужења да би нас што више приближили католицима. А шта се дешава испред патријаршије и у Саборној цркви о томе ми јавља монах Антоније деветог октобра ове године:

‘’Протест светосаваца против екумениста патријаршије - свештеник Петар Лукић је претворио у екуменско позориште!
Призор:
Саборна црква испуњена столицама на којима седе Словенци а у првом реду надбискуп Станислав Хочевар, а за нашом православном певницом словеначки католички хор их забавља, све скупа са организатором ове сабласне представе, старешином цркве о. Петром Лукићем. Три младића и средовечна госпођа - затечени тим богохулним призором - повишеним тоном упитали су шта је ово! Када је то чуо о. Петар је једном младићу ударио два шамара усред цркве! А средовечну жену, која се уплашено повлачила излазу, шутирао је с леђа по ногама… и све то пред запањеним ‘’гостима'’ који нису имали позивницу од Истинског Домаћина Господа Христа, који су исколачених очију посматрали понашање свог, лажно престављајућег свештеног угоститеља…'’

Е мој народе српски! Као што видимо, дошло је време да народ брани Православну веру од својих свештеника и владика. Али… то нам стоји у пророчанствима да ће Антихрист покорити многе народе, а ко му се не поклони и не добије жиг звери, да неће моћи купити ни продати Христов народ - биће прогнан и мораће да бежи у шуме…
То ће нам, драга браћо и сестре, бити знак за Христов поновни долазак кад ће успоставити царство своје - и само они који буду чврсто веровали биће спашени.

Зато да вам узгред кажем и једну причу коју скоро прочитах…
У једној оргомној сали где се народ молио Богу, Исусу Христу, било је око 2.000 ‘’верника'’. Изненада улетише два маскирана човека са аутоматима и један од њих викну оштро и гласно:

‘’Сви који верују у Бога нека остану у сали и биће стрељани. Ко не верује, нека бежи из сале што пре, слободни су!'’

Онај који је држао церемонију и читао Свето Писмо, тојест пастор, први је одмаглио напоље… а за њим и хор.
На крају је у сали остало само 20 људи.

Маскирани људи скинуше маске и један од њих рече: ‘’Нађите једног међу вама да настави службу Богу пошто сви хипокрити побегоше из сале!'’ Речено је…

‘’Много званих - мало одабраних!'’

Само Бог зна шта је у нашим срцима…
…а често ни ми сами не знамо…
…док не дође искушење.


Обичан смртни, електронском поштом

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 30 Okt - 23:06:27




[You must be registered and logged in to see this link.]


Pozivnica za “zabranjena” molitvena okupljanja ispred Patrijaršije

Привођење оца Антонија


Ч
аст ми је обавестити све честите светосавце који се још од априла месеца потрудише молитвено одстојавати пред Богом Живим пред зградом Патријаршије,

монах Антоније 30.10.2010

+++

насупрот општој цензури јавне речи у Србији, а све ради заштите вере Православне и разобличавања притајених екуменских заблуда епископа СПЦ, да ће се од 30. октобра па убудуће сваке наредне суботе сва наредна антиекуменска окупљања православаца одржавати непромењено и поред најновије коначне полицијске забране свих даљих окупљања, полиције, која је како рекоше „под све већим притиском званичног црквеног врха на то принуђена“.

Све будуће скупове сам својеручним потписом уредно пријавио и добио „протоколарне“ писмене забране. Стога, је и одговорност пред законом искључиво моја, док би Ви, Вашим молитвеним присуством у Господу веома припомогли ово Богоугодно дело (некад из непосредне близине, а некад можда са тактичког одстојања) у зависности од ситуације. Да и не помињем да се Архијерејски Сабор ближи (вероватно 17 новембар) и да ће тада нарочито бити неопходно молитвено присуство мирних, али, сведочењем православне истине, и разобличитељних сведока злодуха екуменског који је свио гнездо у овој згради светој.

Ово није никаква „моја“ одлука о наставку, нити ћу ја шта ново Вама сада благословити или не, као што ни до сада нисам овде утицао на савест ниједнога сабрата ми светосавског. Дакле, према савести својој нека се свако определи како и колико му је чинити. А, што се мог мишљења тиче… волео бих да Вас још и више угледам сваког новог суботњег поподнева, волео бих јер ћемо тако пре умолити Господа да нас не остави сасвим сатани кога неуморно као народ, још од 1945, здушно призивамо гресима својим непокајаним, волео бих да заједно пројавимо сада бар онолику жртву љубави која би била довољна разбудити (само)љубље екуменских срдаца од којих у многоме зависи крвоток народа нашега, јер сада нам се отварају наизглед теже, а у ствари многоструко делотворније могућности делања.

Воља Божија је да се сви људи спасу, али, не заборавимо, свемогући Бог само једну добру ствар није моћан учинити: не може човека спасити преко његове воље, тј уколико овај то не жели. Свети Оци кажу да ђаво не би никада могао преварити човека осим преко маште, тј. разноразних умишљаја. Због склоности нашег несмиреног ума и срца за многоликим умишљајима и људским поводљивим склоностима, управо су искушења то јутарње умивање од заборава грехова, то буђење из лакомисленог безбрижја самољубља. Искушења су расањивачи који буде из сна смртоносног, замајану овим веком, децу Божију. Искушења су опомене Свише допуштене само над онима којима ће користи донети.

Тако се и ми потрудимо постати благотворно искушење овим, сада, декларисаним патријаршијским екуменистима, а на спасење њихово, а полиција ево већ полако постаје благотворно искушење нама самима. Не заборавимо и то да су искушења, паралелно, и последица нашег греха. Нека се на нама самима види да ли је ваистину - Господ посреди нас - не само на речима већ и на делу, тј. нека би полиција сама осведочивши се Господом међу нама одговорила углас „јест и биће“! А после полиције можда се и ова екуменска поплава повуче у православно корито вечноживе Реке душа Божијих. Јер нам је речено „Који љубите Господа, мрзите зло“ (Пс.96,10), а не “мрзите зле”.

Најтужије би било Христоносцима олако се уклонити под првом претњом људском. Тужно би било и изазивати сабраћу своју, без обзира на боју униформе, на дубље срљање у гњев и неправду над нама, стога је неопходно да се, танким и умилним гласићима својим, јагањци додатно убеле могућим потешкоћама, те да не устукну и неутихну певати песме Истине у славу Господу своме, а наспрам притајеног злодуха који је опсео ово место свето Светитеља Саве, наравно, свако по моћима својим. Као што каже Преподобни Исихије презвитер Јерусалимски

„Уколико упаднемо у невољу, очајање и безнадежност треба да чинимо оно што је чинио Давид тј. да изливамо срце своје и мољење своје пред Богом, и да невољу своју пред њим казујемо (ПС.141,3).“

Епилог данашњег (субота 30.10.) забрањеног окупљања је следећи: након пола сата молитвеног појања испред Патријаршије полиција Старог града ме је привела у полицијску станицу, у којој сам провео око два сата, присилно задржан али не и саслушаван. За то време група светосаваца, (која се у међувремену знатно увећала) са Часним крстом испред себе, се, условљена полицијом, повукла преко пута на угао порте Саборне цркве и ту наставила своје молитве Господу. Очигледно је да се полиција, мојим уклањањем од народа, надала да ће се народ сам од себе потом разићи, али, слава Богу, то се није десило, те су верни хришћани и овога пута показали свету овом да само Христа ради месецима прилажу овде ове своје православне антиекуменске трудове. Пошто сам два сата задржан и сам сам се потом придружио овом дивном и храбром хору верних, те отпевавши још неколицину духовних химни у миру се разиђосмо до наредног суботњег (наводно-забрањеног) виђења (субота 6. новембар у 13 часова), када по традицији очекујемо долазак и братије из унутрашњости Србије, као, уосталом и сваке минуле прве суботе у месецу.

Пред Богом сви су досада по својој савести сами себе добровољно давали на овај малени подвиг овде, тако нека и остане. Свако себи нек одреди меру коју ће моћи драговољно Господу Богу одавде од себе приложити. Али пред властима овога евросвета само сам ја организатор и само мене могу приводити и хапсити, остали немају моју сагласност за било какво самоистицање на скуповима које би довело до привођења било кога нашега светосавца. Него као и досад да све буде прво Богу мило, драго и приступачно, а тиме ће таква истрајна благост и људима бити разумљивија ма које боје униформу носили, што је скупа, и основна сврха нашега досадашњег “антирасколничког програма” јединства Цркве Христове ради.

Зaвршићу речима светог Јефрема Сирина:

„У целокупном Светом Писму се прослављају само они који иду уским путем, док се онима који су ступили на простран и широк пут увек предсказују невоље. Оставимо широки пут, који води у пропаст, и ступимо на уски како бисмо, потрудивши се мало овде, царовали у векове векова. Потрудимо се, увек имајући пред очима Онога који ће доћи да суди живима и мртвима. Непрестано држимо у сећању вечни живот, бесконачно Царство, стајање са анђелима, пребивање са Христом“.

Јер стојећи у истини стојимо у загрљају безбројног братољубног Небесног цара који вековима озго хори “не бој се мало стадо Христово јер би воља Оца да вам даде царство”, али, до тада, свагда: “Време је Господу чинити, јер разарају закон његов” (Псал.118, 126).


монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 3:46:21



Светлана Петрушић

ВАТИКАН КАО СВЕТСКА СИЛА

НОВИ КРСТАШКИ РАТ

,,Све што се догодило у источној Европи последњих година не би било могуће без учешћа папе Јована Павла Другог".

Ово је изјавио Михаил Горбачов марта 1992. године.

Римски папа је кренуо у крсташке ратове не да ослободи, већ да покори источно хришћанство. Када су крсташи освајали Константинопољ, центар источног хришћанства купао се у крви. Документи кажу да је римски папа своју моћ ширио мачем и крвљу, баш као што је то чинило Отоманско царство на овим просторима, освајајући Србију.

Спаљене куће, масакри, силовање жена, паљење цркава и пљачка, то је остало од крсташког похода на исток. За римског папу тада, то је била освета Божија над непопустљивим јеретицима. Управо тако, Ватикан је охрабривао и оправдавао злочине и политику католичке усташке Хрватске и Албанаца против православних Срба и у XX веку, и с почетка XXI века. О свему томе, јасно говори писање ватиканских листова и информације са „Радио Ватикана". Као некада римски папа, тако данас Ватикан, Света Столица, благосиља, подржава и храбри злочине над Србима и бомбардовање Србије. Папа је ћутао и 1991. и 1999. године, као и 17. марта 2004. године, када су рушене српске православне хришћанске светиње на Косову и Метохији.

1914. године, папа Пије Десети подржао је ултиматум Беча Србији. Другим речима, подржао је Немачку и Аустроугарску у намери да покори Србију. Све време Првог светског рата папа је нудио добре услуге Немачкој и Аустроугарској, до оног момента када је било очигледно да ће његове заштитнице изгубити рат. Тек онда је захтевао окончање рата, 1917. године.

Света Столица је имала одличне везе и са Лењином. Удружено су радили на уништавању православне цркве и физичком нестајању православних свештеника. Цркве су биле рушене, а свештеници убијани. Католички мисионари преплавили су Русију. Ватикан са папом Пијем Једанаестим, кренуо је у нову, модерну офанзиву на исток. Новоосноване демохришћанске странке, под диригентском палицом Свете Столице, посебно у посткомунистичком периоду, кренуле су у освајање политичке власти. У Србији данас, зато не чуди што је Батић, председник Демохришћанске странке најгласнији у тражењу разбијања државе Србије и Црне Горе и што је најјачи отворени савезник у Србији Милу Ђукановићу.

Споразумом Свете Столице и Мусолинија, дата је подршка фашистичком покрету. Пије Дванаести (1939-1958) дао је благослов Франку у Шпанији и немачком нацизму. Папа Павле Други, као ни претходни поглавари римокатолички, није се покајао нити извинио српском народу за геноцид који је почињен над њим и у Првом и у Другом светском рату. Посебно што су у тим зверствима имали улогу и католички свештеници. Познато је да је папа Јован Павле Други најавио проглашење Алојза Степинца за свеца. Степинац је био заштитник нацистичке Хрватске. Папино нехришћанско понашање је и то, што поред беатификације Степинца, никада није посетио Јасеновац, иако је више пута био у посети Хрватској. Такође, скандалозно је било је понашање овог папе када је одржао мису у манастиру Петрићевац, у време његове посете Босни и Херцеговини. Манастир Петрићевац је био, у време Другог светског рата, место масовног покоља Срба који су починиле усташе. Овај папа никада није коментарисао везу римске курије са мафијом. Веза Ватикана и светске мафије увек је била заташкавана.

Папа Јован Павле Други, а све у правцу јачања католицизма, први је промовисао идеју уједињене католичке Европе.

Озбиљан политички контакт Ватикана и Беле куће направљен је непосредно по окончању Другог светског рата. Створен је савез између Ватикана, Велике Британије и САД-а. Ватикан је одиграо једну срамну улогу, о којој је већ било речи у овој књизи у спасавању усташа и нациста у Другом светском рату.

После сусрета папе и америчког председника Регана до кога је дошло 1982. године - два центра моћи склопила су савез. То је био ђаволски савез. Рушење Берлинског зида је требало симболично да означи ново време. Империјално освајање Истока од стране Запада. То војничко и политичко освајање истока из чистог користољубља, названо борба против тероризма, заустављање хуманитарне катастрофе, заштита људских права и ширење слободе, отвориће пут продору Ватиканско - папског католицизма. Кренуо је нови крсташки рат. То је био поход Свете Столице на Православље. Папа је благословио силу. САД и Велика Британија добиле су папски благослов. НАТО је постао мач Ватикана. То је био савез духовног и световног центра моћи. Академија наука Ватикана направила је студију против наоружавања и Регановог програма названог „Рат звезда". По наређењу папе Павла Другог, ова студија је спаљена. Занимљиво је да је лабуристички лидер Тони Блер прешао у католичку веру. И данас, поред свих скандала који га прате, и војне агресије на Ирак, Тони Блер се и даље одржава на власти.

Док је комунизам био после Другог светског рата, оружје запада против Православне Цркве и националне државе, посебно када су у питању православне државе Русија и Србија након рушења Берлинског зида и нестанка комунистичких режима, секте су убрзо преузеле улогу разбијања и православне вере и Православне Цркве. Такође, ту улогу имају и којекакве тзв. хуманитарне организације и масони. На пример, римокатоличка организација „Свети Еђидио“ преузела је на себе задатак уређења политичког живота на Косову и Метохији и заштиту албанске националне мањине. Емисари „Светог Еђидија“ боравили су често од 1990. године на Косову и Метохији. Све је кренуло од решавања питања школства за Шиптаре и програма по коме ће да уче. Тако су се представници „Светог Еђидија“, одмах после Дејтонског споразума, бацили у озбиљну акцију превазилазећи питање школских програма. Првог септембра 1996. године, Слободан Милошевић потписао је уз њихову асистенцију споразум са Ибрахимом Руговом (албански католик) лидером Шиптара на Косову и Метохији. Споразум се односио на „нормализацију“ школског система. Практично, то је значило да се тадашњи председник Милошевић и писмено одриче државног суверенитета на делу српске територије насељене албанском националном мањином. Не само да је у том понуђеном школском програму било много историјски нетачних података и информација, већ су многе ствари у том програму служиле директном ширењу антисрпске пропаганде и стварању одбојности и мржње код албанске деце према Србији. Као последица тога, наравно, требало је да дође и рушење српске државе. Тај споразум са Руговом потписали су Слободан Милошевић, Горан Перчевић и Ратомир Вицо (хрватске националности).

Ватикан, у интересу ширења своје пропаганде, оснива универзитете и финансира медије. Наравно, у Ватикану постоје и они католички свештеници који се не слажу са оваквом политиком Свете Столице и који су окренути искреној хришћанској љубави према православном свету. Међутим, њихов глас тешко долази до изражаја.

Декан Католичког теолошког института у Загребу предложио је, 1993. године наравно не без знања папе, формирање аутономне „хрватске православне цркве“. То је требало да буде само реализација оне политике коју је Павелић, усташки поглавник, спроводио у време Другог светског рата, уз подршку Ватикана.

Ватикан је подржао сваки раскол у Православној Цркви. Своје акције, Ватикан изводи перфидно и бескрупулозно. Тако, на пример, специјални папин изасланик Франциско Паловинети, упутио је писмо, крајем децембра 1969. године, митрополиту црногорско-приморском, господину Данилу чији се оригинал налази у архиви митрополије, а у коме поред осталог пише:

„Свима је јасно да садашњи народ Црне Горе нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом који ето, може се рећи, потпуно изумире. Нови народ, са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Свети Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства... Свети Отац Папа...вјерујући да ће у вама наићи на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и тај народ поврати и осамостали, као новорођенче Светог Оца Папе. Он је вољан да све жртве поднесе и сва средства за то уложи, па једва чека да се освети Дивни Храм у Титограду и успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у превођењу правој Христовој вјери. У томе Свети Отац Папа рачуна на вашу сарадњу... уз загарантовану дискрецију."

У новом светском поретку и глобализацији света, Ватикан је заиста постао авангарда - зла. Папа Павле Други јавно се бори против абортуса, а практично обезвређује живот човека. За Свету Столицу постоји селективно право на живот. Света Столица је пригрлила царство земаљско и тиме се определила. Данас је Ватикан најмоћнија финансијска организација. Као партнери у ширењу глобализације света, и Вашингтон и ЦИА и Света Столица имају исти став по питању људске побуне. Они сматрају да на сваком месту побуна мора бити угушена, како ништа не би измакло контроли и заустављању њиховог плана. За разлику од католичке Пољске, некадашњој Југославији наметнут је распад у крви, и то није случајно. После свих ратова, католички простор се ширио и постајао етнички очишћен од Срба. Посебно је то било изражено од 1941-1945. године и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, као и у рату од 1991-1995. То се догодило и након НАТО бомбардовања на југу Србије Косову и Метохији. После сваког злочина над Србима, Ватикан би очинском љубављу и раширених руку пригрлио злочиначки државни апарат Хрватске. Данас се посебно инсистира на поништавању Дејтонског споразума и уништењу Републике Српске и поновном стварању унитарне БиХ. Разлог је следећи: једино самостална Република Српска може да сачува себе, српски народ и своју територију. Уколико би РС била у унитарној БиХ, у некој следећој „Олуји" хрватских бојовника, нестало би и Републике Српске и српског народа на простору БиХ.

Сада, после завршеног ђаволског посла, папа и Света Столица покушавају променом реторике да се дипломатским путем приближе Српској православној цркви и Београду. То зову ширењем екуменизма. То је смртоносни загрљај римске цркве. Римокатоличку цркву многи сматрају светским диктатором и тихим тиранином.

Римокатоличка јерархија данас на Косову и Метохији води активну кампању негирања историјских чињеница. Римокатоличка црква на Косову и Метохији шири пропаганду да су православни Срби дошљаци на Косову и Метохији, а да су српске цркве и манастири у ствари римокатолички. Ова пропаганда је и разлог што се често данас чује, чак и од стране УНИЦЕФ-а, да су уништене хришћанске светиње или византијске светиње, а не како јесте, српске православне светиње. Затире се чак и реч српско. Наравно, то је још један вид геноцида, духовног геноцида под командном палицом Свете Столице и Ватикана.

Папа Бедедикт XVI поручио је да ,,мора увек бити јасно да једна Света католичка и апостолска универзална црква није сестра, него мајка свим црквама".

Западна штампа објавила је да је Рацингер био припадник Хитлерове омладине.

Извор: Светлана Петрушић, ,,Косово и Метохија од државе до логора: Како победити глобализам“, Хвосно, Исток: ДК ,,Свети Сава“; Косовска Митровица; Градска библиотека ,,Вук Караџић“; Чачак: Прва српска издавачка комуна ,,ДИС“; Никшић: ,,Вишњић-Подуровић“, 2005.

Приредио за сајт ,,Борба за веру“ Радоман Светковић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 5:53:00



» OPUS DEI «
- НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА -





Ињасио Лојола
Први Генерал и оснивач Реда > Opus Dei<


Ред језуита познат је и као Друштво Исусоваца и на њиховом амблему се налазе слова ИХС и негују култ Сунца.

То је милитантна организација у оквиру римоцентричне папске "цркве", устројена као војска са чиновима.
Главни у Реду је Генерал и он је заправо Црни Папа, стварни владар Ватикана.



Први Генерал и оснивач Реда је шпански свештеник Ињасио Лојола, који је 1534. за време владавине Папе Павла III сматрао да се против јереси (све већег броја присталица протестантизма) "црква" мора борити прикривеним и насилним методама.



Франсис Борџија

Познати "Илумбрадос" језуита био је и злогласни Франсис Борџија. Језуити су пуно постили тако да су им лица била испијена. Да ли су то чинили зато да им се оцртава лобања, њихов заштитни знак?




Иако многи и данас верују да су они само део римокатоличке цркве са својим специфичним учењем, њихова историјска улога је далеко мрачнија и многим људима непозната.
Лојола је иначе и оснивач првих Илумината (Илумбрадоса).



ТАЈНА ЗАКЛЕТВА УЗ КАМУ

Језуите посебно повезује њихова специфична заклетва коју мора да положи сваки језуитски искушеник када ступа у одређени чин.
Он тада клечи на црвеном крсту пред надређеним у Реду.
Испред њега су две заставе: позната жуто-бела застава папства и црна застава која има каму са две оштрице и црвени крст изнад лобање са две укрштене кости.
То је застава језуитског реда, тврди Алберто Ривера.

Приликом полагања заклетве надређени даје новом искушенику мали црни крст са распећем који искушеник мора да притисне на своје срце и тада му надређени пружа каму. Искушеник прихвата оштрицу каме и притиска врх у правцу свог срца. Надређени му тада, држећи дршку каме, говори следеће речи:

"Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе."

(Значи ли ово спремност ученика да постане највећи "јеретик", међу највећим јеретицима-Јеврејима, али и највећим фарисејима. Занимљиво је овде додати и да данашњи Мосад, који су основали циниоисти, има мото: "Путем преваре ти ћеш ратовати". Тактика коју Израел тако примењује су такозвана "фалсе флаг" операције. Тако је Мосад стајао иза бројних терористичких напада које су одмах вешто приписване некој другој страни, углавном исламским терористима. Један такав напад је, по многима, и рушење кула СТЦ-а у Њујорку.)
Исту тактику политичког обмањивања примењују данашњи неоконзервативци (следбеници циониста), који се називају Јеврејима, а заправо су пореклом Хазари који мрзе Русију (која се проширила на рачун њихове уништене Хазарије). Занимљиво је и што је по тврдњама неких историчара холокауст и слање баш ових "Јевреја" у концентрационе логоре, спречило њихову потпуну националну и верску асимилацију, те су након Другог светског рата национално још више хомогенизовани и тако у великм броју (немајући више где) пресељени у Израел. Наравно, богаташка елита није ни искусила конц-логоре и није имала потребе да тражи уточиште у древној Јудеји, са којом већина никакве везе и није имала. Али ту је сада ционистичка војска од милион резервиста и њени генерали.)

Погледајмо даље заклетву:

"Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе међу народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш ономе за кога би могао бити повезан.
Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва средства".

(Занимљиво је овде подсетити се дешавања у бившој Југославији 1989. где су "из чиста мира" настајали етнички сукоби међу народима и верама и увек исто захтевање "независне државе". Нису се сви ови захтеви догодили ођедном већ сукцесивно, тако да је "независно Косово" остављено за пред крај. Сам крај је резервисан за Војводину и Санџак. Данас је практично свака земља бивше СФРЈ постала "независна или неовисна" и "демократска" , а заправо под протекторатом глобалне олигархије и управу локалних тајкуна (мафијашког типа) углавном криминалног карактера. Под протекторатом је и "независна дежела" Словенија која је већ увучена у ЕУ (такозвани Четврти Рајх).

"Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да будеш 'сав пртљаг свим људима' за добро папе, чије смо слуге до своје смрти.

Примио си све инструкције пре него си посто искушеник, и служио си као помоћник, исповедник и свештеник, али ниси био окружен са свим неопходним да би командовао армијом Лојоле у служби папе. Мораш служити одговарајуће време као средсво и извршилац наређење својих надређених. Нико овде не може командовати ко није себе благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни један човек не може бити спасен…"


ТАЈНА МИСИЈА У ЗНАКУ СУНЦА?

О тајној мисији језуита у круцијалним догађајима који су претходили Првом и Другом светском рату буквално сликовито сведочење може се видети у стрипу издавача Џ.Чика. Он је стрип направио на основу истините исповести одбеглог језуите, др Алберта Ривере. Неки се могу бесплатно преузети овде.

Напоменимо само укратко да су по сведочењу др Ривере њему пренета нека знања и информације које су биле најчуваније тајна Ватикана и које се у историјским књигама нису помињале. Његов главни учитељ је био немачки језуита кардинал Августин Беа, конфесор папе Пија XИИ и председавајући Римокатоличког Екуменског Покрета. Једна од тајни коју је он "одао" свом ученику Ривери је језуитско прикривено учешће у стварању две паклене идеологије: са једне стране то је био немачки нацизам (као и претходно фашизам у Италији који је забранио све друге конфесије осим римокатличке), а са друге атеистички комунизам, како би се збацио са власти највећи заштитник источне ортодоксне цркве- руски цар. Ако је циљ био да се у међусобном сукобу физички уништи што више јеретика, задатак је успешно обављен. У Другом светском рату, где су сукобљени "верници " и "неверници" , поред великог броја убијених Јевреја (данас се настоји извршити ревизија о тачном броју), страдало је и два милиона Немаца (највише протестаната) и 20 милиона Руса (православаца) и нешто мање других јеретика (Енглеза) и пагана (Цигана). Ту су, наравно и Срби.

Зато Ривера каже да су у праву сви они протестанти који су тврдили да је католичка црква "Мајка проституције и гнусности на Земљи", те да Јованово Откривење (глава 17) не описује древни Вавилон, већ садашњи Ватикан.

У књизи светог Августина "Божији град" из 420. године у оригиналу написаном на латинском језику каже се да је папа одређен да ВЛАДА СВЕТОМ. Ово је из каснијих преписа и превода намењених јавности намерно избачено. Тако у оригиналу наводно пише следеће: "ОН (папа) је Сунце, владар Универзума. Месец (владар Земље) одражава његов сјај. Земља - то су СВИ људи који се клањају пред њим."

У време Августина папа је називан "само" Бискупом Рима.

Ривера још додаје да Сатана седи управо у самом врху Ватикана, те да је највише био шокиран када је на руци једног шпанског језуите високог ранга видео прстен са масонским обележјем и када је сазнао да је исти био и члан шпанске комунистичке партије. Такође је сазнао да је језуита Генерал у блиским везама са Илуминатима у Лондону (да ли су то били њихови банкари Ротшилди?)

Ривера открива и да неки свештеници језуити са напором прихватају ове лажи немајући другог излаза осим ове службе.

Занимљив је и Риверин опис крсташког похода (почео 1096.) на Јевреје (Јудејце) који су живели у изгнанству у Европи. Тада су побијене читаве јеврејске насеобине, док су жене масовно силоване. Њихова тако рођена деца, без очева, била су крштена као римокатолици, да би онда када су одрасла силом натерана да иду на ходочашће у Јерусалим. Тамо су, међутим, на превару продата Арапима као робље у замену за злато.

Подсетимо да су управо језуити творци усташког покрета у Хрватској 1941. као и вероватни идеолошки творци косовског отцепљења од Србије. Новинар и публициста Грег Сзyмански тврди да скреценица УЦК (Усхтриа Цлириматаре Косовес) заправо знаци "Устасха оф Цроатиа оператинг ин Косово"

Књига "Опус Деи" др. Смиље Аврамов документовано и детаљно разоткрива многе лажи католичке цркве.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 5:54:41



Ево неких интересантних делова књиге "Opus Dei" проф.др.Смиље Аврамов ...


» OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА
Проф. Др Смиља Аврамов



Стр. 27:

Да би обезбедио апсолутну власт , Рим је прибегао фалсификовању докумената под називом «Donatio Constantini» по коме је, наводно, цар Константин доделио папи поседе заједно са императорски знамењем.
У фалсификованом документу се наводи: «Ми наређујемо и прописујемо да Силвестер и његови наследници управљају над четири главна провинцијска седишта: Антиохијом, Александријом, Константинопољем и Јерусалимом, као и над свим црквама Божјим у целом свету».
Његова аутентичност коначно је оспорена на сабору у Базелу 1433., када је због злоупотребе Рима религиозни револт унутар римокатоличке цркве достигао врхунац. И поред тога што је фалсификат доказан, Рим није одустао од својих амбиција.


Стр. 32:

Аустро-угарска царевина оцењена је од Св. Столице као најпоузданији савезник римокатоличанства против малих националних држава.
Папа је истовремено повео борбу против масонерије, јер су се преносиле вести да је пад папске државе део масонске завере. Борба двеју транснационалних организација, папства и масонерије, има своју подужу историју; отпочела је одмах након институционализације масонског покрета 1717. Папа Климент XII својом булом «In Eminenti» из 1738. осудио је «перверзно удруживање» масона, а чланови масонских ложа у ватиканској држави били су изложени прогону. И папа Лео XIII у енциклици «Humanum Genus» из 1884., изрекао је натежу осуду масонерије због њеног инсистирања на секуларизацији школског система и строгој одвојености цркве и државе.

На хоризонту Ватикана појавили су се нови непријатељи. Две енциклике папе Леона XIII «Quod Apostolici Muneris» из 1878. и «Rerum Novarum» из 1891. посвећене су борби против комунизма који је папа назвао «највећим злом свих времена».

Папа Пије X подржао је ултиматум Беча Србији и изразио наду да ће Аустроугарска ићи до краја у обрачуну са Србијом. Зажалио је што је Аустрија пропустила да на време «егземларно казни свог опасног подунавског суседа».

Римокатолицизам је био значајан интрумент Централних сила. Пресудну улогу имале су банкарске ватиканско-немачке везе, реко којих је највећим делом и финансиран рат. Не изненађује да је Ватикан доживео пораз Аустро-угарске као свој сопствени, али се ни тад није предавао. Био је одлучан противник формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.


Стр. 34:

Звучи невероватно да је Св. Столица дочекала Октобарску револуцију и бољшевички систем у Русији као своју нову шансу. Још у првим данима револуције Ватикан је успоставио тајне везе са Лењином, за кога је религија била прагматички фактор. Уз његову сагласност у Русију је ушло на стотине мисионара.

Писмени споразум између Св. Столице и СССР закључен 12. марта 1922., значио је «de facto» признање бољшевичке владе.
Дан пре потписивања овог споразума совјетска влада пружила је Ватикану низ концесија једностраним актом. Тајним меморандумом оформљен је финансијски конзорцијум, који је реализован преко «Немачке источне банке AG» у Берлину.
Крајем марта 1922. Римска курија обезбедила је 1.500.000 лира помоћи СССР, а католичка америчка организација «ARA» додатно милион $. Мисионари језуитског реда организовали су у Москви кухиње и дневно делили 40.000 топлих оброка. На улазима су стајале велике табле са натписом:

Католическаь Миссиь Помощи в России
Римскии папа = Русском народу

Почетком 1922. Ватикан је упутио писмо Друштву народа, захтевајући да се становишту пружи помоћ а већ септембра 1924. у русију је стигла нова група мисионара. По забелешкама сестре Лава Троцког, објављеним након смрти В.И. Лењина 1924., Лењин се определио за успоставање дипломатских односа са Ватиканом али га је у томе спречила смрт. У односу на религију, Лењинов период остаће забележен као најапсурднија појава. На хиљаде православних свештеника је убијено, на стотине цркава уништено, а истовремено дате су посебне бенефиције Римокатоличкој цркви.

Свој религиозно мисионарски рад, у ствари прозелитски, Ватикан је прикривао хуманитарном акцијом. Те везе двеју политичких и идеолошких супротстављених страна трајале су до 08. априла 1929., када је на иницијативу Стаљина усвојен закон којим је забрањено удруживање верника и рад верских организација. Ватикан је био принуђен да повуче своје мисионаре из СССР, али ни тада није дигао руке од њега.
У Риму је 1929 основан институт «Russicum» са задатком да образује свештенике за «специфичне» мисије у СССР и да их упути тамо када за то дође време. Доласком Горбачова на власт мисионари из «Russicum» кренули су у акцију.

Суочена са новим геополитичким окружењем Св. Столица је била принђена да из темеља мења стратегију. Креатор нове политике био је папа Пие XI. Према замислима папе у новим условима ослонац обнове католичке државе не треба тражити у државама него у католичким масама. На иницијативу Пиа XI у западноевропскм државама дошло је до стварања политичких, хришћанско демократских странака, које постају нов канал за инфилтрацију Ватикана у политички живот појдиних држава. Нешто касније, такође на иницијативу Пиа XI, доћи ће до формирања католичких покрета на најширој основи који делују и данас.

Дипломатска активност Ватикана била је концентрисана на пораженим джавама, којима је папа понудио своје услуге.
Са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца званични преговори отпочели су 1925. године али је исход био трагичан.

Први нацрт конкрората жестоко је напао вођа хрватске опозиције у Народној скупштини Стјепан Радић , уз образложење да «не одговара интересима хрватског народа». Уследила је организована кампања против Београда, напад на југословенску организацију «СОКОЛ». Преговори су прекинути; обновљени су на иницијативу краља Александра 1933. Окончани су после убиства краља; текст Конкордата потписан је 25.јула 1935. године, а 5. новембра 1936. достављен на ратификацију Народној скупштини.

Међутим, Св. Архијерејски сабор Српске праволавне цркве изјаснио се против нацрта, уз образложење да нарушава равноправност цркава, да Римокатоличкој цркви признаје привилегован статус, како имају само државне религије. До ратификације Конкордата није дошло. Односи Ватикана и Београда су се заоштрили, а затим су пренети и на национални терен, што је имало фаталне последице по српско становништво у Хрватској 1941 године.

У међувремену, изненада, под мистериозним околностима, умро је Паријарх српски господин Варнава +.



Стр. 38:

Све до успостављања система конклава као колегијалног изборног тела, римски бискупи именовали су своје наследнике, а потврђивао их је император. Настојећи да избор резервише искључиво за цркву, папа Никола II издао је 1061. изборни декрет по коме папу бирају кардинали независно од држава. Међутим, тај систем почео је да функционише тек у XIII веку.

Ватикан је и моћна економска сила, укључена у светске економске и финансијске токове. За тај сектор делатности установљена је посебна администрација. Ватикан је акумулирао своје богатство кроз векове путем поклона владара, системом пореза и такса, прихода са огромних поседа у власништву цркве. Након нестанка папске државе, папа је дошао до закључка да духовну моћ може обезбедити само финансијском независношћу. Идеју папе Леона XIIII да некадашњу територијалну власт надомести «менаџментом» у сфери економије и финансија, прихватио је и даље разрадио његов наследник папа Пие XI. Ту леже корени савременог банкарског система Ватикана, који је у току 100 година израстао у моћног финансијског гиганта, који само у Италији покрива готово половину финансијског тржишта. Данас је тешко пронаћи индустријску грану у којој није инвестиран ватикански капитал; заступан је у телекомуникацијама, у металургији, прехрамбеној индустрији, туризму, робним кућама, изградњи стамбених насеља, хидроцентрала, метроа итд, па чак и у «Riviera Casino» у Сан Рему.


Стр. 39:

Ватикански капитал инвестиран је не само у Италији, него широм света, на свим континентима. Налази се, на пример, у америчким компанијама «American Anaconda Copper Company», «Sinclair Oil Company», «Ciffic Gas and Electric», «Denver Joint Stok Land Bank» итд.
Ватикан је акционар са значајним улозима, понегде преовлађујућим, у низу банака на територији Италије и ван ње, нпр.: «Banco di Roma», «Banco di Santo Spirito», «Banco Cattolica del Veneto» итд.

Не сме се испустити из вида да су и издаци Ватикана огромни.Ватикан има и неколико каритативних организација, које делују на планетарном нивоу, као што је нпр.: «Caritas internationalis», «Misereor» итд.


2. НОВЕ ИНИЦИЈАТИВЕ


Стр. 41:

Између два светска рата Ватикан је био на страни нацизма и фашизма. Наследник Пиа XI, Пие XII (1939-1958) подарио је свој «очински благослов» Франку 02.04.1939. Одобрио је агресију Италије на Етиопију и Италије на Албанију 1939. Подржао немачку инвазију Чехословачке, поздравио је проглашење «независне Словачке». «Програм мира» који је лансирао Пие XII 1939. садржаво је отворен напад на «версајски диктат» и био снажно антируски обојен. Те две одрднице нашле су своје мсто у енциклици «Summi Pontificatus» од 27. октобра 1939. година.

Св. Столица заложила је сав свој ауторитет да спречи улазак САД у рат против сила осовине.
После пада Стаљинграда дипломатски напора ишли су у двоструком правцу: с једне стране, да се ублаже захтеве САД и Британије о безусловној капитулацији сила осовине, и да се, са друге стране, припреми терен за формирање антикомунистичког фронта.

Стр. 42:

Њујоршки надбискуп Франсис Спелман је водио детаљне разговоре у Ваткану од 18. фебруара до 3. марта 1943. о будућности Европе у целини. У разовору је разматрано и питање спасавања «Независне државе Хрватске», како би се обезбедила чврста позиција католичанства према Истоку. На протестну ноту краљевске владе Југославије у Лондону, Министарство иностраних послова САД дало је уверавања влади да је у питању приватна посета. Међутим, Ваткан се свесрдно ангажовао на спасавању усташа, да би у датом тренутку, почетком хладног рата, усташку политику вешто укључио у антикомунистички покрет Запада. Павелић, један од највећих ратних злочинаца XX века , са 500 католичких свештеника напустио је Хрватску и «пацовским каналима» стигао у Рим, где му је пружен први азил у зидинама Ватикана. Умро је 26. децембра 1954. у Мадриду, након што је примио «свето причешће и лични благослов” папе Пиа XII.

У оба светска рата Ватикан ће се наћи на страни поражених, али тиме није умањена његова борбеност.


Стр. 43:

Пратећи рађање антиколонијалног покрета у земљама Трећег света, Пие XII је већ фебруара 1946. именовао 2/3 кардинала из различитих земаља света, а 1953. повећао је тај број са још 24. Италијани, који су донедавно доминирали Колегијумом сада су чинили мање од 1/3 укупног броја.

Прве идеје о потреби уједињења западне Европе потекле су од Пиа XII. О томе је водио дуге разговоре са Фрајнхарном фон Ваицекером, који је све до капитулације Немачке 1945. био њен амбасадор при Св. Столици. У Италији је нашао снажан ослонац у Демохришћанској странци на челу са Де Гасперијем, у Француској у Народно-републиканском покрету, иза кога је у целости стајао Ватикан.

И поред непобитних историјских чињеница о сарадњи са Силама осовине, папа Пие XII у енциклици «Sacra Vergente Anno» од 07.07.1952. покушао је да убеди свет како Св. Столица није била на страни ниједне ратујуће стране.
Није никаква случјност да је уовор о Европској економској заједници потписан у «вечном граду» Риму 25.03.1957. уз благослов папе Пиа XII.


Стр. 47:

Карол Војтила, Краковски надбискуп, до тада непознат ширем кругу римокатоличког клера запажен је по његовом борбеном ставу и супротстављању реформској струји. За Војтилу црква је «чувар Божје истине». На захтев реформске групе да се отвори дијалог са некатолицима, Карол Војтила и остали пољски бискупи одговорили су позитивно, али под условом, да дијалог буде успостављен тек након што се изричито призна да је црква, истина део друштва, али изнад њега.

Папа Јован XXIII умро је 03.06.1963. не дочекавши исход реформе цркве којој је посветио сав свој ћивот. Наследио га је кардинал милански Монтини који је на дан свог избора 31.06.1963. узео име Павлом VI.
Помно је пратио излагање Војтиле и примио га у «приватну» посету 30.11.1964, а тек 13.12.1965. примио је пољског кардинала Вишинског. Папа Павле VI био је био дубоко разочаран пољским црквеним великодостоницима.

Стр. 51:

Укинута је анатема из 1954. у виду заједничке изјаве папе Павла VI и цариградског патријарха Антигоре, која је истовремено прочитана у Риму и Цариграду.

Председник синода РПЦ изван Русије, митрополит Филарет, изразио је први протест «због самовољног скидања анатеме» и назвао је тај чин «компромитованим јединством». Рим се није покајао ни за једну своју грешку.
Ако је судити по чланку који се појавио у «Гласнику» СПЦ 1965., СПЦ је имала резерисан став према помрењу. У чланку се наглашава да је СПЦ са радошћу примила акт помирења. «После 9 векова издвојености и потпуне отуђености једне цркве од друге, у овом времену оне пружају руке једна другој одлучујући да од сада иду стазом јединства... Ми имамо заједничко порекло, истог Господа који је глава Цркве». Али се затим додаје да је јединство везано за питање унутрашње обнове Римокатоличке цркве, те да је метод дијалог пут који води коначном решењу.

Избор новог папе у условима непревазиђених подела унутар кардиналског колегијума није био лак. По први пут унутар изборне процедуре на захтев америчких бискупа објављене су неформалне консултације. У њима је учествовао и један број лаика. У штампи су са појавила различита имена кардинала који би могли бити кандидати за папу. Међу њима било је и име Карола Војтиле, али и кардинала Албина Лучијана, који је у трећем кругу гласања у конклави изабран за папу 26.08.1978.. Спојио је у свом имену имена двају претходних папа Јована XXIII и Павла VI, да би симболично исказао своје везивање за политику својих претходника.


Стр. 52:

Ступио је на папски трон под називом Јован Павле I . То је први папа у историји римокатоличанства који је устоличен без традиционалног крунидбеног церемонилала. На папском трону остао је само 33 дана. Умро је изненада и сахрањен је без аутопсије. У јавности је широко прихваћена теза да се радило о убиству, тј. тровању. Поводом смрти папе Јована Павла I помињу се личности из италијанске мафије, али и везе појединих кардинала са масонском ложом «П-2». Његова смрт остала је мистерија до данашњег дана.



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 5:56:08



3. ПЛАНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА ПАПЕ ЈОВАНА ПАВЛА II


Стр. 58:

Историјат тајних контаката између Ватикана и Вашингтона описао је врло детаљно Лофтус, високи службеник америчког Министарства правде, и сам учесник у тој игри. По његовим речима одмах по окончању Другог светског рата оформљен је «Ватиканско-британско-амерички антикомнистички конзорцијум» који је окупио најокорелије ратне злочинце Осовинских сила и њихових сателита и трансформисао их у «борца за слободу», у нове крсташке ратника. Директор CIA Ален Далс упутио је Вилијама Кејсија у Лондон како би потпомогао функционисање «пацовских канала». САД су оформиле посебну службу (МИ-6), утврдиле посебну квоту за улазак тих лица у земљу, која су одмах по уласку била додељена Пентагону и CIA. Писац даље наводи да је папа Пие XII са својим сарадницима «координирао најтајнијом и најсрамнијом операцијом у историји Ватикана... Британци су оформили посебну масонску ложу међу емигрантима, у коју су били укључени најеминентнији лидери Балкана». За избегле усташе изграђени су војни и терористички центри. «Отац Крунослав Драгановић, секретар братства Св. Јеронима у Риму» био је хрватски представник у «Intermariumu» . Тако се називала група која је руководила операцијом на линији Рим-Лондон-Вашингтон, а на њеном челу је био Словенац Миха Клек, бивши члан југословнске краљевске владе у Лондону.

Доласком Регана у Белу кућу, Кејси је именован за директора CIA.Ништа мање значајну улогу није имао ни генерал Верон Волтерс дугогодишњи заменик CIA, који је школован на језуитском универзитету.Кејси је упоставио лични контакт са Јованом Павлом II после његове прве посете Варшави. Од тада до распада Источног блока одржавали су интензиван контакт, а састајали су се најмање двапут годишње. Односи су неговани и проширивани на друге личности и институције у САД.


Стр. 66:

У Римској курији путовања Јована Павла II и његов стил комуникацирања са јавношћу, наишла су на оштра реаговања, ....да не доликује «викару Исуса Христа». Папа је хладно прелазио преко свих критика које су му упућиване. Главни ослонац у том амбициозном задатку биле су милитантне католичке организације, у првом реду «Opus Dei».

Спорадични неуспеци, објективно гледано, не могу засенити успехе које је извојевао Јован Павле II. Унео је динамику у политику Ватикана, какву није забележила ова институција у последњих неколк векова. После сваке његове посете мењали су се односи између Ватикана и односне земље и подизана је улога Римокатоличке цркве у тој земљи. Успостављањем дипломатских односа ширена је мрежа католичких организација, именовани су бискупи и надбискупи без сагласности влада. Са становишта римокатолчке цркве највећи успех,несумљиво представља успоставање дипломатских односа са САД, протестантским земљама северне Европе и са бившим социјалистичким земљама.



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 5:56:52



II ДЕО
ПОЈАВА И ЕВОЛУЦИЈА «OPUS DEI»


1.КАТОЛИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У СИСТЕМУ ЦРКВЕ


Стр. 72:

Ред је основао «велики мајстор фра Герард» 1080., у време Првог крсташког рата.
Историчар Ернле Бредфорд наводи да су битке које су водили крсташи биле «тако крволочне и окрутне, да је тешко поверовати да су феудални владари и њихови следбеници имали и минимални концепт о вери у чије су име предузимане експедицје». Позиције Источне цркве у односу на «ослобођење светих места», биле су другачије. Агресивни, полуварварски народи са севера нису могли да схвате префињен и софистицирани закон византије, закључује Бредфорд.

Крсташки ратови, које Вил Дуран убраја у највећу средњовековну драму, нису успели. Јерусалим и друга света места пали су у руке муслимана. Они који су преживели масакр, кренули су ка Кипру и Родосу. Уз помоћ европских владара основали су верске заједнице са латинским обредом и ритуалом,,, мћну поморску силу и развили трговину. Када су Турци поново освојили острво 1522., прогнани витезови прешли су на острво Малту, које им је уступио хабзбуршки император Карло V као «суверени посед Малтешких витезова».

Стр. 73:

«Велики мајстор» коме је Св. Столица доделила 1620, титулу «принца» представао је значајну политичку личност у служби вере. Папа Леон XIII обновио је ред «витезова од Малте» 1879. и именовао италијана фра. Ческија за великог мајстора са седиштем организације у Риму.

Званична титула «великог мајстора» гласи: «Dei gratia Sacrae Domus Hospitalis Sancti Johannis Hierosolymitani et Militaris Ordinis Sancti Sepulchre Dominici Magister hummilis paupermque Jesu Christi Custos».

Значајне личности политичког живота биле су чланови овог реда, као нпр. председник САД Џон Кенеди, канцелар Немачке Аденауер, бивши директор CIA Кејси, Алдо Моро, итд. Данас су чланови водеће личности НАТО и EU.


Стр. 75:

Католичка акција наишла је у Хрватској и Словенији на плодан терен, јер су ту постојале католичке организације још из времена Аустро-угарске. Године 1903. основана је «Хрватска стража», 1907. «Домагој» - катлички академски клуб, 1909. «Хрватски католички ђачки савјет», 1921. «Орлови» - гимнастичка организација. Након распуштања «Орлова» и «Домагоја» 1929., већ следеће 1930. појавили су се поново «Орлови», али под именом «Крижари». По наређењу Римске курије, све ове организације требало је да буду обједињене «Католичком акцијом», којом је руководио загребачки надбискуп Бауер и његов коадјуртор Алојзије Степинац. Проглашењем НДХ чланови «Католичке акције», у то време већ 73.000 чланова, уз неколико часних изузетака, пришли су усташком покрету, учествујући у геноциду над Српским народом.

Све организацијеобухваћене «Католичком акцијом» у Хрватској, по одлуци надбискупа Алојзија Степинца, распуштене су 01.07.1945., након што је социјалистичка влада упутила захтев Степинцу да достави спискове чланова. Да би избегао расустио их је. Једино је и надаље остала у животу католичка организација «Caritas». Међутим, «Крижари» су после бекства из земље 1945., наставили орбу у иностранству, потпомогнути од стране Запада у борби против бољшевизма . Финансирани су од стране Рима и на њиховом челу налазио се секретар братства Св. Јеронима Крунослав Драгановић. По наводима Марка Лофтуса, Драгановић је организовао шпијунски центар у Трсту 1945. и прва група «Крижара», наоружана британским оружјем, убачена је у Југославију исте године. Западне обавештајне службе познавале су Драгановића као «златног свештеника», који је контролисао велик део покраденог богатства из Југославије. «У хистерији ране фазе хладног рата Ватикан је гледао на Хрватску као свој бастион на Балкану». Као лидер «Крижара» Драгановић је «одржавао изварендан контакт са својим снагама у Хрватској и имао је подршку католичке цркве». У Словенији духовни вођа «Крижара» био је бискуп Грегор Рожман. Драгановић, наводи даље Лофтус, «био је у центру ватиканске шпиунске мреже за више од три деценије и у најтешњој вези са папом Пие XII и Павлом VI. Сарађивао је са западним обавештајним службама у различитим осетљивим операцијама».

Стр. 76:

Врато се у Југославију1967., а на конференцији за штампу која је одржана у Сарајеву 15.11. исте године, изјавио је да се на тај корак одлучио «промишљено и слободно». Његов повратак био је део споразума између Ватикана и Броза. Постоје тајне, закључује Лофтус, «које је Тито понео у гроб».

Стр. 77:

Покрет «Фоколари» према званичној верзији основала је студенткиња философије у Тренту (Италија) Силвија Лубић крајем 1943., у време када се Италија нашла под ударима савезничког бомбардовања. Није се замонашила, али је променила име у Киара, што у слободном преводу значи ведрина или бистрина. Званично покрет је у Ватикану регистрован под именом «L' Opera di Maria» (Дело Маријино).

Покрет је стекао легитимитет потврдом Римске курије 01.05.1947. и укључен је у ширу акцију борба против атеизма.
У теолошком смислу суштина покрета своди се на «мистично тело Марјино» и на поставку «Богородичин аспект цркве претходио Петровском». Иако је приписана Киари, та идеја није њена; насала је и разрађена у римској курији као кооснова екуменског процеса.

Стр. 78:

Екуменизам је друга област у којој је био ангажован покрет «Фоколари» . Папа Јован XXIII позвао је Киару на разговор и поверио јој задатак да се укључи у екуменски дијалог. Већ 1968. «Фоколари» су у заједници са немачким лутеранима формирали у близини Аусбурга «Centro Ecumenico di vita», који је постао место сусрета различитих конфесија, укључујући и муслимане, па чак и атеисте; посебна пажња посвећена је православнима. Да би се учврстили и прошири контакти са православнима на свим нивоима, основан је у Регенсбургу (Немачка) центар за културну размену са православним земљама, који је испољио изузетну активност у доба распада Источног блока и у рату против Југославије.
Седиште му је у близини Рима.

Стр. 79:

Током агоније Источног блока и кризе у Југославији касних 80-тих «Фоколари» су испољили вишеструку активност.
Падом Берлинског зида покрет «Фоколари» је проширен на све земље Источне Европе.
Септембра 1998. Киара је примила престижну награду UNESCO. Посебно признање добила је од Европског парламента «за одбрану права човека», што само по себи указује на тесне везе и утицај који Ватикан има у овим телима.

«Il cammino neocatecumenale« (Пут новог крштења) основао је у Шпанији 1964. шпански артиста Кико Аргуело, иза кога је стајао мадридски надбискуп Казиморо Марчело. Седиште окрета премештено је у Рим 1968., али га Римска курија није прихватила.

Стр. 80:

Римска курија није могла да успостави контролу, па чак ни доћи до текстова које је Аргуело компоновао, јер је овај покрет био строго тајне природе.

Још крајем 1970. Аргуело је успоставио најтешњу сарадњу са тадашњим бискупом Кракова Каролом Војтилом, будућим папом. Отуда не изненађује што је покрет доживео свој процват у време понтификата папе Јована Павла II, иако је и то време Римска курија имала негативан став у односу на њега.

Стр. 81:

У Римској курији дошло је до оштрог реаговања, с обзиром на то да покрет није био канонски озакоњен. Игноришући став Курије, септембра 1990. у писму Кику Аргуелу, мимо свих канона, Јован Павле II признао је покрет као «ваљан правац за формирање одраслих католика у савременом свету», што јепојачало затегнутост између папе и Курије.

«Communione e liberazione» (Заједница и ослобођење) имао је од свог конституисања изразито политички карактер. Основао га је Дон Луиђи Ђусани 1964/65., професор догматске теологије и источне теологије на Католичком универзитету у Милану.

Стр. 82:

Политичка димензија организације тесно је повезана са основном мисијом цркве, тј. Евангелизацијом. Хришћанство мора бити уткано у сваки вид живота, наглашавао је Ђусани.

Покрет је прихваћен од стране Римске курије и 11.02.1982. подигнут је на ранг понтификалног удружења. Нешто касније стекао је консултативни статус при Економско-социјалном савету UN.

«La comunita di Sant Egidio» (Заједница Св. Еђидија) произишла је из дијалога, који су касних 60-тих година 20. века водиле мале скупине интелектуалаца једном напуштеном манастиру на периферији Рима, годинама од руководсвом једне харизматичне личности, угладног професора историје на универзитету у Риму Андреа Рикардија.

Света столица прихватила је групу и 1986. озваничила је као «Међународно удружење лаика».Манастир у коме су се сатајали обновљен је средствима италијанске владе и постао званично седиште удружења.

Приликом пријема руководећег тима удружења, 17.09.1986. , папа Јован Павле II је указао на потребу да уз рад са сиромашним, посебно са имигрантима, уследе екуменски сусрети и међурелигијски дијалог.

Поступајући у духу добијених директива, удружење је организовало 1987. сусрете у Риму, Варшави, Барију, на Малти, итд. Да се ту није расправљало о теолошким проблемима, него политичким, најбоље сведочи листа учесника, међу којима су били и генерал Јарузелски, Бутрос Гали, итд.

Стр. 83:

Организован је и сусрет хрватског надбискупа са једним српским владиком. Италијанска штампа је забележила да је државни секретар за спољне послове САД госпођа Медлин Олбрајт, приликом својих посета у Риму проводила више времена у седишту «Св. Еђидија», него у Квириналу.

Представници «Св. Еђидија» наћи ће се, «случајно» 1996. на тлу КиМ, где су основали свиј центар. Под њиховим покровитељством председник Слободан Милошевић потписао је 01.09.1996. године Споразум са Ибрахимом Руговом, о «нормализацији» школског система. Потписници Споразума нашли су за потребно да и писмено изразе «захвалност својим заједничким пријатељима, хуманитарној заједници Св. Еђидио за помоћ и подршку коју су дали у остварењу дијалога».

Стр. 84:

Делегацију «Св. Еђидија» сачињавала су три професора Понтификалног универзитета Ватикана Вићенцо Паља, Роберто Морозо и Пауло Раго, а са југословенске стране чланови преговарачког тима били су: Ратомир Вицо, Добросав Бјелетић и Горан Перчевић. Споразум је вербално постављен «изнад било какве политичке дебате», дата му је «друштвена и хуманитарна вредност». Међутим, његова суштина је политичка, са поражавајућим последицама по Србију. Председник Милошевић одрекао се дела својих суверених прерогатива и у том Споразуму појављује се само као представник српске популације, а не грађана КиМ. Признат је, у ствари, дупли легитимитет у представљању јужне српске покрајине. «Св. Еђидио» организовао је и финансирао путовања Ибрахима Ругове за Рим, Брисел, Париз и Бон.

Папа Јован Павле II после овог «успеха» «Св. Еђидија», појачао је дипломатксе акције у правцу Београда, где је упутио кардинала Жан Луиса Торана као свог личног изасланика, који је требало да пренесе његову жељу да успостави директан дијалог са патријархом Павлом+ и да заједно одрже «молитву за мир». До сусрета није дошло због противљења Светог архијерејског синода СПЦ.

Светска конференција за религију и мир (La Conference Mondiale des religiusnpour la paix) оформирала је Екуменски савет за босну, Хрватску и за КиМ. У Приштини је 02.03.1999., дакле нешто пре бомбардовања Србије, оджан «екуменски сусрет»

Стр. 85:

До Првог конгреса католичке организације су биле структуиране вертикално тј. Повезане директно са Св. Столицом, али без међусобног комуницирања. Кроз конгресе дошло је и до хоризонталног повезивања и организовања заједничких акција када се за то укаже потреба. Та стратегија дошла је до видног изражаја приликом разарања Источног блока. У целини католичке организације представљају само продужетак клерикалног утицаја Ватикана у секулатној сфери. „Opus Dei“ заузима посебно место, без преседана у историји римокатоличанства.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 5:57:44



III DEO
«OPUS DEI» – АВАНГАРДА СВЕТЕ СТОЛИЦЕ

1.ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА

Стр. 125:

Римокатолички писци најчешће разврставају теологију у 5 (пет) основних група: 1) догматску; 2) моралну или теологију морала; 3) пасторалну; 4) аскетску; и 5) мистичну. Теологија ослобођења не уклапа се ни у једну од наведених група; у питању је критично схватање теологије, ослобођено сколастичног појмовног језика. Теологија ослобоођења бави се светом на друштвеној маргини, светом који је најближи библијском из времена Христа. У том смислу могла би се дефинисати као покушај осмишљавања савременог идентитета католичанства кроз постулате раног хришћанства.

Значајан број писаца види у теологији ослобођења само продужетак социјалне доктрине римокатоличке цркве, чије је темеље поставио папа Лео XIII 1891. у енциклици «Rerum Novarum» (Нове ствари). Католичка социјална доктрина настала је кроз отпор Свете столице политичком и економском либерализму, крајем XIX века. По схватању папе социјални проблеми произашли су из пада и напуштања религије. Враћање цркви по њему је једино решење.

Стр. 126:

Схватање папе Леа XIII оцењено је у науци као поједностављено, романтичарско виђење света. Бернс сматра да су то схватања једног «конзервативног аристократе», који је капитализам посматрао из десног, а не левог угла. Наиме, Лео XIII је по породичном пореклу припадао аристократским круговима, а његов стил живота остао је и надаље «аристократски», понекад чак «снобовски», уз величање вредности прединдустријског друштва.

При свему томе, не сме се испустити из вида једна чињеница; мада централну тачку у енциклици представља одбрана приватне својине, папа се са подједнаком жестином окомио на «тврдокорност» послодаваца и на социјалистичке идеје, тако да је и програсивно и конзервативно крило Римокатоличке цркве налазило своја упоришта у овој енциклици. Тај осредњи или трећи пут, између капитализма и социјализма, биће траса на којој ће се развијати католичка социјална доктрина, уз повремена застрањивања.
Тешка економска ситуација у свету са катастрофалним последицама, подударила се са јубилејом 40. годишњице од проглашења енциклике «Rerum Novarum», којој је Пие XI посветио енциклику под називоом «Quadragesimo anno» 1931. Критику капитализма поставио је кроз призму корпоративног система, на коме се темељила фашистичка идеологија у Италији, и са којом се папа у целости солидарисао. Његов наследник папа Пие XII био је преокупиран геополитичким проблемима и социјална доктрина потиснута је на маргине. Разлози су више него јасни; римокатолички хијерархијски врх, са својом армадом, током Другог светског рата сврстао се безрезервно на страну нацизма.

Стр. 130:

Посебну пажњу у научном опусу Гутијереза заслужује његово схватање слободе и ослобођења. Сиромашне земље, по његовим речима, не желе да имитирају богате, «нису заинтересоване да се уклопе у модел богатих земаља, поред осталих разлога, и зато што су дубоко убеђене да је стетус богатих плод неправде и насиља. Истина је да сиромашне земље покушавају да превазиђу материјалне недостатке и беду, али је то стога што желе хуманије друштво». Њихове аспирације изражава данас један нови термин « р а з в о ј «, који је у ствари преузет од економисте Јозефа Шумпетера.
Гутијерез се опредељује за схватање «развоја као тоталног друштвеног процеса», који има свој економски, социјални, политички и културни вид, а сваки од њих подразумева етичку димензију, тј. бригу за људске вредности. Другим речима, хуманистички прилаз појму «развоја»

Овакав прилаз, наглашава он, немају само писци хришћанске оријентације; слична схватања могу бити пронађена код писаца марксистичке оријентације, чија је дела темељно проучио.

Стр. 132:

Теологија ослобођења јесте нова, али је очувала континуитет у односу на традицију вере и поруке Исуса Христа.
Гутијерезов подухват је без преседана. Он је по први пут у оквиру римокатоличанства развио једну живу, целовиту егзистенцијалну теологију, тумачећи Јеванђеље у светлости конкретних животних услова.
Изузетну улогу имала је студијска група коју је у Лими основао Гутијерез под називом «Слобода и црква».

Стр. 133:

Сем истоветне стратегије примењене у Латинској Америци и на Косову, још једна веза постоји. У операцијама у Латинској Америци, у време најгорег терора, учествовао је амерички генрал, касније «мбасадор» Вилијам Вокер, који ће се наћи на КИм 1998/1999., у својству «преставника» ОЕБС. Сценариј попут оног «Рачак», по коме су Срби оптужени за масакр «над недужним Албанцима», примењивао је успешно у Латинској Америци. Језуити Латинске Америке прибавили су обиље доказа о злочинима које је Вокер лично извршио или који су почињени под његовом диригентском палицом.

Стр. 134:

Теологија ослобођења продрла је и у земље Источне Европе, давно пре распада Источног блока, и то не само у католичке средине, него и у православне.

Наиме, деморализација која је захватила широке слојеве становништва довеле је до губитка вере, колико у идеологију, толико готово исто и у религију. Отуда су теолози поставили 3 (три) основна принципа на којима су отпочели акцију на Истоку. То су: 1) афирмација слободе, 2) живот са истином и 3) превладавање страха. У СССР теологија ослобођења наишла је на подршку удружења «Отворено хришћанство», које је основано 1988. у тадашњем Лењинграду.

Римска курија у време понтификата папе Јована XXIII и Павла VI прихватила је теологију ослобођења као «варијанту на тему трећег пута», тј. система између социјализма и капитализма. Краковски надбискуп Карол Војтила, у време ступања на папски трон, имао је већ велик број објављених студија из области философије и теологије. Заузимао је и он критичан став према марксизму и капитализму, као системима којиимајузаједнички корен у унилатерализму. Имао је разумевања за социјалне реакције и изјашњавао се за социјалне реформе. За разлику од својих претходника, који су ишли у дијалог са комунистима у Италији, Јован Павле II искључивао је дијалог. Наступао је борбено, самоуверено, са позиција папске непогрешивости.

Стр. 135:

У својој трећој енциклици «Laboren Excercens» од 14.11.1981. социјалну проблематику поставио је у оквир хришћанске антропологије.
Критички се осврнуо на 2 (две) врсте материјализма: западног, у виду отрошачког друштва, и источног у виду комунистичког колективизма.

На сонову изложеног могло би се претпоставити да је папа видео решење социјалних проблема у систему који би био прагматична мешавина двају система, социјализма и капитализма, Међутим, његова размишљања нису достигла степен дубљег теоријског уобличавања. Његове речи имале су политички ефекат и доприне су окупљању радника у Пољској око покрета «Солидарност», а у земљама Трећег света око цркве.

Међутим, након закључења савеза Вашингтон-Ватикан папа је из темеља изменио свој став. Придружио се офанзиви САД против теологије ослобођења, што је било праћено медијском кампањом. «Opus Dei» у сарадњи са ЦИА ступио је раније у акцију против присталица теологије ослобођења.

По налазу професора на престижној научној установи MIT (Massachusetts Institute of Technology) Брајана Смита, чланови «Opus Dei» били су главни актери у свргавању Салвадора Аљендеа 1973. и довођењу на власт Пиночеа.
Са становишта политике САД Латинска Америка имала је приоритет у заједничким подухватима. Пентагон и CIA реално су оцениле да је Римокатоличка црква најмоћнија институционална снага у том региону и да папа има апсолутну моћ контроле над црквом и над свештенством, уз могућност примене ефикасних канонских санкија.

Стр. 136:

У писму које је упутио саветник за нацоналну безбедност Роналда Регана, Ричард Ален амбасадору САД при Светој Столици Вилијаму Вилсону, стоји: « Пренесите државном секретсру кардиналу Касаролију и осталима, да председник Реган даје највиши приоритет у радним односима са Црквом, обезбеђењу наших заједничких интереса у Централној Америци». У својим првим говорима Реган је најоштрије осудио теологију ослобођења. Хијерархијски врх католичке цркве, повео је крсташки рат, овог пута против католика. У борбаном строју нашли су сена једној страни «Opus Dei» и CIA, а на другој страни римокатоличка црква у Латинској Америци уједињена са демократским покретима. Приступили су им и комунисти.

Треба нагласити да радикални антиамериканизам није долазио толико од комуниста, колико од»радикалних националиста», који су се супротставили глобалистичкој идеологији САД, и од следбеника теологије ослобођења, који су кроз визијуХристовог жртвовања сагледали могућност свог ослобођења.

Римска курија отпочела је борбу против теологије ослобођења, дакле либералног католицизма, који је доводио у питање ауторитет Свете столице и њено право на «Magisterium», тј. на искључиво право црквене хијерархије на тумачење светих текстова. Римска курија је страховала да католичке групе у Латинској Америци не постану зачетник једне нове «народне цркве», која би се сигурно удаљила од Ватикана.

У «Рокфелеровом извештају» из 1969., који је дело Савета за иностране односе (CFR), констатовано је да се Римокатоличка црква у Латинској Америци определила «за револуционарне промене» да би се задовољила правда.
Католичке групе у Латинској Америци сврстане су у субверзивне.

Стр. 137:

CIA је тајним каналима убацивала своје људе и предузимала «прикривене операције» у појединим земљама Латинске Америке. «Opus Dei» је доводио своје чланове из других делова света у тај регион. Највиши црквени достојанствници са територије Латинске америке позивани су у Ватикан након закључења споразума Јована Павла II са регном и против њих је предузиман поступак пред Конгрегацијом за веру.

Средином 1980-тих убијено је на десетине римокатоличких свештеника у Латинској Америци.
Кардинал Рацингер префект Конгрегације за веру, упутио је марта 1983. бискупској конференцији у Перуу акт, који је у 10 тачака садржао оштру критику теорије ослобођења.
Завршна фаза у офанзиви «Opus Dei»-CIA отпочела је 1984. На својим путовањима папа Јован Павле II је у својим говорима и на затвореним састанцима са свештенством нападао је телогију ослобођења.

Стр. 138:

Нису само кажњавани и смењивани бискупи и надбискупи у Латинској Америци, него широм света, уколико је постојала сумња да пропагирају или се јавно изјашњавају у прилог теологије ослобођења.

У одбрану теологије ослобођења, а против кажњавања устали су многи теолози и истакнути интелектуалци широм света. На категоричан став Конгрегације за доктрину вере да теологија ослобођења предатавља велику опасност поставили су Св. Столици отворено питање: за кога то представља опасност и да ли је тиме угрожен ауторитет цркве.

Напади на теологију ослобођења као варијанту марксизма нису престали ни након нестанка са светске сцене СССР, иако су се њени следбеници јасно дистанцирали од револуционарне марксистичке идеологије, а у пракси водили паралелну борбу против Вашингтона и Москве, наглашавајући да је тоталитарни дух покретачка снага и Кремља и Беле куће.



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 5:58:21



Стр. 139:

Бискуп Боф је јасно предочио да следбеници теологије ослобођења у читању Библије нису полазили од идеолошких поставки. По његовим речима «бибијска религија је отворена и динамична религија, захваљујући њеном месијанском и есхатолошком карактеру».У центар својих размишљана поставили су Христа а не класе, љубав а не мржњу.

Да би могао наставити са својом делатношћу, један од највећих католичких теолога, који је објавио 65 књига из области философије религије и теологије, Леонардо Боф напустио је јуна 1992. свештенички позив и Фрањевачки ред коме је припадао.
Поричући оптужбе Римске курије, Боф је нагласио да није против хијерархије, али по њему, начин на који је црква данас организована, а тако није била раније, је извор репродуковања неправде.
Гутијерез је такође кажњен забраном јавних наступа и вршењем обреда, али је остао у свештеничком реду.

Стр. 140:

Нестанак са светске сцене СССР оцењен је у римској курији као тоталан пораз комунизма, као његова дефинитивна сахрана. На светској сцени доминантну улогу преузеле су САД, савезник Ватикана, са моделом капитализма постављеним на бази глобализма. Оба партнера развила су планетарну стратегију, код оба су била дубоко укорењена глобалистичка схватања, али и лидерске амбиције. И папа се саживео са улогом овоземаљског победника

Своју прву енциклику након нестанка Источног блока «Centesimus Annus» , посветио је, како и сам назив каже 100-годишњици борбе Римокатоличке цркве против комунизма, која је почела енцикликом Леа XIII «Rerum Novarum» из 1890.
По схватању Јована Павла II та борба тријумфално је завршена 1990. године. По слову енциклике одлучујући допринос у том процесу дала је Римокатоличка црква. Потом је свом савезнику САД пружио духовни легитимитет.

Након овако категоричног става у прилог САД, након дефинитивног обрачуна са марксизмом, понудио је свету треће решење као идеалну оријентацију за земље «у којима је дошло до тешке дезоријентације у процесуреконструкције, после пада реалног социјализма, као и за земље Трећег света које се налазе у драматичној ситуацијинеразвијености, као никада до сада, која се погоршава сваког дана. Раскорак између ових двају ставова више је него очит.

Пре свега, идеологија глобализма, са слободним тржиштем у епицентру, не познаје тећи пут, а потрошачко друштво, који је папапоповргао жестокој кририци, његов је нераздвојни део. Међутим, то није једина противрречност.

У неколико тачака у енциклици, папа провлачи идеју о томе како постоје многобројне људске потребе које «немају приступа на тржишту». Постоје многобројни колективни и индивидуални интереси који не могу бити заштићени простим механизмом тржишта, нити се уклапају у логику тржишта. Папа решење налази у интервенцији држава да заштите колективна добра. Међутим, тржиште у визури САД подразумева нестанак држава и дерегулацију, јер се само тим путем, по њима, може обезбедити истинска слобода тржишне економије.

Стр. 141:

Много критике је изречено је на рачун ове енциклике у чијој је изради учествовало око стотину стручњака, поред осталих и чувени амерички економиста Кенет Галбрајт. Неки су папу назвали највећим еквилибристом у свету. Један његов биограф, назвао га је «човеком са два лица». Други су опет енциклику описали као «шизоидну».

Неспорна је чињеница да је Римокатоличка црква, преко својих организација, одиграла кључну улогу у разарању Источног блока.

Победа над комунизмом је извојевана, али су разлике између глобалистичке идеологије и једног аутентничног хришћанства продубљене.

Очито ја да су тек након остварене победе, и Вашингтон и Ватикан схватили сву комплексност савеза у који су ушли.

У ком правцу ће се у наредном периоду кретати политика Ватикана, тешко је предвидети. Првих година XX века 77% католика живело је у Европи и САД, дакле у индустријски најразвијенијим земљама, а само 23% у земљама Трећег света. Данас је ситуација обрнута: 70% католика живи у земљама Трећег света, а само 30% у Европи и САД.

Могло би се отуда закључити да ће се будућност римокатоличанства решавати у непривилегованим и обесправљеним деловима света, па ће самим тим Св. Столица бити окренута у том правцу. Међутим, не сме се испустити из вида чињеница да Ватикан нема хомоген и јединствен идентитет.

Ватикан није само духовни центар, него пре свега моћна финансијска сила везана за финансијско тржиште Запада.

Стр. 142:

Папа Јован Павле II продужио је са тактиком балансирања. Он је улогу цркве дефинисао као сервис који нуди помоћ свима.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 5:59:23



2. ИСТОЧНА ПОЛИТИКА ВАТИКАНА

Стр. 155:

Промене у Пољској, и последице које су одатле произишле у односу на Источу Европу, у америчкој литератури тумаче се на бази поставки «теорије домина».
Мађарска радничка партија усвојила је 07.10.1989., акт о напуштању лењинистичке идеологије и преласку на западоевропску оријентацију, што је мађарски парламент прихватио 18.10.1989. Крајем октобра поднео је оставку шеф државе и партије Источне Немачке Ерих Хонекер, а неколико дана после тога, 09.11. срушен је Берлински зид. Бугарска комунистичка партије следила је пут сличан мађарском и почетком децембра усвојила нов програм западне оријентације. Лидер Чехословачке Густав Хусак поднео је оставку 10.12., а власт у земљи преузео је лидер опозиције Вацлав Хавел. Крајме децембра 1989. пада режим у Румунији. Распуштање Варшавског пакта покренуто је на састанку шефова земаља чланица 04.12.1989., а формална одлука о томе усвојена је 01.04.1991.

У свим овим земљама процес преокрета текао је, мање-више, на исти начин уз примену истоветне стратегије као у Пољској. Одлучујућу улогу имала је осовина Ватикан-Вашингтон, уз асистенцију домаће елите. Лех Валенса, вођа покрета у Пољској, и Михаил Горбачов успех приписују, у првом реду, папи Јовану Павлу II. И у другим источоевеопским земљама Римокатоличка црква је представљала централну полугу – у Чехословачкој преко кардинала Томашека, у Мађарској преко Минденситија и Лекаја.
Француски министар спољних послова Ролан Дима изјавио је да је папа Јован Павле II одговоран за разбијање Југославије. У католичкој ревији «Веритас» папи је одато признање за ослобођење Хрватске «из двоструког ропства – србијанског и комунистичког». Међутим, Југославија се није укључила «у теорију домина», у процес промена без крви. Да ли је у питању случајност, несрећан случај околности или нешто треће?

Стр. 156:

Случајност сигурно није. Ватикан је од првих дана кризе био активно укључен у политички процес разарања Југославије. Постојали су и код његовог савезника САД сценариј о разарању Југославије, давно пре критичног тренутка.
Југославија се нашла у потпуно различитој ситуацији од оне у Пољској и другим источноевропским земљама. У критичном тренутку своје историје, Југославија није имала конституисану интелектуалну елиту, спремну да се жртвује и стави у службу Отаџбине, као што је то био случај у Пољској. .

Најквалификованији део млађе генерације који је требао да понесе терет преокрета и преузме кормило земље, масовно је напуштало земљу. Највише научне установе нису пратиле светска збивања, нити су имале припремљен алтернативни сценариј; подлегле су опортунизму. На кормилу земље нашли су се остаци Брозове номенлатуре, неспособни да схвате историјски тренутак. Ни СПЦ није дочекала спремно преокрет, подељена унутар јо од 1962-63. Највећа невоља српског народа била је у духовном и политичком сиромаштву и одсуству храбрости. .

Стр. 157:

Несумљиво да је улога осовине Ватикан-Вашингтон била од прворазредног значаја у рату који је Запад повео против Југославије, али се она не може истргнути из историјског контекста, како у односу на традиционалну непријатељску политику Ватикана према Србији, тако и у односу на унутрашњу политичку сцену: морају се процњеивати сви учесници датог процеса. Мора се водити рачуна о јп једом моменту. Ватикан у односу на Југославију, није тражио само промену система, него разарање земље.
Могло би се чак рећи да је систем био последња ствар у политичкој игри, јер су управо комунисти у Хрватској и Словенији имали главну реч у разарању земље .

Политика Ватикана према Југославији, обликована је још почетком XX века.
За Ватикан Балкан је од давнина био приоритетна мисионарска земља. Прелат Ескрива ступио је у контакт средином '60-тих са Грчком православном црквом и понудио им «заједничку хуманитарну акцију». Православни монаси убрзо су открили прозелитске циљеве и позадинску делатност «Opus Dei» и прекинули су сваки контакт са Ескривом.

Национални интереси Хрвата и Словенаца идентификовани су као религиозни. Папа се већој групи верника, предвођених надбискупом Фрањом Кухарићем, приликом њихове посете Ватикану 30.04.1979., обратио следећим речима: «Раширених руку вас грлимо и очинском љубављу примамо...»

Стр. 158:

У покушају сједињавања националних и црквених интереса пришло се чак хришћанској супкултури, наводном појавом Богородице у Мођугорју 1981. Римокатоличка црква дошла је на идеју да би обнова култа Богородице - «Marialis Cultus», могла допринети зближавању хришћанских цркава, па је та идеја постављена у оквир екуменског процеса.
Међугорје није био једини случај «појаве Богородице».

Масовна «појава» Богородице, изазвала је забринутост и полемику унутар римокатоличке хијерархије.

Противници модерне верзије «хришћанског чудотворства» видели су у томе злоупотребу религије, која убија истинску духовност и срозава ниво традиционалних светилишта посвећених Богородици, као што су Лурд или Фатима.
Конзевативно крило Цркве иступило је са тезом да «појава» представља последњу «опомену» свету пред катаклизму, која је на помолу.

Кроз Међугорје Римокатоличка црква је упутила хрватском народу поруку да га је сам Господ «предодредио» за посебне подухвате. Био је то додатни извор енергије за предстојећу борбу.

Стр. 159:

Не сме се испустити из вида ни чињеница да се око Међугорја налази неколико великих крашких јама, у којима су бацани Срби тог краја, убијани од стране усташа током II светског рата. «Појава» је тумачена и као «опроштај» за почињене злочине и охрабрење за нове.

Међугорје није у то време прихватила Римска курија, а није постојало ни јединство унутар Римокатоличке цркве у Хрватској. Дошло је до спора између фрањеваца у чијој је компетанцији било Међугорје и мостарског бискупа Павла Жанића. Међутим, папа Јован Павле II дао је Међугорју свој «очински благослов».

Антидржавна делатност Римокатоличке цркве у Хрватској ишла је у корак са акцијама које је папа предузимао у Пољској, само до 1990. са успоренијим темпом. Кључну улогу у тој фази имао је загребачки надбискуп Фрањо Кухарић. Путовао је често по Европи и Америци. Преко америчког огранка «Opus Dei» успостављене су везе са утицајним круговома, и кроз те контакте створен је моћан лоби у америчком конгресу, који ће одиграти улогу у промени политичко курса САД према Југославији.

Света Столица помагала је сецесионисте давно пре критичког тренутка. Са председником Реганом постигнут је Споразум у погледу одлука донетих у Јалти, али се САД нису изјашњавале изричито у погледу осуде версајског система и тековина I и II светског рата, на чему је инсистирао папа Јован Павле II. То је за Запад би клизав терен, пошто су одатле произилазила права и привилегије за све победничке земље у тим ратовима. Борба против комунизма био је њихов заједнички циљ, али је недостајао јасно дефинисан дугорочан политички циљ.

Стр. 160:

У говору поводом пријема дипломатског кора, акредитованог при Св. Столици, 12.01.1991., папа је дотакао питање безбедности и енергетике у свету, али и проблем «редистрибуције територија и извора енергије». Користио је готово истоветну терминологију као и Бела кућа.

Штафетну палицу прихватили су потом хрватски бискупи; 11.02.1991., у време док су се водили преговори о мирном решењу југословенске кризе, између лидера федералних јединица, обратили су се подужим писмом свету, пуном неистина и обмана. Писмо је први потписао надбискуп загребачки кардинал Кухарић, а затим следе потписи надбискупа слитског Анте Јурића, сарајевског Винка Пулића и осталих бискупа са територије некадашње Југославије.

Стр. 161:

Писмо завршава апелом за помоћ у изградњи демократије и жељом да папа посети Хрватску.
Председници Хрватске, Фрањо Туђман и Словеније, Милан Кучан успоставили су сталан контакт са црквеном хијерархијом у Риму, а ватиканске штампа развила је кампању у правцу отцепљења Словеније и Хрватске, оптужујући Србију «као последњи бастион комунизма».

Папа Јован Павле II иступио је 21.04.1991. са тезом о потреби политичких промена у Југославији, подвлачећи да су «народи Југославије различити по култури, вери, историји и језику», па јелогично да треба успоставити нове односе на бази «слободе, једнакости и правде».

Истовремено, одржан је редовни годишњи скуп Трилатералне комисије у токију (20-22.04.1991.) на коме је, поред осталог, вођена расправа о подели Европе «на римску и византијску». У извештају поднетом овом скупу (T.F.R. No – 41) наглашено је да је Византијска Европа «одвојене од Западне дубоким културним и историјским разликама». То јасно говори о чврстој повезаности и координацији политике Ватикана и Трилатералне комисије.

Прокламовање сецесије Словеније и Хрватске поздравили су први бискупи ових двеју федералних јединица, а подржала је и Римска курија. Папа је упутио писмо 28.06.1991. Стјепану Месићу, председнику Фрањи Туђману и председнику Милану Кучану, а 29. 06. изјавио да погрешно насилно «пригушивати легитимна права и аспирације народа». Стао је безрезервно на побуњенички страну, затварајући очи пред страдањем српског народа у Хратској. И не само то; осудио је «микро национализам», подразумевајући под тим легитимне захтеве српског народа у Хрватској.
Словеначки бискупи, подржавајући сецесију, оптужили су 30.06. ЈНА, односно СФРЈ «за војну агресију».

Стр. 162:

Директно укључење Римокатоличке цркве довело је до радикализације сукоба и појачаних борби. Кардинал Торан одржао је састанак са амбасадорима земаља Европске заједнице, акредитованих у Ватикану 29. јула, на коме је разрађен план даљих акција, а 5-6.08. посетио је Загреб и Београд, како бисе на лицу места упознао са ситуацијом. У Загребу је изјавио да је Југославија једна «хетерогена историјска конструкција», коју треба прилагодити новим условима иновом поретку у Европи.

Приликом посете Мађарској, папа је 17.08.1991. примио групу хрватских бискупа и том приликом изјавио: «Уверавам вас да сам близак вашим аспирацијама; доћи ћу у Хрватску».

У Римској курији разрађен је концепт који је потом преузела ЕЗ и КЕБС, да «интервенција» ових двеју организација не значи интернационализацију сукоба, нити пак мешање у унутрашње послове државе.

На ванредном састнку Комитета високих функционера КЕБС, одржаног у Прагу 03.09.1991. делегат Св. Столице бранио је напред изнети став, наглашавајући да је то «логична последица хелсиншког процеса о безбедности и сарадњи у Еврпи... у изградњи нове Европе». Монсињор је извео још једну невероватну конструкцију. По његовим речима унутрашње границе између република «нису само административне, него и историјске, међународно признате и осигуране уставом који је на снази».
Тековине комунистичке револуције за представника Св. Столице одједном постају неприкосновене историјске вредности, а комунистички устав међународноправни акт.

Став Ватикана о «праву» на интервенцију у унутрашње послове у циљу заштите «људских права» верификован је на састанку Билдерберг групе, одржаном 18.05.1992. у Евијану.

Стр. 163:

Одмах након проглашења сецесије Хрватске и Словеније, Ватикан је предузео диломатску акцију у циљу признања отцепљених република. Није се радило о тајној акцији; представници Римске курије наступали су отворено и борбено. Папа Јован Павле II упутио је писмо бискупима Хрватске 10.10.1991., дакле пре но што је објављен «Карингтонов папир».
Ни у једном акту UN, КЕБС иl

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 6:00:12



3. ЕКУМЕНИЗАМ ИЛИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ ?

Стр. 173:

Источна политика Ватикана мора бити сагледана још и из једног угла – из угла екуменизма, будући да је постављена у координатама екуменизма и евангелизације. Не би се у принципу томе могло ма шта приговорити, уолико би било речи о истинитом, добронамерном и критичном опредељењу.

Кроз цео први миленијум хришћанство је било јединствено; у другом миленијуму је дошко до поделе и то је чињеница са којом улазимо у трећи.

Било је у прошлости покушаја да се поделепревазиђу, али без успеха. Екуменски процес је злоупотребљаван у политичке сврхе, што је случај и данас. Рађање модерне верзије екуменизма везује се најчешће за Светску мисионарску конференцију, одржану 1910. у главном граду Шкотске Единбургу. Треба додати да се екуменски покрет јавио раније и то у крилу англосаксонског протестантизма. Позадина му је била политичка.

Стр. 174:

Након пропасти Царске Русије, иницијативу за екуменско окупљање покренуо је патријарх Константинопоља 1920. године.

Православље је кроз победу Октобарске револуције претрпело свој највећи историјски пораз. Патријарх Константинопоља покушао је да попуни вакум и предложио је 1920. да се формира «Лига цркава», аналогно тек створеној Лиги народа.
Покрет екуменизма кога је водила Римокатоличка црква у то време блокиран је крутим ставовима Пиа XI и Пиа XII. Екуменизам је схваћен као беспоговорно прихватање римокатолицизма са папом на челу. Пие XII у енциклици
“Ecclesia Sancta”из 1949., дозволио је разговор о вери и моралу са представницима других хришћанских цркава, под строго предвиђеним условима.

Други ватикански концил значо је известан помак у процесу приближавања хришћанских цркава, али не и решење.

Захваљујући иницијативи и залагању папе Јована XXIII, на Другом ватиканском концилу усвојен је Декрет о екуменизму «Unitatis Redintengrato», који садржи основна начела за учешће представника Римокатоличке цркве у процесу обнављања јединства свих хришћанских цркава.

Стр. 175:

Уза све то не може се оспорити чињеница да је Концил «одшкринуо» врата екуменском процесу, не у смислу «враћања», него у смислу тражења путева за измирење цркава, кроз дијалог и пасторалну сарадњу.
Папа Павле VI сусрео се са патријархом Аинагором У Јерусалиму 1967., што је имало даљи позитиван ефекат на процес екуменизма. Католичко-православна заједничка комисија за екуменски дијалог формирана је 1980. и већ исте године одржан је први састанак на Родосу.

Три хришћанске цркве: Православна, Римокатоличка и Протестанска отпочеле су нов живот, ако не у пуној толеранцији, оно свакако уз узајамно уважавање.

Распадом Источног блока точак историје враћен је уназад. Уместо тога, виртуозно је извођена хипокритска политика.
Године 1980. папа Јован Павле II прогласио је словенске апостоле Ћирила и Методија као копатроне Европе, напоредо са св. Бенедиктом, који је проглашен за патрона 1964.

Стр. 176:

У јавним наступима папа Јован Павле II се залагао за «културно и духовно јединство од Атлантика до Урала». Али све то улази у оквир једног новог типа екуменизма, вођеног не теолшким размишљањима, него политичким амбицјама. Екуменска реторика тешко је одударала од праксе.

Ватикан је здушно подржао сваки раскол у православним црквама. Према писању западне штампе, стајао је иза отцепљења тзв. Македонске цркве од СПЦ, као што данас стоји иза покушаја формирања тзв. Црногорске цркве. Своје акције Ватикан изводи прикривеним путем, путем тзв. «хуманитарне» помоћи, а понекад сасвим отворено и бескрупулозно. Тако, нпр., специјални изасланик папе Монсињор Франциско Паловинети упутио је писмо крајем децембра 1969. митрополиту црногорско-приморском господину Данилу+, чији је оригинал похрањен у архиви Митрополије, а у коме, поред осталог, стоји: «Свима је јасно да садашњи народ (Црне Горе) нема више ништа заједничког са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом..., који ето, може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Св. Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто јевољан и да уложи велика средства».

Стр. 177:

Нашао је за потребно Монсињор Паловинети да обавести Митрополита о уделу «Светог Оца код одвајања македонске цркве», о помоћи «храбрим људима у Скопљу», о њиховом настојању да се «у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру». Марта 1993. декан Католичког теолошког института у Загребу Јурај Коларић предложио је, свакако не без знања и одобрења папе, формирање аутономне «Хрватске Православне цркве». У ствари, реч је о продужетку добро познате политике Павелића из II светског рата.

У процес прерастања кризе у оружани сукоб на просторима бивше СФРЈ, Римокатоличка црква безрезервно је стала на страну паравојних формација. Оружје које је илегално убацивано у СФРЈ за те снаге из Либана, плаћено је преко Ватиканске банке.
Непријатељски став испољен је и према СПЦ. Синод СПЦ на свом ванредном заседању, одржаном од 30.11-06.12.1990., констатовао је: «Са дубоким жаљењем да је нетолерантан став једног дела Римокатоличког свештенства и индивидуенције у Југославији према

Православној цркви, довео екуменске односе у нашој земљи готово на мртву тачку...» Са наредног ванредног заседања, упућен је апел лорду Карингтону, уз протест што је само «српском народу ускраћено право на самоопредељење и на живот у једној државној заједници». Синод је предложио формирање владе националног спаса и сарадњу «свих здравих политичких и духовних снага... у овим најтежим данима новије, а можда и целокупне српске историје».

На политичкој сцени Југославије нашле су се све цркве и бројне политичке секте убачене у земљу. СПЦ огласила се последња, али као аутономна снага, упућујући критике у првом реду Влади Републике Србије и Југославије, потом међународној заједници и опозицији у земљи. Јула 1991. отворено је иступила против председника Слободана Милошевића, захтевајући његову оставку. Са ванредног заседања Синода, одржаног 16-17.01.1992., упућена је порука српском народу, а међународној заједници протест поводом признања Словеније и Хрватске.

Стр. 178:

Патријарх српски господин Павле+ одржавао је контакте са папом Јованом Павлом II посредством кардинала Жан Луј Торана, који је два пута пренео патријарху специјалну поруку папе. Први сусрет одржан је у Сремским Карловцима 07.05.1991., дакле пре сецесије, а други у Славонском Броду 24.10.1991. Са надбискупм загребачким господином Фрањом Кухарићем патријарх је одржавао непосредан контакт. На иницијативу патријарха два цкрвена великодостојника срела су се по други пут у Женеви 23.09.1992. (први пут у Сент Галену) и упутила заједнички апел ратујућим странама у циљу обустављања непријатељстава и мирног решења сукоба.
Руски патријарх господин Алексеј предузимао је са своје стране кораке како би се спречила злоупотреба религије у прозелитске циљеве. Марта 1992., вођени су у том циљу подужи разговори између представника папе кардинала Кесида и представника московског патријарха митрополита Кирила+. На жалост, односи су се и даље погоршавали.

Напади на православне цркве, посебно СПЦ, нису долазили само из рима, него и од појединих протестантских цркава са Запада, па и од Светског савета цркава.

Агресивну кампању повеле су уједињене верске и политичке снаге на Западу против Србије.

Стр. 179:

Док је према СПЦ вођена отворена, брутална офанзива, према РПЦ примењене су софистициране методе. Целокупна пропагандна машинерија Ватикана окренула се ка Русији, уз обилату финансијску помоћ бившим совјетским републикама, под етикетом «хуманитарне помоћи».

Априла 1991. папа је установио 3 (три) «Апостолске администрације» са бискупијама у Новосибирску, Карагану и у Москви. Основао је и парохије у деловима Русије где и није било католика. У знак протеста Синод РПЦ одбио је позив Ватикана да узме учешће на Европској бискупској конференцији која је одржана у Риму децембра 1991.

Стр. 180:

Са терена су и надаље стизале злоупотребљавајуће вести. Према изјави проф. Загребачког универзитета др Милорада Пупавца око 11.000 српске деце у Хрватској преведено је током 1992/93. у католичанство. Жалбе су стизале и из муслиманских средина под контролом Хрватске.

Руска дума усвојила је 14.07.1993. Закон о ограничењу уласка у земљу страних мисионара. Уследио је оштар протест папе Јована Павла II председнику Русије Борису Јељцину. Протестно писмо упутило је и 160 чланова америчког конгреса уз претњу да ће Русија бити изложена изолацији и санкцијама. Под спољнимпритиском председник Јељцин одбио је да потпише тај закон. Дума је преиспитала текст, ублажила неке форумулације, али је председник Јељцин под још тежим претњама споља одбио да стави свој потпис. Тек након трагичних догађаја, изазваних делатношћу мисионара и разних секти, откривањем шпијунских канала у којима сунесвесно били зоупотребљени верници, Јељцин је потписао Закон 19.09.1997. Патријарх московски господин Алексеј II + поздравио је усвајање Закона уз образложење да је «нужно заштитити младе Русе».

У жељи да спречи даље погоршање ситуације московски патријарх срео се на сарајевском аеродрому са патријархом српским гопсодином Павлом+ и загребачким надбискупом Фрањом Кухарићем; потписали су заједничку Декларацију за мир. Реис-ул-улема Мустафа Церић одбио је да се сретне са Руским патријархом.

Стр. 181:

Пред масовним убијањем српског народа Ватикан није само затворио очи, него је и подржао насиље равно геноциду. Звучи невероватно, да је управо у то време папа предузео нову екуменску иницијативу.
У апостолском писму «Tertio Millennio Adveniente» од 10.11.1994. папа је предложио амбициозни програм уједињења свих хришћанских цркава под жезлом Свете столице.

Пре него што је добио дефинитивну физиономију, папа је априла 1994. Меморандумом обавестио кардинале, њих 140, о својој намери да се јубилеј 2000. претвори у «чистилиште Цркве» за све њене грехе у прошлости.
Када се тим поводом састао Колегијум кардинала, 13.06.1994., пружен је отпор папској иицијативи у погледу преиспитивања прошлости и помињања злочина цркве.

У енциклици «Tertio Millennio» папа је визију за XXI век везао за Други ватикански сабор и на «мистерију Христа и његове цркве». Централна тема овог документа је екуменизам, постављен веома прецизно у пројекту који треба да се оствари кроз 3 фазе.
Прва од 1994-96., треба да буде посвећена буђењу хришћанске свести о значају јубилеја 2000.

Друга фаза, која би трајала од 1997-99. и у којој би прва година била посвећена размишљању о Христу, «божанском материнству Пресвете Богородице», а друга година «Светом духу»

Стр. 182:

Последња «фаза славља» планирана је да се одржи у Риму на «међународном еухаристичком конгресу».
У време хрватске агресије на западну Славонију 02.05.1995., у којој је убијено више од 2000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдање српског народа, нити је нашао за потребно да предузме кораке да се насиље спречи. Уместо тога, са крајњим цинизмом у апостолском писму «Orijentale Lumen» (Светлост Истока), позвао је католике и православце да убрзају процес јединства и скину са себе «грех хиљадугодишње шизме» између двеју грана хришћанства.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 6:00:51



Стр. 183:

Тешко је објашњив став васељенског патријарха Вартоломеја I , који је пружио подршку папи Јовану Павлу II приликом њихових сусрета у Ватикану 29.06.1999., дакле нешто више од месец дана након објављивања енциклике «Ut Unum Sint» (Да сви буду једно). Више је него очито да је енциклика проткана тежњом за доминацијом, а не истинским екуменизмом. Изворном хришћанству стран је сваки облик доминације.

Поводом агресије хрватске војске на РСК и страдања српског становништва Синод СПЦ упутио је апел папи да подигне свој глас против масовног убијања Срба и протеривања на стотине хиљада, «најстрашнијег етничког чишћења» у новијој историји. Тај апел остао је без икаквог одјека.

Екуменизам је у хладном рату забележио извесне резултате; био је поред осталог, и инструмент солидарности у борби против атеизма. У постхладноратовском периоду добија друге димензије. Постао је инструмент продора на Исток, уз покушај Ватикана да успостави доминацију над православним црквама

Стр. 184:

Разорени домови и цркве, 600.000 прогнаних Срба из Хрватске , плодови су источне политике Ватикана и «екуменског» процеса.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 6:01:27




Опус Деи и Хрвати.....


Срби су се увијек више бојали ватиканског лобија више него хрватске војске (која није ни постојала), српски медији су ударали на велика звона како је ватиканска политика непоштена и неправедна. Београд је био увјерен како ће Света Столица управљана од стране Опус Деи-а, са новоизабраним нунцијем у Загребу (Гиулио Еинауди) омогућити Загребу доток модерног оружја за обрану од напада.

Српски извори су чак наводили да отац Станислав Црнића, регионална фаца Опус Деи-ја у Хрвата, има директан приступ Туђмановом уреду. Еинауди је прије Загреба био нунциј у Цхилеу где се интензивно дружио са Адолфом Родригезом Видалом, бившим регионалним шефом чилеанског уреда Опуса, а који је унапријеђен у бискупа Лос Ангелеса у Цхилеу. За вријеме нунцијевог боравка у Чилеу четири члана Опуса су унапријеђена у бискупе. Еинауди није био само пријатељ Опуса у Хрватској већ се и редовтио виђао са Црнићом и расправљао о актуалним догађањима.

Сумња Београда је изгледала потврђена кад су дошли до података из хрватског министарства финанција - извадак из финанцијског договора између Ватикана и војног реда Малтешких витеза о посудби у износу од 2,000 милијуна на 10 година без камата. Иако је документ од 12 страница био без потписа и датума, пратећа кореспонденција (између хрватске владе и Монсигнора Роберта Цопполе, који се описао као министар Витеза Малте и посебни амбасадор) је датирана са листопадом 1990-те, 8 мјесеци прије проглашења независности Хрватске. Након што су дошли у посјед тог документа, српске новине Политика су оптужиле Ватикан да помаже у расцијепу Југославије/ Вјероватно са партизанске позиције, Политика је извијестила да је кардинал Фрањо Кухариц помагао у аранжирању кредита, а који је од Хрвата био преговаран од стране Јосипа Манолица, тадашњег премијера, замјеника Мате Бабица, министра финанција Хрвоја Сариница, и од стране савјетника француског министра финанција, Мирјане Зелен-Макса.
(издање Политике од 2. вељаце 1991).

Оно сто срби нису кужили је да је Загреб у својој жељи да изфинанцира купњу оружја извана устварио био зртва пријеваре. У ватиканском годишњаку се нигђе не спомиње име "Монсигнора" Цопполе. Витезови Малте, неугодно изненађени овим публицитетом, изјављују да је документ лажан и да је све направљено од стране Цопполе како би дигао провизију од 200.000 долара. Пријевара је откривена на вријеме и иако се Цоппола покушао извући на дипломатски имунитет јер је посједовао неколико источноеуропских путовница, завршио је у затвору у Италији. Уствари, витезови Малте имају одио против пријевара, а на чијем је целу гроф Јосе Антонио Линати, и у свом посједу имају цјелокупну повијест лажног представљања Роберта Цопполе још од седамдесетих, те су упозорили своја представништва и уреде широм свијета о лажном "Монсигнору".

Политика набраја даље да су ватикански финанцијаси стајали иза финанцирања теретне авио линије Сплит - Малта у вријеме ембарга на увоз оружја.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 6:02:42



РУСИЈА И РИМ





XIII ВЕК

Папе Хонорије II и Гргур IX организују трговачку блокаду Новгорода. Папски легат на Прибалтику Вилхелм шаље немачке витезове и Данце на Исток. Године 1240. долази до боја са Швеђанима на Неви. Међу Швеђанима су били и бискупи. Фински историчари бискупа Тому сматрају организатором похода. У Житију светог Александра Невског Швеђане зову "Римљанима". Године 1242. ливонски "пси витезови" крећу на Русе и трпе страшан пораз на Чудском језеру. Године 1248. папа Иноценције IV предлаже Светом Александру Невском "сјединење цркава" и краљевску круну што је, наравно, одбијено. Док су Татаро - Монголи харали по руским земљама, папа Александар IV благосиља литванског кнеза Миндовича на Рат за освајање руских земаља.


XIV ВЕК

Снажна акција пољских војски против западноруских земаља. Пољски краљ Казимир осваја Галицијску Русију. Године 1361. у Лвову Казимир од Руса отима храм и претвара га у папистички. У Галичу, Перемишљу, Владимиру и Холму постављају се бискупи, при чему папа тврди да латинске катедре одувек постоје у тим градовима (мада су то били руски православни градови). На северу Русије шведски краљ Магаус 1347. ратује против Новгорода, покушавајући да Словене обраћа у латинску јерес. Папа у Скандинавији објављује "крижарски поход" против Руса.


ХV ВЕК

Покушај да се Руска Црква увуче у Флорентинску унију 1439. Године 1441-42. из Русије је протеран издајник православне вере, митрополит Исидор, који је унију потписао. Године 1472. у Јурјеву (Дерпту) католички бискуп наложио је да у реци утопе свештеника Исидора и са њима 72 човека који су одбили да прима унију.



XVI ВЕК

Године 1503. Русија ратује против Литваније због прогона православних у тој земљи. Папа Леон Х нуди 1518. великом кнезу Василију Јовановићу краљевску круну, само ако призна Флорентинску унију. Године 1525. папа Клемент VII истом кнезу шаље писмо са жељом за "сјединењем цркава". Године 1550. папа Јулије II изражава спремност да Ивана IV призна за цара ако се покори Риму. Године 1581. папа у Москву шаље језуиту Антонија Посевина са којим цар Иван IV расправља о вери. Посевин разрађује методе постепеног обраћања Русије у римокатолицизам. Године 1596. пољски краљ Сигисмунд III намеће Брест - Литовску унију, на чијем челу се налази издајник Јосафат Кунцевич, који у својој мржњи према "несједињенима" иде дотле да покојнике сахрањене по православном обреду вади из гробова и баца псима. Када га је, приликом једне од хајки на вернике Цркве од Истока, група озлојеђених православаца убила, Кунцевич је постао "мученик" папства, и као такав је и канонизован у XIX веку.


XVII ВЕК

У доба "смутног времена" Пољаци и Швеђани упадају у Русију и намећу лажног царевића Димитрија као владара Руске земље. Лажни Димитрије је примио римокатолицизам, обећавши да ће учинити све да целу земљу приведе унији са папом. После победе устанка Мињина и Пожарског и избора патријарха Филарета свака делатност Латина у Русији је до краја XVII века забрањена.


XVIII ВЕК

Године 1702. Петар Велики даје слободу инославним конфесијама пре свега због све већег прилива странаца. Од 1707. до 1719. делују језуити, које Петар Велики избацује из земље. Пропаганда римокатолицизма бива забрањена. Одбачен је предлог професора Сорбоне за "ујединење цркава".Сурови прогони православних у Пољској и Литванији. Од 1717. забрањена је градња некатоличких храмова у Пољској. Године 1772. у Русији донета је одлука по којој римокатолички свештеници не могу да испуњавају папине наредбе без одобрења руских царева.


XIX ВЕК

Године 1820. језуити, којима је царица Катарина дозволила рад, поново су протерани из Русије. За време Николаја I, римско свештенство са папом може да општи само преко царског министарства спољних послова. Године 1853 - 1856. Кримски рат (Турска против Русије) ствара могућност папистима да се ставе на страну Турака. Париски надбискуп Сибур назива Кримски рат "светим" (светим ратом против Православља). Године 1886. долази до прекида дипломатских односа са Ватиканом све до 1894. Гонитељ православних Јосафат Кунцевич канонизован је 1867.


ХХ ВЕК

Године 1905. папа Пио Х вели: "Русија је - највећи непријатељ цркве" (папске, наравно). Од 1907. паписти уводе "источни обред" - школују свештенике који ће обављати "православна" богослужења и изгледати као православни, а чији ће циљ бити унијаћење лаковерних. Године 1917. папа Бенедикт XV установљава Источни институт, који треба да припрема фратре и жупнике за мисије на Истоку. По доласку бољшевика на власт у Русији, рађају се наде у могуће унијаћење Руса. 0 томе су 1922. у Женеви преговарали бољшевички министар спољних послова Чичерин и кардинал Гаспари. Године 1925. папа Пио XI шаље на тајне преговоре о католичењу Русије монсињора Мишела д'Ербињија. Преговори пропадају. Године 1930. (тек када више није било наде на сарадњу са Стаљином и његовима), Пио XI оштро осуђује бољшевизам. Године 1948. свеправославни сусрет представника автокефалних Цркава у Москви; издато саопштење против ватиканске политике. Године 1988. - хиљадугодишњица крштења Русије, Руска Црква не упућује званичан позив Ватикану на прославу, али једна папска делегација ипак долази. Крајем 1989. Горбачов посећује папу и води с њим тајне преговоре. Као резултат, легализовано је унијатство у Галицији. У Лавовској епархији, од око 1200 православних парохија, остаје их само 40 - остале грабе унијати. Масовни терор против православних - отимање храмова, премлаћивање свештеника.


ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ XX ВЕКА

Систематско ширење римокатолцизма у Русији: организовање бискупија, отварање верских школа - и све то међу традиционално православним становништвом. Године 1996. свечано је, уз много помпе, обележена четиристогодишњица Брест - Литовске уније...

Приликом усвајања новог закона о верским заједницама 1997. године папа је од Јељцина тражио да међу традиционалне конфесије Русије (православље, ислам, јудаизам, будизам) буде увршћен и римокатолицизам. Уз то, он је у овом закону, усмереном против тоталитарних секти, видео претњу за "руски католицизам".

Русија је и даље трн у оку Ватикану: нага, боса, гладна, она је и даље Христова, и зато, још увек, несавладива. Господ ће, као и до сада, побожни руски народ водити путем Истине Своје, штитећи га од свих заблуда и лажи, па и од најотровније, иако најзаслађеније - папског "екуменизма"...



Конкордат између Ватикана и нацистичке Немачке потписан је 1933. У средини је папа Пије XИИ. Шта је затим следило, зна се ...

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 23:30:29



Huligani…

Србине, гледај и памти!



’Париз пале ђаци а Београд хулигани'’, каже Драган Видаковић,(1) и с правом оптужује, и то врло интелигентно и врло поштено:

за новинар.де Часлав М. Дамјановић 04.11.2010

+++

Зашто протестанте Париз назива ‘’ђацима'’ – а Београд ‘’хулиганима'’?

Eто… прочитам то а размишљам о попари… баш свашта! И то не о оној давној попари у војсци понедељником пре сванућа – ‘’колико попара - толико недеља до куће'’, певаше војска… а бејаше попара баш добра – него о другој једној попари… о мудро постављеном питању:

‘’Да ли патријарх српски и његови пастири знају шта је попара'’?

И размишљам о још мудријем и племенито достојанственом одговору Ленке Летић – да патријарх и његови пастири појма немају шта је попара… јер:

‘’Гладан и изигран народ не злоби на ваша изобиља, јер кад сте ви у ризама подигли погледе ка слави и богатству, ка камерама и насловницама – народ је тад подигао поглед ка Богу.'’(2)

Ето зато ја о попари, али, ето ти сад… од ‘’попаре'’ до ‘’погледа ка Богу'’ – од париских ‘’ђака'’ до београдских ‘’хулигана'’ – а читам све то на једном од оних сајтова које службена униформна затуцаност денунцира као ‘’озлоглашене'’ – што значи да те сајтове денунцира – као ‘’хулигане'’ – зар не?

Заиста свашта… како ‘’хулигански'’ сајт кад на сајту пише врло мудро да:

‘’Неписмен народ више зна о Богу него ви који сте се описменили да Његовим именом тргујете…'’ и зато ‘’нека вас благодат Божије руке дотакне, да смрад бљувотине што тече овом несрећном Србијом – већ једном нестане…'’(3)
Дакле… пошто у свему наведеном нема баш ничег ‘’хулиганског'’ – да ли је попара ‘’хулиган'’ – или је ‘’ђак'’? Или… како каже Песникиња Српства Милица Миладиновић-Кесеровић:

‘’Издржи… не дај се… још није завршен рат… нас српство још увек треба…'’ а каже она то Србима Солунцима у ратној колони… ‘’док раздиру патња и јад… док срце уз срце куца…'’(4) – дакле…

…дакле шта? Кадињача није ‘’хулиган'’ – попара јесте! Каже нам то Пропис по којем морамо да мислимо, каже нам да париски побуњеник јесте ‘’ђак'’ – а да голгота куцања српског ‘’срца уз срце'’ – јесте ‘’хулиган'’! Испада дакле да је српски побуњеник против чемера и јада и лажи – ‘’хулиган'’ – зато јер није по бонтону – а париски побуњеник јесте ‘’ђак'’ – јер јесте по бонтону! Тако испада, зар не… па пошто не тврдим ништа округло па на ћоше – зато питам – схватамо ли ми, Срби, суштину свег овог замешатељства?
Међутим, питам се такође и да ли је суштина ‘’смрада бљувотине'’ – уопште замешатељство? Јер да неким чудом јесте замешатељство – онда би иоле логично разјашњење Прописа било врло сомнабулно:
Попара – није бонтон! А сходно томе – ‘’хулиган'’ – јесте бонтон!
Испада да је Пропис баш такав – округло па на ћоше!


И гле…

…a волим ли волим ‘’гле'’ јер га је волела светачка духовна мудрост духа лелићког и охридског и жичког Николаја, па зато ‘’гле'’ и поновљивам уз попару и куцање срца уз срце:

Гле… замешатељство је врло једноставно – а једноставно је зато јер је одговор шта је у нас ‘’смрад бљувотине'’:

Шта је у нас Срба ‘’хулиган'’? Или ти пак: Шта је у неослобођеној Србији ‘’смрад бљувотине'’?

По Пропису ‘’смрада бљувотине'’ – ‘’хулиган'’ је Истина о Равној Гори!
По Пропису ‘’смрада бљувотине'’ – ‘’хулиган'’ је Истина о Равногорској Србији!
По Пропису ‘’смрада бљувотине'’ – ‘’хулиган'’ је Истина о сарадњи комунизма са окупатором!
По Пропису ‘’смрада бљувотине'’ – ‘’хулиган'’ је Истина о сарадњи комунизма са усташтвом!
По Пропису ‘’смрада бљувотине'’ – усташтво – није ‘’хулиган'’!
По Пропису ‘’смрада бљувотине'’ – комунизам – није ‘’хулиган'’
По Пропису ‘’смрада бљувотине'’ – ‘’хулиган'’ је Истина о издаји Српства!

‘’Смрад бљувотине'’ набубрио је Искариотову издају у ‘’праведништво'’!

Зашто? Зато да би срозао Нови Завет – у ‘’хулигана'’! Зато да би данас ‘’смрад бљувотине'’ лажно прогласио Божију Истину Чистоте Православне и Светосавске Вере – у ‘’хулигана'’! Јер… Пропис је Велепропис свејереси… а ако сумњате у ово о ‘’праведништву'’ – приупитајте Албанце у малтене свакој гаражи у њујоршком Манхатану… а повелика лова из тих гаража финасира и свакојака праведништва… или што рече Ленка – финансира трговину ‘’Његовим именом'’ – заправо… финансира лоповлук имена Његовог!

И гле… зато што се наравски знаде ко одређива ‘’праведништво'’ – зато:

‘’Смрад бљувотине'’ – јесте бонтон – а Боже опрости, јесте бонтон и у нас Срба – а јесте бонтон и у нашој неослобођеној Србији – даклем… нема ти ту, брале, баш никаквог замешатељства:

‘’Народне масе'’ – јесу ‘’хулиган'’!
‘’Народни непријатељ'’ – јесте ‘’хулиган'’!
Јер по Пропису – ‘’народне масе'’ – јесу ‘’народни непријатељ'’!

Маркс је то позајмио од свејереси! Зато није ни чудо да је Спрски народ – ‘’народни непријатељ'’ – па је спроћум тога – ‘’хулиган'’… тако му то надође кад квасац свејереси набубри смрад бљувотине… зар не?


Зато по Пропису – Чистота Вере – није ‘’праведништво'’! Зато је по Пропису Чистота Вере – ‘’хулиганство'’!

У једном од бројних коментара на изванредан поменути напис Ленке Ленић, ‘’да ли патријарх српски и његови пастири знају шта је попара'’, исказан је један једноставан, поштен, и веома тачан закључак:

‘’Попови и епископи купују мантије по 5.000 евра, аутомобиле по десет пута већој цени – а светосавце оптужују за лоповлук!'’

Уз то исказаније је и једно једноставно, поштено, и веома тачно питање:

‘’Ма где су 85 милиона евра нестали из Ниша и ко је запалио цркву а Иринеј гледао и ликовао?'’(5)

Не знам али предпостављам да се ово питањце односи на паљење Пећке патријаршије – а добро је знано да је на пример владика Дамаскин рашчињен зато што је покушао да алармира Власт и Синод због тог паљења… и такође је добро знано да се владики Артемију прети рашчињењем зато што је као и некад митрополит Дионисије – био духовни бранилац Чистоте Православља!

А добро је знано и да се рашчињења и претње рашчињењем прикривају лажном клеветом лоповлука – и то оног лоповлука који заиста почињавају узупатори наше Цркве од којих ‘’неписмен народ (светосавски) више зна о Богу'’ – јер су се узурпатори ‘’описменили'’ зато ‘’да Његовим (Божијим) именом – тргују!'’(6)

Дакле… борци за Чистоту Вере, и за Светосавље, и за Православље – сви су или већ рашчињени или су пред рашчињењем – зато што су се успротивили покрштењу и предаји у вазалство!

Како то? Па тако јер нам то изрече најдекоративнија службена инстанца, патријарх – да су се Срби покрстили од хришћанства у Ватиканову свејерес и да су тако још од Светог Саве постали покорни вазали свејереси – онда наравски не бисмо били поклани од усташа и Ватикана!

И гле… пошто из тога испада да усташко клање није било – као ни комунистичко – нити из мржње, нити патолошко, нити садизам – испада да је сходно томе то било једноставно клање шизматика зато што су ето шизматици – зато што нису по бонтону – управо испада да смо поклани зато што Попара – јесте ‘’хулиган'’! Заиста свашта…


‘’Срце уз срце куца…'’

Догод куца срце српско – оно по Прописанију – јесте ‘’хулиган'’:

‘’Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пешке'’, говорили су преживели солунски ратници. Но, глад, прозеблост, исцрпљеност и смртну опасност која их је вребала од полудивљих арнаутских племена и башибозука, лакше су подносили од најтежих мука у миру, смицалица, подвала, претњи и уцена које им је наносила енглеска империјална дипломатија током читаве 1916. па до коначног пробоја Солунског фронта у септембру 1918.'’(7)

‘’Под изговором реорганизације, како наводи др Драгољуб Живојиновић у свом капиталном делу ‘’Невољни ратници – велике силе и Солунски фронт 1914–1918′’, од наше команде тражено је да српску војску распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу, свака за себе, на Западни – а не на Солунски фронт.'’

Зашто? Зато што је ‘’Енглезе захватила права провала беса после разумљивог одбијања да се спроведе такав паклени план. Зато су њихови генерали у Лондон слали клеветничке извештаје о српској војсци, називајући је најпогрднијим именима. На самом Солунском фронту одлагали су и минирали свако кретање у офанзиву против непријатеља, претећи да ће повући своје трупе.'’

А зашто? Зато јер су ‘’радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, подстицали Бугаре да отму српске територије северно од Македоније…'’
Једном речју – нису се опходили према Србима као ‘’хулигани'’ – већ по бонтону… зар не? И зато јесте у праву Милица песникиња Српства:

Рат још траје – Српство нас још треба! Јер… иако давно бијаше ‘’Србија се умирит не може'’ и ‘’свуд су страже ђенерала Драже… не сме да се каже'’ – ипак – ‘’вријеме дође'’ – Србија се ослободит мора! Али…


Као и у Јасеновцу као и у јамама, и данас само ‘’прави хришћани'’ – јесу по бонтону!

Папа Бенедикт XVI долази у Хрватску почетком наредне године, поводом 50 година од смрти кардинала Алојзија Степница, кога је Ватикан прогласио ‘’блаженим'’:

‘’Председник Хрватске Иво Јосиповић, каже да је сигуран да ће папина посета ‘’додатно подстаћи политику помирења и реформе'’! Са загребачким надбискупом кардиналом Јосипом Божанићем, и предсједником бискупске конференције монсињором Марином Шакићем, он је истакао на недавној конференцији за новинаре да је од папе стигло писмо у којем се потврђује његов долазак'’ – и како ‘’преноси Католичка тисковна агенција'’:

‘’Oчекује се да ће међу ‘’правим хришћанима'’ завладати велико одушевљење ради информације о папиној посети'’.(9)

Дакле… само ‘’прави хришћани'’ – јесу по бонтону.
Па наравски исто дан-данас као и јуче… стога даклем:
Православни Срби и дан-данас – јесу ‘’хулигани'’!

А патријарх, иако нема поњатија шта је попара… баш лијепо рече да смо већ за Светог Саве требали лијепо постати вазали и све би нам било потаман… па зато се он и одвикао од попаре… и то, како сам каже, у име Бога… иако… то што свејерес јесте хулиган – то, брале, нема баш никакве везе нити свезе! Зато ћемо се пригодом посјете ‘’правог хришћанина'’ службенички извинити што наседосмо на масло Светог Саве – што нас ето заведе странпутицом од покорности бонтону… извинићемо се што нијесмо прави правцати хришћани… и тако то.


Фашистички олош…

‘’У Француској наравно нигде нема увредљивих речи на рачун грађана Француске који прилично брутално демонстрирају своје незадовољство – нема описа попут ‘’улице'’, ‘’фашистичког олоша'’, ‘’хулигана'’ – зато и ‘’Новости'’ у наслову кажу: ‘’Ђаци пале Париз'’ – ‘’а не хулигани'’ – јер то су ‘’демонстранти који легитимно исказују своје незадовољство'’, иако га за разлику од београдских протестаната исказују ‘’паљевином, пајсерима, каменицама, маскирани…'’(10)

А у Београду? У Београду je ‘’језив одговор државе'’ – која своје младе ‘’назива хулиганима, олошем, фашистима, нацистима, клерофашистима…'’ – засипа их ‘’претњама робијом'’ – засипа целокупно грађанство ‘’ширењем страха'’ – оптужујући сопствене младе да су ‘’удар на полицију'’, а да је удар на полицију – ‘’удар на државу'’!(11)
Дакле… у Београду… у нашем Београду… у нашој мајци Србији… чини то олош Власти – који као и узурпатори Синода – не знају чак нити да изигравају окупаторе – јер, изигравајући лажну фразеологију свејереси – једино што изигравањем постижу то је да доказују да су баш они сами – заиста ‘’хулигани'’ – и то фашистички хулигани – јер су хулигани лажне власти и лажне свејереси – и јер за свој сопствени лоповлук Вере – клеветају Чистоту вере!


Жути пендрек…

Зато су Патријарх и Синод самовољно и дрско забранили владики Артемију учешће на конференцији у Петрограду, у Русији, ‘’Православно-католички дијалог после Јасеновца'’ – зато што је на тој конференцији професор Др Србољуб Живановић документовао да је:

‘’Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је 28-ог априла 1941. године издао окружницу којом је поздравио стварање Независне државе Хрватске и то не само ‘’као син хрватског народа већ шта више као представник ‘’свете столице'’!

‘’Хрватска мора да постане прочишћен простор на коме живе само Хрвати'’!(12)

Зато што је исти Србољуб на истој истој конференцији јавно и храбро констатовао да ‘’поједини епископи Српске православне цркве рођени после II светског рата, одрасли и школовани у комунизму, затровани некаквим екуменистичким идејама желе да се упусте у некакав дијалог са католицима'’, прелазећи ‘’преко чињенице да православни верују у Господа Исуса Христа, а католици у једног човека, који се зове Папа, и који тврди да је он Христос на овом свету.'’(13)

А и зато што су на завршетку те исте конференције организатори једногласно усвојили декларацију којом се ‘’од православних патријарха захтева да се – док Ватикан не поништи беатификацију ‘’надбискупа геноцида'’ Алојзија Степинца – прекине сваки даљи богословски дијалог са римокатолицима'’!(14)

Зато, у припреми духовног погрома који ће у новембру богохулно фалсификовати као слободан и чак и као верски Сабор – фашистички хулигани прво рашчинише смерног монаха Антонија а онда, крајем октобра, поново га приведоше у полицијску станицу Стари Град – на ‘’рибање'’ – зато што је изашао пред Патријаршију да се Богу помоли за Правду и Истину…

А по свему судећи стиче се утисак да узурпатори СПЦ врше притисак на државне органе да полиција спречи чак и једнонедељне молитве испред Патријаршије, које је полиција хвала Богу одобрила приликом првог привођења. А да јесте тако доказује натопљеност Србије приопћењима службених медија које по обичају натурају интерпретације стварних хулигана, а када се тиче интерпретација наручених – управо диктираних од стране такозваног ‘’црквеног поретка'’ – хулиганско сомнабулство истих у директној је супротности са логиком… а такође по обичају и у директној супротности – са Вером:

‘’Његов статус је више него јасан када је у питању његов положај у Цркви. Он није монах и не може да се причести, не може да учествује ни у једној светој тајни или црквеном обреду'’ – из сомнабулности овакве хулиганске интерпретација произилази као да само монах или свештеник има право да са причести и да присуствује Божијој служби – а да то право – нема сваки православни верник! Јер… монаху или свештенику Црква може забранити да даје причешће и да држи литургију – што монах Давидовић не чини – али ни њима нити осталим верницима – не може забранити да се моле Богу… Према томе, јасно изражена претња да пошто ‘’цркве и верске заједнице у Србији према прописима Министарства вера имају посебан статус у правном систему'’ – може се према томе ‘’очекивати да му се државним законима спречи лажно представљање и обмањивање јавности'’ – а пошто поменути монах заиста никог не обмањује никаквим лажним представљањем – јер не само да ни од кога не крије своју такозвану казну – већ јој се напротив покорава – иако не крије да је сматра несврсисходном – испада по наведеном смутљивом образложењу протојереја мр Велибора Џомића, да пошто је ‘’у Италији, на пример, немогуће да се неко представља као свештеник Римокатоличке цркве, ако он то није'’, и пошто и ‘’члан осам Закона о црквама и верским заједницама, између осталог, прописује'’ да ‘’држава штити службену униформу и њене делове, као и обележја чина и достојанства свештених лица, односно верских службеника'’(15) – логично произилази да би поменути монах могао да чини све што чини – али у цивилном оделу – уместо у ‘’службеној униформи'’!

Ова бесмислица безпоговорно потврђује ко је заиста свејересни хулиган – јер не само да за поменутог монаха православна одора – није никаква ‘’службена униформа'’ – већ напротив означује посвећеност његовог живота духовништву Вере и Веровања у Бога – и да за разлику од Италије и Прописа свејереси Ватикана – света православна одора није – нити сме да буде – никаква ‘’службена униформа'’ која се ‘’користи'’ за обмањивање чланством у ма каквим поретцима или установама… – такав обмањивачки лоповлук изигравања светом православном одором – јесте хулиганство.

‘’Промовент'’

Прочитах негде питање ‘’да ли је реч о моћи или су право и правда у Цркви Св. Саве, на жалост, постали прћија неколицине, чију близину писац-промовент ужива као привилегију?'’ А у загради је наглашено да ‘’промовент'’ – значи потказивач – и то још од давног римокатоличког средњевековног поступка!

Пре свега, то уствари значи да је потказивач уз скут (близак) неколицини за које је Црква Светог Саве – прћија – и пошто такви доиста јесу и сами прћије – према томе, потказивач јесте уз скут прћија – и зато што је уз скут прћија – зато потказивач ужива привилегију!

Из тога произилази непобитан закључак да пошто су беспризорно шићарили уживањем привилегија чанколиштва бивајући уз скуте прћија – да су чак и сами комунисти били најобичнији потказивачи јер су уживали привилегију пропаганде тајних центара, и наравски њихови чанколизци јер су уживали привилегију блискости са комунистима; и усташе јер су уживали привилегију блискости са Ватиканом и Нацизмом; и наравно данашњи чанколизци који уживају привилегију блискости са еуро-атлантическим гибањима; и свакако сви разноразни сарадници са окупатором који су уживали и иживљавали блискост са окупатором; па чак и специфична њујоршка ‘’нација'’ која и данас униформно денунцира Србе… али, да не траћимо време на набрајање потказивача и денунцијатора – јер сви који се приклонише заиста су најбеспризорнији доушници – већ покушајмо да расчистимо нешто важније:
Чињеница да је моћ у рукама неколицине оних којима су право и правда у Цркви Св. Саве постали прћија – повезана са чињеницом – да је онај ко ужива и иживљава привилегију зато што је ‘’близак'’, чанколиз уз скуте стварних хулигана – и то без обзира да ли је убица или заблудели култур-трегер – и да се тај и такав потказивач који ужива и иживљава привилегију називао промовентом већ у римокатоличком средњевековном поступку – а потестимо се, адвокат, и то не поштени адвокат већ адвокат-подвалаџија, слаткоречиви извитоперивач истине у дизајнирану лаж свејереси – зачео се тек припремом за уништење Реда Темпларских витезова, када је, колико се сећам, преко 7.000 адвоката било унапред припремљено да ‘’правно'’ ‘’оправда'’ масовно спаљивање Темплара од стране свејереси Инквизиције – дакле… те две чињенице доводе до следећих закључака:

Прво, оно што наш патријарх заступа небулозом да до усташког покоља не би дошло да смо већ од Светог Саве прихватили вазалство – своди дефиницију вазалства и сарадње са окупатором на оно што заиста јесте – једино промовент – једино потказивач – није хулиган – сви остали – јесу!

И друго – пошто узурпатори свој лоповлук прикривају лажним клеветањем свих поштених који нису потказивачи – због тог и таквог њиховог сопственог лоповлука – њихово хулигантсво јесте у бити фашистичко:

‘’Попови и епископи купују мантије по 5.000 евра, аутомобиле по десет пута већој цени – а светосавце оптужују за лоповлук?'’(16)

Не само мантије и аутомобили по баснословним ценама… чињеница је да у вазалству свејереси за које пледира патријарх – да једино промовент није хулиган – и да у свејереси једино фашиста није хулиган… непобитан је доказ да они који ‘’светосавце оптужују за лоповлук'’ – да том лажју прикривају сопствени лоповлук – а тај њихов сопствени лоповлук није само лоповлук Светосавља – већ и лоповлук Православне Вере па и самог Веровања у Бога!

Ово стварно хулиганство, уредник једног од сајтова које стварни хулигани лажно клеветају за ‘’хулигански'’ – да би тако маскирали сопствено хулиганство и сопствену свејерес – назвао је – ‘’демократија подвучена жутим… пендреком.'’(17) Али… ‘’варајући се/бе/ и бива им по оној народној'’ – ‘’Ко другом јаму копа, сам у њу /у/пада!'’.(18) И доиста…

Гле…Жива Српска кора хлеба! Жива српска попара!

‘’Ево ти кора хлеба'’,
- храбри га друг у нади…
…док срце уз срце куца.
Вришти аветињска глад,
раздиру патња и јад…'’(19)

Та Милицина ‘’кора хлеба'’ српска је то кора хлеба!
Та Ленкина ‘’попара'’ српска је то попара!

Нису та кора хлеба нити та попара нити од чанколиза нити од вазала! Нити од сарадника окупатора нити од покорних свејереси!

Та кора хлеба и та попара су ‘’благодат Божије руке'’ – ‘’благодат'’ која је ‘’дотакнула'’ Српски народ да ‘’погледа ка Богу'’:

Tа српска кора хлеба и та српска попара јесу Чистота Вере којом ће Србин кад тад ослободити Србију!
Зато Српски Народ без злобе – али захтева да грешни узурпатори допусте себи да им заблуделу прелест дотакне ‘’благодат Божије руке'’ – зато ‘’да смрад бљувотине – већ једном нестане'’(20) – зато да се већ једанпут Србија ослободи олоша и хулигана… зато да се већ једанпут Веровање у Бога ослободи ‘’смрада бљувотине'’.

Зато јер ни Српска Слобода… нити Благодат Божије руке Србима – није хулиган!

И гле…
…заори се Гором Реч храбра, Реч јуначка:

‘’Парола да Европа у Србији – нема алтернативу
мора се заменити
да издајник Тадић – има алтернативу!
На његово место мора доћи Србин,
домаћин који ће Србију
вратити на немањићки пут!
А проданим душама мора да суди
трибунал Српског народа!
Зато, драги српски родољуби,
храбро напред у борбу против српских издајника!
Са вером у Бога!
Равна Гора победити мора!'’

Ову поштену храброст изрече Србин Ђорђе Петровић.

Изрече је далеко од Београда…
…изрече је у Торонту!

Изрече је деветог октобра овог лета Господњег, у јавном Прогласу којим позва ‘’Српско Родољубље на буђење из учмалости!'’

И доиста… ‘’требa нас наша мајка Србија!'’
Треба нас да је ослободимо јер рат заиста није завршен!
Треба нас јер само ми, Срби,
можемо и морамо нашу Србију,
и нас саме
и Чистоту наше Вере Светосавске
да вратимо поштењу немањићком.


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 3 Nov - 23:56:13



Уредништво: Опомене Божије!
Wednesday, 03 November 2010

Уредништво

ОПОМЕНЕ БОЖИЈЕ!
После параде содомита на улицама престоног града, и анемичног става Цркве по том питању, 3. новембра у 1:58h српском народу стигла је опомена Господња у виду снажног земљотреса чији је епицентар био у Витановцу у близини Краљева. Поред велике материјалне штете коју је земљотрес причинио, живот су изгубиле и две особе – брачни пар Синиша и Наталија Сташић из Грдице код Краљева (Бог да им душу прости!). Око педесатак особа је лакше повређено.

Погибија брачног пара Сташић, опомиње нас на догађај када дођоше неки и казаше Господу за Галилејце чију крв Пилат помеша са жртвама њиховим: „И одговарајући Исус рече им: Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свих Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 1-5). „Једно зло прође, ево иду још два зла за овим“, пише у Откривењу Св. Јована Богослова (Откр.9,12). „А остали људи који не погибоше од ових зала, не покајаше се од дела руку својих, да се не клањају демонима, ни идолима златним и сребрним и бронзаним и каменим и дрвеним, који нити могу видети, ни чути, ни ходати; и не покајаше се за убиства своја, ни за гатања своја, ни за блуд свој, ни за крађе своје“ (Откр. 9,20-21). У богомољачкој песми „Богомати премила“, каже се:

>>Богомати премила, увек си нас штитила,
помози нам и сада ево народ пропада.

Дух паклени војује, многи народ робује,
невидљивом сатани нема нико да брани.

Одбацише људи пост, преко пакла паде мост,
што је к небу водио, док је народ постио.

Богомољу презреше, Богохулство почеше,
црни ђаво ликује, како народ робује.

Брат за брата не хаје, већ га суду предаје,
изгубише Божји страх, на срце им паде мрак.

Стид са земље нестаје, свет се моди предаје,
хаљине им говоре да се Богу не моле.

Сваког дана веће зло, а гнев иде одозго,
подигао Господ мач, да претвори све у плач.

Господ гледа с Небеса, сва се земља потреса,
али народ не хаје већ се греху предаје.

Сви ангели тугују, али људи не чују,
неће да се покају на суд Божји чекају.

Мрак нас тешко покрио, чуј Пресвета Маријо,
адску таму одагнај, грешне људе спасавај.

Ти си извор дарова и ризница Божија,
покајање даруј нам, докле сија јоште дан.

Без тебе смо пропали, Ти нас Мајко сажали,
чуј Пресвета болни глас, Твоја љубав нам је спас.

Увек си се молила и гнев Божји блажила,
Мол' се Дјево и сада, да сав народ не страда.<<

У 16. глави Откривења, говори се о седам анђела који изливају седам чаша гнева Божијег на земљу. Али, уместо да се људи покају после јасних опомена Божијих, они почеше хулити „на име Бога који има власт над мукама овим, и не покајаше се да му даду славу... И хулише Бога небескога од болова и рана својих, и не покајаше се за дела своја“. (Откр. 16, 9 и 11). Но, бејаше у историји рода људског град велики у коме живљаше мудри цар са послушним и мудрим поданицима. Овај град беше Ниневија. Посла Бог у Ниневију пророка Јону, да му проповеда реч Господњу. „И устав Јона отиде у Ниневију по речи Господњој; а Ниневија беше град врло велик, три дана хода. И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповеда и рече: јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти. И Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет од највећега до најмањега. Јер кад дође та реч до цара Ниневијскога, он уста са својега престола и скиде са себе своје одело, и обуче се у кострет и седе у пепео. И прагласи се и каза се по Ниневији по заповести царевој и кнезова његових говорећи: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде. Него и људи и стока да се покрију кострећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свога злога пута и од неправде која му је у руку. Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутога гнева својега, те не изгинемо. И Бог виде дела њихова, где се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.“ (Јона, 3, 3-10).

Нека би Бог дао, молитвама Пречисте Матере Своје, Светог Саве и свих српских светих, да народ српски пође путем мудрих Ниневљана. У противном, ничему се другом не можемо надати, до оном што снађе Содом и Гомор!

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 4 Nov - 0:00:34



Вељко Ђурић Мишина: Како је рушена капела на Ловћену
Wednesday, 03 November 2010

Вељко Ђурић Мишина

КАКО ЈЕ РУШЕНА ЊЕГОШЕВА КАПЕЛА

Изјава Ранка Кривокапића, председника Скупштине Републике Црне Горе, о слободној Црној Гори и заробљеништву Светог Петра Цетињског, казана поводом доласка патријарха Иринеја у посету Православној цркви у Црној Гори (што је званичан назив делова Српске православне цркве), као и неке раније приче о аутокефалној Православној цркви у Црној Гори, само показују лекције које су научили црногорски ђаци Друга Тита. Једном добро научена лекција лако се упамти и искористи у погодном моменту.




Лекција о (окупираној) слободној Црној Гори настала је после добијања италијанских лира пред такозвану Божићну побуну после Првог светског рата а говорила је о окупацији коју је извршила србијанска војска. Лекција је искоришћена 1969. у јеку најаве рушења гробне капеле владике Петра II Петровића Његоша и протеста Српске православне цркве против тог чина.

Мило Јовићевић, радник високог ранга југословенске УДБЕ, због заслуга у откривању непријатеља, бива постављен за председника Савезне комисије за верска питања (у народу зване Верска Удба). Јовићевић је био много радознао шта се дешава у Патријаршији па је понеки пут пожелео да провери то што су му радници Крсте Лековића јављали. Ради тога је често позивао патријарха Германа Ђорића на разговор а понеки пут одлазио у Улицу 7. јула бр. 7. Тако је 5. маја 1969, уочи празника Ђурђевдана, по повратку из Црне Горе, пожелео да патријарху „пренесе“ поруке из тих крајева а поводом наговештеног рушења капеле на Ловћену.

Обично удбаши не остављају писане трагове, али је Јовићевић, по природи своје тадашње дужности то морао да ради. Тако је остала сачувана његова „Забелешка“ о разговору са патријархом. Чува се у Архиву Југославије, и има сигнатуру 144-118. Тај документ је откуцан латиничном писаћом машином на четири стране, и представља веродостојан и аутентичан извор. Његов садржај одсликава део политике Савеза комуниста Југославије према Српској православној цркви.

Јовићевић је најпре говорио о будућем финансирању делатности Патријаршије истакавши да то прелази са савезног на републички ниво. А онда је уследило оно што је било повод његовог доласка:

„Председник Јовићевић је затим прешао на разговор о изградњи Његошевог маузолеја на Ловћену. Казао је патријарху да је пре неколико дана боравио у Црној Гори и да је тамо разговарао са најодговорнијим представницима С(оцијалистичке)Р(епублике) Црне Горе о овом питању. Упознао је патријарха да јавност у СР Црној Гори осуђује поступак владике Данила и Синода СПЦ по овом питању. Одговор који је Комисија за вјерска питања И.(звршног) В.(ијећа) СР Црне Горе упутила Арх. Синоду СПЦ у ствари је одговор и Извршног вијећа и Скупштине Црне Горе. У Црној Гори такође сматрају да је писање патријаршијског листа Православље увредљиво и очекују да ће се СПЦ због тога извинути.

Када је 1951. године донета одлука о подизању маузолеја, СПЦ није имала никаквих приговора и садашња изградња маузолеја уствари је наставак радова, који су били обустављени због недостатка финансијских средстава. Што се тиче Његошеве гробнице на Ловћену, она је својина општине Цетиње. Код власти у Цетињу постоји расположење да се садашња гробница пренесе на неко друго место, где би СПЦ желела.

Кампања коју СПЦ иницира и води по питању Његошевог споменика погоршала је расположење јавности у Црној Гори према С.П.Цркви. Црна Гора је имала своју аутокефалну Цркву и та аутокефалност је жртвована ради јединства, али само ради јединства које би се заснивало на основи равноправности. Уколико се настави оваква политика СПЦ, није искључено да питање аутокефалне цркве постане актуелно и у Црној Гори.

Председник Јовићевић је упознао патријарха да митрополит Данило (Дајковић, иначе родом из Црне Горе – В. Ђ. М.) својим изјавама и држањем изазива и јавност и одговорне факторе у СР Црној Гори, чиме је довео себе у такав положај да моли власти да га заштите од његових сопствених верника. Сем тога митрополит Данило одржава везе са неким непријатељским елементима у иностранству о чему одговарајући фактори у Црној Гори имају несумљиве доказе. Уколико се укаже потреба, за овим доказима биће упозната јавност, што свакако неће бити повољно нити за митрополита Данила, нити за СПЦ у целини.

Митрополит Данило саслушава свештенике и врши притисак на њих због њихових слободно изражених ставова и мишљења по питању споменика. Уколико Данило настави овакву политику, друштво ће бити принуђено да заштити свештенике као слободне грађане.

На ово је патријарх казао да је митрополит добар човек и патриота и да ради на добро Цркве, само је у неким приликама нетактичан и неће никога да послуша. Патријарх Герман је говорио да је СПЦ пишући представку Савезној комисији за верска питања и Републичкој комисији СР Црне Горе само молила да се не руши постојећа Његошева капела, али да то није правилно схваћено. Каже да СПЦ није имала приговоре када су се рушиле поједине цркве и манастири ради изградње хидроцентрала и других објеката од ширег друштвеног значаја, а у питању изградње Његошева маузолеја, руши се црква без потребе. За СПЦ Његошева капела је црква. Његош је био владика, хришћанин и када се постави маузолеј, за СПЦ је маузолеј незнабожачки.

Председник Јовићевић је одговорио патријарху да о изградњи Његошевог маузолеја треба да одлучују грађани и политички фактори у Црној Гори.

На крају разговора патријарх је казао да СПЦ нема никакву власт, нити силу, она само убеђује и моли“.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 4 Nov - 0:02:50



Синод ГПЦркве: Испитати увођење електронске "грађанске карте"
Wednesday, 03 November 2010
У ГРЧКОЈ СЕ РАСПИРУЈЕ СКАНДАЛ ЗБОГ УВОЂЕЊА ЕЛЕКТРОНСКЕ ЛИЧНЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ

АТИНА, 29. октобра

Случај полицајца који је отпуштен са посла зато што је због верских убеђења одбио да прими „личну карту“ – електронски документ који се уводи у Грчкој, добио је широке размере међу грчким верницима. Иста судбина прети двојици полицајаца из Тесалоније.


Тај догађај је изазвао велико негодовање многих православних хришћана. Сајт Romfea.gr објавио је отворено обраћање Митрополита дринуполског Андреја, у којем он подвргава оштрој критици Владу, као и полицијску управу. Владика је скренуо пажњу на то да данас кад неки секташи одбијају да служе војску због религиозних разлога, власти им излазе у сусрет и дају им могућност алтернативног служења у цивилној одјећи, али у исто време одбијају да пруже алтернативу православним верницима који не желе да из религиозних разлога приме електронски докуменат.

Свети Синод Грчке православне цркве на свом октобарском заседању је дао задатак Синодској комисији за људска права да у најскорије време испита увођење електронске „грађанске карте“.

За Грчку би вероватно било од користи искуство Русије, где је власт имајући у виду молбе верника оставила могућност онима који то желе да порезе плаћају без процедуре прихватања идентификационе карте грађанина и чак могућност коришћења старих пасоша.

Извор: Pravoslavie.Ru

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 4 Nov - 0:06:50



Специјално за "Борбу за веру" из Санкт -Петербурга
Tuesday, 02 November 2010



Ранко Гојковић

Писмо из Петрограда
Хтео бих за читаоце „Борбе за веру“ да пренесем неке утиске са конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“.




Пре него што напишем нешто подробније о самој конференцији хтео бих да српским читаоцима пренесем један утисак, који је тешко речима описати, али који осећа сваки православни Србин приликом сусрета са својом једноверном руском браћом. То је утисак једне искрене, неподељене љубави, саосећања, уважавања, а понекад и помало осећаја кривице, због млаког става Јељцинове Русије према догађајима у бившој Југославији. Али та власт је такав исти однос имала и према руском православном народу. Свакако да таква пажња од стране руске браће, није удељена нама као појединцима због наших заслуга, него нама, као представницима многострадалног српског народа православног.

Малу српску делегацију у Петрограду су чинили академик проф. Др. Србољуб Живановић, затим руководилац меморијалног центра Доња Градина и режисер Симо Брдар, новинар „Печата“ Наташа Јовановић и моја маленкост. Нама се на самој конференцији, а и после ње, придружила професор Петроградског државног универзитета Драгана Дракулић-Прийма, која на Филолошком факултету тог универзитета предаје на одсеку за србистику. О тој изузетној жени бих желео посебно написати још неку реч, али ћемо то оставити за друго писмо, а сада о самој конференцији.

Конференција је одржана у можда најрепрезентативнијој сали Санкт-Петербургског државног универзитета, у „Петровском зале“ универзитета, (који је дао 7 нобеловаца у време када је та награда стварно додељивана изузетним научницима) и та чињеница сама за себе говори о значају који је један од најугледнијих светских универзитета доделио тој конференцији. Једна професорка тога универзитета, доктор филологије, колегиница наше Драгане на катедри за славистику, овако је изразила своје утиске непосредно по завршетку конференције: “Ово је најбоља конференција којој сам присуствовала у животу. На оваквим конференцијама остају у памћењу један, два, највише три реферата, а на овој конференцији, сваки реферат се урезује не само у човеков ум него и у човеково срце“.

Пошто сам и сам под дубоким утиском свих тих уистину изузетних реферата великих руских научника и богослова (наравно и под утиском изузетног реферата нашег професора Живановића и под утиском дубоко потресног филма Симе Брдара), мислим да сви ти реферати заслужују да се преведу на српски језик и да се штампа један зборник са ове конференције. Ако ће браћа Руси то да ураде, надам се да ће се наћи и неки благочестиви Србин да помогне штампање и превођење таквог једног зборника и у Србији. Јер је то данас од огромног значаја за наш народ. Због тога, са надом да ће сви реферати бити штампани у Србији, сада бих само укратко о онима који су оставили најдубљи утисак.

Од српских учесника, свакако да је реферат проф. Живановића изазвао највећу пажњу, а изузетан утисак оставио је реферат професора Харковског универзитета из Украјине, Др. Александра Каплина, можда највећег живог познаваоца бисерног наслеђа руских славјанофила. Од руских учесника, желео бих српске читаоце да још једном подсетим на Др. Владимира Василика, богослова, филолога и историчара, ђакона, бриљантног говорника и бриљантног писца. Нисам могао слушати српског Златоустог, светитеља Николаја, али слушајући живу реч овог руског ђакона, човек не може да се отме утиску да слуша речи новог руског Златоустог. Нека му Господ подари добро здравље за добробит читавог Православља. Изузетне реферате имале су и две изузетне научнице са Московског института за славистику, Др. Ана Филимонова и Др. Олга Четверикова и њихови реферати морају бити доступни српским читаоцима. У свом првом писму из Петрограда, хтео бих истакнути још и изузетне реферате Владимира Семенка, једног од најчитанијих аутора на РНЛ, који је дао богословски приказ истинске провалије између духовног наслеђа Православља и католицизма, као и реферат великог српског пријатеља - инжењера, књижевника и историчара - Павела Тихомирова.

Хтео бих на крају овог првог писма да истакнем, да су на крају конференције, организатори предложили да се састави декларација после ове конференције, у којој би се захтевало од православних патријарха да се, док Ватикан не поништи беатификацију „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца, прекине сваки даљи богословски дијалог са римокатолицима.

За „Борба за веру“ написао:

Ранко Гојковић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 4 Nov - 0:11:29



Ексклузивно: Излагање проф. др С. Живановића на конференцији у Санкт Петербургу
Monday, 01 November 2010

Академик проф. др Србољуб Живановић

ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ И УЛОГА КАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА, ЧАСНИХ СЕСТАРА, КРИЖАРА И КАТОЛИКА УОПШТЕ У ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА И РОМИМА У ЈАСЕНОВАЧКОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА

“Највећа завера ћутања је она о злочинима геноцида почињеним у Југославији за време II светског рата који су организовани од стране Ватикана”


Бертранд Расел

Историјске чињенице говоре да су папе и римокатолици уз помоћ земаља западне Европе вековима водили борбу против источне Европе, Византије, а у првом реду против Православља. Походи крсташа на исток нису ишли да би се ослободио Христов гроб, већ да би се уништила Византија и успоставило Латинско царство. Српска држава, као јака православна земља, која је после слабљења Византије преузела у великој мери њену улогу стајала је на путу тежњама Рима и Запада да прошире своју власт на исток. Српска православна црква је била и остала тврђава коју је требало разрушити да би се Риму и Западу отворио пут на исток. Књиге би се могле написати о томе шта су све папе, римокатолици и државе западне Европе предузимали у својој вековној борби против Срба. Као пример може да послужи писмо које је упутио папа првом мађарском краљу Степану I (Иштвану), пошто му је подарио круну. У том писму га је упозорио да на територији његове нове краљевине, католичке државе, има 42 шизматичка (православна) манастира, а ниједан католички, па да се нешто треба учинити да се то стање промени. Тако се већ у XII и XIII веку водила интензивна борба против православних Срба. Ратови које су започели крсташи настављају се ширењем католицизма у српским земљама под страном влашћу (Турске, Немачцке, Аустрије и Мађарске) и то “огњем и мачем, пером и речју”.

При томе се не бирају средства, јер “циљ оправдава средство”. Циљ римокатолика је да се истреби Православље, па макер и силом, убиствима, мучењима, протеривањима, силовањима и осталим најгрознијим методама. У тој вековној борби против Срба, који су упорно чували Православље и никада нису ни под највећим притиском пристајали да признају папу за поглавара Цркве, римокатолици су решили да се изврши систематски геноцид над Србима. Србе је требало збрисати са лица земље. Геноцид над Србима није почео у Хрватској за време II светског рата. Њега је било и у XVIII и XIX, као и у ранијим вековима. Проблем је што људи мало читају и уче историју, па се многи догађаји заборављају. Тако је заборављено да су католици Хрвати и босански муслимани као грађани Аустоугарске извршили грозан геноцид над Србима у току I светског рата. Краљевина Југославија није желела да се о томе пише и говори да би се избегла мржња и освета против Хрвата и муслимана у заједничкој држави. Тако Хрвати и муслимани никада нису осуђени нити кажњени за злочине које су починили Србима у току I светског рата. Зато никога не треба да зачуди што су католици Хрвати и босански муслимани починили још теже злочине у току II светског рата над Србима, Јеврејима и Ромима.

Римокатолици, у првом реду Фрањевци, који су били најбројнији у Хрватској држави, која је тада обухватала и Босну и Херцеговину, као и делове Србије, вековима су васпитавали децу Хрвата да мрзе све оне који нису католичке вере, у првом реду православце и Јевреје. Католички свештеници и вероучитељи у држави Хрватској, у школама, на проповедима и зборовима позивали су Хрвате да побију, муче, силују, пљачкају, кољу, насилно покрштавају православне Србе. Српској деци су резали три прста десне руке да се више никада не могу крстити на православни начин.

Независна држава Хрватска је одмах по свом оснивању 1941. године прогласила за званичну доктрину да једну трећину Срба треба одмах побити, једну трећину треба превести у католичку веру, а једну трећину протерати са хрватске територије. У присуству сада блаженог Алојзија Степинца, надбискупа и примата загребачког (потоњег кардинала) Алојзија Степинца, и папског нунција Ђузепе Марконеа, као и свих босанских и хрватских бискупа хрватски сабор или парламент је изгласао једногласно расистичке законе по којима су Срби, Јевреји и Роми изгубили сва људска и грађанска права. Протерани су из својих кућа и вековних огњишта, са својих имања, истерани из службе и са радних места. Сваки католик Хрват или муслиман могао је да опљачка, убије, закоље, мучи или силује Србе, Јевреје и Роме, а да за то не сноси никакву одговорност. Роми су проглашени за нижу класу, за врсту животиња које треба истребити. Роме су сви убијали, а нико није бројао број побијених. Хрватска држава је организовала концентрационе логоре за уништење Срба, Јевреја и Рома. Но поред тих великих логора у свим местима, у градовима и селима вршена су мучења, пљачкања, клања и силовања, жртве су живе бацане у јаме и раке, у дубоке вирове Саве, Уне, Сане, Врбаса и других река. Злочине су чинили обични грађани Хрватске, католици и муслимани, сељаци, учитељи, свештеници, интелектуалци и сви други. У Хрватској тада није било ни нациста ни фашиста, док нерођена деца, одојчад и ситна деца нису могли бити никакви политички противници. Злочин је организовала држава Хрватска са својим установама, војском, полицијом, разним католичким организацијама као што су крижари, фрањевци, усташе, часне сестре итд. Хрвати су били једини народ на свету који је своје жртве прво животињски мучио - тешко и дуго, без хране и воде, вадећи им очи и одсецајући делове тела па их усмрћивали пребијањем, клањем, ударањем маљевима у лобању, бацањем живих у гротло пећи, кувањем сапуна од жртава, бацањем живих у бездане јаме, затрпавањем живих у насипе и гробове, вађењем нерођене деце из утроба мајки итд. Немци су на пример, вршили убијања жртава брзо и ефикасно, гледајући да искористе остатке лешева као сирови материјал, док су хрватски католици и муслимани своје жртве предходно дуго мучили и свирепо се изживљавали пре него што би их заклали или убили. Подстицање на мучење и убијање Срба, Јевреја и Рома, чинили су на жалост бројни свештеници католичке цркве, часне сестре, вероучитељи и католички активисти. Према америчким изворима преко 1400 католичких свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току II светског рата лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно преводило у католицизам Србе, Јевреје и Роме. Међународна комисија за истину о Јасеновцу има податке за 1171 таквих католичких свештеника. У то нису убројане часне сестре – злочинци. Исказано простим језиком од свака три католичка свештеника двојица су били убице. До сада је идентификовано близу 400 јама, вртаца и бунара у које су бацане жртве – најчешће живе. Једно од најгрознијих и најбројнијих места страдања и убијања Срба, Јевреја и Рома је био Јасеновачки систем хрватских логора за истребљење. Логори и стратишта су се налазили на левој обали реке Саве у месту Јасеновац и околини као и на десној обали Саве - у Доњој Градини и околини. У оквиру јасеновачког система логора налазио се и концентрациони логор за истребљење мале деце. Логор је био подељен на четри дела. У првом делу била су деца до једне године старости. У другом делу била су мала деца од једне до четри године старости. У трећем делу била су деца старија од четри године, а у четврти део стављали су болесну децу. Католичка држава Хрватска је била и остала једина земља на свету која је измислила и организовала концентрационе логоре за истребљење мале деце.

Један од католичких и језуитских идеолога ултранационалистичког устаства, главни организатор крижара и других католичких организација је био, сада блажени, Ханс Иван Мерц кога је прогласио за блаженог папа Иван Павле II. Мерц је школовао генерације католичких свештеника и активиста и напајао их мржњом према православним Србима и Јеврејима. Захваљујући његовом утицају већина католичких свештеника, нарочито фрањевачког реда, затим часне сестре, крижари и други су лично мучили, клали и убијали, силовали и вршили друге блудне радње над Србима и Српкињама, Јеврејима и Јеврејкама, Ромима и Ромкињама. Слични злочинци су били сада блажени, Доминик Мандић, који се истакао организовањем бекства католичких кољача у Јужну Америку и САД после II светског рата, и наравно надбискуп и кардинал загребачки, примат Хрватске, Алојзије Степинац, који је благосиљао убице Срба и Јевреја крвавих руку и који је лично насилно преобраћао православце у католичку веру, обећавајући им да ће се спасити уколико постану католици. Он је допринео доношењу најгорих расистичких закона у Хрватској.

Мора се рећи да су католички свештеници и њихови бискупи и надбискупи били изузетно свирепи према свештеницима и епископима Српске православне цркве. Св. Петру Дабробосанском су чупали браду, поткивали га, забијали му клинове под нокте да би га на крају убили. Св. Платону Бањалучком су ложили ватру на грудима, распорили га и затим удавили у реци Врбасу. Св. Саву Трљајића су грозно мучили, па затим бацили у Катину јаму без дна. Католички свештеници су силовали жене, сестре и ћерке православних свештеника, као и других православаца. Терали су свештенике да гледају како им убијају децу, па су их потом терали да им читају опело.

Све ово што сам до сада изнео може многима изгледати као резултат болесне маште или злочиначке тежње да се окриви католичка црква или Хрвати и Муслимани за невероватна зверства која су починили. Зато сам приморан да изнесем известан број сведочења жртава које су успеле некако да преживе, затим сведочења изнета пред судовима после рата, дневнике које су убице и мучитељи водили приликом вршења злодела, а који су откривени после II светског рата, као и оно што су написали у својим књигама заточеници који су успели да побегну и преживе, а који су својим очима гледали и били сведоци почињених злочина. Било би потребно да се напише хиљаде књига да би се изнело све оно сазнање које су несрећне жртве описале. Ја могу да наведем само неколико примера.

У својој књизи “Српска младеж среза Перушић (Лика) жртве геноциде 1941-1945 год.” Дане Ластавица наводи писмо једног италијанског официра у коме пише: ”Шта су им ти јадни Срби учинили? Да ли је хумано извлачити нерођену децу из утроба мајки, па их онда вешати на зиду са натписом – ”Српско месо – један динар килограм”… Они су побили очеве те деце…Они су изводили српске мајке са много деце из њихових кућа, да би одмах после тога њихове комшије Хрвати са својом децом започели пљачку својих дојучерашњих суседа… Ти исти Хрвати су отимали децу од српских мајки, хватали их за ноге и разбијали њихове главе о дрвеће и камење, да би их потом бацили у јаме..” Исти аутор даје и једну илустративну табелу жртава у једном месту:

Деца до 1 године старости – 40

Деца од 1 до 7 године старости – 142

Деца од 7 до 12 године старости 97

Деца од 12 до 15 године старости – 65

Омладина од 15 до 20 година старости – 145.

Све то од укупно 1441 убијене особе. Има безброј таквих примера.

Душан Бурсаћ у својој књизи “Анђели у паклу” поред осталог на страни 26 даје опис како су католичке часне сестре тровале српску децу.

Једна од жртава мучења и клања која је успела да преживи јер је недоклана жива бачена у раку из које се у току ноћи извукла госпођа Зорка Делић-Скиба, поред осталог пише како ју је часна сестра вукла за косу да би јој истурила врат да би га хрватски кољац лакше пререзао. Њему је међутим задрхтала рука, па је недоклано дете бацио у гробницу.

У својој књизи “Сасечено стабло Данонових”, Цадик Данон пише: “Децу су отимали од мајки на најбруталнији начин…Убица би дохватио једно по једно дете и разбијао му лобању маљем, па га онда бацао у гроб. Аутор је ово гледао са одстојања од 30 метара.

У својој књизи “Највећи злочини данашњице” Др. Драгослав Стијаковић описује злочине које су починили католици Хрвати и муслимани на преко 500 страна. Најужаснији су описи клања трудних жена из чијих су утроба вађена нерођена деца, која су убијана, или пак описи силовања малих девојчица, ученица и младих жена.

У књизи “Независна држава Хрватска” Васа Казимировић наводи извештаје појединих немачких официра. Капетан Глез Вон Хорстенау је писао 14 јуна 1941 год.: “На животињски начин они су убијали чак и новорођену децу…многе жене и деца су лежали на голом камењу…голи скелети…командант логора је дивља животиња…силовали су жене, мучили их и на крају убили…убијали су децу…”

Пишуци о почињеним злочинима од стране Хрвата и муслимана, Душан Бабић поред осталог наводи како су Тито и партизански покрет били против тога да се спречи убијање Срба, Јевреја и Рома и како су тежили да се истина о злочинима не сазна. Тако наводи случај о страдању чланова оделења за пропаганду комунистичке партије у Карловцу, који су написали чланак о масакру Срба. Сви су изведени пред преки суд партизанских јединица и осуђени на смрт. Погубљени су 13-ог и 14-ог јула 1941. године. Он такође наводи да је католичка црква Хрватске дочекала са добродошлицом стварање Независне државе Хрватске и да су католички свештеници одиграли значајну улогу у масакру српског живља. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је 28-ог априла 1941. године издао окружницу којом је поздравио стварање Независне државе Хрватске и то не само “као син хрватског народа већ шта више као представник “свете столице”. ”Хрватска мора да постане прочишћен простор на коме живе само Хрвати.

Гојко Везмар у књизи “Усташки злочини у Лици 1941 – 1945 год” износи имена следећих католичких свештеника, убица и мучитеља Срба, Јевреја и Рома, а такви подаци постоје и за многа друга места:

Часни Драгутин Кукољ, Вероучитељ у гимназији; Никола Масић, наставник. Обојица су регрутовали децу за чланове крижара и наводили их да чине злочине.

Јосип Бујановић – поп Јоле, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, Дон Крсто Јелинић, Љубо Магаш, Владимир Ступарић, Каргацин, Никсић, Јосип Банић, Грга Старчевић, Јосип Фајдетић, Бруно Варијаза, као и многи други.

Др Никола Николић, лекар и заточеник Јасеновца, иначе Хрват, пише о злочинима које је починио Фратар Вјекослав или Томислав Филиповић – Мајсторовић звани Фра Сатана. Он је у свештеничкој одежди клао малу децу. Исто то је радио и Љубо Милош. Др. Срећко Перић, католички свештеник је позивао испред олтара у својој цркви: ”Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам недела бити опроштена.” У писму које је послао Хрватској влади Фра. Петар Берковић описује злочине које је починио. Фра Алојзије Ћосић је добио хрватски орден за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.

Дане Ластавица пише о силовању девојчица. Већина је силована док су приморавали њихове мајке да гледају. Приликом испитивања на суду после II светског рата, Јозо Боровац је признао да је натерао Стојанку Булат да држи своју тринаестогодишњу ћерку Милеву док ју је силовао. Учитељицу Стану Арнаут су силовали њени ученици Хрвати. Ђуро Затезало пише да су малоумни и перверзни католички свештеници везивали децу за груди мајки, па их онда убијали да би се мајке што више мучиле, затим би и њих убили.

Фрањевац Јозо Фелициновић у своме личном дневнику пише да је у једној бараки насао списак са именима жена које су ту силоване, са датумима када су силоване и са именима злочинаца који су их силовали. Девојчице су силоване на јавним местима тако да је свако могао да посматра силовање. Имали су обичај да узимају невиност девојчица од 14 година. Деца су терана да гледају силовања мајки. Постојао је обичај да се натерају девојке да се скину наге да би свако могао да их гледа. Потом су доводили војнике да их силују, а потом су убијане.

Веома је тешко, практично је немогуће да се све каже у једном излагању. Можемо само да се надамо да ће истина о злочинима католика Хрвата и муслимана једнога дана изаћи на видело.

Сада се поставља питање Православно-католичког дијалога после свих ових грозних злочина које су починили католици над Србима, Јеврејима и Ромима. Римокатолици се надају да ће се злочини заборавити ако се о њима не говори и не пише. Књиге о њиховим злочинима одкупљују и спаљују. Покушавају да убеде млађе да су приче о њиховим злочинима само преувеличане маштарије. А живих сведока још увек има. Има и преживелих жртава. Поједини епископи Српске православне цркве рођени после II светског рата, одрасли и школовани у комунизму, затровани некаквим екуменистичким идејама желе да се упусте у некакав дијалог са католицима. Прелазе преко чињенице да православни верују у Господа Исуса Христа, а католици у једног човека, који се зове Папа, и који тврди да је он Христос на овом свету. Наши симболи вере се разликују. Ми не верујемо у исто. Постоје огромне догматске разлике. Католичка црква се налази у расулу. Свакодневно се појављују све нови и све тежи скандали. Препуна је педофила, хомосексуалаца и настраних особа. Стотине хиљада католика напушта католицизам. О томе пише сва светска штампа. О томе говоре католички бискупи. Па ипак има српских епископа који би желели некакво помирење или бар дијалог са римокатолицима. Можда су они добронамерни и желе свеопште помирење свих хришћана, па су зато спремни да се одрекну учења Светога Саве, оснивача Српске Цркве. Са друге стране папа Пије XII је у мају 1941. год. примио у аудијенцију ратног злочинца и шефа хрватске државе Анту Павелића који је донео најгрозније расистичке законе против Срба, Јевреја и Рома, као и групу хрватских кољача. Католичка црква се никада није оградила од оваквог поступка. Папа Јован Павле II се залагао 1991 год. за истребљење Срба и за бомбардовање Републике Српске од 30-ог августа до13-ог септембра 1995. Подржао је незакониту агресију против Србије коју су извршиле САД и НАТО савез 1999 год. Пет пута је долазио у Босну и Хрватску, био је само неколико километара од стратишта јасеновачких логора али никада није нашао за вредно да очита бар једну молитву за невине жртве католичког дивљања у току II светског рата, већ је напротив прогласио за будуће светитеље најозлоглашеније крвнике и подстрекаче геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Исти овај папа је подржао католичку организацију “Ђовани Веко” која се залаже да се “отвори Света Гора Атонска” и да се православни манастири претворе у хотеле, музеје, јавне куће и места за забаву. Садашњи папа Језеф Рацингер или Бенедикт XVI бо је припадник Хитлерове младежи (Хитлер југенд). Он наставља политику својих предходника и спроводи идеју глобализма. Нажалост, он има подршку једног турског и америчког послушника у Цариграду, васељенског патријарха Вартоломеја I, који је спреман да све опрости католицима и папи. Цариградска патријаршија је још 1993. године покушала да прошири своју власт над свим православним живљем у свету. Желео би да укине утицај других Православних Цркава у свету, као што су Руска Црква која има више православних верника него све остале Православне Цркве у свету заједно - Српска, Бугарска, Румунска и друге, и да он постане нека врста источног папе над свим православцима. Васељенског патријарха подржавају у тим тежњама неке српске и руске владике. Уводе се у Православну Цркву некакве новотарије, које иду ка приближавању католичком обреду од кога се и многи католици одричу. Римски папа наравно подржава ову тежњу васељенског патријарха, који заборавља да је наша Црква саборна и да никада неће пристати да има некаквог папу или врховног поглавара. Римокатолицима би сасвим одговарало да се Православне Цркве распадну услед стварања раскола. Распарчане, лакше би се могле савладати. Верници који чине “живо тело свете Цркве” не могу да прихвате тзв. новотарско или екуменско понашање појединих владика.

САД као велика светска сила подржава тежње римокатолика да разбију Православну Цркву. Америка је активно помогла Хрватима католицима и босанским муџахединима у рату против Срба 1991. до1995. године. На Косову и Метохији су католички свештеници у редовима окупаторских снага НАТО савеза пљачкали српске манастире и светиње и односили реликвије. Када је са Косова, из Призрена протерана православна богословија истога дана су језуити отворили свој семинариј. Ако су поједини српски епископи заборавили први концентрациони логор за истребљење Срба који су организовали Хрвати и Мађари у току I светског рата у Араду, и уколико желе да забораве 700000 страдалих Срба у Јасеновачким логорима, онда ће се народ окренути против њих. Не смемо да заборавимо речи светог патријарха српског изречене у Јасеновцу: ”Као хришћани морамо да праштамо, али као људи не смемо да заборавимо.”

Из свега изнетог произлази да до дијалога православаца и католика не може да дође без признања грехова и покајања. Римокатолици треба да се одрекну својих неканонских доктрина, а папа да се одрекне своје “непогрешивости”. Тек после тога би могло да се размишља о некаквом дијалогу који би водио римокатолике поново у окриље свете Православне Цркве.



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 5 Nov - 7:13:36





Religija, Aktuelno, srbija | 5. novembar 2010.
Psaltir i zemljotres Pravoslavlja


Н
оћ као и свака друга, тиха и тамна спустила се над Србијом. Ненаметљиво и тихо дочекала свој тренутак да се над Србијом спушта

за новинар.де Ленка Летић

+++


онда када је за њу на овим просторима време, а не онда када је потисну у страну због рачунања по европском времену.

Поподне уобичајено у домовима многобројних Срба. Оскудно и сетно. Празне мисли да још један дан истиче а да обичан Србин у њему, сем голог опстанка, ништа допринео није. Није јер није ни могао, није имао чиме.

Тако је било и у мом дому. Баш онако како перо Чаславове нежне душе дотиче опис попаре, тако је и тај дан за мој дом био попара свих размера. Завршивши те попарске обавезе, спустила сам се у своју фотељу и по ко зна који пут поглед приковала за иконе на свом зиду. Можда сам овај пут дубљим погледом заронила у њих тражећи одговор на изиграност која своје име упорно гура у матични број мог бића. Можда сам овај пут храбрије себи признала да се наши свети стиде када им ми, данашњи верници, име спомињемо и у некаквој молитви лажи и фарисејства себе пред иконостас износимо.

По ко зна који пут сам спуштала поглед на та света лица и питала се за кога је Јеванђеље писано, за трговце светим речима или за огољене душе које се предано у својој голотињи надају да ће бар једна генерација угледати истину живота по речима из Јеванђеља. Гледајући у те иконе пратила сам и „мирис“ ноћи. Клизећи полако погледом са иконе на икону несвесно сам тражила одговор зашто ова ноћ носи осећај боли какве су биле ноћи у време бомбардовања Србије. Мисао ми је дотакла слутњу која нас у ноћи може прекрити. У страху да ће то опет погодити сиротињу, заковати нежна срца мале деце и скаменити немоћ старих људи, дотакла сам истину да се за свој живот не плашим. Чему би и био страх за нешто што више није у мојим рукама, већ разбацано по комадима остало под ногама оних који вером пастирски командују.

Погледом сам прошла по простору свог дома и питала се зашто сам све ово у зноју свом стицала, када у немоћи могу у овим одајама да се прошетам као и по молзолеју једног постојања.

Напољу су се огласили први пси. Смирено сам чекала да чујем да ли је то случај међу раздраганим кучићима или ће се тај лавеж чути и са осталих страна насеља. Чуо се. Пришла сам кавезу са хрчком и видела да унезверено по њему трчи. Поново сам подигла поглед ка иконама, брисала сузе да ми не муте вид и питала више себе него та света лица, зар се словесна бића не стиде да бесловесна нису одбацила од себе оно што ми кроз сво „мољење“ и причешћивање у себи сачували нисмо.

Утонула сам у сан. Више да бих побегла од оног што нам ноћ доноси, него што је као одмор мом бићу био потребан.

Пробудило ме је потресање и љуљање зграде, или ме је пробудио звук разбијених предмета који су падали у мом дому. Са телом робота и молитвом да Бог чува децу кренула сам ка соби сина. Срели смо се на половини пута који нас у ноћи дели. Обасјавала нас је светлост из његове собе. Тихим смиреним корацима пружио је руке и привукао ме себи. „Не бој се, ја сам ту. Бог зна шта чини. Ово не љуља да би недужне усмртио већ да би између параде гадости и бацања Србије пред ноге оних на чије убијање смо морали убијањем узвратити, показао да ће Његова увек бити последња“.

Покушавајући да се извучем из његових руку и да га натерам да напусти стан, дотакла сам на његовим грудима испод тренерице нешто непознато. Завукла сам руку и извадила Псалтир. Подигла сам поглед ка њему и питала га зашто је то ставио на своје груди. Смирено са сјајем на лицу прек којим сам немо застала, одговорио је

„Мајко, чекам га од кад сам се вратио у стан. Видим ти спаваш а ја осећам да ће нас у току ноћи уздрмати. Туга ми да те пробудим, жао ми да нови страхови изједају твоју душу и да нове сузе војнички од мене скриваш, кадио сам кућу, палио свеће и молио се Богу да нас сачува, да нас не кажњава због оних који нам недужним казну на живот навлаче“.

Поново сам му рекла да изађе јер се галама у ходнику чује и сви људи напуштају станове, склањају децу. И даље ме је држао у загрљају и питао „Зашто ти не кренеш?“ Одговорих му „Ја нисам важна, спашавај себе“. Привукао ме је још више себи и рекао „Да није било те твоје важности у мом животу и ја бих данас био део лудила, или бих мрзео оне који ме од вере терају, а како ме је твој лик задојио да се не плашимо страдања и да ране Његовог распећа никад не заборавимо, овог потреса се ја мајко не плашим, овај потрес мени говори да је Он са нама“.

Онда је све стало. Упалили смо светло и покупили све оно што се у потресу срушило и разбило. Пламичак у кандилу се још дуго са кандилом њихао. На тренутак сам погледала у све комаде разбијених предмета и схватила да онако како ћу их и сама са јутром у смеће бацити, да су тако и пастири вере бацали комаде моје душе која се ломила у сваком паду пред лукавством и неправдом њихових заветованих душа. Како потрес цепа земљу са снагом народних речи „сила Бога не моли“, тако и њихова сила за молитву не зна цепајући православље и цепајући све душе које се осмеле да њихове грехе и грешке примете.

Звук телефона прекинуо је моје мисли. Јавила сам се и чула уплакан глас свог другог детета „мама, јесте добро?“…“добро смо, колико можемо бити после свих потреса оних којима смо веровали, после свих потреса који су нас на сеобу и растављеност навели, после свих потреса који су нам „хришћанском љубављу“ показали да ми за њихово хришћанство нисмо“…скривене мисли су се шириле мојој душом док сам нежним речима умиривала страх уплакане душе.

Незаустављено време од потреса промиче, попара хладна чека топлину патријархових речи и наду да ће се кроз овај проблем огласити и рећи „Мука ми је од ових потреса, мука ми је од свих греха и грешака које смо као дивље псе пустили међу недужан народ…мука ми је више од срушених душа и домова…мука ми је од слике да је сиротиња поново на улици а виновници померања и неба и земље и даље умотани у отету сигурност, отету топлину, отето изобиље…скривени иза отете истине, наде, вере и љубави“…


Ленка Летић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 7 Nov - 8:16:17



Prvo “zabranjeno” molitveno ukupljanje naroda i monaštva ispred Patrijartšije


Х
ристос посреди нас! Данас 6. новембра одржан је још један суботњи (од стране полиције забрањени) молитвени скуп испред Патријаршије,

из Београда С.А. 06.11.2010

+++


скуп за јединство СПЦ у православљу а насупрот екуменистичких тежњи дела епископата условљених глобалним политичким кретањима која само подгревају немире и поделе у нашој Цркви.

Јадна полиција је наново осрамоћена државном врхушком која од ње немилосрдно захтева да крштена полиција хапси по улицама своје свештенство које моли за очување чистоте вере. Поред социјалне кризе која се ломи и преко полиције ова немилосрдна а демократска држава малтретира своју полицију својим нехришћанским наређењима, а опет полиција понижена сопственим сиромаштвом, само плате пусте ради, малтретира по улицама обесправљене православне хришћане који чак не траже ни своја права већ једино заштиту светог православља (онаквог каквог нам светитељи оставишена чување), тј. без јереси екуменизма, унијатства и отвореног папизма, као у данашњем случају појединих распојасаних, непогрешивих и свезнајућих епископа.

Полиција односи у притвор два монаха, односи, јер су они у знак неслагања сели на оближњу подзиду. Полиција по професионалној деформацији тражи „организаторе“ како би поколебали њихове „присталице“. Нажалост полиција не схвата да је у чистој православној вери само је Један организатор који је Отац наш Небески, а сви побожни су синови Његови (или, полицијски - присталице). Диван је пример Христу верног народа који своја молитвена окупљања почевши у 13 час. наставља све до 19 часова, тј. све док и последњег монаха нису отпустили из полиције (после плаћене наводне прекршајне казне). Прилазећи окупљеној полицији и народу, који је готово цео дан молитвено бдео ишчекујући своју сабраћу неправедно приведену, монах отпуштен из притвора се нашалио на рачун полиције: Ето, уместо да нас у молитвеном миру пустисте да по традицији одржимо свој православни скуп против екуменизма од 13-16 часова, сада сами себе мучите јер ова ваша неправда вам само продужи радно време од 13 ево чак до 19 часова. Ово су православни хришћани који ради одбране вере овде стоје месецима овде и то нису присталице ни некаквог Антонија нити кога другога смртника већ једино Господа нашега кога нам наравно не можете ухапсити.

На крају уз радосну отпојану хвалу Господу који нас овде скупи и одржа, и надамо се одржаће сваке наредне суботе у 13 час. и свакога дана у току заседања сабора вероватно почев од 17.11.2010. год. (од 16,30 до 19,30), монах Антоније се нашалио са присутном полицијом, иначе приметно очараном непрекидним мирним шесточасовним појањем црквених песама од стране побожног народа, понудивши се да „личним искуством добровољно саветодавно припомогне полицији која и сама 12. 11. почиње своје синдикалне штрајкове“.

Почетна данашња грубост полиције нажалост је нарочито подгревана тапшањем по рамену (од полицајца до полицајца) нашега екуменског Очуха Петра Лукића, који дефинитивно не може да прежали како ли му је недавно „недовољно“ било само ишамарати нашу децу која су му својим искреним и истинољубивим питањима прекинули скрнаву екуменску биоскопску представу за Словенце испред самог Светог Олтара Саборне цркве. Туга је то једна садашња - која ће трпљењем искрених хришћана, верујемо, донети на крају радост свима. Амин.

„Помилуј ме Боже, помилуј ме, јер се у Тебе узда душа моја, и под сјен крила твојих склањам се док не прођу невоље“ (Пс. 56,1)

Наредно „забрањено“ окупљање искрених и брижних православаца (народа и монаштва) је, наравно, у суботу 13. нов. у 13 часова, чекамо Вас хришћани, да не би, насупрот дочекали непокајаног папу на месту светом у новој унијатској српској премијери 2013.

,, Богу се треба већма покоравати него људима „ (Дела Ап. 5,29). „Покоравати се Богу већма него људима“ – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав, Авва Јустин. То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светиња, мерило над мерилима.


Са благословом монаха Антонија

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 7 Nov - 8:22:19





Policija patrijarha Irineја privela monahе sа molitvenog okupljanja Svetosavaca

Молитва испред Патријаршије


Н
а суботњем (6. новембар) молитвеном окупљању грађана Православне вероисповести испред београдске Патријаршије поново је од стране полиције са још једним монахом приведен и монах Антоније (Давидовић).

С.Марјановић 07.11.2010

+++

Ухапшени монаси су како новинар.де сазнаје касно навече пуштени на слободу. Молитвено окупљање је као и много пута до сада прошло мирно и достојанствнео. Како је то изгледало у слици погледајте фотографије са Молитвеног скупа у тексту оца Антонија (Давидовића)


Молитвена окупљања Светосаваца против екуменизма епископа СПЦ Субота 6. новембар

Ако се само присетимо шта се све издогађало од нашег прошлог месечног скупа, једини закључак би био, или се време убрзало, или су наши греси прелили чашу и кипе из ње свуд унаоколо.

У последњих месец дана, редом: Очух Петар Лукић шамара децу своју која су му постављањем питања прекинула извођење словеначке позоришне представе усред Саборне Цркве; Држава пројављује гажење свих јеванђелских норми овога народа насилним спровођењем саблазне „параде настраних“; Синод прећутно допушта организацију и јавља се тек два дана пред параду са млаким и безличним видом отпора; Синод се ограђује од организације Литије уочи параде; Синод се ограђује и од својих свештеника који су савесно изашли и на сам дан параде на протест; злоупотребљена деца која су хушкана од стране сумњивих лица и испровоцирана како бројем, тако и јуришањима полиције су под претњом „језивих казни“; изгнаном рашкопризренском монаштву синодски администратори пресудише рашчињењима и другим немилосрдним казнама; и на крају, од наших мирних молитвених шестомесечних антиекуменских окупљања (овде) Синод и полиција праве ову аферу којом би нас уклонили као некакве „неразумне демонстранте“. И на све ово само један земљотрес, само што тај земљотрес, изгледа, није казна, већ само један бат ђаволових копита који прилази онима који га упорним гресима својим призивају.

Нажалост, многи и многи још увек не схватају да када не би било патријаршијског екуменизма, свега овога и многих других зала, ми не би доживели.

Како би само српски модернистички епископи волели када би шарање у питањима вере било дозвољено, када би се могло више служити Богу, а помало и мамону, и све то „само да не буду гоњени за Крст Христов“. Како би им било лепо кад би им се екуменистичка дејства „љубави“ урачунала у мудрост пред Богом, а не у саблазан. Али, оваква грешна екуменска, горда љубав би часом и Рај Божији разрушила, а камо ли духовни живот малене Србијице. Јер све док еку-епископи одбијају да схвате и прихвате личну одговорност за формирање овог изворишта зала Србинових, све дотле душе њих самих ходе ивицом понора паклених, све дотле наивним душама које их следе прети вечна погибао, и све дотле су такви епископи чак и физичка претња онима који науку њихову разобличавају.

Лекар је Једини Господ, Светитељи су дијагностичари смртне екуменске болести, а ми се трудимо бити они који ће ову, животно важну, вест молитвено мирно сведочити, спасења ради, и болеснима и необавештенима. Ми грешни нисмо путоказ спасења већ знак опште опасности пред вечном провалијом, а такав знак се никако не сме уклонити, ни ради оних који хрле у њу, ни ради оних који јој се несвесно, очарани привиђењима, приближавају. Елем, пошто „љубвеобилни“ Патријарх српски, ево, последњих недеља, упорно захтева од „државног врха“ да се моментално уклоне испред зграде Патријаршије молитвени скупови Светосаваца, који свакодневно, по свим временским погодама и непогодама, од априла до сад, молише за милост немилосрдне вође своје, за милост целокупног народа српскога. Дакле, пошто Патријарх упорно тражи да се уклони знак над провалијом, стога ћу се понова покушати осврнути на профил личности екуменских перјаница који у заносу свог ектазног „хуманог“ плеса „широким путем“ маме народ у пропаст, исту ону пропаст коју је вековима мудрошћу Вере наш народ увек знао заобићи.

Епископ екумениста човек може постати из три разлога: Прво - или из страха за сопствени живот (рецимо, страха пред општим светским репресивним мерама у име интеграција, како у домену духовности, тако и на пољу државности), Друго - или из личног маловерја у Истинитост учења светих и самозаблуде да је воља Господња да се човечанство спољашње уједини у једну заједницу без претходног освешћења и покајања пред Истином, Треће - или да је постао отворени и свесни противник Христовог јеванђеља.

Ово треће би означавало савршену охолост пред Богом. Носити обележја Истине Христове, узносити се и китити даровима Његовим, а притом их савршено свесно излагати екумено-унијатској порузи… Како „охолост долази пред погибао“, а видљива погибао им се не догађа, може се закључити да овај трећи разлог, за сада, ипак, отпада као могућност.

Дакле, остају само два, или страх од глобалне антихристове аждаје или самозаблуда, тзв. прелест.

Уколико би претпоставили „страх јудејски“, или јасније конкретније страх од властодржних масона српских, као могуће објашњење овог несхватљивог разблудног екуменисања епископа над Вером Светом, тада се поставља питање: зашто би онда Патријарх инсистирао на полицијском уклањању побожног народа испред Патријаршије који месецима моли Господа и све епископе да се поврате чистоти правоживља у правоверју(?). Зар не би неко ко је плашљив Исповедити поруганог Господа жудно пригрлио припомоћ сабраће једномислене и молитвене под својим прозором, а нарочито овакве сабраће која својом шестомесечном благошћу и брижљивошћу праотачки посведочава Веру своју свету. Дакле, либералним опхођењем према јеретицима, те, својим полицијским начином решавања црквених спорова, екуменисти показују одсуство страха и од Бога и од људи. Бога се не боје, јер очигледно не следе послушно примерима светитеља Његових, а људи се не боје, изгледа, само зато што су сада у чопоративној већини. Пошто је видно да, за сада, у овом сигурном им већинском окружењу они сами овај дубински страх свој не примећују, тако исто га ни ми сами не можемо узети као узрок свих ових њихових истрајавања у модернизовању древне српске побожности.

Дакле, остаје нам само преостали разлог као једини узрок небивале досад пошасне екуменске саблазни. Тај разлог је прелест, или другојачије: „градећи се да су мудри полудеше“. Од саживота са Светима се одвојише и маратонским дијалозима „са развраћенима - развраћени посташе“. Латинска вера им, ево, неприметно у крв уђе духом својим иако унију и не потписаше руком. О спољашњој љубави почеше мантрати тако да реалност пакла вечног заборавише. За сопствено спасење се не забринуше те се у спасавање света отиснуше. „Господ их није послао а они трче“, то је суштина екуменизма.

Инсистирање на проповедању глувима или препреденима (читај римокатолицима) доводи неминовно до многог понављања исповеђеног, а много усиљено понављање исповеђеног доводи до несигурности предавача, јер упорно покушава да проповеда само човек али га не помаже и Дух Свети, потом, несигурност доводи до маловерја, а маловерје, и само колебљиво, почиње да привиђа „делове истине“ и на страни лажи, те да оправдава непокајане грешнике и то само ради самооправдавања сопствене гриже савести која сада маловерно почиње да сумња у потпуну истинитост Светог Православља. Екуменисти су они који су почели да сумњају у искључиву истиност јединог православља, и тако поколебани осетили су велику потребу за мноштвом, за глобалним општечовечанским уједињавањима, а све то је у њима самима замазано некаквом теоретском љубављу које у пракси не само да нема, већ, код нормалних људи, ствара мучнину због невероватне количине лицемерја.

Уколико нам се епископат поврати одважној Вери Светих и уколико престане проповедати онима који, нити шта питају, нити се у чему са истином слажу, тада ће српска вечна будућност бити спасена, на радост целог Неба и скоро целе земаљске Србије. А уколико они наставе да хрле ка пропасти повући ће за собом и све који их свесно или несвесно следе. Треће не постоји. Зато је молитвено мирно истрајавање у исповедању Православног Предања испред Патријаршије неопходно, како би миром својим посведочили и пред епископима истинитост речи својих, а такође и пред свим народом нашим који, ипак, још даје знаке живота и наде на боље само ради молитава својих Светих Предака, и како би тиме ускорили Милост Божију која увек притиче онима који се, ревносно и са дубоким унутрашњим смирењем, за Истину Његову боре и жртвују.

Где нема Истине нема ни Милости. Лаж је мрзитељ Истине, а следбеници лажи су увек немилосрдни према истинољубцима. Није довољно схватити Истину већ спознавши Је поклонити Јој се у смирењу, ко такав поклон не сачини из свег срца надаље само напредује у неверју сујете и гордости своје. А пошто је непокорна гордост, која је једном схватила истину, крајње самољубива, она, да не би стално страдала од сопствене гриже савести, прихвата предлоге од демона кроз помисли самооправдавања свога новог смера. Такви људи пожртвовано следују остваривању те своје привидне истине, примају надахнућа и утехе од демона, са потпуним самоубеђењем да су и даље на путу Божијем. Овакав пут прелести се препознаје по великом самопоуздању, губитку жеље за било каквим покајањем, чак и не схватањем самог појма покајања, те по савршеном убеђењу да су на потпуно исправном путу. То је демонска прелест и она, етапно, наилази одмах иза велике гордости.

Стога, иако упрелешћени несмирени екуменисти, можда, и нису достојни благе опомене, ипак се молимо Господу да им је, и преко воље њихове, што пре ниспошље ради покајања и спасења које им свима искрено желимо.

Онај (нпр.екумениста) који упорно поучава гордога (нпр. латина), пројављује сопствено несмирење и тиме још и долива уље на ватру све више га разјарујући да истраје у својој заблуди, а, опет, ако га, само моли да се уразуми ради будућег јединства, тада ће се, осетивши слабост саговорника захтеви супротне стране у недоглед умножавати. Упоран и бесплодан дијалог о несуштинским питањима само сведочи о две групе истих духовних болесника. Зато не смемо се ми понети према нашим екуменистима слично као што се они упињу показати пред католицима. Дакле, нећемо их ни мазити али ни много поучавати, већ, пошто је ова видна прелест као и увек крајњи плод гордости, а како гордост само Сами Господ може излечити, зато и одстојавамо молитвено овде; не ни да их дрско провоцирамо и поучавамо, већ са благошћу опомињемо да се са њиховим екуменским делањима више, Господа ради, нећемо мирити, искрено се надајући да ћемо овим трудом пре ускорити помоћ Свише, и њима самима, и, посредно, целом духовно израњављеном наивном и необавештеном народу нашем.

Докле год има наде, докле год смо у заједници Христове Православне Цркве, екуменизам називајмо јересју ради сведочанства следовању учењу Светих, али немојмо проекуменисте српске још називати јеретицима гурајући их сами у још дубљи понор. Ако им се баш скаче тамо нека скоче сами. Они немају силу повући и нас са собом, нас који смо свесни њиховог одступања у вери, јер Господ у Цркви благодат Своју раздељује сходно унутрашњим намерама свакога срца јер „Који је створио ухо, зар не чује? И који је око начинио, зар не види?“ (Пс.93,9) Али, ако би се уклонили одавде и заћутали, намере наших маловерних срца би се својим ћутањем сложиле са њиним самоубиственим скоком у провалију у коју они маме и вуку читав необавештени народ наш. Нама је овде Господ дао да будемо свесни сведоци преваре којом екуменисти обмањују цео народ. А „коме је више дано више ће се и искати“. Ко уочи, а не разоткрије приближавање непријатеља крив ће бити за погибију душа безазлене браће своје уколико их све не обавести. Пошто је јавно обавештавање данас у Србији под потпуном контролом антихришћанских сила од нас се захтева повећани труд свирања на узбуну како би га чуо и последње чадо Божије крштене земље ове.

Хајде да овде, по својим моћима, будемо трубе које наговештавају опасност, да не сечемо уво Малху, већ да само говоримо: „екуменисти зар поново целивом издајете Сина Божијега“… а оставимо да се упорне Јуде, уколико их има, сами својеручним вешањем својим разоткрију. Јер ко је гордији од јеретика, а гордост је антиљубав и антиживот, а ко спозна Христа и због гордости своје се окрене насупрот, тај проклиње живот, прво у другима и на крају обавезно и у себи самом. Ако постану јеретици, запамтите, знак ће бити тај што ће нас све проклети (анатемисати), а за сада нас, ипак, само грубо кажњавају, што селективном применом канона, што неселективном применом полиције.

Знам да испред Патријаршије, међу нама, и нема оних који мисле да су ови унутра бесповратни јеретици, ако је и ма који такав - нека и не долази више на наша молитвена окупљања, јер се ми самопоуздања клонимо и „свађалачких обичаја немамо“. Није циљ да се што пре револверашки разрачунамо са екуменистима, већ да молимо за јединство у Истини докле год и најмање наде има, а Господ је једини који чува Тело Цркве Своје. Ми их молимо да се поврате данима својим када су нам свети били, они нас сад одгурују полицијом, ми их преклињемо, а они би нас гонили. Са нама самима нека чине што им било драго, али са Вером светом никако, стога, ако би се дрзнули завршно издати православље сједињењем са проклетом римском титуларном сподобом, благословена ће бити тада и шиба дренова… Зато редоследно, прво послушање Господу Христу и Светима, друго истрајна молитва за уразумљење свих, а, када се све наде потпуно исцрпе, и шиба је тада „из раја изашла“.

Ево, патријарх овим истрајавањима у призивању полиције против деце своје сведочи да нас тренутно не разуме, зато ћемо и проредити наша окупљања на седмична али се нећемо потпуно уклонити како захтевају, јер они дефинитивно не схватају да смо Господа ради овде и сваки ради савести своје. А савест у људи који је негују је сила неупоредиво јача и страшнија од пуке силе закона земаљских. То је оно што неки данас не схватају, те гледајући из чисто земаљског угла, упорно траже међу нама организаторе и присталице. Наша је обавеза љубави пред Господом овде сведочењем у миру истине истрајавати, а немир, свађа и гњев морају бити само обележје оних који извитоперују Истину, никако не и истинских слугу Христових што се ми канимо досегнути.

„Неправедник себе похваљује“ су речи неопходне да би се овај пролазни живот правилно схватио. Лако је страсно волети оне који те хвале као што то екуменисти назваше њиховом (белосветском) љубављу, али због екумениста и њиховог умишљања Господ и постави основно мерило распознавања истинске љубави, рече: „љубите непријатеље своје“. Љубите нарочито оне који су вама лично зло нанели, а не, као ови, само непријатеље народа свога. Светитељи наши су се гнушали похвала које су им упућиване, а ови „модерни еку-светитељи“ живе искључиво од њих.

Али, опет, нека им је све Богом просто само нека се бар на крају уразуме, стога, хајде да се учврстимо у нади да ће се молитве наше Господу за њихово обраћење испунити Цркве ради Божије, целога народа Светосавскога ради. А до тада, потрудимо се саживети се са речима молитве: „У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек?“ (Пс.55,11) Амин.


монах Антоније, 06.11.2010



КОМЕНТАР

Јунак полицајац, у акцији помоћи државе Србије у одржавању “Параде Поноса” је у суботу 06. новембра учествовао у хапшењу монаха који су били на молитвеном скупу испред Патријаршије. Чини се да је на добром путу да “јуначки” заради и други орден. И то, и од државе и од Патријарха Иринеја и синода СПЦ. Честитамо на исказаној храбрости.









[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 7 Nov - 8:52:16





Еп. Артемије: Одговор на саопштење СА Синода од 18. септембра 2010.
Thursday, 04 November 2010
ОДГОВОР ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА, ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ, НА САОПШТЕЊЕ СА СИНОДА СПЦ ОД 18. СЕПТЕМБРА 2010.

„ПОСТОЈИ СЛОГА НА ШТЕТУ, А ПОСТОЈИ И РАЗДОР НА КОРИСТ“

Артемије, Епископ Рашко-призренски у егзилу

13.10. 2010. године

Ман. Шишатовац



СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Б Е О Г Р А Д



Ваша Светости, у Христу браћо Архијереји,

После дужег разматрања Ваше одлуке, којом Нам изричете привремену забрану свих свештенодејстава, част Нам је обавестити Вас, да се са истом одлуком, као неканонском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Свети архијерејски синод Српске православне цркве донео је, и у оквиру Саопштења објавио (18. септембра 2010. г.) одлуку којом Нам се изриче казна привремене забране свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора. Иста одлука се наводно базира на Чл. 70, тач. 20 и 35б Устава СПЦ, а у складу са 34, 74, 15. и 16. апостолским правилом, 4. каноном Антиохијског сабора, 13. каноном Сардичког сабора, и 5. каноном Првог васељенског сабора. Тако стоји у самој одлуци. Погледајмо их садржински.

Тачка 20. члана 70. Устава СПЦ одређује да Синод „води надзор над радом архијереја". У Уставу не пише, али се подразумева да Синод води надзор над радом епархијских архијереја, који према чл. 108 тач. 29 Устава СПЦ, имају обавезу да „подносе Светом архијерејском синоду извештаје са својим предлозима и своме архипастирском раду и уопште о стању епархије".

Како Нас Синод сматра умировљеним, тј. лишеним управе над Епархијом рашко-призренском, то тачка 20 члана 70. Устава СПЦ не може бити упориште односне одлуке. Дакле, Синод доносећи исту одлуку изашао је из своје надлежности и показао се недоследним.

Тачка 35б члана 70. Устава СПЦ одређује Синод као судски орган суди у првој инстанци „канонске кривице архијереја". Позивајући се на ову тачку Устава СПЦ Синод у доношењу односне одлуке поступа као првостепени суд, а своју одлуку карактерише као канонску пресуду, донету у оквиру судског поступка по канонским правилима. И заиста, Синод наводи каноне у складу са којима је наводно судио и пресудио.

Читајући, пак, одлуку-пресуду Синода уочавамо нејасно и неистинито изнете оптужбе против Нас, јер се тамо каже: ,,С обзиром на то да Његово Преосвештенство Епископ умировљени рашко-призренски Г. Артемије - и поред свих одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синoда, као и писма Светог Архијерејског Синода бр. 924 од 26. августа 2010. године - у свом писменом обраћању Светом Архијерејском Синоду од 13. септембра ове године, недвосмислено изјављује да се више неће повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве..."

Можда би неко хтео да закључи да је разлог доношењу и израцању наведене казне Наше писмено обраћање Синоду од 13. септембра 2010. г. Међутим, Наша изјава је овде изокренута и наведена као недвосмислена ,,да се више нећемо повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве", иако она дословно гласи: ,,...У том својству, никаквој се, убудуће, Вашој неканонској одлуци нећемо повиновати..."

Дакле, не ради се о неповиновању свим будућим одлукама Сабора и Синода уппште, него о неповиновању евентуалним будућим неканонским одлукама Синода.

Према цитираном синодском акту испада да Синод све своје одлуке сматра неканонским када на такав начин интерпретира оно што недвосмислено написано?

Уместо похвалом за очување канонског поретка, Синод је на Наш допис, у свом маниру одговорио пресудом, боље рећи казном. Да ли је при том спроведен канонски судски поступак?

Истините оптужнице није било. Не види се ко је, и да ли је ико, пред Синодом заступао ову непостојећу (неистиниту) оптужницу. Не види се да ли је оптужница проверена (тј. доказивана и доказана) пре суђења.

Канони инсистирају на тужиоцу, на провери његове личности и на заснованости доказа и тврдњи које се наводе у оптужници.

У овоме Синод се огрешио о 6. канон Другог васељенског сабора.

„...Свети Сабор наређује, да такови (тужиоци) имају најприје пред епархијске епископе приказати тужбу, и пред њима доказати тужбе, у којим окривљују епископа... него ни ови неће прије моћи тужбу своју поднијети док писмено не изјаве да ће подлећи једнакој казни ако им се послије односне расправе докаже да су оклеветали епископа..." (6. канон II Васељенског сабора).

Синод је расправљајући о Нашој назови кривици био у обавези да Нас позове на седницу и суђење. Синод то није учинио. Судио је тајно. Тиме је Синод погазио Устав СПЦ који у своме 218. члану изричито одређује: „Нико се не може казнити ниједном црквеном казном без претходног саслушања".

У овоме Синод се огрешио и о 74. канон Апостолски, на који се зачудо позива као на основу за своју одлуку-пресуду.

„Епископ који је у нечему оптужен од људи, који заслужују да им се верује, треба да од епископа буде позван; па ако се одазове и исповиједи, или буде изобличен, нека се одреди казна. Ако позван не послуша, нека се позове и други пут, пославши по њега два епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет два епископа. А ако и то презрије и не одазове се, сабор нека изрече противу њега што нађе да заслужује, да не би помислио, да ће добити шта од тога, што се уклања од суда". (74. канон Апостолски).

Дакле, несумњиви позив оптуженом епископу је услов за почетак судског поступка. А тога у Нашем случају није било иако Синод тврди да је одлуку-пресуду донео у складу са наведеним каноном. Очигледно, у недостатку канонског утемељења, Синод се постарао да то надомести бројношћу цитираних канона. Али духа канона ту нема. Када би га било тада овакве одлуке-пресуде не би ни било.

Синод се позива на 34. канон Апостолски.

„Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају за главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних мјеста. Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух". (34. канон Апостолски).

Наведени канон нема конекцију са оптужбама на Наш рачун. Он распоређује надлежности у црквеним пословима епархијског архијереја, Светог сабора и његовог Поглавара. Тиме осликава јединство и саборност Цркве. Колико је пута баш Синод погазио управо овај канон кршећи Наша архијерејска права да самостално предузимамо оно што се тиче Наше епархије и подручних Нам места?

Синод се позива на 15. и 16. канон Апостолски.

„Ако који презвитер, или ђакон, или који други из именика клирика, остави своју епархију и пође у другу, те преместивши се са свијем, настани се у другој епархији без знања свог епископа, заповиједамо, да такав не смије више обављати свету службу; нарочито пак ако буде позван од свога епископа да се поврати, и не послуша, него остане упоран у томе нереду, нека има тамо опћење само као свијетовњак". (15. канон Апостолски).

„Ако епископ, код кога се такови налазе, не узимљући у никакав обзир наложену на исте забрану свештенодејствовања, задржи их ипак као клирике, нека се одлучи, као учитељ нереда". (16. канон Апостолски).

Наведени канони немају везе са наведеним оптужбама. Односе се на скитајуће презвитере, ђаконе и ниже клирике. Довођење Нас у везу са овим одредбама сматрамо увредом Нашег епископског достојанства. Ми нисмо оставили нашу Богом Нам даровану епархију, него смо из ње прогнани Вашом вољом. Тек да приметимо, да нисмо ни једног скитајућег клирика осуђеног на забрану свештенодејства у општење примили.

Синод се позива на 5. канон Првог васељенског сабора.

,,У погледу оних који су одлучени, били они из клира или редова световњака, нека важи пресуда дотичних епископа сваке епархије, сходно правилу које одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита, да нису такови били удаљени из опћења црквеног, или због свађе, или због какве зловоље епископове. Па да се све ово подвргне потребитоме испиту, нашло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој епархији сабори, како би кад се сви епископи епархије заједно у једно место сакупе, могле се испитати овакве распре, и тијем се утврдило да они, који су епископа увриједили, имају се од свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле док се скупу епископа не свиди можда изрећи о њима неку блажију пресуду. А сабори ови нека бивају један пред четрдесетницом, како би, ослободивши се од сваке малодушности, могао се Богу прињети чисти дар, а други у јесење доба". (5. канон Првог васељенског сабора).

Наведени канон се не може применити на Синодом наведене оптужбе. Он се односи на одлучене клирике или световњаке, кажњене судом њиховог надлежног епискппа. Довођење Нас као Епископа у везу са овим одредбама сматрамо недопустивим

Синод се позива на 4. канон Антиохијског сабора.

„Ако неки епископ, свргнут од сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе, по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другом сабору наде за васпостављање, нити може имати места одбрани, него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену против поменутих, дрзну се да с њима опште". (4. канон Антиохијског сабора).

Наведени канон се не може применити на Наш случај, осим ако Синод Наше безаконо умировљење не сматра свргнућем. Ми нисмо свргнути. Пак ни осуђени од Сабора. Биће да је избор овог канона наведен у циљу претње Нама и другима који би можда имали општење с Нама након ове последње у низу неканонских одлука пресуда Синода.

Синод се позива на 13. канон Сардичког сабора.

„Осија епископ рече: И ово нека је свима угодно: да, ако неки ђакон, или презвитер, или неко од клирика, буде одлучен па прибегне другоме епископу, који га познаје, а који зна да је од свога епископа одлучен од општења, не треба овај епископ да чини увреду епископу и брату своме, пружајићи овоме општење. А ако се дрзне да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима када се саберу на Сабор. Сви епископи рекоше: ова одлука ће и мир свагда очувати, и очуваће слогу свију" (13. канон Сардичког сабора).

Наведени канон очигледно се односи на ситуацију на коју се односе и 15. и 16. Апостолски канони. Додатни коментар је непотребан.

+++

Напред наведени од Синода свештени канони и Устав СПЦ, како показасмо, нису у складу са изреченим оптужбама, те нису и не могу бити аргумент за доношење онакве одлуке-пресуде. Наведене бројке канона као и 70. чл. тач. 4 Устава СПЦ, односе се, дакле, на друге случајеве, како по суштини и намени својој, тако и по неспроведеном канонско-уставном судском поступку.

Зато се као појачање тој слабој страни одлуке јавила потреба за писањем писма које у својој завршници гласи: „Вашег Преосвештенства у Христу брат. ПРЕДСЕДНИК СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА АЕМ и Патријарх српски, Г. Иринеј, с. р.". Исти је, наравно, у својству и по истој схеми потписао и синодско писмо бр. 924 од 26. августа 2010. године.

Таква завршница писма је у дубоком нескладу са оним што у њему пише у виду оптужби упућених Нама:

- да наступамо „антисаборским, антицрквеним и антиканонским ставом";

- да „разграђујемо Светосавску Српску Цркву и ступамо директно на пут раскола";

- да „самовласно проглашавамо себе за „доживотног канонског архијереја Епархије рашко-призренске“;

- да се „одричемо своје верности и послушности Сабору архијереја...";

-да смо „заборавили да је ван тога Сабора... незамислив епископски чин и епископско служење";

- да „својим нецрквеним и неправославним тврдњама да Нам је (додали: „непосредно") Богом даровано архијерејско право и власт у Епархији рашко-призренској", и ,,да Нам је она, од Бога дала, да смо одговорни (додали: „једино") пред Христом Спаситељем и доживотно обавезни (додали: „само"), пред Свевишњим Богом, на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије радикално поричемо Цркву...";

- да „одбацујемо одлуке управо свих архијереја Српске Православне Цркве";

- да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод... за „гурање" Српске православне цркве, на пут богомрске уније, и за друга канонска безакоња и непочинства...";

- да „развијамо читав низ неправославних схватања која негирају саму природу Цркве...";

- да са својом „духовном децом, уносимо немир у црквени народ и, саблажњавајући јавно мњење, ...дефинитивно их утврђујемо у расколничком духу, а себе проглашавамо за вођу раскола".

И нама таквом каквим сте Нас представили у том писму обраћате се као „брату у Христу". Како је то могуће када сте Нас, с једне стране, сврстали у расколнике и јеретике, а с друге стране Нас кажњавате без суда и осуде? Ако Нас, и поред тога, ради администрације и некаквог протокола, представљате још увек и по нужди, као ,,брата у Христу", само сведочите своју недоследност уводећи софизам у Цркву Божију. Није ли тиме администрација, заоденута хипокризијом, издигнута изнад душе, Цркве, Бога?

Неканонски и неуставно, што ће рећи неправедно и неосновано, али зато и узалудно Нас оптужујете, присиљавајући Нас да већу важност придајемо људима а не Богу, од Кога Нас Ваше оптужбе не могу одвојити. Административно јесте Нас одвојили од Нашег епископског трона, али од Бога Нас не можете никако одвојити.

Дужни смо, међутим, да на неистини засноване Ваше оптужбе одговоримо у неколико тачака, уједно исповедајући јавно веру онако како смо је од правоверних црквених Отаца примили:

А) Оптужујете Нас за изјаву и веру да Нам је Епархија рашко-призренска ,,од Бога дана". Ми то поновљено тврдимо. Зашто? Зато што је свима нама од богомудрих Отаца Шестог васељенског сабора, у 1. канону, пренета наука о томе да све што започињемо, треба ,,од Бога започети и с Богом завршити", и ,,да се има чувати чиста од сваке новштине и неповријеђена вјера, коју су нам предали свједоци и слуге Слова, богоизабрани апостоли..." (Н. Милаш, Правила, I, Нови Сад 1895, стр. 427). Од богомудрих Отаца смо научили и то -да се епархија, односно епископија ,,од Бога даје", како наводе Светогорци Агапије и Никодим у тумачењу 14. Апостолског канона. (Пидалион, Атина 1886, стр. 27, нап. 3).

Та вера у такво учење, дакле, постојала је у Православној цркви много пре појаве лутеранско-протестантске теологије. Хоћете ли, и смете ли, да, ради својих произвољних турмачења, и за те наше учитеље кажете да ,,на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије поричу Цркву..." како то Нама неосновано и злонамерно приписујете? Али Вама је могуће да кажете и понешто што не стоји, јер наступате са позиције моћи, при чему свештене каноне извитоперено и селективно користите. Користите их не „ради терапије душа и исцељења од страсти", по речима црквених Отаца Седмог васељенског сабора (2. канон), него убијања ради.

Дубоко свесни учења Светих Отаца, дакле, поново изјављујемо да је „доживотна Наша обавеза пред Свевишњим Богом да у складу са црквеним канонима и положеном архијерејском заклетвом непоколебиви стојимо на духовној стражи", и ,,да смо Ми у Цркви и пред Богом доживотни канонски архипастир Епархије рашко-призренске". У том својству, иако никога од свог духовног стада не позивамо да Нас у наметнутом изгнанству следи, многи су добровољно кренули путем голготе и добровољног изгнанства, а још више их због тога духовно пати и страда. Од такве појаве осећате страх, приписујући Нам да „уносимо немир у црквени народ и саблажњавамо јавно мњење". Грехота је, браћо у Христу, што тако пишете, јер добро знате да је Богу познато чије су неканонске одлуке и радње зачеле и произвеле данашње тешко стање не само у Епархији рашко-призренској, него и много шире.

Б) У вези пак оптужбе да, наводно, наступамо „антисаборски, антицрквено, антиканонски", да ,,разграђујемо Светосавску Српску Цркву", да се „више нећемо повиновати ранијим, али ни будућим одлукама (изоставивши кључну реч: „неканонским") највишег законодавног, односно извршног тела Српске православне цркве...", одговорили бисмо следеће:

Православно је поимање да се саборност у Цркви не мери једносмерно и већински, него двосмерно, што ће рећи у „сагласју сваког појединца и свих заједно". О томе нам говоре Оци Картагинског сабора у 2. правилу: „Сав сабор рече: Као што Бог хоће, прије свега мора се једнодушним исповиједањем исповиједати црквена вјера, коју ми у овом славноме збору признајемо, а за тијем сугласјем и свакога посебно и свију укупно мора се чувати црквени ред... потребито је додати оно, што смо ми као непомичну наредбу од отаца примили, а то је, да ми у умовима нашима, свето чувамо јединство Тројице, то јест, Оца и Сина и Светога Духа, које не познаје у себи никаквога дијељења, и као што смо ми то научили, тако ћемо томе учити и народ Божји..." (Н. Милаш, Правила, II, Нови Сад 1896, стр. 132-133).

Кад „сагласја сваког појединца и свих заједно" нема, тада се треба присетити мудре поуке Светог Јована Златоустог: „Постоји слога на штету, а постоји и раздор на корист". Шта у Нашем случају сматрамо да је ,,на корист"? То - да се не повинујемо неканонским и неуставним одлукама, јер се помоћу њих разбија сагласје, односно саборност у Цркви. Ко може порећи да се није управо таквим неканонским одлукама зачео лош почетак, а „чега је почетак неваљао, и све остало мора се одвргнути", учи нас Свети Василије Велики, што засведочише и Оци Седмог васељенског сабора, у 19. канону (Н. Милаш, Правила, I, стр. 626)?

В) Оптужујете Нас да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод... за „гурање" Српске Православне Цркве ,,на пут богомрске уније...", превиђајући уставне обавезе Светог архијерејског синода да је дужан да се стара о јединству свих хришћана (Устав СПЦ, чл. 70. тач. 4: „Стара се о зближавању и јединству хришћанских Цркава')".

Питамо: Колико то цркава има? И од када је престала да важи она потврђена истина у Синволу вере о томе да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву? И ко су хришћани?

Хришћанима или „крстјанима" се, нарочито од XII века, у Православној цркви називају и представљају само они који нису отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Правоверни су наглашено истицали тај назив приписујући га себи да би указали да нису исти са онима који су од ње отпали. Зато се и Свети Сава у потпису представљао као „крстјанин". Он Латине римокатолике свртава у јеретике. Цар Душан у свом Законику о њиховој вери говори као ,,о јереси латинској", а под „хришћанима" и „хришћанством" подразумева веру православних чланова Цркве Христове чл. 6-8. Свети Симеон Солунски пише да су Латини „безбожни Богомили које уопште не треба звати хришћанима" (Мигне ПГ 155, цол. 89). Римокатолике као „јеретике духоборце" (због додатка Filioque у Символу вере) виде у средњем веку, и све до данас, сви истински православни хришћани, међу којима се у Српској православној цркви и писаном речју посебно истичу: Владислав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ Костенечки, Николај Жички, Јустин Ћелијски.

Следствено томе, под „хришћанским црквама" у наведеном 70. чл. тач. 4. Устава СПЦ подразумевају се помесне православне цркве као аутокефалне, а не Римокатоличка, Лутеранска, Протестантска или која друга, јер ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве незамисливо је говорити о другим црквама. У служби склапања некакве црквене уније су и недавно изнете у Бечу изјаве Патријарха српског Иринеја. И припреме за долазак папе римског 2013. године. Можда имате нека обећања и сазнања за која Ми не знамо, да ће се до те године, Боже дај, римокатолици одрећи својих јеретичких учења, покајати се за многобројна злодела према православнима (Јасеновац, Јадовно, Олуја...), и вратити се у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Пошто су се кроз векове, дакле, под хришћанским црквама подразумевале само помесне православне цркве, а не јеретичке, онда је оно у наведеном чл. 70. тач. 4. Устава СПЦ логично речено, тј. да се Свети архијерејски синод „стара о зближењу (уместо „зближавању", како стоји у Патријарховом писму) и уједињењу хришћанских цркава". Јер, међу помесним православним црквама је, како нас учи историја, долазило до разилажења па и раскола, као на пример: између Цариградске и Охридске; између Охридске и Српске; између Бугарске и Цариградске; између Грчке и Цариградске; између Московске и Цариградске патријаршије. А све оне, иако „помесне" и „аутокефалне" чине Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, ради чега је плурал „Цркава" у Уставу СПЦ написан иницијалом (великим словом ,,Ц").

Само у тако наслеђеном поимању речи: „хришћани", „хришћанство", „хришћанске цркве" и међу њима „зближење", има смисла свакодневно мољење свих нас ,,за јединство вере", како би правоверни хришћани постали једно као што су једно Отац и Син (Јн. 17, 11), у складу и са оним саборним јединством што су савршено засведочили Оци Картагинског сабора у напред наведеном 2. канону. Патријархово писмо, међутим, има другачији приступ, насупрот утврђеној православној еклисиологији, подређујући све богомрској унији са римокатолицима и другима, са којима и заједничко молитвено општење имају неки од нас, противно свештеним канонима Православне Цркве.

Ето Нашег образложења и потврде за раније изнето мишљење о томе да, „остављајући Свештене каноне и Свето предање, целу Српску православну цркву гурате на пут богомрске уније".

Нека се напред изложено схвати Нашим ИСПОВЕДАЊЕМ ВЕРЕ и поимањем православне еклисиологије, што за Вас може бити додатни разлог да убрзате са казном коју сте наумили да Нам као завршни чин наложите. Ипак, једно је извесно: Одлуке које противрече Духу Светоме бивају саме по себи анемичне и мртве још у повоју свом. Али оне, будући да нису плод Духа Светога, као карцином, нажалост, разарају Цркву, што се показује и у немилим догађајима у вези са Нама и Епархијом рашко-призренском.

Али неканонске одлуке и немили догађаји у вези са Нама као канонским архијерејем Епархије рашко-призренске не почињу од 2004. или 2006. године. Све то има много дубљу прошлост, нарочито од времена кад смо сви ми, браћо у Христу, дозволили да појединци или појединац међу нама узурпира власт Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и целе Српске православне цркве. За то Вам и достављамо фотокопију текста („Дуга" бр. 1638 од 30. марта до 12. априла 1996. стр. 47) да видите ко је и када изјавио, али и предводио у „ломљењу кичме владици Артемију". Питамо: ко је овластио Нашег брата Иринеја бачког да се тако понаша у Српској православној цркви? Од када? И – за чији рачун? Куда нас то води?

И нама таквом каквим Нас претстављате у својим одлукама, писмима и јавним гласилима, убеђени да Нам је „кичма поломљена“, упутисте позив да присуствујемо на устоличењу Патријарха у Пећкој Патријаршији, а не позвасте Нас на свечани пријем, одржан сутрадан (4. октобра) у Патријаршији у Београду, где је ближе од Пећке Патријаршије. Колико искрености може бити у таквом (накнадно и на брзину сачињеном тек 1. октобра 2010.) Вашем позиву с обзиром да Нам званичним, премда неканонским, одлукама забранисте свако свештенодејство; забранисте да обитавамо у неком од манастира Наше рашко-призренске Епархије; одузесте канонску управу над том Епархијом; ускратисте духовну везу са Нашом духовном децом; преко водитељке забранисте Нам да говоримо на конференцији за штампу, чиме показасте ко је коме ближи; забрањујете Нам чак и то да се одазовемо на позив браће Руса да учествујемо на научном скупу у Петрограду?

У дубоком раскораку са тако упућеним Нам позивом да присуствујемо на устоличењу у Пећкој патријаршији јесте и интервју Патријархов за „Политику", објављен баш на сам дан устоличења. Наравно, не случајно.

У том интервјуу изнето је Патријархово мишљење у вези Нас - ,,да другог пута и начина, мимо оног за који се Синод определио, није било... он је Синоду узвратио писмом које практично представља раскол... То је допринело да Синод донесе одлуку којом се владици Артемију привремено забрањује чинодејствовање до одлуке Сабора који ће бити одржан у новембру", истовремено сасвим опречно изјављујући - ,,да друга права епископа Артемија нису доведена у питање, али да, природно, није могао да остане на Косову..." (Због чега ли је то - природно?). Уз све то додаје да „владика Артемије има своје место у Цркви, а његово архијерејство није доведено у питање" („Политика, 3. октобар 2010. стр. 5).

Такве и толике противречности у поменутом интервјуу на особен начин говоре о неканоничности досадашњих одлука, донетих против Нас, али и о правдању наумљеног завршног казненог чина који треба, да се одигра на Сабору у новембру. Али то Нас, понављамо, неће одвојити од Бога, нити удаљити од Светоотачког учења и предања, па ни од обавезе коју имамо у складу са положеном архијерејском заклетвом управо и само зато што се неканонским одлукама нећемо повиновати.

До доношења коначне одлуке на следећем заседању Светог архијерејског сабора заказаном, како се да предпоставити, превремено због Нас, Светом архијерејском синоду и свима Архијерејима Српске православне цркве остајемо одани у Господу

Епископ рашко-призренски

и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ

Извор: „Сведок“ бр. 745-746, 2. новембар 2010, стр.6-8.

Приређивач: „Борба за веру“

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od Sponsored content Danas u 9:26:04


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 6 od 14 Prethodni  1 ... 5, 6, 7 ... 10 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu