Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pravoslavlje i ekumenizam

Strana 2 od 14 Prethodni  1, 2, 3 ... 8 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 8 Sep - 9:23:07



Савремени Крсташи



Наше време карактерише једна општа пометња, суноврат и обезвређивање свих оних вредности којима смо као народ узрастали а које систематски демонизују не само наши непријатељи већ и ми сами.

Годинама смо били мета коминтерновских планова и циљева кроз које се разарало само биће једног народа, убијала његова душа. Као народ можда нисмо били потпуно свесни ни циљева интернационалног комунизма ни перфидних метода које су користили, а у које је Мефисто уткао своје биће и своје знање. И, наравно, крајњи циљ је био обезбожење које је постало јавни мото и идеал тог безбожничког друштва које је хтело да нас ''усрећи'' убијајући Бога у нама.

Ако се један организам упорно и систематски излаже разорној моћи патогена, његов имунитет ће да ослаби. Тако је ослабило и биће српског народа кроз око педесет година владавине ''демо(но)кратије''.

Зло је могло да врхуни али не и да победи. Тако је интернационалистичко коминтерновско зло временом онемоћало и колабирало, али је са њим онемоћало и биће српског народа.

У тој општој раслабљености народног бића, српски народ се суочава са још једним, ништа мање погубним злом наше епохе – злом моћника новог светског поретка, где се фаворизује капитал и један октрутни матреријализам у чијој сенци, по природи своје филозофије - духовне вредности и врлине не налазе своје место. Брутално се газе права малих народа, у име одбране ''људских права'', и беспоштедно се потчињавају интересима великих, а све под видом назови ''демократије''.

У таквом сумраку наше епохе, завладала је једна општа апатија и дезоријентација. Као народ нашли смо се на беспућу:

Шта ми као народ хоћемо?

Где су наши витални интереси?

Који су наши национални циљеви за које треба да се залажемо?

Имамо ли снаге да се уопште за нешто залажемо?

Имамо ли снаге да као народ оздравимо?

Очекивало би се да народу који је изгубио свој компас, утонуо у неко духовно мртвило, инертност и бесциље, неко помогне да нађе себе, да му пружи руку као котву спасења и поведе га путем духовног и моралног опоравка.

Те наде су се увек полагале у Српску Православну Цркву.

Нажалост, Црква и сама често није могла да одоли изазову времена и изврши своју историјску мисију у српском народу. И сама мета бруталне пропаганде, организованог прогона, злостављања и разарања споља и изнутра, ослабила је у својој моћи да пружи оптпор и енергично брани своју вековну улогу и своје наслеђе.

Разорна моћ патогена, осетила се и у њеним редовима.

И то је оно што леди крв у жилама.

Можда много и не изненађује што се једно зло моћника замењује другим. Ако су моћници једног зла - атеисти, комунисти, социјалисти - негирали Бога и веровали у нулу, моћници другог зла - новог сверског поретка - Бога не негирају већ га проповедају -унакаженог.!

Подлежу оном Христоборном ђаволовом искушењу за земаљско царство када је ђаво, показавши Исусу ''сва царства овога света''- рекао:

'' Теби ћу дати сву власт и сву славу ако паднеш преда мном и поклониш ми се.''.(Лук.4, 9 )

Још од Адама, човек се није мирио са својом подређеном улогом у односу на Бога. Хтео је да зна колико и Бог, да му, ако не и више, буде партнер у власти и слави.Човек вековима не схвата свој грех и прогонство из раја. И кажњен јуриша да власт и славу поново освоји и стекне је путевима који ће га одвести далеко од обећаног благостања које му је потебно.

Огреховљена природа човекова у својој помрачености, занесена влашћу и материјалним благостањима не схвата да служи антихристу - и не само да му служи - већ га добровољно прихвата.

Не би било поражавајуће да су ова искушења ограничена само на световну сферу нашег битисања - нажалост, тај патоген је онемоћао и духовну сферу ове наше суморне планете.

''У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку већ је Богочовека прилагодио себи. У свом самољубљу дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А кроз све то дела један дух - дух римокатолицизма,''како каже о. Јустин.

''Римокатолицизам је гори од атеизма... Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда. Све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука!?'' огорчено се пита Достојевски, кроз свог кнеза Мишкина.

И, како год постоји тенденција да се створи једна велесила која ће да дели правду по свету по свом аршину, тако постоје видни напори да се створи једна религија за све народе јер ''Бог је један''. Опијен догматом непогрешивости, ''у коме су све христоборне силе европског духа,'' а уверен да је '' наследник Петров и намесник Христов'', Римски папа види себе као вођу те доминантне религије јер:

''Католичка је једина црква а све остале су кришћанске заједнице.''

То јединство треба да се постигне кроз бројне екуменске дијалоге у којима римски папа види ''дах Духа Светога'' - а о. Јустин ''Свејерес''.

Зашто би нас, православни свет, интересовало каквој се све јерси римски папа добровољно потчињава ако се има у виду да је давне 1054. године Римокатоличанство отпало од Православља.? Једноставно зато што у том свом абициозном походу на ''Дранг нах Остен'', (Јуриш на Исток) у Православљу види ''најближу и најсличнију браћу'', па смо, самим тим, и мета његовог освајачког похода, јер, ''шизаматике'' ипак треба привести ''правој вери''. ''Шизматици'' су само ''кришћанска заједница''.!

Све би се то могло окарактерисати као креативна фантазија римског епископа да та креативна фантазија није нашла уточиште у нашој, од патогена ослабљеној српској Цркви, међу појединим архијерејима који не виде ''теолошке разлике'' у ''сестринској'' Римокатоличкој цркви.

Тако се у новије време наше изворно Православље и Светосавље инфилтрира римским вирусом а ''ватиканска хунта'' покушава да нивелише разлике које међу нама де факто постоје. Апелују на ''хитне реформе'' у српској цркви а један архијереј чак упозорава ''да морамо ићи у сусрет свету''.

А Господ нас теши:

''У мени мир имате. У свету ћете имати невољу; али не бојте се , јер ја надвладах свет''( Јов.16.33).

Екуменски дијалози и учестале '' братске посете'' ''светој столици'', доведоше два наша архијереја, наводно без званичног одобрења Сабора или Синода, у Равену, где 2007. године потписаше једиство са католицима – и то са папиним приматом.! И, опет наводно без икаквог овлашћења.?

Упркос отпора православних верника, за које ватиканска хунта нема ни слуха ни разумевања, а још мање љубави, упркос свих протеста следбеника Светог Саве, хунта упорно настоји да све те ''новотарије'' уведе у српску Цркву на мала врата. Поједини архијереји, у својој гордој, погубној моћи и ''непогрешивости'', вероватно по угледу на ''сестринску цркву'', свесно се оглушују о одлуке Светог Архијерејског сабора којем су се заклели на послушност.

Није ми намера да се осврћем на све католичке узорке које настоје да уткају у Православље, не би ли нас приближили у теолошком смислу и тако уклонили разлике које међу нама постоје, већ да се осврнем на једну другу ''врлину'' свете столице. Наиме, католичка црква је не само видан политички фактор у сложеним међународним односима већ је и економска снага која не може да се игнорише. Њено богатство је непроцењиво. Пре би се рекло да и није Црква - већ Капитал.

Католичке банке и филијале, не само да су присутне у целом свету већ су врло моћне и инвестирају милионе у крупан капитал који је у оптицају. Додуше, инвестиције могу да буду и ''грешне'' па се деси да инвестирају и у оно против чега се Католичка црква бори и против мирољубивих решења за која се у свету јавно залаже.Тако је немачка ''Пакс банка'' улагала у производњу антибеби пилула, дувана, оружја, нуклеарних подморница и војних авиона. Кад се има у виду да већину деоничара чине црквене институције и организације онда се поставља питање колико су та улагања у складу са ''етичким стандардима'' дотичних црквених институција.?

Може се претпоставити да се из тих банака плаћају и путни трошкови нашим владикама и свештеницима, ( што и сами признадоше), да иду на поклоњење римском папи.

Не по речима, већ '' по делима њиховим, познаћете их'', речено нам је.

Та магнетна атракција капитала и материјалног благостања је још један католички пелцер који поједини архијереји настоје да накалеме у српску Цркву.То је нарочито дошло до изражаја при доношењу новог Устава, при покушају административног уједињења Слободне српске цркве, Новограчаничке митрополије са Мајком Црквом. Питање имовине била је најболнија тачка о коју смо се спотицали. Како је после 1963 године сва имовина одузета и припала Мајки Цркви, то су такозвани ''расколници'' остали и без цркава и без имовине и без отаџбине. Да им се не би поновила 1963 година, купљене цркве и изграђене манастире ставили су у Корпорације, да их штити закон дражаве у којој се налазе и да им се то никаквим декретом не може одузети.

Одмах после духовног помирења 1992 године, почела је притајена кампања да се Корпорације униште па су нам попови који су отуда долазили говорили.

''Шта ће вама копрпорације? Оне су имале оправдање само за време комуниста. Сад је комунизам пао. Нема потребе да Корпорације и даље остају.''

Један митрополит је излазио са још већим ''адутом'' па нам је говорио да Свети Сава није имао Корпорације.Значи, нисмо деца Светог Саве ако такве ''новотарије'' уводимо.?!

Каква иронија!

''Зашто видиш трун у оку брата свога , а брвно у оку своме не осећаш?''(Мат.7,3), речено је.

Да ли је Свети Сава икад прихватио ''латинску јерес'' као што је они прихватају? Није ли Свети Сава осудио латинску јерес на сабору у Жичи 1224 године?

Још у оно време Свети Сава је имао економа задуженог за имовину и монаха за духовне потребе. Још у оно време Свети Сава је то раздвојио.

Колико су Корпорације трн у оку наше јерахије види се и по томе што је канадски владика Георгије затворио цркву у Нијагари чим су основали Корпорацију. Нажалост, црква је затворена више од три године и нема изгледа да се отвори. Црква ће се отворити се само ако се угаси Корпорација, што није изводљиво.

Да ли има примера у историји српске цркве да су владике тако кажњавале вернике.?

Значи брига о имовини помрачује бригу о духовним потребама своје пастве. Да ли се уопште поставља питање духовних потреба тих верника?!

Да ли ико од преко четрдесет владика поставио питање духовних потреба верника?

Таквих примера не налазимо ни у комунизму.

Добар пастир тражи и радује се кад нађе једну изгубљену овцу. А наши ''пастири'' разгоне цело стадо због имовине.

Канон 4-ти Седмог Васељенског Сабора, који је оригинално саставио апостол Павле, између осталог гласи:

‘’Ако било ко због злата или било чега, или на основу личних разлога спречи било ког свештеника који је њему подређен да обавља богослужење или ако затвори Свети храм тако да се у њему не може да обавља богослужење, он треба да се подвргне закону ‘’lex talionis'’, што у преводу значи да такав епископ треба да се казни'’!

Такви се више не кажњавају јер нема ко да их казни.



Кад су верници из Нијагаре питали једног митрополта који је дошао да посредује између њих и владике Георгија, зашто се само црква у Нијагари ''кажњава'' што је основала Корпорацију, одговор је био да ће исто тако поступити са свим црквама које имају Корпорације.

Фарисејство врхуни у њиховом нескладу између речи и дела.

Владика Иринеј Добријевић је вернике у Аустралији прогонио због Корпорација на чије скупштине никад није ишао, иако позиван, што је у његовим очима личило на некаква малтене јеретичка већа – а и сам је основао Корпорацију.

И друге владике у Америци и Канади имају Корпорације.

У чему је онда проблем?

Па вероватно настоје да нам кажу да имовина припада само њима. Да они на то имају ексклузивно право.

У новом Уставу који никад није био прихваћен на сабору Слободне цркве, Корпорације су једноставно ''избрисали'', као да то може да се уради једним потезом пера?! После многих критика и протеста, предомислили су се па су ''признали'' Корпорације само су их ставили под власт јерархије не схватајући законски апсурд.

Највише изненађује ''живи светац,'' патријарх српски Павле који нам је на помирењу обећао да ће се држати начела апостола Павле

''Нећемо ваше - него вас''!

Да би нам само шест година касније поручио:

‘’Ко хоће да остане у заједници са црквом и црквеним законом МОРА прихватити заједнички Устав СПЦ по коме су сва имања власништво СПЦ и она њима управља. Узалуд они говоре: ми смо градили и куповали та имања и сада хоћемо макар један део да буде на нашим располагањима. Е, то никако не може. Ту је и око тога СПОР'’.
‘’Узмите своје цигле и идите!'

Где се изгуби начело апостола Павла?

Кад смо већ код апостола Павла треба да се потсетимо на његову беседу о љубави:''Ако језике човечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.'' (Пав. Пос. Кор. 13,1,13)

У свом врло запаженом тексту ''О црквеном харачу''протојереј – ставрофор Др. Матеја Матејић указује да су верници увек имали у виду да црква има разних материјалних издатака и обавеза којима мора да одговори. Верници то никад нису заборављали и настојали су да обезбеде материјална средства потребна цркви. У старо доба, цркве су подизали задужбинари, цареви и караљеви али је и народ у томе учествовао. Досељеници у Америци су радили најтеже и најопасније послове за врло мале паре па су ипак од тих малих примања одвајали и подизали цркве као део своје отаџбине на страном простору. Радили су то великодушно и несебично.

Он такође указује на забрињавајуће појаве да се у задње време проповеда нека нова ''догма'' коју оставља без коменара. Позива се на билтен једне парохије западно америчке епархије, децембарско издање за 2008 годину где у уводном чланку каже:

'' Да они који сматрају да свештеник треба да прича о Богу, о молитви, црквеним службама, а заборави на материјалне ствари, нису у праву. Они не разумеју хришћанску веру. Христос је мислио о новцу и поучавао људе на ту тему. Новац има велики значај за хришћане и хришћанску Цркву''.

Стварно, овој ''догми'' не треба коменар.!

Даље, у том истом билтену под насловом''Хоћете ли се сетити своје цркве кад се упокојите?'', аутор потсећа да није довољно Цркву помагати док смо живи, већ и тестаментом треба Цркви да оставимо део имања па каже:

'' Из захвалности за Божији благослов и зато што нас је усвојио као чланове породице у Његовом царству, следи природно да му са радошћу треба да враћамо једну знатну количину од нашег новчаног блага, наше време, и наше способности, у служби њему кроз Његову Свету Цркву''.

Да би верници схватили колико је важно давати Цркви -аутор указује:

''Да истински чланови Свете Цркве могу да нађу начин да укључе своју имовину, своја земаљска добра у своју непрекидну одговорност пред Богом. Да се имања остављају Цркви тестаментом, аутор овако правда:

Тестамент нам помаже да покажемо љубав за Бога када нас више нема!

Из страха да читаоци нису добро разумели потребу да Цркви остављају имања- аутор понавља:

'' Животна осигурања могу се завештати Цркви када се упокојите!''

''Ви можете дати као ваш поклон Цркви у облику процената од ваше имовине, новца, осигурања, деоница, бондова, од животног осигурања.

На овај начин ви планирате за будућност. За вечност.''

Другим речима: царство Божије се може купити''

Дакле, дошли смо до индулгенција. (опроштајнице грехова за паре)?! У своје време, кад је уведено учење о индулгенцијама, мисионари су носили кутије на којима је писало на одговарајућим језицима: ''оног момента кад парица у кутији звекне, душа из пакла утекне.''

Треба ли уопше овде коментар?!

''Све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука!?''очајно би констатовао кнез Мишкин.

Није ли то највеће унижење и унакажење Господа када га претставе као ''бизнисмена'' који тргује са човеком ? '' Није ли тиме спаситељско дело Господа претстављено као случај трговине између човека и његовог Творца? Није ли милостиви Господ који ништа не потребује, који нема страсти и који је изнад сваког утицаја света гнусно облаћен, ако га претставимо као нечасног трговца'' (Писмо Митрополита Пиреја, Серафима, Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису).

Где је то Господ ''мислио о новцу и поучавао људе на ту тему?'' Зар Он није истерао трговце из храма?

Није ли Он рекао да је ''тешко богатоме ући у царство небеско'' и да је ''лакше камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у царство Божије( Мат.19,24).

Није ли младићу који га је питао какво добро да учини да има живот вечни рекао:

''Иди подај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па ајде самном''(Мат19,21)

То је тај'' унакажени Господ'' кога католици проповедају,

Та ''најезда '' Мајке Цркве да такозване ''расколнике'' из ''љубави'' према њима приведе у крило Мајке Цркве јер ''нећемо ваше него вас'', да ''спасу'' наше душе, да би уствари, по други, пут дошли до наше имовине, потсећа ме најезде војске Европе који су себе називали Крсташима који су ишли да особађају Свету земљу, и, задивљени баснословним богатством Константинопоља, престонице Империје, продрли у њега и опљалчкали га..

(1998 године Нин је писао да Новограчаничка митрополија у својим фондовима има педесет милиома долара)

Византија, најмоћнија Империја на огромном простору између Европе и Азије, која је својим трајањем надмашила све остале империје јер се одржала преко хиљаду година, постала је мета варварског запада који је постао ''цивилизован'' тек кад је Империју покорио и опљачкао.

Наредних педесет година по паду Константинопоља 1204 године, покрадене су и извезене непроцењиве вредности и драгоцености, огромне залихе злата, на стотине тона, ремек дела уметности, многе свете мошти. И дан- данас, европски музеји су крцати украденим византијским вредностима, ремек делима и реликвијама.

Али, варвари Лондона, Париза, Немачке и Скандинавије, јер то су уствари и били у односу на Империју у којој је цветала, уметност, култура, наука, архитектура - нису могли да схвате у чему је драгоценост Византије.

Драгоценост Византије био је Бог и истинска повезаност Бога и човека. Смисао постојања и душа Византије било је Православље- нетакнута вероисповест Хришћанства у коме се за хиљаду година нису мењале догме.

То је оно што ни наши савремени крсташи нису могли да схвате!.

Не рече ли Господ за две лепте сиромашне удовице:

'' Заиста вам кажем.. ова сиромашна удовица метну више од свију. Јер сви ови метнуше у прилог Богу од сувишка својега, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше.'' (Лук. 21,3,4)

Не наводи ли прота Матејић у истом тексту, да, кад је одлучено да се у Охају гради црква Лука Грубор који се увек претстављао као Лука Србин, један од најсиромашнијих Срба у том граду који је живео у шупи прекривеном угљеном прашином, преклињао је и принудио свештеника да од њега прими хиљаду долара за изградњу храма.

''То му је био једини новац који је чувао за своју сахрану''.

Од тих својих тешких и опасних послова које су наши досељеници радили за мале паре, одвајали су последњи долар и градили су своје велелепне богомоље, да сачувају свој идентитет, да на том малом простору своје отаџбине славе своје крсне славе, свога Светог Саву, да очувају своје Православље, да узносе хвалу Богу да их сачува у том страном, непознатом свету, далеко од своје земље, свога дома, породице и пријатеља.

Зар се у томе не препознаје истинска љубав и вера у Господа?

Зар то није била истинска повезаност Бога и човека?

Зашто се ти градитељи цркава и манастира сада прогањају, из Цркве искључују, лишавају литургије, крштења, венчања, обреда..?

Њихов једини ''преступ'' је што су сачували изворно Православље и Светосавље у има чега су саградили многе дивне храмове у славу Бога и Светога Саве, што су у цркви навикли на заједништво са својим свештеницима, да помогну колико могу а можда и више него што могу.

Но данас други ветрови дувају.

По новом Уставу, по угледу на католике, владика има сву духовну и административну власт у својим рукама.!

Нема саборности већ команде.

''Pay and obey.’’(Плати и слушај!

Александар Каломирос у свом чланку ''Црква у последњим временима'', каже: ''Свет и ђаво наводе на цркву таква застрашујућа искушења да може доћи дан кад ће готово сви епископи ући у општење са јеретицима. Шта ће онда верни чинити? Шта ће радити оних неколико који имају храброст да не следе масе, да не следе своје рођене, своје ближње и своје суграђане?

Он даље каже да ће мале групе верних са свештеницима ипак сачувати истинско предање живо.

''Али, ко ће бити у стању да препозна Христову Цркву у тим малим, презреним групама верника, којима недостаје сав светски сјај? Ипак, на крају времена, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква ће бити баш те заборављене и споља гледано, разједињене мале парохије које могу чак и да се не знају за постојање других, али ће бити уједињене међусобно чудесним везама Тела и Крви Господа, у Духу Светом, са заједничком вером и Предањем које ће остати неоскрњено.''





Св. Илија Др. Десанка Крстић

Торонто

[You must be registered and logged in to see this link.]




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 8 Sep - 9:30:22



Папа Иван Павле 2. и велика нарицаљка у Србији


И даље “српски” медији наричу за Папом – “миротворцем” и ридају што није посетио Београд. А, толико је волео Србе! Овај текст је мали прилог демитологизацији тог “општег места” у поробљеној и пониженој српској медијској апсани...

Папа Словен и православни Словени

Какав је био однос овог папе словенског порекла према православном Словенству?
У својој књизи “Кључеви садашњег крвопролића”, угледни римокатолички публициста Малахи Мартин ставио је до знања читаоцима да је Иван Павао 2. од свог устоличења свим силама радио на рушењу Совјетског Савеза и блока источних земаља, само да би касније имао отворени пут ка “несједињеним” и “шизматицима”, које треба привести у послушност Ватикану, користећи притом изразе пуне “екуменске љубави” и “толеранције”. У ту сврху, Иван Павао 2. се састао а Михаилом Горбачовом, који је од њега веома радо прихватио читав низ основних идеја за “перестројку”, процес у коме је Русија (иако дуго времена под именом Совјетског Савеза, то је ипак била Русија) остала без својих територија, политичке и војне моћи. Ово би можда личило на тврдњу параноичних “теоретичара завере” да сам Горбачов, човек који је продао Русију под власт криминално-космополитског режима, није у “Њујорк Тајмсу” од 9. марта 1992. објавио чланак “Мој сарадник – папа”, у коме, између осталог, пише и ово:
“Водио сам интензивну преписку са папом Иваном Павлом 2. од када смо се срели у Ватикану, децембра 1989. године. Мислим да се наш дијалог наставља (...) Спреман сам да признам да су његове речи укључивале многе идеје које су биле сагласне са нашим. Блискост између нас, о којој сам управо говорио, није била само лична, него и интелектуална. Оно што је увек дубоко уважавао у папином мишљењу и идејама – то је њихов духовни садржај, њихово стремљење да се помогне нова светска цивилизација. Поред тога што је папа, Иван Павао 2. је још и Словен”.
Горбачов даље наставља:
“Сада се може рећи да је све оно што се у Источној Европи десило последњих година било немогуће без огромних папиних напора и улоге коју он има у политици на светском плану. Мислим да су веома битни кораци, које смо предузели у својој земљи, имали значаја у развоју односа са Ватиканом. Нарочито смо схватили неопходност веза између Руске Православне Цркве и Римокатоличке. То је олакшало успостављање веза између наше земље и Ватикана. (...) Уверен сам да су акције које предузима папа Иван Павао 2. нешто што има огроман значај. Већ сам говорио о његовој високој духовности. Био сам, такође, запањен његовим људским квалитетима. Речју, он је велики човек: не бих хтео да преувеличавам, али, колико ја видим, папа је извор огромне енергије и изазива велико поверење. Папа Иван Павао 2. играће велику политичку улогу сада, кад су у европској историји наступиле дубоке промене”.
Борис Јељцин, који је Горбачова наследио у акцији коју бисмо могли назвати “Продајом Русије за тридесет сребрњака”, такође је успоставио присне односе са папским троном – посећујући Ивана Павла 2. у Ватикану, учлањавајући се у “папину масонерију”, Малтешке витезове, као и примајући папине сугестије у вези са Законом о слободи савести, усвојеним 1997. Русија је изложена невиђеној римокатоличкој пропаганди: по први пут у историји, у Сибиру је постављен бискуп Новосибирска, језуита Јозеф Верт. Језуити се за бискупе постављају углавном на мисионарским територијама.
Како се Иван Павао 2. учио љубави према Србима?
У веома занимљивом тексту “Успомена на моје сусрете с папом Иваном Павлом 2.”, умировљени бискуп Фране Франић из Сплита сећа се својих сусрета са понтифексом. Сећања је објавио угледни хрватски католички часопис “Црква у свијету” бр. 2/2000. Први сусрет бискупа Фране и папе десио се када су обојица били чланови комисије 2. ватиканског концила за израду пасторалне конституције “Црква у сувременом свијету”: “Двије су биле главне теме наших разговора: о положају Цркве према комунизму у Пољској и тадашњој Југославији и њезином националном саставу”. Бискуп Франић је “просвећивао” помоћног бискупа краковског Карола Војтилу. Да цитирамо: “Пољски бискуп Војтила мислио је да у Југославији не влада комунизам, него нека врста социјализма, јер да би се дошло из Пољске у Југославију, требало је добити исте документе као када се иде у било коју западну капиталистичку земљу. Бискуп Војтила је био увјерен да је Југославија чисто православна држава, са српским становништвом: дакле, једна велика Србија. Он се тада није запитао зашто се та држава зове Југославија, а не Србија. Тада сам мало боље схватио политику велике Србије, коју су ширила велепосланства и конзуларна представништва Југославије, састављена готово искључиво од Срба. Наравно да сам у дневним разговорима настојао информирати бискупа Војтилу о правој ситуацији у Југославији, с обзиром на комунизам и с обзиром на национални и вјерски састав. Он није имао појма о 7 милијуна католика у Југославији и 4 милијуна муслимана, ни да у Југославији постоје федералне републике Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора, Република Србија. Бискупу Каролу то је било нешто тако чудно као откриће Америке. На тај начин он је открио, а да му ја нисам требао посебно наглашавати, како су сви ти народи, осим српскога, у Југославији подвргнути политици однарођивања, посрбљивању и поправослављивању, у једну ријеч, да је Југославија тамница свих њезиних народа, под тиранијом српскога народа”.
Очито да будући папа никад није заборавио Франићеве поуке из доба 2. ватиканског концила. Догађаји из доба распада СФРЈ о томе сведоче.

Разарање СФРЈ

Папа Иван Павао 2., доследни непријатељ православног Словенства, није могао да се уздржи а да не учествује у разарању бивше Југославије и комадању живог ткива српског народа и његових територија, које је, захваљујући вољи светских моћника почело деведесетих година двадесетог века. Историчар Милан Булајић, на основу озбиљне анализе чињеница, у својој књизи “Разбијање југословенске државе 1991/1992 – злочин против мира”, тврди: “Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра; договорена је на састанку папе Јована Павла 2. са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари пре католичког Божића, 23. децембра 1991.”
На првим вишестраначким изборима у Хрватксој победила је Хрватска демократска заједница, на челу са др Фрањом Туђманом, који је, скупа са својом партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом. Дванаест хрватских бискупа, на челу са кардиналом Фрањом Кухарићем, отворено је подржало ХДЗ. Радио Ватикан тим поводом је саопштио: “Црква је на време схватила важност догађања и припремила је вернички народ, упозоравајући да нам је верничка и грађанска дужност изићи на изборе и да се глас мора дати оним кандидатима и странкама које према верничкој свести гарантују слободу исповедања вере и слободу развоја сваког појединца”. Три дана после избора, на бискупској конференцији Југославије, ријечко-сењски надбискуп Антун Тамарут повезао је победу ХДЗ-а са Ускрсом те године и са победом “истине над лажју, љубави над мржњом, правде над неправдом”. Поводом референдума за отцепљење Хрватске од Југославије (и то у авнојевским границама), што је значило и отцепљење оног простора на коме су вековима већину чинили Срби) “Глас концила” је писао: “Можемо мирне савести рећи да је Југославија, свака досадашња и садашња Југославија, за Хрвате и за католике негативно искуство. Од почетка је у Југославији, заправо, неприкладно бити по народности Хрватом и по вери католиком. Било је раздобља кад је то могло бити мање неугодно, али никад није постало угодно. Одрешито хрватско опредељење одувек се у Југославији сматрало државном опасношћу. Католиштво се у обе Југославије третирало као туђинска идеологија. Последица тако схваћеног и у пракси провођеног југословенства је све мањи број Хрвата у Југославији и у самој Републици Хрватској све неповољнији положај Католичке цркве”. То је био отворени позив да се 19. маја 1991. на Туђмановом референдуму гласа за отцепљење. Када је 86% пунолетних грађана изашло на референдум и када је 94% изашавших гласало за сецесију, римокатолички свећеник Тончи Трстењак преко Радио Ватикана је кликтао: “Нити окорели оптимисти нису пре два тједна, кад је расписан такав референдум, могли предвидети тако једнодушан глас свих Хрвата”. Трстењак је такође поручио да ће те, 1991. “благдан Духова остати као најлепши дан у повијести Хрвата”, јер је то “дан будућности и одлучности да своју судбину узму у своје руке”.
Све је било као и 1941. Др Милан Булајић вели: “Као што је надбискуп Степинац 1941. поздравио долазак на власт усташког поглавника Павелића и “хрватске мужеве” у влади прве државе Хрватске, тако је загребачки надбискуп Фрањо кардинал Кухарић 1990. поздравио долазак на власт у најављеној другој држави Хрватској хадезеовског врховника Туђмана и “нових људи” који ће “исписати нову страницу повијести Хрватске” и “променити положај Цркве”.
Године 1941., 18. маја, папа Пио X2. примио је у посету поглавника Хрватске др Анту Павелића; педесет година касније, 25. маја 1991. папа Иван Павао 2. примио је посету врховника Хрватске, др Фрању Туђмана. Круг се затворио. Иако је аудијенција код папе била “приватна”, Туђмана је примио и монсињор Анђело Содано, вршилац дужности папиног државног секретара. И иза посете Павелића и иза посете Туђмана стајао је ватикански хрватски завод Светог Јеронима. Ректор Завода, монсињор Мађарец, поздравио је 1941. Павелића; ректор Завода, монсињор Ратко Перић, поздравио је 1991. Туђмана, рекавши да он “уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље Хрвата кроз повијест да дођемо до своје слободе и самосталности (...). Ми данас не примамо политику, него хрватску домовину и демокрацију, која је прошле године провалила незаустављивом снагом, а кулминирала претпрошле недеље у референдуму хрватског народа који се у целини определио за слободну, самосталну државу Хрватску”. Монсињор Перић је захвалио врховнику због његових значајних личних напора уложених у настанак нове државе: “Ми вам такође захваљујемо на свему ономе што сте учинили за Лијепу нашу домовину својим повијесним, знанственим, стручним радовима, својом патњом и затворима, и својим водством хрватског народа. Желимо и од Бога молимо да Вам дадне снаге да сигурном руком водите хрватску лађу по овом узбурканом мору у луку мира, слободе и благостања. Бог Вас поживио”.
Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле Будак изјављивао за време 2. светског рата. Врховник је рекао: “Да се на овај начин није поклопило настојање Католичке цркве и програм Хрватске демократске заједнице, до поготово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, тога духовног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен начин чудо, не би било могуће” (интервју “Гласу концила”).
Године 1991., 26. новембра, државни секретар Ватикана упутио је Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава свим чланицама Конференције о европској безбедности и сарадњи. Ту се, између осталог, вели: “Света Столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би желели да остварују то право; Света Столица је мишљења да је дошло време да се међународно признају Хрватска и Словенија и то пре божићњих празника. Народи тих двеју република су слободно и демократски изабрали независност”.
Др Наваро Валс, портпарол Ватикана, изјавио је да је “Света Столица од почетка кризе радила на два начина: дипломатским путем и честим интервентима папиним. Дипломатским је путем Света Столица предлагала решење кризе међународним признањем односних република, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по којима се настали проблем може решити тако да се поштују све стране и право на самоодређење” (“Глас Концила”, бр. 52/1991.).
Папа и Ханс Дитрих Геншер, министар спољних послова Немачке, постигли су договор да Ватикан и Немачка (сетимо се, Хитлерова Немачка је у Другом светском рату била главни савезник Павелића) први признају Хрватску и Словенију, вршећи тако притисак на остале земље Европе и света које треба да поступе исто.
У свом предавању о “црквеној дипломацији” (“Глас концила” бр 7/1994.) бискуп дувањски др Ратко Перић, вели да је папа 26.11.1991. “позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио “меморандум” у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. јануара 1992., на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину”. Један од “увјета” био је “поштивање мањинских права”. Млада “Хрватска демокрација” у то доба је масовно прогањала Србе. Живко Јузбашић, једини Србин у хрватској влади оног времена, у интервјуу “Недељном Вјеснику”, датом почетком 1992., вапио је: “Минирање кућа, пословних просторија и аутомобила, пљачка станова и новчане уцене, насилно усељавање у станове и куће, разна малтретирања до убојстава на најзверскији начин, све се то чини да се створи одређена психоза страха, због чега многи напуштају своје домове и исељавају из Хрватске. На жалост, то се догађа чак и у Загребу. Тако, на пример, из месних заједница Козари Пут и Козари Бок (подручни уред Пешченица – Загреб), под притиском је до сада иселило више од десет хиљада грађана српске националности, остављајући своју тешком муком стечену имовину. Све су то били претежно радници. Знају се извршиоци свих тих дела, али до сада нису приведени суду, па они и даље овде воде своје осветничке ратове и деле своју “правду” (...) У разредима неких школа нагло су нестали Срби, односно родитељи своју децу уписују као Хрвате. Барем је сада требало ову школску децу поштедети националног изјашњавања. А, што рећи о све чешћим појавама мењања имена и презимена и промене националне припадности код одраслих грађана?” Папа је, преко својих људи у Хрватској, за све ово знао, признајући Хрватску (а касније и унитарну, на исламском фундаментализму Алије Изетбеговића засновану Босну и Херцеговину), у сваком од ових зала је учествовао, као и његов претходник Пио X2..
У то време, после Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве у јануару 1992., огласио се и патријарх српски господин Павле. У свом писму патријарх српски подсећа папу, не само на то да је први признао “сувереност и независност Словеније и Хрватске”, него да је, поред државног механизма Ватикана у подстицању других земаља на сличан корак, користио и “организам, структуре и институције Римокатоличке цркве”, у којој он није само “први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен први свештеник и њен стварни, апсолутни поглавар”. Као шеф цркве и државе, папа је двоструко одговоран за тај чин “пред Богом и пред историјом”.
У свом писму, патријарх српски није оспорио Хрватима и Словенцима право да живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из српских Крајина никада нису били грађани хрватске државе, све до стварања нацистичке Ендехазије 1941. И додаје патријарх српски: “Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941-1945 (са страшним геноцидом против православних Срба) из континуитета хрватске државности. Ту чињеницу она показује и на делу, све до ових дана. Стога са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком за васпостављање те државе узео на себе – и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету – одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе. Такође и одговорност за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах сваког Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада избеглица или душевни и телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то у исто време”. Патријарх Павле је папу упозорио да се усудио да “благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској”. Патријарх сматра да се, посредно, оваквом погрешком каква је признавање Хрватске у авнојевским границама, доказује да је догмат И ватиканског концила о папиној незаблудивости – нетачан.

Папа је на ово писмо одговорио да је његово признавање Хрватске било само “средство притиска способно да рат приведе крају”, као и то да позива на екуменску молитву и дијалог.

Папа и Степинац

Папина екуменска стремљења наставила су се 1994., приликом посете Хрватској и клечања на Степинчевом гробу, као и у јесен 1998., када је Степинца прогласио “блажеником”.
Код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија “Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945” (“Јасен”, Никшић, 1999.). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: “Одмах после тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новог блаженога: Степинац, означен као “слуга Божји” и “мученик Вјере” овековечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра (...). Председник хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју верници певају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опседају десетине хиљада верника (по неким проценама, свих триста хиљада). Јован Павле 2. се обраћа маси жалосним гласом: “Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те речи: његова смрт узрокована је дугом патњом, последњих петнаест година његовог живота бејаху непрестано низање патњи” (...). О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле 2. не каже ни једну једину реч”. У закључку, на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: “Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац: са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад “протествовао”, али не постоји никакав документовани траг о било каквом “протесту”, о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, известитељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: “Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протестовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца”. Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве “дванаест пута протествовао” против нацизма, није познато да је икада протествовао против Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истребили Србе православце, уствари, није позната ни једна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје.
Истина – потврђена ван икакве сумње – лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму Бискупство и свештенство, који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се држе Пете Божије Заповести: Не убиј! Хрватска католичка црква бејаше и сама СУОСНИВАЧ хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вере”.
Мирко Вид Млакар, у свом тексту “Блажени Алојзије” (“Европљанин”, 12/1998.), указује на значај беатификације Степинца за Хрвате: “Беатификацијом кардинала Степинца хрватски католици добили су једну задовољштину, па (...) је Степинац сад све мање национална икона, а све више МУЧЕНИК ЗА ЉУДСКА ПРАВА” (подвлачење наше, нап. аут.).
Дела папе Ивана Павла 2. сасвим су доследна инквизиторској логици папизма. Он је прво признао право Хрватске да се отцепи од Југославије, и то у авнојевским, антисрпским границама, не осврћући се на историјску истину, нити пак на чињеницу да ће, као и 1941., Срби у новој Хрватској бити прогоњени и грађани другог реда. Одмах после тога уследило је уношење Степинца у римокатолички светачник и као националног свеца Хрвата, али и као “борца за људска права”. Идеолог усташких кољача тако је постао духовни отац савремене Хрватске, “светац” њене државности. Оно што је за Србе Свети Сава, за Хрвате је постао Алојзије Степинац.
Није ни мало случајно да је после Туђманове смрти и доласка на председнички положај Стипе Месића, Кухарићев наследник, загребачки надбискуп Јосип Бозанић у званичној честитци упућеној Месићу поручио да на њега “призива благослов Божји и заговор блаженог Алојза Степинца”.
Године 2003., папа је у Бањалуци, сасвим провокаторски, за “блаженог” прогласио оснивача крижарских братстава, Хана Ивана Мерца. То се десило на територији самостана Петрићевац, из кога потиче усташки логорник Мирослав Филиповић Мајсторовић, звани “фра Сотона”, човек који је својом руком заклао на хиљаде људи.

Срби православне вере то треба да памте. Ако им неко са ватиканске стране нуди екуменску руку помирења, сећање на “блаженог Степинца” ће им помоћи да схвате колико је понуда искрена.

Приредио: В. Димитријевић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 8 Sep - 12:11:46



Nebeska Srbija - Naciji: Oslobođenje od falsifikata!


Л
омљењем кичме Србији покушано је да се Србима сломије здрав разум. Ломљењем здравог разума покушано је да се у Срба појaм Правде преокрене у појам Издаје.

за новинар.де Часлав Д.Марјановић, 05.09.2010

+++

Преокретањем појма Правде у појам Издаје покушано је да се Срби претворе у безличну вазалску марву.
Зато је – тек после – дуготрајног покушаја да се Срби обезличе, и – тек после – дуготрајног покушаја да се Срби претворе у вазалску марву:

Уследио данашњи покушај да се Србима сломију Дух и Вера.

Покушај да се Србима сломију Дух и Вера јесте покушај ликвидације Постојања Срба!
Покушај ликвидације Постојања јесте покушај ликвидације Срба као Нације!
Покушај ликвидације Срба као Нације јесте покушај брисања Срба као Нације из Историје!
Покушај брисања Срба као Нације из Историје јесте покушај брисања Србије са географске карте!
Покушај брисања Србије са географске карте јесте покушај брисања Срба из цивилизацијских анала памћења… и из сећања.

Покушај ликвидације и брисања… које то Србије?
Покушај ликвидације и брисања… којих то Срба?

Покушава се ликвидација и брисање Равногорске Србије издане у Другом светском рату!
Покушава се ликвидација и брисање Равногорске Србије измучене и унакажене усташким злочином и злочинима окупатора и њихових сарадника!
Покушава се ликвидација и брисање те исте издане, измучене и ункажене Равногорске Србије стављене под нож комунистичке диктатуре!

Речено сажето:

Mржењае те Равногорске Србије и мржење тих Равногорских Срба – никад није престало!

Речено сажето:

Мржење те Равногорске Србије и мржење тих Равногорских Срба није никад престала зато што то мржење – проистиче из мржења Небеске Србије!
Мржење Небеске Србије – јесте мржење Српске Вере!
Мржење Српске Вере – јесте мржење Српског Духа!
Мржење Српског Духа – јесте мржење Богоносне Снаге Срба којом они дуже од једног миленијума одолевају мржњи!

Зато се мржење Небеске Србије наставило мржењем Равне Горе.
Зато се мржење Равне Горе наставило мржењем Равногорске Србије!
Зато што без Равногорске Србије Равна Гора не би ни постојала!
Зато што је та Србија је била Српски Народ – а Српски Народ је био Равногорски јер је био надојен Истином и Правдом!

Било је наравно изузетака – кукољ је сарађивао са окупатором, па чак и комунистима… али су такви у тој Равногорској Србији били занемарљива мањина.

Зато мржњење Небеске Србије и мржење Равне Горе јесте мржење Српске Вере и мржење Српског Духа којим Срби и као народ и као нација одолевају мржњи дуже од једног миленијума!

И зато су се из легиона садистичких мучилаца – тек данас – тек после дуготрајног покушаја ломљења кичме – испилили узурпатори Српске Цркве као најпокваренији – и најпрепреденији од свих досадашњих мучилаца – да покушавајући да коначним уништењем Небеске Србије и Равне Горе – покушају да коначно ликвидирају Српску Веру и Српски Дух – камуфлирајући свој настављајући злочин обманом – као да злочин чине у име Српске Цркве!


Питање које није питање!

Нажалост… може се данас многим Србима учинити као да је пред нама питање да ли ћемо наставити Небеску Србију и Равну Гору – које су обе биле управо једна те иста Борба за Ослобођење од фалсификата – може се многим Србима данас учинити као да смо пред питањем да ли ћемо се повиновати животу фалсификата?

То међутим – није уопште питање!
То уопште – није питање за многе данас живе Србе!
То уопште – није било питање за још много више данас почивших Срба!

Па ипак… јесте питање… јер се од давног маја 1941. године… Нација као Нација – не појединци, и не групе који су много покушавали, и не групе које су премного одмагале – него Нација као целовита целина:

Од тог давног маја 1941. године – Нација као целовита целина – није ништа учинила!
Зато може да се слабима причињава као да смо пред питањем – иако – питање Нације – није питање!
Није питање зато јер данас позиву Небеске Србије морамо да се одазовемо – као Нација!

А то што некима изгледа као и да не морамо да одазовемо – то није никакво питање – већ кукавичлук покорности снужденом животу прописаног фалсификата! Али… баш због тога што Нација оволико дуго није учинила ништа као Нација – зато се слабима причињава да могу сами себе да јевтино обмањују да се овај захтев поставља у виду питања, и да могу да чине како им се прохте – да морју иили да не морају… да се одазову.

Међутим, баш зато Небеска Србија – не позива – нити данашње грађане – нити неккву ‘’грађанштину'’ некакве данашње творевине назови Србије…

Напротив – Небеска Србија позива данас ону стварну Србију!
Небеска Србија позива данас – ону стварну Равна Гору!

Небеска Србија позива данас Србе као оно што заиста јесу:
Небеска Србија позива данас – Србе – као Нацију!
Небеска Србија позива данас Србе да одговоре – не као партија! Не као политичка странка! Не као приврженици друштава нити удружења! Не као дипломе! Не као звања! Не као путокази швиндлерских путева! Не као дискусија!
Не! Не! И Не:

Позивајући нас као Нацију Светост Небеске Србије позива нас да се искажемо као оно што доиста јесмо!
Већини је, наравно, тај позив стран… зато га сматрају питањем… па чак и проблематичним питањем… не схватајући да је позив стран, па чак и проблематичан, и да им се причињава као некакво питање… због тога што су и Нација, и Позив Нацији, и Небеска Србија… и наравно Српски Народ – сви забрањени!

Забрањени – зато што је дуготрајан покушај ломљења кичме настојао да прогна из нас – оно што заиста јесмо!
Забрањени – зато што је дуготрајан покушај ломљења кичме настојао да окужи – оно што заиста јесмо!
Забрањени – зато што оно што заиста јесмо – није прописано!

И да зато што су фалсификат забране и фалсификат окужености и фалсификат прописаности из многих Срба изгнали Веру и окужили им Дух – зато таквима захтев Нацији изгледа стран!

И зато што таквима којима забрана, окуженост и прописаност – не изгледају страни – и зато што таквима фалсификат – не изгледа стран – зато таквима – као ни у Небеској Србији – нити као ни на Равној Гори – и нити као ни у Равногорској Србији – није ни место у Боју за Небеску Србију.

Врата им наравно остају отворена – јер покајање јесте Милост Господња.
А покајање је Ослобођење од Лажи.
Покајање је преображење живота у способност да се сагледа Истина.
Преображење живота да се живи Истином!
Преображење живота од гмизања у Лажи – у Радост живота Истине!

И са мало поштења…
И са мало савести…
И са мало здраве памети… Преображење у Веру уопште није тешко.

Али… прво што се мора учинити – то је:

Спознај самога себе!

Спознај самога себе уклесано је још из најстарије старине… на Делфијском пророчишту!


Од ‘’Косово је Црна Гора'’ – до ‘’Шишатовачке епархије'’

Зашто је ово поглавље названо – Од ‘’Косово је Црна Гора'’ – до ‘’Шишатовачке епархије'’?
Зато што Небеска Србија позива Нацију на Дуг:

Тај Дуг – нису никакве индулгенције, никакви канони нит прогласи, никакво подмићивање, никакво најамништво нити вредносни папири, никакве партијске обавезе, никакве ватиканске бројанице, никакви прописани рабоши, никави апели никаквим судовима, никакво оштење са окупаторима, узурпаторима, пропагаторима…

Не!

Небеска Србија захтева од Нације да се ослободи фалсификата:

Спознај самога себе – буди оно што заиста јеси!

Зато… како Грешни Милоје рече отворено ‘’Администратору рашко-призренском Г. Амфилохију Радовићу'’, поводом Митрополитовог текста о одбеглим монасима и монахињама'’ – који због своје Чистоте Вере доиста ‘’одбегоше'’ од Митрополитовог – Несхватања Вере:

‘’До сада нисам ни знао да исповеђени и окајани грех, уколико га Ви лично не разрешите – није разрешен'’!
И поврх тога:

‘’Не надајући се да ће чин милосрђа бити предмет Вашег ругања'’!(1)

Зато што су и ватиканско-политкомско узурпирање Божијег некаквим ‘’искључивим правом'’ на ‘’разрешење окајаног греха'’ – и ватиканско-политкомско узурпирање Божијег ‘’искључивим правом'’ на ‘’ругање милосрђу'’ – исти фалсификат као и Митрополитова шовинистичка догматика – ‘’Косово је Црна Гора'’ – и зато што је Митрополитова зла и злобна измишљотина ‘’Шишатовачке епархије'’ – једнака не само злим измишљотинама Сутјеске и Неретве, Тековина и Сребренице, Лажне Слободе народу и Лажне смрти фашизма – већ је једнака фалсификату ватиканског ‘’правоверја'’ као некаквом покрићу за крволочну инквизицију – и једнака фалсификату ‘’шизме'’ као некаквом покрићу за крволоштва усташтва, и једнака фалсификату Лажи као некаквом покрићу за ломљења кичме Равној Гори, Равногорској Србији и Небеској Србији…

…зато јер је Митрополитова измишљотина ‘’Шишатовачке епархије'’ једнака – животу фалсификата!

Онај ко чини такве фалсификате – чини их неумно!
Чини их неумно јер злобно одбија да спозна себе!

А тиме што злобно одбија да спозна себе – тиме онеспособљује своју душу таложењем прљвштине… а без Чистоте – нема му преображаја у Веру.

Јер те зле и злобне измишљотине, и неспособност душе да верује – једнаке су крволоштвима инквизиције и усташтва зато што су срж фалсификата Ватиканове свејереси.

Зато грешни Милоје и каже:

‘’Нека би Бог дао да не будем бивши Србин… кано што неки канда јесу'’.(2)

И заиста… свејерес и њени најамници баш то и покушавају:

Покушавају да нас заведу и намаме да себи самима изгледамо као да смо некакви ‘’бивши Срби'’ – што уистину и бива само са оним Србима који су се покорили да живе живот фалсификата.
Али…

Све се зна:

Знају се злочини – знају се злочинци!
Зна им се не само кама – зна им се и мотив мржње!
Зна им се не само мотив – зна им се и садизам!
И зна се да се данас ништа није променило:
Нису се променили ни злочин нити злочинци!
Ништа се није променило од Јадовна до Сребренице!
Ништа се није променило од Топчидерске Гарде до Хага.

Зато више нема заваравања:

Нација мора да схвати да злочинци – нису данас дозволили исказивање Истине!
Не!

Иако злочинци никад нису успели да спрече исказивање Истине – данас поготово не могу да спрече исказивање Истине зато јер се технологија општења променила и отргнула контроли! И иако је то довело до потопа испразног фразирања – благодарећи том технолошком напретку – и Истина такође успева да се искаже много гласније… упркос настављеној наметнуој контроли фалсификата!

Доказ да јесте тако – једноставан је:

Уместо каме – они које данас Истина критикује:
Ништа не одговарају!

А који су ти који – иако би, као стварни изабрани представници или као стварни представници стварне Цркве требало да су дужни да на Истину одговоре – који ништа не одговарају?

Не одговарају они ‘’високоседајући'’, који себе сматрају некаквим ‘’искључивим'’ папским ‘’под реп гледајућим'’ као некаквим ‘’правом кадија'’ да лично папски ‘’разрешавају окајани грех'’, и да се са усташким папским садизмом – ‘’ругају милосрђу'’!

Доиста… злочинци се променили нису:

Зато такви злобно покушавају да растуре Цркву… покушавајући тиме да сруше Небеску Србију!
Зато такви ниским шовинистичким фалсификатом да је ‘’Косово Црна Гора'’ покушавају да се додворе свејереси!
Зато такви својим бесловесним садизмом понављају Лаж шатровачком измишљотином да Вера у Господа гради некакву ‘’Шишатовачку епархију'’!
А та скарадност и кривоклетсво те Лажи јесте истоветна бласфемији оне давне Лажи која доведе до Распећа…


Небеска Србија је Борба Вере за Ослобођење од фалсификата!

Зато није питање да ли хоћемо да паднемо као живот фалсификата! Нити да ли хоћемо да нестанемо! Нити да ли се стидимо самих себе…

Ко хоће да падне – већ је пао!
Ко хоће да буде фалсификат – већ је фалсификат!
Ко хоће да нестане – већ је нестао!
Ко се стиди – већ је стидом иструлео!
Ко је засењен шићарџијским бивањем ‘’народном масом'’ – већ је озрачен фалсификатом!

Зато… није уопште важно да ли ћемо бити упамћени или не, нити да ли ћемо бити упамћени као осрамљење поносних јуначких духова који се жртвоваше за Чистоту Вере… није уопште важно што се појединим Србима причињава да је Српство некаква Српска лудост, да је за време ломљења кичме дошло до недостатка оптимизма, да смо током ломљења кичме постали сами себи највећи непријатељи, да такав народ као наш нема будућност, да је Србија Издајничка Новотарска Земља која се продала Папи и која ће отићи у Историју као додатно Издајство Православља… нити је уопште важно што ће ‘’прописани'’ Историчари сматрати Православље као неки необични феномен и ништа више…

…јер ‘’прописани'’ историчари фалсификата већ задуго не сматрају ни Српство, нити Православље – чак ни необичним феноменом!

Једном речју, није уопште важно све оно што се говори као да је све радио неко трећи а неонај ко говори!
У Вери нема песимизма јер Вера не належе на фалсификате.

Зато нити је важно узимати за озбиљно шта Стипе Месић говори о антифашизму, нити шта Добрица говори о антифашизму… јер речено је:

Фашизам је проглашен за антифашизам – а антифашизам за фашизам!
Можда је то најсочнија и најсажетија формулација фалсификата!
Зато се не сме замајавати што фашисти пропагирају антифашизам!

Насупрот том лажном пропагирању – важно је да су – као и Небеска Србија – и Равна Гора и Равногорска Србија водили борбу против снужденог живота покорног фалсификату!

Тај снуждени живот покоран фалсификату данас настављају шатровачке измишљотине – управо догматске небулозе које се камуфлирају црквеним поретком и црквеним судовима… и влашћу – иако су и окупаторска власт и узурпатори Цркве – доиста само окупаторска лаж папске индулгенције!

Зато Нација мора да одбије да трпи небулозу фалсификата!

На то је Мудрост Светог Владике Николаја Велимировића већ давно упозорила:

“Веро моја ко те уби реци – убише ме са олтара жреци”.

Рече то Светац зато што је данашњи захтев Нацији – захтев Вере:
Јер са ‘’олтара жреци'’ – ка’ нерасти – на Дух насрнуше.
Зато се Ослобођење Духа од фалсификата захтева од Нације!

Зато што ‘’Богоносну'’ Српску Нацију, коју наши ‘’попови и владике'’, преоденути у јеретичке шићаре, никако ‘’не успеше'’ да ‘’изгоне из Цркве и одгоне од Бога'’ – баш онако као што Веру Српске Нације ‘’у Бога ни Турци за 500 година нису могли да угасе'’!(3)

Ето, свијет оде за њим…'’(4)

Зато се фарисеји и загрцнуше међу собом:
‘’Видите како ништа не помаже… Ето, свијет оде за њим.'’(5)

Позив Нацији од Небесне Србије није никакав декрет, никакво наређење, никакво морање, никакво потплаћивање, никакво отплаћивање, никакво најмљење, никакво поткупљивање…

Позив Небесне Србије Српској Нацији танан је као благодат Духа Светога:

…ето… свијет оде за њим…
…а фарисеји остадоше забезекнути у буникама!
…остадоше фарисеји… алал им… подригујући ђаволове изнутрице!
…остадоше фарисеји загрцнути фалсификатом себе самих!
…а Чистоту Вере – прљавштина фарисеја никад нити дотаче…
…не дотаче је јер им је сатанистичка празнина душе – Вере недолична!
Тако биваше од када бијеше свијета и вијека…
…и биваће тако за вјеки вјеков.


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 8 Sep - 12:20:05



Zaveštanje Stefana Nemanje o jeziku

Reč Stefana Nemanje (oca Simeona) izgovorene na samrtničkoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko, Sveti Sava (iz knjige Zaveštanje Stefana Nemanje pisca Mileta Medića)

Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod - izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio.

Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda s drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda. Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikad se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bitki na život i smrt. Dok se god u toj borbi čuje i jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan. Bitka je završena. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva.

Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kad ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka samo slušaju.

Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će tako osvojen deo zemlje i narod kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 8 Sep - 12:44:35



Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Св.Апостол Павле)

Свакодневна, мирна, молитвена исповедања светосаваца испред Патријаршије СПЦ, радним данима од 17-19 часова, уз певање псалама и других Богохвалних химни. А сваке прве суботе у месецу од 13-16h је велики антиекуменски скуп хришћана и из унутрашњости Србије. (окупљања нема на дан уочи празника (када је бдење), као ни на сам дан празника; нема ни суботом и недељом).

Светосавци из васцеле Србије, сви они којима је у животу Православна Вера на првом месту и који сте сведоци вишегодишњих екуменских саблазни проистеклих углавном из Патријаршије СПЦ, позивамо Вас да нам помогнете, и молитвено и делатно, у овом најминималнијем труду - Очувања угроженог Православља ради. Иначе, овај смртни екуменски грех против Вере ће се наслонити и на наша плећа, јер се приклонисмо живети у миру са новаторским наукама оних нам сутелесника (Црквом) која се ни на трен не престају тровати стадо Христово изнутра.

Неодступни, црквоградитељски, Захтеви Светом Сабору епископа СПЦ са „молитвених окупљања светосаваца“ су:

Да СПЦ коначно иступи из чланства у екумено-јеретичком „Светском савету „цркава“ (са преко 300 секти и јереси), јер је то највећи грех српски пред Богом Живим! (еп. Иринеј Буловић и Игњатије Мидић су у име СПЦ у председништву тог „сатаниног зборишта“!?);



Остали захтеви:

- Да СПЦ римском древном јеретику Папи поручи једногласно, Светоотачко, Исповедно - Праведно ЗАУВЕК - НЕ У СРБИЈУ (да престану саблажњавања српског народа која се, управо из Патријаршије шире по Србији, типа, признавањем римокатолика за „истинску Цркву“ и Папе за „првог епископа и у православљу“ – у име СПЦ потписано у Равени 2007.г.!?);

- Хитну обуставу лукаво-притајеног увођења реформи у догматско (суштинско) учење Једине Цркве Божије(!), (нарочито на факултету СПЦ);





- Прекид насилно-поткупљивог спровођења латино-реформи Свете Литургије (без имало страха Божијег);

- Повраћај православнога светоотачкога Предања и Науке Цркве у уџбенике веронауке, теологију и начин проповедања Речи Божије;

- Одустајање од најаве увођења новог календара у богослужење усличавајући га римокатоличком;

- Да Св. Сабор напокон подигне јавни гласа отпора против притајеног „псећег“ чиповања народа српског новим личним биометријским документима;

- Помиловање лукаво оклеветаног и прогоњеног владике Артемија;

- Спречити антицрквену злоупотребу власти и вероломну самовољу повеће групе Синодалних „епископа гласача“, почев са повратком древне саборности у СПЦ враћањем прогнаног народа и свешеника (1960-их.год.) у Тело Св. Сабора.



Верни народ православни и

монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 11 Sep - 1:22:49


Javno obraćanje svojoj sabraći na monaško razvejanoj koje kude sa Kosova ravna i iz Rasa slavna

Монах Антоније (Давидовић)


Ј
авно обраћање свој сабраћи ми монашкој развејаној које-куде са Косова равна и из Раса славна
Повод отворено писмо Митрополита Амфилохија јавности(од 24.8.10)

монах Антоније, 25. Август 2010

+++

Помаже Бог драга браћо, благословите и у напред опростите што се усудих овде потсећати Вас на оно што сви скупа добро знамо. Али брзина живота и поробљеност рафалној паљби многих и непрестаних информацијама нагони ме ипак да наставим ово словно низање, а намера нека би била свима јасна, свима ,од Митрополита с гуслама па до последњег убогог искушеника расељеног. Ево, нажалост, свако обраћање Господина Господина Амфилохија Радовића Митрополита брдско-приморског нажалост мора се прочитати до последњег слова да би се схватило коме се обраћа и шта жели, а шта ли тек намерава, е, то свима, обавезно, увек остаје тајна неодгонетљива.
Дакле, ове редове пишем једино потстакнут бригом да се, драго ми, монаштво расељено каубојским деловањем Синода по њиви Господњој, не уплете у преварни дијалог са овим, сада, нажалост, прикривено злурадим и превиспреним подговарачем. Човјек који не преза да и екуменизам, у коме, наочиглед свих, свом душом дела и обитава, назове (пред православним аудиторијем) чак „савременом пошашћу“, управо и пише сада ове нове редове, да скрене тему јавности са овог свог главног саблазног греха.

Браћо света, ван екуменизма све Му грехе праштајмо, али само на овај га неотступно стално подсећајмо. Молим Вас да се не уплићемо у ово пропагандно обраћање Митрополита, који је умишљени, наводно, „надолазећи раскол“ изгледа поистоветио са парламентарним изборима, јер се он управо и не обраћа нама већ се, изгледа, боји буђења вере у Србаља. Он на бини свога властодржија, притајено заодева свој грех наводном бригом за Цркву, све заводећи их „за Голеш планину“, на којој су ваљда нови топоними данас, гле, Шишатовац, Љуљаци, село Лозница, а за Голешом, виђу, Соко Град…

Стога, молим све поменуте у Његовом писму да му не припомогну у овом преварном скретању са главне теме упуштајући се у било какве преписке и препуцавања на ове споредне теме у којима се Он увек и обавезно бави преступима нашима, тиме умешно затирући трагове свога злочина, јединог неопростивог цркворушитељног злочина данашњице српске – Високопреосвећеног Му екуменског греха његовог. Него, нека нам Он и даље, праведно или не, чини по даној Му власти, а ми остале Његове преступе, ипак, никако не помињимо, додатно разводњавајући, сем овог цркворазарајућег греха о коме Он никако и не жели да прича и чије иноверне посленике по потреби назива час пошашћу, час „црквом сестром и светим оцем папом“ овисно о саставу слушалаца представе. Запамтимо да, ритори српске Цркве, ти балкански телали екуменизма сатаниног, пишу, говоре и одговарају само на теме које су им у интересу и у којима прозиру своју надмоћ. Тема може једино бити, дакле, или модерно риторско предавање о свачему(само без разобличавајућих потпитања), или бављење туђим преступима (стварним или умишљеним – небитно), као што је случај сада и овде у Митрополитовој „бесједничкој клопци за безазлене и наивне“ чије следно рашчињавање сада унапред образлаже јавности.

Једино је екуменизам Његов, или боље, Њихов, небрањена „рањива пета“ којом у „апостолкама“ поносно ходе кад хрле у јеретичке храмове, а коју лукаво скривају хаљинама побожности и одричу се њеног постојања кад у нашу Светињу пожеле ући. Ако се та пета не исцели молитвама и разобличавањима, саосећањем и исповедништвом целе Цркве, свег народа верног једино Христу и Христовима по Духу, она ће се неминовно претворити у копито које ће завршно погазити и оскврнути Место Свето, а то би заједнички смртни грех свих нас само јавно обзнанило, веровали ми то или не. Ако, данас, ван те погане пете указујемо и потсећамо на друге ситне ранице на телу духовних вођа, потпомажемо само и њиховој и свенародној духовној пропасти. Стога, боцкајте само у ту зловерјем смрадну им пету не били их бол од ње нагнао да је покајно разоткрију и заискају Лекара, не би ли им бол њен отворио очи да је схвате, те се, дао Бог, на крају спасемо сви са све њима скупа. Или, пак,не дао Господ, ако би било насупрот, тада „што чине нека чине брже“, како би се што пре разоткрио извор њихове погубне духовне болести на спасење многих њима прелашћених.

Ако имамо очи, браћо, и већ увиђамо то њихово храмање у вери светој немојмо анализирати сада остале преступе њихове, јер су небитни ма колико охоли или сладострасни били. Нека им је све Богом просто, све сем екуменизма, нека нас гоне непрестано, нека ишту чинове и сам живот наш, само нек се претходно одрекну чланства у Светској секти. Ево, молим Вас сада, браћо моја, молите их заједно да иступе из ССц а, заузврат, обећајте им скупа да ћете им се вратити у манастире, да ћете се, ако то најпогубније зло одврате са глава наших и васцелог српскога рода, радосно повратити у своје манастире. И опет, молим Вас, да не прихватамо дух оваквих свађалачких реторика већ да указујемо и предлажемо само пут истинског мира, јер какав би то мир био, па све и да врате владику Артемија на Косово са свим принадлежностима, када би опет непрестано морали стрепити над циљевима њихових домашњих реформи а гостинских саборовања са јеретицима. Нека нас и пусте на миру да на Марсу започнемо миран саживот у молитви, али, опет, не варајмо се, ни тамо где би уживали у спокоју телесног мира јер не би избегли мучење савести и немире душе - због заједничког ћуталачког и неотпуштеног нам смртног греха свих оних Равена, Шамбезија и Асизија, јер смо, просто, чланови истог јединственог организма Цркве.

Истинска вера је крв Тела Цркве којом се Она храни и живи, када она оболи, то није као обољење појединог органа. Насупрот, када неко некажњено проповеда кривоверје у Цркви то је грех који, као крв у организму, допире и трује свакога ко за то само и чује а не успротиви му се свецело. Не може се рећи „није такво делање у мојој моћи“, или „делао сам колико сам могао“, јер докле год је извор зле крви непокопан, тровање се наставља непрестано, даноноћно, а ми се покушавамо тешити тиме да нећемо одговарати за наводни грех њихов. Сваки је грех човеку лични само је грех против вере свима саборни и заједнички у Цркви Божијој укулико се отћути. Не свађајмо и не препиримо се око ситница (рашчињавања, гоњења, клевета..) са овим духовним властима посрнулим по питањима послушности Цркви, јер ћемо тиме само понети одговорност за њихов преурањен пад у самооправдање. Тиме као да би смо прихватили сатанино „такмичење у надвлачењу конопа“, у коме, на крају обавезно сви падају, једни падају унапред а други уназад, притом, узајамно сви потпомажући и сопствени, али и свеукупни пад свих.

Да, наравно да не можемо не приметити како Г.Г. Митрополит перфидно етикетира одбегло монаштво сектом „артемијеваца“ позивајући се на друге изворе само да би у миру своје дрогиране савести сажвакао сва рашчињења које му је срце већ у насладно прогутало. Али као и сваку другу новост овога света то брзо и заборавимо, јер ћемо сви бити под оптуж-бом за секташење у дан онај уколико не истрајавамо на иступању из ССц. Иако се и сами питате коме се у ствари обраћа Онај који у писму константно, иако изокола, прети, ако не отвореним непријатељима. О коме се то брине Онај који констатује да су деца оцу воденични камен о врату, и како ли се то људи Божији у срцу његовом претварају у камење па се потом то камење веша о врат брата му рођенога - то ће он, свакако, морати и сам једног дана самом себи да објасни, а нама нека то сада не објашњава јер он нама непријатељ није и неће ни бити. Занео се мало Он потом па допустио „уз гусле“ слободу да испева како су то, рецимо, Виловски и Давидовић „дефинитивно“ лишени монаштва и свештенства, јер ако је и у праву био овај наш брдско-приморски Судија, елементарни ред би био да попусти „недефинитивну“ могућност да и Врховни Судија „једног дана“ завршно бар завири у његове папире и да свој Исказ, ако већ тога није удостојен нико па ни сами оптужени.

Али, ето, то и све слично нека Му се само урачуна у наивну и симпатичну занесеност. Јер очигледно је да је Господин Господин Радовић, иако је „у свом смирењу“ сада постао и превише „дефинитиван“, ипак је то искључиво само услед тренутне намере планског застрашивања маркираног Му противника оличеног у избеглом монаштву, те, покушаја самопоуздане превенције да се „каратна кула“ рашкопризренске Му власти даље не урушава.

Знамо ми сви, да, када Митрополит спомиње „црквени поредак“, Он у ствари мисли на власт поекумењених Му садругова епископа; када спомиње „шишатовачку епархију“ мисли на апартман под кључем у патријаршији за Артемија; када спомиње „пошасти екуменизма, папизма и глобализма“ жели фокус пребацити на наводну „болест артемита“; када спомиње „раскол на помолу“ управо најављује „будуће општенародно унијатство“; када каже да су чистунством и јеретичким групашењима „у Цркви“ настајали временом аријанци, паписти и протестанти(!?! иако, последњи никад нису ни били у Цркви !?!), тада, вероватно жали што и будисте и кришнаите не може ту побројати као „гране осушене истога корена“ које нове екумено чудотворци без промашаја „оживљавају“… Да не дужимо. Наградно питање многих упознатих са стварним стањем ствари било би: „ко ће спознати језик и намере овог узорног римског ђака“?

Али, и поред свега, пустимо крају, Г.Г. Митрополите, свештени оче а по телу и брате наш, но напокон почни говорити по нашки - искрено и почни делати не екуменски - но исповедно, па да се до сита изгрлимо и исплачемо у Твом очинском наручју.

До тада, остаје само да закључимо следеће: да не би оног последњег Митрополитовог пасуса у овом „писму без адресе“, „премијера“ овог новог „трилера“ била би испразна и нејасна чак и самом редитељу, али, ипак, на крају призор јасан: Завеса се „цепа на двоје“ док аутор, који је истовремено и главни јунак, пере руке подно олистале „неродне смокве“, те, пред својом „сугубом савјешћу“ све довикује ближњима унаоколо „Ви ћете видјети“… и док злурадо унаоколо ишчекује одјек „крв наша на нас и на дјецу нашу“… Насупрот, ипак, само тешка, мртва тишина, једино оно бесплодно смоквино лишће као да подсмешљиво шумори: смиреноумље … смиреноумље… смиреноумље…

И, напокон… аплауз, аплауз за представу пакосно али и громко одзвања унаоколо… али откуда он то у ствари надолази(?)… Не, нека никако не буде ни од кога од нас браћо!

А Господ Бог који је, нажалост, скрајнут у последњи ред овог Митрополитовог игроказа, ове Му бесједе са самим собом, ове Му расправе са нестварним и по жељи исконструисаним Му непријатељима, дакле, у тузи големој и Сам Вишњи се запита: кога ли ово бога овај Мој сад призива и тражи“?

А ми, браћо и сестре, ако екуменски смрад и прилагодљив саживот са њим занемарујемо као главни узрок свега што нам се, ипак, заслужено десило и дешава – само стога јер смо, ипак, у помирљивом јединству Црквеном са отвореним екуменистима, тада ћемо стварно испасти поменуте слепе „гуске у магли“ које ће своје екстазно грајање и тумарање у круг, као по правилу, самопрогласити благодатним путем. Не дао Господ да тако буде! Ако је пак екуменизам српских владика главни узрок недаћа наших и свесрпских, тада не скрећимо са теме док не истерамо врага на видело пред целом Србијом, иначе, за свакодневну погибију нових наивних душа уловљених у замку екуменске љубави, сви заједно на челу са „перјаницом бачком“, сносимо страшну одговорност пред Богом Живим.
И како ћемо Богу песму у славу из душе отпојати ако се у селу до нашега, или у граду суседном нам духовни вођа наш, епископ Цркве наше, грли, љуби и другојако општи са непријатељима Божијим. Уколико не узревнујемо у сведочењу Истине, знајући да једино оно „што се изнесе на видело светлошћу се обелодањује“, све ово прети да ће се дугогодишње минирање Српске Цркве екуменизмом претворити у велику катастрофалну експлозију душа и тела људских.

Не, не покушава се овиме „немоћном руком зауставити свеопшта отпадија“ већ само исповеда основна дужност хришћанина, дужност обавезне, најмизерније љубави према Господу и Цркви Његовој, јер наше је да лајемо и истерујемо на видело дана науке и карактере ушуњалих се у саму Светињу непријатеља Господњих. Пас који кидише на непријатеља докле га не прогна или не притера у покорност газди истински је слуга, а онај који час лаје на истог непријатеља, час оћуткује присуство његово, таквоме псу домаћин не верује. Где су нам то запануле трубе исповедања вере које помиње свети Владика Николај, које непрестано треба да трубе на узбуну за заштиту вере, јер непријатељи ни часа не престају да дејствују саблажњавајући из дана у дан, а овако препуштамо духовном покољу многе малене Христове. Мислите ли да су становници браничевске и бачке епархије Иринејеви и Игњатијеви или Христови. Ако су Христови што смо их оставили у незнању и допуштамо им, тренутно, не покајаног вука за пастира, јер не може кривоверни вук у Цркви бити пастир „само комшији“ а не бити истовремено у органској заједници и са нама самима. Не може он бити тамо а ми негде овамо. Не нико, наравно не помишља на самовољно и не побожно самоумишљено одвајање од црквених власти, већ искључиво на мукотрпан и нелагодан труд непрестаног молитвено-исповедног сведочења и разобличавања који је допао у удео сваком верном од самог крштења, све док не пресахне извор зла или покајањем саблазнитеља, или докле „не онеме уста безбожничка“.

Израчунајте сви и пресаберите се и увидећете да сви предложени путеви СПЦ воде у раскол са мањим или већим мрцварењем, док јединство Цркве још иоле има перспективу једино у фронталном нападу на екуменизам, ради јединства у истини и охрабрења многих поплашених епископа пред овим властодржним, бучним „епископима добошарима“ нових глобалних уједињавања.

У страшном греху раскола увек је једна страна у благодати послужности Богу а друга у проклетству самовоље и посветовњачења, али пошто је то грех над греховима, детаљно ће се све преиспитати, тако да ће многи и многи који су изабрали останак у Цркви одговарати за поспешивање настанка раскола. Стога кренимо у миру а сложно и јасно само против екуменизма, притом, нека свако изабере себи начин борбе по својим моћима, а којима је по вољи, пошто је тротоар патријаршијски, дубоко верујем,једна од последњих нада будућег јединства СПЦ у Православноме Христу, на њему сте сви Ви увек добродошли у припомоћ дружини светосаваца која непрестано свакодневно овде звоне на узбуну. Кад се од све душе звони на узбуну тада је неминован тријумф истине, а онда и јединства љубави.

„Пас лаје ветар носи“ вероватно би нам сада рекли поједини презирачи унутар Патријаршије, али у Господа се уздамо да ће лајање овога пута бити предуго, јер су пси, просто, у безизлазу, пошто нам се једино Уточиште, Црква наша урушава, а чести екуменски ветрови нас само додатно још и потстичу на лармање к људима на позор, а к Богу на тужно завијање на помоћ.

Господе, Ти Сам у нама ревнуј и моли се, води нас и носи нас у овом времену раслабљености, маловерја и отпадије ради спасења свих све до самог краја, у окриље Тебе Самог - хтели ми то, или, чак, понекад и не. Амин.


25(12) август 2010.г. Св. муч. Фотије, Аникита и др.

монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 13 Sep - 22:18:47



Jerej M.Mikić: Razmišljanja bogougodna i korisna narodu Srbskom

На корист народу Србском!


„Р
елигијо, ко те уби реци?Убише ме са олтара жреци!“ (Св. Николај Србски)

за новинар.де Јереј Михаило Микић, 06.09.2010

+++

Живећи у садашњем времену пуних искушења и многих противречности, у коме се све оно што је најбоље и највредније у Србском Народу, у име „прогреса и културе“ од издајника србског порекла који су под заштитом слебденика Новог светског поретка, проглашава: застарелим, сувишним, непотребним и превазиђеним, сведоци смо великих неспоразума: вербалних па чак и физичких сукоба у Србској Православној Цркви који изазивају збуњеност и немире у србском народу и забринутост код свих православних верника широм свјета. До размимолажења, неспоразума и скукоби између присталица и слебденика Владике Артемија и Свеог Архијерејског Синода Србске Православне Цркве дошло је по разним питањима, а највише по питању вероучења, богослужења и става којег Црква у садашњем времену пуних искушења треба да заузме и да има према окружењу и проблемима у којима се сада налази србски народ. Да се некоме - зна се коме, (да му име сада не спомињемо) у Србској Православној Цркви није журило да тај проблем реши на брзину, ломећи преко кољена правду и истину, и да је било мало више разумевања и истинске братске и хришћанске љубави код оних који су решавали овај најприје измишљени а затим надувани „случај“ Владике Артемија, нема сумње да би тада многи проблеми у Србској Православној Цркви са којима се она сада безуспјешно носи, могли бити решити правично и веома лако у Славу Божију, а на корист србског народа и радост свих православних хришћана свијета, повратком свих учесника ове драме црквеним законима и прописима, и освештаним обичајима црквеног рада и поретка. Зато је потребно да домаћа и страна јавност буде упозната са правим узроком настанка сукоба, и да србски народ зна праву истину о свему томе, да би тако сваки Србин могао, слободно и самостално према својим сазнањима, на основу вере своје, да донесе свој суд према тим сдашњим проблемима у Цркви Светог Саве, у Цркви Христовој, и као православни верник Светосавац да заузме свој став „ни по баби ни по стичевима већ по правди Бога истинитог“.

Шта је то све тражио, и зашто се то све залагао, залаже и бори Владика Артемије са својим слебденицима и истомишљеницима, да је због тога од стране Светог Архијерејског Сабора Србске Православне Цркве морао бити пензионисан? Шта је то Владика Артемије као Епископ мученичке Рашко-призренске Епархије, Богу и србском народу толико пуно згрештио, па да је због тога морао напусти Косово? Таква и многа друга питања непрестално постављају себи не само Срби, већ и многи други хришћани и православни верници широм овог свијета, а одговор је увијек исти. Ништа Владика Артемије Богу и своме Србском Роду није згрешио, нити својој мученичкој Србској Православној Цркви Светога Саве; и ништа од свега оног зашто Владику Артемија сада оптужују – није истина, јер никакви греси њему нису доказани, и њему због тога и није суђено. Из тога произлази, на основу логике здравог разума, да садашње оптужбе против Владике Артемија, немају зато никаквог свог законског покрића, јер оне су неосноване и по црквеним и државним законима, и оне зато нису никакве оптужбе, него најобицније лажи и клевете, које сада због остваривања својих политичких циљева на штету србског народа, шире многобројни непријатељи и Божији и наши. Слебденици Новог светског поретка: глобализма, екуменизма и папизма - нису били у могућности легалним путем из својих политичких и вјерских разлога да уклоне Владику Артемија са Косова и Метохије, из наше мученичке РПЕ, да би тако могли неометани од било кога, ту Свету србску земљу, мирним путем да поклоне и припоје ново основаној фантомској шиптарској држави. Због тога су синови и кћери таме и обмане, и доказане слуге Антихриста приступили познатом и опробаном комунистичком методу: „Када са неким неможете да изађете на крај, а ви му онда прикачите реп, и док он откачи приакчени реп, ви сте свој посао завршили“. А то значи, да садашња „влада“ Бориса Тадића, и СПЦ коју преставља Свети Архијерејски Синод, у немогућности да придобије Владику Артемија за њихову садашњу политику мирне интеграције Сјеверног Косова у састав новоосноване фантомске државе Шиптара, по испробаном плану, виђеном и већ применитом код нас Срба, када је била у питању Источна Славонија, Барања и Срем, зато са благословом светских моћника, невидећи или не желећи да виде да они таквом својом политиком глобализма, екуменизма и папизм иду на руку србским непријатељима, у право издајство Србства: Православља и Светосавља, решили да служећи се лажима и клеветама на тај начин уклоне и удаље Владику Артемија из РПЕ и са Косова и Метохије.

Да је Владика Артемије на себи имао било каквог греха и кривице, Свети Архијерејски Сабор Србске Православне Цркве неби њега тада без „суда и суђења“ једноставно само насилно сменио са чела Рашко-призренске Епархије, и затим незаконито пензионисао, него би Владику Артемија за његове престпе по закону морао да суди. Због тога што Владици Артемију није суђено, то значи да он није био низашта ни крив, а смењен је и пензионисан на правди Бога ни крив ни дужан због своје политичке неподобности данашњем режиму Бориса Тадића и светским моћницима, и због тога што се Владика Артемије јавно противи садашњој екуменској и неправославној политици СПЦ. Таквим својим непоколебљивим и оправданим хришчанским, православним и србским светосавским ставом, Владика Артемије навукао је на себе мржњу и поједине своје „браће епископа“ као и цијелог репресивног и моћног државног и партијског апарата Новог светског поретка, оличеног у садашњој „влади“ Бориса Тадића. Владика Артемије годинама је неустрашиво штитио србски народ на Косову и Метохији, и јуначки и храбро бранио све његове интересе, како у Београду, тако исто у Бриселу и Вашингтону, што њему непријатељи Србства никада нису могли ѕаборавити и опростити. Оправдано супростављајући се садашњој политици Бориса Тадића, која се сва налази у служби Новог светског поретка, која не само да води у издају србских народних интереса, него са садашњом својом политиком Борис Тадић води србски народ у његово духовно и физичко робство, ка његовом уништењу, Владика Артемије тако је на себе навукао бјес и мржњу домаћих слебденика Вука Бранковића. Због таквог свог ревнитељског (зилотског) србског Светосавског родољубивог става и рада, који ће млађим србским нараштајима да остане као вечни примјер како се за Србство, живи, бори и страда, Владика Артемије се замјерио свим непријатељима Србства. Светским моћницима и слебденицима Новог светског поретка, као и домаћим издајницима Србства: Православља и Светосавља, Владика Артемије се замјерио само због тога што се он трудио, и што је увијек настојао и желио да Богу и своме Мученичком србском народу послужи по примјеру Светих Бого отаца наших, по Владичанској заклетви коју је он на дан своје хиротоније положио Богу и свом србском роду, да ће он као Епископ Цркве Бога Живога, као Епископ Цркве Св. Саве, настојати у времме и невреме своју владичанску службу да врши савјесно „духом и истином“. И заиста, Владика Артемије обављајучи савјесно своје црквене и народне дужности и обавезе замјерио се тако многима, свима онима којим Бог није Отац нити Црква Мати, а „политичарима“ у цркви и држави, због свог долседног става по питању решења проблема Косова и Метохије, којег они виде отимањем те Свете србске земље од Срба и Србије, и давањем Косова на поклон Шиптарима. Зато је Владика Артемије политички био неподобан садашњој Влади Бориса Тадића и светским моћницима, и због тога је он морао да буде уклоњен са Косова, насилно разреши дужности Епископа Рашко-призренске Епархије и незаконито пензионише. Будући догађаји на Косову и Метохији, најбоље ће ова моја запажања о насилној смени и незаконитом пензионисању Владике Артемија, и „невјерном Томи“ да ускоро то потврде или демантују.

То што Владика Артемије са осталим својим слебденицима оправдано од Србске Православне Цркве тражи и очекује да она као Црква народа Светог Саве, као Црква Бога Живога непоколеблјиво иде освештаним путем Светога Саве и стопама Светих Отаца наших, и да зато јуначки и непоколебљиво са вјером у Бога и правду Његову стоји на бранику Србства: Православља, и Светосавља као врхунца хришћанске националне идеологије, и да због тога Црква своје учење не треба и несмије да прилагођава духу овог пролазног света и потребама често пута нехришћанских држава и режима од којих многии са Богом и Црквом Његовом немају ништа заједничко, већ да ми као чланови Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Христове, морамо свој дух, и пролазни дух овог и сваког другог времена да прилагођавмо духу Христове вечности који вечито живи и дише Духом Светим у Цркви Његовој. Такаво православно учење и јуначки став Владике Артемија и његових слебденика и избеглих монаха са Косова, неможе се зато њима по ничему да узме за грех, већ као њихову православну и светосавску ревнитељску или зилотску врлину, достојну сваке пажње и поштовања; јер то није неки њихов нецрквени изум и самовољни став, него истинско православно учење Светих Отаца Цркве!

У богослужбеном погледу Владика Артемије у име Бога, Светог Саве, и Свих Светих СРБСКИХ Отаца и Матери наших, тражио је од своје браће Архијереја да они као слуге Бога Свевишњега, као слуге Народа србскога, у својим Епархијама само испоштују Одлуку Светог Архијерејског Сабора Србске Православне Цркве „да се до даљњег“ има код Срба да служи онако како се је то и до сада вековима служило по освештаним обичајима Цркве Божије. Да ли је Владика Артемије имао право као Епископ Цркве Божије, да те своје и наше оправдане захтјеве поставља и тражи од Светог Архијерејског Синода и своје браће Архијереја, (од којих се многи понашају „непогрешиво“ као римски Папа којег сада као „Срби“ пљујући по гробовима СВЕТИХ СРБСКИХ НОВОМУЧЕНИКА који пострадаше на правди Бога ни криви ни дужни само због свога Светог србског имена, и због своје Свете вере Православне, вере Светосавске, од хрватских римокатоличких усташа који злочине своје починише над србским народом са благословом Црног Папе из Ватикана, којег они и поред тога на срамоту своју и цркве којој припадају желе против воље србског народа да доведу сада у Србију) свакако да јесте, јер сваки Владика по своме положају преставља свој народ и преноси и тумачи његове жеље и захтјеве Светом Архијерејском Синоду и Сабору. Значи, да се ни по томе питању Владика Артемије и његови слебденици не огрешише од Бога, Светог Саву и свој народ, јер они оправдано само желе у садашњим тешким и преломним тренуцима по васколико Србство, да међу србским народом сачувају само што нам је предано, и што смо наследили од Светога Саве, нашу Свету веру Православну, веру Светосавску, као једину истиниту науку и веру Христову, непромењену и неизмењену до краја света и века. Значи ни по томе питању Владика Артемије није се огрешио о Бога, Светог Саву, србски народ и Цркву његову, али се је Владика Артемије таквим својим ставом навелико зато замјерио кнезу овог света, Сатани и слугама његовим.

Владика Артемије са својим слебденицима, и избјеглим монаштвом са Косова, одувјек је желе само по заповјести Светог Апостола Павла да у србском народу „сачува оно што нам је предано“ нашу Свету веру Православну, веру Светосавску, нашу Свету Србску Православну Цркву Старог Србског Рођака Господа нашег Исуса Христа, и да тако ту нашу најсветију установу србску, свету и неупрљану сачува до краја света и века, за нека будућа србска поколења. А то је било довољно да се ђаво на њега наљути, јер Владика Артемије идући путем Светих Отаца наших, који својим животом Богу угодише, и који својим Бого угодним животом тако посведочише о својој вери и љубави према Богу и Србскоме Роду, зато оправдано не желе као вјерни слуга Христов да се Црква прилагођава духу времена у коме живимо, већ да дух садашњег времена прилагођавамо по учењу Православних Светих Отаца Цркве, духу Христове вечности који обитава у Цркви Божијој; за разлику од појединих Епископа, свештеника и верника који по „разуму овог свијета“ Цркву Божију желе да прилагоде својим потребама и своме људском учењу и мудровању који води у јерес, од које се Владика Артемије са још неким православним Епископима Србске Православне Цркве на време јуначки супроставио и савесно од свега неправославног у Цркви србској јуначки оградио.

Зато, Цркви Божијој новим црквеним расколима и народним поделама не прети Владика Артемије и његови слебденици и избјегло монаштво са Косова, него до „поделе и раскола“ у Србској Православној Цркви ће довести они Епископи који и даље упорно устају у својим гресима, који и даље упорно остају у својим неправославним ставовима и захтјевима о довођењу римског Папе у Србију, и који се тако очигледно прилагођавају духу садашњег времена и потребама садашње државне политике. Због тога до „раскола и подјеле“ у СПЦ и србском народу довешће они Епископи који у Цркви Светог Саве желе да промјену калндар под изговором да он „касни“. Некасни црквени календар, него касне са запажањем времена у коме живе сви они који такву пропаганду као слебденици Антихриста у србском народу врше, и који Бога се не бојећи а народа не стидећи уводе своје измишљене новотарије у богослужења и проповедајући друге јереси, као што је она да душе нема. Такви Епископи ако и даље буду упорни у својим неправославним учењима, ако будуи даље наставили да иду таквим својим неправославним путем, они неће мођи да доведу до раскола у Цркви Христовој, у Цркви Светога Саве, јер Црква Божија није у броју и слави земаљској, већ њезина снага и моћ проистиче из Истини и Правде Христове, и такви Епископи умјесто да доведу до „поделе и раскола“ у Цркви Божијој, они ће у ствари због таквог свога неправославног става, учења и рада, само попут сувих грана да отпадну са стабла Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Господа нашег Исуса Христа, и ништа више; али ће они зато моћи србскоме народу који се још увијек већим својим дјелом није вратио на пут Светог Саве, и упознао са Светосављем „као врхунцем хришћанске националне идеологије“ да донесу таквим својим несрбским и нехришћанским радом велику несрећу; и тако Србе за рачун Сатане, као верне слуге Антихриста, да доведу до свађа и подела, од којих ће само користи имати непријатељи и Божији и наши. Такви епископи који буду због своје јереси отпали од Цркве Бошије, они ће вјероватно и даље да имају обличје цркве, да изгледају као епископи, али они то неће бити, јер неће имати праве и истините науке и благодати Христове на себи, него ће да буду лажна црква без Бога у себи, лажна црква из Јовановог Откровења!

Захваљујући таквом стању у Србској Православној Цркви, највећи дио народа србског, а поготово верника, свештеника, монаха и монахиња већ је подељен на оне који бране и следе ИСТИНУ коју заступа и брани Владику Артемија, на његовом путу у служби Богу и Србскоме Роду, и на оне који Владику Артемија без суда и суђења нападају и оптужују, док у свему томе непријатељи Србства и Православља највише користи имају, и радосно због тога трљајују руке своје, наздрављајући и честитајући једни другима на својим постигнутим успјесима у борби против Бога и Србства, док Сатана, као крвник рода људског од почетка свему томе радосно се смије и церека!

Зато одговорност за нове поделе и нове расколе у Цркви и србском народу неће сносити они Епископи, свештеници, монаси, монахиње и вјерни народ који неустрашиво стоје на бранику Србства, Православља и Светосавља, него ће одговорност за србске црквене и народне поделе пасти на оне који Србство, Православље и Светосавље и тако саму Цркву Божију небуду бранили. Одговорност ће сносити за нове расколе и нове поделе у СПЦ и србском народу они „Срби“ који у Јудином издајству Христа, светог Саве и србског народа буду учестовали, и они ће пред Богом и историјом и србским народом сносити сваку моралну и законску одговорност. Они, који на било који начин у томе злу буду учестовали, и који се небуду од тога зла бранили, они ће пред Богом и будућим србским поколењима морати дати одговор за своју садашњу издају Бога и Србства: Православља и Светосавља. Из недавно превазиђеног америчког раскола из којег изгледа да многи нису ништа научили, још увијек нам је у свежем сећању болна истина, да нико од оних који су до раскола својим ставом и радом довели, и који су у њему учестовали на било који начин, да нико од таквих Срба и Србкиња који су умјесто истине ширили лаж и клевете, умјесто љубави мржњу, да нико од њих свој овоземаљски живот није баш лако скончао. Сви сијачи мржње и поделе у србском народу, морали су зато још у своме овоземаљском животу, у овоме свијету са којега многи од њих нису могли баш лако отићи, да дадну свој одговор Богу за такав свој нехришћански и несрбски став и рад. Сви учесници америчког раскола прије своје смрти дуго су боловали и тако се мучили док своје грехе нису окајали, док се нису исповедили, и праву истину признали и казали, као што је то био случај и са блажено упокојеним Патријархом србским, Његовом Светошћу Г.Г. Германом, и многим другим „расколницима“ и „федералцима“. Сви су они без обзира ко били, за смртне грехе раскола и подјела у србском народу морали тако прије своје смрти да се јавно покају за грехе своје. Признајући пред Богом и народом србски, јавно истину о поделама и расколу у коме су учестовали, они су тако своје грехе окајали, и тек онда мирно тада душу своју Господу предали. О томе изгледа да они који сада због својих ситних људских интереса можда и несвесно цепају омофор Св. Саве, небрину пуно. Они као да пуно не мисле о томе са чиме ће изаћ пред Милоша и Лазара, Св. Саву и Господа Христа. Да ли ће историја као учитељица живота и Народ Србски да их спомиње као слебденик Вука Бранковића који „издаде“ Србе у боју на Косову Пољу или као слебденике храброг Обилића који распори турског цар Мурата од „ућкура па до бела грла“ и тако својим јуначким дјелом свима показа „ко је вера, а ко је невера“! Многи „Срби“ данас у своме незнању и равнодушности небрину за судбину Народа Србског или неверују у Бога и правду Његову. Шта је од тога права истина? Време ће показати! Јер животопис сваког човека пише се од његовог рођења па до смрти, а Божијој правди и суду историје нико никада утекао није, па тако неће утећи ни сада нови проповедници црквеног раскола и подела у народу србском, без разлике ко они били.

У свему томе као и увијек до сада, у свим тим догађајима који се сада дешавају а који могу бити од преломног историјског значаја за Србски Народ, великог удела имају Србски православни свештеници који су одувек били кроз дугу и трновиту славну историју Србског Рода његове главне лучоноше у борби за слободу, ослобођење и уједињење Васколиког Србства и свих Србских Земаља, у једну Свету и недељиву државу Србску. У тој борби која вековима траје између добра и зла, правде и неправде, истине и лажи, слободе и робства, пали су најбољи Србски синови и кћери који историју србску нису писали пером и мастилом већ крвљу и костима својим. Међу њима био је и велики број србских православних свештеника који су са крстом у једној руци, а са јатаганом и пушком у другој, били у првим борбеним редовима са вером у Бога и правду Његову у одбрани Србства: Православља и Светосавља!

Зато сада више нема у Народу Србском, као што је то некад било, неимара и задужбинара, хајдука и ускока, и бораца за слободу, правду и истину. Изгинули су хероји србски у многим ратовима који су вековима вођени у великим, страшним и крвавим борбама за ослобођење и уједињење Васколиког Србства, и гробови њихови остали су само да сведоче неком новом србском поколењу - докле се простиру земље Србинове. Из тих многобројних знаних и незнаних Србских гробова почели су сада да пристижу нови слебденици правде и истине, нови Обилићи, који попут Ђакона Авакума храбро носе Крст свог страдања, радосно певајући: „Срб је Христов не боји се смрти!“

Зато је Кнез овог света и решио преко слуга својих из Новог светског поретка, да сада по сваку цену још у заметку или пупољку, да уништи сјеме Србиново, да се оно тако неби развило и своје благодатне плодове донело. Међутим, он у тој својој сатанској намери неби могао да постигне пуно, да он нема свештеника својих који „мудро“ ћуте по разуму овог свијта, чекајући да виде ко ће да побједи? Правда или неправда. Истина или лаж, не знајући или нежелећи да знају да Христос до сада ниједну битку изгубио није, па неће Господ изгубит ни ову коју Сатана сада води против Старог Србског Рођака, преко нејаких леђа Србинових.

У Јеванђељу Божијем, тој Радосној Вести о искупљењу и спасењу рода људског, Христос нам говори о три врсте људи на земљи. О врућима или својим искреним слебденицима за које каже да ће наследити Царство Божије. О хладнима или својим непријатељима за које каже „ако се не покају да ће завршити у паклу огњеном“. И за млаке или несврстане, неопредељене или неутралне који при заласку дана са „добро јутро“ поздрављају чаршију на све четир стране „да ће их избљувати у дан Страшног Суда свог“. Зато нема ништа горе у роду људскоме од они људи који се држе љигаво, неутрално, и који своје мишљење ника неће да кажу јер га и немају. Чувајте се таквих увијек и на сваком месту. Они по природи својој немогу да буду искрени пријатељи Божији, нити било коме другом на земљи овој.

Свештенство под комунизмом највећим својим делом - држало се млако, као и сами народ из којег су потекли. Злогласна УДБА све је знала и све је контролисала, јер због недостатка вере многи свештеници су због „страха Јудејског“ милом или силом постали њезини сарадници. Таквима је посао био да уходе ближњег свога, да мотре на њега, шта он ради и чиме се бави. Тама је била тада обавила све Србске земље, Србски Народ и Цркву Божију, и светлости нигде тада на видику било није. Зато су многи неутврђени у вери Христовој покушавали да се снађу како су најбоље знали и умели, јер је било пуно оних који су мислили због маловерства срца свог, да из густе таме комунистичког робства излаза нема. Да је све пропало. Али Господ Милостиви због Славних Богоотаца и Матери наших, није у потпуности заборавио народ свој Србски. Слао је Он и тада Србском Роду своме Србске Горостасе и Пророке Нове попут о. Саве Банковића, који због своје вере у Бога и вере у Србство, у комунистичком „рају“ на земљи под Јосипом Брозом Титом, више времена проведе на робији него на слободи. Робије, прогони и заточеништва нису мимоишла ни Св. Мученика Србског Варнаву Настића, Светог Оца нашег Јустина Ћелијског и Св. Николаја Србског Златоустог као и многе друге знане и незнане Србе и Србкиње који су рађе трпиле пргоне и понижења, и ишли на робију или у заточеништво са вером у Бога и правду Његову. Не одрићући се тако Бога Христа и наше Свете вере Православне, вере Светосавске, ни по цену највећих страдања, они су тада били са онима сличним себи, Србска Црква Бога Живога - „стуб и тврђава истине“ и неустрашиви проповедници Јеванђеља Христовог. Они су били ти мученици и светитељи Народа Србског који су попут Старо завјетних Пророка за време комунистичког робства, са ланцима робским на себи али духа слободног, попут Светог Апостола Павла, својим страдање сачували у народу веру у Бога и Правду Његову, и веру у наше вољено и Богу драго Србство!

Данас се многи позивају на те великане Србскога Рода свога, па чак и они који су их некада прогонили. Једни то чине добронамјерно благодарећи Богу што у нашем Србском Роду подиже такве мученике и исповеднике вере Христове као у ретко којем другом народу на свету, а други то чине са очигледном намјером и жељом да се на тај начин сакрили иза Светих имена њихових док „олуја“ прође, и тако да умире прљаву савест своју. Не узимајући учешћа „од страха Јудејског“ у садашњој борби против сила зла која се сада у Цркви води против глобалиста, паписта, екумениста, новотараца и других заблуда преко којих Сатана плански руши Србски Народ и нашу Свету веру Православну, веру Светосавску и Цркву Христову. Они су нажалост и срамоту своју тако се сврстали сами међу оне несрећнике које ће Христос избљувати у дан Страшнога Суда свог, ако се на време не покају, и на прави србски пут не врате!

Многи се свештеници тако и сада као и за време комунистичког робства одрекоше Бога Христа и нашег вољеног Србства. Народ то види, ћути и трпи као и поједини свештеници јер су уплашени и индоктринирани од садашњих црквених и државних власти, па им због тога непада на памет да се одупру и супроставе данашњим рушиоцима Србства: вере и оточества, Православља и Светосавља. Зато је браћо Срби и сестре Србкиње, синови и кћери Светог Православља, нашег милог и Богу драгог Светосавља, наступио последњи час да нешто и ми урадимо на спасењу своме, ако нам је заиста стало и ако желимо да очувао Србско народно и црквено једенство и слогу. Сутра може бити исувише касно. Као прво сви они који кажу да у Бога верују, а колико верују најбоље се види по ономе што чине и раде, требали би да се покају за грехе своје, знане и незнане, учињене делом, речју и мишљу, и затим да опроштај затраже од Светосавске браће своје, и потом да се исповеде код Владике Артемија, а он је човјек и Владика милостива срца, па ће зато радо у славу Божију, а ради слоге и јединства у СПЦ и србском народу, да им опрости и да их разреши свих греха њихових, осим хуле на Духа Светога, и потом сви заједно као Срби: Православци и Светосавци, као духовна браћа и сестре који имамо заједничког Оца нашег Небеског, да се причесте сви заједно како то и доликује вјерној дјеци Светога Саве, за опроштај грехова наших и за живот вечни, Истинитим Тјелом и Крвљу Христовом, уз чврсто обећање Богу, Светом Сави и Свим Светитељима, Просветитељима, Исповедницима и Мученицима мученичког србског народа нашег и цијелог Православног свијета, да ћемо заједнички поштовати, у дело спроводити и чувати јединство Србске Православне Цркве и нашег многострадалног Србског Народа, и од памтивјека устаљени црквени ред и поредак који нико неможе да мења онако како га „уши сврбе“ - јер закон је по речима Цра Душана Силног - ИЗНАД свију нас, смртних створења људских, који ћемо прије или после морати умрети и затим од Господа плату примити по дјелима нашим. Св. Апостол Павле никоме од нас није рекао да наше Свете обичаје мењамо, него у међусобној љубави и слози да „чврсто држимо предање, којем смо научени“ (2 Сол. 2:15) и да „сачувамо оно што нам је предано, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названог знања, којем се неки приволеше и тако отпадоше од вере“ Христове и нашег вољеног Србства! (1 Тим. 6:20-21)

Тада ће све ово зло које нас је сада снашло Законом Живота због греха наших, по праведном Суду Божијем, да се окрене у нашу Србску корист и славу Божију. На Србима ће тада да се испуне речи Христове из приче о слепцу описаној у Св. Јеванђељу по Јовану гл. 9:3 или о Лазару гл. 11:4 да је све то тако требало да буде на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз зло које нас је снашло, и дјела Божија покажу на нама – грешним Србима. „Јер треба и подвајања да буде међу нама, да би се показали који су постојани“. (1. Кор. 11:19) Све зависи од тога како ће Црква своје садашње проблеме да реши. Да ли ће да их решава љубављу Христовом и мудрошћу Његовом или по жељи Кнеза овог „света који сав у злу лежи.“ Од те судбоносне одлуке, зависи и будућност и јединство Србске Православне Цркве и Србског Народа, односно од те одлуке које садашње наше Цркве и народне воће требајау да донесу, зависи наше Србско народно бити или не бити, зависи сам наш Србски опстанак или нестанак као народа, са позорнице живота овога свијета.

Неби се зачудио зато, да слебденици Новог светског поретка који су сада проценили да је после успјешног цепања србског државног јединства дошао погодан тренутак за цепање и омофора Светог Саве и разбијање Србске Православне Цркве по покрајинама или новооснованим државама, у којима ће она да буде само једна од многих других верских заједница без икаквог стварног утицаја у друштвуи, и на духовно опустошени и разорени Народ Србски, па да Сатана преко слуга својих због тога не изврше још већи притисак на све оне који о томе одлучују и тако доведу до раскола у Цркви и направе поделу у народу са несагледивим штетним последицама. Ако се то зло недај Боже заиста и деси у нашем времену, онда ће проклество свих предака и потомака наших, да падне на главе и на дјецу до трећег и четвртог кољена, колио Бог походи на синовима и кћерима грехе Отачке, свих оних Срба и Србкиња, који су на било који начин својим неутралним ставом или штетним радом до тога довели и дозволили да до подела у цркви и србском народу дође. Таквима би боље било да се нису никад ни родили.

Ово је несумљиво најгоре време у новијој историји Србског Народа, када због тога Црква није смела себи дозволити, да униђе у сукоб са било киме, а поготово да безпотребно и неоправдано улази у сукоб са Владиком Артемијем, његовим монаштвом и верним народом из РПЕ и са Косова и Метохије и цијелога свијета, који су часно обавили свој дио посла у очувању Србства и Православља у тој нашој србској покрајини. Одузимање Владици Артемију Рашко Призренске Епархије, без суда и суђења, и изрицањем забране његовом повратку и боравку на Косову, верујући народ широм Православља схватио је то са правом или не - као политичку ујудруму, као издају Бога и Србства од стране Синода и Сабора Србске Православне Цркве, а поготово од појединих владика који су због своје прошлости наводно уцењени и сада од стране државних власти као што је то био случај и за време комунизма. Зато сваки Србин треба да учини све што до њега стоји, да се садашњи проблеми у нашој Цркви што прије превазиђу и реше у духу љубави Христове и Његове истине. Само таквим радом ми можемо да ојачамо Светосавску веру нашу која ће да окупља, уједињује, обожи, сложи, помири и збратими разједињени Србски Народ. Од тога зависи наш СРБСКИ опстанак или нестанак, и зато нико од верујућих Срба и Србкиња нема право да буде по страни од садашњих догађаја који се одигравају у Србској Православној Цркви, а који су од судбоносног значаја по Васколико Србство!

Ја сам јавно рекао оно што сам мислио, и сматрам да сам тако душу своју спасао. Ако сам ја, као Срби и православни свештеник којег само болу „све ране србског рода мога“ нехотично можда са овим мојим писањем некога увредио и тако Богу згрешио, нека мени опрости Господе тада, по великој милости својој све грехе моје, јер ово ће онда бити најмањи грех почињен у животу моме, јер Господе не жели смрт грешника него да се он покаје и на прави србски пут врати, а ти ђаволе који само чекаш да некоме ногу подметнеш, и затим са собом да га тако свучеш у велике дубине пакла вечног, немој да се буниш и лажи да шириш, него докажи где сам погрешио. Сматрам и верујем, да ми зато од људи и Срба правих нико неће узети за зло, што сам своје мишљење јавно изнео, и да свако од нас има право на своје мишљење другачије од става, мишљења и погледа било кога, па тако и мога, и да свако може добронамјерно да изнесе у јавност и укаже прстом на све оно што по његовом мишљењу сада неваља у Цркви и србскоме народу и друштву нашем, и истовремено отворено, јасно и храбро свима да каже шта би се требало радити и чинити да се те грешке поправе и тако из ове садашње кризе у СПЦ и србском народу са Божијом помоћи, а уз наш труд и жртву напокон изађе; али да нико нема право без обзира ко то био, у име „демократије, науке или било чега другог“ а поготово да нико нема право у име екуменизма, папизма, глобализма и других јереси нашега доба, са којима се разара и уништава Црква Христова, Црква Светог Саве, највећег Србина, Православца и Светосавца у историји Рода србског, а без које Србству нема спаса ни опстанка, да таквим својим нехришћанским, несрбским и нецрквеним наопаким ставом и радом, руши Србство и Православље. Амин.


Јереј Михаило Микић


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 13 Sep - 22:24:09



Patrijarh za pomirenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve


P
atrijarh srpski Irinej založio se danas u Beču za pomirenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve i naglasio da je Kosovo i Metohija bilo vekovima srpska zemlja i da je to kolevka srpske kulture i istorije.

+++

“Moramo da učinimo sve da se ove dve crkve (Pravoslavna i Rimokatolička) vrate sebi i da putevi koji su razdvajali ponovo približe, jer je to želja Božija”, istakao je patrijarh srpski.

Patrijarh Irinej među vernicima trpi kritike zbog zagovaranja ekumenizma od momenta kada je izabran za poglavara Srpske pravoslavne crkve. Iako je njegov prethodnik, upokojeni patrijarh Pavle, jednom prilikom rekao da bi voleo da se sastane sa papom i dodao “imao bih se ja sa njime o čemu razgovoriti, a bogme i dobrano mu štošta prigovoriti. Ali, ja o tome ne odlučujem već Sabor kad sazri vreme”, patrijarh Irinej je ubrzo po stupanju na dužnost izjavio da je možda došlo vreme da papa dođe i “da se načini prvi korak ka eventualnom ponovnom svehrišćanskom jedinstvu iako je put dug i naporan”.

Još u januaru ove godine “Vesti” su pisale o tome da li bi dolazak pape mogao da se desi. Tada smo podsetili da su se vladike bački Irinej Bulović (23 glasa na izborima za patrijarha) i crnogorsko-primorski Amfilohije Radović (25 glasova) svojevremeno sastali sa prethodnim papom Jovanom Pavlom Drugim od koga su dobili po jedan biskupski prsten. Takođe, obzirom na podršku koju ove vladike, kao i patrijarh Irinej, imaju u Sinodu ukazano je da bi prva prilika za dolazak pape u Srbiju mogla biti 2013. godina.

Već u maju patrijarh Irinej je sam rekao da će 2013. godina, kada će se u Nišu obeležiti 17 vekova od Milanskog edikta, biti prilika za dijalog istočnih i zapadnih crkava jer će na taj događaj svi biti pozvani. “Dijalog istočne i zapadne crkve je neophodan jer je štošta tu ostalo da se kaže”, rekao je patrijarh Irinej.

Upitan da li SPC ima kontakt sa Vatikanom, patrijarh je rekao da “kontakata nema, ali da svi pozdravljaju i očekuju poziv” za taj veliki skup. Patrijarh je rekao da je njegova lična želja da da papa dođe u Niš, ali da će o toj poseti opširnije da priča kada poglavar Rimokatoličke crkve bude pozvan.

Inicijativu patrijarha SPC da se susret dvojice crkvenih poglavara dogodi u Nišu potvrdio je i otac Federiko Lombardi, portparol Svete stolice. On je rekao da će to biti dobra prilika za dalji razvoj ekumenskih odnosa, zbog kojih vernici zameraju srpskom patrijarhu.

Otac Lombardi je tada rekao da je papa “ekumenski veoma otvoren: to je izvesno jedan od prioriteta njegovog pontifikata. On je takođe veoma zainteresovan za dijalog sa istočnim crkvama. Ima mnogo toga zajedničkog u držanju naših dveju crkava. Važno je da održavamo u životu zajedničke korene naše civilizacije i da zajednički delamo”.


Patrijarh: Zar da se ustoličim na Kosovu, tuđoj zemlji?

U obraćanju vernicima u hramu Vaskrsenja Hristova gde je, zajedno sa vladikama srpske, ruske i rumunske crkve, služio arhijerejsku liturgiju, on je naglasio da Kosovo, ta sveta zemlja, koja je za Srbe isto kao i za jevrejski narod Jerusalim, vekovima pripada Srbima.

Tamo se, kako je istakao, nalaze najveće srpske svetinje, među kojima je i Pećka patrijaršija, u kojoj će za dve nedelje biti ustoličen, podsetio je patrijarh Irinej.

“Hoće li patrijarh biti ustoličen u nekoj tuđoj zemlji ? Kosovo i Matohija je vekovima bilo srpska zemlja.Ta zemlja je kolevka srpske kulture, u kojoj je počela istorija našeg naroda i gde je dostignut zenit”, rekao je patrijarh Irinej.

Patrijarh je istakao da je najveće iskušenje za srpski narod danas na Kosovu i Metohiji.

“Ovih dana se raspravlja o Kosovu i Metohiji u najvišim institucijama sveta. Jedino što nam preostaje jeste da se molimo Bogu, koji čini čuda i čudesa, za Kosovo i Metohiju da oseni duhove onih koji odlučuju o sudbini Kosova i Metohije”, naglasio je on.

Arhijerejsku liturgiju sasluživali su episkop srednjeevropski Konstantin, dalmatinski Fotije, bački Irinej, moravički Antonije, ruski Mihajlo, rumunski Serafim, arhiepiskop ohridski Jovan, kao i mitropolit Vaseljenske patrijaršije i egzarh za Austriju Mihail, kao i srpski sveštenici i đakoni iz Austrije i Nemačke. Arhijerejskoj liturgiji u hramu Vaskrsenja Hristova prisustvovao je nadbiskup bečki kardinal Kristof Šenborn.Patrijarh Irinej doputovao je u Austriju povodm 150. godišnjice srpske pravoslavne crkvene opštine Sveti Sava u Beču.

On će se sutra sastati i s predstavnicima austrijske države - predsednikom Hajncom Fišerom i gradonačelnikom Beča Mihaelom Hojplom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 15 Sep - 12:35:31



Artemije traži da mu vrate eparhiju





Prinudno umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević zahteva od Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve vraćanje “otetog mu trona Eparhije raško-prizrenske,

čime će se i u SPC vratiti kanonski poredak i mir“, saopštilo je “Crnorečko bratstvo u egzilu“.

”U protivnom ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih povinovanja, jer smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski Arhipastir Eparhije raško-prizrenske”, poručio je, između ostalog, vladika Artemije.

Ovim rečima Artemije je izrazio žaljenje što se povinovao ranijim odlukama Sinoda o njegovoj suspenziji kao i saborskoj odluci o prinudnom umirovljenju.

Sednica Sinoda, na kojoj bi trebalo da se nađe i ovaj zahtev, održava se danas u Patrijaršiji SPC u Beogradu. Reč je, kako saznaju Vesti-online, o redovnom zasedanju crkvene vlade.

Kako nam je nezvanično rečeno u sindskim izvorima, Sveti arhijerejski sinod (crkvena vlada) prema crkvenom ustavu nema ingerencije da se određuje prema Artemijevom zahtevu, budući da Sveti arhijerejski sabor (crkvena skupština) kao najviše crkveno zakonodavno telo postavlja i razrešava sa dužnosti episkope.

S druge strane, aktuelni administrator Artemijeve bivše eparhije mitropolit Amfilohije Radović lobira da novi episkop raško-prizrenski postane sadašnji vikar u ovoj eparhiji vladika lipljanski Teodosije Šibalić.

Radović je, naime, minulog vikenda tokom održavanja Nemanjinog deževskog sabora kod Novog Pazara, kako je saopšteno na srpskom sajtu Skupštine grada Prištine, obraćajući se prisutnima “izrazio nadu da će, uz Božju pomoć i saglasnošću sabora SPC, vladika Teodosije biti izabran za episkopa Eparhije raško-prizrenske, čije je mesto upražnjeno nakon smene i penzionisanja vladike Artemija.“

15. 09. 2010. 14:29h | R. Lončar - Vesti

+++

+++

+++

15/09/2010 19:26 | Beograd
Vladika Artemije traži povratak na tron Eparhije raško-prizrenske
Nepoznat odgovor Sinoda SPC


Beograd - U sedištu SPC još nema zvanične potvrde da li je na jučerašnjoj sednici Svetog arhijerejskog sinoda SPC razmatran zahtev episkopa umirovljenog raško-prizrenskog Artemija da mu se vratiti „oteti“ tron Eparhije raško-prizrenske (ERP).

Naime, vladika Artemije obratio se 13. septembra Svetom arhijerejskom sinodu pismom u kojem traži da mu se vrati upravljanje ERP, kako bi se u SPC vratili kanonski poredak i mir, saopštilo je juče Crnorečko bratstvo u egzilu - monasi iz manastira Crna reka koji su napustili ERP posle saborske odluke o trajnom razrešenju vladike Artemija i sinodske zabrane da i dalje bude duhovnik monaštva ove eparhije. U saopštenju se navodi da je vladika Artemije u pismu Sinodu najavio da se, ukoliko se njegov zahtev ne usvoji, „od sada pa ubuduće oslobađa osećaja sopstvene krivice zbog ranijih povinovanja, jer je u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir ERP“.

Kako je Danasu nezvanično rečeno u sedištu SPC, zahtev vladike Artemija je saborska, a ne sinodska tema. Vladika Artemije nije juče želeo da komentariše delove pisma koji su se pojavili u javnosti.

Sinod se juče sastao dan posle povratka patrijarha Irineja iz posete Austriji, na kojoj su ga pratila i dvojica članova „crkvene vlade“. Posle sinodske sednice u Patrijaršijskom dvoru juče je održana i sednica Odbora za patrijarhovo ustoličenje 3. oktobra u Pećkoj Patrijaršiji. Kako Danas nezvanično saznaje, Sinod bi trebalo i danas da zaseda.


Autor: J. Tasić; DANAS

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 15 Sep - 23:03:31



Сабрање Православних Свештеника и Монаха

Сви који смо благодаћу Божијом одгајени на благочестивим догматима и следујемо у свему Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:

Једини пут спасења људи је вера у Свету Тројицу, у дело и учење Господа нашег Исуса Христа, који се настављају у Његовом телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита светлост, не постоје друге светлости да нас просветле, нити друга имена која могу да нас спасу «Нема ни у једноме другоме спасења; јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти». Сва друга веровања, све друге религије, које не знају или не признају Христа «који је у телу дошао», људске су измишљотине и дела Ђавола, која не воде истинском богопознању и поновном рођењу кроз божанско крштење, него обмањују људе и воде их у пропаст. Ми Хришћани верујући у Свету Тројицу, немамо истога Бога ни са једном другом религијом; чак ни са такозваним монотеистичким религијама, Јудаизмом и Мухамеданизмом, које не верују у Свету Тројицу.

Већ две хиљаде година, основана од Христа и руковођена од Светога Духа, Црква је остала стабилна и непоколебљива у наученој од Христа, преданој од Апостола и очуваној од Светих Отаца спасоносној Истини. Није поклекла под суровим гоњењима првобитно Јудеја а касније идолопоклоника током прва три века; пројавила је мноштво мученика и изашла као победник, потврдивши своје божанско порекло. Као што чудесно говори свети Јован Златоусти: «Ништа није јаче од Цркве… Ако ратујеш против човека, или си победио или си побеђен, ако, међутим, ратујеш против Цркве, без изгледа си да победиш, јер је Бог јачи од свих».

Након престанка гоњења и тријумфа Цркве над спољним непријатељима, тј. Јудејима и идолопоклоницима, умножили су се и ојачали су унутрашњи непријатељи Цркве. Појавиле су се разноврсне јереси, које су покушале да измене и да искваре предану веру, како би се код верника изазвала збрка и како би ослабило њихово поверење у еванђелску истину и у оно што је предано. Свети Василије Велики, описујући стање у Цркви које је створила током четрдесет година владајућа, и у управном смислу, Аријева јерес, говори: «Презрене су догме Отаца, апостолска предања су понижена, изуми нових људи живе у Црквама; људи се предају лукавствима, а не богословствовању; мудрост овога света преузима првенство, изругујући се похвали Крста. Пастири се протерују, уместо њих уводе се вуци грабљиви који уништавају стадо Христово».

Оно што је било са спољашњим непријатељима, религијама, десило се и са унутрашњим, јересима. Црква је кроз велике и просветљене Свете Оце поставила међе и заштитила Православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора у односу на конкретна, сумњива учења, али и сагласјем Отаца (consensus Patrum) у односу на свеукупан збир питања вере. Ми смо сада потпуно сигурни, када следимо Свете Оце и не померамо међе које су они поставили. Изрази „Следујући Светим Оцима“ и „Не померај међе које поставише Оци наши“ чине поуздан правац пута и сигурносни вентил Православне вере и живота. Сходно томе основне поставке нашег Исповедања су следеће:

1. Чувамо непроменљиво и неповредиво све што су Сабори и Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и осуђујемо све што они осуђују, а клонимо се општења са онима који новаче у стварима вере. Ми нити додајемо нити одузимамо какво учење, нити га мењамо. Већ богоносац свети Игњатије Антиохијски у Посланици светом Поликарпу Смирнском пише: „Сваки који говори шта осим онога што је заповеђено, ако је и веродостојан, ако и пости, ако је и девственик, ако чини знаке и пророкује, нека ти буде вук у овчијој кожи који пропаст оваца твори“. Свети Јован Златоусти тумачећи речи Апостола Павла „ако вам неко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте анатема да буде“, примећује да Апостол „није рекао ако вам супротно објављује или ако све изврће, него ако и нешто најмање проповедају другачије од онога што примисте, ако и случајно уносе новине, нека буду анатема“. Седми Васељенски Сабор објављујући клирицима Цариграда своје одлуке против иконобораца пише: „Следовали смо предању Католичанске Цркве и нити шта одузесмо нити шта додасмо, него будући научени у апостолском духу, чувамо предања која смо примили, прихватајући и целивајући све што је Света Католичанска Црква од првих времена неписано и писано примила… Јер истинити и најисправнији суд Цркве не допушта никакве новине чинити, нити одузимати било шта. Стога ми, следујући отачким законима, примивши благодат од једнога Духа, без новачења и без умањења сачувасмо све што се на Цркву односи“.

Са Светим Оцима и Саборима одбацујемо и анатемишемо све јереси које су се појавиле током историјског хода Цркве. Од старих јереси које су преживеле до данас осуђујемо Монофизитизам, како онај екстремни Евтихија тако и онај умерени Севира и Диоскора, сагласно са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем великих Светих Отаца и Учитеља, као Светог Максима Исповедника, Светог Јована Дамаскина, Светог Фотија Великог и богослужбеним химнама.

2. Објављујемо да је Папизам извор јереси и заблуда; учење о Filioque, тј. исхођењу Светога Духа и од Сина, супротно је свему што је сам Христос учио о Светоме Духу. Целокупни лик Отаца и на Саборама и самостално сматрају Папизам за јерес, јер је осим Filioque произвео још мноштво других заблуда, као што су примат и непогрешивост Папе, употреба бесквасних хлебова, учење о чистилишту, о безгрешном зачећу Богородице, о створеној благодати, о куповини опроштаја грехова (индулгенције); изменио је скоро читаво учење и праксу Крштења, Миропомазања, Божанске Евхаристије и других светих тајни и претворио је Цркву у световну државу.

Данашњи Папизам је још више, у односу на средњевековни Папизам, одступио од учења Цркве, тако да не представља више наставак древне Западне Цркве. Увео је мноштво нових претеривања у „Мариологију“, као што је учење о Богородици као „саискупитељки“ (corredemptrix) људског рода. Ојачао је „Харизматични Покрет“ пентикосталних група, тобоже духоцентричних. Усвојио је источњачке спиритуалне методе молитве и контемплације. Увео је даље новине у богослужење, као што су плесови и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божаствену Литургију. У области Екуменизма Другим Ватиканским Концилом поставио је основе за Сверелигију, признајући „духовни живот“ припадницима других религија. Догматски минимализам довео је до снижења нивоа моралних захтева, због чврсте везе догме и морала, што је имало за последицу моралне падове врховних клирика и умножавање међу клирицима моралних настраности хомосексуалности и педофилије.

Уопштено говорећи постоји радикална промена Папизма и окретање према Протестантизму након Другог Ватиканског Концила, као и усвајање различитих „спиритуалних“ покрета „Новог доба“.

Према светом Симеону Солунском, Мистагогу (Тајноводцу), Папизам је Цркви нанео више штете него што су нанеле све јереси и расколи заједно. Ми Православни имамо заједницу са Папама који су живели пре схизме и многе Папе прослављамо као светитеље. Папе након схизме су јеретици; престали су да буду наследници Римског трона, немају апостолско прејемство, пошто немају веру Апостола и Отаца. Из тог разлога са сваким од тих Папа „не само да немамо заједницу, него га и јеретиком називамо“. Због хуле на Светога Духа учењем о Filioque изгубили су Светога Духа, и све је код њих безблагодатно. Ниједна њихова света тајна није ваљана према светом Симеону. „Хуле, дакле, новатори и далеко су од Духа, хулећи на Светога Духа, и нема у њима уопште Духа Светога, зато су и њихове свете тајне безблагодатне, пошто благодат Духа одбацују и унижавају га… зато и Духа Светога у њима нема, и ничега духовнога у њима и све је ново и измењено код њих и мимо Божанскога предања“.

3. То исто важи, у још већој мери, за Протестантизам, који је као чедо Папизма наследио многе јереси, и још више додао; одбацује Предање прихватајући само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укида Свештенство као посебну тајинску благодат, такође и поштовање Светих и икона; унизио је личност Богородице, одбацује Монаштво; од Светих Тајни прихвата само Крштење и Божаствену Евхаристију, кварећи и у њима учење и праксу Цркве; учи о апсолутном предодређењу (Калвинизам) и оправдању само вером, а од скоро његов „авангардни“ део увео је Свештенство жена и брак истополних, које примају чак и у Свештенство. Најважније, међутим, лишен је еклисиологије, јер не постоји појам Цркве, онако како га разуме Православно Предање.

4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да они одбаце своје заблуде и да се покају, како би постојало истинско јединство и мир; јединство са истином а не са заблудом и јересју. За утеловљење јеретика у Цркву канонска тачност (ακρίβεια) захтева њихово примање кроз Крштење. Претходно њихово „крштење“, вршено ван Цркве, без трикратног погружења и уздизања крштенога у води освећеној посебном молитвом и од стране православног свештеника, није крштење; лишено је благодати Светога Духа, која не постоји у расколима и у јересима, и следствено томе немамо ништа заједничко што би нас сједињавало, као што каже свети Василије Велики: „Они који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство… а они који се одвојише, будући да постадоше лаици, нити да крштавају нити да рукополажу немају више власти, не могући да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали“.

Због тога је неутемељен и неоснован нови покушај Екумениста да промовишу став како имамо заједничко крштење са јеретицима, те да на овом непостојећем крштењском јединству утврђују јединство Цркве, која тобоже постоји тамо где постоји крштење. У Цркву, међутим, неко улази и бива њен члан не било којим крштењем, него једним и јединственим крштењем обављеним од стране свештеника који имају Свештенство Цркве.

5. Докле год јеретици продужавају да остају у заблуди, избегавамо општење са њима, посебно заједничке молитве. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко служење Литургије и заједничке молитве у храмовима, него чак и обичне молитве на приватним местима. Строги став Цркве према јеретицима проистиче из истинске љубави и искреног интересовања за њихово спасење и из пастирске бриге како се верни не би повели за јересју. Онај ко љуби исказује љубав, и не оставља другог да пребива у лажи; у противном су љубав, као и јединомислије и мир са њим, вештачки и лажни. Постоји добар рат и лош мир. „Бољи је славни рат него мир који одваја од Бога“ каже свети Григорије Богослов. И свети Јован Златоусти саветује: „Ако негде видиш да се наноси штета благочешћу, не претпостављај једномислије истини, него стој храбро до смрти… нипошто не издајући истину“. И још саветује наглашавајући: „Ни један кривотворени догмат не прихватајте, изговарајући се притом на љубав“. Такав став Отаца усвојио је и велики борац и исповедник Православне вере против Латина Свети Марко Ефески Евгеник, који своје Исповедање вере у Фиренци завршава на следећи начин: „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва божаствена Писма опомињу да треба бежати од инакомислећих и туђити се општења са њима. Зар ћу ја, све њих презирући, следити онима који заповедају да се под образином вештачког мира ујединимо? И то са онима који кваре свештени и божански Символ (вере), уводећи Сина као другог узрочника Светога Духа? А остала безумља остављам, узимајући ово за сада, од којих би и једно само било довољно да нас од њих одвоји. Да нам се никада тако нешто не догоди, Утешитељу благи, нити да на такав начин изгубимо свој разум, него да држећи се твога учења и блажених мужева које си ти надахњивао, будемо придодати нашим оцима, ово, ако не било шта друго, одавде поневши, побожност“.

6. До почетка 20. века Црква је непоколебиво и непроменљиво држала став који је одбацивао и осуђивао све јереси, као што се то управо изражава у Синодику Православља који се чита у Недељу Православља. Анатемишу се све јереси и јеретици, свака појединачно; да не би на неки начин нека остала изван анатеме, постоји на крају општа анатема: „Свима јеретицима анатема“.

Нажалост, овај јединствени, чврсти и непоколебиви став Цркве до почетка 20. века, почео је постепено да бива напуштан, након Енциклике коју је разаслала Васељенска Патријаршија 1920. године „Свима црквама Христовим“, и која по први пут званично карактерише јереси као цркве, које нису отуђене од Цркве, него су јој своје и сродне. Препоручивала је да се „распламса и ојача пре свега љубав међу Црквама, не сматрајући једна другу за страну и туђу, него као блиску и сродну у Христу, санаследником и сутелесником обећања Божијег у Христу“.

Тиме је отворен пут да буде усвојена, уобличена и развијена у оквиру Православне Цркве, првобитно протестантски изум, а сада прихваћена и од стране Папизма, јерес Екуменизма, та свејерес, која усваја и озакоњује све јереси као цркве и удара на догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Развијена је већ, предаје се и намеће се од стране Патријараха и Епископа нова догма о Цркви, нова еклисиологија. Сагласно њој ниједна Црква нема право да захтева искључиво за себе карактер католичанске и истините Цркве. Свака од њих је један одломак, један део, не и целовита Црква. Тек све заједно чине Цркву.

Пале су све међе које су поставили Оци; не постоји линија разграничења између јереси и Цркве, између истине и заблуде. И јереси су цркве, а многе од њих, као што је папска, сматрају се сада сестринским црквама, којима је Бог, заједно са нама, поверио бригу за спасење људи. И у јересима постоји благодат Светога Духа, зато су њихово крштење, као и све остале свете тајне, ваљане. Сви који су крштени, без обзира којој јереси припадају, чланови су тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме Сабора не важе и треба да буду избрисане из богослужбених књига. Сместили смо се под кров „Светског Савета Цркава“ и у суштини смо издали – самим укључењем – нашу црквену самосвест. Укинули смо догму о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, догму „један Господ, једна вера, једно крштење“.

7. Овај међухришћански синкретизам проширио се сада и на међурелигијски синкретизам, који изравнава све религије са јединственим, божанског порекла и од Христа откривеним богопоштовањем, богопознањем и животом по Христу. Доводи се у питање не само догма о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси, него и темељна догма јединственог у свету Откривења и спасења људи кроз Исуса Христа, у односу на религије света. То је најгора заблуда, највећа јерес свих векова.

8. Ми верујемо и исповедамо да само у Христу постоји могућност спасења. Религије света и јереси воде у пропаст. Православна Црква није само истинита Црква; она је једина Црква. Само она је остала верна Еванђељу, Саборима и Оцима, и следствено томе само она представља истиниту католичанску Цркву Христову. По преподобном старцу Јустину Поповићу, Екуменизам је заједничко име за све псевдоцркве Западне Европе. Њихово заједничко име је свејерес.

Ову свејерес прихватили су од стране Православних многи Патријарси, Архиепископи, Епископи, клирици, монаси и лаици. Њу проповедају „откривене главе“, њу примењују и њу намећу у пракси, заједничарећи на разне начине са јеретицима, у заједничким молитвама, разменама посета, пастирском сарадњом, постављајући себе суштински изван Цркве. Наш став који произилази из канонских одлука Сабора и из примера Светих је јасан. Свако треба да преузме своју одговорност.

9. Постоје свакако и заједничке одговорности, и то пре свега наших Јерараха и теолога са екуменистичким мишљењима, наспрам православне пуноће и наспрам њихове пастве. Њима поручујемо са страхом Божијим и љубављу, да су такав њихов став и отвореност према екуменским активностима, са сваке стране достојни осуде, јер:

а) у пракси доводе у питање наше православно-отачко предање и веру

б) сеју сумњу у срца пастве и збуњују многе, водећи у поделе и расколе, и

в) одвлаче део пастве у заблуду и тиме у духовну погибао.

Поручујемо, напокон, да, због поменутих разлога, сви који се крећу у овој екуменистичкој неодговорности, без обзира на то који положај да заузимају у Црквеном Организму, супротстављају се предању наших Светих и према томе налазе се насупрот њих.

Због тога њихов став треба да буде осуђиван и да се одбацује од целокупног збора Јерараха и од верног народа.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 15 Sep - 23:07:01


Писмо Патријарху Иринеју,поводом параде поноса


У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ваша светости,

Последњих месеци сведоци смо беспоштедне и све агресивније кампање којом се најављује организовање тзв. „параде поноса“ у главном граду наше отаџбине. Као што сте засигурно упознати, „парадом поноса“ назива се јавно дефиловање и бесрамно промовисање мужеложништва (хомосексуализма) – содомског греха, који по Светом Јеванђељу и учењу Светих Отаца разара душу и тело и као такав је осуђен на пакао.

Кад је стварао свет, Господ наш је створио мушко и женско и заповедио је: „Рађајте се и множите.“ А какво рађање и множење може да проистекне из неприродног блудничења истосполних особа?! О овом греху Свети Јован Златоуст каже: „Мужеложници (хомосексуалци) су гори од убица јер убица одваја душу од тела, а овај погубљује душу заједно са телом. Ма који грех да узмеш, ниједан неће бити раван овом безакоњу.“

Насупрот Светом Јеванђељу и Светим Оцима, организатори ове тзв. „параде поноса“, као и они који ово срамно окупљање подржавају, као своје главне аргументе истичу нове светске и европске „вредности“, које се морају прихватити зарад „цивилизацијског искорака“, „прогреса“ и уласка у Европску унију. Ми питамо: „Какав то прогрес представља јавно испољавање изопачености и настраности које произлазе из сексуалних девијација?! И да ли нама треба Европа која прихватање тих хомосексуалних настраности представља као највише друштвене вредности?!“

Даље, у својим обраћањима ти исти заговарачи „нових погледа“ наводе људска и мањинска права, иза којих се, у ствари, крије само терор мањине над већином. Јер док једна мала мањина хоће гола и полугола да шета улицама нашег главног града, дотле огромна већина нашег становништва, а то су нормални и породични људи, мора да се склони са улица како они и њихова деца не би били саблажњени. Такође, овде је очигледно да се под плаштом демократије и заштите људских права, у ствари, промовишу одређене настраности и накарадне идеологије појединих група стране нашем народу, док се праве, традиционалне вредности гурају у запећак.

И ко даје највећу подршку организовању једне овакве параде у Србији? Највећу подршку дају управо оне земље (чланице ЕУ) које су прве признале и подржале покушај отимања дела наше земље кроз признање нелегалног проглашења независности Косова и Метохије. То нам довољно говори о њиховим добрим намерама и по овом питању. Стога није за чуђење најава на званичном интернет сајту организатора ове хомосексуалне параде о паљењу државне заставе Србије, као ни њихов јавно изражен став да је Косово и Метохија само „комшија“ Србији.

Ваша светости,

Број људи са полним девијацијма (хомосексуалаца и лезбејки) свакодневно расте, док је број новорођених из дана у дан све мањи. Изузимајући веома мали број оних који су рођени са хормоналним поремећајима (хермафродити и сл.), горњи податак нам јасно говори да се човек не рађа као такав (настран и полно девијантан), већ да то постаје временом и превасходно под утицајем нарушеног морала у друштву. Листа жеља хомосексуалног лобија се шири. Данас „парада поноса“, а сутра истосполни бракови, усвајање деце или њихово добијање преко мајке или оца донатора и ко зна где је томе крај.

Ми православни хришћани заједно са свим људима који живе на овим просторима, без обзира на верску и расну припадност, треба да градимо здраве међуљудске односе и унапређујемо друштвене вредности које су у складу са моралним и људским начелима и које ће свима нама данас и деци нашој сутра омогућити миран живот достојан човека.

Водеће институције у нашој држави морају јасно да се одреде и да кажу који су њихови приоритети. Да ли је то подршка рађању и стварању здраве и социјално стабилне породице или је то подршка оним групама које заговарају настране полне девијације и блудне изопачености. Свакодневно слушамо о катастрофалним подацима који говоре о изумирању нашег народа, о паду наталитета, о веома малом броју нових бракова, о неспремности младих да заснују породицу. Па се питамо каква подршка браку и породичним вредностима може да проистекне из друштва које у исто време дозвољава јавну промоцију настраности и блудних изопачености.

Једно са другим не може!

У складу са горе реченим, ни Српска Православна Црква по овом изузетно важном питању не може бити ни неутралана, ни млака тј. поставити се тако да све остане на некој благој осуди, а без конкретног чињења и захтева за забраном промовисања ових настраних и изопачених „вредности“.
Сведочанство о томе како пролазе млаки налазимо у Откровењу, где Христос заповеда јеванђелисту Јовану да напише цркви у Лаодикији: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“

А у својој беседи на Видовдан 1948. године о неутралнима Свети Владика Николај каже: „У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свим земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи, а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.“ Даље каже: „Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.“
Ваша Светости,

Наша Црква има пуно право, моралну обавезу и пастирску дужност да недвосмислено и јасно и у складу са Светим Оцима заштити своје вернике и породице. Стога ми сви доле потписани, као чланови Српске Православне Цркве и овце стада чији сте Ви пастироначалник, умољавамо Вас да тражите од надлежних државних органа и градских власти забрану одржавања „параде поноса“ у нашем главном граду.

Одлука наше Цркве и Вас као пастира стада светосавског да у име Христа и испред пастве своје осудите и тражите изричиту забрану за овакво настрано окупљање не треба да буде тешка, јер светли пример имамо у недавном поступку наше сестре Руске Православне Цркве, која је јасно и недвосмислено подржала забрану одржавања овакве исте параде у главном граду Русије Москви. На тај начин Руска Православна Црква је поручила својим верницима и властима шта мисли о оваквим накарадним и изопаченим „вредностима“, без обзира на оптужбе, претње и уцене које су стизала са запада.

У Светом Јеванђељу Господ каже апостолима: „И ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за свједочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе“ (Мк. 6.11). А шта нам као послушање поручује Свети Апостол Павле у својој посланици Коринћанима: „Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима … И избаците злога између вас самих … Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници…“
Да ли одбијањем да се послуша свети апостол Христов и прихватањем јавне промоције содомског греха на својим улицама, Београд, а онда и цела Србија не преузимају на себе улогу оног града за који Господ каже да ће му на дан Страшног суда бити теже него Содому и Гомору, а зашто ћемо и ми данашњи сносити одговорност.

Уколико се сви они који би да организују или подрже ову параду оглуше о захтев Српске Православне Цркве и њених верника, онда наша Црква треба јасно јавном АНАТЕМОМ да се огради од свих њих и њихових (не)дела и да тако заштити од проклетства и себе и свој верни народ, а нека би једини судија свима био само Господ! Амин!

Ваша Светости,

Данас сви ми, Црква, народ и држава, стојимо пред историјским избором – да се окренемо Србији устројеној по старом јединоспасавајућем светосавском обрасцу или да се одрекнемо свега тога и кренемо путем неодрживог устројства где су антихришћанске вредности основна мерила и модели живљења и да тако осудимо себе, своју веру и свој народ на потпуно уништење!

Молећи се Богу да нам будете часни, здрави, дуговечни и да правилно управљате речју истине Божје и бродом Цркве светосавске, молимо Ваш архипастирски благослов.

Србски светосавски народ сабран око мајке Цркве!

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 17 Sep - 10:17:34



Eho Patrijarhovog oduševljenja




У
чила старина младину да се патријарх бира кроз светост Духа Светог. После успешног пропутовања патријарха Иринеја по земљама света, младина данас може да учи старину да се патријарх бира светином УН.

пише: Ленка Летић, 16.09.2010

+++

Ако је неко летимично прелазио преко историјских лекција, или из несташлука бежао са часова историје, па се данас пита ко је проузроковао силне ратове, одакле толико „вештичарење“ и толике ломаче, нека погледа у уредно зачешљане браде и прецизно затегнута платна при прављењу камилавки, или било каквог облика крунског покривала главе, и добиће одговор ко су виновници вековног проливања крви на земљи којом хода човек.

Можда ће неко бити збуњен на ехо патријарховног одушевљења са успешног светског пропутовања, али не треба збуњености да се преда ако знамо биографију патријарховог порекла. Потече та стамена титула са плодне моравичке земље. Воћнаци све лепши од лепших на црници наквасалој водама зеленкасте Мораве. У тим воћњацима највише се шири сласт румених јабука, а јабука је воћка знана још у Рају, она иста којом змија дарива Еву, а Ева је „мудродарно“ поклони Адаму. И не опи само та румена воћка Адама, о њеној чуднотворности нам је рекао и Тарабић када ју је пресекао и рекао да се опрезно загледамо у облик њеног семена…рече та старина да се знак преваре налази у јабуци. А ми, људи ко људи, док зубима сочно загризамо њене комаде гледамо на црва да не наиђемо…нико о змији не размишља.

И док је патријарх упијао светске науке, биладинова грана на дан Усековања главе Јована Крститеља паде и покоси два живота…покоси старину и младину. А свештеник ко свештеник, без мудрости ни у цркви ни у порти рече „…кад би човек знао где ће пасти, он би сео…“.

Како нам патријарх долази са светским знањем које нам говори где ћемо пасти, седимо на земљу и спустимо главу ка њој. Ако нам је непозната њена дубина није нам непознато место пада до којег нас воде.

А календар, кога је више брига кроз чије презиме ће се одбројавати дани који су пред нама, кад на зиду наших домова и наших светиња стоје само корице као траг једног време, све листове са њих већ давно откинуше уредно зачешљане браде.

Само једно наш патријарх није нашао у обиласку света, као што ни за све године није нашао у науци којој се посветио, а то је истина да се васкрснуће Господа десило. Разапето тело кроз Васкрснуће нам је показало да снага Бога одолева свим змијским отровима, свим умним рукотворинама, свим бројним рачуналима, само се треба чистог срца уз ту Снагу савити. И чему се плашити пред светском науком коју нам патријарх доноси? Ми јесмо „неписмен“, „пагански“ , „племенски“ народ, и баш овакви разумемо мали број речи у реченици Господа „Много званих, мало изабраних“.

Шта може та сила света у колони са уредно очешљаним брадама да учини једном чистом срцу испуњеном љубављу према Богу? Ништа, ама баш ништа. И да зарију зубе у то чисто срце не могу ништа постићи. Душа у тренутку смрти напушта и срце и на пут креће са љубављу коју пред Бога носи.

Пре него што отргну календарску старину испред нас, у дому моје душе ће остати датум православног Васкрса, и тај датум ће се до краја мог постојања благодарно дочекивати у дому мом, а они нека се и даље истог датума тискају око узавреле обојене воде у коју ће спуштати јаја заједничких кока, ништа ја немам са њима, а ни они самном.


Ленка Летић, 16.09.2010

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 17 Sep - 10:31:36



Радослав Јовановић: Зашто је владика Артемије упутио писмо Синоду
Thursday, 16 September 2010

Поштовани посетиоци,

Рано јутрос добили смо, електронском поштом, писмо једног од наших редовних посетилаца, који, позивајући се на поуздане изворе, потврђује веродостојност писма еп. Артемија Синоду, чији смо део пренели на нашем сајту, и објашњава разлоге оваквог поступка еп. Артемија. С обзиром да се ради о човеку који нам је увек достављао само проверене и истините информације, његово писмо пренећемо у целости.

Уредништво


Уважена редакцијо,

Како сам сазнао из поузданих извора, писмо владике Артемија, које је делимично објављено на вашем сајту, последица је синодског писма владики Артемију, насталог пре десетак дана, у коме се Преосвећеном прети даљим казнама, ако не буде престао да сведочи истину и прима народ у манастиру Шишатовац. Такође, прећено му је због наводног млаког позива монасима да се врате у манастире у Епархији рашко-призренској. Из текстова еп. Атанасија Јевтића, Амфилохија Радовића и Иринеја Буловића, видело се да се јавност припрема за тврдњу да је владика Артемије расколник и да окупља секту „артемијеваца“. Циљ је да се владика Артемије уклони из Српске Православне Цркве, што би био прави поклон папи Бенедикту XVI уочи његовог доласка у Србију.

Како сам сазнао, Синод има намеру да владику Артемија стави под забрану свештенодејства, да би изазвали неки његов потез који би довео до „рашчињења“.

Страни налогодавци домаћих послушника, задовољно трљају руке, надајући се да ће владика Артемије бити протеран и из Епархије сремске.

Знам да сте ви у могућности да лако проверите све моје наводе.

Од Бога вам желим снагу да издржите у свим својим искушењима, а на добробит наше Цркве и наших верника.

Нека би Бог дао да будете истрајни у истинитом обавештавању ваших читалаца.

Ваш брат у Христу,

Радослав Јовановић


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 17 Sep - 10:35:24



"Данас": Нове казне за владику Артемија?
Thursday, 16 September 2010
Нове казне за владику Артемија?
16/09/2010 20:24

Аутор: Ј. Т.

Београд - Спекулације из црквених кругова да је Свети архијерејски синод СПЦ забранио свештенодејство епископу умировљеном рашко-призренском Артемију у седишту Српске патријаршије јуче није било могуће званично потврдити.


Приче о наводним новим казненим мерама „црквене владе“ против владике Артемија поклопиле су се с његовим недавним захтевом Синоду да му се врати „отети“ трон Епархије рашко-призренске (ЕРП). Епископ сремски Василије, чије гостопримство у манастиру Шишатовац владика Артемије ужива од саборске одлуке о трајном разрешењу управе ЕРП и забрани да остане на КиМ, негира спекулације да је због писма свог „госта“ јуче био позван у Синод. Владика Василије каже да није био на јучерашњој синодској седници, него код патријарха српског Иринеја, да због владике Артемија није имао проблеме са Синодом и да ништа не зна о његовом наводном кажњавању забраном свештенодејства.

У црквеним круговима незванично се тврди да је Синод најављући нове канонске мере, недавно и званично обавестио владику Артемија да је незадовољан окупљањем у Шишатовцу монаштва које је напустило ЕРП и народа, понашањем одбеглог монаштва и позивом који им је владика упутио да се врате у ЕРП. Ове инфомације јуче није било могуће званично потврдити. У Синоду кажу да је то надлежан једино портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј, до којег није било могуће доћи.

Неименовани извор из Синода, преко државне агенције, објаснио да је владика Артемије прихватио и лично потписао одлуку с мајског заседања Светог архијерејског сабора, на коме је већином гласова трајно разрешен дужности епархијског архијереја и практично прешао у мировину. Исти извор истиче да „уколико је владика Артемије сад променио мишљење, то значи да улази у раскол са Црквом“.

Реч „раскол“, иако о томе, према сазнањима нашег листа, на последњем Сабору није расправљано, у последње време помиње се у писмима и саопштењима чланова Синода - владике бачког Иринеја и привременог администратора ЕРП митрополита црногорско-приморског Амфилохија који је недавно, како преносе медији, најавио да ће за новог епископа рашко-призренског предложити садашњег викара те Епархије епископа липљанског Теодосија.



Без реакције СПЦ

СПЦ за сада није званично реаговала поводом захтева владике Артемија да се врати на чело ЕРП и најаве да се „упротивном од сада па убудуће ослобађа осећаја сопствене кривице због ранијих повиновања, јер је у Цркви и пред Богом доживотни канонски архипастир ЕРП“.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 18 Sep - 3:16:44



Раскол се наставља?Друштво | 17. септембар 2010. | 16:39
--------------------------------------------------------------------------------

Након обраћања умировљеног епископа Рашко-призренске епархије, владике Артеми­ја, рашчињени црноречки монах Антоније сматра да ће „и ово писмо, по традицији, би­ти злоупотребљено против владике у циљу даље изолације, вероватно путем рашчиње­ња“.

– Садржину владичиног писма Синоду не знам, али на основу реченице која је процу­рела у медије може се рећи да је пројекат екуменистичких владика да хитно сачине и прогласе раскол у СПЦ. Сваким даном све је јасније да се не ради о сукобу Артемија и Синода, већ о сегменту фронталног рата између православља и екуменизма. То се нај­јасније види по изјавама српског патријарха, који је недавно поручио монаштву: „Што виси, нек и отпадне“ – каже Антоније.

Он тврди да је владика Артемије свестан чињенице да му сигурно неће вратити епархију они који су му је, како је рекао, без суда отели, али и да је показао гра­ницу испод којих православни духовник не сме ићи.

– Отац неће оставити своју децу, а пре неколико дана владика Артемије је од Синода добио нови претећи акт у коме му се наговештава даље кажњавање, наводно зато што ствара шишатовачку епархију, прима на службе у манастиру избегло монаштво и „ства­ра сопствену секту“. Чуо сам да им је владика рекао: „Па, добро, људи, начините стра­жу око Шишатовца да ми нико не долази, ја немам ништа против, али једноставно не могу сам на капији бранити деци рођеној да уђу“.

Владика је свестан тога да му епархију неће вратити, али он најављује управо то да је мера превршена и да минуле казне, као што су забра­на исповедања својих чеда, сусретања са њи­ма, посећивања територије Рашко-призренске епархије, оглашавања у медијима и друге, сада падају у воду .

Јасно је да је циљ не само савршена изолација, већ и истовремено ућуткивање право­славног отпора екуменској врхушки која је преузела СПЦ – упозорава Антоније и исти­че да питање где ће живети владика, шта ће се учинити монаштву, није битно пред чи­њеницом да се православље поткопано екуменизмом страшно љуља.


За нас нема места у медијима

Отац Антоније каже да православље српско није само у рукама епископа, јер је вера посед сваког правоверног.

– За свакодневна молитвена окупљања испред патријаршије у циљу очувања право­славља од пошасти екуменизма, која трају већ пет месеци, не може се нигде чути, али када патријарх не православује по Бечу, све успут призивајући папу у Ниш, тада се сви медији фокусирају на екуменска догађања – огорчен је овај отац.

М. Карић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 18 Sep - 3:58:36


Ево и очекиваног саопштења из Патријаршије. Канони, Устав СПЦ, Васељенски Сабори који су за СА Синод и Патријарха валидни САМО и САМО када треба да служе СВРСИ кажњавања и даљег затирања Владике Артемија и СВИХ оних који се не слажу са врхушком СПЦ.

Цитат:
Саопштење Светог Синода у вези са писмом умировљеног Епископа рашко-призренског Г. Артемија од 13. септембра 2010. године
18. септембар 2010 - 13:22

[You must be registered and logged in to see this link.]

Као одговор на писмо умировљеног Епископа рашко-призренског Г. Артемија Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве од 13. септембра 2010. године, са чијим садржајем су средства јавног извештавања била упозната већ пре завршеног разматрања истог на седници Светог Архејерејског Синода, што је уобичајени манир његовог Преосвећеног потписника и додатни показатељ његовог односа према највишим установама и органима Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј упутио је епископу Артемију одговарајућу одлуку Светог Синода уз пропратни одговор на његово поменуто писмо. Синодску одлуку и писмо у целини представљамо српској јавности тек сада, када их је већ примио на знање онај коме су и намењени. Не објављујемо их ни из каквих других побуда осим жеље и потребе да наша црквена и укупна јавност буде обавештена заиста истинито, а не онако како то, на нашу дубоку жалост, чини Преосвећени г. Артемије.

Свети Архијерејски Синод донео је ову одлуку:

"С обзиром на то да Његово Преосвештенство Епископ умировљени рашко-призренски Г. Артемије - и поред свих одлука Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, као и писма Светог архијерејског синода бр. 924 од 26. августа 2010. године - у свом писменом обраћању Светом архијерејском синоду од 13. септембра ове године, недвосмислено изјављује да се више неће повиновати ранијим, али ни будућима одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске православне цркве, то, сагласно члану 70. тачка 20 и члану 70. тачка 35б) Устава Српске православне цркве, у складу са 34, 74, 15. и 16. Апостолским правилом, 4. каноном Антиохијског помесног сабора, 13. каноном Сардичког сабора, 5. каноном Првог васељеног сабора, Његово Преосвештенство Епископа Г. Артемија ставити под привремену забрану свих свештенодејстава до предстојећег, другог редовног заседања Светог архијерејског сабора, који ће по овом предмету донети своју коначну саборску одлуку.

О овој одлуци на сходан начин обавестити сву Високопреосвећену и Преосвећену Г. Г. епархијске архијереје Српске православне цркве, као и све сестринске помесне православне цркве, достављајући им у прилогу копије наведеног писма Светог архијерејског синода бр. 924 од 26. августа, поменутог дописа Преосвећеног Епископа Г. Артемија од 13. септембра, као и текста пропратног писма Светог архијерејског синода уз ову одлуку.

Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја умолити да овим поводом Његовом Преосвештенству Епископу Г. Артемију упути синодско писмо утврђеног садржаја.

Ову одлуку и пропратно писмо Његове Светости Патријарха Г. Иринеја објавити на званичном сајту Српске православне цркве.“

Ради јасног и недвосмисленог информисања јавности достављамо писмо Патријарха Г. Иринеја Епископу умировљеном рашко-призренском Г. Артемију, у вези са објављеном одлуком:

"Свети Архијерејски Синод је Ваше писмо од 13. септембра 2010. године примио на знање са дубоким жаљењем. Овим својим антисаборским, антицрквеним и антиканонским ставом Ви, нажалост, чините оно за што оптужујете друге: разграђујете Светосавску Српску Цркву и ступате директно на пут раскола, који ни мученичка крв не може опрати.

Својим, наиме, повлачењем свих Ваших до сада датих изјава о повиновању одлукама Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора, самовласним проглашењем себе за „доживотног канонског архијереја Епархије рашко-призренске", својим ничим доказаним оптужбама против Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора да су све своје претходне одлуке у вези са Вама и Епархијом рашко-призренском донели „по диктату нецрквених, политичких и непријатељских чинилаца", Ви се одричете своје верности и послушности Сабору архијерејâ изјављених при рукоположењу у чин епископа Сабору који Вас је изабрао и поставио за Епископа рашко-призренског. Заборавили сте да је ван тога Сабора и ван живота у литургијско-саборном и канонском јединству Цркве у Православљу незамислив епископски чин и епископско служење.

Својим нецрквеним и неправославним тврђењима да Вам је непосредно „Богом даровано архијерејско право и власт у Епархији рашко-призренској", да Вам је она „од Бога дата", да сте одговорни једино пред Христом Спаситељем и доживотно обавезни само „пред Свевишњим Богом", Ви на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије, радикално поричете Цркву као саборни богочовечански организам, успостављајући непосредни однос са Богом, без Цркве и ван Цркве, која је и Вама и свима нама дала и даје како хришћански тако и епископски идентитет, служење и духовну власт.

У којој сте Ви то Цркви и пред којим Богом „доживотни канонски архипастир" када Цркву и њен вековни саборни поредак и устројство овим својим актом поричете, одричући се држања и поштовања тог поретка, под изговором да се „већма треба покоравати Богу него људима"? У чему се састоји Ваша „непоколебива приврженост Архијереју свих нас Христу" и какво је то „канонско јединство са свим архијерејима Српске Православне Цркве" када се Ви тога јединства одричете одбацујући одлуке управо свих архијереја Српске Православне Цркве?

Блатећи Патријарха, Сабор и Синод и оптужујући их малтене с папском „непогрешивошћу" за „гурање" Српске Православне Цркве „на пут богомрске уније" и за друга канонска безакоња и непочинства, Ви, уздижући се притом изнад Цркве, развијате читав низ неправославних схватања која негирају саму природу Цркве и показујете одсуство здраве саборне црквене свести, превиђајући уставне обавезе Светог Архијерејског Синода да је дужан да се стара о јединству свих хришћана (Устав СПЦ чл.70. ст. 4: „Стара се о зближавању и јединству хришћанских Цркава").

То се нарочито види у Вашим идејама о вечном, „ex opere operato", заувек датом свештенству, монаштву и епископству. Те Ваше идеје су свесно или несвесно позајмљене из средњевековних римокатоличких теорија које су изнедриле и „непогрешиви" папски примат и власт над Црквом. Томе придодајете и „Богом дана"доживотна административна права епархијског архијереја! У Православљу, међутим, Саборна Црква је та преко које Бог даје благодатне дарове и службе: даје, мења и узима, „оно што је оскудно надопуњујући и што је немоћно исцељујући", зависно од нашег односа према Цркви и од начина на који остварује своју еванђелску мисију у свету. Благодатни дарови долазе од Бога преко Цркве као Тела Христовог. Следствено, иступање из Цркве нужно доводи до губљења дарова који су добијени од Цркве. У том смислу, пад у јерес или раскол, као и лишење чина и одлучење од Цркве, не представљају просто спољашњу одлуку којом се укидају нека вечно загарантована права (кад би духовни дарови постојали сами по себи, онда би јеретици, расколници и грешници одлучени од Цркве и даље задржавали своје чинове и права која су имали у Цркви) него само саборну потврду Цркве о томе колико је неко заиста већ самог себе искључио из једино спасоносног литургијско-саборног поретка у Цркви или у којој мери је Црква некоме од својих чланова доделила или ускратила неке од својих дарова или служби, међу које спада и епископско служење. При томе, везујући један број своје досадашње „духовне деце" (групу монахâ) за себе и своје „неизгладиво очинство" уместо за Христа Цркву, надахнули сте их духом бунта и повели, неминовно, на пут раскола, правдајући њихово бекство из манастирâ верношћу и следовањем Вама као „пастиру добром" чији глас они разумеју, уносећи притом, заједно са њима, немир у црквени народ и саблажњавајући јавно мњење. Овим својим актом дефинитивно их утврђујете у расколничком духу, а себе проглашавате за вођу раскола.

Са свих горе наведених разлога, сагласно Уставу Српске Православне Цркве чл. 70. тч. 20 и 35б, а у складу са апостолском канонима 34, 74, 15, 16; 4. каноном Антиохијског помесног сабора, 13. каноном Сардичког сабора, 5. каноном Првог васељенског сабора, и на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора АСбр. 66 зап.161. од 4. маја 2010. године, Свети Архијерејски Синод Вас ставља под привремену забрану свих свештенодејстава до првог следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора, који ће по овом предмету донети своју коначну саборску одлуку.

Са тугом у срцу и са братском бригом, још једном Вас умољавамо, Преосвећени брате, да пред лицем Живога Христа и Свете Цркве Његове, ради сопственога спасења и ради добра Цркве Божје и народа Божјег, преиспитате своје одлуке и не продужите путем раскола којим сте кренули.

Вашега Преосвештенства у Христу брат.

ПРЕДСЕДНИК
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА
AEM и Патријарх српски
Г. Иринеј, с.р."

[You must be registered and logged in to see this link.]


Gospode, ne mogu da verujem da se desava ovo sto se desava... i to pred
licem Tvojim, ali gresna, opet gresno govorim... jer me dusa boli... (kako rece pesnik: al opet gresan, gresno sam pevo,ranjeno srce naroda mog, ta
Srbin kipi, kipi i ceka, al ne da djavo il ne da Bog.)
Slava Tebi za sve i hvala
Neka bude volja Tvoja

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 19 Sep - 8:57:33


Ekskluzivno: Prepiska Sinoda SPC i vladike Artemija



Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) odlučio je da umirovljenom vladici Artemiju privremeno zabrani sva sveštenodejstva do predstojećeg,

drugog redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora koji će doneti konačnu odluku. Povodom aktuelne situacije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, portal ‘’Vesti-online'’ ekskluzivno vam donosi u celosti prepisku Sinoda SPC i vladike Artemija od 26. avgusta i 13. septembra.

Prenosimo u celovitosti pismo koje je Sveti arhijerejski sabor poslao vladici Artemiju, 26. avgusta 2010. godine.

Saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda

[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]
[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]
[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]
[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]
[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

Odgovor vladike Artemije

A R T E M I J E
Umirovljeni Episkop
Raško-prizrenski
13. 09. 2010. godine
MANASTIR ŠIŠATOVAC

SVETOM ARHIJEREJSKOM SINODU
SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
B E O G R A D

Iznenađen, šokiran i duboko povređen sadržajem, klevetama i pretnjama kojima obiluje najnoviji akt Svetog arhijerejskog sinoda Broj 924 od 26. avgusta 2010. prinuđeni smo da na isti odgovorimo po dužnosti i savesti.

Mnoge Vaše nekanonske i protiv-ustavne odluke i radnje nekoliko godina unazad podnosili smo i prihvatali i pored izraženog neslaganja sa njima. Razlog tome je bilo Naše tadašnje uverenje da je za Crkvu i narod bolje Naše podnošenje Vaših u početku manjih, a docnije sve većih i težih, bezakonih upada u Naše Bogom Nam darovano arhijerejsko pravo i vlast u Eparhiji raško-prizrenskoj, nego umnožavanje i zaoštravanje sukoba u Crkvi.

Treba li da podsetimo na pitanje Naše tužbe podnete u Strazburu u vezi štete nastale u događajima od 17. marta 2004. godine i njenog prisilnog povlačenja, pitanje Memoranduma takođe od marta 2005. godine, prijema „obnovljenih“ objekata 2008. i 2009. godine, pitanje manastira Visoki Dečani i stvorenog raskola njegove uprave, pitanje Našeg prava da sudimo i nagrađujemo Naše klirike… Na kraju smo, takođe ne slažući se, ipak prihvatili protiv-kanonsko i neustavno otimanje Naše Eparhije i proterivanje Nas sa Kosova i Metohije.

Sve to činismo i podnesmo u cilju mira, sloge i jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve. Nadali smo se miru i saglasju. Da li je Naše ustupanje pred Vama donelo mir u Crkvu? Nije. Nastao je haos. Vašim delovanjem naneta je nenadoknadiva šteta Eparhiji raško-prizrenskoj. Razjurili ste njeno monaštvo. A sada ga izlažete šikaniranju, ucenama, pretnjama sudom – crkvenim i državnim. Osporavate mu pravo na duhovni odnos sa Nama, njihovim duhovnim ocem.

Sarađujete sa nezakonitim šiptarskim institucijama i tako pomažete osamostaljivanje secesionističke tvorevine na Srpskom Kosovu i Metohiji. Već ste primili i pohvalu od protivnika.

Razrušen je i uveden u haos liturgijski poredak i u raško-prizrenskoj Eparhiji.

Uz sve to, ostavljajući Sveštene Kanone i Sveto Predanje, celu Srpsku Pravoslavnu Crkvu gurate na put bogomrske unije. Na šta liči govor Njegove Svetosti u Beču ovih dana?

Nemamo više opravdanog razloga da i dalje prihvatamo ono sa čim se ne slažemo. Na to više nemamo pravo, ako smo ga ikada imali. Kao Episkop raško-prizrenski ne smemo, ne želimo i ne možemo saučestvovati u razgrađivanju Svetosavske Srpske Pravoslavne Crkve.

Oci i braćo, ovim obraćanjem Vama kao članovima Svetog arhijerejskog sinoda, neka se smatra i zna da se ujedno obraćamo i Svetom arhijerejskom saboru, Poglavarima svih pomesnih Pravoslavnih Crkava i njihovim arhijerejima, sveštenstvu i monaštvu, kao i čitavom pravoslavnom narodu širom ove planete. Osnovni povod za to je ovaj Vaš poslednji akt, koga u početku ovog obraćanja navedosmo.

Naumili ste da Nam novu kaznu naložite, pokazujući time da se još niste zadovoljili tolikim, do sada, izrečenim i u delo sprovedenim kaznama bez pravog kanonskog pokrića.

Svima je postalo poznato, i van granica Eparhije raško-prizrenske, pa i van Srbije, šta se, u stvari, krije u dubljoj pozadini kao povod da nas uklonite sa Kosova i Metohije, zabranjujući Nam čak i to da tamo, makar u statusu na koji ste Nas nekanonski i protiv-ustavno sveli, obitavamo u nekom od Nas obnovljenih ili podignutih manastira.

Takve Vaše kaznene mere prema nama dovoljne su mnogima za zaključak o tome ko od koga oseća strah i zašto; koja je strana kanonski ispravna, a koja nije.

Opšte je poznato, takođe, da smo se radi mira u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi povinovali Vašim odlukama, svaki put naglašavajući da to povinovanje ne znači i slaganje s Naše strane. Nismo mogli da se složimo da Nam nasilnički otimate Eparhiju raško-prizrensku od Boga Nam datu, i da je predajete u ruke drugom i trećem ženiku pri Nama živom. Premudri crkveni Oci takve radnje su nazvali „bludočinstvom“, iz kojeg samo loš porod može da se očekuje. Ko danas može biti ponosan na porod koji se iz takve neblagoslovene sveze kao korov namnožio? Samo neprijatelji.

Njih, na žalost, ima mnogo, ne samo spolja nego i iznutra. Ali o tome ostavljamo da više razmišljaju začetnici i izvršitelji paklenog plana da budemo lišeni Eparhije i odsečeni od Kosova i Metohije.

Zlo je nastavilo da se grana. U lančanom nekanonskom činjenju s Vaše strane ne samo da ste Nas lišili trona i proterali sa Kosova i Metohije, nego ste Nam i stado razbili. A stado poznaje svog pastira. Slovesno je i kao takvo samovlasno se opredeljuje da ide za njim. Neće nametnutog tuđeg pastira koji hoće da ga drži u strahu, preteći, sudeći i kažnjavajući.

Imamo li pravo da se odreknemo sopstvenog stada koje se nas ne odriče? Kakav ćemo odgovor dati Hristu Spasitelju Koji Nas je postavio da budemo pastir slovesnom stadu, Kome smo i zakletvu položili na vernost doživotno?

S obzirom na sve to, braćo moja u Hristu, izjavljujemo i pokajnički priznajemo da nismo dobro činili kada smo naglašavali i objavljivali da se Vašim odlukama „povinujemo ali se sa njima ne slažemo“. Naše „povinovanje“ pred Vama, dakle, nije donelo očekivani, s Naše strane, mir Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Naprotiv.

Posle svega toga, dužni smo da zvanično povučemo sve Naše, do sada date, izjave o „povinovanju“, jer vidimo da za njih moramo Gospodu da odgovaramo. Na onom svetu nećemo odgovarati Vama, nego Njemu Koji nas je i preko svih Apostola, Mučenika, Učitelja i Svetitelja Crkve Njegove, učio da se većma pokoravamo Bogu, a ne ljudima.

Imamo osećaj da smo se našim uzmicanjem pred Vašim odlukama, kojima su prethodile svojevrsne ucene, pretnje i stravični pritisci, od kojih je svaki potonji bio žešći od prethodnog, teško ogrešili naspram svoje Eparhije koja se zove „Raško-prizrenska“; naspram poverenog Nam duhovnog stada, što će reći naspram doživotne obaveze Naše pred Svevišnjim Bogom da u skladu sa crkvenim kanonima i položenom arhijerejskom zakletvom nepokolebivo stojimo na duhovnoj straži.

Zato s pravom tražimo da nam vratite otetu katedru Episkopa raško-prizrenskog, čime i u SPC vraćate kanonski poredak i mir.

U protivnom, ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih „povinovanja“, jer smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir Eparhije raško-prizrenske. U tom svojstvu, nikakvoj se, ubuduće, Vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati, posebno imajući u vidu da su i sve prethodne donete po diktatu necrkvenih, političkih i neprijateljskih činilaca.

Nepobitna svedočanstva i zbivanja koja govore u prilog tome što kažemo, svima su dobro poznata i o njima će konačni sud doneti nepristrasni istoričari, a pre njih – opšta svest pravednog naroda Božjeg.

Ukoliko, braćo Arhijereji, u Vama preovlada svest o tome da niko od Vas nikada i ni pod kojim uslovima ne bi dozvolio da mu neko preotima ili bilo kako ugrožava Bogom poverenu mu Eparhiju provaljivanjem sa strane, odnosno da mu drugi Arhijereji krše prava koja su crkvenim kanonima striktno zagarantovana, onda Nas možete razumeti i opravdati za sve što rekosmo. A ukoliko te svesti nema, licemerno će se govoriti o ljubavi među Nama i uzaludan će biti trud na putu vaspostavljanja mira i poretka u našoj Crkvi.

U tom kontekstu, dođe li do RASKOLA u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, što da ne da Bog, budite spremni da primite i ponesete odgovornost za isti i sve posledice koje će nastupiti posle toga. O raskolu u našoj Crkvi niti ko govori, niti ko na njemu radi do članovi Svetog arhijerejskog sinoda, počev od 11. februara ove 2010. godine pa sve do danas. Tu istinu svet vidi i prepoznaje. Ona se ne može zakopati niti zataškati. Niti se odgovornost prebaciti na drugoga.

Mi pak, u svojstvu kanonskog Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog ostajemo nepokolebivo privrženi Arhijereju svih Nas – Hristu, koji Nas je i prizvao na doživotno arhijerejsko služenje u kanonskom jedinstvu sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve.

Svetom arhijerejskom sinodu odan u Gospodu

Episkop raško-prizrenski
i kosovsko-metohijski
+ARTEMIJE

+++

Vladika Artemije je dopisu od 18. septembra zatražio da celokupna prepiska bude objavljena na sajtu SPC, ali to još nije učinjeno. Artemiju su zabranjena sva sveštenodejstva, a Irinej je u saopštenju istakao da se bivši vladika eparhije raškoprizrenske odrekao svoje vernosti.


INFORMATIVNOJ SLUŽBI SPC

U želji da naša crkvena i ukupna javnost bude zaista istinito obaveštena o najnovijim zbivanjima u SPC posle objavljivanja pisma Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G Irineja i saopštenja najnovije odluke Sinoda, objavljenog na sajtu Informativne službe SPC 18. septembra 2010. u 13.22 časova, kojom Nam se stavlja privremena zabrana svih sveštenodejstava, molimo vas da u celosti objavite i akt SA Sinoda br. 924 od 26. avgusta

2010, kao i Naše pismo SA Sinodu od 13. septembra ove 2010 godine koje vam u prilogu dostavljamo.

U manastiru Šišatovac

18. septembar 2010. god


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 19 Sep - 10:44:42



Да подсетим да је главни даса за Инфо службу СПЦ, папси нунциј за Балкан - Иринеј Буловић. Какав шеф такви и подчињени.

[You must be registered and logged in to see this link.]
Цитат:
Одговор јерођакону Дамјану који прослеђује допис умировљеног Епископа рашко-призренског Г. Артемија
19. септембар 2010 - 21:32

Информативна служба
Српске Православне Цркве
Краља Петра 5
Београд
Бр. 29
Дана 19. септембра 2010. године

Тема: Одговор јерођакону Дамјану који прослеђује допис умировљеног Епископа рашко-призренског Г. Артемија

Поштовани,

Са жаљењем Вас обавештавамо да Ваш допис од 18. септембра текуће године не можемо да проследимо надлежнима из Информативне службе Српске Православне Цркве на разматрање и одлуку због тога што материјал који прослеђујете ствара неодољив утисак да је посреди или свесни фалсификат или нека голема конфузија.

Писмо које прослеђујете Информативној служби Српске Православне Цркве потписало је, наиме, лице које себе означава речима Епископ рашко-призренски Артемије. Као што је, међутим, познато и очевидно, таква самоознака у садашњем црквено-правном поретку и организационом устројству Српске Православне Цркве представља фикцију, скупину речи без реалног садржаја и смисла. Другим речима, синтагма Епископ рашко-призренски засад није могућа ни уз једно име, па ни уз часно име Преосвештенога владике Артемија. Канонски и легитимно, постоје само две могуће формулације у вези са Епархијом рашко-призренском: умировљени Епископ рашко-призренски (уз име Преосвештенога владике Артемија) и администратор Епархије рашко-призренске (уз име Високо-преосвештеног митрополита Амфилохија). Tertium non datur. То се, уосталом, лако дâ запазити и из укупне службене и приватне употребе ових термина од последњег заседања Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве па наовамо. Ове термине је увек доследно користио и Преосвештени владика Артемије.

Молимо Вас, дакле, да проверите шта се крије иза сумњивог текста који нам прослеђујете. Чим добијемо аутентичан допис, будите уверени да ћемо га са своје стране без одлагања проследити на даљу надлежност.

С поштовањем,

ђакон Ивица Чаировић, уредник

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 19 Sep - 12:38:58



Др. Георгије Капсанис: УЈЕДИЊЕЊЕ "ЦРКАВА"
недеља, 19 септембар 2010 10:02


Хришћанска љубав нам намеће да волимо нашу браћу инославне; да признајемо оно што је добро; да се молимо и радимо без фанатизма како би им се открила истина православља. Воља Божија је како то изражава Свето Писмо и Свето Предање: Уједињење у истини.


У последње време[1] се много говори о уједињењу ''цркава''. У стварности ради се о присаједињењу отцепљених од једне свете, саборне и апостолске Цркве, инославаца хришћана. Не постоје многе цркве, да би се ујединиле. Само једну Цркву је основао Богочовек Господ. Континуитет те Цркве претставља наша, једна, православа католичанска ( од Катхолу-пун, истинит) Црква. Од ове једне, католичанске Цркве, коначно се одцепио Рим 1054. године због одбијања православних да се подчине његовим неканонским захтевима о првенству власти у читавој Цркви, и због других заблуда. Због многих одступања папства, на Западу је 1517. победила борба Протестаната (или Евангелиста) против римокатолицизма, који је одвео западне хришћане у мноштво цепакања. Као што је познато, данас постоје многе стотине протестантских група, нарочито у Америци.


Дакле, истинита Христова Црква није разбијена да бисмо говорили о уједињењу Цркава. Напротив, она и поред гоњења и недостатака њених чланова, наставља да држи исто Еванђеље и исту веру у Спаситеља Христа, веру св. Апостола и св. Отаца. Према томе, погрешно би било говорити о уједињењу ''цркава''. С православног гледишта, и ради тачности, можемо говорити само о поновном присаједињењу одцепљених од Православе цркве инославаца, који се свесно или несвесно налазе у заблуди или јереси.


Ко не сумњајући верује да је само Православна Црква једна, света, саборна и апостолска по св. Символу вере, не треба да говори о уједињењу цркава, него о повратку инославних истинској Цркви. Тако учи најеминентнији савремени теолог о. Георгије Флоровски: ''За мене је поновно уједињење хришћана баш светско оријентисање у православљу'' (Беседа 1, 1968.стр. 6).


Али нажалост, данас о овој теми постоји велика конфузија, или због незнања, или због маловреја. Зато често чујемо, чак и из званичних уста, да између православних и инославних не постоји суштинска разлика; да се једна, света, саборна и апостолска Црква састоји од свих ''цркава'', православних и неправославних, пошто тобож ниједна историјска црква не може тврдити да има неповређену истину и, да свим силама треба доћи до уједињења са инославнима, па чак и до причешћивања из истог Св. Путира. Све ово, и много шта друго, претставља озбиљно одступање од вере светих Апостола и Отаца и чини јерес, која погађа темељ вере.


Наш православни народ, који је чувар православне вере, треба сада да зна истину. А истина је ова:


1. Постоје многе озбиљне разлике са инославним. Ове разлике су познате и уче се по школама. Све те појединачне разлике сажете су у учењу о Цркви. Ко претставља центар, одлучујући фактор, највиши ауторитет у Цркви? Богочовек Исус Христос или неки човек? По нашем православном учењу предводитељ, непогрешива глава, критеријум и извор Истине је Богочовек Господ и Пресвети Дух, који силази не на једног човека, већ на читаву Цркву. По римокатоличком учењу највиши ауторитет и непогрешиви критеријум је један човек, непогрешиви римски папа. Без папе, тобоже, црква не може да постоји нити да буде уједињена. Код протестаната опет критеријум и извор истине није римски папа, него сваки протестант може да изналази истину. Или бар део истине, без неопходности ауторитета читавог тела Цркве. Значи, у оба случаја имамо један субјективизам, било да се ради о католичком субјективизму или протестантском. Код римокатолика је један папа. Код протестаната је толико папа колико и самих протестаната.


У дубини (и код једних и код других) уочавамо исти велики грех:


Уклањање Богочовека од стране човека.


Западњаци, уклонивши Богочовека и поставивши за центар човека, постају човекоцентрични. Човекоцентризам претставља суштину свих јереси Запада.


Ми, напротив, остајемо у светом богочовечанском предању Православља.


Крајње гледано, читава ова тема је – тема спасења. Ко се може спасти у таквој цркви чији центар није Богочовек, већ ''непогрешиви човек''?


Зато ми, православни, не можемо пристати да се ујединимо са римокатолицима или протестантима све док се и даље упорно остаје у човекоцентризму. Свако уједињење са инославнима, пре него што се врате богочовечанском предању Православља, представља издају Христа, који се баш због тога оваплотио, страдао, васкрсао, вазнео и основао своју цркву, да би постао центар спасења нашег и да укине сваки човекоцентризам, који представља: понављање прадедовског греха, егоизам који уништава праву заједницу са Богом и са људима, неверовање у Бога, и отпор човека да се безусловно преда спасоносној благодати Божијој.


2. Једна друга тема, која се често истиче у порукама црквених лица и на ступцима световне штампе је такозвани заједнички Путир. Кажу, да бисмо постигли уједињење треба да почнемо да се причешћујемо у црквама једни код других. Инославни у нашим црквама, а и ми у њиховим. Али како да се причестимо у црквама инославних који су у заблуди? Заједнички Путир представља заједничку веру. Ако имамо различиту веру, а узајамно се причешћујемо, то значи да општимо и у вери инославаца. Ако се ја, као Православни, причестим у једном неправославном храму, то значи да у вери општим са заблудама неправославних.


Карактеристично ја да св. канони наше цркве, које сви треба да поштујемо и држимо, јер су установљени од светих људи и Сабора, забрањује, не само заједнички Путир него и заједничко молење са инославнима, а то зато што и просто заједничко молење претставља учешће у вери онога с којим се молимо, или, у најмању руку, даје му лажно осећање да није у заблуди те према томе није потребно да се врати истини.


Христос у Св. Тајнама, култу и догмама је јединствен и не можемо се уједињавати кроз тајне и култ када нисмо уједињени догматски.


Уједињење само кроз тајне и култ представља једну врсту шизофреније и разбијања јединства у Христу.


Нови Завет учи да је ''један Господ, једна вера, једно крштење'' (Еф. 4,5)


3. Најзад, треба да постане познато да се план Ватикана за ''уједињење'' Православних са Римом састоји у обостраном развијању добрих односа, контаката, симпозијума, заједничких молитава и општења кроз св. Тајне, као и отупљењу свести православних, тако да би се православни навикли да се причешћују у римокатоличким црквама. Када се буде постигло ово, онда ће доћи до уједињења. Јер, шта је уједињење до причешћивање у црквама других. То је такозвани лаички екуменизам, јер тобож до уједињења неће доћи одозго од стране епископа и теолога, већ преко народа, који ће се психолошки припремити свим овим средствима да не би реаговао или да не би ометао уједињење одозго.


План лаичког екуменизма је већ почео да се примењује са успехом. Многи православни, под утицајем климе верске равнодушности, а и под утицајем проповеди протагониста лаичког екуменизма, који кажу: ''Какав значај имају догме? Љубав предњачи! Постоје чак и неки православни који су почели да се причешћују и исповедају по римоктоличким црквама...''


Хришћанска љубав нам намеће да волимо нашу браћу инославне; да признајемо оно што је добро; да се молимо и радимо без фанатизма како би им се открила истина православља. Али до овога не сме да дође жртвовањем праве вере и то због јединства, које се неће базирати на истини, већ на нагодби, дипломатији и било каквој циљности. Воља Божија је како то изражава Свето Писмо и Свето Предање:


Уједињење у истини.


Овог тренутка, и стално наша православна Црква поседује истинито Еванђеље Христово те зато и представља једину наду света. Са овог гледишта, наш највећи допринос за инославне и за цео свет је, да држимо неизмењену и живу нашу свету апостолску и светоотачку веру.




--------------------------------------------------------------------------------

[1] Текст је објављен у оригиналу (на грчком) у часопису „Фос“ у јуну 1971. године, а затим у преводу г. Миодрага Петровића, у Теолошким погледима 4, 1975. Због актуелности ове теме и данас, доносимо га у целини.

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 20 Sep - 13:09:21



Vladike rade po volji Vatikana



Sinod SPC ne reaguje na to da Šiptari otimaju zemlju, manastire i crkve, ali zato priziva papu u Srbiju 2013. na proslavu Milanskog edikta, primećuje Vojinović

Nakon sinodske privremene zabrane sveštenodejstva vladici Artemiju i ocene da je on “na putu raskola”, profesor Igor Vojinović, lider Narodnog pokreta Otadžbina sa Kosmeta, u razgovoru za “Vesti” pita se “da li raskol pravi vladika Artemije ili svi oni episkopi koji se priklanjaju rimskom papi.”

- Posle svega što se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dešava poslednjih nekoliko godina postavlja se pitanje da li danas može da se govori da su to zaista Sveti sinod i Sveti arhijerejski sabor? Ne mora da znači da su sveti samo zato što se jedna grupa ljudi tako predstavlja. Vladika Artemije je tražio da mu vrate nepravedno oduzetu eparhiju, a oni su na to odgovorili novim proganjanjem i zabranili mu da vrši službu - ocenjuje Vojinović.

Da li novo raspirivanje “slučaja Artemije” skreće pažnju javnosti sa eventualnog izostanka poglavara drugih pravoslavnih crkava sa svečanog ustoličenja patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji, kao i njihovo distanciranje od problema u SPC ?

- Mislim da se tu ne radi samo o distanciranju vodećih ličnosti pravoslavnog sveta od problema u SPC, već i od ljudi koji su instruirani od Vatikana političara iz Srbije pa zato ne rade u duhu crkvenih kanona, već u skladu sa dnevnom politikom Beograda i Prištine uslišavajući pri tom još i želje episkopa grada Rima, odnosno pape. Napadima na vladiku Artemija u SPC skreću takođe pažnju sa ekumenizma na kojem intenzivno rade i koji je ušao u sve pore našeg društva. Dok im Šiptari otimaju zemlju, manastire i crkve po Kosovu proglašavajući ih svojom baštinom, oni ne reaguju već prizivaju papu u Srbiju 2013. na proslavu Milanskog edikta. Ne oglašavaju se ni povodom poslednje poražavajuće rezolucije o KiM u Generalnoj skupštini UN, ali zato su ljudi koji sad proganjaju vladiku Artemija i koji vladaju Eparhijom raško-prizrenskom proterali više od 70 kaluđera iz eparhije i uradili su ono što nije uspelo čak ni okupatorima.

Kako komentarišete navode iz crkvenih krugova, koji kruže beogradskim medijima, da je još patrijarh Pavle navodno rekao da će vladika Artemije “napraviti raskol u crkvi” ako se zna da je Pavle Artemiju decenijama bio duhovni starešina i da ga je on predložio za episkopa raško-prizrenskog?

- Ja bih mogao da dodam i pitanje kakav bi to patrijarh Pavle trebalo da bude čovek i duhovni starešina u svojoj nekadašnjoj Eparhiji raško-prizrenskoj kad su mu klirici navodno naginjali ka raskolu, a on ih kao takve predlagao za vladike? Ovde je očigledno da se jedni isti ljudi, grupa moćnika koja se ubacila u episkopat naše crkve, koriste patrijarhom Pavlom kako kad im odgovara. Po potrebi upotrebljavaju ga i zloupotrebljavaju i upokojenog. Izvlače iz konteksta njegova razmišljanja, sastavljaju i izmišljaju rečenice koje im u datom trenutku odgovaraju, pošto on sad ne može da ih demantuje. Kad bi oni malo bolje pogledali u knjige i zadubili se u rukopise patrijarha Pavla, prisetili se njegovih beseda i pročitali kako je i šta je on govorio, zaćutali bi. Očigledno je da je patrijarh Pavle imao posve drugačije mišljenje od njih i bio je pravi srpski patrijarh.



Tadić pridruženi član SinodaKako će se na Svetom arhijerejskom saboru razrešiti situacija vezana za sinodsku zabranu sveštenodejstva vladici Artemiju?
- Ne očekujem ništa dobro poučen iskustvom iz prethodnog perioda i stavovima ljudi koji su zauzeli ključna mesta u Sinodu i Saboru. Na to pitanje treba tražiti odgovor od Borisa Tadića jer je on pridruženi član Sinoda i Sabora pošto prisustvuje sednicama i konsultuje se sa njima po pitanju poteza u Međunarodnom sudu pravde u Hagu i Generalnoj skupštini UN u vezi Kosova i Metohije. Otuda je jasno i zašto Srpska pravoslavna crkva ćuti nakon izmenjene srpske rezolucije.


21. 09. 2010. 00:00h | R. LONČA

izvor: FRANKFURTSKE VESTI

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 20 Sep - 13:18:32



Ivanović: SPC radi po diktatu EU





Zvanični Beograd i vrh SPC moraju da odrade domaći zadatak dobijen od Evropske unije, a to je da se oslabe srpske institucije na KIM i

da se Srbi integrišu u šiptarske institucije i zato im ne odgovara vladika Artemije, rekao je za “Vesti-online“ lider Srpskog nacionalnog veća za severni Kosmet Milan Ivanović.



Velika igra je u pitanjuĆutanje ostalih episkopa Srpske pravoslavne crkve i njihovo ne oglašavanje u javnosti povodom najnovijih sinodskih sankcija prema Artemiju, Ivanović tumači strahom.

“Ostale vladike ćute. Velika igra je u pitanju. Zaplašeni su najverovatnije pa se klone potencijalnih problema i gledaju samo svoja posla”, smatra on.

“Isto onoliko koliko Beograd svojim nečinjenjem sabotira povratak prognanih Srba i pušta ’niz vodu’ Kosovo i Metohiju, isto toliko i Sinod a i veći deo Sabora ne želi povratak vladike i monaštva. Zvanični Beograd i vrh SPC moraju da odrade domaći zadatak dobijen od Evropske unije, a to je da se oslabe srpske institucije na KiM i da se Srbi integrišu u šiptarske institucije. Zato im nikako ne odgovara vladika Artemije jer je on više od 15 godina u veoma teškim vremenima stajao na čelu narodnog fronta za očuvanje srpskog KiM i ostanak Srba na svojim ognjištima“, navodi Ivanović.

Samo dan nakon što je Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve privremeno zabranio sveštenodejstvo umirovljenom episkopu raško-prizrenskom, vladiku Artemija su u manastiru Šišatovac posetili Milan Ivanović, potpredsednik Skupštine zajednice srpskih opština na Kosmetu Marko Jakšić, lider Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije Dragan Velić i Vladimir Rakić iz Društva sveslovenskog prijateljstva iz Kosovske Mitrovice.

“Čim smo saznali da se progon vladike Artemija nastavlja, pošli smo da ga obiđemo i izrazimo mu podršku na golgotskom putu. Strašno je to što mu se, ni krivom ni dužnom, dešava u 75. godini života i posle pola veka od monašenja. Ako je za utehu, narod i sveštenstvo ga nisu napustili. Videli smo juče u manastiru oko 200 ljudi iz raznih krajeva centralne Srbije, kao i prognanike sa Kosova i Metohije, iako vladika Artemije nije služio liturgiju već iguman Šišatovca. Zaista je bilo dirljivo videti sav taj narod“, rekao je Ivanović.

Naš sagovornik napominje da im se vladika Artemije nije požalio ni na šta i da su se uverili da „on sa monaškom smirenošću podnosi sve što ga snalazi počev od februara kada je sklonjen sa episkopskog trona, te preko praktičnog proterivanja iz Eparhije raško-prizrenske, pa sve do ovih najnovijih sinodskih kaznenih mera“.

Šta Artemiju donosi monaški jubilej?

Vladika Artemije se, kako podsećaju njegovi prijatelji, zamonašio na Aranđelovdan (21. novembra) 1960. godine i na taj praznik trebalo bi da ove godine proslavi 50 godina monašenja. Budući da se, prema nezvaničnim najavama, zasedanje najvišeg zakonodavnog tela SPC, Svetog arhijerejskog sabora, očekuje 17. novembra, neizvesno je, smatraju u vladičinom okruženju, šta će on dočekati na taj veliki jubilej, pošto bi Sabor trebalo da donese konačan sud po pitanju aktuelne sinodske odluke o privremenoj zabrani sveštenodejstva umirovljenom episkopu raško-prizrenskom.

“Očigledno je da se pritisci na dobrodušnog vladiku Artemija nastavljaju i da je namera da se on izvede pred crkveni sud.

Ima naznaka da bi neki želeli da ga vide i na optuženičkoj klupi građanskog suda, a sve s ciljem da ga sklone što dalje od srpskog naroda. Posebno onog sa Kosmeta i Metohije koji u najvećem broju nije prežalio njegov prinudni odlazak, kao što nije prežalio ni zabranu da on dođe među svoju doskorašnju pastvu“, kaže Ivanović.


20. 09. 2010. 19:50h izmena vesti 20:32h | R. Lončar - Vesti

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 21 Sep - 10:29:13



О. Антоније: На делу је формирање буловићевске унијатске "Српске православне цркве"
Tuesday, 21 September 2010

Отац Антоније

Цела изјава дата дневном листу „Правда“ поводом синодске одлуке о забрани свештенодејства Владики Артемију

Мислим да се владика Артемије налази на голготском распећу, као да је између чекића и наковња; са једне стране немилосрдни епископи екуменисти који га својим охолим кажњавањима желе одгурнути од себе и приморати да се од њих одвоји, а са друге стране народ побожни који нема више стрпљења гледати мирно на вишегодишња безакона и вероломна, саблажњива, пропапска дела српских екомуниста (пардон, екумениста). А, пошто одлука Владикина представља будућност Православља у Србији, најпобожније пред Господом би било поштовати све њихове неправедне казне и подносити прогоне и мучења, све дотле док не постану отворени јеретици, што нека им не би допустио Господ. А отворени јеретици не подносе православну побожност, те ће је они анатемисати позивајући се на своју екуменско фолирантску љубав. А када они анатемишу православне, сами ће се одвојити од Православне Цркве, као што су вероломни Латини донели своју анатему православнима и спустили је на свети престо Свете Софије 1054.г.



Дакле, неопходно је: неућутно исповедништво Православља све до избацивања и анатемисања православних од стране непоправљивих екумениста, чиме ће се јеретици јавно објавити сами собом ограђујући се од православних. То је једини Пут, а све остало би биле људске филозофије које би неке више неке мање одговарале за цепање ризе Христове, тј. Цркве Његове.

Негде је у ноторним екуменским главама процењено да је „непоправљиво“ истрајног православног владику Артемија најлакше ућуткати ако би се што пре медијском клеветом избацио из њихове цркве и прогласио непокорним сектантом са све онима који би га следили. Јер, иако је чистота Православља непобитно на страни Артемијевој, ипак се надају да би инструисаном медијском кампањом то пред народом увелико могли оповргнути. Људима овога века увек је био приоритетан број и количина, а не Истина и страдање за Њу, Која је по земљи увек прогоњена.

Екстремно секташење, дакле, види се сада јасно једино у деловању екуменских синодских епископа, који дрским забранама, клеветама и немилосрдношћу, просто желе ишчачкати било који разлог за продубљивање овог неминовног раздора између истинољубивих и човекопоклоних, свесно или не, заборављајући да ће ово њихово екуменско пастирствовање у Дан Божији бити разоткривено као разбојништво у небоземном царству Господњем које се Православном Црквом зове.

После усменог одјављивања јесењег Сабора епископа, њега ће, изненада, ипак бити, и то 17. новембра. Екуменски лукаво одређен датум, дакле, ван сваког досадашњег традиционалног распореда. Зашто Сабор да не почне после устоличења папољубивог патријарха Иринеја у Пећкој патријаршији 3. октобра када се и онако окупљају сви епископи СПЦ? Одговор је, једино стога да би се позаборављале све њихове септембарске Бечке екуменске активности (оне минуле, али и наредне 25.септ.), те како би имали времена да се све то слегне и заборави, те се поново, путем њихових медија, усредсреди јавна пажња на даље жртвоприношења владике Артемија на престо глобалних екуменских сједињења у Антихристу.

Екуменизам епископа српских - то није само савршено глумљење љубави према непријатељима истине, већ и највећа могућа унутрашња заблуделост. То је смртна болест духа при којој се устима исповеда Православље а делима га се одриче. А управо дела су та, смирена или горда, која разоткривају каквоћу вере - то су плодови по којима се разликују истински пастири од вукова у јагњећим кожама. Јер шта значи волети јеретике римске, а не подносити православне?

Дуготрпељиво подношење страдања владике Артемија ради јединства Цркве (ево сада и повиновање страшно охолој забрани богослужења, која се изриче у само екстремним условима и без приметне секташке злурадости, као овде), јединства у православној вери, показује народу српском Христолики пут који треба следити. Када би Владика немо посматрао саблазни у Цркви, тада би он био за јединство новоформирајуће буловићевске унијатске „Српске православне цркве“. Али страдајуће исповедништво Владикино сведочи о бризи за јединство у Истини православној свих оних који желе сачувати целосном заједницу православних, која је једина Христова Црква Православна.



Дана 21. 09. 2010.г.

монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 1:19:57



"Правда": Жељко Которанин: Расколник није онај ко чува учење Цркве како га је примио
Tuesday, 21 September 2010

ЦРКВА БЕЗ ЈЕДИНСТВА

Одлука Синода СПЦ да владики Артемију забрани сва свештенодејства до је­сењег Светог архијерејског сабора, 17. новембра, не значи да је црква у расколу, сматрају верски анали­тичари и познаваоци канона и Устава СПЦ, док со­циолог религије Мирко Ђорђевић каже да се црква већ налази у расколу јер је обострано констатован, од владике Артемија с једне и Синода, Сабора и па­тријарха Иринеја с друге стране. Јединства у СПЦ нема, то је очигледно, на једној страни је Синод, на другој Артемије и део монаштва.

Сличну ситуацију имали смо и у време патри­јарха Германа, коме је данашњи патријарх Иринеј та­да био викар. Епископ Дионисије, у америчкој паро­хији, одбио је послушност Синоду, Сабору и патри­јарху. Расколи су тешке ране, које и после доста го­дина не зарастају – упозорава Ђорђевић.

Он каже да је јасно да патријарх Иринеј неће одустати, јер се припрема оптужница против влади­ке Артемија пред Високим духовним судом.

– Оптужницу ће заступати лично патријарх, као председавајући. Оно што би могло да уследи је­сте рашчињење владике, што би значило да ће га Црква изопштити из својих редова и да ће на њего­во место епископа Рашко-призренске епархије доћи неко други, што је већ и учињено – додаје Ђорђе­вић.

Димитрије Калезић, теолог и бивши декан Бо­гословског факултета у Београду, каже да сама реч раскол значи разлаз, и да то не представља догмат­ску, већ дисциплинску ствар.

– Не постоји етика као нека дисциплина хри­шћанства, она представља остварење догматских на­чела, односно њихово спровођење у живот. Сабор­ност чини заједницу Бога, анђела, светаца и на зе­мљи људи грешника који верују и спасавају се – об­јашњава Калезић.

___________________________

Папина посета испит за СПЦ

Димитрије Калезић сматра да је најављивана папина посета црквено, али и државно питање.

- Државно, јер је папа шеф државе Ватикан, а црквено, јер је и поглавар римокатолика. Уколико би папа долазио у посету СПЦ, та посета би требало да кулминира у заједничкој служби, коју ми немамо од 1054. године – наглашава Калезић.

__________________________

Правник и стручњак за Устав и канонско право СПЦ, Жељко Жугић Которанин упозорава да до рас­кола још није дошло, премда, како је рекао, у цркви су мишљења дијаметрално постављена.

– Сви делови цркве су још у међусобном оп­штењу, али до раскола може доћи тек ако се толико наруши јединство цркве да дође до престанка опште­ња једног дела цркве са другим делом, када ће је­дан део отпасти. У расколу је најтеже установити ко је расколник – истиче Которанин и сматра да је про­цес рушења канона почео још 2005.

- Тада је владики Артемију наређено да обустави процес накнаде штете пред судом у Стразбуру, због догађаја од 17. марта, на шта Синод није имао право, јер је извршио неканонски упад у архијерејска права владике. Па даље можемо ићи преко меморандума, затим догађаја у манастиру Дечани, када је игуман отказао послушност владики Артемију, што је Синод опет аминовао. И даље, све до кулминације у фебруару, када му је накононски одузето управљање епархијом – подсећа Которанин. Он објашњава да је екуменизам процес глобализације на терену религије.

- Политичка и економска глобализација не може да иде без глобализације религије и сви који се томе супротстављају морају бити уклоњени, према мишљењу оних који данас седе у Синоду СПЦ. Тај процес је продукт овог времена, а црква се не сме мењати, јер она мора да предаје учење онако како је примљено. Да ли је расколник онај који чува учење како га је примио, или онај који уводи новине? – пита Которанин.



Две епархије "нису српске"

Жељко Жугић Которанин каже да процес растакања СПЦ и раскол не треба везивати само за случај владике Артемија, јер се он може догодити и на другој страни.

- Шумадијска епархија је из свог назива већ обрисала реч "српска", као и Митрополија црногорско-приморска. Не би ме зачудило да се и епископи у БиХ одвоје - каже Которанин.



Повиновање охолој забрани

- Најпобожније пред Господом било би поштовати све неправедне казне и подносити прогоне и мучења, све док они који кажњавају не постану отворени јеретици. Дуготрпељивост подношења страдања владике Артемија ради јединства Цркве, ево и сада повиновање страшно охолој новој забрани богослужења, која се изриче у само екстремним условима, показује народу христолики пут који треба следити – истиче отац Антоније, рашчињени црноречки монах.



Артемије поштује забрану

Умировљени епископ Артемије, после уручења одлуке Синода СПЦ о забрани свих свештенодејстава до редовног јесењег заседања Сабора, јуче није учествовао на литургији у манастиру Шишатовац. Како „Правда“ сазнаје, неће свештенодејствовати ни на данашњој манастирској слави.

- Сада није време да говорим о томе. Доста сам рекао- кратко нам је одговорио Артемије када смо упитали да ли ће поштовати забрану Синода, и – спустио слушалицу. Судећи по досадашњем неучествовању у свештенодејству манастира Шишатовац, у ком се налази откако је изгубио трон ЕРП, владика ће се засад, вероватно, повиновати и овој одлуци Синда.

Извор: „Правда“ (штампано издање), уторак, 21. септембар 2010.

Приређивач: „Борба за веру“

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 1:33:47


"Правда": Интервју оца Антонија
Saturday, 18 September 2010

РАСКОЛ СЕ НАСТАВЉА?

17. септембар 2010. | 16:39

Након обраћања уми­ровљеног епископа Рашко-при­зренске епархије, владике Арте­мија, рашчињени црноречки мо­нах Антоније сматра да ће „и ово писмо, по традицији, бити злоупотребљено против влади­ке у циљу даље изолације, ве­роватно путем рашчињења“.


– Садржину владичиног писма Синоду не знам, али на основу реченице која је процурела у ме­дије може се рећи да је пројекат екуменистичких вла­дика да хитно сачине и прогласе раскол у СПЦ. Сва­ким даном све је јасније да се не ради о сукобу Арте­мија и Синода, већ о сегменту фронталног рата из­међу православља и екуменизма. То се најјасније види по изјавама српског патријарха, који је недавно поручио монаштву: „Што виси, нек и отпадне“ – ка­же Антоније.

Он тврди да је владика Артемије свестан чиње­нице да му сигурно неће вратити епархију они који су му је, како је рекао, без суда отели, али и да је по­казао границу испод којих православни духовник не сме ићи.

– Отац неће оставити своју децу, а пре неколи­ко дана владика Артемије је од Синода добио нови претећи акт у коме му се наговештава даље кажња­вање, наводно зато што ствара шишатовачку епархи­ју, прима на службе у манастиру избегло монаштво и „ствара сопствену секту“. Чуо сам да им је влади­ка рекао: „Па, добро, људи, начините стражу око Ши­шатовца да ми нико не долази, ја немам ништа про­тив, али једноставно не могу сам на капији бранити деци рођеној да уђу“. Владика је свестан тога да му епархију неће вратити, али он најављује управо то да је мера превршена и да минуле казне, као што су забрана исповедања својих чеда, сусретања са њи­ма, посећивања територије Рашко-призренске епар­хије, оглашавања у медијима и друге, сада падају у воду. Јасно је да је циљ не само савршена изолаци­ја, већ и истовремено ућуткивање православног от­пора екуменској врхушки која је преузела СПЦ – упо­зорава Антоније и истиче да питање где ће живети владика, шта ће се учинити монаштву, није битно пред чињеницом да се православље поткопано еку­менизмом страшно љуља.



За нас нема места у медијима

Отац Антоније каже да православље српско ни­је само у рукама епископа, јер је вера посед сваког правоверног.

– За свакодневна молитвена окупљања ис­пред патријаршије у циљу очувања православља од пошасти екуменизма, која трају већ пет месеци, не може се нигде чути, али када патријарх не правосла­вује по Бечу, све успут призивајући папу у Ниш, та­да се сви медији фокусирају на екуменска догађања – огорчен је овај отац.

М. Карић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:09:08

Уредништво: Отворено писмо Патријарху Иринеју
Monday, 13 September 2010

Уредништво сајта „Борба за веру“



ОТВОРЕНО ПИСМО ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г. ИРИНЕЈУ



Одсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, него што не само да су шизматици, већ су и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима!

Св. Марко Евгеник Ефески

Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.

Преподобни Јустин Ћелијски

Ваша Светости,

Најпре Вас молимо да нам опростите што узесмо себи за право да Вам се обратимо. Ми себе и не сматрамо достојним тога, и наша слобода није плод уверења да смо нешто; наше дерзновеније проистиче једино из чињенице да неколико хиљада људи свакодневно посећује наш сајт.

Као и већина наших посетилаца, и ми смо само мала браћа Христова, чија се реч на званичним сајтовима Српске Православне Цркве није могла, и не може чути. Они који су одговорни због таквог стања, свакако се томе нису поучили од Господа нашега Исуса Христа, Који за своје ученике изабрао управо оне мале и презрене у очима света: рибаре, царинике, покајане блуднице... Господ није презрео ни Натанаила, који је изразио своју сумњу да из Назарета може бити што добро, већ га је похвалио као правог Израиљца у коме нема лукавства (Јн. 1, 45-47).

Када су нас злонамерници и клеветници оптуживали, у више наврата, да на нашем сајту нападамо патријарха и епископат, ми смо им одговорили: „Ако неко пронађе и једно једино место где ми нападамо српског Патријарха и епископат (Сабор), ми ћемо се јавно извинити и затражити опроштај, и попут цара Давида обућићемо кострет, посути главу пепелом и кајати се за свој грех!“ Пошто таквог нечега нема на нашем сајту (иако смо до сада објавили 2800 текстова) – замукла су уста лажљива! И ово наше писмо, Ваша Светости, плод је наше љубави према Истини, оданости мајци Цркви и Вама као њеном поглавару. Ако Господ Који је Истина није осудио, већ је похвалио Натанаила, верујемо да и нас нико добронамеран неће осудити због наше истиниљубивости и нелицимерја којим ово писмо пишемо.



Ваша Светости,

Ваш избор за Патријарха Српског пробудио је наду у свима нама да ће у нашој светој Цркви бити коначно васпостављен нарушени мир и јединство, да ће се повратити поверење и љубав између клира и верног народа, које нарушише самовољници међу епископима СПЦ. То су исти они који и даље упорствују у свом непослушању СА Сабору и Вама лично (Вашем ставу о поретку Св. Литургије). Међутим, на нашу наду од самог почетка надвиле су се тамне сенке, које су нам помућивале радост у срцу због Вашег избора за Патријарха. То су исте оне сенке које су пратиле блаженопочившег патријарха Павла, а којих се он никада није ослободио. Међутим, патријарх Павле је умео у кључним тренуцима по нашу Цркву да надмудри оне који су га пратили у стопу. Верујемо да ћете, милошћу Божијом, и Ви успети да надмудрите оне који су Вас окружили од самог Вашег устоличења, ако већ није могуће ослободити се њиховог погубног утицаја у потпуности.

И пре него што нешто кажемо о Вашем говору у Бечу, који је и разлог због чега Вам се јавно обраћамо, морамо рећи да је веома поражавајуће то што сте за место своје прве посете иностранству, после Вашег устоличења на трон српског патријарха, изабрали католичку Аустрију, уместо неку од Помесних Православних Цркава, што би било неупоредиво примереније. Упркос томе што се званично као разлог Ваше посете Аустрији наводи 150. годишњица Српске православне црквене општине Свети Сава у Бечу, из медија се види (укључућући званичне сајтове СПЦ) да Ваша посета има екуменски карактер, чему је посебан акценат дала Римокатоличка фондација „Про Оријенте“ доделивши Вам повељу Заштитника ове фондације. Не можемо превидети ни еуфорично извештавање званичних сајтова СПЦ о Вашем присуству на јубиларној, педесетој прослави римокатоличког празника Имена Богородичиног (Име Маријино) - највећој прослави аустријских римокатолика. Пошто је то сајт СПЦ окарактерисао као „звездани час“ међуцрквеног дијалога, појављује се нејасноћа (па чак и сумња) шта је заправо био прави разлог Ваше посете Аустрији: да ли је то 150. годишњица Српске православне црквене општине у Бечу, или „звездани час“ међуцрквеног дијалога – 50. годишњица „Имена Маријиног“ и екуменисање са Латинима?



Ваша Светости,

Лако је уочљиво да говор који сте прочитали у Бечу нисте Ви написали. То је говор ових који се већ годинама уназад старају да нам уруше Цркву из темеља – то је зизјуласовштина у свом најгорем облику. Да ли сте написани текст прочитали пре него што сте га изговорили у Бечу, ми не знамо, али је он велико понижење за Српску Цркву и српски народ. Ми не смемо не указати Вам на еклисиолошки и догматски суноврат пројављен у овом говору, јер се ћутањем издаје Бог (Св. Григорије Богослов); дакле, ћутање нам наши Свети Оци не би опростили, а ни неколико хиљада посетилаца нашег сајта.

Сама тема Вашег предавања, иста је она која се упорно намеће од самог Вашег устоличења – Ниш 2013. За српски народ и Српску Цркву ово је тема која, из много разлога, треба да буде на последњем месту. Зар за Вас у Српској Цркви нема пречег проблема који треба решити, од организовања сусрета са архијеретиком папом, кога нико од Ваших претходника на трону Светог Саве није позвао да посети Српску Цркву; зар ћете, Ваша Светости, допустити себи такав духовни понор да будете први српски патријарх који је то учинио?

Основни став кога сви православни треба да се држе, сведочећи Истину пред иновернима, јесте онај који је исказао велики светилник Православне Цркве Свети Јован Златоусти: „Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, а безбожне догмате треба разобличавати. Људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење“. Ни један од српских екумениста не чини тако, већ уместо да иновернима проповедају Христа Распетога и Васкрслога и истине Православне Цркве, и тако их спасавају из канџи демонских (а сваком јересју, кажу Оци, руководи један демон), они их чешу по ушима, успављују им савест и бацају у наручје вечној смрти. Једини прави пријатељи инославних јесу они који их воле нудећи им Истину Православља, они који их позивају да се од Велијара окрену Богочовеку Христу. Сваки други пут води у пропаст. И зато слободно можемо рећи: православни екуменисти су у овом тренутку и заувек највећи непријатељи свих инославних!



Ваша Светости,



Оно што је, по нашем расуђивању, најспорније у говору који сте прочитали, јесте признавање западних јеретичких скупина за цркве. Латинске јеретике сте, чак, назвали „сестринском Римокатоличком Црквом“, а протестанте „Црквама Реформације“. Ово Ваше исповедање, да постоје многе цркве, супротно је речима Христовим „...Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16,18). Дакле, Господ говори о Цркви, а не о црквама. Исповедање вере у више цркава, противно је, такође, једанаестом члану Символа вере: „...(Верујем) у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. У свом тумачењу Символа Вере, Свети Владика Николај каже:



>>11. ...У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ, И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ

Путници, ево и лађе! Кад је потоп био, Ноје се спасавао у сигурној лађи. Потоп безумља и греха непрестано траје. Зато је Човекољубац саздао лађу спасења. Питајте за његову лађу, и брзо улазите.



Нека вас не преваре многе шарене лађе, споља украшене и окићене. Питајте за јачину машине и за вештину капетана. У Христовој лађи је најјача машина и највештији крманош. То је сам Дух Свети, Свевидећи, Свемоћни.



Нека вас не преваре ни они, који призивају у своје малене и нове чунове, и који вам нуде засебне чунове, само за вас. Пут је далек и буре су опасне.



Нека вас не преваре ни они, који говоре, да с оне стране мора и нема друге земље, новога света, и да се не треба ни спремати за даљну пловидбу. Они вас зову у риболов око обале. Толико они виде и знају. Ваистину у пропаст су пошли, па и вас у пропаст зову.



Не дајте се обманути. Но питајте за Његову лађу. Ако је она и неизгледнија наочи од других, али је јака и сигурна. Ако и нема много шарених барјака, осим знамења крста, знајте да вам је на њој живот осигуран. А на морском путовању прво је и главно правило, да је живот путника осигуран.



Кад верујете у Христа Спаситеља, христоносци, ви верујете и у дело његово. Његово је дело Црква, лађа спасења. У њој се возе војске спасених и спасавајућих се. То своје дело засновао је Господ на вери, јакој као камен. Као што је и рекао и прорекао: На овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати (Мат. 16, 18). И заиста, до сада је нису надвладала, нити ће од сада.



Црква се назива телом Христовим. Ви сте тијело Христово (Рим. 15, 5; И Кор. 12, 27). Зато је црква једна једина. Јер не може бити два тела под једном главом. А Христос је назват и главом Цркве (Кол. 1, 18). Отуда: један Христос, једна глава, једно тело - једна Црква.



Ако ли има отпада и јереси, шта вас то буни? То је све предвиђено и проречено, као што искусни крманош предвиђа и прича путницима о предстојећим бурама и незгодама. Треба и јереси да буду међу вама, говори апостол, да се покажу поштени који су међу вама (I Кор. 11, 9). Ако једна група путника на лађи издеља себи корито, па се спусти на море да одвојено плови, нека вам је жао. И толико. Њихов пример, очајан као јогунасто срљање у погибао, утврђује вашу веру у лађу спасења, у једну једину./.../<< Св. Владика Николај, Вера образованих људи, Тумачење Символа вере (подвлачења наша – прим. „Борба за веру“).



А да су Латини јеретици и расколници, о томе имамо неоспорно сведочанство наших Светих Отаца. Св. Јован Кронштатски каже:

>>КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату.<<(Св. Јован Кронштатски) (у прилогу доносимо изабране поуке Св. Отаца против римокатолицизма – прим. „Борба за веру“).

То што сте Ви назвали црквом, само је мртво тело које сачувало спољне облике цркве. Сматрати паписте црквом, веома је хулитељски, јер то носи собом догматско признање да они који су одговорни за највећу шизму у историји Цркве (три су највећа пада у историји људског рода, говорио је о. Јустин, Адамов, Јудин и Папин), као и за велики број јереси – имају благодат и освећујућу силу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Ако су све јеретичке скупине цркве, чему онда све борбе за Православље, Ваша Светости? Онда су наши Свети Оци, Мученици и Исповедници били најбеднији од свих људи! Најгори од свих би били они монаси са Свете Горе, из времена владавине Михајла и Јована Палеолога, од којих су двадесетшесторица живи спаљени (у светом манастиру Зографу), неки посечени (Карејски скит), други удављени у мору (у светим манастирима Ватопеду и Ивирону), неки обешени на Брду вешала, а други заробљени и помрли као робови од малтретирања - једино због тога што нису хтели да прихвате унију са Латинима коју је император Михајло Палеолог наредио заједно са патријархом Бекосом.



Заиста, за модерне „православне теологе“ ови мученици за веру нису ништа друго него јадни и сажаљења достојни, фанатични, ускогруди и назадни људи, који нису искусили драж и смисао љубави наше „браће“ јеретика; људи који су живели у „мраку прошлости“, из које другови и сапутници „кардинала са Фанара“ (грчки део Константинопоља) покушавају да нас изведу.

Свети Оци Православне Цркве паписте нису сматрали црквом, већ јеретицима и шизматицима, од којих се повукла животворна и просвећујућа благодат Светог Духа. Ево шта Свештеномученик Иларион (Тројицки) у свом делу ,,Нема хришћанства без Цркве” каже о томе: „Ево чему нас учи прво правило Светог Василија Великог. Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од Цркве – у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења – ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој цркви.“

У истом смислу говорио је и блаженоупокојени патријарх Павле:



>>Схватамо да је не само од јеретика, него и од расколника одступио Дух Свети, те не само јеретици него и расколници не могу имати спасење. Ту истину изразио је у трећем веку Св. мученик Кипријан картагински: „Коме Црква није мати, Бог му не може бити Отац“; а блажени Августин: „расколници могу имати веру у Свету Тројицу, имати Свето писмо, и тајне, али не спасење“. Спасења ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве нема, јер је Христос рекао да ће основати Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (в. Мт. 16, 18); а Свети апостол Павле, да је Црква стуб и тврђава истине (в. Тим. 3, 15)./.../<< (Део Божићне посланице патријарха Павла и Св. Арх. Сабора СПЦ 1998. год.)

Иако Ви све ово знате, Ваша Светости, зарад истине и оних који ће читати, подсетићемо на један важан докуменат о томе шта је Православна Црква званично објавила у вези папства.

1583. године, римски папа Григорије тринаести, који је променио јулијански календар, у више наврата је вршио притисак на цариградског патријарха Јеремију другог, званог Славни, да га следи у календарским иновацијама. Патријарх је то више пута одбијао у својим писмима, док најзад, исте године, није сазвао Сабор у Цариграду, на коме су поред њега били присутни александријски патријарх Силвестер, јерусалимски Софроније и многи други епископи. Овај Сабор је издао Сигилион који је послан свим помесним православним црквама. У њему се набрајају основне јереси папства и анатемишу се (тј. објављује да су ван Цркве) сви они који их исповедају. Ево целог текста Сигилиона:



>>Свој истинској деци свете, саборне и апостолске Цркве Христове од Истока, у Триговисту и свим местима: милост, мир и благодат од свемогућег Бога!



Не мала забринутост је обузела древну барку када је бацана буром и ношена таласима. И да се Господ Бог није опоменуо Ноја и Својом благом вољом умирио воду, не би било наде за спасење у њој. Слично се догодило и са новом барком, нашом Црквом. Јеретици су подигли беспоштедни рат против нас и ми смо сматрали за добро да оставимо овај томос, тако да уз помоћ онога што је написано у њему можете сигурније бранити ваше православље. Да овај документ не би био тежак простијим људима, одлучили смо да изнесемо читав предмет у једноставном облику, као што следи:



Из старог Рима су дошле извесне особе које су тамо, научиле да мисле као Латини. Страшно је што будући Византинци (тј. Грци), рођени и одрасли у нашим крајевима, не само што су променили своју веру, него се још и боре против православних и истинитих догми Источне Цркве које је сам Христос, са божанским Апостолима и светим Саборима, предао нама. Изопштивши ове, дакле, као покварене чланове, ми наређујемо:



1. Ко год не исповеда срцем и устима да је дете Источне Цркве, крштено по православном обреду, и да Свети Дух исходи само од Оца у Коме има Своје суштинско биће, као што Христос говори у Јеванђељу, и ако говори да исходи од Оца и од Сина у времену - нека такав буде изван наше Цркве и нека је анатемисан.



2. Ко год не исповеда да у Тајни Причешћа верни треба да имају заједницу у оба, Часном Телу и Крви, него говори да је довољно да прими само Тело, јер је Крв такође тамо, иако је Христос говорио и давао свако од ових посебно, а они га се не држе – нека такав буде анатемисан.



3. Ко год каже да је наш Господ Исус Христос на Тајној вечери употребио бесквасни хлеб, као Јевреји, а не квасни - нека буде далеко од нас и под анатемом, као и неко ко мисли као Јеврејин, и као неко ко уводи учење Аполинарија и Јермена у нашу Цркву, због чега нека је анатемисан и то други пут.



4. Ко год говори да када наш Христос и Бог дође да суди, како Он неће судити душама заједно са телом, него долази да одлучи само о телу - нека му буде анатема.



5. Ко год каже да када хришћани умиру, душе оних који су се покајали у овом животу а нису испаштале, иду у Чистилиште - које је грчки мит - где их ватра и мука чисте, и мисле да нема вечних мука, као што је мислио и Ориген, па овим проузрокују слободу греха - нека такав има анатему.



6. Ко год каже да је папа глава Цркве, а не Христос, да он има власт примити у Рај својим писмима и да може опростити онолико грехова колико може да учини неко ко за новац прими од њега индулгенцију - нека такав има анатему.



7. Ко год не прати црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену Пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван Сабора верних.



8. Ми позивамо све побожне православне хришћане: Останите у ономе у чему сте научени, у чему сте рођени и одрасли, и када време и прилике захтевају, пролијте и саму своју крв да би сачували веру коју су нам наши Оци предали, као и своје исповедање. Чувајте се оваквих људи и водите рачуна, да би вам Господ наш Исус Христос помогао. Нека благослов нашег смирења буде са свима вама. Амин!



Године 1583. од рођења Богочовека, индикта 12. новембра 20.

ЈЕРЕМИЈА, константинопољски

СИЛВЕСТАР, александријски

СОФРОНИЈЕ, јерусалимски

(и остали епископи присутни на сабору)*



Признати јеретичке верске заједнице за цркве, веома је опасно и душепогубно; сваки компромис по питањима вере води у вечну смрт, ако се претходно човек не покаје. Довољно је сетити се примера из житија Светог Пајсија Великог, чији се један ученик Христа одрекао у брбљању са Јеврејином, који му је рекао да Христос није прави месија, него треба да дође други. Не мислећи шта прича, монах је, у својој наивности, казао: „Можда си у праву!“ Кад се вратио Светом Пајсију, овај га није препознао - благодат Светог крштења је од непажљивог монаха одступила. Несрећник је молио свог духовног оца да умоли Христа да њега, одступника, поново прими у недра Цркве. Свети Пајсије се много молио, Христос је неколико пута одбијао да опрости и на крају је видевши љубав Свог угодника према овоме грешнику, благословио повратак заблуделе овце.



У Вашем говору рекли сте да је улога Другог ватиканског сабора од „изузетног значаја“ због „подстицаја Католичке Цркве на дијалог и међусобну сарадњу“. И папа Јован Павле Други је сматрао да Други ватикански концил има огроман значај, јер ни један његов докуменат не садржи анатемисање било кога. Екуменизам је – „дијалог спасења“, а истина – „нема граница“. У толеранцији овај папа је ишао толико далеко да каже како „црква“ не суди никоме о томе да ли је спасен или не; чак се ни за Јуду издајника „не зна“ да ли је у паклу. Спасити се, по Јовану Павлу Другоме, може ко како жели - хришћани у Цркви, остали - ван Цркве. Ваша Светости, зар ћемо ми, чеда Светог Саве, Светог Владике Николаја и Св. Јустина Ћелијског бити на истим позицијама као римски папа?!



Страшно је, и до бола поражавајуће, што су се у Вашем говору нашле и следеће зизјуласовске екуменистичко-папистичке реторичке акробације, којима се правда издаја Православља:



>>Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама.“<<



На почетку смо изнели православни став Св. Јована Златоустог: „Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, а безбожне догмате треба разобличавати. Људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење“. Какве додирне тачке имају Зизјуласове екуменске небулозе са светоотачним ставом Св. Златоуста? Зизјулас говори језиком паписта – да је екуменизам покрет у циљу ЈЕДИНСТВА, А НЕ У ЦИЉУ ИСТИНЕ.

Можемо ли само замислити шта би било са хришћанством да је Христос имао мало више обзира, „љубави и разумевања“ према фарисејима или према јеврејским вођама? Шта би било са хришћанством да су апостоли били толерантнији према светским мудростима и силама?

Ви у горе цитираном пасусу говорите о „дијалогу“ чак и са „нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света“. Дијалог је вођење писменог или усменог разговора између две или више особа; где је ту проповедање Јеванђеља и истина Православне Цркве, како би се и они који су у заблуди одрекли истих и упутили се уском стазом која води у живот? „Тешко мени ако не проповедам Јеванђеље“, узвикује Св. Апостол Павле (1. Кор. 9,16).



Апостол свагда говори о ПРОПОВЕДАЊУ ЈЕВАНЂЕЉА, а не о учлањивању у некакве организације или о „равноправном учествовању“ на њиховим скуповима и „вођењу дијалога“. Какав је „дијалог“ водио, рецимо, Свети Апостол Павле у Ефесу са поклоницима богиње Артемиде (ср. Дел. 19,23-40)? Да ли је он на Ареопагу водио дијалог са Атињанима, или сведочио Истинитог Бога Васкрслог из мртвих (ср. Дел.17,19-34)? Није, дакле, забрањено проповедање Јеванђеља секташима, хуманистима, нихилистима, екуменистима, материјалистима, политичарима или било коме другом... Јер, овде се ради о ПРОПОВЕДИ, а не о „упрезању у исти јарам“ са њима, у чему постоји огромна разлика коју поједини, забринути за братску љубав и блискост са светом, изгледа не могу да виде.

Зар апостол Павле, у Другој посланици Коринћанима, не упућује на заповест Господњу која важи за све: „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих и живећу у њима и бићу им Бог и они ће бити мој народ. Зато, изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ! (2. Кор. 6, 14-18).

Зар ово није јасно и гласно упозорење да не „вучемо“ са њима иста, њихова секуларистичка, хуманистичка, екуменистичка и сва остала „кола“, јер су то - мора се признати ЊИХОВА, а не наша кола. Ми имамо свој јарам, своје бреме и свој крст и не можемо се са „браћом јеретицима“, хуманистима, атеистима, материјалистима, и осталим незнабошцима отимати о „ауторско право“ или водећу улогу у њиховим измишљотинама, без обзира како их ми видели и тумачили, и кроз какву их призму посматрали и анализирали.

Исти Апостол јасно поручује Ефесцима: „Нико да вас не заварава празним речима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. Не будите дакле, саучесници њихови, јер некада бејасте тама а сада сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости... и немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте!“ (Еф. 5, 6-11)



>>Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама.<< Ово је тврдња Јована Зизјуласа - неправославна и потпуно страна учењу Православне Цркве, коју сте цитирали у свом говору. Пошто је Црква једна, и нема других цркава, она нема разлога да тежи јединству са „другим црквама“ (пошто оне и не постоје), већ да сведочи Истину и позива заблуделе да се врате у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Само Зизјулас и његови ученици могу изумети хулу да Црква престаје да буде Црква ако не „тежи јединству са другим Црквама“.



Сва тежња српских и других православних екумениста, за „уједињењем цркава“, пројављује њихово незнање о томе шта је Црква. Тај осећај потребе да једна аутекефална Црква буде део неке веће целине, и да припада некој већој глави, јесте концепт Цркве који води директно ка папству. Саборност Цркве нема такво значење. Саборна Црква коју исповедамо у Символу вере (Вјерују) се не зове саборна зато што укључује у себе све хришћане на земљи, већ зато што сваки верник у њој налази сву пуноћу благодати Божје. Саборност нема ништа заједничко са светском, универзалном организацијом, како је дух паписта (и оних који су под његовим утицајем) разуме. Свака месна Православна Црква, сама је по себи, независно од других, саборна. Ово је због тога што њој не недостаје ништа од Божанске благодати и дарова. Све Помесне Цркве на свету заједно немају ништа више Божанске благодати од једне мале Цркве са неколико чланова. Она има своје свештенство и епископа, има Свете Тајне, има Тело и Крв Христову у Светој Литургији. Њени односи са осталим Помесним Црквама нису правне и јурисдикцијске међузависности, већ везе љубави и благодати. О горе реченом сведочи и Св. апостол Павле пишући своје посланице. „Павле, вољом Божијом позвани апостол Исуса Христа... Цркви Божијој која је у Коринту...” (1. Кор. 1,1-2). И ово је заиста била Црква Божија, иако је била у једном одређеном и ограниченом месту.



Ваша Светости,



Веома је опасна и следећа тврдња коју сте изрекли:



>>Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости“ (јединству у различитости).<<



Дакле, овде нема ни помена о потреби да се јеретици одрекну својих јеретичких заблуда и исповеде истине православне вере, већ се говори о „помиреној различитости“, што значи ући у јединство са јеретицима при чему ће они задржати сва своја јеретичка богохуљења! Ово је залагање за јединство у лажи, а не у Истини. Не, Ваша Светости, ми не можемо веровати да сте Ви ово макар једном прочитали пре него што сте то изговорили у Бечу! Јер како ћемо помирити Христа с Велијаром?! Истина је, наиме, на потпуно супротној страни од овога што сте Ви изговорили. Уколико би се створило „јединство у различитости“, Црква (било која Православна Помесна Црква као институција) би престала да постоји. Јер Дух Свети је Дух Истине (ср. Јн 15, 26) и не обитава тамо где је и најмања лаж, а камоли тамо где царују јереси и лажи.



Цитирали сте и Георгија Флоровског:



>>Тренутни циљ екуменског задатка јесте, према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, опоравак апостолског Предања, пуноћа хришћанског погледа и веровања у споразуму са свим епохама.<<



О каквом се опоравку апостолског предања ради? Значи ли то да је предање које чува Православна Црква до сада било болесно? Да ли отуда проистичу литургијске и многе друге реформе у нашој Цркви? Зар до сада нисмо имали пуноћу хришћанских веровања и погледа? Све су ово зизјуласовске хуле, Ваша Светости.



И на крају бисмо се осврнули на још једну тврдњу из Вашег предавања. Елем, рекли сте овако:



>>Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје.<<



Коме је Бог открио да је Његова воља „да сви буду заједно и једно на крају историје“? Да ли Зизјуласу и његовој духовној деци? (Боже, опрости!) Господ се у својој Првосвештеничкој молитви (гл. 17, Јеванђеља по Јовану), моли Оцу само за своје ученике да једно буду: „Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“ (Јн. 17, 11). Господ говори својим ученицима да их мрзи свет и да ће бити прогоњени, јер нису од света: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15,19). Како је онда „воља Божја да сви буду заједно и једно на крају историје“, када Господ каже својим ученицима (што важи за православне свих времена) да их мрзи свет? Зар ће се православни ујединити са онима који их мрзе? „Изгониће вас из зборница; а доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини“ (Јн.16,2). Зар ће православни бити једно са онима који ће их прогонити и убијати?



Морамо јасно рећи још једном: Нико се не мири са расколом и поделом, али они који су отпали од Цркве и отишли у раскол, најпре Латини па онда и многи други, морају се најпре покајати за све своје јереси, исповедити православну веру, крстити се и миропомазати и као такви вратити у крило Мајке Цркве која ће их раширених руку примити у свој загрљај. Што се папе тиче, он би се морао покајати и за Јасеновац и друга стратишта пре него што би био примљен у крило Мајке Цркве. Подсетићемо на овом месту на део написа нашег уваженог сарадника, академика проф. др Србољуба Живановића, који смо недавно, поводом најаве да ће папа доћи у Ниш 2013, објавили на нашем сајту:

>>Чињеница је да је близу две трећине (или око 1400) римокатоличких свештеника у Независној држави Хрватској, која је обухватала и Босну и Херцеговину и делове Србије, лично клало, убијало, силовало, насилно покрштавало, вадило нерођену децу из утроба трудних жена, одсецало српској деци три прста десне шаке да не би могли да се крсте на православни начин, вршило грозна мучења итд. Постоји веродостојна документација о већини ових злочина. Злато и опљачкана имовина отето од Срба, Јевреја и Рома и предато Ватикану никада није враћено, већ је искоришћено за организовање пребацивања римокатоличких кољача и силеџија у земље латинске Америке и САД после II светског рата.

Римокатоличка црква је прогласила за блажене Ханца Ивана Мерца (идеолога и оснивача крижара у Хрватској и следственог усташког покрета) Доминка Леополда Мандића (организатора "пацовских канала" за бекство злочинаца из Хрватске) и Алојзија Степинца (ратног злочинца, који је благосиљао усташе крвавих руку од клања Срба, Јевреја и Рома и који је лично насилно покрштавао децу итд.) Православни епископи који се залажу за помирење са римокатолицима тиме, уствари, изједначују овакве католичке светитеље са Св. Платоном Бањалучким, Светим Петром Зимоњићем, Св. Савом Трлајићем, Св. Вукашином из Клепаца и свим осталим великомученицима јасеновачким.

Ниједан римски папа никада није посетио Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Ту се налазио и посебан логор за децу испод једне године старости. Папа Јован Павле II је долазио у Бања Луку и био на неколико километара од Јасеновачких стратишта, али их није посетио и помолио се за покој душа невиних жртава.

Евентуални долазак римског папе у Србију 2013. године могао би да уследи тек када се Римокатоличка црква одрекне злочинаца, укључујући и оне које је прогласила за "блажене", и када папа на коленима, у Јасеновцу, замоли за опроштај због најгрознијих злочина које су починили верници римокатоличке цркве./.../<<

Даље: о каквој се „вољи Божјој да сви буду заједно и једно на крају историје“ говори, када Господ (види 24. главу Матејевог Јеванђеља) предсказује да ће отпадништво преплавити целу земљу, тако да ће чак и изабрани бити у опасности да буду заведени од лажних христоса и лажних хришћана којих ће бити свуда - како можемо да будемо оптимисти по питању будућности? Како можемо да будемо оптимисти кад Господ предсказује умножавање безакоња и охладњење љубави код људи? Ако последње дане овог света карактерише идилична слика о којој сентиментални, „духовни“ хришћани сањају, где ће сви „бити заједно и једно“, где ће онда бити они о којима говори Апостол Павле у посланици Тимотеју? Зар ће и они бити „једно“ са правовернима? „Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена - јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2. Тим. 3:1-5).“



Зато, јединство за које се екуменисти залажу, јесте савршена завера и обмана, замка лицемерне побожности на коју нас Господ упозорава да би нас сачувао. Ако је јединство и ширење истинитог хришћанства коначна судбина човечанства, као што они уче, зашто онда Христос предсказује невоље за своје изабране тих дана? Ако ће Јеванђеље бити прихваћено и остварено у животу народа на земљи, зашто Христос каже да ће дани свршетка света бити као дани у Нојево време када је отпадништво прекрило земљу, па се само шака људи нашла верна и ушла у барку која представља Цркву?



Где је, дакле, оптимизам апостола Павла када пише Солуњанима, који су свакога часа очекивали долазак Христов: „Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог. Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? (2. Сол. 2, 3-5)



И онда продужује о Антихристу:



„И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства; онога је долазак по дјејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде међу опима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду“ (2. Сол. 2:8-12).



Будућност, дакле, није тако лепа као што замишљају „они који пропадају“, који „не примише љубав истине да би се спасли“. Последња времена ће карактерисати најгоре отпадништво које је свет икада видео. Јер - то неће бити чисто и искрено порицање Бога, већ лицемерство, фалсификат вере и истине.



Ваша Светости,



Свети Оци су давно већ изрекли своје коначно мишљење о Римокатолицима, Протестантима, о разним хришћанским сектама старим и новим, о синкретизму, материјализму или пак безбожништву. Према томе, не би требало да ико православан данас буде у недоумици по питању њиховог веома јасног суда у вези сваког отступања од Истине, био он неуки верник, а камоли још клирик. Ако ништа друго, опомињимо се макар речи првог псалма: „Благо човеку који не иде на веће безбожничко, на путу грешничком не стоји и у друштву неваљалих људи не седи, него му је омилио закон Господњи и о закону његовом мисли дан и ноћ!“ (Пс. 1, 1-2).



И на самом крају, Ваша Светости, обратићемо Вам се речима које је својевремено (1965. године) часопис „Св. Три Јерарха“, из пера једног од најученијих грчких свештених лица, архимандритa Епифанијa Теодоропулосa, у свом отвореном писму, упутио Васељенском Патријарху Атинагори:



>>Ваша Светости,

Ви сте већ отишли доста далеко. Загазили сте у Рубикон.

Стрпљење хиљада побожних душа, свештенства и мирјана постепено се исцрпљује. За љубав Господњу, вратите се назад! Немојте одлучити да створите расцепе и поделе у Цркви: Ви покушавате да уједините раздвојено, а једино што ћете успети јесте да раставите уједињено и отворите пукотине на тлу које је до данас било солидно и чврсто. Уразумите се и пробудите!

Али, авај, Ви сте отишли далеко. Већ ,,се вече спушта и дан се нагао крају.” Како можете да видите зјапеће провалије у које стаза којом путујете ускоро води? Можда ће онај који је једном зауставио ,,Сунце над Гаваоном и Месец над долином Ајалонском” поновити чудо и још још једном продужити дан, појачати Своју светлост и отворити Ваше очи да можете видети, разумети и вратити се.<<

Целивајући Вашу Свету Архијерејску Десницу,



у Христу оданo,



Уредништво сајта „Борба за веру“

_____________

* Овај Сигилион је пронађен у рукописном кодексу бр. 772 у Манастиру светог Пантелејмона на Светој Гори и у рукописном кодексу бр. 285 ћелије „Акатистне молитве“ Светог скита Кафсокаљиве на Светој Гори. Први пут је штампан 1881. у билтену бр. 12, Румунска православна црква у Букурешту, од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, који га је преписао из рукописног кодекса Велике библиотеке манастира на Синајској Гори.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od Sponsored content Danas u 9:25:35


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 14 Prethodni  1, 2, 3 ... 8 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu