Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Join the forum, it's quick and easy

Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...
Zvezdan Forum
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Pravoslavlje i ekumenizam

2 posters

Strana 7 od 14 Prethodni  1 ... 6, 7, 8 ... 10 ... 14  Sledeći

Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 7 Nov - 21:27:30



Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Krstver

Тумачење симболике "Нишког крста"
Saturday, 06 November 2010

Српски културни клуб Републике Српске

У сусрет 2013.

Монументални латински крст највећи у Европи (82 м.) биће подигнут на брду Виник, надомак града Ниша у част цару Римског царства - светом Константину Првом Великом (lat. Flavius Valerius Aurelius Constantinus) ( 28. фебруара 274.-22. јуна 337.), римски цар 306.-337.), рођеном у Наисусу (Нишу), а поводом јубилеја 1700. година од проглашења Миланског едикта (313) којим је свети цар Константин озваничио хришћанство. Идејно рјешње крста (крста антихриста) има двојако симболичко значење: у свом горњем дијелу симболизује апсорбовање умањеног православног крста од стране римокатоличког по оној народној „већа риба гута мању“, али и да је на традиционалном хладном римокатоличком крсту православни крст распет као Исус Христос, као што су хрватски клеронацисти уз благослов Ватикана распели „šizmatički“ православни народ српски.



Сл. 1: Изглед правослaвног крста

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Slavcross

Сл. 2: Гвоздени „решеткасто-затворски“ крст је „пројектован по законима златног пресјека божанске фасцинантне пропорције" - тумаче архитекте Миомир Васов и Драган Златков, аутори идејног решења.

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Krstver

Сл. 3: Нишки храм у изградњи посвећен светом Константину Великом треба да буде завршен до 2013. године са два равна звоника, који нису примјерени црквеној српско-православној градитељској традицији.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Напомена Уредништва „Борбе за веру“:

Подсећамо наше цењене посетиоце, да је у екуменистичком патријаршијском гласилу „Православље“, у бр. 1034 од 15. априла 2010, на страни 23, објављен чланак под насловом „На брду Виник највећи крст на Балкану“, следеће садржине:

„Представници Српске Православне Цркве, свих политичких партија, Војске Србије, полиције, привредници Ниша и Градска управа Ниша, потписали су Декларацију о црквено – народном јединству поводом подизања крста светог цара Константина у Нишу. Потписници овог документа заветовали су се на јединство и позвали све Србе у отаџбини и расејању, као и остале православне хришћане, да, сходно могућностима, помогну подизање овог монументалног обележја који ће својом висином од 80 метара и распоном крста од 40 метара бити један од највећих у Европи.

Председник Иницијативног одбора за изградњу крста Драган Милошевић, нишки предузетник, открио је да ће крст бити изграђен од металне конструкције у облику латинског крста, на коме доминира византински крст. Аутори идејног решења су архитекте Миомир Васов и Драган Златков. Крст ће бити видљив из свих делова града и са прилазних путева. Биће осветљен ласерским зрацима који долазе са Христовог монограма који ће стајати изнад Богословије тако да ће се видети и ноћу.

Крст чини централни део комплекса који ће се простирати на 13 хектара, а обухвата још и амфитеатар, хотел, музеј, биоскоп. Да би се туристима дочарао дух римских векова, на менију ће бити храна и пиће оног времена, а запослени ће носити одећу старих Римљана.“

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 7 Nov - 21:28:57



Мермер из Рима за Константинов храм

Бранко Јаначкович | 03. 04. 2010. - 00:02h

Ниш - Белим мермером од којег су направљени древни Рим и Венеција, биће опточен храм Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, једна од највећих православних цркава у изградњи у овом делу Србије. Како се ближи 2013. година и датум прославе 1.700 година од потписивања Миланског едикта - којим је цар Константин Велики признао хришћанство као државну религију, убрзавају се радови на завршетку ове цркве. Постоји реална могућност да тој прослави у Нишу присуствује и римски папа Бенедикт XVI.



Константинов храм је задржао усуд највећих православних светиња - и његова изградња је започета у најтежа времена. Камен темељац освештао је патријарх српски Иринеј - својевремено док је још био владика нишки - у току бомбардовања 1999. године, 5. априла, на празник Цвети. Данас, 11 година касније, на том месту у парку Светог Саве на Булевару Немањића, ушушкана међу липама и брезама, на радост стотина пролазника и деце, никла је црква чији високи звоници пркосе солитерима у најгушће насељеном делу Ниша.

- Црква је грађевински завршена, а са првим лепим данима у априлу започеће облагање фасаде мермером. Изабране су две врсте камена. Једна је травертин романо класико, мермер који се вади у околини Рима и од кога су направљене све античке грађевине у Вечном граду, а друга врста камена је канфанар мермер који се ископава у месту Пазин у Истри, од којег су направљене зграде у Венецији. Ове две врсте камена су се кроз време показале као најдуговечније, па ће тако красити и наш храм у Нишу - објашњава Борислав Михајловић из Дирекције за изградњу града Ниша, који надзире и координира радовима.

Храм Светог цара Константина и царице Јелене јединствен је у Србији по томе што његову изградњу финансира Скупштина града из сопственог буџета. До сада је уложено око 1,2 милиона евра, а за завршетак радова је потребно још 1,5 милиона евра. Приоритет је завршетак фасаде и уређење простора око цркве, као и израда иконостаса у цркви, након чега ће уследити осликавање унутрашњости. Радови ће бити завршени до краја 2012. године.

Цар Конастантин Велики (280-337. н.е.) рођен је у Наисусу. Управљао је Римским царством од 306. до 337. године. Успео је да консолидује границе царства и среди унутрашње прилике у војсци и администрацији. Пренео је престоницу на исток у Константинопољ 330. године и поставио темеље новом византијском царству. Као цар, Константин се одужио свом родном граду изградивши раскошну резиденцију у луксузном предграђу античког Ниша - Медијану. Његова мајка, царица Јелена заслужна је што је пронашла остатке Часног крста Христовог код Јерусалима.



Милански едикт

Миланским едиктом који је донео 313. године цар Константин Велики, проглашена је верска равноправност и престанак прогона хришћана који је трајао три стотине година. Овај едикт је проглашен у граду Медиолану, данашњем Милану, па је по томе добио и име. Проглашењем едикта хришћанима је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру, а да за то не сносе никакве последице. Но, проглашењем овог закона не само да је забрањен прогон хришћана већ је предвиђен и повратак конфисковане имовине. Прослава 1.700 година од доношења Миланског едикта, која ће се одржати 2013. године, велики је датум за сав хришћански свет. Несумњиво је да ће Ниш, као родно место цара Константина бити једно од централних места у тој светковини, а самим тим и црква посвећена првом хришћанском цару.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 7 Nov - 21:30:57



В. Димитријевић: Раскол или помирење?
Saturday, 06 November 2010

Владимир Димитријевић

Нови изазови за светосавље

РАСКОЛ ИЛИ ПОМИРЕЊЕ?

(Случај владике Артемија пред Сабором СПЦ и србском јавношћу)

Ко је рекао „раскол“?

Среда треће седмице октобра 2010... Земља Србија... Најстарије дневне новине на Балкану... Један високи клирик Србске Православне Цркве, познат као успешан бизнисмен, возач луксузног аутомобила, кошаркаш, фудбалер, човек толеранције (са пуно љубави и за „антигеј“ демостранте, и за полицију, и заблуделу „топлу браћу“), еколог (чистио жваке са улица једног града), у свом интервјуу најавио је – раскол у СПЦ! Ни мање, ни више! И то без нарочитих знакова жаљења, туге, узнемирености, осећања свеодговорности. („Сви смо криви за све“, говорио је генијални Фјодор Михајлович.) Као да је проценио да ће у рaскол отићи безначајан број верника. Шта има везе? Нека иду! Тако је, у Библији, млади Ровоам, син Соломонов, кад је дошао на престо, претио народу: „Мој отац вас је шибао бичевима, а ја ћу вас шибати бодљикавим бичевима“ (2. Дневника 10,14). И то је изазвало слугу Соломоновог, Јеровоама, да одвоји десет племена Израиљевих (било их је укупно дванаест), да оде у раскол и створи државу Израиљ. Млађаном и надобудном Ровоаму остала је само малена Јудеја.


Ђаво се, по обичају, не спомиње: „Ни у гори о злу не говори“, вели изрека. Зато га и зову „непомјаник“. Олако спомињање раскола сад, кад је србски народ на ивици духовног и државног слома, у најмању руку је неодговорно. Од Цркве се очекује да, по угледу на свог првопастира, Св. Саву, мири завађену браћу. Па ипак... Срце зебе!

У Србији поодавно није тешко бити пророк: замислиш оно најгоре, и знаш да ће бити горе него што си замислио. Међутим, увек постоји нада, поготову за оне који на крају Литругије слушају свештеников возглас: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби!“ Овај текст писан је у таквој нади.



Коме треба раскол?

Раскол је, у једном православном народу, најстрашнија могућа појава, јер разбија његово духовно јединство. Технологија изазивања раскола испробана је у 20. веку: тако је, да би се пробилижио Западу и добио помоћ у борби против Турака, грчки председник, Елевтерије Венизелос, двадесетих година прошлог века на цариградски престо довео авантуристу Мелетија (Метаксакиса), који је у богослужбену употребу увео римокатолички (тзв. „нови“) календар, раније усвојен као грађански у државној пракси. То је у Грчкој довело до црквених подела које трају до данас. У Совјетском Савезу, раскол је изазивала политичка полиција (ЧЕКА, касније НКВД), и за њих је двадесетих година 20.века био задужен извесни Јевгеније Тучков. Прво је створен тзв. „обновљенски“ раскол (екстремно модернистички) и затим су продубљиване „десне“ (катакомбне) тенденције. Дошло је и до прекида општења Москве са „белоемигрантском“ Руском Заграничном Црквом (тај раскол је, почетком 21. века, залечен, између осталог захваљујући личном ангажовању Владимира Путина.)

У чему је највећа опасност једног раскола? Ево шта каже савремени руски теолог, ђакон Андреј Курајев:

>>У Русији је број људи који себе сматрају православнима много већи од броја реално православних људи. Уосталом, социолози имају свој критеријум за сазнавање броја реално религиозних људи: треба поставити питање о утицају религиозних убеђења на човеков свакодневни живот. Утиче ли вера на његова дела? У католичким земљама број парохијана се израчунава по броју причасника на Велики Четвртак (дан спомена Тајне Вечере, то јест првог Причешћа). У протестантским земљама-социолози питају - чита ли човек код куће Еванђеље или слуша Библију само на недељним сабрањима/.../ Тако да испада како је број Француза који се исповедају, број Финаца који читају Еванђеље код куће, - број совјетских грађана спремних да изјаве да су религиозни у доба државног атеизма - врло сличан. То су цифре које се колебају од 10 до 17%. Изгледа да то и јесте број оних који су способни за лични религиозни живот, за лични религиозни избор и за лично религиозно стваралаштво. То су они што су добили ,десет таланата". То су људи религиозно обдаренији од других - од самог почетка. Можда су њихови суграђани обдаренији у другим областима (музици, науци, љубави)... али талант вере је особито присутан код тих 15%.

Осталих 85% су у религиозној сфери спремни да их воде. Кажу им: „Ви сте атеисти", и они се слажу: ,Да, у ствари. То су попови нарочито скривали од нас да смо настали од мајмуна". Затим им кажу: „Зар сте заборавили веру својих отаца? Ми смо православци!" - и они се опет сложе: „Како смо могли да слушамо бајке тих комуниста и постанемо бескореновићи!" Кад им кажу: „Шта вам је! Хришћанство је туђинска вера, њу су Чивути измислили да униште нашу исконску аријевску ведску веру, да би приморали нас, Словене, да се, уместо Перуна, клањамо њиховом Христу!" - маса се опет послушно узбуди: „До када ће од нас више красти нашу рођену екстрасензорику и магију?"

Судбина народа у религиозној сфери зависи од избора који ће учинити тих 10-15% религиозно самосталних грађана/.../ Ако задатак (непријатеља једног народа, В. Д.) има чисто негативан карактер, то јест РАСКОЛ У НАРОДУ, довољно је тих 15% разбити на 20 пута по 0,5% - и народни организам биће обезглављен.<<

Дакле, 20 групација по 0,5% верника, и ето Београдског пашалука коначно слободног за глобалистичку содомизацију! „Друга Србија“ већ трља руке над отвореном раком у коју ће положити ковчег са натписом „Светосавска Србија“, и пожурује гробаре одевене у тамноплаве комбинезоне попрскане жутим петокракама. Мирко Ђођевић, познати ватиканољубиви „верски аналитичар“, у „Републици“ је већ неколико пута, у име целе „Друге Србије“, хвалио „метлу патријарха Иринеја“ и обрачун с „непослушним“ Артемијем. Сваки Србин православне вере замислио би се над чињеницом да га хвали човек који се „прославио“ пљувањем по владики Николају и оцу Јустину, двојици најновијих светаца СПЦ.

Наши непријатељи, наравно, знају зашто је не само мистички, него и политички, потребно расколити Србску Православну Цркву. Она је последња спона између Срба, ма где год да живе. Разорити њихово основно јединство није безначајан циљ у геополитичкој игри коју је црни маг Савета за иностране односе, Збигњев Бжежински, назвао „Велика шаховска табла“. У СПЦ треба спречити сваки независни облик мишљења и делања, одвојити „православно“ од „националног“ и, на крају крајева, Србе од Руса. Наравно, за то су заинтересовани многи – премноги, а нарочито „намјесник Кристов“ који би требало да нас у Нишу посети 2013. (Следеће 2011. он ће у Хрватској славити 50. годишњицу „блаженог“ Алојзија Степинца). Пошто је, баш међу Србима, шеф државе Ватикан најнежељенији гост, из Цркве се морају уклонити сви они који се противе његовом доласку. А раскол је опробан метод: из игре избацује људе који „преозбиљно“, „зилотски“ схватају своју веру, и нису решени на екуменистички квази – дијалог. То су они које је руски историософ, Лав Гумиљов, звао „пасиониранима“. А „пасионирани“, спремни на жртву и одлучни у ставу, су, по Гумиљову, покретачи историје. Пошто је, по Фукујами, идеологу неолибералне империје, историја завршена, онда су пасионирани – (људи који своја уверења не мењају као рубље, то јест – сваки дан) више него ИЗЛИШНИ.

То виде политички технолози у редовима НАТО окупатора и њихових квислинга у Србији. Али, то би требало да виде и епископи наше Цркве. Јер, „епископ“ значи „онај који надгледа“ – виделац, стражар, осматрач.



Раскол у историји СПЦ

Реч „раскол“ значи поделу у Цркву која није заснована на догматским разликама (догматско застрањивање зове се „јерес“ од грчке речи „ајрео“, што значи „бирам“; јеретик је изабрао веру супротну вери Цркве). Расколи су углавном почињали црквено - политичким разлозима. У историји Срба, није их било до 19.века, када је краљ Милан, аустрофил и „евроинтегративац“, протерао митрополита Михаила, русофила и словенофила, и увео незакониту јерархију, на челу са митрополитом Теодосијем. Разум је, на крају, превладао, и, после повлачења Милановог с престола, ред и поредак у Цркви су обновљени. За два раскола после Другог светског рата крива је србофобна политика Јосипа Броза – то су расколи у САД, везан за владику америчког Дионисија, и неканонско проглашавање „аутокефалије“ „Македонске православне цркве“. Први је решен мудром и помирљивом политиком патријарха Павла, а други још траје. Секта „дедејићеваца“, црногорских аутокефалиста, настала је захваљујући сепаратистичким тенденцијама црногорске квазиелите, која је монтенегринским антисрбством настојала да од „србске Спарте“ направи „Црвену Хрватску“. И црногорски раскол здушно су подржале, јавно и тајно, одређене римокатоличке структуре (сетимо се незанемарљиве улоге почившег дон Бранка Збутеге у пружању руке „дедејићевцима“).

Најновији „раскол у најави“ тиче се умировљеног епископа рашко – призренског Артемија. И он, такође, није без уплива „невидљиве руке“ наших „евроатлантских пријатеља“, којима је Артемије (Радосављевић) сметао као непомирљиви (и непомерљиви) противник „независног Косова“. И то није никаква „теорија завере“. То је пракса „овере“. Убиство србског Косова и Метохије мора бити „оверено“ стварањем, рецимо, „Косовске Православне Цркве“: пуцањем у духовни потиљак србског народа.

Још пре гласања на СА Сабору СПЦ, којим је владика Артемије разрешен управе епархијом, у „Куриру“ се интервјуом огласио епископ шабачки г. Лаврентије 3. априла 2010. године. Ево дела тог интервјуа који се односи на случај владике Артемија:

>>Какав је ваш став у вези с дешавањима у Епархији рашко-призренској?

-Црква је институција у којој постоје прописи и правила. Ко се огреши о та правила, мора да одговара. Артемије, нажалост, иако је реч о дивном и честитом човеку и монаху, није за сарадњу и он као такав није одговарао месту на које је постављен. Ми смо то све видели касније, али смо га молили да се уклопи. С друге стране, Косово је најосетљивији део Србије. Можда би он био идеалан епископ да је био постављен у неку другу епархију у Србији. Али, доле је сарадња неопходна, поготово с онима које је Запад тамо поставио.

И то је, дакле, један од проблема с владиком Артемијем?

- Он је генерално био против разговора и договора. Као пример наводим поступак кад су Шиптари за време мартовског погрома порушили наше светиње на Космету. Ми смо се жалили и Европска унија је увидела своју грешку што те светиње није чувала и заштитила. Због тога је ЕУ одвојила велику суму новца да се те цркве обнове. Међутим, Артемије је то одбио казавши да неће да нам цркве обнављају они који су их рушили. Сабор је рекао да се слаже с том оценом, али с обзиром на то да ми сами не можемо те цркве да обновимо, одлучили смо да прихватимо да их они обнове. Боље и тако него да остану порушене. Цео Сабор је подржао то становиште. Они су тражили да ми доведемо наше архитекте, који ће руководити радовима, а да они обезбеде новац и најјефтиније извођаче радова. Међутим, Артемије је свој пристанак условљавао тиме да изградњу обавља његова фирма „Раде неимар“. То је био један од разлога разлаза Артемија са Сабором. Било је и других ствари, али о њима ће одлучивати Сабор.<<

Дакле, епископ Лаврентије, иначе познат по својој одмерености, јасно каже да је владика Артемије добар архијереј; да се није затекао на Космету где је, сматра се, морао, а није хтео да „сарађује“ са Западом, њега нико не би ни прстом такнуо. Владика канадски о томе јасно каже у часопису „Људи говоре“ у броју 10, јесен 2010, стр. 165 – 170:

>>Јавно сам саопштио свој став да није у реду шта се чини са владиком Артемијем.

На Сабору СПЦ изнео сам аргументе који упућују на политичке мотиве разрешења (прогона) владике Артемија.

Прво, овај Преосвећени владика мисли да је узрок прогањања владике Артемија његова јавно исказана недобродошлица Џејмсу Бајдену, потпредседнику САД, да посети свету српску земљу Косово и Метохију. Рашко-призренски епископ Артемије свој јавно изнет став образложио је бруталном кампањом г. Бајдена да се Србија и Косово и Метохија бомбардују1999.

Други “гријех”, који је владика Георгије иницирао, јесте отворено писмо епископа Артемија господину Борису Тадићу, председнику Србије.

Трећа, лични однос (сукоб) владике Артемија са г. Богољубом Шијаковићем, министром вера у влади Србије, преточио се у оптужбу владике Артемија.<<

Усталом, и да је владика Артемије „најкривљи од свих људи“, зар се није могло поступити опрезније? Отац Јустин Поповић је, у вези с расколом владике Дионисија, јасно писао СА Сабору СПЦ да канони Цркве и њена пракса кроз векове говоре „како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био“. И додаје: „На земљи ми смо створили расколом пакао, међусобан пакао. И ако се не ослободимо њега покајањем, он ће нас пратити и у онај свет. А то ће бити на радост само демонима и свима непријатељима Земаљске и Небеске Србије“.



Случај владике Артемија

Уклањање епископа Артмеија са управе Епархије рашко-призренске у пролеће 2010. довело је до једног од најозбиљнијих потреса у новијој историји СПЦ. Као разлог за уклањање наведена је „непослушност“ владике Артемија СА Синоду и СА Сабору СПЦ по разним питањима, али, за јавност, тврдило се да је најкривљи што је допустио својим блиским сарадницима да, наводно, опљачкају епархијску касу за 350 хиљада евра. Но, као што је приметила антиглобалистичка активисткиња, Џулија Горин, у свом аналитичком тексту „Тоталитаризам у служби Запада“, ствари су имале дубљи узрок:

>> Средином јануара 2010. године у Пећи је одржан регионални састанак посвећен питањима безбедности, на којем је официр КФОР-а обавестио присутне како је извесно да ће владика рашко-призренски Артемије бити смењен, а на његово место постављен нови епископ Српске православне цркве – отворенији за сарадњу и дијалог са Западом.

Човек се пита како је НАТО уопште могао да зна тако нешто. А онда се одговор намеће сам: Србија ће дати све од себе да испуни оно што Запад пожели, па официр КФОР-а није урадио ништа нарочито, само је открио обећање српских званичника. И тако, мање од месец дана касније, именован је нови администратор Епархије, који је на дужност ступио у пратњи контингента НАТО-а у оклопним транспортерима и џиповима, који се потом распоредио на улазним капијама манастира. Косовска полиција такође је била присутна. Владика Артемије тада је суспендован, наводно због финансијских неправилности које је починио његов асистент отац Симеон. По свему судећи, био је то пуч, уз подршку НАТО-а и под његовом заштитом.

Приликом извештавања о смени косовског владике, да би описали Артемија, западни медији примењују све стандардне изразе који се користе за Србе, а за „објашњење” користе мање од четиристо речи. Тако је „Асосијетед прес” известио да је „Артемије познат по својим ултранационалистичким и антизападњачким ставовима”. Осврћући се на владикино пажљиво, дипломатски вешто избегавање нелегитимне косовске владе, састављене од професионалних криминалаца и терориста који су преузели власт на Косову – после низа година владикиних напора да се решење пронађе у преговорима, који су с презиром одбијани – извештај илуструје његов „национализам“ пропратном реченицом да је „он наредио свом свештенству да прекине контакт са албанским властима на Косову и мисијом ЕУ, пошто је Косово, 2008. године, прогласило независност од Србије“.

Сада следи општепознати наставак приче. Артемијево свргавање уследило је убрзо после упозорења Синода СПЦ да треба приступити обнови цркава уништених у мартовском погрому 2004. године. Владика Артемије испрва није пристајао да се почне са обновом, зато што би се обновило само 11 или 12 цркава и манастира, од 150 сакралних здања уништених од тренутка када су НАТО и УН преузели контролу над Косовом и Метохијом. При том је обнову требало да воде екстремисти који су светиње и уништили! Надаље, ниједна од цркава одабраних за обнову ни на какав начин није била повезана с повратком и репатријацијом српских заједница, будући да нису одабране цркве у местима у која Срби желе да се врате. Другим речима, ова обнова била је само параван: ЕУ и УН желели су да изгледа као да нешто раде, а у ствари нису чинили ништа да реше дугорочне потребе српског народа на Косову. Све ово има смисла када се у обзир узме то да западне силе заправо и не желе да се Срби врате, ма колико поступци ЕУ, КФОР-а и УН били замаскирани контрадикторним понашањем, које наивнима личи на жељу да се репатријација спроведе у дело.

Владика Артемије напослетку је невољно ставио свој потпис на овај ограничени процес реконструкције цркава и манастира, али је осетио да предстоји већа битка, те да снаге које желе да га уклоне покушавају искористити ову обнову као изговор./.../

Маја 2005. године садашњи епископ аустралијски Иринеј, пореклом из Сједињених Америчких Држава, рекао је немалом броју људи, који су спремни да о томе сведоче, да Запад, или да будем прецизнија, амерички Стејт департмент, жели да има посла само с неким људима у Србији: са њиме (Иринејем), Борисом Тадићем и Вуком Драшковићем, лидером Српског покрета обнове. Језиком Стејт департмента, објаснио је да је независност Косова „једино решење“, и да је он успео да убеди владику Теодосија и оца Саву дечанског да прихвате „неминовност“ косовске независности.

Посао је договорен. Манастиру Дечани биће дозвољено да и даље постоји, све док се остали манастири на светој земљи Косова и Метохије не доведу у ред и не натерају да потпадну под руководство овог манастира, повинујући се наредбама Теодосија и Саве – биле те наредбе канонски исправне или не.<<

Зато није нимало случајно да је политиколог Миша Ђурковић, после мајског заседања СА Сабора СПЦ, 2010, истакао да већина Срба није убеђена у то да је Артемије с Косова протеран због „финансијских малверзација“, него да све изгледа као „политички обрачун у коме се уклања (политички) некооперативан епископ“.

Поступак којим је владика Артемије смењен био је пун црквено-правних мањкавости, о чему је јавност обавештена у Апелу за одбрану правног поретка у СПЦ (који су, између осталог, потписали и академик Коста Чавошки, професор др Милан Петровић, Марко Павловић, мр Зоран Чворовић, Жељко Которанин, Родољуб Лазић, и други):

>>Канонска осуда подразумева постојање пресуде о канонској кривици архијереја, коју доноси Сабор, као највиши судска инстанца у СПЦ, када на основу чл. 69 тач. 27 Устава суди архијерејима за канонске кривице. У случају Епископа рашко–призренског Артемија не може бити говора о канонској осуди, јер против њега и није вођен црквеносудски поступак.

Канони изричито прописују да црквеносудски поступак против епископа започиње подношењем „Сабору свих епископа“ тужбе, која мора бити јавна и поткрепљена доказима (6. правило II Васељенског сабора, 132. и 133. правило Картагенског сабора). Туженом епископу се оставља рок од тридесет, односно шездесет дана (уколико у претходном року оправдано није могао да прими тужбу) за припрему одговора на тужбу (19. правило Картагенског сабора).

У тзв. поступку утврђивања канонске одговорности епископа Артемија, од стране Синода и Сабора грубо су прекршене све наведене процесне црквеноправне норме. Синод је 11. фебруара 2010. г. „покренуо поступак за оцену канонске одговорности“ Епископа рашко-призренског Артемија, „у првој инстанци“, иако није постојала јавна, писана и доказима обезбеђена тужба; тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода“ (наведено према Саопштењу Светог Архијерејског Сабора) уручен је епископу Артемију три дана пре заседања Сабора, чиме му је ускраћено елементарно право на одбрану, озбиљно угрожено већ тиме што је противно Уставу СПЦ (чл. 111) пре тога уклоњен са управе над Епархијом. Због свих ових тешких противканонских процесних недостатака тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода“ не може имати карактер канонски ваљане Тужбе./.../

Наведене чињенице указују, да је Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу Епископа рашко–призренског Артемија дужности епархијског архијереја противна чл. 111 Устава СПЦ, јер пре доношења ове Одлуке није био испуњен ни један од прописаних услова за престанак епархијске службе.<<

После свега, владика Артемије се повукао из Грачанице у манастир Шишатовац. Његово монаштво се разбежало по Србији (Лозница код Чачка, Љуљаци код Крагујевца, планина Тара, итд.). Они су стављени под епитимију јер су из Епархије рашко-призренске отишли без канонског отпуста (иако су га смирено тражили, нису га добили, па је дисциплински преступ, који се у другим епархијама најчешће не процесуира, послужио као основа за прогон тобожње „секте артемијеваца“). СА Синод СПЦ је епископу Артемију наложио да монахе позове да се врате у ЕРП, што је он јавно учинио (али „недовољно озбиљно“, како му је замерено). Монаси су, иначе, отишли из ЕРП због тога што им је забрањено да се исповедају код владике Артемија као свог духовног оца, а „отац остаје отац, иако више није директор“, како је рекао црноречки игуман Николај. Где год су дошли, монаси су поштовали канонску целовитост туђих епархија, и нису богослужили, нити се причешћивали. Звали су их на саслушање у ЕРП, покренули црквено-судски поступак, а неко је (за осамдесетак монашких и искушеничких душа) чак рекао да „оно што виси, треба и да отпадне...“

Што се владике Артемија тиче, народ је масовно почео да долази у манастир Шишатовац, да би присуствовао богослужењима и проповедима човека коме се верује као доследном духовном сину оца Јустина (а то, између осталог, значи – антиекуменисти и антиглобалисти). Основан је низ интернет сајтова који су устали у његову одбрану, износећи чињенице и ставове супротне званичним. Онда је Синод владики припретио новим казнама, тврдећи да дотични ствара раскол и „шишатовачку епархију“. Владика је, очито погођен непрестајућим притисцима, оштро одговорио, и најавио да се више неће повиновати одлукама Синода. Стављен је под забрану свештенодејства, а забрањено му је и да говори на Конференцији за новинаре Фонда истине о Србима 29. 9. 2010. године, на тему „Тренутно стање у СПЦ“. Владика Артемије се синодским одлукама повиновао. До сада.

У овом тренутку, чекају се одлуке СА Сабора СПЦ. Правници су, у свом Апелу, својевремено указали на могући пут превазилажења раскола:

>>Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу епископа Артемија донета је прегласавањем, противно Уставу СПЦ, због чега је у Саопштењу и изостало навођење њеног канонско–уставног основа. Свети Архијерејски Сабор не може некаквом „већином“ одлучивати мимо светих канона и Устава СПЦ, јер у Цркви Истина није у аритметици, већ у Духу (Јн. 16, 12-13). Зато апелујемо на Оце Архијереје, да због очувања канонског поретка Цркве, на ванредном заседању Сабора пониште Одлуку о трајном разрешењу Епископа рашко–призренског Артемија, као и претходну противуставну Одлуку Синода о именовању администратора за Епархију рашко–призренску. Правна природа наведене Одлуке Светог Архијерејског Сабора није препрека њеном поништењу, јер се не ради о судској пресуди која има карактер res iudicata (пресуђене ствари), већ о управном акту подложном променама. Само после тога могуће је покренути канонски ваљан црквеносудски поступак, у коме би Епископу рашко–призренском Артемију било омогућено право на одбрану и правично суђење. Тиме би се поништиле тешке последице које је у Цркви произвео тзв. поступак за оцену канонске одговорности Епископа рашко–призренског Артемија, који је по свим својим обележјима, а нарочито по позицији оптуженог, који се сматрао дифамним (нечасним), подсећао на средњовековни римокатолички кривични поступак. У супротном, владика Артемије ће бити тек прва жртва оваквог беcпоретка, јер ће исто страдање задесити све оне који буду слушали заповест светих канона, насупрот вољи гласачких већина.<<

Наравно, не сме се заборавити ни чињеница да владика Артемије, ван црквено - народног заједништва, може некоме постати идол, што он не жели ни себи, ни другима. Његово досадашње настојавање да се раскол избегне, а да се сведочи истина, народ је врло добро разумео. Неку другачију стратегију (пуко јуридичко „цепидлачење“ и чисто канонску „канонаду“, без сагледавања целине србског националног питања) ни народ, ни национална интелигенција, не би разумели, и све би се могло завршити у ескапистичком изолационизму. То би привидно доказало став злонамерних који су „од почетка знали“ шта ће бити, тврдећи да је владика Артемије „17 година стварао раскол“.



Постоји ли „модел помирења“?

Ако је историја учитељица живота, онда је дошло време да од ње нешто научимо. У ствари, Србска Црква се у сличној, напетој, „предрасколној“, атмосфери нашла пре више од седам деценија.

Наиме, 1938. године, у доба после Конкордатске кризе (која је однела живот патријарха Варнаве), за новог пратријарха изабран је митрополит црногорско-приморски Гаврило. Овај угледан јерарх био је веома близак Влади Милана Стојадиновића, која је покушала да неметне Конкордат Ватикана и Краљевине Југославије (због чега је и дошло до тешких сукоба и тзв. „Крваве литије“, када је министар полиције у Стојадиновићевој Влади, католички жупник Антон Корошец, наредио да се туку епископи, свештенство и народ који су се молили Богу за здравље патријарха Варнаве и протестовали поводом давања неоправданих привилегија папи и папистима у Краљевини).

Пошто је Стојадиновић, под притиском јавности, морао да „адактира“ уговор с Ватиканом, патријарх Гаврило је, са већином епископа, био за то да се црквена и државна власт брзо помире. Владика Николај је, са своје стране, као духовни вођа антиконкордатске борбе, захтевао да се србски посланици Стојадиновићеве странке, Југословенске радикалне заједнице, извине, и то јавно, због свог гласања за Конкордат у Скупштини, па да буду примљени у црквено општење. (Патријарх Гаврило је био за брже, неформалније извињење.) Николај је сматрао да не може бити: „Пуј, пике, не важи!“ Толики људи су били тучени, злостављани, хапшени због свог православног држања, многи су остали без посла, патријарх Варнава, је по свему судећи, отрован. И, одједном – ником ништа! Због тога је Николај остао у мањини. И – шта је урадио? Није више хтео да долази на заседања СА Сабора СПЦ!

Николај је, у то време, заиста био оштар. Проповедајући у Лесковцу, 29. новембра 1937, он је, између осталог, рекао: „Ми нигде нисмо видели да је неки папа радио нешто за нашу државу, а видели смо га увек на страни наших непријатеља. Није овде у питању конкордат само, него рушење наше државе у Југославији/.../ Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један владика у Црној Гори признао био папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем“.

Владика Николај је, фебруара месеца 1938, покушао да спречи мешање Стојадиновића у избор патријарха СПЦ, предлажући да се исти бира коцком, али је његов предлог одбијен. Изабран је Гаврило (Дожић), лично близак Стојадиновићу. Због тога Николај није ни учествовао у изборима (свој глас је дао епископу нишком Јовану). Касније ће, видели смо, разочаран у попустљивост према „конкордатлијама“, поднети оставку на активно чланство у Синоду и Сабору.

Одговорено му је уклањањем са места администратора Епархије охридско-битољске. (Владика Николај је, са своје епархије, ранијом одлуком Сабора био премештен на Епархију жичку - против своје воље; зато је наставио да извесно време буде владика у крају који је неизмерно волео.) На охридско – битољску епархију доводе владику Платона (Јовановића), касније епископа бањалучког и свештеномученика. Узбуђен због љубави народа према Николају и неприхватања његовог постављења за архијереја у Охриду, владика Платон је одржао неколико оштрих „антиниколајевских“ беседа, и то у храму, што је изазвало додатна узнемирења.

Пошто је, упркос позивима, престао да долази на Саборе, против Николаја се спремао и црквено-судски поступак. Како је тешка ситуација у Цркви била, сведоче записници са саборских седница. Патријарх Гаврило је тврдио да се неће повлачити ако до раскола дође.

У те дане, никшићка „Слободна мисао“ (25. 12. 1938), објављује „антиниколајевски“ текст „СПЦ пред проблемима“, који ће бити прештампан у званичном „Гласнику“ СПЦ. Отац Јустин Поповић реагује више него оштро:

>>Шта хоће никшићки "православни" идеолог и иже с њим? Да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне светог Владику Николаја? Ако то хоће, онда хоће, онда они хоће да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне највећег пророка нашег народа, од дана Светог Саве до данас...

Гоне њега? Авај, они гоне најдаровитијег проповедника вере наше и најнеустрашивијег исповедника православља и светосавља од Светога Саве до данас.

Смета им он? Он - понос наше историје, он највећи беседник после Светог Златоуста у целом хришћанском свету!

Ућуткују њега? Гле, хоће да ућуткају највећег и најдубљег мислиоца рода српског у свима временима.

Уклањају њега? Лепрозно слепило ударило им у зенице: уклањају нашег највећег народњака, коме нема равна од Светога Саве до данас.

Одбацују њега? Знајте, одбацујући њега они одбацују највећу вредност наше историје после Светога Саве.

Уништавају њега? Ликујте богови неправде и уништења, јер желе да под рушевине свога памфлетизма затрпају највећег неимара српског од Светог Саве до данас.<<

Ова Јустинова реакција није била процесуирана на црквеном суду, као што би се могло очекивати: слобода говора у СПЦ је, у односу на данашње време, била на завидном нивоу. Нико га чак није назвао припадником „секте николајеваца“.

Ипак, сукоб пратријарха Гаврила и владике Николаја завршио се срећно: они су се, због невоља Србства у Југославији која је почињала да се распада, помирили крајем августа 1940. у манастиру Каленићу.

Касније су скупа страдали, као борци против нациста и Тројног пакта: Немци су их држали у заточењу од 1943. до 1945, а заједно су робијали у Дахау.

И сада је Србство угрожено, као и 1941.

И сада би нас спасило велико помирење.

Уосталом, патријарх србски је, поводом случаја владике Артемија, 1. октобра 2010. дао изјаву ТАНЈУГ-у:

>>/.../“Владика Артемије је у једном дугом периоду био у раскораку са Сабором и Синодом. Мало се издвојио из целине Цркве и за нас је било неприхватљиво то што је он стање у коме се Косово нашло сматрао личним проблемом, који он треба да решава на начин који сам сматра најцелисходнијим”, рекао је патријарх српски./.../

„Ми желимо да се та ствар смири. Мир је у интересу Цркве и времена у коме живимо. Мир је и у интересу самог владике Артемија и његових монаха који га следе, а који сада висе између неба и земље”.

Патријарх каже да је Сабор дуго указивао Артемију да не може стање у коме је Косово сматрати личним проблемом који треба сам да решава, али владика то није уважавао.
Он наводи да није желео да Сабор донесе оптужујућу одлуку, али је, каже, владика Артемије инсистирао да буде гласања очекујући да ће бити подржан.

„Молили смо владику Артемија и да се обрати монаштву и замоли их да се врате у своје манастире. Он је то учинио, али на помало неозбиљан начин, а када смо му ми на то указали, он је Синоду узвратио писмом које практично представља раскол”, испричао је патријарх.

То је, каже он, допринело да Синод донесе одлуку којом се владики Артемију привремено забрањује чинодејствовање до одлуке Сабора који ће бити одржан у новембру.
Он је истакао да друга права епископа Артемија нису доведена у питање, али да, природно, није могао да остане на Косову већ је морао да изабере манастир на неком другом месту где ће моћи да живи и да делује.

За њим је пошао и „један велики број монаха и монахиња” што, тврди патријарх, није било оправдано, јер они ничим нису били угрожени.

Ипак, „владика Артемије има своје место у цркви, а његово архијерејство није доведено у питање и могао би и даље да користи Цркви и себи. Он је пошао другачијим путем и ми не бисмо желели да тим путем настави…”/.../<<

Из изјаве Његове Светости патријарха србског г. Иринеја јасно се види да се финансијске малверзације, као почетни разлог за одстрањивање преосвећеног Артемија с катедре, више ни не помињу. Тврди се само да је он Косово и Метохију хтео да брани на начин другачији но што је о томе мислио, рецимо, Синод. Такође, каже се да за њега има места у Србској Цркви, што је више него охрабрујуће.

Ситуација се понавља, седамдесет година после сукоба Владике Николаја и патријарха Гаврила.

Зато се, опет и опет, у Бога надамо да ће СА Сабор СПЦ на челу с Његовом Светошћу патријархом изнаћи богомудро и праведно, црквенољубиво и човекољубиво решење кад је владика Артемије у питању, што захтева историјски период у коме живимо. Србија се распада, после отимања Косова, на ред ће доћи Рашка област и Војводина. Зар да у таквим временима не увидимо вредност слоге и мира, за којима људи вапију и које очекују пре свега у Цркви? А како рече патријарх Павле, Бог ће помоћи – ако буде имао коме да помогне.

Извор: „Печат“ бр. 139 /2010.

Приређивач: „Борба за веру“
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 7 Nov - 21:35:12


Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Imendan_2

Прослава имендана владике Артемија
Saturday, 06 November 2010

ПРОСЛАВА ИМЕНДАНА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА
Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Артемије прославио је јуче у манастиру Шишатовцу свој имендан.

Свету Архијерејску Литургију, поводом празника Светог Великомученика Артемија, небеског заштитника и покровитеља Владике Артемија, служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор уз саслужење више свештенослужитеља из сремске, банатске и славонске Епархије. Свештеном Литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво из више Епархија као и неколико стотина верника пристиглих из свих крајева Србије. Међу њима знатан број пристигао је, свом пастиру и духовном оцу на имендан, из распете Епархије рашко-призренске па је то радост слављеника учинило још већом.

+++

ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ПРОТОЈЕРЕЈА – СТАВРОФОРА ДУШАНА ПЕТРОВИЋА

Ваша Преосвештенства,

Већина вас овде не зна ни ко сам ја, ни шта сам, ни откуд ја сад овде. Ја сам, по некој сили прилика, ректор карловачке Богословије, а то што сам протојереј и ставрофор, то је најмање важно. Ја сам свештеник Цркве Божије и слуга Божији. Ја сам дошао да пренесем благослов Његовог Преосвештенства Епископа Василија, да у име његово и у име своје честитам имендан нашем слављенику, Његовом Преосвештенству Господину Артемију. Тим пре што је Владика Артемије мој школски друг из разреда. Је ли вам сад јасно зашто сам овде? Сад ће вам бити лакше да разумете оно што ћу казати.

Ми смо ове године милошћу Божијом, и слава Му и хвала на тој великој милости, у мају месецу прославили 50 година откако смо завршили Богословију. То није ни мало, а није ни дуго, али неко ни не живи 50 година. Зато, христочежњиви монаси и монахиње, часни оци свештеници, драга браћо и сестре, налазимо се у манастиру исто тако мученику као што је мученик и наш слављеник и његово Косово и Метохија. И овај манастир је имао велике голготе, велика рушења и велика подизања, али увек подизања. То је опет милост Божија, велика и наклоњена светињама.

Оно време кад смо садашњи Владика Артемије и ја ишли у Богословију и студирали, онда су била ружна, тужна и гвоздена времена, где је безбожни режим владао у овој несрећној земљи Србији, бившој Југославији, и био је подвиг рећи да си богослов и студент теологије. Бојим се да се ништа није много променило ни сад, али у некој другој форми, у неком другом облику. Онда смо захваљујући Владики Артемију, ондашњем младом јерођакону Артемију, одлазили код оца Јустина и тамо га упознали, и ево, слава Богу, ми смо упознали светитеља. А онда смо сви хтели да будемо калуђери, сви ћемо бити калуђери, међутим очигледно Бог је одабрао себи оне најбоље и најодважније. Ми смо били слаби и нисмо могли, а хтели смо. Но, Промисао Божија је уредила другачије, свако је отишао на своју страну. На факултету смо били заједно. И тамо је било великих искушења, али, хвала Богу, све се завршило како треба. Онда нас је живот распршио на све стране, тек онда после факултета. Али смо доласком Владике Артемија у Црну Реку били врло поносни на њега, јер смо знали да је дошао у манастир у коме је био катанац на вратима, где је велики светитељ Петар Коришки чамио сам у оној пећини, а он је тамо створио кандила живе вере, младе монахе, и ако се не варам, тридесетак их је било.

После тога, кад је постао епископ, онда је изнедрио и излетели су као голубови из његовог окриља, под његовим васпитањем, под његовом духовном контролом близу три стотине – две стотине и неколико - монаха. Питам ја вас – ко је то у православном свету, не у Српској Правосавној Цркви, ми смо беда и јад, ко је у православном свету један епископ могао да изнедри толико монаха за релативно кратко време? Тога нема. Нема, нема, будите сигурни. Кад епископ изнедри две стотине и неколико монаха из свог окриља, под својим васпитањем, под својом контролом духовном, онда је то, господо моја, подвиг. То треба ценити. То треба поштовати. И томе се треба поклонити.

Е сад, пошто наш народ каже да ђаво никад не спава, а очигледно не спава, будан је, он је преко неких својих, није важно којих, позавидео, а завидети је велики грех, то је јако велики грех, и онда је почео да чачка и да тражи где, на ком месту да боцне да би повредио праведника, и боцкао, боцкао док није пронашао – тобож. И онда су наишла велика искушења, а искушења наилазе на праведнике, искушења до данашњег дана. Али, на срећу, овај ваш Владика који седи овде поред мене, мој школски друг и васпитаван од Светитеља Оца Јустина Поповића, који зна да трпи до краја и који зна да све то што се ради је кратког даха и кратког века, а да Бог побеђује, да побеђује онај који је победио смрт, сатану, који је победио зло. Према томе, кад он данас слави свога патрона, Светога Великомученика Артемија, који је страдао за своју веру одважно и храбро у време оних силних гоњења, као да данас нема гоњења – има и данас, али на мало перфиднији начин него у оно време – он у једном изузетном положају и прилици слави га, али увек у нади да ће милост Божија бити њему наклоњена и да ће оне који не раде како треба смутити као оне на Вавилонској кули, па ће почети да муцају и да штуцају и неће разумети једни друге. А који претрпи до краја, спашће се.

Ми увек тако радимо, тако смо и радили. Ми смо тако васпитани. Наше генерације нису знале за страх. Ми нисмо имали ни социјално ни пензионо, морали смо да идемо у војску као и други без икакве школске спреме и ичега, и ћутали смо, све смо издржали и остали смо на ногама. Огромна искушења смо имали од безбожника па до појединих у Цркви. И све је то прошло и ми смо изашли, хвала Богу, светлог образа, добро наши лични греси, ту се можемо јако похвалити, ту смо ненадмашни, ал` свеједно, кајемо се и ваљда нас Бог остави да поживимо мало дуже да бисмо се покајали, али ово друго – не. То све пролази и проћиће.

Ваш Владика и мој школски друг и мој брат у Христу је јунак и борац чистог образа, сигурно чистог образа, и он свој крст који су му натоварили на леђа достојно носи и нека му Бог помогне да га узнесе достојно тамо докле треба да га узнесе. И њега очекује само венац славе, а остали нека размисле шта и како раде. Поштујемо ми сваког, нисмо ми недисциплиновани. Ми смо таква генерација која је знала реда и поретка, не као данашња. Ми поштујемо све као што и он поштује, али није добро, није добро ни за Цркву, ни за све остало. Нећемо сад о томе, али чињеница је ово да су увек они који су се борили за истину, за правду, за светост, за Еванђеље, али зна се како за Еванђеље, да су страдали, те, према томе, немојте се ничем чудити.

Владика Артемије и данас своју славу слави достојанствено, на најбољи могући начин, хришћански, и нека Свети Великомученик Артемије, који је његов био патрон све време откако га је Отац Јустин и замонашио, буде и надаље, нек се моли Богу, нек му да снаге и моћи да све то издржи. Ми се придружујемо тим молитвама, а верујем и сви ви, и будите сигурни све ће се то завршити како треба, славићемо име Божије опет заједно и кроз Свету Литургију и кроз живот, да бисмо доказали и показали да нисмо онакви као што неки мисле, него да смо они који су, не прави – далеко смо ми од правих, али да се трудимо и да хоћемо да будемо они прави. Дај Боже да то буде тако.

Честитајући Његовом Преосвештенству Владики Артемију, мом возљубљеном школском другу, ја му желим од Бога здравља, желим му да издржи сва искушења, да му Бог да снаге и моћи да још дуго поживи славећи име Божије на најлепши могући начин – честитошћу, поштењем, љубављу према Цркви, жртвом, непоколебљивошћу. Ми смо генерација која није научила да савија кичму, страдали смо али никад нисмо савијали кичму. Ваше генерације мало су лабаве, као да су оперисане, али тад се није оперисала кичма, па нисмо ни могли, дакле такво је то време било.

Са срећом, Ваше Преосвештенство, и драги мој брате, много година живео и да се још виђамо у миру, здрављу и добром расположењу. Дај Боже.

Амин. Боже дај.

+++

ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате, преподобни и часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре,

Благодарност најпре Богу на овом дивном и свечаном дану који нам је даровао, овако сунчаном, овако топлом. После неколико хладних дана дошао је овај топли дан. То је нека симболика да после кише увек гране сунце, после страдања долази олакшање, после ропства долази слобода.

Данас гледајући вас овде овако сабране на, што би рекао народ, радни дан, разумем кад је недеља и велики празници, овде буде овако пуно народа, а данас шта је то што нас је овде сабрало? То је речено у цркви, брат, Владика Никанор, је тамо говорио, овде је говорио мој школски друг, отац Душко, али оно што нас је сабрало овде јесте нешто што је изнад нас и уједно што је у нама. Једна црквена песма каже на резању колача: „Благодат Светога Духа данас нас сабра“. То је та сила Божанска која је све нас покренула јутрос из наших домова, из близине и из даљине, да дођемо овде, у ову нашу дивну и велику светињу, у српску Свету Фрушку Гору. То је та благодат која је била и у Светом Великомученику Артемију која је њему давала снаге да одржи своју веру, да поднесе све муке и страдања за Господа Христа, и да га Господ зато увенча и прослави и да га Црква Божија слави ево преко хиљаду и шест стотина година.

Оно што је вас овде довело, браћо и сестре, јесте ваша љубав, а љубав је од Бога, јер Бог је љубав, како каже Свето Писмо. Дошли сте овде да увеличате ово наше славље својим присуством, својим молитвама, својим молитвеним жељама.

Ја нећу о себи говорити, то ви сви добро знате – и откуд ја овде и одакле сам дошао овде. То није моја заслуга, то су се други побринули да тако буде, али нека је слава Богу за све. Како је свој живот завршио исто тако један велики прогнаник, један од великих и највећих светитеља - Свети Јован Златоусти? Многи знају, а многи и не знају. Ми га славимо и његову Литургију вршимо свакога дана у току године, али мало нас зна да је он био суђен и осуђен, да је био рашчињен, да је био прогнан и да је у прогонству завршио свој живот са тим дивним речима – слава Богу за све.

Далеко је од тога да себе поредим са тим великим угодником Божијим, али треба само да знамо да мој случај није први у историји Цркве. Неће бити ни последњи. Тога је увек било, јер, како рече отац Душан, злоба људска велики је грех, злоба је „адско наследије“ што би рекао Његош. А тога је увек било у роду људскоме, а и ми ми у Цркви смо од људскога рода, од исте материје, од крви и меса, и није чудо ако и међу нама таквих ствари понекад има. Али је утешно то да је Бог увек изнад нас, да је Богу све познато, све откривено, да од Њега нема ништа тајно ни сакривено. А Господ је рекао: „Нема ништа тајно што неће бити јавно.“ Тумачећи те Христове речи Свети Владика Николај каже: „Нека не тугује праведник што његова праведна дела свет не осећа и не уме да цени. Доћиће она на видело. А исто тако, нек се не радује злочинац да ће његова тамна и мрска дела остати сакривена, јер су ноћу негде урађена. И она ће изаћи на видело. Нема ништа тајно што неће бити јавно.“ Бог је и Божија правда спора, али увек достижна.

Ми се надамо да ће благодат Духа Светога која је помагала и нашим Светим Прецима и свим угодницима Божијим и Светом Великомученику Артемију кога данас славимо, моме заштитнику чије име ја носим, да ће та иста сила Духа Светога помоћи и свима нама и целом нашем народу, и нашем монаштву, нашем свештенству да и ми одржимо веру нашу неокрњену, неупрљану, да ћемо због тога дочекати и ми да чујемо оне речи Христове благе: „Добро, слуго добри и верни. У малом био си ми веран, уђи у радост Господара свога.“

Нека Свети Великомученик Артемије својим заступништвом пред Богом награди све вас који сте уложили труда и добре воље да дођете данас овде да будемо заједно на молитви и на овом слављу. Хвала свима и живели сви на многаја и благаја љета.

ВИДЕО ЗАПИС СА ПРОСЛАВЕ ИМЕНДАНА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА МОЖЕ СЕ ПОГЛЕДАТИ
[You must be registered and logged in to see this link.]

АУДИО ЗАПИСИ БЕСЕДА МОГУ СЕ ПРЕСЛУШАТИ [You must be registered and logged in to see this link.]

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 >imendan_10

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 >imendan_12


vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 22:59:56



Уредништво: Екуменисти и пацифисти и "часна сестра Дезидерија"
Friday, 12 November 2010

Уредништво

„ЧАСНА СЕСТРА ДЕЗИДЕРИЈА“* ПОНОВО У АКЦИЈИ
У антицрквеном билтенчићу „Блиц“, појавио се убоги текстић склепан од истргнутих речи владике Артемија, објављених у његовом писму СА Синоду, и монстроузних измишљотина. Да ли су то поново „поверљиви извори из Синода“ обилно снабдели лажима „часну сестру Дезидерију“ за клеветничку кампању против владике Артемија, која се на страницама овог листа годинама води?

Иако текст није непосредно изашао испод руке "часне сестре Дезидерије", него је посао потписивања обавио њен косовско-метохијски искушеник, ипак се стил препознаје, јер стил је, другови, шта? - стил је, наравно, човек!

Основна тврдња текста је да владика Артемије спрема раскол у СПЦ и стварање своје „истинске Светосавске цркве“. Овај текст је последица паничног страха оних које је владика Артемије својом беспрекорном канонском анализом разобличио као кршитеље Устава СПЦ и канона Цркве Христове, и којима није остало ништа друго осим клевета у „Блицу“ и сарадње са „часном сестром Дезидеријом“ и њеним налогодавцима.

Шта се заиста дешава, посетиоци „Борбе за веру“ могу сазнати из писма угледних српских интелектуалаца епископима СПЦ.

А „Блиц“ као „Блиц“ бљесне једном, двапут, трипут и угаси се. Срби још увек, хвала Богу, умеју да разликују туђим парама плаћене папараце, од слугу Христових на путу Св. Јустина Ћелијског.

_______

*За тумачење речи "Дезидерија" обратити се српским екуменистима, јер они добро познају латински језик.

+++
Артемије оснива своју цркву

Милан Лакетић | 12. 11. 2010. - 00:02h | Фото: Бета |

Пензионисани владика рашко-призренски Артемије Радосављевић и група бивших монаха манастира Црна река обавестили су Синод Српске православне цркве да ће уколико им се не врати Рашко-призренска епархија, основати нову „истинску Светосавску цркву”.

Уочи другог редовног заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, које ће се одржати 17. новембра у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици, пензионсиани епископ Артемије писмено је отказао послушност Светом архијерејском саобору СПЦ. Повод за ово писмо, које је Артемије, како каже, написао у „егзилу у манастиру Шишатовац” Светом синоду је „привремена забрана свих свештенодејстава” уведена од Синода.

- Част Нам је обавестити Вас да се са истом одлуком, као неканонском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати - пише Артемије у првом лицу множине, што за одбегле монахе и бивше клирике из манастира Црна река, који су се привремено окућили на имању „грешног Милије крај Чачка”, представља најаву да „нису усамљени и да ће уз подршку неких архијереја, ако им се не врати Рашко-призренска и Косовско-метохијска епархија, основати нову истинску Светосавску цркву!”

Како Нас Синод сматра умировљеним, тј. лишеним управе над Епархијом рашко-призренском, наставља Артемије, Синод је изашао из своје надлежности и показао се недоследним.

- Можда би неко хтео да закључи да је разлог доношењу и израцању наведене казне Наше писмено обраћање Синоду од 13. септембра 2010. године. Међутим, Наша изјава је овде изокренута... и никаквој се, убудуће, Вашој неканонској одлуци нећемо повиновати... Наведени канони немају везе са наведеним оптужбама. Односе се на скитајуће презвитере, ђаконе и ниже клирике. Довођење Нас у везу са овим одредбама сматрамо увредом Нашег епископског достојанства и недопустивим. Ми нисмо оставили нашу Богом Нам даровану епархију, него смо из ње прогнани Вашом вољом - пише у у писму које је датирано још 13. октобра, а јуче упућено лајвећем црквеном телу СПЦ.

И нама, таквом каквим сте нас представили, наставља Артемије, обраћате се као „брату у Христу". Како је то могуће када сте Нас, с једне стране, сврстали у расколнике и јеретике, а с друге стране Нас кажњавате без суда и осуде? Ако Нас, и поред тога, ради администрације и некаквог протокола, представљате још увек и по нужди, као „брата у Христу", само сведочите своју неђоследност уводећи софизам у Цркву Божију. Није ли тиме администрација, заоденута хипокризијом, издигнута изнад душе, Цркве, Бога.

- Неканонски и неуставно, што ће рећи неправедно и неосновано, али зато и узалудно - пише, између осталог, Атемије и додаје "да се зато с неканонскм одлукама не слажемо, не примамо и да им се не можемо повиновати".

Извор: „Блиц“ (штампано издање), петак 12. новембар 2010, стр. 10-11.

Приређивач: „Борба за веру“

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:04:27



Часни оци архијереји,

Јасно је данас да је програмирано декомпоновање Југославије (уговорено на Малти још 1982.) уприличено с циљем разбијања политичког субјективитета Србије. Последично: сатанизација Срба, наметнути рат 1991-95, претварање историјске жртве у колективног кривца, варварско бомбардовање српске популације 1995, те 1999. - потврдили су како ће Србија као terra misionis прећи пут од политичког протектората до колонијалног подаништва.

Том програму су служиле мере дробљења свих институција, па се последња на удару антисрпске међународне политике нашла и Мајка Црква. Понижење је утолико веће што до уцене и разбијања јединства Цркве долази после антихришћанског пира на окупираној територији Косова и Метохије, где су под покровитељством мировних снага, од 1999, Шиптари уништили 150 православних светиња а подигли 211 џамија.

Под овим околностима, природно, исхитрена одлукa Сабора СПЦ којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском само је назначавала даље растакање јединства Цркве, произвела трусно стање у јужној српској епархији и саблажњавала верујући народ. И убрзо су, једна за другом, пристизале још мање разумљиве одлуке: забрана да владика борави у неком од манастира своје епископије (у којој је провео 33 године), забрана да епископ Артемије духовно руководи својим верним чедима, забрана да учествује на научном скупу о геноциду у Петрограду, забрана да говори на конференцији за штампу у Београду, те оптужница против 10 клирика вишег ранга Епархије рашко-призренске који су, са монасима и монахињама, пошли за својим духовним оцем. Најзад, Свети архијерејски синод СПЦ је 18. септембра 2010, објавио одлуку којом се владици Артемију изриче казна/забрана свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора у новембру 2010.

Зар онда чуди што су многе владике упућивале на политичке мотиве разрешења владике Артемија, за којим су следиле нове казне, претварајући читав случај у прогон рашко-призренског архијереја? Шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу да посегну за овим мерама мрвљења милосности, црквеног реда и саборности у Цркви мање је важно од - појава душебрижника који су овај случај тумачили као евидентну и незаустављиву тенденцију раскола у Домаћај Цркви.

Ствар "раскола" је по тумачењу папског портпарола у Србији, Мирка Ђорђевића, завршена ствар, ваљда по изреци: Roma locuta causa finita - У Риму је казано, ствар је завршена. Сличан занос понеће и Владику Григорија, епископа захумско-херцеговачког, који тврди како је то семе раскола уочио још 2008. Сада је још уверенији да то "није немогуће", образлажући свој став професионално стручном дијагнозом: "Дубоко сам уверен да умировљени епископ (Артемије) не зна шта ради."

Не улазећи у то колико је ово психијатријско вештачење довољно да Свети архијерејски сабор убрза казну и рашчини владику распете Епископије рашко-призренске, новембра 2010, подсећамо архијереје наше свете православне цркве на заветне речи владике Артемија: "Оно чега се држим је став да је најбитније очувати јединство СПЦ и да никада не могу прихватити нити ме ико може натерати да цепам хитон светосавске цркве то јест да бих правио раскол".

Ми, доле потписани овог отвореног писма, односно вапаја, не верујемо у финализујућу снагу спољашњег утицаја на нашу светосавску и светолазаревску Цркву. Тек не да би се часни оци архијереји, питани Словом, вечним Логосом Божјим кроз кога је све постало, ставили на страну православнофобичне и србофобичне државне администрације са Запада која српски народ третира као нижу расу већ пуне две деценије. Уосталом, наду полажемо у наук који нам је, попут завештања, оставио давнашњи Свети архијерејски сабор када је, у наметнутој кризи 1939, расправљао "о случају" епископа Жичког, Николаја Велимировића.

Ми, доле потписани, верујемо да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме и да ће потврдити целомудреност наших архијереја - у овом времену лажних вођа и пророка - који не могу да изневере архијерејску заклетву јер је љубав према истини и ближњем заповест Божија. Зато и пишемо ово Отворено писмо не би ли они који се баве биографијом српске Цркве и древног српског народа схватили да Свети архијерејски сабор СПЦ никада на себе не би навукао грех раскола.



У Београду,

10. 28. новембар 2010.

О празнику Св. Арсенија Сремца,

Архиепископа српског



Целивајући Ваше свете деснице,

до краја одани на путу Светог Саве



протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић

проф. др Зоран Аврамовић

мр Драгомир Анђелковић, политички аналитичар

Горан Антић, дипломирани електро-инжењер

Мирослав Аритоновић, дипломирани машински инжењер, Косовска Митровица

проф. др Вера Бојић

проф. др Драгиша Бојовић

Игор Војиновић, професор, председник Народног покрета „Отаџбина“, Косовска Митровица

мр Владимир Димитријевић

Коста Димитријевић, књижевник и новинар

Слободан Драгутиновић, адвокат

Предраг Р. Драгић Кијук

академик Србољуб Живановић

Богдан Златић, филмски сценариста

др Милан Ивановић, председник Српског националног већа северног Косова

др Марко Јакшић, потпредседник Заједнице српских општина и насеља, Косовска Митровица

Ђорђе Јанић, књижевник

проф. др Марина Јовановић

проф. др Мирољуб Јоковић

Милош Кнежевић, правник и политиколог

проф. др Слободан Костић

Момир Лазић, књижевник

проф. др Александар Липковски

проф. др Радмила Маринковић

Ангелина Марковић

др Марко С. Марковић

Оливера Милетић, новинар

доц. др Бранислав Миловановић, кардиолог

проф. др Милан Мићуновић

проф. др Марко Павловић

Душко М. Петровић, књижевник

проф. др Милан Петровић

проф. др Љуба Протић

Бранко Радун, уредник сајта „Видовдан.орг“ и часописа „Видовдан“

Владимир Ракић, електро-инжењер, Косовска Митровица

проф. др Тиодор Росић

мр Соња Спасојевић, правник

проф. др Миодраг Стевановић

мр Зоран Чворовић

проф. др Коста Чавошки, члан САНУ

Извор: „Печат“ бр.140

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:07:57



В. Димитријевић: Насиље и ненасиље по хришћанском учењу
Thursday, 11 November 2010

Владимир Димитријевић

НАСИЉЕ И НЕНАСИЉЕ ПО ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ

(Да ли се смемо супротставити силом?)

Увод

Да ли правдам насиље?

Ових дана нам уши пробише тврдњама да су хришћани пацифисти, да немамо право на било какво насиље, итд. И то тврди народу који је имао Карађорђа, а не Махатму Гандија као вођу. Додуше, не бих имао ништа против тога да су наши идеолози ненасиља, попут Гандија, спремни да се делатно боре овим методом. Јер, Ганди је ахимсом повео Индусе у национално ослобођење, и био спреман да га британски окупатори туку и злостављају: стајао је испред својих сабораца, и АКТИВНО примењивао ненасиље. Такав је био и борац за права црнаца у САД, пастор Мартин Лутер Кинг. Али, ови што су се залагали за ненасиље, нису излазили из својих топлих и удобних кабинета, као што је патријарх Павле у марту 1991, био спреман да изађе пред студенте, и обрати им се, макар му они и звиждукали. (Касније су, кад су схватили чeститог Старца, викали: „Пајо, мајсторе!“) То је био светао пример – патријарх с народом својим, у добру и у злу.

Но, ни то није главна тема. Она је, понављам – питање хришћанске могућности супротстављања злу силом.

О томе је писао један од највећих руских филосова 20. века, Иван А. Иљин. О томе постоје јасна црквена сведочанства. Да их видимо, онда.



Рат

Ако постоји страшно насиље у људској историји, онда је то рат. Па ипак, Црква о рату има много суптилније мишљење него наши „црквени пацифисти“.

У „Основама социјалне концепције Руске Цркве стоји:

>> 8. 1. Рат је физичко испољавање скривене духовне болести човечанства - братоубилачке мржње (1. Мојс. 4: 3 12). Након грехопада, ратови су пратили целокупну историју људског рода и, према еванђелској речи, пратиће је и даље: А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде (Мк. 13; 7). О томе сведочи и Апокалипса, приповедајући о последњој бици добра и зла код горе Армагедон (Откр. 16; 16). Земаљски ратови су одраз небеске битке, будући да их узрокује гордост и противљсње вољи Божијој. Показало се да је човек, повређен грехом, увучен у стихију те битке. Рат је зло. Његов узрок, као и узрок зла у човеку уопште, јесте грешна злоупотреба богомдане слободе, јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле... (Мт. 15; 19).

Још у праскозорје свештене историје, убиство, без којег не може да прође ниједан рат, сматрало се за тежак преступ пред Богом. Не убиј, каже закон Мојсејев (2. Мојс. 20; 13). У Старом Завету, као и у свим древним религијама, крв има свештени карактер, с обзиром да је крв - живот (3. Мојс. 17; 11-14). Крв скрнави земљу, каже се у Светом Писму. Међутим, тај исти библијски текст упозорава оне, који су сс окренули насиљу: Земља се не може очистити од крви која се пролије на њој другачије него крвљу онога који је пролије (4. Мојс. 35: 33).

8. 2. Хришћани људима доносе благу вест помирења (в. Рим. 15; 10). Међутим, живећи у "овом свету" који у злу лежи (1. Јн. 5; 19) и који је испуњен насиљем, они се и против своје воље суочавају са животном неопходпошћу да учествују у разним биткама. Сматрајући рат за зло, Црква не спречава своја чеда да учествују у ратним дејствима, уколико се ради о заштити ближњих и васпостављању погажене правде. У том случају рат се сматра нужним, иако нежељеним средством. Православље се у свим временима с дубоким поштовањем односило према свим ратницима који су по цену сопственог живота бранили животе и безбедност ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала светитељима, узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и повезујући с њима речи Христове: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15; 13).

Кад је константинопољски патријарх послао светог равноапостолног Кирила на еванђелску проповед и кад је овај стигао у сараценску престоницу, учени мухамеданци започели су расправу са њим. Између осталих питања, поставили су му и следеће: "Христос је ваш Бог. Он вам је заповедио да се молите за своје непријатеље и да чините добро онима који вас мрзе и прогоне, да ономе, који вас удари по образу окренете и други. Међутим, шта ви чините? Ако вас неко увреди, ви оштрите оружје, крећете у битку и убијате. Зашто не слушате свог Христа?" Кад је то чуо, свети Кирил је упитао своје саговорнике: "Ако су у неком закону записане две заповести, који ће човек бити савршенији извршилац закона? Да ли онај који испуни једну од њих или онај, који испуни обе ове заповести?" Кад су Агарјани одговорили да ће савршеније испунити закон онај, који изврши обе заповести, свети проповедпик је наставио; "Заповедивши да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро, Христос, наш Бог, рекао нам је и то, да нико од нас у овом животу не може да покаже већу љубав од оне; да за пријатеље положи своју душу (в. Јн. 15; 13). Ето због чега ми великодушно трпимо увреде које нам нанесу као појединцима. Међутим, у заједници штитимо једни друге и полажемо своје душе у бици за своје ближње, да ви, када поробите наше суграђане, не бисте са њиховим телима поробили и њихове душе, присиљавајући их на одрицање од вере и на друге богопротивне поступке. Наши христољубиви ратници с оружјем у рукама чувају Свету Цркву и чувају господара у чијој светој личности поштују обличје власти Цара Небеског. Чувају и отаџбину, јер би са њеним рушењем неминовно пала и отаџбинска власт, и ослабила еванђелска вера. То је скупоцени залог, због којег су војници дужни да се боре до последње капи крви. Ако они на бојном пољу положе своје душе, Црква их придружује збору светих мученика и назива их нашим молитвеницима пред Богом."

8. 3. Сви који се маше за нож, од ножа ће погинуши (Мт. 26; 52). У овим Спаситељевим речима идеја праведног рата налази своје образложење. Са хришћанске тачке гледишта, појам моралне правде у међународиим односима мора се ослањати иа следећа, основна начела: 1) љубав према својим ближљим, према свом народу и отаџбини, 2) разумевање потреба других народа и 3) убеђеност да се добру свога народа не може служити неморалним средствима. Та три начела одредила су моралне границе рата, а створио их је хришћански свет средњег века, кад су људи, прилагођавајући се реалној ситуацији, покушавали да обуздају стихију ратног насиља. Већ тада је владало убеђење да се рат мора водити према одређеним правилима и да човек који се бори не би требало да изгуби свој морални лик или да заборави да је и његов противник исти такав човек, какав је и он сам.

Стварање високих правних норми у међународним односима било би немогуће боз оног моралног утицаја који је хришћанство извршило на срца и умове људи. Често се догађало да се на делу не удовољи високим захтевима за праведношћу у рату. Међутим, већ је и само постављање питања о праведности понекад уздржавало зараћене стране од прекомерне суровости.

У западној хришћанској традицији, која води порекло од блаженог Августина, приликом одређивања праведности рата обично се наводи низ чињеница које условљавају допуштење да се започне рат на својој или туђој територији. У те чињенице може се убројати следеће:

- рат би требало објавити кад је у питању васпостављање праведности;

- једино законита власт има право да објави рат;

- право на коришћење силе не сме припадати појединим лицима или групама лица него само представницима грађанске власти, постављеним од Бога;

- рат може бити објављен тек онда, кад су исцрпљена сва мирољубива средства за вођење преговора са противничком страном и кад се поново успостави полазна ситуација;

- рат се може објавити само у случају да постоје сасвим основане наде да ће постављени циљеви бити достигнути;

- планирани војни губици и разарања морају одговарати ситуацији и циљевима рата (начело пропорционалности средстава); - у време рата, неопходно је да се осигура заштита цивилног становништна од непосредних војних акција;

- рат се може оправдати једино тежњом за поновним успостављањем мира и поретка.

У садашњем систему међународних односа, понекад је веома компликовано да се направи разлика између агресивног и одбрамбеног рата. Граница између једног и другог посебно је танка у случајевима да једна или неколико држава или чак и светска заједница започну ратна дејства, мотивишући их неопходношћу да се заштити народ који је жртва агресије (в. 15.1). У вези с тим, питање о томе да ли ће Црква осудити или подржати ратна дејства мора се појединачно разматрати сваки пут када такка дејсгва започну или кад се појаки опасност од њиховог почетка.

Један од очигледпих знакова на основу којих се може судити о праведности или неправедности рата, јесу и методи вођења рата, а такође и однос према заробљеницима и мирном становништву противника, посебно према женама; деци и старцима. Чак и они, који се штите од напада, могу истовремено да чине сва могућа зла, због чега по свом моралном и духовном стању нису ништа узвишенији од нападача. Рат се мора водити с праведним гневом, али не и са злобом, похлепом, пожудом (в, I. Јн, 2; 16) и осталим поданицима ада. Правилна процена рата као подвига или, напротив, као разбојништва, може се начинити само уколико се пође од анализе моралног стања оних који ратују. Не радуј се смрти човека, чак и ако је он твој највећи непријатељ; сети се да ћемо сви ми умрети, каже Свето Писмо (Књ. Сир. 8; Cool. Код хришћана се човечан однос према рањеницима и заробљеницима заснива на речима апостола Павла: Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га, ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12; 20-21).

8. 4. У иконографији светог Георгија Победоносца, црну аждају газе копита коња који се увек представља као блиставо бео. Тиме се очигледно показује да зло и борба против њега морају бити апсолутно раздвојени. У свим животним ситуацијама које захтевају примену силе, човеково срце не би требало да се нађе у власти рђавих осећања, јер га она доводе у сродство са нечистим духовима и уподобљују га њима. Само победа над злом у сопственој души открива човеку могућност да правадно примени силу. Такво гледиште, утврђујући у међуљудским односима доминацију љубави, одлучно одбацује идеју о непротивљењу злу силом. Хришћански морални закон не осуђује борбу против зла као ни примену силе у односу па његовог носиоца, па чак ни лишавање живота као крајње море. Напротив, да осуђује злобу људског срца, као и жељу за било чијим унижењем и пропашћу.

У вези с тим, Црква се посебно брине о војсци, коју васпитава у духу верности високим моралним идеалима. Споразуми о сарадњи с оружаним снагама и с установама за заштиту права које је склопила Руска православна црква отварају велике могућности за превазилажење вештачки створених баријера и за повратак војске вековној православкој традицији служења отаџбини. Православни пастири, како они који извршавају посебно послушање у војсци, тако и они који служе у манастирима или у парохијама, призвани су да неизоставно васпитавају војнике и да сс брину о њиховом моралном стању.

8. 5. У основи хришћанског схватања света налазе се обећања Божија, посведочена у Светом Писму Старог и Новог Завета. Та обећања, која дају истински смисао историји, почела су да се испуњавају у Исусу Христу. За Његове следбенике, мир представља благодатни дар Божији, за који се молимо и који тражимо од Господа како за нас саме, тако и за све људе. Библијско поимање мира далеко је шире од политичког. Свети апостол Павле указује да мир Божији превазилази сваки ум (Филипљ. 4; 7). Он је неупоредиво узвишенији од оног мира који људи могу да створе сопственим напорима. Мир човека са Богом, са самим собом и са другим људима нераздвојиви су један од другога.

Код старозаветних пророка, мир се представља као стање које окончава историју: И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом... Неће наудиту ни потирати на свој светој гори Мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно (Иса.11; 6-9). Тај есхатолошки идеал повезан је с откровењем Месије, чије је име-Кнез мира (Иса. 9; 6). Рат и насиље исчезнуће са земље: Расковаће мачеве своје на раонике и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју (Иса. 2; 6). Уосталом, мир није само дар Господњи него и задатак људског рода. Библија даје наду да ће се уз помоћ Божију мир остварити чак и у границама садашњег земаљског постојања/.../<<

Дакле, рат јесте зло. Али, постоји и праведни рат, рат за веру и отаџбину, који се води не зато што мрзиш оне испред себе, него зато што волиш оне иза себе. А у рату, наравно, постоји насиље и „угрожавање живота људи“.



Правда и сила

Иван Иљин, у књизи „О духовном компромису“, поставља низ пресудних питања и на њих одлучно одговара. Да га чујемо:

>>Питање о супротстављању злу: да ли му се и како треба супротстављати, није питање расположења, произвољности, укуса и темперамента, већ је питање карактера и религиозности, то је питање религиозног карактера, то је питање основне религиозне силе - љубави, и то љубави која прихвата свет. Основни проблем нашег истраживања нема смисла за оног ко одбацује свет, ко не признаје његове вредности, ко не види у њега уложене Божанске снаге и творевине, као и за оног ко га вољом не прихвата. Спољашње манифестације зла са којима се треба борити улазе у ткиво света који се одбацује и, ако у свету нема ничег што вреди бранити од напада злотвора, ако тај свет заслужује само да буде одбачен, да му окренемо леђа и да се удаљимо, онда се и проблем силе и мача гаси и отпада. Проблем мача је практичан проблем и његово решење зависи од практичног прихватања света, јер онај ко одбацује свет одбацује и мач (али не и обратно). Међутим, онај ко не одбацује свет само на речима, фразом или позом, већ га одбацује истински, тај нема никаква права да остави своју личност у његовом саставу; јер све дотле док човек пристаје да живи у свету, он прихвата свет већ самим тим што се користи њиме, његовим добрима и његовим могућностима. Осамљивање, пустињаштво и смањење потреба не изражавају доследно одбацивање света, напротив: све је то посебан начин прихватања света, и то истанчаног прихватања, које води строгом избору да би се дошло до новог виђења. Једном речју, сваки човек који није самог себе умртвио прихвата свет и зато проблем мача за њега има и смисао и значај.

За хришћанина се питање о прихватању света решава тиме што он следи Христа. Хришћанин мора ићи Његовим стопама: попут Њега - он мора прихватити свет, али не и зло у свету; попут Њега он мора примити зло, осетити га и схватити, али га не сме прихватити; он са злом мора започети борбу на живот и смрт. Следећи Христа, прави хришћани су увек примали на себе светско бреме и муку света, а самим тим и муку зла и бреме борбе с њим, и то како у себи самима, тако и у другима. Примајући на себе ту муку и борбу, они су се припремали и за завршницу ношења крста: за прихватање смрти у борби од руке зла које је одбачено.

Да бисмо достојно прихватили свет морамо с потпуном очигледношћу схватити Божије дело на земљи и стваралачки га, свом својом снагом, вољом и делом прихватити као своје сопствено дело. При томе, своје дело не смемо приказивати као Божје, него Божје дело морамо прихватити као своје. И у зависности од тога колико то човеку пође за руком, он ће успети да тачно постави и реши проблем мача...

Они који одбацују мач инсистирају на томе да је пут мача неправедан пут. То је тачно што се тиче апсолутне моралне оцене, али није тачно када се тиче указивања на реални исход. Разумљиво је маштати о томе да за морално савршеног човека не постоји несавладива препрека за чисто духовну победу над злом, да он може да заустави и преобрази злочинца само својим погледом, речју или покретом. Овакво маштање је разумљиво јер представља резултат двају идеја које су се укрстиле: идеје богоподобности савршеног човека и идеје Божије свемоћи; оно као да се позива на то да се истински савршен човек приближава Божијем савршенству, које увећава његове духовне снаге, тако да пред том духовном снагом злочинац све теже опстаје. То је племенито, али наивно маштање. Његови недостаци показују се истог часа када оно покуша да се претвори у универзално правило понашања. Ово маштање је духовно мањкаво, јер обраћање и преображај злочинца морају бити његов самостални акт, пламен његове личне слободе, а не одраз туђег савршенства, јер да је то могуће, он би се од самог Божанског даха већ одавно преобразио. Ово маштање је и историјски неубедљиво: духовна снага праведника има границу пред суштим злочином. Чини се да хришћанину ни не приличи да прецењује ово маштање, будући да пред очима има ликове бројних светаца које су на смрт измучили злочинци који се нису преобратили нити преобразили...

Пут мача је пут који није праведан, али ко је тај човек који се плаши те неправедности, проглашава је за "злочин" и бежи од ње? То је исти онај човек који не само да се у току читавог свог живота мирио са свим могућим неправдама, зато што су му оне биле "потребне" или "корисне", него мирне душе и сада константно греши, и то у своју "корист", а да му то ни на памет не пада. И онда, одједном, када треба на себе да преузме терет државности, служење које, по дубоким речима Петра Великог, представља истинско "Божје дело" и зато не трпи "потцењивање", он се тада досећа да свакако мора бити безгрешан праведник, плаши се и афектирано проглашава ту неправедност за "грех", и нестаје без трага и гласа...

Да, пут мача јесте неправедан пут, али не постоји духовни закон према коме онај ко пролази кроз неправедност, обавезно иде ка греху... Ако би то било тако, онда би сви људи, будући да непрестано пролазе кроз неправедност па и кроз грех, били унапред осуђени на неминовну пропаст, јер би се греси гомилали и њихов терет би повукао човека у провалију. Не, животна мудрост није лажно праведништво, она се испољава онда када се због нужности одважно ступи у неправедност, када се иде кроз њу, али не ка њој, када се ступи у неправедност да би се из ње изашло.

Да, пут силе и мача није праведан пут, али зар постоји други који би био праведан? Да то случајно није пут сентименталног несупротстављања, који смо већ разобличили као пут издаје слабих, саучесништва са злочинцем, "сакривице" са оним ко врши спречавање и, најзад, као пут наивно-лицемерног задовољства собом? Наравно, овај пут има "мирнији" и "пристојнији", мање крвав спољашњи облик, али само лакомисленост и зла тупост могу да се не досете каквом ценом су плаћени тај "мир" и та "пристојност"...

Ако неко пред лицем агресивног злочина захтева "идеалан" и савршен морални излаз и не прихвата ниједан други, онда он не разуме основну животну трагедију: да из такве ситуације нема идеалног излаза. Већ због самог присуства противдуховне и противљубавне бесне воље у души другог човека, безусловно праведан излаз постаје до крајности тежак и проблематичан: јер како не судити и не осудити? како да не напустимо пуноћу духа и да се не узнемиримо? Како да се не инфицирамо и не супротставимо? Међутим, ако је присутно истинско зло које се претвара у спољашње зле поступке, онда праведан излаз постаје фиктиван и лажан задатак. Овај излаз не постоји и не може постојати, јер дилема пред коју је човек стављен не дозвољава ту могућност. Ова дилема ствара велики сукоб између човековог духовног задатка и његовог моралног савршенства, сукоб који одувек прати човека у његовом земаљском животу. Свако од нас мора слободно сагледати Божје дело и добровољно га прихватити, али није довољно бити чврст само у прихватању, треба бити чврст и у одбрани овог дела. Увек је могуће појављивање људи, личности, савеза и организација које ће "слободно" одбацити Божје дело, утврдити се у супротном и кренути у напад. Злочинац, који је нарушио Божје дело и који на то присиљава и друге људе, ставља сваког ко је прихватио Божје дело пред дилему: изневерити и издати свој духовни и религиозни задатак, а сачувати своју "праведност", или остати веран Богу и своме назначењу тиме што ће се изабрати и остварити пут неправедности. Не постоји праведан излаз из овог положаја, јер онај ко је изневерио Божије дело и издао свој духовни задатак може свој излаз сматрати праведним само зато што га није до краја промислио. Одсуство морално савршеног начина деловања пред злочинцем који напада мора бити схваћено и до краја промишљено.

Ако праведан излаз објективно не постоји, онда је проблем праведног излаза лажан и његово тражење безнадежно, а понекад се иза те безнадежности успешно скривају кукавичлук и неискреност. Напротив, смелост и поштење овде захтевају отворено прихватање духовног компромиса.

Ако се у свакодневном животу и обичном говору компромис састоји у прорачунатом уступку човека који пази на свој лични (или групни) интерес и који се нада да ће мања жртва донети већу корист, онда се духовни компромис, који смо ми установили, не врши у личном интересу и не покушава да донесе никакву корист. То и јесте несебично прихватање своје личне неправедности у борби са злочинцем као са непријатељем Божјег дела. Онај ко прихвата духовни компромис, тај не размишља о себи већ о Предмету, а ако размишља о себи, онда не размишља због свог свакодневног интереса, већ због свог духовног и моралног рада, и ако размишља, онда то чини мање него онај који се скрива и дрхти над својом лажном праведношћу. Компромис носиоца мача се састоји у томе да он свесно и слободно, добровољно прихвата морално неправедан излаз као духовну нужност. И ако је свако одступање од моралног савршенства неправедно, онда он на себе преузима и неправедност, и ако свако свесно, добровољно допуштање неправедности представља кривицу, онда он прихвата и кривицу за своју одлуку. Ако је до тада имао највећу срећу да живи приближавајући се захтевима савести, сада он ускраћује себи ту срећу као немогућу. Пред апсолут ним злочинцем савест позива човека на таква дела која су доступна само Богу и Његовој свемогућности и за која ни људски језик ни људска мисао немају ни речи ни појмова. Та би дела, само ако би била могућа, негирала разједињено постојање својствено људима на земљи, и претпостављала би могућност да праведник, не мењајући се, уђе у душу злочинца и постане он, злочинац, али да то ипак не постане до краја, како би у злочинцу могао да престане да буде злочинац, и како би из њега изашао преобративши га у праведника... Али то не може да учини човек, већ само Бог, и маштање о томе остаће на земљи практично без резултата.

Пред лицем те немогућности онај ко се супротставља мора се одлучити на духовно нужан, па макар и неправедан пут. Он мора прихватити постојећу моралну безизлазност и мора је одбацити осећањем, вољом, мишљу, речју и поступком. Будући да жели добро и да је предан Богу, он види да је принуђен да на себе преузме неправедност у име религиозно исправног циља, па, можда, и кривицу, и да се на неки начин удаљи од добра, и то потпуно свестан онога што чини. Његов је положај морално трагичан, и јасно је да само јаки људи имају снаге да из њега изађу. Међутим, јак човек потврђује своју снагу управо тиме што не бежи од конфликта у лажну и врлу пасивност, и не затвара очи пред његовом трагичном природом, и не пада због малодушности у лицемерје; јак човек схвата трагичност свог положаја и иде му у сусрет да би у њега ушао и да би га потом искоренио. Он преузима на себе неправедност, али не због себе већ у име Божјег дела. Оно што он чини у тој борби представља његов сопствени поступак, његову сопствену делатност, и он ни не помишља да је припише Богу. То је људски излаз који он сам осмишљава као духовни компромис и који је у исто време његов подвиг; јер он представља велики предметни напор његове воље у борби коју он води за добро. Овде подвиг није само у вођењу борбе, већ и у духовном напору који је потребан да би се отворено прихватила и издржала могућа кривица. Напрезање духа овде је потребно не само да би се убио злочинац већ и да би се издржао сопствени поступак, и живот проживео са извршеним делом, а да се при том оно не унижава малодушним одрицањем његове нужности, нити идеализацијом његовог моралног садржаја.

Трагедија зла и борбе с њим решава се управо кроз прихватање и остварење тог подвига. Овај подвиг биће већи ако у оном ко га изврши остане жива способност да га просветли зраком Божанског савршенства. Треба схватити не само неопходност свог напрезања и делања, него и ону људску безизлазност која га је створила. Није потребан сврсисходан психички механизам мача, већ духовни организам који види кроз своју одлуку и који је довољно јак да поднесе то виђење; који је довољно јак не само да изврши поступак, него и да га затим осветли Божанском светлошћу, те да, увидевши његову неправедност, поново увиди његову нужност и да га поново примени због исте те нужности, али не из личних, већ из религиозних разлога.

Борба са злом увек захтева хероизам. Не само када се води у облику унутрашњих напора, који човека васпитавају и дају му духовна крила, него и када се води мачем који присиљава и спречава. Хероизам мача није само у томе што је његово дело тешко, узнемирујуће, пуно лишавања, опасности и патњи, већ је и у томе што су носиоцу мача потребни посебни духовни напори да би сачувао своју духовну тврђаву, јер његов хероизам јесте хероизам свесно и убеђено прихваћене неправедности. Осим тога, човек који се хвата мача у безизлазној борби са злочинцем јесте херој још и зато што тиме преузима на себе бреме света. Стављен пред основну трагичну дилему, која му не оставља морални излаз, он религиозно пристаје на ту безизлазност и, бирајући најмање неправедан и најтежи пут мача, он тај пут прихвата као своју судбину.

Религиозно прихватање своје судбине представља основни хероизам на који је позван сваки човек, и то не у смислу квијетизма, детерминизма, безвољности или фатализма, него у смислу вољног, животно-делатног и религиозно-преданог прихватања које созерцава живот као служење, осветљује га зраком мисије и улива сву личну снагу у религиозно служење тој религиозној мисији. Судбина човека је таква да на земљи има посла са дивљањем зла које се од тог дивљања не може одговорити. Човек не може побећи од своје судбине; постоје само две могућности: или да се нечасно од ње окрене и да је доживљава у слепилу и малодушности, или да је часно прихвати, осмишљавајући то прихватање као служење и остајући веран свом задатку. Али то значи и посегнути за мачем у име Божје ствари.

У том прихватању своје судбине и мача човек "губи своју душу“, али учвршћује свој дух и његову врлину. Он губи своју душу не само у нижем смислу - тако што се слаже да изгуби свој земаљски живот у борби са злочинцем, него и у вишем смислу - тако што узима на себе извршење дела чије бреме он потом носи, можда кроз читав живот, дрхтећи и гадећи се при сећању на њих. Он прихвата не само бреме смрти, него и бреме убиства; а са бременом убиства, осим мучности самог акта, преузима и мучност одлуке, одговорности и, можда, кривице. Његова духовна судбина га води мачу и он је прихвата, и мач постаје његова судбина. И изабравши тај излаз, то херојско решење основне трагичне дилеме, он није праведан већ је у праву.

Хрисос није учио мачу него љубави. Али никада, ниједном речју није осудио мач, ни у смислу организоване државности, за коју мач представља последњу санкцију, нити у смислу војничког звања и дела. И већ су први његови ученици, апостоли Петар и Павле (I Петрова, II, 13-17; Рим. XIII, 1-7.), открили позитиван смисао тога што их није осудио. Истина, апостолима је указано да мач није њихов позив "јер сви који се маше за нож од ножа ће погинути" (Матеј, XVI, 52); и Христос није желео да га бране оружјем. Управо кроз то одбијање да буде брањен и кроз разговор о плаћању пореза (Матеј, XXII, 17-21; Марко, XIII, 14-17), и кроз разговор са Пилатом (Јован, XVIII, 3-38; XIX, 9-11) провејава дух слободне, царске лојалности, којег ће касније утврдити апостоли, а којег нису достигли - и којег су касније одбацили - они који су, попут Атенагоре, Тертулијана и других, одбацили и свет. Земаљска погибија тако ocтајe највиша јеванђелска "казна" предвиђена за носиоца мача.

Христос је учио љубави, али управо љубав уздиже различите ствари: и жртву неправедности и жртву живота. Да, онај ко узме мач од мача ће и погинути, али љубав може подстаћи човека да прихвати погибију. Онај ко је узео мач спреман је да убије, али исто тако мора бити спреман и на то да буде убијен; зато прихватити мач значи прихватити смрт, и онај ко се плаши смрти тај не би требало да се лаћа мача. Међутим, у љубави не само да нестаје страх од смрти, него се откривају побуде и убеђења која воде мачу. Смрт није само "казна", која је у мач заложена, него и живи разлог за прихватање мача. Јер латити се мача има смисла само ако се то чини у име нечег за шта вреди умрети: у име Божјег дела на земљи. Бесмислено је да се мача лаћа онај ко на свету нема и не зна за ништа што би било изнад њега самог и његовог личног живота; за њега је исправније да баци мач и да се спашава, па макар... и по цену издаје и понижавајућег покоравања злочинцима. Али има смисла погинути за Божје дело у себи и у другима. Онај ко умире за њега даје мање за веће, своје лично за надлично, смртно за бесмртно, људско за Божије. И тиме што даје свој живот, човек мање чини већим, своје лично надличним, своје смртно бесмртним, јер себи, човеку, он приписује врлину слуге Божјег. У овом смислу смрт је разлог за прихватање мача.

Духовни компромис који смо ми открили и утврдили неизбежан је за човека у његовом земаљском животу. Начело спољашње присилне државности се не своди на мач, али се у последњој инстанци на њему заснива: државна ствар се никако не своди на мач, али мач јесте њена последња и нужна потпора. Онај ко не признаје мач, тај руши државу; али узалуд он мисли да тиме себе спашава од компромиса, јер он пре прихвата безвољни, кукавички, издајнички и лицемерни компромис, него компромис који је вољан, смео, самопожртвован и частан. Мач као симбол људског раздвајања на живот и смрт није, наравно, оно "морално најбоље" у односу човека према човеку. Али то што "није морално најбоље", ипак је духовно нужно у животу људи. Није свако способан да се лати мача и да се помоћу њега бори, нити да у тој борби остане на духовној висини. За ово нису потребни најгори, него најбољи људи, који у себи спајају племенитост и снагу, јер слаби неће изнети то бреме, а зли ће изневерити задатак мача...

Тако настаје један од трагичних парадокса људског земаљског живота: најбољи људи су позвани да воде борбу са злочинцима, да с њима ступе у неизбежан контакт, да присиле њихову злу вољу, да спрече њихову злу делатност и да, при томе, воде борбу средствима која нису најбоља, од којих ће мач увек бити најдиректнији и најплеменитији. Вођење државне борбе са злочинцима ствар је нужна и духовно исправна; али путеви и средства те борбе бивају принудно неправедни. И само су најбољи људи у стању да поднесу ту неправедност, а да се њоме не инфицирају; да у њој нађу и сачувају праву меру; да увек имају на уму њену неправедност и духовну опасност; и само најбољи могу пронаћи за њу најбољи лични и друштвени противотров. Монаси, научници, уметници и пасивни посматрачи срећни су у поређењу са државним владарима: њима је дато да стварају чисто дело чистим рукама. Али они не могу судити и осудити политичара или војника; напротив, морају им бити захвални, за њих се морају молити; требало би да им желе мудрост и очишћење, јер би морали да схвате да су њихове руке остале чисте за чисто дело само зато што су се нашли људи чистих руку за нечисто дело. Они морају имати на уму да би живот на земљи био немогућ када би код свих људи страх од греха био јачи од љубави према добру.

У једном од својих писама Амвросије Медиолански приповеда о тузи која обузима анђеле када морају да оставе блаженство пасивног посматрања са висине, са његовим миром и чистотом, и да, по Божјој заповести, слете на земљу доносећи злочинцима суд, казну и ватру Божанског гнева; добром бићу не доноси радост него тугу када мора да напусти плерому, окрене се злу и казни га по заслузи... У овој слици сваки племенити носилац власти и мача мора наћи себи утеху и извор снаге.<<

Значи, по Иљину, рат са злочинцима се мора водити, али га не смеју водити најгори, него најбољи. Изворна идеја аристократије и витештва је право на власт и углед на основу саможртвоване храброти. Племић и витез бране заједницу до – крви – и само на основу те дужности, они стичу своја права. То је оно што Солжењицин зове ЖРТВЕНОМ ЕЛИТОМ.



Зауставити злочинца

Иљин, знајући да је борба против зла и злочина тешка и пуна бола за оног ко, макар и најчистијег срца, у њој учествује, настоји да одговори на питања која сваком човеку поставља савест. Ево неких од одговора:

>> Међутим, обраћајући се вољи злочинца, он пред собом нема здраву унутрашњу снагу, способну на самоприсилу и самообуздавање већ расклиману, разложену, пометену похоту. Ако је то воља, онда је она слепа; не она која води већ која опседа; није воља која бира него неизбирљива; и ако је она која влада, онда влада под злобним страстима. То је "воља" која не познаје самообуздавање и која не жели да га упозна; и при том је толико мотивисана изнутра да се снага психичке присиле, која долази споља, показује немоћном и недовољном. Ипак постоји "воља" која се испољава, објективизира кроз бујицу спољашњих дела и поступака, који јој пружају животно задовољење. Инсистирати на томе да је спољашњи притисак на ту "вољу" допустив само уз њену претходну сагласност може само духовно и психолошки наиван човек: јер само духовна наивност може да поштује аутономност злобне похоте и само психолошка наивност може да допусти да зла похота изрази своју сагласност за то да је спољашња интервенција лиши задовољства. Зато се не треба заслепљивати и отежавати своје понашање том "несагласношћу" злочиначке похоте. Злочинац, наравно, "није сагласан"'на то својом злобом, и ово је природно јер зло не би било зло већ добродушна слабост ако би се мирило са противделовањем. Али онај ко се супротставља, ко присиљава и спречава, извана поражавајући активну злу похоту злочинца, дужан је да се обраћа његовој потенцијалној духовности, уверен да је духовна вољност, пошто је још жива - на његовој страни. Аутономија злочинца била би света само онда ако би и у злоби и у злочинима она остајала као манифестација духа, али, у суштини она представља манифестацију противдуховности; и њена суштина није у самозаконитости (аутономији) и није у управљању собом, већ у безакоњу и саморазуздавању.

Најзад, супротстављање које присиљава и спречава злочинца никако не постаје манифестација зла или злочин због тога што се на човека преноси посредством његовог тела.

У суштини човеково тело није више од његове душе и није светије од његовог духа. Оно није ништа друго до спољашња стварност унутрашњег бића или, што је исто, опредмећени битак његове личности. Човеково тело крије иза себе његов дух и његове страсти, али их крије тако што их открива на други, телесни начин, као да их исказује на другом осећајно спољашњем језику; тако да проницљив поглед може да прочита душевни говор човека као некакву органску алегорију (буквално - фигуративно) његовог спољашњег састава и његових спољашњих манифестација. Можда је језик тела, тог предметног ткања непредметне доброте и злобе, грубљи од душевно-духовног језика; али у земаљском животу људи сакривених појединачно иза својих индивидуалних тела, није дата могућност другачије комуникације сем посредством тела: док произвољно или непроизвољно сигнализирају, људи погледом, гласом, гестом и додиром једни другима преносе своја унутрашња стања и односе. И ако је неизбежно и могуће да човек човеку телесно изражава саосећање, одобравање и прихватање, онда је исто тако неизбежно и могуће да људи телесно једни другима преносе безосећајност, неодобравање и неприхватање, тј. духовну осуду, праведни гнев, и вољно противделовање.

Физичко деловање на другог човека против његове сагласности, као знак одлучног вољног супротстављања његовом спољашњем, духовно недозвољеном и неодобреном понашању, може се, ето, показати као јединствена духовно-тачна и духовно-исправна реч комуникације међу људима. И то тако да ово деловање, душевно напрежући и потресајући обе стране и формулишући њихово духовно разилажење и борбу на језику физичке силе, никако не постаје непријатељско ни за исправно схваћену духовност човека нити за исправно схваћену љубав. Духовно здрав човек не може а да се не узнемири због призора зла које побеђује изнутра и излива се ван; не може а да не осети да несупротстављање није само попуштање, одобравање и прећутно одобравање, већ
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:10:34



Руски амбасадор посетио еп. Артемија у мн. Шишатовац
Thursday, 11 November 2010

11. 11. 2010. 13:13h | Р. Лончар - Вести
Конузин враћа Артемија?!
Мада се мислило да је "случај Артемије“ за Српску православну цркву окончан његовим умировљењем на мајском заседању Светог архијерејског сабора, проблем је тек од тада почео да се разбуктава, чак до међународних размера пошто се и руски амбасадор Александар Конузин заинтересовао за њега. Тако да ће Артемије поново да буде централна тема новембарског заседања црквене скупштине чији се почетак очекује 17.новембра, тим пре што је у најновијем јавном одговору Синоду (црквеној влади) на њихову последњу забрану да врши свештенослужења, урадио преглед синодских и саборских огрешења о каноне и Устав СПЦ.


Пошто је уклањањем владике Артемија из Епархије рашко-призренске за њим пошао велики део монаштва, а и пошто су уследиле синодске и патријархове забране овом владици да остане духовник монасима, затим да врши богослужења и да јавно говори у Београду, али и да не сме у Русији да учествује на међународној конференцији о односима СПЦ и Ватикана после Јасеновца, владику Артемија недавно је у манастиру Шишатовац посетио Александар Конузин амбасадор Руске Федерације у Србији интересујући се за узроке и детаље проблема са којима се владика суочава, потврђено је "Вестима" у овом фрушкогорском манастиру где се владика Артемије тренутно налази у егзилу.

Руски амбасадор, према речима најближих сарадника патријарха Иринеја Гавриловића, није међутим тражио до сада сусрет са поглаваром СПЦ или Синодом у вези Артемијевог случаја.

"Будући да ће питање владике Артемија опет бити на дневном реду Светог архијерејског сабора од 17. до 21.новембра, а треба имати у виду да руска држава стоји иза Руске православне цркве, те да Московска патријаршија будно прати догматичност и каноничност потеза највиших помесних православних црквених законодавних тела, и то не само српске цркве, а канони су у случају владике Артемија, како је он и навео у обраћању Синоду, систематски гажени, накарадно тумачени и погрешно примењвани, онда је јасно зашто је Конузин долазио у Шишатовац“ речено је "Вестима" у високим црквеним круговима.

Владика Артемије је потврдио да га је Конузин посетио, али није желео да износи детаље разговора.

Указујући да дипломатска правила налажу да амбасадори поступају по инструкцијама земаља које су их послале у иностранство, познаваоци црквене спољне политике, сматрају да је Министарство спољних послова Русије наложило Конузину да се сретне са владиком Артемијем зато што је то тражила Руска православна црква.

"Мада се званично једни другима не мешају у унутрашња питања, све помесне православне цркве итекако прате да ли ће било која од њх, према томе и српска црква, постати лош пример за друге огрешењем о догму и каноне на којима почива православље, па кад процене да је то неопходно, онда неформално интервенишу, адекватним каналима", појашњавају саговорници "Вести" упућени у међуцрквену дипломатију.

Живадин Јовановић, шеф некадашње југословенске дипломатије, у изјави за "Вести“ истиче да "амбасадор у целокупности заступа државу коју представља у иностранству“ и да " има широка овлашћења и слобуду из своје матичне земље да се поставља у зависности од конкретних услова и потреба“

Гледано из перспективе осталих канонских помесних православних цркава Свети архијерејски сабор СПЦ се, према мишљењу упућерних у црквену дипломатију, нашао у великом проблему и незгодној ситуацији по питању владике Артемија. Нарочито након што је Артемијев септембарски допис Синоду и свим архијерејима СПЦ јавно обзнањен, а он у њему кроз детаљну анализу образлаже синодско и саборско огрешење о каноне и Устав СПЦ.

________________

Подсећања ради, умировљени епископ рашко-призренски најпре је синодском одлуком суспендован са епархијске катедре половином фебруара. На мајском заседању Светог архијерејског сабора тајним гласањем умировљен је мимо своје воље, гласовима већине српских епископа. Наложено му је такође да мора да напусти своју дотадашњу епархију, а Синод је одредио да његово ново пребивалиште буде манастир Шишатовац у Епархији сремској. У међувремену више десетина монаха, монахиња, искушеника и искушеница напустило је манастире у Епархији рашко-призренској уз образложење да не могу да прихвате кршење канона од стране највиших црквених законодавних тела у СПЦ. И сам владика је у неколико наврата у обраћању Синоду, навео да му је пресуђено без црквено-судског поступка и противно канонима и Уставу СПЦ. Због тога, како је навео, не може да прихвати досадашње неканонске и противуставне одлуке, и поручујући да се ни убудуће неће повиновати одлукама Синода и Сабора уколико оне буду неканонске и у раскораку са црквеним уставом.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:16:47



Грешни Милоје: Суза за старца
Tuesday, 09 November 2010

Грешни Милоје
ГОСПОДИНУ НИКОЛИ ЉОТИЋУ ПОВОДОМ ТЕКСТА „КАКО УКИНУТИ РАСКОЛЕ“

Поштовани старче,

Читајући Ваш текст „Како укинути расколе“, скотрљала ми се суза жалосница, јер се сетих речи Господњих да у чему нас затекне, у ономе ће нам и судити.

Кад младог човека преваре вуци у јагњећој кожи, за њега још има наде и времена. Али, тужно је, веома тужно и страшно, кад старац посрне са стазе богопознања, и кад га заведу вуци у јагњећој кожи, и кад га у своја кола упрегну духовни лупежи, који теже да распуде духовно стадо, да безакоњем и насиљем униште отачко Предање и Богом установљени поредак.

Многопоштовани старче,

Иако сам и сам матор човек, клањам се нелицимерно пред Вашим годинама, и не усуђујем се да опонирам Вашој заблуди, али ми суза моја неда да останем равнодушан пред Вашим падом. У жељи да се спасете од погибенија духовног, одлучио сам да Вам дотурим једну сламку, едаби се за њу ухватили и с Божијом помоћу изашли из амбиса у који Вас гурају зли. Ту спасоносну сламку коју Вам дотурам, шаље Вам Свети Анатолије Оптински, и то са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита Црногорско-приморског Зетско-брдског и Скендеријског, Егзарха пећког трона и мјестобљуститеља Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Г. Г. Амфилохија.

Ову спасоносну сламку је већ објавила својевремено „Борба за веру“, на коју сте се неправедно окомили. Али, сви су изгледи да је тај богонадахнути текст измакао Вашој пажњи. Стога ћу Вам га овом приликом проследити са истинском - синовском љубављу:

>> Свети Анатолије Оптински

О ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице и побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога, учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове « типике » приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: «По плодовима ћете их познати». И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо «не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту», као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје злојеверје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: «Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским.»

Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ…и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави прена комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: «Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити.» Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11, 1-3), Kоји рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота» (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.<<

Нека би Бог дао, поштовани старче, да сламка ова буде на спасеније душе Ваше!

О Митровудне 2010. г. Господње

С доброжељењем,

Грешни Милоје

Напомена:

Текст „О храбром исповедању вере“ Св. Анатолија Оптинског, објављен је на стр. 188-190. књиге „Последња времена данас“, на Цетињу, 1996. године, у издању „Светигоре“, са благословом Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија. Рецезент књиге је Митрополит Амфилохије (Радовић).

Ова семенка је посејана у 5000 примерака. Кад сташу плодови те сетве, биће жетва голема! Тада ће се кукољ одвојити и сажести. И биће јаук и шкргут зуба.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:21:10



В. Димитријевић за "Вести онлајн": У СПЦ је надјачала "фанариотска" струја
Monday, 08 November 2010

08. 11. 2010. 20:11h | Р. Лончар - Вести
Да ли СПЦ постаје цариградска област?!
У врху Српске православне цркве већ дуже време најављују стварање нових епископија деобом или арондацијом постојећих, како у Србији тако и дијаспори. Овај потез образлажу потребом, као на пример владика бачки Иринеј Буловић, да, ради бољег функционисања, епархије СПЦ треба да имају највише до 300.000 верника. Могућност деоба на предстојећем заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, чије се одржавање очекује од 17. до 21.новембра, најавио је и владика захумско-херцеговачки Григорије (Дурић).

С друге стране међу верницима, али и у једном делу свештенства и епископата постоје мишљења да уситњавање води ка нестајању Српске православне цркве у садашњем организационом облику, и да су то први кораци ка формирању обласних православних цркава код којих би био изостављен префикс "српска". Оне би биле састављене од најмање четири епархије са четири епископа, што је канонски услов за формирање сопственог Синода и потенцијални за стицање аутономије под патронатом источног папе, односно цариградског патријарха.

Константинопољска патријаршија сматра пак да се тиме елиминише јерес етнофилетизма и такође очекује да након предстојећег свеправославног црквеног сабора под њену јурисдикцију подпадну све оне помесне православне цркве које су самосталност (аутокефалију) стекле после Седмог васељенског сабора из 787.године.

Као пример да се тежи као обласним Црквама помиње се актуелни процес стварања међуправославних епископских конференција у дијаспори на чијем је челу обавезно цариградски високодостојник, али и недавно проглашење Православне цркве у Црној Гори сачињене од Митрополије црногорско-приморске (са архиепископским седиштем на Цетињу) која је одавно са свог печата елиминисала реч "српска", и суседних епархија: будимљанске, милешевске и захумско-херцеговачке.

У том контексту помиње се, као могући наредни потез, стварање Православне карловачке архиепископије са седиштем у Сремским Карловцима, која би обухватала епархије: сремску, бачку и банатску са придодатим такође новоствореним епархијама: новобеоградском и земунском, а све под заједничким називом Православна црква у Србији.

Иако још није прецизиран датум одржавања VIII Свеправославног сабора за који припреме трају већ деценијама, о перспективама Српске православне цркве, као и о црквеним интересима Мосовске и Цариградске патријаршије, за Вести-онлине говори православни публициста Владимир Димитријевић.

Да ли се овде ради о цариградском жалу за Византијом, сујети или потенцијалној финансијској моћи сливањем црквеног новца, посебно оног из дијаспоре, у једну касу?

"Цариград је још од времена патријарха Мелетија (Метаксакиса) 20-тих година XX века инсистирао на свом праву да господари дијаспором других православних народа.

Године 1993. у центру Цариградске патријаршије у швајцарском граду Шамбезију одржано је саветовање на коме су представници неких помесних Цркава обећали своје дијаспоре Фанару.

Скуп је одржан под председништвом швајцарског митрополита Дамаскина, у оквиру припрема за VIII Васељенски сабор. Усвојени су документи 'Православна дијаспора' и 'Аутокефалија и начин њеног проглашења'. Оба ова документа имала су 'фанароцентричну' црту.

У име СПЦ потписали су их епископи: Иринеј (Буловић) и Игнатије (Мидић), тада јеромонах.

Геополитички гледано, ствар је проста. цариградском патријарху потребна је туђа дијаспора јер је он у Турској обесправљени роб турске државе, кога од протеривања из Цариграда спасавају моћ и утицај Вашингтона и Ватикана".



Какав је у свему томе став Московске патријаршије?

"Московска патријаршија је најбројнија аутокефална Црква на истоку иза које стоји и руска држава, коју, по теоретичару, 'Велике шаховске табле', Збигњеву Бжежинском треба смањити (јер Сибир је 'добро човечанства', а не само једне земље, зар не?). И тако... црквено-политичка шаховска партија се наставља."

Упитан "да ли евентуално уситњавање епархија Српске православне цркве има везе са стварањем будућих црквено-административних јединица обласних Цркава, као и са евентуалном поновном административном примату Цариграда над свим православцима и стварању источног папе", саговорник Вести-онлине, сматра да "правити пребрзе закључке на основу малог броја чињеница нико нема право поготову кад је Црква Христова у питању".

"Али, као што у држави Србији регионализација маскирана у 'ЕУ стандарди' причу, значи комадање Србије, тако и у СПЦ дробљење епархија и атомизација епископског ауторитета не значе ништа друго до даљу разградњу утицаја и угледа Цркве у народу.

Уместо саборности у управљању СПЦ, по свему судећи, имаћемо 'феудализацију', где ће сваки епископ настојати да буде 'обласни господар' који ће у својој епархији да одлучује о свему - од догматике, преко литургије, до канонологије, а Свети архијерејски сабор неће одлучивати светодуховским сагласјем, него надгласавањем и прегласавањем.

Ко ће се са стране оваквим стањем у СПЦ окористити остаје да се види. Срби сигурно неће."



Када је реч о СПЦ, како се и који интереси Цариграда и Москве, одражавају на Београд?

"Док смо имали своју државу, пре Другог светског рата, били смо независни у црквеној политици. И после II светског рата, Црква је успевала да се не потчини ни Цариграду ни Москви. Патријарх Герман је био мајстор равнотеже и равноправни саговорник свију. Патријарх Павле је био ауторитет и Цариграду и Москви.

Данас, међутим, у СПЦ је надјачала 'фанариотска' струја, која се преко Цариграда и његових теолога, попут 'суперекуменисте' Зизјуласа, приближава Ватикану. Шта ће бити остаје да се види. У сваком случају, ми треба да будемо свима браћа, ником послушници. Ни Цариграду, ни Москви".

Шта суштински значе захтеви из појединих делова православног света да будући осми васељенски, тј. свеправославни сабор, треба да потврди, гласањем, аутокефалност оних православних Цркава које су стекле самосталност после последњег седмог Васељенског сабора из осмог века хришћанства?

"То је тежња 'грчкиговорећих' аутокефалних Цркава (Цариград, Александрија, Јерусалим, и, делимично Антиохија) да се обнови тзв. пентархијски модел из доба Јустинијанове Византије (поред ове четири аутокефалне Цркве, Рим је био пета патријаршија).

Немогуће је, међутим, дрво Цркве, које се у историји разрасло,вратити у првобитно семе, јер би то било голо насиље. Не може се прегласавати живи живот. Грузијска, Руска, Српска, Бугарска, али и Црква Грчке, јесу реалност, а не привиди. Осми сабор, ако га буде, не сме се бавити виртуелном стварношћу него оном која јесте."

Да ли је недавно проглашење Православне цркве у Црној Гори путоказ да се нпр. распарчавањем београдско-карловачке архиепископије и присаједињењем сремске, бачке и банатске епархије, формира, условно речено, цариградска обласна Црква са седиштем у Сремским Карловцима и под некадашњим називом Православна црква у Србији?

"Комбинације о обнови некакве 'сремско-карловачке' Цркве под управом Фанара могу бити само маштарије болесних умова и незајажљивих амбиција.

Међутим, ако наша држава буде разорена до краја, онда би и аутокефалији СПЦ могао да дође крај. Кад је пала независна српска држава 1459. српски народ се нашао под јурисдикцијом грчке Охридске архиепископије.

Тек је Мехмед паша Соколовић обновио Пећку патријаршију. Дакле, све српске земље и дијаспора биће под јурисдикцијом СПЦ само док СПЦ буде јединствена".

Да ли је евентуално стављање под цариградску јурисдикцију свих православаца, претходница за свехришћанско уједињење са Ватиканом, каква је у том процесу улога и која су очекивања Ватикана и Цариграда, а каква Москве, али и епископа садашње СПЦ?

"У овом тренутку, Цариград и Москва се у много чему разилазе. На недавном скупу Мешовите богословске комисије за дијалог православних и римокатолика цариградски преговарач Јован Зизјулас, и папин изасланик надбискуп Курт Кох дали су одушевљене изјаве да само што се нисмо ујединили.

Међутим архиепископ Иларион, десна рука патријарха Кирила, рекао је да од скорог уједињења нема ништа и да су преговори на почетку. Према томе Фукујамин 'крај историје' неће се десити ни на VIII васељенском сабору. Ако га уопште буде", закључио је Владимир Димитријевић православни публициста.


Кад је нација изнад Бога

Одговарајући на питање "шта је етнофилетизам, када је и зашто проглашен за јерес" наш саговорник каже:

"Етнофилетизам је идолопоклонство нацији, стављање своје нације изнад Бога и Цркве. За јерес је проглашен седамдесетих година 19.века, када је Цариградска патријаршија анатемисала Бугарску егзархију, јер су Бугари тражили обнову своје аутокефалије. Раскол између Цариграда и Софије трајао је до после Другог светског рата.

Етнофилетизам заиста постоји и заиста је противуцрквена појава, али треба бити опрезан кад се израз користи.

Грци ту причу воле да примењују на друге, али заборављају да су они често склони да себе сматрају 'суперправославцима', у односу на које су православни Словени 'недоношчад'. Наравно, не сви Грци, али та тенденција постоји.

Цариград не тврди да су помесне Цркве словенских народа и Грузије у јереси етнофилетизма, али претендује на своју власт над њиховим расејањем и има своје канонисте попут Власија Фидаса који претензије Фанара оправдавају".


Милион и по франака за самосталност

С обзиром да је Српска православна црква, након добијања аутокефалије од Византије 1219. године заслугом Светог Саве, у потоњој историји током вишевековне турске окупације два пута принудно губила самосталност и поново враћана под фанариотску јурисдикцију, Цариградска патријаршија је септембра 1920. године доставила Повељу (томос) о аутокефали СПЦ у садашњем организационом облику, након уједињења тадашњих српских обласних цркава на Балкану и бившој Аустроугарској, које је проглашено 26.маја 1919. године.

Ондашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, морала је у то време Цариградској патријаршији за добијање томоса о самосталности СПЦ да исплати милион и по француских франака што је и учињено у три транше од 24. децембра 1919. до октобра 1922. године.

Стање пред уједињење

Непосредно пред стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и у тренутку уједињења свих српских православних црквених организација расутих у неколико држава у јединствену Српску православну цркву са патријархом на челу, постојала је у Краљевини Србији, са пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), црквена заједница која је имала "достојанство митрополије, са првим епископом, архиепископом београдским и митрополитом Србије, кога је бирао Извршни Сабор, а потврђивао краљ".

У Краљевини Црној Гори црква је имала је три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија). На челу цркве био је митрополит цетињски, који се титулисао као митрополит црногорско-приморски.

Православна црква у границама карловачке митрополије имала је седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је сав православни народ у Угарској, Хрватској и Славонији.

Највише црквено-јерархијско тело било је Архијерејски Синод или Сабор, а највеће црквено-самоуправно, аутономно тело био је Црквено-народни сабор.

Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабробосанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) и то све са титулом митрополија.

На основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. босанска митрополија је добила неку врсту самоуправе. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар.

Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призренска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије.

У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дубровачка.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:26:07



Папољубиви патријарх српски дао је стандардно високоуман коментар на медијске спекулације о в.Артемију:

Цитат:
Slučaj "vladike Artemija" biće centralna tema predstojećeg Svetog arhijerejskog sabora, a povodom medijskih špekulacija o njegovom raščinjavanju i raskolu u SPC, patrijarh Irinej je uveren da će se penzionisani vladika Artemije "skrasiti".
Patrijarh je Tanjugu rekao da će, pored sinodske odluke o zabrani činodejstvovanja vladiki Artemiju, Sabor najverovatnije razmatrati i najavljenu podelu eparhija. On je, međutim, ukazao da se dnevni red najvišeg crkvenog tela utvrđuje na samoj sednici Sabora.
Na pitanje zašto Sabor zaseda u manastiru Rakovica, patrijarh je rekao da će, zbog obeležavanja godišnjice blagopočivšeg patrijarha Pavla i služenja liturgija, zasedanje tamo započeti, a biće nastavljeno u Patrijaršiji.


[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:33:46



Раздор у СПЦ био би најлепши поклон папи и западу, зато се и може очекивати да ће синодлаци ићи на ту варијанту. Пошто иза себе имају државни апарат, задржаће и црквену инфраструктуру, у случају да испровоцирају раскол. Једино што ће у тој варијанти они бити истински расколници, јер су дубоко загазили у бесканонски поредак, који Цркви не приличи. Цркви наравно треба инфраструктура, али јој пре свега треба Истина (а не искривљени догмати и погажени канони), да би уопште била Црквом, јер Црква је ”стуб и тврђава истине”, а не разбојничка пећина.
Знају синодлаци да ће они бити виновници раскола, ако до њега дође, па сад брже боље пребацују то бреме на владику Артемија. Наравно, пребацују га само медијски, како и приличи глобалистима.

Дакле, Сабор се ближи, и прљава пропагандна машинерија Синода, преко свих медија, лагано се захуктава.

Зашто би владика Артемије оснивао нову "Истинску Светосавску Цркву" или било коју другу када је он остао веран и доследан СПЦ?
Они епископи којима је СПЦ тесна, крута, застарела, па је у то име реформишу, треба да се зову некако другачије, у складу са њиховим убеђењима, начину исповедања вере, односу према другим црквама итд.
Рецимо: Екуменистичка и пацифистичка црква, Ватиканско крило, Фудбалски савез СПЦ, Коњички клуб СПЦ...Папина sweet little sister


Разбојници у Синоду, пред предстојеће заседање Сабора, почели су кампању у којој се за поделе у СПЦ лажно оптужује владика Артемије.
Ову ''вест'' из Блица, као ударну, од раног јутра преносе РТС, Пинк и многи други медији.


Komentari sa sajta
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Sub 13 Nov - 13:24:34

Udar na episkopa Artemija -proces zatiranja srpstva i pravoslavlja u Srbiji


Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Egzekutori


З
ато плачем, мој предраги Спасе, Вечност ми је кратка за плакање“ (речи светога Саве, у песми Владике Николаја „Небеска Литургија“)

Архим. Симеон. 12.11.2010. Црноречко братство у егзилу

+++


КО СВЕ СТОЈИ ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Извршиоци и подстрекачи најновијег прогона Епископа рашко-призренског др Артемија, са циљем његовог коначног и дефинитивног уништења, видљиви су у јавности и јасно су препознати.

Улога непосредних егзекутора припала је актуелним члановима светог Синода, а то су заправо тројица тзв. Јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић) и њихови следбеници (Григорије Дурић, Фотије Сладојевић, Јоаникије Мићовић, Теодосије Шибалић…), док су подстрекачи овога недела амбасаде тј. амбасадори појединих западних земаља, заправо Вашингтон који стоји иза њихових мисли и деловања, и свакако, незаобилазни режим западне марионете Бориса Тадића, који је нештедимице ставио у службу спровођења овога злочина све потребне ресурсе државног апарата – медије, полицију, судство, аналитичаре…

Свакако да је Запад, тј. Вашингтон желео да остане „чистих руку“, те да Српска Црква сама својим сопственим рукама задави једног од својих најугледнијих Архијереја; што наведеној господи Епископима и није било мрско, напротив. Имају они много других, и старих, нерашчишћених рачуна.

Додатно, и њима би било блиско да остану што „чистији“, те да Епископ Артемије, по могућству, сам себе задави, или бар допринесе својој егзекуцији, макар у смислу давања сагласности и легитимитета читавом овом нечасном процесу. Отуда и толики притисци, претње, уцене, тортура итд, која се над њим свакодневно врши. Палета механизама веома блиска наведеним Епископима, преузета из времена старе, добре римокатоличке Инквизиције, али у суштини саставни део њиховог карактера, који су истрајно градили претходних деценија.

Када би у Српској Цркви деловали папски кардинали преобучени у српске Епископе, са циљем разбијања и коначног уништења исте, да ли би они дејствовали другачије, тј. деструктивније и ефикасније, од начина на који делују корифеји „литургијске обнове“, увођења „нове теологије“ на Богословски факултет и у средње богословске школе, уништења народне побожности, институција духовног руковођења и исповести, подвижничког живота, погибељног деловања највиших органа Српске Цркве на Косову и Метохији, односа према Европској Унији и прозападном режиму Бориса Тадића, и многих других погубних активности у свим сегментима народног живота, што све кулминира ових дана невиђеним безакоњем и злочином над једним канонским Архијерејем Српске Цркве, доказаним и потврђеним вишеструко током свог двадесетогодишњег архијерејског деловања, као изузетан духовник и борац за Српство и Православље.

Или би деловали управо на овај начин, јер ефикаснији и делотворнији начин уништења и цепања СПЦ, и српског народа у целини, тешко да постоји у садашњим околностима? Ефикасније од тога било би само физичко уништавање, какво је примењивано у НДХ током Другог светског рата под благословом Римокатоличке Цркве и Алојзија Степинца (већ проглашеног, за учињена дела и постигнуте успехе у борби против шизматичких Срба и Православља у НДХ, за блаженог, од стране Папе римског), чији су највећи пријатељи (тј. Римокатоличке Цркве, Папе и папских бискупа и кардинала) постали, нажалост, неки од (најугледнијих?) Јерараха Српске Цркве.

Или су, можда, неки од њих управо већ и кардинали? У шта их је, заправо, произвео Папа, удостојавајући их тако ретке части – као што је даривање кардиналског прстења? И какве су они обавезе преузели том приликом, а које од тада неуморно и пожртвовано испуњавају? Треба ли много памети да би се све ово сагледало?

Процес покатоличавања српског народа, кроз увођење римокатоличке праксе у живот и поништавање православног искуства, веома је интензивиран последњих година, и сви који указују на опасности тога процеса, и на његове носиоце у Срба, бивају жигосани од стране истих, који су истовремено и узурпатори највиших функција у Српској Православној Цркви.

Откуда, уосталом, толика страст и бескрупулозност за заузимање највиших управних функција у СПЦ (пре свега у Синоду)? Зашто се стално ротирају исти чланови већ годинама – Иринеј Буловић, Григорије Дурић и, већ талични, Амфилохије Радовић (који годинама не излази из састава светог Синода, мимо свих правила и канона, не само божанског него и људског понашања), при чему су поједини Епископи већ годинама запостављени? Зашто се у Светом Архијерејском Сабору не уведе „кључ“ приликом одређивања састава светог Синода, према коме ће сви Епископи, према унапред утврђеном редоследу, постајати чланови Синода када на њих дође ред, и тиме бити елиминисана дискриминација једних и фаворизовање других? Коме то не одговара и ко се тога плаши? Одговор на последње питање је јасан.

Није ли управо страсна борба за узурпирање извршних функција у СПЦ и претварање светог Синода у егзекуторски орган, такође и третирање појединих Епископа од стране Синода као да су они службеници Синода, које је Синод поставио на ту дужност, те их он и разрешава, управо одраз потребе да се у Српској Цркви наметну и спроводе, њој до сада страни и, свакако, штетни и погубни, процеси? Другим речима – да се извршавају „задаци“, који би са неких других позиција, тј. позиција обичних епархијских Архијереја, били много теже и спорије спроводиви? О којим би се, уосталом, задацима овде могло радити – о задацима који долазе из Вашингтона, Брисела, Ватикана, Лондона, Цариграда (Цариградска Патријаршија), Женеве (Светски Савез Цркава)…? Или неких других, тајнијих, центара моћи? Док се са позиција власти чланова светог Синода, поготову када се постигне кохерентност и хомогеност састава, као што је случај са актуелним сазивом Синода, формираним маја 2009. године, брзина и ефикасност у спровођењу и наметању вишеструко увећава!

Уосталом, један од чланова новоизабраног Синода, Григорије Дурић, одмах након избора изјавио је медијима да су пред новоизабраним Синодом велики „задаци“! Један од тих задатака чак је и навео – рашчишћавање односа са Владиком Артемијем! Па опет, требало је да прође читавих осам месеци да то „рашчишћавање односа“ почне.

Да би нам и Митроплит Амфилохије непосредно након избора новог Патријарха српског преко медија поручио - да Синод тек након избора Патријарха може да ради пуним капацитетом и да ће приоритетна тема бити Косово!


САТАНИЗОВАЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА И ЊЕГОВИХ НАПОРА ГОДИНАМА СЕ ИСТРАЈНО И ОРГАНИЗОВАНО СПРОВОДИ ИЗ ДЕЧАНА

Насртај на Епископа Артемија од стране светог Синода (под институцијом светог Синода у овом случају, тј. када је реч о односу према Косову и Метохији и Епископу Артемију, треба подразумевати претходно наведене Епископе, а пре свега Атанасија, Амфилохија и Иринеја Буловића, који су последњих година стално били „у“ и „око“ светог Синода, као његови редовни чланови, или као чланови „проширеног“ Синода – то је био модел како да се укључе у „матицу“ по потреби кад год се ради о Косову и Метохији тј. Епископу Артемију, или пак као чланови фамозног „Косовског Одбора“, који је својевремено „жарио и палио“ у домену дефинисања политике и односа светог Синода и светог Сабора према Епископу Артемију и Косову и Метохији) траје већ више година. Тачније - од 2004. године, заправо након избора игумана манастира Високи Дечани Теодосија Шибалића за викарног Епископа липљанског.

Убрзо након избора за Епископа (викарни Епископ заправо значи помоћни Епископ, Епископ помоћник) Теодосије Шибалић се у потпуности и свом силином окренуо против свог надлежног и канонског Епископа (који му је уз то био и духовни родитељ) Артемија.

Као да је само чекао да буде изабран за Епископа, па да затим покаже своје „право“ лице и свој однос према претпостављеном. Он је, заправо, и раније, претходних година, пројављивао неслагање са ставовима, радом и делима Епископа рашко-призренског, али је то увек потискивао и врло контролисано испољавао, прекривајући то лицемерном љубазношћу и сервилношћу, чекајући пажљиво свој тренутак и стицање епископске власти.

У противљењу и оспоравању рада Епископа Артемија, што се постепено претворило у субверзивно деловање викарног Епископа и његових трабаната у Епархији рашко-призренској, није био сам, напротив. У томе је имао здушну помоћ Атанасија, Амфилохија, Буловића и њихових следбеника, оних који су, заправо, највише и допринели да он буде изабран на мајском Сабору 2004. за Епископа, након вишегодишњег упорног и систематског притиска који су вршили на Епископа Артемија да предложи Теодосија Шибалића за викарног Епископа. Епископ Артемије одолевао је доста година, док најзад није попустио – и то се показује фаталним за њега. Додатни притисак на Епископа Артемија вршио је и сам Теодосије Шибалић, дуготрајним мољакањем, у време и невреме, и доказивањем колико би корисно било за Епархију рашко-призренску да он буде изабран за викарног Епископа. Док најзад није постигао свој циљ.

Као што су се некада Ирод и Понтије Пилат, претходно смртни непријатељи, удружили како би предали смрти Исуса Христа, тако је и у овом случају фронт против Епископа Артемија ојачан и склапањем савеза са протосинђелом манастира Високи Дечани, Савом Јањићем, са којим је до тада, дуги низ година, Теодосије Шибалић био у правом смислу речи на „ратној нози“, чак је на само годину дана пре свог избора за викара био спреман да због сукоба са Савом Јањићем напусти манастир Дечане и игуманску столицу, али је то својим посредовањем тада спречио Епископ Артемије, трудећи се да ублажи узаврели сукоб између њих.

Клевете против Епископа Артемија, његовог рада, ставова које је заступао, његових сарадника, нису касниле. Преношене су не само по Епархији рашко-призренској, него и шире, по СПЦ у Србији, али и по иностранству – требало је радити напорно и систематично како би се постигао циљ. А циљ је био врло брзо постављен – уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског и на то место устоличити викара Теодосија Шибалића. Пракса која је веома кажњива по црквеним канонима и предвиђа најстроже казне за оне који се тиме баве.

У раду на остварењу тога циља Теодосије Шибалић и Сава Јањић нису били сами – имали су здушну подршку већ поменуте групације Епископа, предвођене Амфилохијем, Атанасијем и Иринејем Буловићем. Већ од 2005. године по Епархији рашко-призренској, и по СПЦ, причало се како ће Епископ Артемије бити уклоњен са Епархије а да ће на његово место доћи Теодосије Шибалић. Наредне 2006. године они су били готово потпуно уверени у извесност остварења свога циља – рачунало се да ће то бити остварено на мајском Сабору 2006. а свештенство се већ припремало да прихвати новог Епископа. Међутим, и те године им се „измакло“ да остваре своју „нечасну работу“, те је, на пример, протосинђел Нектарије (Воргучић) који је живео у епископском двору и коме је претходних година Епископ Артемије поверио одговорне епархијске дужности (између осталог и вођење КиМ радија у Чаглавици, који је Епископ Артемије својим залагањем и ауторитетом непосредно након доласка Кфора и Унмика на Косово обезбедио за потребе Срба на КиМ), када је сазнао да се Епископ Артемије са мајског Сабора ипак враћа у Грачаницу као канонски Епископ рашко-призренски, дан пре његовог доласка скинуо мантију и отишао свет, поручивши осталим монасима у Грачаници да је очекивао долазак Теодосија Шибалића како би са њим наставио да ради, али пошто се ипак, неочекивано, враћа Артемије, он напушта монаштво. Убрзо након тога се оженио, живи у Чаглавици, наставио је да води КиМ радио, који је претходно безаконим радњама и уз помоћ Унмикових и шиптарских институција преотео од Епархије и пренео на своје име. КиМ радио својим прошиптарским и антисрпским деловањем већ годинама „прља“ медијски простор на Косову и Метохији, здушно помажући спровођење активности Саве Јањића и Теодосија Шибалића, а постао је, нажалост, и главни извор вести и података о догађајима на Косову и Метохији, које већ годинама преузима сајт Синода СПЦ.

Велико је питање зашто се синодски сајт већ годинама базира на вестима о Косову и Метохији које производи и пласира КиМ радио, док је вести које је објављивала Епархија рашко-призренска на свом званичном сајту врло ретко и рестриктивно преносио, а било је периода када је сајт Епархије био у потпуној блокади, што се тиче преузимања њених вести од стране синодског сајта!

Нектарије Воргучић (дечански монах и у Дечанима замонашен), био је (пре него што је скинуо мантију) један од главних ослонаца Атанасија Јевтића и фамозне „синодске Комисије“, која је требало да уочи мајског Сабора 2006. исфабрикује податке који ће бити основ за уклањање Епископа Артемија са катедре.

И поред бескрупулозног наступа поменуте Комисије, небројених клевета које је Атанасије Јевтић тада проносио (између осталог оптужби за крађу више стотина хиљада евра од стране сарадника Епископа Артемија), инквизиторског карактера њеног деловања, чему је тон давао исти Атанасије Јевтић, покушаја да се на сваки начин „произведу“ неке кривице и неправилности у раду, ниједна кривица није утврђена, јер објективно није ни постојала. Постојала је само у умовима Теодосија Шибалића, Саве Јањића, Атанасија Јевтића и њима сличних. Једна од безочних клевета које су ширили била је тврдња (без иједног доказа) да је протосинђел Симеон, секретар Епископа Артемија, организовао атентат на Срђана Станковића, тадашњег секретара ЕУО Епархије рашко-призренске. Касније је ова оптужба проширена и на Епископа Артемија.

На основу безаконог и неправилног рада поменуте Комисије, без икаквих прибављених доказа, на Архијерејском Сабору у мају 2006. године захтеване су ипак одређене казне и санкције које је требало применити према Епископу Артемију и његовом окружењу. Санкције су, узгред буди речено, биле сасвим неадекватне оптужбама (недоказаним) које су стављане на терет. Са тим и таквим резултатима рада поменуте Комисије и данас се „маше“ и оптужује Епископ Артемије за неизвршење њених одлука, не допуштајући да се на било какав начин изврши анализа њеног рада и њених резултата.

Још један од ослонаца поменуте групе, у суштини завереника против Епископа рашко-призренског Артемија, био је тадашњи секретар ЕУО Епархије рашко-призренске Срђан Станковић, човек сплеткарског и интригантског карактера, који је у очекивању смене Епископа Артемија, уочи заседања Сабора у мају 2006. организовао побуну свештенства против надлежног Епископа, потрудивши се да се на време „престроји“ и приклони очекиваној новој управи. Као награду за своје деловање Срђан Станковић је одмах након доласка администратора у Грачаницу 13. фебруара 2010. године враћен на пређашњи положај секретара ЕУО.

Клевете и неистине које су Сава Јањић и Теодосије Шибалић проносили о Епископу Артемију и његовом раду нису се ограничавале само на СПЦ, у земљи и у иностранству, него су врло брзо, још од 2004. године, почели систематски и организован „рад“ са политичарима у Србији. Циљ је био што више дезавуисати и дискредитовати рад и личност Епископа Артемија, и његових сарадника свакако, како би се на сваки начин онемогућавала борба коју он води и стварала клима о неопходности његове смене.

У том смислу, поред осталих клевета и противљења на свим плановима рада Епископа Артемија (политичком, финансијском, у домену обнове и заштите српских светиња, духовном, монашком…) разносила се прича како Епископ Артемије није више способан да води Епархију и управља њоме, како је стар, сенилан, уз то је и болестан, има дијабетске кризе када му се подносе на потпис и одобрење документа а да он тога није ни свестан, уза све то и да му протосинђел Симеон у храну убацује неке штетне препарате, итд. Све ове приче имале су један логички закључак – треба уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског, и на то место поставити млађег, способнијег, мудријег, лепшег човека, који уз то није тврд, застарелих погледа, некомуникативан, као Епископ Артемије, него толерантан, напредан, широких видика, отворен за новине, кога цени Запад, као што је Теодосије Шибалић.

Овај субверзивни рад имао је подршку претходно поменутих Епископа, који су стварали и теоријску подлогу како би оправдали своје уплитање у непосредне надлежности епархијског Архијереја, које је било противно свим канонима и Уставу СПЦ.

Митрополит Амфилохије избацио је чувену флоскулу - „Косово је свеукупно питање Цркве и народа“, а Атанасије Јевтић неуморно је понављао - „Косово није само Артемијево“. То је била теоријска подлога која је требала да оправда све безаконе упаде у канонске надлежности Епископа рашко-призренског, поништавање његових одлука, наметање својих решења у стратешким питањима и у свакодневном функционисању Епархије рашко-призренске, што је било апсолутно забрањено и строго санцкионисано канонском праксом Цркве. У суштини, то није било оправдање за сва безакона чињења, али јесте било бацање прашине у очи свима и стварање пометње, како би се „у мутном“ могао остварити што већи „улов“.

Такво субверзивно деловање, изнутра од стране манастира Високи Дечани и споља од стране групе наведених Епископа - преко Синода па и преко Сабора - резултирало је стварањем пометње међу монаштвом и свештенством Епархије рашко-призренске, која се са протеком времена све више ширила и увећавала. Њихов циљ је био, између осталих, уздрмати што већи део клира Епархије и изазвати код њих сумњу како у способност Епископа Артемија да управља Епархијом, тако и у оправданост његових ставова и поступака у свим сегментима живота и рада Епархије. Успех који су постигли био је не мали. Као резултат злобе, клевета и мржње, који су се генерисали у Високим Дечанима и одатле сејали по целој Епархији, стварана је не мала смутња међу монаштвом и свештенством, што је све довело до тога да у току протеклих неколико година један број монаха, због такве климе, напусти сам манастир Дечане, као и да поједини монаси и монахиње из других манастира напусте Епархију рашко-призренску, те да се, са друге стране, међу делом клира створи клима неповерења и незадовољства надлежним Архијерејем и самим тим отпор према његовим поступцима и благословима.

Напади који су, паралелно са овим токовима, долазили споља, од стране наведених Епископа, имали су за циљ да додатно уздрмају углед и ауторитет који је Епископ Артемије уживао међу својим свештенством и монаштвом, као и међу Србима у земљи и у дијаспори, те да тако потпомогну подривање Епископа рашко-призренског и олакшају његово уклањање са катедре.

У том смислу није се презало од (зло)употребе медије у сврху клеветања и дезавуисања Епископа Артемија, што је нарочито дошло до изражаја након формирања марионетске Владе слабашног (скоро непостојећег) Мирка Цветковића, чији је врховни управљач у Србији био Борис Тадић, док су се прави налогодавци и шефови налазили на Западу, када су медији широко стављени на располагање Синоду и Дечанима за преношење свакаквих клевета и напада на Епископа Артемија, а са друге стране су били углавном затворени за другачије постављене ставове. У томе су нарочито предњачили дневне новине Блиц, где је Сава Јањић преко новинарке Жељке Јевтић систематски пласирао мноштво неистина, не само у вези са Епископом Артемијем него и у вези са другим Епископима СПЦ, као и Прес, који су због тога понекад, метафорично, били карактерисани и као Синодска гласила.

Познато је да је чувена исфабрикована афера са центром за лечење наркомана у Црној Реци, која је лансирана крајем мајског Сабора 2009, базирана на видео снимцима које је на Сабор донео Теодосије Шибалић, са жељом да што више убрза пад свога Оца. Но, оцеубиство је ужасан грех, који починиоцима доноси вечно проклетство, а никако уживање и почасти, чему се они, несретници, надају да ће постићи својим неделима, такође и братоубиство, што је све било примењено у случају уклањања Епископа Артемија.

Томе је претходила скандалозна афера са посетом Џозефа Бајдена манастиру Високи Дечани, када је Епископ Артемије ускратио свој благослов за реализацију те посете, док је Сабор, за све неочекивано, по хитном поступку поништио одлуку Епископа Артемија, и донео другу којом се Бајдену упућује порука добродошлице у Дечанима. У одлуци коју је потписао Епископ бачки др Иринеј, између осталог, стоји да је „посета потпредседника САД легитимна посета државама у региону, међу њима и Србији“. Подсетимо се, које то државе у региону је посетио Бајден, а међу њима и Србију? Познато је да је том приликом био у посети БиХ и Србији, тј. посетио је Сарајево, Београд и Приштину. Зашто онда треба наглашавати да је био у посети „државама у региону, међу њима и Србији“, када је посетио само две државе – БиХ и Србију? Или, заправо, Саопштење жели да стави до знања да је посетио три државе – БиХ, Србију и Косово? Тек тада добија смисао изјава да је посетио „државе у региону, међу њима и Србију“, дакле посетио је БиХ, Косово и Србију!

И овога пута протагонисти поништавања одлуке Епископа Артемија, као и толико пута претходних година, били су исти, већ поменути Епископи, што није било ништа ново, али је нова и неочекивана била спремност да се таквом србомрсцу као што је Џозеф Бајден омогући да својом ногом згази у Дечане, како би се и тиме потврдило ко је „газда“ (да ли и у СПЦ?), и колика је покорност следбеника Вашингтона и Ватикана, тј. посленика „европских и евро-атлантских интеграција“ у Србији.

Довољно је, међутим, сетити се вишегодишег деловања Амфилохија Радовића са позиција члана Европске Експертске Групе, чији су основни циљеви и задаци „подршка свеукупним политичким, економским и друштвеним реформским процесима у Србији, у циљу учлањења у европске и евро-атлантске интеграције“, као и „афирмисање про-европски и евро-атлантски оријентисаних актера“. Сагласно статуту Европске Експертске Групе, њени чланови се обавезују да ће будући „чврсто уверени у добробит перспективе учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције, уложити све своје професионалне и личне потенцијале за остварење овог цивилизацијског пројекта“.

Европска Експертска Група је организација веома крутог устројства, која од свога члана захтева „следеће обавезе:

1. Да спроводи програмске активности Организације;

2. Да својим радом учествује у реализацији основних задатака и циљева Организације“.

Јасно је да чланови Европске Експертске Групе немају много простора за слободно наступање, те да се у свом деловању и јавном иступању морају покоравати ригидним захтевима Организације чији су чланови.

Посебно је питање како Архијереј Православне Цркве може постати члан једне такве организације (и чак „уложити све своје професионалне и личне потенцијале“ за остварење „евро-атлантских“ интеграција, тј. учлањење у НАТО савез, асоцијацију која је немилосрдно бомбардовала Србију пуних 78 дана 1999. године и при томе нанела непроцењиве материјалне штете држави Србији и побила велики број недужних цивила, жена и деце; током бомбардовања 1999. заједно са Албанијом вршила агресију на територију суверене државе Србије; која је затим са великом војном силом ушла на Косово и Метохију и својим присуством и деловањем омогућила Шиптарима да у кратком времену протерају 250.000 Срба, побију преко 1.000, киднапују преко 1.000, несметано обављају трансфер Срба са КиМ у Албанију, тамо врше вађење органа из живих људи и затим организују њихову препродају; да несметано и без икаквих сметњи узурпирају већи део српске имовине на КиМ, да без икаквих сметњи поруше преко 150 српских цркава, од којих су неке биле у непосредној близини Нато снага, итд.), прихватити на себе „обавезе“ испуњења „програмских активности Организације“ и реализације „основних задатака и циљева Организације“, а вршити притом и даље апостолску мисију Христових ученика и следбеника? Несумњиво је да су те две мисије неспојиве и да се налазе у потпуној супротности, те да преузимање од стране црквених Архијереја таквих „обавеза“, „циљева и задатака“, „програмских активности“ и сл, Организација које су световног и анти-црквеног карактера, представља унижење Архијерејског достојанства, ругање тајни Христове жртве и тајни Цркве, и одрицање високих дарова примљених кроз тајну свештенства.

За потврду да је Амфилохије Радовић итекако ревносно испуњавао „обавезе“ које је преузео, као и „програмске активности“ своје Организације, довољно је погледати његове изјаве током посете Бриселу марта 2009. године, када се није устручувао да изјави да је „Идеја европске интеграције у ствари чин сведочења Јеванђеља `да сви буду једно`“! Већа хула на Еванђеље од ове није потребна.

Но, вратимо се посети Џозефа Бајдена Дечанима. Зашто је, заправо, Бајден уопште ишао у Дечане? Да ли управо због тога да посети свога верног и неуморног (високог) службеника Саву Јањића? Требало му је заиста пружити подршку, јер ради на тешком месту и у специфичном окружењу. И саме фотографије са посете, као и срдачан сусрет два „стара пријатеља“ упућују управо на такав закључак.


ВИШЕГОДИШЊЕ ДЕЛОВАЊЕ ДЕЧАНА – АНТИСРПСКО И АНТИЦРКВЕНО

Посебно занимљиво је питање политичког ангажмана Саве Јањића и Теодосија Шибалића. Њихова делатност на том пољу већ годинама је обојена отвореним про-шиптарским наступима, као и ставовима, изјавама и деловањима који су у потпуности ишли на штету Срба и српских интереса, не само на Косову и Метохији него и шире.

Постала је већ антологијска идеја коју је Сава Јањић пласирао у једном званичном документу предоченом Косовском Одбору СПЦ још 2004. године, која се односила на значај и улогу српске културне баштине на Косову и Метохији. У том документу Сава Јањић заступа идеју да српски представници не треба никада да истичу српске светиње на Косову и Метохији као српске тапије, уз навођење једне болесне претпоставке – то би могло да изазове Албанце да се окрену ка њима да их руше! Као да их до тада нису порушили 150! Али, требало је лобирати да се Срби одрекну једног тако јаког аргумента, а пошто за то није било могуће наћи ниједан прави разлог, навођене су само претпоставке, макар и биле супротне здравој логици. Члановима фамозног Косовског Одбора, међутим, овакви ставови нису нимало сметали.

Историјска је, такође, изјава Теодосија Шибалића, коју је често понављао, да је он „грађанин Косова и Метохије“! И то је тврдио далеко пре проглашења независности Косова, док је Косово и Метохија још увек словило као део Србије који се налази под посебним протекторатом УН у оквиру Резолуције 1244. Т. Шибалић се није устручавао да још 2006, у оквиру делегације коју је Синод послао да обилази америчке институције у Вашингтону, говорећи пред Конгресом и другим америчким институцијама, изјављује да говори као „грађанин Косова и Метохије“!

Далекосежност и сервилност овакве изјаве боље се може сагледати када се упореди са изјавом привременог председника Косова Фатмира Сејдиуа, изреченом приближно у исто време када је била и посета синодске Делегације Америци, да „никада неће прихватити да се састане с председником Србије као грађанин Србије, јер ниједан косовски Албанац није грађанин Србије“! Али, чак ни то није било довољно да спречи Епископа Теодосија да Фатмира Сејдиуа назове „председником Косова“ приликом сусрета у манастиру Дечани.

Карактеристично је, такође, било и често давање изјава у којима су Срби именовани као мањина на Косову и Метохији! Како Срби могу бити мањина у сопственој држави!? Може се, заправо, говорити само о шиптарској мањини у границама државе Србије, а говорити о Србима као мањини већ значи издвајање Косова и Метохије из оквира државе Србије и посматрање Косова као независне и самосталне државе. Говорити на тај начин, годинама пре незаконитог проглашења независности, значило је бити у сагласју са реализацијом шиптарских циљева – стварања независног Косова!

Једна од честих изјава које су понављали С. Јањић и Т. Шибалић, из читаве палете којом су располагали, била је непрекидно понављана флоскула „без обзира на статус“, „какав год статус био“, „без обзира какав ће бити будући статус (КиМ) и какве ће боје бити застава“, итд.


САВА ЈАЊИЋ – БЉЕРИМ ШАЉА

Врло је занимљиво погледати разговор који је Сава Јањић почетком 2006. године у манастиру Дечани водио са Бљеримом Шаљом, тадашњим шефом шиптарског преговарачког тима на Преговорима који су вођени у Бечу под председништвом Мартија Ахтисарија.

Видно је да је С. Јањић имао врло интензивне контакте и разговоре са шиптарским званичницима, било да су неки од њих долазили у манастир Високи Дечани, било да су се сусрети обављали на другом месту. Тако су у манастир Дечани осим Бљерима Шаље долазили и Ветон Сурои, Илбер Хиса, министар културе Астрит Хараћија, председник општине Дечани, а састанци су обављани и са тадашњим „премијером” Бајрамом Косумијем итд.

С. Јањић је био кључна личност за контакте не само Шиптарима, него и са представницима међународне заједнице, оличеним како у организацијама стационираним на Косову и Метохији (Кфор, Унмик, итд), тако и у разноврсним делегацијама најразличитијег састава које су посећивале КиМ.

Веома је значајно запазити да се С. Јањић у току разговора чак два пута пожалио Бљериму Шаљи на чињеницу да је „Владика Артемије и даље епархијски Архијереј“! Они, очигледно, делују као завереници, један од њихових заједничких интереса је и уклањање Епископа Артемија са трона Епархије рашко-призренске! То је догађај који би, свакако, одговарао и једнима и другима, тј. и Шиптарима и………. (?).

Ко је тај у чије име говори Сава Јањић и чије он то интересе заступа, али врло опрезно и обазриво, може се то видети и у разговору са Бљеримом Шаљом? Он не жели да пред Бљеримом открије све карте, премда су се они састали као завереници, тако и Бљерим наступа – „за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све, и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата“; „Ви имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију“; „за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре“; „није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не…“; „не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља“; „код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил’ мене ил’ Ветона (Суроија) или било кога од нас…“; „ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол’те, позовите мене, позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером…“; „моја је идеја да он именује једнога човека, не сам, који ће да…, има и других врло важних послова, који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом“; „тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде“;

А тако наступа и С. Јањић – „у сваком случају, ми смо спремни… овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом, у јавни разговор“; „врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за… конкретно, званичне, јавне… да кажем састанке“; „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације“.

Погледајмо, на кратко, које су то идеје које С. Јањић заступа.

1) Српске институције које су везане за Београд (осим СПЦ), паралелне су институције (то су годинама, од свога доласка 1999. године, тврдили и представници међународне заједнице)

2) Срби треба да учествују у шиптарским институцијама (то је био непрекидни позив Србима од стране међународне заједнице, која је годинама вршила велики притисак, и на Владу у Београду и на српске представнике на КиМ, да Срби морају учествовати у институцијама; у том циљу међународна заједница је годинама примењавала разне методе како би Србе приволела, тј. приморала да постану део шиптарских институција; Срби су, међутим, врло брзо након доласка међународне заједнице на КиМ престали да излазе на шиптарске изборе и да учествују у шиптарским институцијама; то је био званични став Владе из Београда и СПЦ)

3) Прихвата независност Косова, не противи се томе - премда на један одмерен и релативно опрезан начин то изражава (независност Косова је био заправо пројекат међународне заједнице, тј. Вашингтона пре свега, и Брисела; они су здушно радили на реализацији тога пројекта, заступали идеју неопходности остварења независности Косова, уложили огромне ресурсе у остварење независности Косова – финансијске, људске, војне, стручне – годинама интензивно преко разних форума и организација пласирали и радили на примени тога пројекта; довели огроман војни и политички апарат на Косово у лику Кфора и Унмика; у том циљу је оформљена Контакт група која је редовно и истрајно радила на остварењу независности, на томе је интензивно радила Међународна Кризна Група, тиме су се интензивно бавили министри ЕУ на својим седницама у Бриселу, затим многобројни амерички институти и тинк-танкови, итд; Сава Ј. је на терену, у редовима Српске Цркве, такође интензивно радио на пласирању идеје независности Косова, тј. на стварању климе неопходности таквога исхода и некротизовању свести која се томе противи; он се није устезао да говори и против Шиптара, али је зато о међународној заједници говорио увек у позитивном смислу; њих је увек представљао као доброжелатеље и доброчинитеље Србима, а њихове очигледне, према Србима лоше и негативне ставове и деловање, објашњавао страхом који странци, тј. Запад, имају од Шиптара – они се плаше Шиптара, тако је говорио, и зато морају тако да раде, иначе они то не желе, они желе нама да помогну, итд; можда ће звучати невероватно, али такви ставови и објашњења С. Јањића, у круговима у којима се он кретао и у којима је деловао, наилазили су на пуно уважавање, на потпуно прихватање, чак су и усвајани, а затим даље ширени као највећа „мудрост“; ево неколико мисли о независности Косова, које је С. Јањић изрекао пред Бљеримом Шаљом: „ја да сам Албанац, исто бих тако желео“; „независност сама по себи не значи ништа“; „многи кажу – статус, статус… за мене то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго, на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа“)

4) Неопходно је да Косово и Србија уђу у Европску унију

5) За српски народ на КиМ користи увек термин „српска заједница“; то је термин који су, такође, својим доласком увели међународни представници; они никада нису говорили о српском народу на КиМ, него само о српској заједници; термин „српска заједница“ упућивао је, заправо, да се ради о српској мањини; то је даље подразумевало да је Косово одвојено од Србије, да није део Србије, јер Срби не могу у својој држави бити мањина, они су у својој држави конститутивни народ; Срби могу бити мањина само у другој држави

6) О српском народу на Косову и Метохији говори увек у трећем лицу, као о неком страном ентитету, коме он не припада, не идентификује се са њим, није део њега; то је за њега страно тело, као што су то и Албанци. О односу Срба и Шиптара говори са стране, као посматрач и модератор, а не као непосредни учесник и припадник једног од та два народа

7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Sub 13 Nov - 13:38:23



nastavak

7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500-600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација“; „ми не можемо, да кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо“; „желимо да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама…. међутим неки, посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо…. али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што…“; „више је чланова косовског преговарачког тима било у Дечанима, од почетка него српског“;

И даље, види се да је за С. Јањића највећи проблем Београд, тј. Влада у Београду, којој је тада на челу био Премијер Војислав Коштуница; ставови које је Влада у Београду заступала очигледно су у великој мери реметили задатке на којима је радио С. Јањић, и сигурно продужавали рокове који су били планирани за реализацију задатака: „ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“!; када Бљерим Шаља, током разговора, информише С. Јањића да ће од сада имати директне везе са Премијером Косова, Сава Ј. га алармантно упозорава: „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …“; када Бљерим Ш. поново наглашава да ће С. Јањић 24 часа имати директну везу са шиптарском Владом, он опет упозорава: „мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли…“; очевидно је да је велики проблем Београд, и још већи Епископ Артемије, кога треба уклонити, како би задаци могли неометано и у зацртаним роковима да се извршавају: „наша је ситуација деликатна, и ми не можемо…, с једне стране опет због ове спефичне ситуације у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј“

8. Намера С. Јањића је да утиче на формирање идеологије, тј. званичног става који ће Српска Црква имати према Косову и Метохији; у том смислу потребно је да „објасни“ Синоду каква је ситуација на КиМ и шта треба радити, какву политику заступати; поводом, у то време, предстојећег одласка делегације Синода за Америку, чија је тема била Косово и Метохија, а један од чланова делегације био је Т. Шибалић, С. Јањић јасно исказује да он модерира и програмира ставове који ће бити заступани (он сам није био члан делегације): „са’ ће он (Т. Шибалић) бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима… циљ делегације није да иде тамо и да говори, не знам ни ја, о статусу, него да говори о томе, на неки начин, да смо отворени за дијалог“; „спремамо и ту верску конференцију (то је била верска конференција коју је Синод организовао у Пећкој Патријаршији 2006. године)…. и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус“; „сад је био тај састанак са Елиамепом, имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са’ ће они да направе овако нови предлог“

9) Неопходно је да српска Влада упути званично извињење Шиптарима за злочине које су Срби над њима починили; ова идеја у потпуности извире из концепта који Запад већ дуго примењује према српском народу – Срби су чинили злочине, они су злочиначки народ, и зато се морају извињавати, признајући на тај начин да су чинили злочине; симптоматично је, наравно, да С. Јањић не говори о небројеним, континуираним и стравичним злочинима које Шиптари чине према Србима, не годинама, него деценијама, па и вековима већ; С. Јањић потпуно окреће ситуацију и ствара непостојећу, „виртуелну“ стварност, са циљем да права стварност буде прикривена и заборављена; С. Јањић је иначе, неколико пута протеклих година, у разним приликама, упутио извињење Шиптарима у име Српске Цркве и српског народа; ево његових речи упућених Бљериму Шаљи: „ја се надам да ће доћи време, да неко из Београда, званичник, представник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косову дешавало“; „ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек ћу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам кроз шта су прошли, то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна“; „Ваш народ то не може да заборави“

10) Будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији; о будућности СПЦ на Косову и Метохији већ су прошле године српској јавности пласирани планови који у том домену постоје у Вашингтону; одређени су и рокови када ће се десити промена, тј. стварање Косовске Православне Цркве и самим тим нестајање Српске Православне Цркве – планирано је да се то обави 2012. године; и то је један од важних чинилаца који су утицали на овако брутално и журно уклањање Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – време неумитно пролази, рокови се ближе, а велика препрека у лику Архијереја СПЦ и даље столује на Косову и Метохији; та препрека је неопходно морала бити што пре уклоњена, зато се није бирао начин када је то недавно, у првој половини фебруара 2010, обављено, и зато је тај начин био толико бруталан; међутим, тај план је сигурно старији од 2009. године, када је одлучено да га Срђа Трифковић презентује српској јавности; С. Јањић је још 2006. године говорио о томе Бљериму Шаљи, наговештавајући да тај план постоји и да иде ка својој реализацији: „ово је црква овде Православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал’ то не значи да она не припада Косову“ – Бљерим није у позицији да му све до танчина буде унапред испричано, он ће неке ствари сазнати када за то дође време, али довољно му је рећи да ће СПЦ у будућности бити везана за Косово као независну државу и да ће имати карактер Косовске Цркве; биће Православна Црква, али неће бити Српска Црква; да би то још мало поткрепио изнео је познати, веома ауторитативан, српски аргумент, против кога се, свакако, треба борити: „Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“; српске цркве на Косову и Метохији јесу српске тапије на Косову, и оне су сведочанство српског карактера Косова и Метохије, као и присуства Срба и њиховог стваралачког потенцијала, који је на КиМ достизао своје врхунце; потребно је зато потрти карактер српских светиња на КиМ, као и избрисати постојање Српске Цркве на КиМ; тиме ће пут глобализацији у Србији бити утрт и врата широм отворена; задатак на коме С. Јањић ради није тешко сагледати, као ни то чији би он могао бити посленик

11) Идентитет С. Јањића - током разговора са Бљеримом Ш, С. Јањић је изрекао врло карактеристичну реченицу о свом пореклу: „моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни…“; није дорекао С. Јањић шта је он, али је јасно из његове изјаве шта није – сигурно није Србин, не осећа себе Србином; он за себе сматра да је нешто друго, „српски“ му је само придев; а именица коју је изоставио – која би била?

Разговор који је С. Јањић водио са Б. Шаљом почетком 2006. године носи у себи много порука и веома је слојевит. У претходним тачкама истакнути су неки аспекти.

Оно што је посебно занимљиво и актуелно јесте чињеница да план за уклањање Епископа Артемија треба лоцирати даље у прошлост (свакако не после 2004. године), као и да је то већ покушавано више пута, али све до недавно није дало жељени резултат. То је задатак на коме је интензивно, већ годинама, радио С. Јањић, сигурно користећи све могуће начине и средства како би се тај циљ постигао.


Архим. Симеон

Формат текста, подебљања и илустрација -новинар.де
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 14 Nov - 16:59:05



Анатолиј Степанов
Створићемо православну интернационалу

Разговарала Наташа Јовановић

О руској интелигенцији која стаје у одбрану православља, односу према исламском свету, спољној политици Ватикана, те вези између наша два народа, говори за „Печат“ руски историчар Анатолиј Димитријевич Степанов

Само два народа могу да осете опасност од католицизма, а то су Срби и Руси. Срби јер су на својој кожи осетили „благодети“ Ватикана и то у блиској историји, а Руси, којима иако су из живог сећања делом избрисали страдања од стране католика, осећају да се православна вера услед глобалних екуменистичких тенденција нашла пред великим искушењем. То је разлог због којег смо ову међународно-историјско- богословску конференцију посветили теми „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, каже у разговору за „Печат“ историчар, главни уредник највећег православног сајта „Руска народна линија“ Анатолиј Димитријевич Степанов.

Шта је била основна иницијација за конференцију о улози Алојзија Степинца у 20-ом, а како видимо и у 21. веку?

Приликом боравка у Италији један руски бизнисмен пронашао је књигу Марка Аурелија „Надбискуп геноцида: монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945. године“. Та књига је њега толико запрепастила изнетим чињеницама да је одлучио да, колико год га то коштало, објави превод на руском језику. Иако образован, није могао да се помири са чињеницом да он, као ни многи људи у Русији, не зна шта се у Србији дешавало у време Другог светског рата. Тако се родила идеја да се у првом реду упозна руска јавност са страдањем Срба у овом периоду историје и друго да се ова књига као својеврсно сведочанство објави у тренутку када су видљива померања Руске и Српске православне цркве ка Римокатоличкој. Сведоци смо стварања опште платформе заједничког морала у Европи, која занемарује нимало једноставну историју на Балкану. Но, ако је могуће истиснути из памћења католичке експанзије у време Александра Невског, време смутње у Русији у 17. веку и Кримски рат у 19. веку, страдања Срба у Другом светском рату на територији Хрватске, као и најновија, крајем 20. века, у бившој Југославији, немогуће је негирати или ставити у контекст некада и негде проживљене историјске прошлости.

Колико је тема Ватикана у Русији осетљива?

Када говорим о Русији, мислим на историјску Русију, Украјину и Белорусију. Крајем 20. века, када је дошло до распада СССР, католици и унијати су уништили три православне цркве, народ је био суочен са насилним покатоличењима, напади на архијереје су били општа појава и то људи у западној Украјини добро знају. С друге стране, руска провинција РФ која ова недела није осетила на својој кожи не сматра да је дошло време за опрез. Ипак, свест о томе имају образовани људи који су свесни опасности од приближавања Ватикана. У руској савременој мисли однос према Ватикану је формиран још у време славенофила и на ту тему је са изузетним рефератом наступио др историјских наука Харковског универзитета Александар Каплин, који је цитирао мисли великог руског православног мислиоца Александра Степановича Хомјакова, да између руске и латинске цивилизације постоји провалија и другачији поглед на свет. О томе је говорио још један руски мислилац Николај Јаковљевич Данилевски, сматрајући да постоји романогерманска и словенска цивилизација и да оне не могу ништа једна од друге узимати. Словенска цивилизација не може ступити у Европу како нам сада предлажу. Она само може ући ако понесе са собом свој поглед на свет, православни, а не словенски.

Мешовита православно-католичка комисија за богослужбени дијалог, која је заседала у Бечу септембра ове године, чини се да, судећи по резултатима, може бити задовољна озбиљношћу преговора. Како тумачите чињеницу да је после 1000 година, овакав дијалог постао могућ?

Нажалост, они покушавају да нас увуку у дијалог са католицима на основу тезе да између нас постоји заједничка платформа заснована на једном моралу. Та теза сама по себи није лоша, али то није главни и једни разлог уједињења. Наш патријарх Иван је својевремено говорио да се са католицима можемо ујединити тек толико да попијемо заједно чај. А сада слушамо да је дошло време да изградимо неке мостове довољно чврсте да премосте провалију која постоји између православног и католичког погледа на свет. Али то нису мостови изграђени на стабилним основама, већ лабилни по којима је веома опасно ићи. Нама говоре како је пре 1000 година папа био први међу једнаким архијерејима. Хајде да то размотримо. То је фалсификат којим се прикрива чињеница да су се у периоду од 1000 година православље и католичанство и те како удаљили и да је управо католичанство то које је унаказило догматско учење основе хришћанског учења. Сведоци смо да лидери православних Цркава данас заборављају часове историје, покушавајући да искористе Ватикан за реализацију својих политичких интереса. На пример, архиепископ кипарске православне цркве сматра да би уз помоћ Ватикана могао да се ослободи део окупиране територије која је под Турском.

У интересном деловању спољне политике Ватикана нашла се и Русија, која је са Светом столицом потписала дипломатски протокол. Колико је кључ разумевања ове сарадње руски гас?

Моћ Русије лежи у извозу нафте и гаса. Гас је заједнички именитељ који кроји дипломатске односе Русије са земљама ЕУ. Но, ми схватамо да препород којем стремимо није близу и да Запад на све начине покушава да спречи очвршћавање велике Русије. Томе у прилог говори и чињеница да је избором католика за председника ЕУ појачан утицај Ватикана на политику многих земаља. Недавно су успостављени дипломатски односи са Ватиканом којих ни у совјетско време није било и сматрам да је том кораку требало да претходи јавна расправа на ту тему, која је изостала. Дан после потписивања протокола о дипломатској сарадњи, у Русији је објављен дан жалости због несреће која се десила у једном граду. На Руској линији је поводом тога била публикована интересантна примедба од стране Василика Бидолаха о закономерности зближавања Ватикана и Русије, које је увек ишло на штету Русије.

Колико је приближавање две конфесије део глобалног пројекта који има за циљ заједничку Цркву и потирање националних обележја?

Православље и православни народи су једини прави противници глобализма. Други народи немају алтернативу глобализацији, па тако ни Кина нити земље муслиманског света нису у могућности да понуде неки светски морални пројекат. То што су Србија и Русија на том православном нивоу мистично везане може се објаснити и чињеницом да су Срби једини народ који има антиимперијалне амбиције, али и потенцијал да уједини остале. Зато је удар глобалиста усмерен на Србе. Што се Русије тиче, најбоље објашњење дао је идеолог глобализма Бжежински, својевремено написавши да Русија мора бити распарчана.

Колико је реално ангажованих интелектуалаца и православних мислиоца окупљено око идеје очувања православља у Русији?

Уопште Русија данас је најслободнија земља на свету у којој можете апсолутно слободно критиковати хомосексуалце, а при том не осећати страх да би због тога могли трпети неке последице. У Русији се слободно разматра идеја погибије јевреја у холокаусту, због чега се у Европи подлеже законским мерама. У таквој атмосфери овде је могуће организовати јавне расправе и конференције на тему очувања православља, али ту је важан и неподељен интерес православних интелектуалаца да се тај проблем подигне на виши ниво. О овој теми стално расправљају доктори историјских, филозофских наука, професори на универзитетима, еминентни људи који су у својим областима постигли завидне резултате.

Колико су медији отворени за то питање?

Што се тиче великих система јавног информисања њих највише интересују скандали, али интернет нуди могућност слободног ширења идеја и на тај начин су људи у разним местима Русије обавештени о нашем раду. Тако је интернет оружје глобализације постало наше оружје против глобализма.

По питању односа према Ватикану дешава се деоба у православним земљама, Русији, Србији и Грчкој. Зато је неопходно створити православну интернационалу да би ујединила снаге и просветлила браћу која не схватају опасност.

Какав је однос РФ поставила према сумњивим пословима страних НВО ограничењем њиховог рада?

Државне мере по питању невладиних организација које су ограничиле утицај на политичке странке биле су рестриктивне. Ту је држава реаговала бирократским средствима и омогућила да се утицај организација које су имале политичке претензије ограничи. Држава је, нажалост, у истом пакету, ограничила и друштвене делатности православних патриота, тако да сада није једноставно активирати неку организацију у Русију. Међутим, ми се према томе са разумевањем односимо јер је корист од тога ипак већа од штете. Но, наша политичка елита није отишла корак даље, па иако постоје ограничења везана за рад страних фондова, алтернатива није створена. Држава мало улаже у пројекте чија је замисао очување руске православне традиције, па су ту улогу преузеле друштвене организације. На одржаној конференцији, поднео сам пројекат који нам је упутио Фонд православних народа. Овај фонд који носи име Марка Ефеског, објавио је конкурс на тему Руска цивилизација и Запад: да ли се може преовладати провалија између два погледа на свет. Надамо се да ће тај конкурс пробудити интересовање православних интелектуалаца из разних земаља и за разлику од сличних конкурса прва три састава ће добити новчане награде. Било би значајно да такве теме иницира држава, а не појединци, али се надамо да ће такви пројекти временом добити државни статус.

Однос Русије према исламу и исламским народима умногоме се разликује од односа Запада који је агресиван. Може ли Запад прихватити тај руски модел у односу на ислам?

У Русији и Србији је различит однос према муслиманском проблему и то је последица другачијег историјског искуства. Ми имамо искуство мирног суживота са исламским светом. Са исламом смо се суочили у време монголско-татарске најезде и без обзира на оружане сукобе и битке, на крају је руски православни потенцијал успео да победи муслимански, те се као резултат тога десио и прелазак у православље од стране муслимана. То сведоче наше биографије и историја. Ми имамо град Касимов, поклоњен једном татарском хану који је прешао у православље. Велики део руског дворјанства били су потомци Татара који су примили нашу веру, као што су Аскаков, Карамзин и други. Када је цар Иван Грозни заузео Казан и Астрахан, и присјединио их Русији, као и Кримски хан, искуство са муслиманима имало је мирни карактер. Изузетак је био Кавказ где се водио столетни рат са локалним коњичким народима и он се и данас осећа. Отац парадигме односа са Истоком и Западом, Портом и Светом столицом је Александар Невски који је схватио да су муслимани у Русији спољна, а католици унутрашња, духовна претња. Зато он није прихватио савез са католицима, што је за последицу имало два крсташка похода која је организовао папа.

Западни аналитичари су склони да кажу да веза између наша два народа почива на миту, али не и на чињеницама о међусобној сарадњи. Шта ви о томе мислите?

И у Русији и у Србији постоје људи различитих политичких орјентација и различитих погледа на свет. Осећа се повезаност и симпатије према Русији које нису у складу са традицијом и вредностима ни Русије ни Србије. Нажалост, дешава се да представници Русије у Србији и Србије у Русији нису православног духа и немају дубоких унутрашњих симпатија. Зато је и важна народна дипломатија и успостављање православне интернационале о којој смо говорили, како би се те везе могле учврстити.

Односи наша два народа кроз историју били су сложени, али су можда најбољи показатељ те славенске везе, што постоји између две земље, протести који су у Русији уследили после бомбардовање Србије. На демонстрације по трговима Русије заједно су изашли велики противници, фудбалски клубови Спартак и ЦСХ. То су били руски омладинци чије је детињство протекло у смутним 90-тим годинама, када су јавна гласила говорила да је патриотизам заостао појам. „Патриотизам има и кокошка“, говорили су тадашњи либерали, али та деца су из дубине свог генетског памћења пројавила антизападну и идеју словенског братства.

Како је руска јавност прихватила измену резолуције коју је српска влада поднела УН?

Та чињеница није посебно примећена, јер смо од руског врха добили поруку да Руси не желе да буду већи Срби од Срба. Иако је то питање резервисано за српску власт, спољнополитичка делатност Русије по питању Косова остварена је на једном консензусу друштвених делатника и представника дипломатије.

У Србији је прва геј парада покренула антирежимске демонстрације. У којој мери је руска јавност упозната са немирима, који су се дешавали на улицама Београда?

У јавном мњењу Русије изражен је веома негативан однос према сексуалним девијантима који као групација немају сопствену снагу, но њихова моћ лежи на Западу. С обзиром на чињеницу да хомо-лоби има велики утицај у средствима јавног информисања, вест о антигеј паради на улицама Београда сведена је на неколико коментара, али су несебичну подршку протестантима упутиле православне организације.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 14 Nov - 17:00:42



О. Августинос Кандиотис

НИЈЕ СЕ ПРОМЕНИО ПАПА

>>...А, овде је тајна! Игра бакару (baccarat). Има „јаке“ карте папа у овај час, зато што преко пута себе има слабе играче. Они који су картароши увек гледају да преко пута себе имају слабе играче, јер када имају јаке, не играју, јер их се боје. Овај пут папа је јак играч. Држи у својим рукама „карте“ велике и каже: сад или никад. Ако их не победим бар да их разделим, да их раскомадам и да се међусобно поједу. Ако не успем у ономе што желим, нешто ћу већ добити, 10,30,60,100, нешто ћу узети. То ће бити моја срећа….<<

+++

„Вук, и ако је остарио…“

Питам вас: Ко од вас жели уједињење на штету Православља?

Зашто ми говоре, да у Атини, десно и лево, непросвећени људи вичу и траже уједињење…

А тако, имамо пријатеље уједињења. Странка пријатеља уједињења је на Колонакију. Зашто путују у Рим, док сиромашни народ нема за карту да путује до своје фабрике, нема за карту да путује до свога села?

Шта то чујем од пријатеља уједињења, са њиховим љубазним језиком, са њиховим модерним језиком, са њиховим грчким, лажним грчким:

- То, је кажу прошло. Сада се променио папа.

- Да ли се променио папа? То је њихова велика погрешка(*). Није се променио папа! Он је непроменљив. То вам говорим ја, који сам у последње време много читао о тој теми и посаветовао сам се и са мојим надређеним. Није сада тема да изађемо на балконе и да узвикујемо.

У последње време сам се повукао, зато што сам желео да преиспитам дубоко тему. Хтео сам да питам моју савест, да питам мога Бога, да питам очеве Цркве, да их све упитам, да видим где идемо, где се налазимо. Зато што кроз моје срце никада није могла да прође идеја, да нас је могао издати један патријарх.

Када размишљам о Григорију Е (петом), када помислим на његов крвави конопац, када помислим на патријархе хероје, подрхтава моја душа. Не може то да прихвати моја душа, да православни патријарх може да прихвати ту велику тајну безакоња. То не може моја душа да прихвати. Зато сам некако оклевао. Али сада, после изучавања, уверио сам се непоколебљиво, да се тајна безакоња и издаје врши у нашој Цркви. Зато говорим и зато проповедам и зато ово пишем(**).

____________________

(*) Колико је о. Августин био у праву видимо и из изјаве новог папе Јозефа Ратзингера: „Једина црква је Ватиканска, православци су одвојена црква и треба да се врате“ (лист Доминус Јесус 2000).

(**) Екуменски ризоносци су данас вукови у руху овце, који одбацују и издају апостолско и очинско учење. Омаловажавају свето Писмо, Васељенске Саборе и догме Цркве. Употребљавају патријаршијски допис из 1920 године, који ставља ван ваљаности догме Цркве и сматра „цркве“ јеретика „поштованим(ваљаним)“, „сунаследницама“ и удовима истога тела. Признају папизам као „цркву“ (у Баламанду у Либану 1993 године) и изједначавају Цркву са разним јересима и схизмама.

+++

Није се променио папа

Да ли се променио папа? Није се променио. Нисте ли видели? Изашао је из Рима. Узео је авион и полетео са бојама свога папскога краљевства и отпутовао је на Свето Место, у Јордан, на Голготу, отишао је да се поклони, био је свуда.

Био је и у Слами, тамо где се родио Христос, и тамо је стајао и говорио. И шта је рекао? Довољно је ово мало што је рекао То сам записао у „Варници“, а ко може нека то демантује (*). Зато после тога што сам написао једна од две ствари треба да буде, или да се рашчини Августинос или патријарх(**). Не постоји друго решење. Када би било правде у Цркви, требало би да ме ставе да седнем ја јеромонах Августин и да ми кажу: Како се зовеш? Где живиш? И да ме рашчине. Да ме пошаљу у неки манастир. Зато што говоре да сам ја опасност за Цркву. Да ме одведу и затворе тамо и случај завршен, а да оставимо њих напољу да преору цело Православље.

Сви смо очекивали неку промену, да чујемо папу да говори. Ништа. Исти је и непроменљив. Шта је рекао? То можете прочитати у „Варници“. Овде ћу вам само понешто рећи.

Једна, каже папа, једна само црква постоји. Само Рим, само папа. Рекао је и да сви други, дакле сви ми који смо се крстили у име свете Тројице, у име Оца и Сина и светог Духа, сви који се причешћујемо не само са телом, као што се они причешћују, али са телом и крвљу Христовом на живот вечни, сви ми да смо ван табора, да смо сви ми јеретици, да смо ми блудна деца папина, да смо ми изгубљене овце, и да требамо доћи на његова врата, тада ће он отворити и примити нас у свој загрљај. То је цела прича.

Него требао је нешто друго да каже, и ја бих се сложио, али то није рекао, и сви су се заледили. Иако сам се ја веома борио против Бенедикта Јерусалимскога као масона, дужан сам да признам, да је овај пут Бенедикт имао једну пуно бољу тактику од самог Васељенског патријарха.

Да ли се променио папа? Како се променио?

Каже нам једна бајка „вук и ако остари и ако његова коса побели, неће ни своју ћуд променити а ни своју главу“ - вук своју длаку мења, али своју ћуд никада не мења. Вук можда се и промени, али папа се не мења. Не мислим на његово лице, него на институцију папизма. Кажем, није се променио. Зато што се папизам базира на неким одређеним темељима. Вук ако престане да једе овце, више неће бити вук. Ако одузмеш темеље, пашће цела зграда. И темеље папизма сам објаснио. Одржао сам вам целу проповед. Посебан лист сам издао(*).
Темељи папизма су два антихришћанска учења, која су у супротности са Еванђељем. Први темељ је папино првенство, а други је непогрешиво. Ако то двоје промени папа, више неће постојати папизам. Зато вам кажем да је папизам непроменљив. Мења се само када носи разне маске да би преварио наивне. Представио бих вам ово са једним живописним приказом али вам то не говорим, смејали бисте се. Ово је довољно.

Ако се није променио папа, тада шта тражи од нас? Шта тражи са православнима? А, овде је тајна! Игра бакару(baccarat). Има „јаке“ карте папа у овај час, зато што преко пута себе има слабе играче.

Они који су картароши увек гледају да преко пута себе имају слабе играче, јер када имају јаке, не играју, јер их се боје.

Овај пут папа је јак играч. Држи у својим рукама „карте“ велике и каже: сад или никад. Ако их не победим бар да их разделим, да их раскомадам и да се међусобно поједу. Ако не успем у ономе што желим, нешто ћу већ добити, 10,30,60,100, нешто ћу узети. То ће бити моја срећа….

Зашто вам говорим, браћо моја, један израз, који забележите. Услови у којима бива тај дијалог, услови које тражи папизам за тај дијалог између Истока и Запада, је веома повољан за папизам а неповољан за Православље.

Дошло је време! Није време сада за такве разговоре. Зашто, браћо моја? Будите стрпљиви и рећи ћу вам још неку реч. Желим да вас просветим и свако од вас да буде мач да и друге освешћује.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 14 Nov - 17:02:48



О. Николај Црноречки: Медијска хајка против нашег духовног оца се наставља

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Images?q=tbn:ANd9GcQ7HtxfG9dz0OYlin2iaXRQZMTYpRr4QyjscQJ8NevhUiVUiJDO

ЕКСКЛУЗИВНО:

ИЗЈАВА ОЦА НИКОЛАЈА ЦРНОРЕЧКОГ

ЗА „БОРБУ ЗА ВЕРУ“

У ексклузивној изјави за „Борбу за веру“, коментаришући лаж пласирану у „Блицу“ (коју су пренели још неки дневни листови) о наводном „писму владике Артемија и групе бивших монаха манастира Црне Реке“, у коме Владика и монаси тобоже обавештавају СА Синод СПЦ „да ће уколико им се не врати Рашко-призренска епархија основати нову 'истинску Светосавску цркву'“, отац Николај Црноречки је рекао:

„Затечени смо новинарским измишљотинама, јер наши монаси нису ником давали никакве изјаве, а поготово не о оснивању наводне „Светосавске Цркве“, као што није било ни било каквог писма Синоду. На жалост, медијска хајка против нашег духовника, владике Артемија, наставља се још већом жестином што се СА Сабор више приближава. Остајемо верни Српској Православној Цркви и свом духовном оцу који иде путем Светог Саве и Светог Јустина Ћелијског“.

А да се ради о жестокој медијској хајци на еп. Артемија и њему послушно монаштво, у којој се не бирају средства, говори и чињеница да се у данашњем „Куриру“, у чланку под насловом „Артемије оснива нову цркву “, помиње писмо „којим је пре два дана поручио Светом архијерејском Синоду СПЦ да не признаје његове одлуке“, и којим је, како пише „Курир“, „умировљени владика Артемије кренуо у напад уочи редовног заседања Сабора заказаног за 17. новембар“. Пошто су сви цитати у „Куриру“ из писма које је владика Артемије упутио Синоду 13. 10. 2010. године, а које је објављено у недељнику „Сведок“ бр. 745-746, 2. новембра 2010, поставља се питање: о каквом се то писму владике Артемија Синоду од пре два дана ради? Као што видимо, отац Николај одлучно демантује постојање таквог писма. Пошто такво писмо, очигледно, не постоји, већ су га измислили прогонитељи владике Артемија из црквених редова, јасно је да се дневни листови, укључени у оркестрирану кампању против еп. Артемија, позивају на Владикино писмо Синоду од 10. октобра 2010. Међутим, нејасно је како то да нико осим „Блица“, „Курира“, још неких дневних листова и „поверљивих извора из Синода“, у поменутом писму не може прочитати изјаву владике Артемија да ће основати „истинску Светосавску цркву", уколико му се не врати Рашко – призренска епархија? Да ли се овде ради о неким специјалним магијским моћима које дотични поседују?

„Блиц“ је, иначе, кроз перо свог новинара који је потписао чланак под насловом „Артемије оснива своју Цркву“ од 12. 11. 2010, показао своју уобичајену необавештеност, не знање и злонамерност. Да је то тако, може се видети из следећег цитата из поменутог чланка:

>>Част Нам је обавестити Вас да се са истом одлуком, као неканонском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати - пише Артемије у првом лицу множине, што за одбегле монахе и бивше клирике из манастира Црна река, који су се привремено окућили на имању „грешног Милије крај Чачка”, представља најаву да „нису усамљени и да ће уз подршку неких архијереја, ако им се не врати Рашко-призренска и Косовско-метохијска епархија, основати нову истинску Светосавску цркву!<<

Ово „Нам“ писано великим словом у оквиру обраћања владике Артемија, је уобичајени начин на који епископ пише званичне акте и карактеристично је за црквену преписку. Као што обраћање са „Ви“ из поштовања, не значи да је пред нама неколико људи, тако и владичанско „Нас“ не значи најаву придруживања још неких епископа владици Артемију у подухвату оснивања "истинске Светосавске цркве", како то тумачи "Блиц", него је саставни део црквеног бонтона. Но, „Блицови“ новинари, који као да су имали проблема чак и са средњошколским образовањем, ово не само да не могу да схвате, него немајући знања елементарне стилистике, граде конструкције како то прогонитељима владике Артемија из редова СПЦ одговара.

А какве су размере необавештености „Блица“ који претендује на извештавање о актуелним догађањима у Српској Православној Цркви, говори и чињеница да се наш уважени сарадник Грешни Милоје Стевановић назива „грешни Милија“.

По свему судећи, "поверљиви извори из Синода" нису се баш прославили избором својих сарадника за медијску кампању коју воде притив владике Артемија.

Уредништво

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Ned 14 Nov - 17:04:56



Владимир Димитријевић

ЗЕМЉОТРЕС И ПОКАЈАЊЕ

Уредништво „Борбе за веру“ већ је рекло хришћанску реч о земљотресу који нас је, дан после Светог великомученика Артемија, а на Светог Илариона Меганског 2010. погодио. Тај земљотрес нико у Србији, и нико из Србске Цркве, није протумачио као Божју опомену. Причале су се уобичајене причице о „младим венчаним планинама“, и „померању тектонских плоча“, Меркалијевој и Рихтеровој скали. А Краљево – опустошено. Медији крију праве размере пустоши, јер је пустош некако „неевропска“, не уклапа се у „евроатлантске вредности“. Шест зграда (преко 180 станова) неупотребљиво за становање. И ко зна колико кућа... Ко ће то, у овој бедној држави, обновити? Где ће ти људи да живе?

Жича – оштећена... Нови епархијски двор- напукао...

Зашто нико не позове народ на покајање, на клечање пред Богом Правде?

Изгубили смо хришћански ум и начин гледања на догађаје, о коме отац Серафим Роуз каже, у свом тексту о Светом Григорију Паруском, да су хришћани увек посматрали појаве у природи као Божју поруку: комете, поплаве, земљотреси – све нешто значи, све на нешто, ван себе, указује. Боље рећи: на Неког. Земља се окреће око Сунца у космосу, али је, како каже Владимир Лоски, наш поглед на свет геоцентричан, јер се овде, међу нама, Син Божји распео и васкрсао.

Дакле, прави православни хришћани су догађаје у твари повезивали са Творцем: кад људи крше закон Његов, твар се буни и негодује. Јер, она Га слуша, и не подноси непослушне.

Србија је, и сви то знају, оскрнављена парадом содомита, одржаном 10. октобра 2010. у Београду, граду кога је Свети Стефан Високи посветио Пресветој Богородици. Циљ содомита и њихових покровитеља је рушење породице: брачни пар који је погинуо у краљевачком насељу Грдица као да то наговештава. Уз то, Краљево је, по статистикама, град са највећим бројем абортуса (у односу на број становника) у Србији. А абортус је грех против празаповести коју је Бог дао ЧИТАВОЈ ТВАРИ (не само људима): „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме...“ (1. Мој. 1,28). У земљи која има 150 хиљада абортуса годишње, чему се можем надати? У Откровењу стоји да душе побијених за реч Божју под олтаром Храма на небесима од Господа траже да њихову невину крв освети на онима што живе на земљи (ср. Откр. 6,10). А има ли невинијих од нерођених? зар не чујемо њихов вапај на небесима: „Господе, ми не видесмо, ни криви ни дужни, светлост Твоју и дела Твоја на земљи. А хоће ли наше убице, несуђени родитељи, на наш рачун срећно живети?“ И? Хоће ли Господ прећутати глас невиних, побијених на жртву молоху себичњачког „прогреса“?

Жича, задужбина Св. Саве и брата му Првовенчаног, седмоврата Жича кроз чија су врата пролазили Свети Немањићи, благо је оштећена тек да нас опомене да је Црква у кризи зато што се њен пророчки глас не чује у земљи којом владају содомољупци и србофоби. Они исти који су навлачили проклетство на Србију организовањем содомског пира у Београду, сад нуде помоћ Краљеву!

Потреса се земља због позива папи, прославитељу Степинца, да посети Србију 2013!

Потреса се Србија због свега што се дешава око Косова и Метохије и владике Артемија!

Потреса се Србија због грехова наших, јер, како рече Достојевски, сви смо криви за све!

Када би Господ свима нама дао покајање, и када би се Црква наша у Господу сјединила, и сви сукоби када би престали – о, како би то било велико, и како би нас Вишњи погледао!

Помолимо се за милост Божју, јер ни у шта друго наде више не можемо имати!

И застидимо се пред светим прецима својим, који су крвљу освештали престони Београд стотинама и хиљадама пута до сада. А да бисмо имали повод за размишљање, и разлоге за стид, прочитајмо одломак из текста Матеја Арсенијевића, „Има хероја!“ објављеног 1995. године, а поводом осамдесетогодишњице одбране Београда у Првом светском рату:

>>5. октобра 1915. немилосрдни германски непријатељ под командом немачког фелдмаршала Фон Макензена напада србску Престоницу која се налазила на граници тадашње Краљевине Србије и чијом одбраном је командовао генерал Михајло Жизковић (1856-1930.), звани „гвоздени генерал". (И није ли то вечна србска геополитичка ситуација од Косова до века: да као народ стално живимо, борећи се за живот и слободу - у духовном и историјском смислу - увек у некаквим Крајинама, на границама Истока и Запада, увек на рубу између царства земаљског и Царства Небеског, као и да је средиште Отаџбине увек тамо где је одбрана Отаџбине, да је за Србе увек престоница тамо где се брани граница, баш као што је то и данас у Србској?).

20 србских против 66 немачких и аустро-угарских батаљона, 80 наших против 360 њихових топова. 100000 Макезенових војника ударају на србску престоници (више него што је она у то време имала становника) на петнаест хиљада њених бранилаца, развучених на шездесет колометара широком фронту. Нови, београдски Видовдан. Само у току тродневног бомбардовања од 5-7 октобра на Београд пада више од 100 000 граната. Непријатељ сурово и германски систематично руши стопу по стопу Београда, градске четврти, школе, факултете, цркве.



Три дана и ноћи непрекидно падају хиљаде тона смртоносног челика, али се србска пешадија не помера ни метра из својих преораних ровова, чекајући борбу прса у прса по којој је србски војник остао познат у војној историји Европе. Херојска борба за одбрану свакога рова, улице, куће, пијаце, кафане, за сваку барикаду београдску трајала је пет дана и пет ноћи без престанка.

Међу 4000 бранилаца који су се борили у самом граду највише је било добровољаца и трећепозиваца, а било је и немало жена и голобрадих ђака. У одбрани Београда посебно се истакао својим видовданским јунаштвом и заједничком погибијом на Дунавском Кеју легендарни Сремски добровољачки одред којим је командовао велики србски јунак и патриота, бивши четник, поручник Игњатије Кирхнер. (Од 340 светих ратника тог одреда 250 добровољаца су били шумадински дечаци, сви млађи од 18 година! У три ујутру 7. октобра Сремски одред улази у борбу на Дунавском Кеју - светом месту београдском. Сви официри Одреда гину или бивају рањени у првих десет минута борбе. Погинули и свети Сремски добровољачки одред, бесмртни стуб одбране Београда, остаје да занавек лежи на вечној мртвој стражи на обали Дунава. Четрдесетак преживелих јунака, одступају под борбом, туку се херојски на барикади код Народног позоришта. На дунавском кеју гине јуначки и скоро цео Одред београдских жандарма).

Мртви и раскомадани војници, жене и деца леже по целом херојском Дорћолу, на Теразијама, дуж улице Краља Милана (данашњих Србских владара), по врачарским и чубурским уличицама, свугде... Београђанке, наше свете Београђанке, наше свете београдске Жене у Белом кроз кишу куршума, између експлозија граната немачких „Мерзера" од 420 мм, пузе и доносе хлеб и воду, и поје србске ратнике у првим рововима који нису спавали већ четири дана и ноћи. Београдски бели орлићи Душан Вујић (14 година), Светислав Ђорђевић (14 година), Јован Станић (12 година), ученици I мушке београдске гимназије, на првој линији ватре пузећи вуку огромни сандук пешадијске муниције да би га дотурили србским добровољцима у рову код Небојшине куле. (Сва тројица, после уласка Немаца у град, стрељани су због тог свог херојског подвига, што је и забележено на фотографијама једног немачког официра!).

7. октобра нешто пре 15 часова по подне командант 2. батаљона 10. кадровског пука који је држао положај на Дунавском кеју (од данашњег Спортског центра 25. мај до иза Небојшине куле) млади мајор Драгутин Гавриловић (1882-1945.) излази пред своје војнике и издаје им заповест којом је име србског јунаштва убројано у ред са највишим именима светског јунаштва од Леониде и Термопила до краја века. Заповест је гласила: Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!“ То је београдска заповест и молитва коју сваки Београђанин мора да зна напамет. То је видовданска лозинка његове судбине, то је заветна формула његовог спасења и његове победе. О, када би сваки од нас био само „Д" од Драгутина, србског бесмртног мајора коме се поклањамо данас и сваког 7. октобра -истински празника и дана Београда! О, када би свако осетио у темељима свога бића тај жубор видовдански, када би иступио из привида нехеројског, необразног, безпразничног, безрадосног и неслободног живота урбане свакодневице и осетио да је и он у истом пуку, исте војске, христољубиви војник, исто избрисан из бројног стања живих мртваца и окречених гробова, исто уписан у Србску Књигу Живих, исто жртвован за част и слободу Београда и Отаџбине, да је иза сваког од нас исто срам, а пред сваким од нас исто слава, и да је у тој слави наш једини и прави србски и београдски живот! Мајор Драгутин Гавриловић је имао само 33 године када је ушао у славу Небеске Србије, довољно година да уђе међу србске бесмртнике. А тог бесмртника - који је, што од болести што од муке, двадесетак дана после повратка из немачког заробљеништва умро јула 1945. у ослобођеном Београду заборављен од свију осим од Бога Живога и Небеске Србије - нема у Просветиној „Општој енциклопедији"! Има осам Гавриловића, али оног најважније, оног чија заповест је блештати над Србским родом до краја времена, заједно са Лазаревим Косовом и Стевановим Чегром - на србску срамоту -нема

После издате наредбе, мајор Драгутин Гавриловић лично је са пиштољем у руци повео јуриш на пругу на Дунавском кеју и после неколико корака пао обливен крвљу, јер га је метак погодио у грло. И својим падом открио образ београдског вазнесења у Небеску Србију. Какво откривење: после онакве бесмртне наредбе – не наредбе, већ србске заветне песме! – све невидиве силе Смрти су се сјуриле на србско грло из кога је изашла таква песма, таква истина и таква лепота. Морало је да буде распето то свето грло, јер је посведочило истину Косова, истину Крста и Слободе, а сваки је Видовдан увек био и биће на Крст Часни разапет. Био је такав и Видовдан бранилаца Београда на Дунавском кеју. Србска Реч, србска Част, србска Истина, србска Слобода распета је на Крст, или пресечена мачем или пробијена метком. То је Србски Пут: пут чистога Образа, пут Златне Слободе!

И после те наредбе сви ће Срби опет знати - како пева велики београдски песник-мученик Бранко Миљковић (убијен 1961. у Загребу од усташке руке, па мртав обешен на дрво да би изгледало као да се радило о самоубиству) - да је за Србе „исто певати и умирати!". Зар нам то нису посведочили и они србски ратници из добровољачког полубатаљона Сремског одреда који су на Калемегданском Горњем граду у ноћи између 5. и 6. октобра 1915, у рововима за време најжешћег бомбардовања у надахнућу светог отаџбинског ината певали: „Свјати Боже, Свјати Крјепкиј, Свјати Бесмертниј, помилуј нас"!

Запањено невиђеним србским јунаштвом у одбрани Београда, задрхтало је дамаром европског витешког дивљења чак и сурово тевтонско срце немачког освајача који је окрутно прегазио србску престоницу, али је имао војничке части да у Кошутњаку подигне споменик мртвим непријатељима са натписом: „Овде почивају србски Јунаци 1915!", као и србско-немачко гробље на самом Дунавском Кеју са натписом: „Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 србских војника ратника, палих у борбама око Београда 1915".

7. октобар је дан у који је мајор Драгутин дао свесрбску наредбу и повео у славу своје ратнике који су се, по сведочењу Ђорђа Роша водника 1. чете 2. батаљона 10. кадровског пука, непосредно пред јуриш окитили белим зумбулима из оближње цвећаре: „Захватио нас је необуздани излив одушевљења; осећао сам како смо сви свесни да је лако и слатко умрети за Краља свога и Отачаство своје, каже он у својим сећањима. Тај свети дан би требало да буде проглашен за дан Београда, јер је тада - у београдском Видовдану - јавно и занавек откривен вечни Образ србског и православног Београда, као и нераскидива веза између земаљског и Небеског Београда. Одрецимо се зато несветог 20. октобра, дана комунистичког злочина над православним, србским и монархијским Београдом, дана сатанистичког братоубиства и почетка полувековне тираније крвавог мрака са пет крака над Србијом, одрецимо и поклонимо се светом октобру Београда, 7. октобру 1915. када је Београд вавек одбрањен, јер је пронашао свој небоземни Образ, своју душу и своје место на небесима у Небеској Србији. Поклонимо се мајору Драгутину Београдском и свим београдским херојима који су својом крвљу, родољубљем, младошћу, лепотом, здрављем, љубављу и јунаштвом, окропили, осолили и учврстили београдску земљу и држе је у висини да не пропадне и поред великог зла и греха које се дакас намножило на њој.

Обиђимо зато споменик браниоцима Београда на Дунавском кеју, костурницу подно Јакшићеве куле код војне цркве Ружице на Келемегдану, споменике србским јунацима - браниоцима Београда на Новом Гробљу и у Кошутњаку и друга света места широм Београда не само на октобарске годишњице херојске одбране Београда 1915, већ и на сваки Васкрс, на сваки Побусани понедељак, на сваки Видовдан и задушнице, сетимо се, помолимо се, запалимо свећу - макар у свом срцу - и поклонимо се дивној жетви Небеске Србије на ресама и брдима београдским. Свети Београђани, јунаци и мученици - они су живљи од нас живих, они нас држе у животу. Они су наш Образ и Узор: више су волели и ценили и живели живот од нас, више су чезнули за миром од нас, јер су били спремни да жртвују свој живот за оно што је бескрајно више од смртног живота - за бесмртни живот часног Крста и Златне Слободе, јер су били спремни да ратују за Мир виши од сваког пролазног земаљског мира, за мир Небеске Отаџбине. Поклонимо се светој тајни бранилаца Београда, сјединимо се са њиховом Чашћу и Слободом, и одрецимо се сатанске тајне лаж ослободилаца Београда 1944 од чијег ослобођења Србски народ умире и распада се већ педесет година и не може да се ослободи. Између светог србског октобра 1915. и несветог анти-србског октобра 1944. определимо се за онај србски и свети у коме нам је чисти Образ и златни кључ истинског београдског живота. <<

Деведесет пет година после заповести мајора Драгутина Гавриловића, парада срама пљунула је на жртву његову и његових витезова, и на гробове оних дечака које су Немци стрељали јер су помагали својој браћи у рововима.1

Чудимо ли се онда што нас је Господ, на Св. Илариона Мегленског, два сата по поноћи, узео за рамена и продрмао?

Заиста: ако се не повратимо Њему, сви ћемо изгинути у безакоњима својим.

Спаси нас, Господе, од смрти без покајања, од вечне смрти у сну греховноме!

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pon 15 Nov - 9:13:55



Uoči Sabora: “Ubice su među nama”


Под насловом ‘’Артемије оснива своју цркву'’, у ‘’Блицу'’(1), коментаришући писмо Владике Артемија Синоду – у пасусу који наводимо у целини –

Часлав М. Дамјановић, 13.11.2010

+++

изводи се закључак да владика Артемије намерава да оснује ‘’нову истинску Светосавску цркву'’:

‘’Част нам је обавестити Вас да се са истом одлуком, као некаконском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати – пише Артемије у првом лицу множине, што за одбегле монахе и бивше клирике из манастира Црна река, који су се привремено окућили на имању ‘’грешног Милије крај Чачка'’, представља најаву да ‘’нису усамљени и да ће уз подршку'’ неких архијереја, ако им се не врати Рашко-призренска и косовско-метохијска епархија, основати нову истинску Светосавску цркву!'’

Шта je то што ‘’представља најаву'’ да ће ‘’одбегли монаси и бивши клирици'’ ‘’основати нову истинску Светосавску цркву'’?

-Пажљивом анализом српског језика, на којем је написан овај чланак у ‘’Блицу'’, произилази да ‘’најаву'’ ‘’представља'’ то – што владика Артемије пише своје обавештење Синоду – ‘’у првом лицу множине'’!

Зато је писац ових редова тај израз ставио у курзив да би нагласио на шта се мисли, а што иначе у ‘’Блицовом'’ напису није у курзиву.

Из истог разлога је такође стављено у курзив и име грешног Милије – јер његово име или надимак – није Милија – како стоји у ‘’Блицовом'’ чланку – него Милоје!

Милоје је Православац познат по свом милосрђу, који самог себе – из смерности пред Божијим – назива ‘’грешним'’! Међутим, подвалаџијском конотацијом његова смерност и милосрђе изокренути су у ‘’Блицовом'’ напису тако да испада као да су се наводно ‘’одбегли'’ монаси и клирици ‘’привремено окућили'’ код – па наравно – куд би ‘’одбегли'’ ако не код ‘’грешног Милије'’!

Међутим, настрану неписменост и запенушана мржња наредбодавца који су поручили овај скарадан и злочиначки напис, јер осим језичке бесмислице да ‘’најаву'’ да ‘’Артемије оснива своју цркву'’ ‘’представља'’ то што ‘’Артемије пише ‘’у првом лицу множине'’ – што владика Артемије чини с пуним правом јер се пишући у ‘’прво лицу множине'’ држи дословце канона и стварних црквених прописа, уосталом као и у свему осталом – ниједан од навода у поменутом пасусу – а нити у целокупном напису – не ‘’представља'’ никакву ‘’најаву'’ да ‘’Артемије оснива своју цркву'’!

Међутим, упркос чињеници да је овај пасус не само – кључан, већ и – једини – који у целокупнмом напису наводно ‘’образлаже'’ или ‘’доказује'’ суштину написа – која би требало да буде некакав наводни злочин раскола владике Артемија некаквим ‘’оснивањем своје цркве'’ – а пошто за тај ‘’злочин'’ – није наведен ни један једини доказ – ‘’оптужба'’ јесте брутална измишљотина која је заснована на давној измишљотини митрополита Амфилохија да Артемије наводно остварује некакву ‘’нову епархију у Шишатовцу'’! Та истоветна клеветничка измишљотина је овом приликом наглашена у овом чланку почетним рекламерским афишом који такође наводимо дословце и у целини, једино прекуцаном ћирилицом:

‘’Пензионисани владика рашко-призренски Артемије Радосављевић и група бивших монаха манастира Црна река обавестили су Синод Српске православне цркве да ће уколико им се не врати Рашко-призренска епархија, основати нову ‘’истинску Светосавску цркву'’.(2)

Пошто није наведено нити порекло на којем се заснива лажни наслов чланка, нити порекло на којем се заснива лажна оптужба ове лажне рекламне афише, нити порекло на којем се заснива лажна оптужба у напред цитираном бесмисленом пасусу – и пошто се, колико је познато, писмо владике Артемија – не односи ни на какво одбијање послушности Цркви, Сабору, па наравно нити Синоду – већ се односи на одбијање прихватања – искључиво неканонских и незаконитих Синодових одлука – и пошто наведена ‘’претња'’ и ‘’уцена'’ смерних и Богу оданих монаха – није уопште позната, те је према томе најзлонамернија лажна клевета – и пошто је безпоговорна чињеница да по свему судећи и скандалозни дневни ред па и сам дух предстојеђег Сабора аранжирају злонамерни појединци из Синода намештањем објављивања поручених такозваних ‘’коментара'’ у строго контролисаној штампи – зато је ова њихова кампања мржње названа злочином ‘’Убице су међу нама'’ – по давном француском филму са Ив Монтаном – јер је више него очигледно да они који кипе мржњом покушавају да предстојећи Свети Сабор извитопере у злочин не само против владике Артемија, и не само против Светосавља, и не само против Чистоте Православља Српске Цркве, и не само против Српске духовности на Косову – већ и против Православља као таквог, па самим тим и као скандалозан злочин против Вере Веровања у Господа Бога.


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pon 15 Nov - 9:15:34



Odluke Sabora SPC tek na proleće


Sabor Srpske crkve, čije zasedanje počinje u sredu, trajaće najviše tri dana. Podela eparhija i novi episkopi biće na dnevnom redu u maju 2011.

+++


NOVE granice eparhija i njihova podela, izbor vladika, kao i položaj penzionisanog vladike Artemija biće među temama jesenjeg Sabora Srpske pravoslavne crkve, ali o većini ovih pitanja arhijereji neće doneti konačne odluke. Najviše crkveno telo okupiće se u sredu 17. novembra, a očekuje se da zasedanje traje najviše tri dana.

Prema saznanjima “Novosti”, podela (arondacija) eparhija, o čemu se poslednjih meseci često spekulisalo u javnosti, biće ostavljena za sledeće majsko zasedanje. Većina episkopa, ali i Sinod SPC, smatra da je reč o krupnim potezima za crkvu i da se odluka o tome ne donosi preko kolena. Ovo pitanje naći će se na dnevnom redu zasedanja, ali će o njemu vladike samo izneti svoje mišljenje bez odlučivanja.

LITURGIJA I PARASTOS

REDOVNO jesenje zasedanje Sabora SPC počeće zajedničkim služenjem svete arhijerejske liturgije u manastiru Svetog arhangela Mihaila u Rakovici, 17. novembra 2010. godine, koje je zakazano za devet časova. Posle liturgije biće služen parastos patrijarhu Pavlu. Obeležavanje godišnjice od smrti poglavara SPC biće nastavljeno 18. novembra, kada će biti održana svečana akademija.

Saboru će prisustvovati i umirovljeni vladika Artemije, koji će se pred arhijerejima izjasniti povodom prepiske koju je vodio sa Sinodom SPC. Njemu će biti postavljeno jasno pitanje da li i dalje stoji iza stavova da ne priznaje odluke crkvenih organa. Od njegovog odgovora zavisiće budući koraci crkvenih organa.

Moguće je da protiv njega bude pokrenut crkvenosudski postupak, ali će odluka o tome biti naknadno doneta. Od njega će, najverovatnije, biti zatraženo da se pokaje, kako bi nastavio miran život u manastiru Šišatovac. U vrhu SPC još uvek se ozbiljno ne razmatra mogućnost njegovog raščinjenja, mada nije isključeno da će Sabor potvrditi sinodsku odluku kojom mu je zabranjeno obavljanje bogosluženja.

Jedno od glavnih pitanja u crkvi trenutno je i izbor novih episkopa. Na ovo je nedavno ukazao i vladika bački Irinej, koji je zadužen za odnose sa javnošću srpske crkve.

- Veoma je važno rešavanje pitanja regulacije i moguće arondacije pojedinih eparhija - rekao je vladika Irinej.

- Razlog za to su promene koje su nastupile u sastavu episkopata. To se odnosi na eparhiju kojom je upravljao preminuli mitropolit Hristofor. Slična je situacija i sa Niškom eparhijom, u kojoj je izborom vladike Irineja za patrijarha ostalo upražnjeno mesto episkopa.

Iako je u javnosti spekulisano da bi na Saboru mogao biti izabran i novi vladika Raško-prizrenske episkopije, koja je takođe bez episkopa, odluka o tome, najverovatnije, biće ostavljena za proleće.


R. D. - V. M. | 14. novembar 2010. 20:48

Вечерње Новости

VLADIKA GRIGORIJE IPAK NEĆE U RAŠKU?

Sabor SPC razmatraće formiranje novih eparhija. Vladika zahumsko-hercegovački odustao od Raške, a Ignjatije odbio ponudu patrijarha

Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, koji je sredinom prošlog meseca u medijima najavio da bi mogao da postane episkop raške eparhije, ukoliko ona bude stvorena odlukom Sabora, odustao je od te namere, saznaje Kurir od izvora iz vrha SPC.

- Vladika nije krio želju da postane episkop raški, ali je nedavno, iz zasad nepoznatih razloga, promenio stav - kaže naš sagovornik.

Komentar vladike Grigorija juče nismo uspeli da dobijemo, jer se nije javljao na brojeve telefona koji su poznati redakciji.

Stvaranje novih eparhija u SPC, kako saznajemo, biće jedna od glavnih tema jesenjeg sabora, zakazanog za 17. novembar. Predlog je da se, osim Raške, koja bi nastala podelom postojeće Raško-prizrenske eparhije, formiraju i kruševačka, austrijska i novobeogradsko-zemunska.

Još je nepoznato koji će episkopi biti postavljeni na čelo novih eparhija i da li će ta odluka biti doneta na predstojećem saboru, ali se kao kandidati pre svih pominju svi sadašnji vikarni episkopi.

Ono što je, prema rečima našeg sagovornika, poznato jeste da je patrijarh Irinej nedavno ponudio episkopu braničevskom Ignjatiju da od njega preuzme rukovođenje Niškom eparhijom, što je ovaj na prilično oštar način odbio.

- Vladika Ignjatije je patrijarhu odgovorio da on ima svoju eparhiju i da ga ne zanima nijedna druga, uključujući i onu u Beču ili Beogradu. Zanimljivo je da se u crkvenim krugovima pričalo da vladika Ignjatije želi upravo da pređe u Beč ili Beograd i da je zbog toga odbio Niš - zaključuje naš izvor.


(N. P.)

Nedelja, 14. Novembar, 2010.|KURIR

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pon 15 Nov - 9:26:43



"Zapadne ambasade, deo Sinoda i Tadić ruše Artemija"

Crnorečko bratstvo u egzilu, koje podržava umirovljenog epsikopa
raško-prizrenskog Artemija, optužilo je neke članove Sinoda SPC, ambasadore
pojedinih zapadnih zemalja, srpsku vlast i predsednika Borisa Tadića da
zajednički rade na zatiranju srpstva i uništavanju pravoslavlja u Srbiji.

Ukazuju na zatiranje srpstva i praoslavlja


"Izvršioci i podstrekači najnovijeg progona episkopa raško-prizrenskog
Artemija, sa ciljem njegovog konačnog i definitivnog uništenja, vidljivi su u
javnosti i jasno su prepoznati“, navodi se u imail-u pod nazivom „Udar na
episkopa Artmija - proces zatiranja srpstva i pravoslavlja u Srbiji“ koji je
stigao u našu redakciju sa imejl adrese Crnorečkog bratstva u egzilu.


"Uloga neposrednih egzekutora pripala je aktuelnim članovima svetog Sinoda, a
to su zapravo trojica tzv. Justinovaca (Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić i
Irinej Bulović) i njihovi sledbenici (Grigorije Durić, Fotije Sladojević,
Joanikije Mićović, Teodosije Šibalić...), dok su podstrekači ovoga nedela
ambasade tj. ambasadori pojedinih zapadnih zemalja, zapravo Vašington koji
stoji iza njihovih misli i delovanja, i svakako, nezaobilazni režim zapadne
marionete Borisa Tadića, koji je neštedimice stavio u službu sprovođenja ovoga
zločina sve potrebne resurse državnog aparata – medije, policiju, sudstvo,
analitičare...“, navodi se u pismu koje je potpisao arhimandrit Simeon.


U pismu se upozorava da su pritisci, pretnje, ucene i tortura koji se vrše nad
episkopom Artemijem svakodnevni, kao i da je

"proces pokatoličavanja srpskog naroda, kroz uvođenje rimokatoličke prakse u
život i poništavanje pravoslavnog iskustva, veoma intenziviran poslednjih
godina, i svi koji ukazuju na opasnosti toga procesa, i na njegove nosioce u
Srba, bivaju žigosani od strane istih, koji su istovremeno i uzurpatori
najviših funkcija u Srpskoj pravoslavnoj crkvi“.

Isfabrikovana afera u manastiru Crna Reka


"Poznato je da je čuvena isfabrikovana afera sa centrom za lečenje narkomana u
Crnoj Reci, koja je lansirana krajem majskog Sabora 2009, bazirana na video
snimcima koje je na Sabor doneo Teodosije Šibalić, sa željom da što više ubrza
pad svoga Oca... Tome je prethodila skandalozna afera sa posetom Džozefa
Bajdena manastiru Visoki Dečani, kada je Episkop Artemije uskratio svoj
blagoslov za realizaciju te posete, dok je Sabor, za sve neočekivano, po hitnom
postupku poništio odluku episkopa Artemija, i doneo drugu kojom se Bajdenu
upućuje poruka dobrodošlice u Dečanima. U odluci koju je potpisao Episkop bački
Irinej, između ostalog, stoji da je „poseta potpredsednika SAD legitimna poseta
državama u regionu, među njima i Srbiji“. Podsetimo se, koje to države u
regionu je posetio Bajden, a među njima i Srbiju? Poznato je da je tom prilikom
bio u poseti BiH i Srbiji, tj. posetio je Sarajevo, Beograd i Prištinu. Zašto
onda treba naglašavati da je bio u poseti „državama u regionu, među njima i
Srbiji“, kada je posetio samo dve države – BiH i Srbiju? Ili, zapravo,
Saopštenje želi da stavi do znanja da je posetio tri države – BiH, Srbiju i
Kosovo? Tek tada dobija smisao izjava da je posetio „države u regionu, među
njima i Srbiju“, dakle posetio je BiH, Kosovo i Srbiju!


Crnorečki monasi u egzilu pitaju i „otkuda, uostalom, tolika strast i
beskrupuloznost za zauzimanje najviših upravnih funkcija u SPC (pre svega u
Sinodu)? Zašto se stalno rotiraju isti članovi već godinama – Irinej Bulović,
Grigorije Durić i, već talični, Amfilohije Radović (koji godinama ne izlazi iz
sastava svetog Sinoda, mimo svih pravila i kanona, ne samo božanskog nego i
ljudskog ponašanja), pri čemu su pojedini Episkopi već godinama
zapostavljeni?“.


„Zašto se u Svetom arhijerejskom saboru ne uvede ’ključ’ prilikom određivanja
sastava svetog Sinoda, prema kome će svi episkopi, prema unapred utvrđenom
redosledu, postajati članovi Sinoda kada na njih dođe red, i time biti
eliminisana diskriminacija jednih i favorizovanje drugih? Kome to ne odgovara i
ko se toga plaši? Odgovor na poslednje pitanje je jasan“, navodi se u poruci.

Napadi na Artemija potiču iz Dečana


Vladika Artemije

Satanizovanje episkopa Artemija i njegovih napora godinama se istrajno i
organizovano sprovodi iz Dečana, tvrde Crnorečki monasi u egzilu.


Nasrtaj na episkopa Artemija od strane Sinoda, kako se navodi u pismu, traje
već više godina od, tačnije , 2004. godine, zapravo nakon izbora igumana
manastira Visoki Dečani Teodosija Šibalića za vikarnog (pomoćnog) Episkopa
lipljanskog.



„Ubrzo nakon izbora za episkopa Teodosije Šibalić se u potpunosti i svom
silinom okrenuo protiv svog nadležnog i kanonskog Episkopa (koji mu je uz to
bio i duhovni roditelj) Artemija, a u tome je imao „zdušnu pomoć Atanasija,
Amfilohija, Bulovića i njihovih sledbenika, onih koji su, zapravo, najviše i
doprineli da on bude izabran na majskom Saboru 2004. za episkopa, nakon
višegodišnjeg upornog i sistematskog pritiska koji su vršili na episkopa
Artemija da predloži Teodosija Šibalića za vikarnog episkopa“.

Oslonac Atanasija Jevtića

"Nektarije Vorgučić bio je (pre nego što je skinuo mantiju) jedan od glavnih
oslonaca Atanasija Jevtića i famozne „sinodske Komisije“, koja je trebalo da
uoči majskog Sabora 2006. isfabrikuje podatke koji će biti osnov za uklanjanje
episkopa Artemija sa katedre. Još jedan od oslonaca zaverenika protiv episkopa
raško-prizrenskog Artemija bio je tadašnji sekretar EUO Eparhije
raško-prizrenske Srđan Stanković, koji je u očekivanju smene episkopa Artemija,
uoči zasedanja Sabora u maju 2006. organizovao pobunu sveštenstva protiv
nadležnog episkopa, potrudivši se da se na vreme „prestroji“ i prikloni
očekivanoj novoj upravi. Kao nagradu za svoje delovanje Srđan Stanković je
odmah nakon dolaska administratora u Gračanicu 13. februara 2010. godine vraćen
na pređašnji položaj sekretara EUO.


„Kao što su se nekada Irod i Pontije Pilat, prethodno smrtni neprijatelji,
udružili kako bi predali smrti Isusa Hrista, tako je i u ovom slučaju front
protiv episkopa Artemija ojačan i sklapanjem saveza sa protosinđelom manastira
Visoki Dečani, Savom Janjićem, sa kojim je do tada, dugi niz godina, Teodosije
Šibalić bio u pravom smislu reči na ’ratnoj nozi’, čak je na samo godinu dana
pre svog izbora za vikara bio spreman da zbog sukoba sa Savom Janjićem napusti
manastir Dečane i igumansku stolicu, ali je to svojim posredovanjem tada
sprečio episkop Artemije, trudeći se da ublaži uzavreli sukob između njih“,
navode monasi u egzilu.


Crnorečki monasi dalje tvrde da su Šibalić i Janjić imali zdušnu podršku već
pomenute grupacije episkopa, predvođene Amfilohijem, Atanasijem i Irinejem
Bulovićem.



„Već od 2005. godine po Eparhiji raško-prizrenskoj, i po SPC, pričalo se kako
će episkop Artemije biti uklonjen sa eparhije a da će na njegovo mesto doći
Teodosije Šibalić. Naredne 2006. godine oni su bili gotovo potpuno uvereni u
izvesnost ostvarenja svoga cilja – računalo se da će to biti ostvareno na
majskom Saboru 2006. a sveštenstvo se već pripremalo da prihvati novog
episkopa. Međutim, i te godine im se „izmaklo“ da ostvare svoju „nečasnu
rabotu“, te je, na primer, protosinđel Nektarije (Vorgučić) koji je živeo u
episkopskom dvoru i kome je prethodnih godina episkop Artemije poverio
odgovorne eparhijske dužnosti (između ostalog i vođenje KiM radija u Čaglavici,
koji je episkop Artemije svojim zalaganjem i autoritetom neposredno nakon
dolaska Kfora i Unmika na Kosovo obezbedio za potrebe Srba na KiM), kada je
saznao da se Episkop Artemije sa majskog Sabora ipak vraća u Gračanicu kao
kanonski episkop raško-prizrenski, dan pre njegovog dolaska skinuo mantiju i
otišao svet, poručivši ostalim monasima u Gračanici da je očekivao dolazak
Teodosija Šibalića kako bi sa njim nastavio da radi, ali pošto se ipak,
neočekivano, vraća Artemije, on napušta monaštvo. Ubrzo nakon toga se oženio,
živi u Čaglavici, nastavio je da vodi KiM radio, koji je prethodno bezakonim
radnjama i uz pomoć Unmik-ovih i šiptarskih institucija preoteo od Eparhije i
preneo na svoje ime“.

Amfilohije se zalaže za ulazak u NATO?

Crnorečki monasi podsećaju i na "višegodišnje delovanje Amfilohija Radovića sa
pozicija člana Evropske ekspertske grupe, čiji su osnovni ciljevi i zadaci
'podrška sveukupnim političkim, ekonomskim i društvenim reformskim procesima u
Srbiji, u cilju učlanjenja u evropske i evro-atlantske integracije', kao i
'afirmisanje proevropski i evroatlantski orijentisanih aktera'.


"Saglasno statutu Evropske ekspertske grupe, njeni članovi se obavezuju da će
budući „čvrsto uvereni u dobrobit perspektive učlanjenja Srbije u evropske i
evroatlantske integracije, uložiti sve svoje profesionalne i lične potencijale
za ostvarenje ovog civilizacijskog projekta“.

"Posebno je pitanje kako arhijerej Pravoslavne crkve može postati član jedne
takve organizacije (i čak 'uložiti sve svoje profesionalne i lične potencijale'
za ostvarenje 'evroatlantskih' integracija, tj. učlanjenje u NATO savez,
asocijaciju koja je nemilosrdno bombardovala Srbiju punih 78 dana 1999. godine
i pri tome nanela neprocenjive materijalne štete državi Srbiji i pobila veliki
broj nedužnih civila, žena i dece; tokom bombardovanja 1999. zajedno sa
Albanijom vršila agresiju na teritoriju suverene države Srbije; koja je zatim
sa velikom vojnom silom ušla na Kosovo i Metohiju i svojim prisustvom i
delovanjem omogućila Šiptarima da u kratkom vremenu proteraju 250.000 Srba,
pobiju preko 1.000, kidnapuju preko 1.000, nesmetano obavljaju transfer Srba sa
KiM u Albaniju, tamo vrše vađenje organa iz živih ljudi i zatim organizuju
njihovu preprodaju; da nesmetano i bez ikakvih smetnji uzurpiraju veći deo
srpske imovine na KiM, da bez ikakvih smetnji poruše preko 150 srpskih crkava,
od kojih su neke bile u neposrednoj blizini NATO snaga, itd.)...

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pon 15 Nov - 10:51:55



Da li SPC postaje carigradska oblast?!

U vrhu Srpske pravoslavne crkve već duže vreme najavljuju stvaranje novih
episkopija deobom ili arondacijom postojećih, kako u Srbiji tako i dijaspori.
Ovaj potez obrazlažu potrebom, kao na primer vladika bački Irinej Bulović, da,
radi boljeg funkcionisanja, eparhije SPC treba da imaju najviše do 300.000
vernika. Mogućnost deoba na predstojećem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora
SPC, čije se održavanje očekuje od 17. do 21.novembra, najavio je i vladika
zahumsko-hercegovački Grigorije (Durić). S druge strane među vernicima, ali i u
jednom delu sveštenstva i episkopata postoje mišljenja da usitnjavanje vodi ka
nestajanju Srpske pravoslavne crkve u sadašnjem organizacionom obliku, i da su
to prvi koraci ka formiranju oblasnih pravoslavnih crkava kod kojih bi bio
izostavljen prefiks "srpska". One bi bile sastavljene od najmanje četiri
eparhije sa četiri episkopa, što je kanonski uslov za formiranje sopstvenog
Sinoda i potencijalni za sticanje autonomije pod patronatom istočnog pape,
odnosno carigradskog patrijarha.


Od Pećke patrijaršije do carigradske oblasti


Konstantinopoljska patrijaršija smatra pak da se time eliminiše jeres
etnofiletizma i takođe očekuje da nakon predstojećeg svepravoslavnog crkvenog
sabora pod njenu jurisdikciju podpadnu sve one pomesne pravoslavne crkve koje
su samostalnost (autokefaliju) stekle posle Sedmog vaseljenskog sabora iz
787.godine.

Kao primer da se teži kao oblasnim Crkvama pominje se aktuelni proces stvaranja
međupravoslavnih episkopskih konferencija u dijaspori na čijem je čelu obavezno
carigradski visokodostojnik, ali i nedavno proglašenje Pravoslavne crkve u
Crnoj Gori sačinjene od Mitropolije crnogorsko-primorske (sa arhiepiskopskim
sedištem na Cetinju) koja je odavno sa svog pečata eliminisala reč "srpska", i
susednih eparhija: budimljanske, mileševske i zahumsko-hercegovačke.

U tom kontekstu pominje se, kao mogući naredni potez, stvaranje Pravoslavne
karlovačke arhiepiskopije sa sedištem u Sremskim Karlovcima, koja bi obuhvatala
eparhije: sremsku, bačku i banatsku sa pridodatim takođe novostvorenim
eparhijama: novobeogradskom i zemunskom, a sve pod zajedničkim nazivom
Pravoslavna crkva u Srbiji.

Iako još nije preciziran datum održavanja VIII Svepravoslavnog sabora za koji
pripreme traju već decenijama, o perspektivama Srpske pravoslavne crkve, kao i
o crkvenim interesima Mosovske i Carigradske patrijaršije, za Vesti-online
govori pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević.

Kad je nacija iznad Boga

Odgovarajući na pitanje "šta je etnofiletizam, kada je i zašto proglašen za
jeres" naš sagovornik kaže:


"Etnofiletizam je idolopoklonstvo naciji, stavljanje svoje nacije iznad Boga i
Crkve. Za jeres je proglašen sedamdesetih godina 19.veka, kada je Carigradska
patrijaršija anatemisala Bugarsku egzarhiju, jer su Bugari tražili obnovu svoje
autokefalije. Raskol između Carigrada i Sofije trajao je do posle Drugog
svetskog rata.

Etnofiletizam zaista postoji i zaista je protivucrkvena pojava, ali treba biti
oprezan kad se izraz koristi.

Grci tu priču vole da primenjuju na druge, ali zaboravljaju da su oni često
skloni da sebe smatraju 'superpravoslavcima', u odnosu na koje su pravoslavni
Sloveni 'nedonoščad'. Naravno, ne svi Grci, ali ta tendencija postoji.

Carigrad ne tvrdi da su pomesne Crkve slovenskih naroda i Gruzije u jeresi
etnofiletizma, ali pretenduje na svoju vlast nad njihovim rasejanjem i ima
svoje kanoniste poput Vlasija Fidasa koji pretenzije Fanara opravdavaju".

Da li se ovde radi o carigradskom žalu za Vizantijom, sujeti ili potencijalnoj
finansijskoj moći slivanjem crkvenog novca, posebno onog iz dijaspore, u jednu
kasu?

"Carigrad je još od vremena patrijarha Meletija (Metaksakisa) 20-tih godina XX
veka insistirao na svom pravu da gospodari dijasporom drugih pravoslavnih
naroda.

Godine 1993. u centru Carigradske patrijaršije u švajcarskom gradu Šambeziju
održano je savetovanje na kome su predstavnici nekih pomesnih Crkava obećali
svoje dijaspore Fanaru.

Skup je održan pod predsedništvom švajcarskog mitropolita Damaskina, u okviru
priprema za VIII Vaseljenski sabor. Usvojeni su dokumenti 'Pravoslavna
dijaspora' i 'Autokefalija i način njenog proglašenja'. Oba ova dokumenta imala
su 'fanarocentričnu' crtu.


U ime SPC potpisali su ih episkopi: Irinej (Bulović) i Ignatije (Midić), tada
jeromonah.


Geopolitički gledano, stvar je prosta. carigradskom patrijarhu potrebna je tuđa
dijaspora jer je on u Turskoj obespravljeni rob turske države, koga od
proterivanja iz Carigrada spasavaju moć i uticaj Vašingtona i Vatikana".


Kakav je u svemu tome stav Moskovske patrijaršije?

"Moskovska patrijaršija je najbrojnija autokefalna Crkva na istoku iza koje
stoji i ruska država, koju, po teoretičaru, 'Velike šahovske table', Zbignjevu
Bžežinskom treba smanjiti (jer Sibir je 'dobro čovečanstva', a ne samo jedne
zemlje, zar ne?). I tako... crkveno-politička šahovska partija se nastavlja."


Upitan "da li eventualno usitnjavanje eparhija Srpske pravoslavne crkve ima
veze sa stvaranjem budućih crkveno-administrativnih jedinica oblasnih Crkava,
kao i sa eventualnom ponovnom administrativnom primatu Carigrada nad svim
pravoslavcima i stvaranju istočnog pape", sagovornik Vesti-online, smatra da
"praviti prebrze zaključke na osnovu malog broja činjenica niko nema pravo
pogotovu kad je Crkva Hristova u pitanju".


"Ali, kao što u državi Srbiji regionalizacija maskirana u 'EU standardi' priču,
znači komadanje Srbije, tako i u SPC drobljenje eparhija i atomizacija
episkopskog autoriteta ne znače ništa drugo do dalju razgradnju uticaja i
ugleda Crkve u narodu.

Umesto sabornosti u upravljanju SPC, po svemu sudeći, imaćemo 'feudalizaciju',
gde će svaki episkop nastojati da bude 'oblasni gospodar' koji će u svojoj
eparhiji da odlučuje o svemu - od dogmatike, preko liturgije, do kanonologije,
a Sveti arhijerejski sabor neće odlučivati svetoduhovskim saglasjem, nego
nadglasavanjem i preglasavanjem.


Ko će se sa strane ovakvim stanjem u SPC okoristiti ostaje da se vidi. Srbi
sigurno neće."


Vladimir Dimitrijević


Kada je reč o SPC, kako se i koji interesi Carigrada i Moskve, odražavaju na
Beograd?

"Dok smo imali svoju državu, pre Drugog svetskog rata, bili smo nezavisni u
crkvenoj politici. I posle II svetskog rata, Crkva je uspevala da se ne potčini
ni Carigradu ni Moskvi. Patrijarh German je bio majstor ravnoteže i ravnopravni
sagovornik sviju. Patrijarh Pavle je bio autoritet i Carigradu i Moskvi.


Danas, međutim, u SPC je nadjačala 'fanariotska' struja, koja se preko
Carigrada i njegovih teologa, poput 'superekumeniste' Zizjulasa, približava
Vatikanu. Šta će biti ostaje da se vidi. U svakom slučaju, mi treba da budemo
svima braća, nikom poslušnici. Ni Carigradu, ni Moskvi".


Šta suštinski znače zahtevi iz pojedinih delova pravoslavnog sveta da budući
osmi vaseljenski, tj. svepravoslavni sabor, treba da potvrdi, glasanjem,
autokefalnost onih pravoslavnih Crkava koje su stekle samostalnost posle
poslednjeg sedmog Vaseljenskog sabora iz osmog veka hrišćanstva?

"To je težnja 'grčkigovorećih' autokefalnih Crkava (Carigrad, Aleksandrija,
Jerusalim, i, delimično Antiohija) da se obnovi tzv. pentarhijski model iz doba
Justinijanove Vizantije (pored ove četiri autokefalne Crkve, Rim je bio peta
patrijaršija).

Nemoguće je, međutim, drvo Crkve, koje se u istoriji razraslo,vratiti u
prvobitno seme, jer bi to bilo golo nasilje. Ne može se preglasavati živi
život. Gruzijska, Ruska, Srpska, Bugarska, ali i Crkva Grčke, jesu realnost, a
ne prividi. Osmi sabor, ako ga bude, ne sme se baviti virtuelnom stvarnošću
nego onom koja jeste."

Milion i po franaka za samostalnost


S obzirom da je Srpska pravoslavna crkva, nakon dobijanja autokefalije od
Vizantije 1219. godine zaslugom Svetog Save, u potonjoj istoriji tokom
viševekovne turske okupacije dva puta prinudno gubila samostalnost i ponovo
vraćana pod fanariotsku jurisdikciju, Carigradska patrijaršija je septembra
1920. godine dostavila Povelju (tomos) o autokefali SPC u sadašnjem
organizacionom obliku, nakon ujedinjenja tadašnjih srpskih oblasnih crkava na
Balkanu i bivšoj Austrougarskoj, koje je proglašeno 26.maja 1919. godine.


Ondašnja Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, morala je u to vreme Carigradskoj
patrijaršiji za dobijanje tomosa o samostalnosti SPC da isplati milion i po
francuskih franaka što je i učinjeno u tri tranše od 24. decembra 1919. do
oktobra 1922. godine.

Da li je nedavno proglašenje Pravoslavne crkve u Crnoj Gori putokaz da se npr.
rasparčavanjem beogradsko-karlovačke arhiepiskopije i prisajedinjenjem sremske,
bačke i banatske eparhije, formira, uslovno rečeno, carigradska oblasna Crkva
sa sedištem u Sremskim Karlovcima i pod nekadašnjim nazivom Pravoslavna crkva u
Srbiji?


"Kombinacije o obnovi nekakve 'sremsko-karlovačke' Crkve pod upravom Fanara
mogu biti samo maštarije bolesnih umova i nezajažljivih ambicija.

Međutim, ako naša država bude razorena do kraja, onda bi i autokefaliji SPC
mogao da dođe kraj. Kad je pala nezavisna srpska država 1459. srpski narod se
našao pod jurisdikcijom grčke Ohridske arhiepiskopije.

Tek je Mehmed paša Sokolović obnovio Pećku patrijaršiju. Dakle, sve srpske
zemlje i dijaspora biće pod jurisdikcijom SPC samo dok SPC bude jedinstvena".

Da li je eventualno stavljanje pod carigradsku jurisdikciju svih pravoslavaca,
prethodnica za svehrišćansko ujedinjenje sa Vatikanom, kakva je u tom procesu
uloga i koja su očekivanja Vatikana i Carigrada, a kakva Moskve, ali i episkopa
sadašnje SPC?

"U ovom trenutku, Carigrad i Moskva se u mnogo čemu razilaze. Na nedavnom skupu
Mešovite bogoslovske komisije za dijalog pravoslavnih i rimokatolika
carigradski pregovarač Jovan Zizjulas, i papin izaslanik nadbiskup Kurt Koh
dali su oduševljene izjave da samo što se nismo ujedinili.


Međutim arhiepiskop Ilarion, desna ruka patrijarha Kirila, rekao je da od
skorog ujedinjenja nema ništa i da su pregovori na početku. Prema tome
Fukujamin 'kraj istorije' neće se desiti ni na VIII vaseljenskom saboru. Ako ga
uopšte bude", zaključio je Vladimir Dimitrijević pravoslavni publicista.

Stanje pred ujedinjenje

Neposredno pred stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i u trenutku
ujedinjenja svih srpskih pravoslavnih crkvenih organizacija rasutih u nekoliko
država u jedinstvenu Srpsku pravoslavnu crkvu sa patrijarhom na čelu, postojala
je u Kraljevini Srbiji, sa pet eparhija (beogradska, niška, žička, šabačka i
timočka), crkvena zajednica koja je imala "dostojanstvo mitropolije, sa prvim
episkopom, arhiepiskopom beogradskim i mitropolitom Srbije, koga je birao
Izvršni Sabor, a potvrđivao kralj".


U Kraljevini Crnoj Gori crkva je imala je tri eparhije (cetinjska mitropolija,
nikšićka eparhija sa sedištem u Ostrogu i pećka mitropolija). Na čelu crkve bio
je mitropolit cetinjski, koji se titulisao kao mitropolit crnogorsko-primorski.


Pravoslavna crkva u granicama karlovačke mitropolije imala je sedam eparhija
(vršačka, temišvarska, budimska, sremska, karlovačka, bačka, pakračka,
plašćanska ili gornjokarlovačka) i obuhvatala je sav pravoslavni narod u
Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji.

Najviše crkveno-jerarhijsko telo bilo je Arhijerejski Sinod ili Sabor, a
najveće crkveno-samoupravno, autonomno telo bio je Crkveno-narodni sabor.


Pravoslavna crkva u BiH imala je četiri eparhije (dabrobosansku,
zahumsko-hercegovačku, zvorničko-tuzlansku i banjalučko-bihaćku) i to sve sa
titulom mitropolija.


Na osnovu sporazuma između Beča i Carigradske patrijaršije iz 1880. bosanska
mitropolija je dobila neku vrstu samouprave. Duhovni poglavar i dalje je ostao
Carigradski patrijarh, dok je episkope u BiH imenovao austrijski car.


Pravoslavna crkva u Južnoj Srbiji i Makedoniji, na teritoriji koja je posle
ratova 1912. i 1913. pripala Srbiji, imala je sedam eparhija (skopska,
raško-prizrenska, veleško-debarska, pelagonijska, prespansko-ohridska,
strumička i deo mitropolije vodenske) i nalazila se pod upravom Carigradske
patrijaršije.


U Bukovinsko-dalmatinskoj mitropoliji nalazile su se dve eparhije:
dalmatinsko-istrijska i bokokotorsko-dubrovačka.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pon 15 Nov - 23:30:31



В. Димитријевић за "Вести онлајн": Владика Артемије није ни расколник ни јеретик
Monday, 15 November 2010

15. 11. 2010. 14:19h | Р. Лончар - Вести
Артемије није расколник
Будући да у врху Српске православне цркве (СПЦ) не искључују могућност рашчињења умировљеног епископа рашко-призренског Артемија (Радосављевића), као и раскола који би евентуално настао након тога, Владимир Димитријевић, православни публициста говори за "Вести" о опцијама за превазилажење новонастале кризе на Светом архијерејском сабору који треба да почне 17. новембра у Београду.

- Владика Артемије није ни расколник ни јеретик, а православни српски народ очекује да ће Свети архијерејски сабор показати мудрост и човекољубље и да ће се у Српску православну цркву вратити мир и слога.

Како до тога доћи?

- Сукоб може да се превазиђе по моделу на који је пре Другог светског рата решен проблем светог владике Николаја (Велимировића) са патријархом Гаврилом (Дожићем) и тадашњим Светим архијерејским сабором СПЦ.

А то је?

- Сукоб између патријарха Гаврила и светог владике Николаја био је изазван различитим схватањима о начину на који треба разрешити конфликт са владом Милана Стојадиновића настао због изгласавања Конкордата са Ватиканом у Скупштини Краљевине Југославије.

Наишавши на оштар отпор Цркве и народа, Стојадиновић је Конкордат повукао, али је остало питање повратка у црквену заједницу оних Срба који су за Конкордат гласали. С обзиром на то да је у доба борбе против Конкордата дошло до крваве литије, да је у то време под сумњивим околностима напрасно преминуо Гаврилов претходник патријарх српски Варнава, као и да су људи у Београду и провинцији били хапшени и остајали без посла због свог антиконкордатског става, владика Николај је сматрао да Стојадиновићеви посланици Срби треба да се јавно извине за штету коју су нанели Цркви и народу.

Патријарх Гаврило, који је био Стојадиновићев пријатељ, сматрао је да преко свега треба прећи брже и без много церемоније и уз себе је имао већи део чланова Сабора. Због свега тога владика Николај је поднео оставку на чланство у Сабору и више од годину дана није долазио на саборске седнице. Одбијао је чак и да прими епископске делегације које су хтеле да дођу код њега на преговоре у Жичу. Ствар је била на ивици раскола.

Како је избегнут раскол?

- Захваљујући мудрости и одговорности наше предратне јерахије до раскола није дошло, а патријарх Гаврило и владика Николај су се измирили у манастиру Каленић, августа 1940. године кад су дали заједничку изјаву да се мире због тешког времена у којемсе српски народ нашао и жеље да се Црква у потпуности стави у службу свог народа.

Како тај модел може сада да се употреби?

- Врло једноставно. Владици Артемију није суђено на црквеном суду и није лишен епископског чина. Уклоњен је процедуром која није записана у канонском праву православне цркве нити је предвиђена Уставом СПЦ.

И као што су рекли угледни српски правници у апелу за заштиту правног поретка СПЦ, пошто није реч о пресуђеној ствари, све је могуће вратити на почетак да би се ситуација у СПЦ нормализовала и да би се вратило изгубљено поверење између врха СПЦ и верујућег народа.

Чак и да је владика Артемије званично осуђен, а није, као што је био случај са владиком Дионисијем (Миливојевићем) у Америци, који је био рашчињен у време Титове власти, применом икономије (човекољубљивог снисхођења ради постизања црквеног мира и јединства) таква одлука би се могла преиначити. Икономијом је превазиђен раскол у СПЦ у САД. Треба имати у виду аманет светог архимандрита Јустина (Поповића), који је говорио да се кад је у питању суђење епископу мора поступати најпажљивије.


Кад ђаво умеша прсте
Да ли је било сличних примера код других православаца?
- Светог Јована Шангајског су под измишљеним оптужбама за проневеру црквене имовине извесни епископи Руске заграничне цркве, преко својих послушника, чак послали на грађански суд.

Кад је доказано да није крив и пошто га је суд ослободио, ко год је светог Јована Шангајског питао шта мисли ко му је од браће епископа сместио судски процес, он би говорио да они нису криви, већ ђаво јер је умешао своје прсте.



[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Pon 15 Nov - 23:34:01



Poziv za naredne molitvene skupove


П
омаже Бог свима! Част ми је обавестити све Светосавце који још од априла месеца молитвено одстојавају пред Богом Живим, пред зградом Патријаршије ради заштите вере Православне, као што рече Св. Јован - Божанственог Православља, да ће молитвена окупљања бити сваког дана у току заседања Саборa СПЦ од 17. 11. 2010. године (среда, четвртак и петак) у времену од 16,30 до 19,30 часова. А у суботу 20. новембра поново у 13 часова. То је распоред овонедељних молитвених окупљања искрених и брижних православаца, народа и монаштва, а после тога се наставља са редовним окупљањима сваке наредне суботе (у 13h). Ово као и сва наредна антиекуменска окупљања православаца одржаваће се и поред притисака што полиције, што званичног врха СПЦ.

Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину и сваки који је од истине слуша глас Мој (Јн. 18,37) рече нам Господ наш. Нажалост, целокупна историја човечанства није ништа друго до непрекидно гоњење Једине Цркве Христове која дише том Истином и чува у недрима Својим ту Истину. Некада давно непријатељ је отворено устао на Цркву, покушавајући физички да истреби хришћане, али касније је нарочито усавршавао један несравњено опаснији вид прогона који и до дан данас траје, и то - гоњење изнутра од стране оних који су хтели да разврате чисто Божанствено учење хришћанске вере примесама разних људских измишљотина, како би тиме уништили његову животворну, спасоносну силу и начинили га недејственим (Арх. Аверкије Џорданвилски).

„Сведочиће Дух Свети и Ви“ говори Господ апостолима Својим, а од апостола до данас те речи одзвањају и призивају сваку душу у Цркви крштену. Стражите и над покретима душе своје али још и више над Догматима вере своје, јер без Догмата (Истине) нема спознаје Ње и нема свести о личној грешној удаљености од Ње, тј. нема покајања, а без истинског покајања пред Богом Истиним нема благодати Његове, нема нам спасења! У смирењу своме, које је полазни дар Духа Светога, насушна је потреба сведочити Истину Христову, ту једину спасоносну Истиниту Веру Његову коју нам Светитељи наши предаше на чување. Цео православни народ Божији је позван да чува Истину Цркве уколико је она, као што је данас случај, енормно угрожена, да је чува ради спасења душе своје и душа покољења својих.

Помози нам Господе изгибосмо у својеглавостима својим које сада прете чак и страшним расколом Цркве Твоје, а и ти народе помози нам овде пред Патријаршијом сада да се умноже молитве наше и спасу душе наше у Једној Јединој нераздељеној неекуменској Српској Православној Цркви.

Дуготрпљењем пројавимо верност Цркви и дочекајмо овде заједно помоћ Господњу који Једини чува Истину Цркве Своје довека, помозимо жртвом смиреног сведочења свога да се неразумне духовне вође уразуме и сви заједно узрадујемо ради вечног спасења свенародног. Или, насупрот, „бар“ ћемо исповедним трудовима овим са себе скинути страшну одговорност што смо својим нечињењем дозволили да се зло екуменизма до ове мере рашири међу изабраним свештенством и народом Христовим.

Данас се све капије Православне Тврђаве Истине рукама заблуделих изнутра покушавају широм отворити за све непокајане, кривоверне непријатеље Божије и погубитеље душа рода српског. Стога је, као и досад, сваки будући дан мирног (неисповедног) саживота са овим нашим ревносним екуменистима и папистима само ново увећање на тасу ваге ћуталачких страшних греха наших у питањима саме Вере наше, па, макар се и непрестано молили, јер притом не бранимо срамоћеног и клеветаног Господа Свога и Веру Цркве Његове. И ђавоимани јеретици могу на земљи по слободи (само)воље да служе разноразним демонским циљевима и идеологијама, али наше је да не дозволимо да лукава реч њихова допре до простодушних срца истинског стада Христовог - ближње браће наше. Не сме реч јеретичка надјачати светоотачку проповед православну макар и имали сву полицију и медије овога света. Такав је Крст Православца који жели вечно васкрсење своје душе. Јер, ко то данас има међу нама такву молитву која би „онемела уста лажљива“, стога се скрушено молимо и за своје и њихово спасење у правоверју, али и обавезно се по моћима потрудимо да се отров проповеди њихове науке јавно разобличи и спречи његово смртоносно разливање по душама народа нашега.

Ми који смо се трудили клецати за трагом Светих Отаца, ми смо данас сведоци, да ли свесног, да ли несвесног, духовног тровања душа православних, те ће се управо од нас свесних тражити одговор на питање: зашто се саблазно екумено-унијатско учење оволико проширило и шири међу наивнима и простодушнима и поред нас живих млаковерника који се светим именом хришћанским именујемо. Зато у смирењу своме приложимо труда, колико ко може, јер „комшија“ не може одрадити наш удео у испољавању верности Господу нашему. Амин.


са благословом монаха Антонија

народ Светосавски, 14.11.2010


„О, чудесно, животворно, Божанствено Православље!
Ја видим светли образ твој!“ (Св. Јован Кронштатски)


[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen Sre 17 Nov - 1:36:42



Izbacite zlog između vas samih (1.коп 5,13)

Народ - чувар вере Православне


Д
а је то урађено на време, не би сада СПЦ била пред расколом, да је Блажено почивши патријарх Павле избацио злог Иринеја Буловића, Атанасија Јефтића,Амфилохија Радовића,

Верољуб Браничевски 16.11.2010

+++

и њихове помагаче, Григорија, Лаврентија и остале, не би они сада нас избацивали из наших Цркава. Ови зли, сада кажу како Цркве припадају СПЦ, а Артемије може себи да прави нове.

Не паписти, не зли, не лукави, народ добро зна коме је Свети Сава оставио Србску Цркву у аманет , он је јасно рекао: ,, Народ мој, Христови су, а не папини'’, и Цркву је оставио у Христу народу свом. А ви зли и лукави можете да идете свом папи, тамо су ваше Цркве. Зар мислите да ће народ Србски Вама да препусти Савину Цркву. Свети Сава није рекао: епископи моји, Христови су а не папини. Знао је он да веру своју, пре свега, чува народ, а не владике, знао је он, да ће међу Вама бити и епископа папиних, зато је он Цркву Христову оставио народу своме.

Ви сада хоћете да направите раскол у СПЦ. И народ и Бог зна да је сваком расколу претходило издајство. И после сваког издајства Бог није допуштао да његова Црква пропадне, зато је и допустио раскол 1054. – да би сачувао Цркву своју православну, да би се одвојио кукољ од жита. Нико од правих верника Светосавске Христове Цркве не воли и не жели да дође до раскола, али сигурно да нико у Србском народу изузев вас и вама сличних не жели да папи преда Савину Цркву, ако Божија воља буде да због овога дође до раскола између паписта и Светосаваца у СПЦ, онда је то опет слично ономе исто из 1054. године – да се поново одвоји кукољ од жита, јер жетва је близу, а ви паписти вашим издајством Светог Саве свих Светих Срба издали сте народ свој, веру своју, а пре свега издали сте Бога. Ви сте први у издајству и зато сте Ви Архииздајници. Зар не видите да због вашег издајства Србија има исту издајничку власт са којом сте јако блиски, а сутра дан ту издајничку власт треба да замени нова власт на челу са кумоиздајником. Зар не видите да због вашег издајства сустиже нас гнев Божији, земљотрес у Краљеву, а ево сада и ужарено каменје пада на Србију. Зашто баш сада ово камење пада? Због параде срама коју Ви лукавством вашим подржасте, наводно је не подржавате, али назначујуте да не подржавате и каменовање Содоме и Гоморе. Па зар Господ није каменовао Содому и Гомору, Зар Господ у старом завету није рекао да буде мушко и женско, а све остало да се каменује, е зато сада због вашег лицемерја сада Србски народ има каменовање.

Први издајници Бога били су ,,пали Анђели'’- завршили су у паклу, због којих је и настао пакао.

Други издајници су Адам и Ева, који је Исус Христос извуче из пакла због којих сви ми вучемо прародитељски грех. Било је још пуно издајства Бога, а ја ћу поменути само једно- Јудино издајство. Због кога православни Срби посте средом и петком. Шта издајнике чека после издајства СПЦ најбоље се може видети на основу одговора Исуса Христа када му је пилат рекао:

,,Незнаш ли да имам власт да те разапнем и власт имам да те пусти'’ … Исус му одговори:

,,Онај који ме предаде теби има већи грех'’( ЈН 9-11).

До јуче сте разапињали вашег брата Артемија,а ваши аналитичари викали су: ,,Разапни га'’. Данас цепате- разапињете Цркву Савину и опет ваши аналитичари вичу: ,,Разапни је'’, и још увек не видите шта издајнике Бога чека. Зар не видите да Јуда издајица има већи грех од Богоубице Пилата?

Издајство је увек доводило до раскола, до одвајања кукоља од жита.

- издајство ,,палих анђела'’ -створи пакао
- издајство Адама и Еве- створи прародитељски грех
- издајство Јуде код нас православних створи пост средом и петком
- ваше издајство доводи до раскола, а сам Бог зна шта нас чека.

Ако, не дај Боже, дође до тога, дође до раскола, народ- чувар вере одлучиће којим ће путем ићи (видеће се то по пуним и празним Црквама), да ли ће ићи за Архииздајницима или за епископима који заједно са народом чувају Светосавље, видеће се.

Знајте архииздајници да расколом нећете уништити Христову Цркву коју Свети Сава остави у аманет свом народу. То сам најбоље видео када сам пре пар недеља отишао у болницу да обиђем сина после операције. Сео сам на клупу испред његове собе и узео часопис ,,Печат'’ да прочитам један чланак, поред мене је сео мали Немања, дечак од 11 год. ,који се опорављао од операције коју је имао.

Немања је видео слику папе и упитао ме:

- “Ко је овај?”
- “То је папа” - одговорио сам
- “Шта ће он у нашим новинама?”- пита Немања
- “Е, мој синко, то што је у новинама није тако страшно, страшно је то што се увукао у нашу цркву, а ускоро ће, не дај Боже, и у неке ,,наше'’ домове.”
- “Шта хоће он од нас?”- упита Немања
- “Хоће да нас покатоличи, да нам узме нашу свету веру, а да нам да његову отпадничку, хоће да нам узме наше Цркве, хоће да нам узме нашег Бога, а да себе стави на његово место.”
- “Е, ТО ЋЕ МАЛО МОРГЕН!” - одговори Немања

Дошло ми је да га загрлим и изљубим и да му кажем како му само име говори као да је од Немањића, али он одмах после одговора устаде и оде у собу код мог сина.

Видите Архииздајници иза вас ће остати издајство, али Савину Цркву нећете уништити, то вам говоре и мала деца, која још и не знају шта је Црква, али знају да своју Светосавску веру чувају. Какви ће тек они чувари Светосавља бити кад још више науче о својој вери, можете само да замислити, а ја већ сада знам да ће они бити прави борци за своју веру. Овако мали вам говоре да је њима место једино у Светосавској Православној Цркви код Артемија или било ког другог епископа који није издао Бога и Светог Саву.

Нека вам је на знању да је издајник увек и од Бога и од народа био осуђиванан, а издани је уздизан. Господ Бог наш то најбоље зна јер је то више пута у историји човечанства осетио и сви издајници су били осуђени за своја издајства, а једино је сигурно оно што каже Свети Јован Дамаскин: ,, Нечастиви неће видети славу твоју, Христе Боже'’

А мени Господе Боже опрости за све тешке речи које овде употребих и молим ти се да ми удостојиш овако грешног да видим славу твоју.

Верољуб Браничевски

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 61725
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 70
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pravoslavlje i ekumenizam - Page 7 Empty Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 7 od 14 Prethodni  1 ... 6, 7, 8 ... 10 ... 14  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu