Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pravoslavlje i ekumenizam

Strana 3 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4 ... 8 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:30:25

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА ПРОТИВ РИМОКАТОЛИЦИЗМА

Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)



Ви, пак, Латини, који сте измијенили и искварили не само онако изложено исповиједање Православне Вјере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јеретицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: „Ако неко нешто најмање измијени у Православној Вјери, тај је јеретик и подлијеже казнама одређеним за јеретике".

(Св. Максим Исповедник)



Отсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици, него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима?"

(Св. Марко Ефески)



Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам. Педпостављам да су они покварени, јер у стварима православне вере не може бити компромиса.

(Св. Марко Ефески)



Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, туђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства.

(Св. Марко Ефески).



Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима (папистима) такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве.

(Св. Марко Ефески)



...Папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. ...Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава", о дијалогу љубави и интерцоммунио.."

(Православна Црква и Екуменизам, Ава Јустин)



Расколници могу имати веру у Свету Тријицу, имати Свето писмо, и тајне, али не спасење

(Блажени Августин)



Много је таквих подвижника било у Западној цркви од онога доба када је упала у папизам, у коме се човеку богохулно приписују божанска својства и у коме се човеку одаје поклоњење које припада и доликује Богу Јединоме; ти су подвижници у стању распаљености написали мноштво књига у којима су помамно самопрелешћивање представљали као љубав божанску, и у којима је њихова растројена уобразиља стварала мноштво виђења што су годила самољубљу и гордости њиховој. Сине Цркве од Истока! уклони се од читања таквих књига, уклони се од идења за поукама самопрелешћених! Руководећи се Јеванђељем и Светим Оцима истините Цркве, са смирењем усходи ка духовној висини љубави Божије посредством чињења заповести Христових.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)



До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми — који смо синови и ученици Васељенскнх Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја не знам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба — нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери — ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само — једини Бог Који нам је и Сам и кроз Своје Ученике предао ту веру.

(Св. Марко Ефески - Послан. игуману Ватопеда)



„Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим" (Пс. 129, 127-128), казује Пророк. Овакво је владање неопходно за очување верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тога услова љубав се раскида.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)



Следујући Оцима нашим Источним и Западним, сматрамо за праведно, да се старо предпостави новом, јер примајући ни од чега прихваћеног у старини не треба одступити.

(Патријарх Јерусалимски Мелетије)



Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе."

(Блажени Јосиф Вријеније)



Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Католичанске Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате.

Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.

(Свети Герман Нови, Патријарх Цариградски (Јосиф Вријеније))



Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти - Православна Црква и Екуменизам, Ава Јустин Поповић)



Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)



Питање: ''Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?''

Теодоров одговор: „Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа" (Мт. 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу".

(Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски, у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху)



Узалуд се неки међу православнима диве постојећој пропаганди римске цркве и тобожњој самопожртвованости и дјеловању њених мисионара и усрђу латинских милосрдних сестара и са неправом приписују латинској цркви такву важност да, наводно, послије њеног отпаднућа од Православне Цркве, ова посљедња више није то, него да има потребу да тежи сједињењу са црквом римском. Након строгог испитивања, ово мнење се показује лажним, а енергична латинска дјелатност не само да не побуђује дивљење, него, напротив, буди дубоко (са)жаљење у срцима људи добромислећих, који поимају Истину.

(Св. Амвросије Оптински)



Римска црква, пак, одавно је застранила у јерес и новотарије. Још је свети Василије Велики обличио у томе неке епископе римске у својој посланици Јевсевију Самосатскоме: "...Они истину не знају и не желе да знају Са онима који им истину проповиједају, они се споре, а саме утврђује јерес!..."

(Св. Амвросије Оптински)



Али, како једна грешка коју грешком не сматрамо, обично повлачи за собом и другу, тако и једно зло порађа друго - па се тако збило и са римском црквом. То што се на Западу јавило ово неисправно мудровање да Дух Свети просходи и од Сина, само је породило и други сличан зли накот и увело малопомало у њу и друге новотарије, које великим дијелом противурјече у Јеванђељима јасно изображеним заповијестима Спаситеља нашега.

(Св. Амвросије Оптински)



Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему онда намесник - папа? И може ли грешни човек бити намесник Господњи? - Не може. Намесника царевих или Патријархових у неком граду може бити и бива их, а намесник, заменик Господа, Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста, католици се варају. Опомени их, Господе, како су не лепи они који тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом." Од тог погубног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло папизма: „Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној, небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка, папска црква - у догматима, у обредима, у канонским правилима, у богослужењу, у подлим, злобним односима католика према православнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И свему томе крив је тобож непогрешиви папа, његово и језуитско учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих средстава (за већу славу Божју).

(Св. Јован Кронштатски)



КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату.

(Св. Јован Кронштатски)



Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле - лажни догмати, одатле - дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле - разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције; одатле - унакажавање догмата; одатле - фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле - устајање на познање Божје (2. Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за „већу славу Божју."

(Св. Јован Кронштатски)



Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства - то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)"?

(Св. Јован Кронштатски)



Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи, лукавства.

(Св. Јован Кронштатски)



Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге.

(Св. Јован Кронштатски)



Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната целом образованом свету.

(Св. Јован Кронштатски)



Још је свеж спомен на злосрећну унију у XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали православне храмове у западном крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније.

(Св. Јован Кронштатски)



Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2. Кор. 6,14)?

(Св. Јован Кронштатски)



...Пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догмама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: „Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере". (2. Тим. 1,14-15; 1. Тим,. 6, 20).

(Цариградска посланица,1895)



Све ово ми добро знамо... учењима овим целосно умујемо... како се проповеда од светих апостола у Христово Еванђеље по свему свету, као и предања светих отаца Седам Васељенских Сабора. И све ово као оно што нам је познато чувамо, а ОД ВАС УЧЕЊА НЕ ПРИМАМО И РЕЧИ ВАШЕ НЕ СЛУШАМО".

(Св.Александар Невски)



Ако унију проклету искорјените, а источну истиниту Цркву успокојите, поживјећете године своје у срећи, а ако не донесете успокојење истинитој Вјери грчкој и не пометете са лица земље проклету унију, уистину ћете познати страшни суд Божији.

(Св.преп.муч. Атанасије Брестски)



Због свих исказаних узрока Саборна Црква од Истока пресјекла је своје општење (заједничарење) са посебном римском црквом. А римски епископи, као што су са гордошћу почели, гордошћу и савршавају... Они се упињу да докажу како је Православна Саборна Црква, од њих отпала, посебна црква. То је нетачно и наопако. Истина свједочи да је римска црква отпала од Православне.

(Св. Амвросије Оптински)



Римска црква не би требало да се назива саборном црквом нарочито због тога што је она одбацила поставке Васељенских Сабора, поводећи се за сопственим умовањем.

(Св. Амвросије Оптински)

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:34:18



Михаило Перовић: Вратоломије митрополита Амфилохија
Thursday, 16 September 2010

Михаило Перовић

ВРАТОЛОМИЈЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ИЛИ ЧИЈА ЈЕ ОВО ЕПАРХИЈА



Човек стварно мора да буде много јак, у смирењу и трпљењу, па да не западне у гнев на оне који кажу да су нам Оци, а који нас на сваком кораку, јавно и тајно, разбаштињују од Светих Отаца наших, Светог Симеона Мироточивог и сина му Светог Саве I Архиепископа Српског. Бојим се да ја скудоумни не спадам у групу смирених и трпељивих, већ пре у групу окамењених међу вернима али понекада и камен проговара када људи заћуте.

Митрополит Амфилохије, самоназвани Архиепископ и Егзарх, синодопрокламовани Администратор Епархије Рашко-призренске Српске Православне Цркве управо на Косову и Метохији укида полако али сигурно све православно-српско. У свом раду је врло тактичан и бруталан у исто време. Тактичност му се огледа кроз заслађене говоре којима жели да сакрије сву бруталност према Владики Артемију и монаштву (које је кренуло за својим Духовником не прихватајући безпоредак, тј. неканоничност свега што се дешава са Управом Епархије Рашко-призренске Српске Православне Цркве) оптужујући их за стварање раскола у СПЦ. Бруталан је у упорности да све мења користећи се демагогијом која укида истину али афирмише оне који сагињу врат пара ради и интереса ради.

Први чин фарисејске бруталности Митрополита Амфилохија, који се лако да проверити, јесте нови изглед сајта ЕРП (http://www.eparhija-prizren.com/sr ) из чијег наслова је избачена свака одредица да је реч о епархији Српске Православне Цркве; то не пише ни словима, нема Грба СПЦ, нема одредице по благослову ког епископа или Администратора тај сајт постоји и сл.

Којој Православној Цркви припада ова Епархија? Ко јој је Епископ? Једном речју укинута је не само једна епархија СПЦ но и сама СПЦ на Косову и Метохији. Да то није припрема за неку другу јурисдикцију или марионету од цркве на Косову и Метохији?

Ово је слика (наслова) сајта Епархије Рашко-призренске из времена док није био нарушен канонски поредак у истој ( [You must be registered and logged in to see this link.]


Разлика је очигледна.

Ово не чуди, јер Митрополит Амфилохије и своју Митрополију не идентификује корз одредицу да је то Митрополија Српске Православне Цркве. Што ради на Цетињу то ради и у Грачаници, поставља се питање са којим циљем и зашто? По свему судећи митрополит Амфилохије пре наставља дело митрополита Мардарија и његовог ђакона Висариона[1], но што наставља (без обзира на демагогију) дело Светог Василија и Светог Петра Цетињског. У неким стварима је претекао митрополита Мардарија јер овај није ишао у Рим, а Амфилохије је био тамо више пута! Можда би му милије било да на сајту буде грб Ватикана, а да он добије (обнови у себи) титулу римокатоличких надбискупа (тј. «архиепископа») из Бара тј. да се прогласи за Serbiae primas i totius regni Serviae primas.

Други пример, бруталности и демагогије јесте Дежевски сабор у Петровој Цркви. Видимо да је митрополит био као свој међу својима што се тиче епископа, али...? Да ли неко примећује «умировљеног Епископа Аљаског Николаја»[2]? Ко је тај епископ и зашто је умировљен? Из које је Цркве дошао и да ли је и он умировљен по икономији? Када је примљен у свезу клира СПЦ и где столује? Било би врло интересантно да се неко у СПЦ макар мало позабави тиме.

Намеће се једно питање у вези Архиепископа Охридског Јована; наиме да ли је у СПЦ био покренут макар какав канонски поступак који је утврдио његову невиност у вези оптужбе и пресуде коју је изрекло Македонско тужилаштво у вези њега? Осим тога, ко издржава епископе Охридске Архиепископије и где они столују у Србији или у Бившој Југословенској Републици Македонији?

На крају, шлаг на торти замешетаљства у ЕРП, са истог Сабора, налазимо у извештају који гласи: «А међу петоро епископа СПЦ, и викарни епископ липљански Теодосије, кога ће митрополит Амфилохије, како је најавио, предложити за епископа Епархије рашко-призренске. Говорећи о њему изузетно бираним речима, митрополит Амфилохије је при том изразио наду да ће, уз Божју помоћ и сагласношђу сабора СПЦ, владика Теодосије бити изабран за епископа Епархије рашко-призренске, чије је место упражњено након смене и пензионисања владике Артемија.»[3] Не треба напомињати да вога нема на званичном сајту епархије којом управља Администратор.

Једини могући коментар на ово јесте: митрополит Амфилохије промовише насилника као "наследника". Стварно је демон виспрен када куша људе чинећи од сина издајника од насилника наследника. Полу истина, у устима човека, омиљена му је маска, јер је у њој недоречено и добро и зло, све може да буде иако не мора да значи.

Шта да радимо, после Светог Кнеза Лазара дошао је дух «Бранковића», који је створио Андрија Змајевић, надбискуп барски и примас Србије[4]. Да су бар историјски Бранковићи имали би опет Свете за вође, макар и у изгнанству.

После њих нам нуде или Турке или Латине да изаберемо, понављају се ко покварена грамофонска плоча. Но, хвала Богу, за сада имају и исти одговор: ни Турци ни Латини, но Христос Богочовек.

Ето толико од мене скудоумног и свегрешног.

Михаило Перовић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:38:57



Св. Владика Николај

БЕСЕДА О НЕУТРАЛНИМА

Ево нам опет Видовдана. Ево данa, који никад неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену царства небеснога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је небесно царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе српске војске.

Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркву у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."

Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба, Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?" Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Св. Писмо их назива лудацима, а српски народ непоменицима (као и демоне), јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.

Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио ниједну битку, нити ће и - једну изгубити до краја времена, до Страшног Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре своје крсне смрти, а још јаче после свог славнога Васкрсења, кад је рекао: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи."

Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Ја се сећам из детињства оног првог рата између Јапана и Кине. Ратобории Јапанци беху напали мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци симпатисали смо Кинезима. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав српски народ без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њихових нечовештава над једним сељачким, хришћанским народом. И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по Српство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.

Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!

(Чикаго, 1948)

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:41:59



Ученицима првог разреда који похађају веронауку у Нишу бесплатно подељена секташка књига
Wednesday, 22 September 2010
Родитеље забринула књига из веронауке
Књига "101 омиљено казивање из Библије" која је на почетку школске године бесплатно подељена нишким ђацима првацима на часовима веронауке забринула је један број родитеља јер се у уџбенику наводи да је штампана у Хришћанском евангелизационом центру у Бачком Петровцу. Још чудније било је то да је аутор текста извесни Јура Милер, а ауторка илустрација Дебора Хернер.



Родитељи који су се јавили "Блицу", апеловали су да се испита да ли је садржај књиге адекватан за ученике јер о поменутом центру не знају ништа, а додатни немир и несигурност унела су и страна имена аутора као и напомена да се ради о бесплатном примерку. У Нишкој епархији пак наводе да нема никаквог разлога за узнемирење нити би требало да постоји бојазан јер је књига сасвим у духу православља, а цела акција је спроведена уз благослов епископа нишког.


- Када је дете дошло из школе са том књигом, одмах су ми у око упале илустрације које су мени лично изгледале као оне из часописа "сумњивих" религијских група. Онда сам прочитао да је књигу штампала не Српска православна црква него Хришћански евангелизациони центар из Бачког Петровца о којем не знам ништа, а још чудније ми је било то да је аутор текста извесни Јура Милер, а ауторка илустрација нека Дебора Хернер. Не знам стога да ли је до дечјих руку дошла нека пропаганда, па бих био много мирнији када би то неко испитао - испричао је "Блицу" забринути родитељ једног ученика из ОШ "Учитељ Таса" који је замолио за анонимност. Он је у нашу редакцију донео и примерак поменуте књиге.

У ОШ "Учитељ Таса" сазнајемо да је књига подељена на часу веронауке преко вероучитеља и да је добијена посредством Нишке епархије Српске православне цркве. Парох Саборне цркве у Нишу отац Влајко Грабеж каже да нема никаквог разлога за узбуну.

- Књига је сасвим у духу православља и у складу са православном традицијом. Ако се пажљиво погледају прве стране књиге видећете да је написано да су сви цитати из Библије преузети из Даничићевог превода Старог завета и Чарнићевог превода Новог завета. Књига је донација Хришћанског евангелизационог центра из Бачког Петровца јер они имају материјалне могућности да је одштампају у овако квалитетном издању, а ми нисмо имали. Успоставили смо контакт са овим библијским друштвом преко једног нашег свештеника и договорили да се помогнемо у веронауци. Благослов за то је дао и епископ нишки. Што се тиче илустрација, и оне су сасвим адекватне тако да родитељи могу да буду мирни - каже отац Влајко Грабеж.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:46:10



Екуменистичке изјаве патријарха Иринеја: Жеља Божја да се две цркве врате себи
Monday, 13 September 2010
Патријарх: Помирити две цркве

Патријарх Иринеј у Бечу о приближавању Православне и Римокатоличке цркве: Жеља Божја је да се две цркве врате себи и да путеве који су их раздвајали поново приближе


ПАТРИЈАРХ српски Иринеј заложио се у недељу у Бечу за помирење Православне и Римокатоличке цркве.

- Морамо да учинимо све да се ове две цркве (Православна и Римокатоличка) врате себи и да путеве који су их раздвајали поново приближе, јер је то жеља Божја - истакао је патријарх српски.

У обраћању верницима у храму Васкрсења Христова где је, заједно са владикама српске, руске и румунске цркве служио архијерејску литургију, он је нагласио да је Косово за Србе исто што и за јеврејски народ Јерусалим. Тамо се, како је истакао, налазе највеће српске светиње, међу којима је и Пећка патријаршија, у којој ће за две недеље бити устоличен.

- Хоће ли патријарх бити устоличен у некој туђој земљи? Косово и Матохија је вековима било српска земља. Та земља је колевка српске културе, у којој је почела историја нашег народа и где је достигнут зенит - рекао је патријарх Иринеј.

Патријарх је истакао да је највеће искушење за српски народ данас на Косову и Метохији.

Патријарх Иринеј допутовао је у Аустрију поводом 150. годишњице Српске православне црквене општине Свети Сава у Бечу.

Он ће се у понедељак састати са председником Аустрије Хајнцом Фишером.

[You must be registered and logged in to see this link.]




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:48:58



Екуменски говор патријарха Иринеја у Бечу – да ли је писац говора Игњатије Мидић?
Saturday, 11 September 2010
Патријарху Иринеју уручена повеља фондације „Про Оријенте"


„...Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту.“

Горе наведени цитат је из предавања патријарха Иринеја на тему «Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године», које је Патријарх изговорио на свечаној академији у организацији аустријске римокатоличке фондације "Про Ориенте". У прилогу доносимо у целости говор Патријарха Иринеја са сајта СПЦ, као и чланак дневног листа "Политика" под насловом „Патријарху Иринеју уручена повеља фондације 'Про Оријенте'“.

+++
Патријарх Иринеј стигао у Беч

10. септембар 2010 - 23:59

«Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи `независности´ од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави.» Овим речима је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј вечерас у свечаној сали Аустријске националне библиотеке скренуо бечкој и аустријској јавности пажњу на дубину и значај међуцрквеног дијалога.

На свечаној академији коју је организовала аустријска римокатоличка фондација «Про Ориенте», Патријарх је одржао предавање са темом: «Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године». И свом говору, Његова Светост је одлучно указао на неопходност међуцрквеног дијалога нагласивши да је и сама природа Цркве дијалошка. «Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту», истакао је Патријарх српски у свом говору. Његова Светост се такође осврнуо на предстојећи јубилеј Миланског едикта 2013. године у Нишу. «То је значајан датум и повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, то јест да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуелизује Милански едикт. Међухришћански и интеррелигијски дијалог су незаобилазне теме», нагласио је првојерарх СПЦ у свом предавању.

У част Његове Светости на свечаној академији у Аустријској националној библиотеци говорио је Михаел Венингер, некадашњи амбасадор Републике Аустрије у Србији. У свом излагању, Венингер је говорио о животном путу Патријарха Иринеја као и о историји Хришћанства у Србији. Његову Светост Патријарха Венингер је описао као «градитеља мостова» и личност увек отворену за комуникацију.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, стигао је данас рано поподне у Беч. На граничном прелазу између Мађарске и Аустрије Патријарха је сачекала и поздравила висока делегација Епрахије средњоевропске и Црквене општине Беч, на челу са Његовим Преосвештенством Епископом средњоевропским Г. Константином, док је Патријарха у име Амбасаде Србије поздравио министар саветник Горан Брадић. У пратњи Његове Светости налазе се Његово Блаженство Архиепископ охридски Г. Јован и Њихова Преосвештенства Епископи бачки Г. Иринеј и далматински Г. Фотије.

У 17 часова, Патријарха је у храму Св. Саве у Бечу свечано поздравио Преосвећени Епископ средњоевропски Г. Константин. У свом поздравном говору, Владика је истакао да види посету Патријарха у континуитету са српским јерарсима чија се јурисдикција својевремено простирала на све православне у Бечу (в. текст говора у прилогу). Епископ Константин је такође нагласио да је посета Патријарха и својеврсна «смотра српског народа», који само у Бечу броји око скоро стотину хиљада. У току последње две деценије у Аустрији је основано 14 нових парохија: све оне имају своје свештенике и у потпуности су обезбеђене, истакао је Владика Константин и додао да је број крштења и црквених венчања српских православаца у Аустрији у порасту. Владика је такође подсетио на чињеницу да се у Аустрији у државним школама православна веронаука предаје као обавезни предмет и да јое током протекле године чак 10.000 припадника Српске православне цркве похађало овај предмет. «Имајући све ово у виду очекујемо и надамо се да ће припадници Српске православне цркве, и убудуће чувати и сведочити свету веру православну и следити пут који нам је Свети Сава одредио», закључио је Епископ Константин.

Непосредан повод архипастирске посете Његове Светости Аустрији је јубилеј бечке Црквене општине: пре тачно 150 година ова заједница је правно регистрована код тадашњих аустријских власти. Српска православна Црква и Срби су међутим и пре ове званичне регистрације били пристутни на територији Беча и Аустрије, већ и вековима пре тога. Тиме је Црквена општина у Бечу и настарија црквена општина Епархије средњоевропске.

Након доксологије у храму Св. Саве, Патријарх се са својом пратњом и делегацијама Епархије средњоевропске и Црквене општине Беч упутио у Аустријску националну библиотеку где га је најпре примила Јохана Рахингер, генерални директор ове институције. Патријарху и пратњи показани су том приликом српски ћирилични рукописи из збирке Аустријске националне библиотеке, између осталог и рукопис првог превода Новог Завета на српски Вука Караџића.

Након тога уследила је свечана академија фондације «Про Ориенте» у сали Аустријске националне библиотеке. Том приликом говорили су, осим Његове Светости и лаудатора, Михаела Венингера, такође Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, помоћни бискуп римокатоличке надбискупије Беч, Франц Шарл, Јохан Марте, председник фондације «Про Ориенте» и Јохана Рахингер, генерална директорка Аустријске националне бибилотеке. Пријему и свечаној академији у Аустријској националној библиотеци присуствовали су и Милован Божиновић, Амбасадор Србије у Аустрији и Горан Брадић, министар саветник у Амбасади Србије.

Сутра ће Његова Светост посетити Српску православну црквену општину у Линцу и служити са четворицом епископа и четрнаест свештеника у 9 часова Свету Архијерејску Литургију у тамошњем храму Св. Василија Острошког (Posthofstraße 41, 4020 Linz). Након тога, Патријарх ће посетити место некадашњег логора Маутхаузен, а за 19 часова је планирано вечерње богослужење у Храму Васкрсења Христова у Бечу, (Engerthstr. 158, 1020 Wien). Његова Светост Патријарх српски Иринеј боравиће у Бечу до 14. септембра. Осим богослужења, планирани су и сусрети са истакнутим представницима аустријског црквеног и политичког живота: Његову Светост примиће између осталог кардинал Кристоф Шенборн, римокатолички надбискуп Беча, Хајнц Фишер, савезни председник Републике Аустрије и Михаел Хојпл, градоначелник Беча.

Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године

Говор Његове Светости Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА на свечаној академији фондације «ПРО ОРИЕНТЕ» 10. септембра 2010. у свечаној сали Аустријске националне библиотеке у Бечу

„Идеја хришћанског јединства и уједињења јесте тема века, тема времена, тема историје" (Георгије Флоровски)

Двадесети век и почетак 21. века остаће у историји упамћени као периоди интензивних напора за поновно уједињење подељених хришћана и обнову јединства хришћанске васељене. Православна Црква је, од самог почетка, не само позитивно реаговала већ се и веома озбиљно укључила у екуменски покрет. Већ почетком 20. века цариградски патријарх Јоаким III, у одговору на честитке што их је добио поводом ступања на трон 1902. године, свим поглаварима Православне Цркве упутио је окружну посланицу у којој их је позвао да размисле о могућим начинима унапређења не само јединства Православља већ и његових односа са Католичком Црквом и Црквама Реформације. Много конкретнију и ширу иницијативу Цариградска Патријаршија преузела је 1920. Својом посланицом свим Црквама Христовим затражила је од свих хришћана да победе дух неповерења и горчине и покажу снагу љубави и трагања за изгубљеним јединством.

Од тада (иако је у сваком периоду било покушаја да се обнови јединство) корачамо заједно и откривамо заједничке библијске, литургијске, патристичке и духовне корене. Свакодневно се молимо „за сједињење свих" (Велика јектенија). Молимо се Господу „да прекрати раздоре међу Црквама" и „да угаси непријатељства међу народима" (Литургија Св. Василија Великог). Захвални смо Католичкој Цркви на свим подстицајима на дијалог и међусобну сарадњу. Ценимо да је улога Другог ватиканског сабора у томе од изузетног значаја. Са захвалношћу се сећамо кардинала Кенига и његових екуменских прегнућа. Не можемо, а да овом приликом не поменемо и фондацију Pro Oriente, чије је седиште баш у овоме граду, и њен допринос дијалогу између наше две Цркве. У овом граду је одржан састанак православних и католичких теолога 1974. године на тему заједница. Тај сусрет дао је велики подстрек да се формира Мешовита Комисија за дијалог Католичке и Православне Цркве 1. децембра 1979. године. Она је до сада имала једанаест сусрета, и то веома садржајних и плодних. За десетак дана она ће имати дванаесто заседање, овде у Бечу.

Српска Православна Црква, од самог почетка, у различитим формама, учествује у Екуменском покрету. Од 1965. године је и чланица Светског Савета Цркава. Учествовање у екуменском дијалогу, посебно у дијалогу са сестринском Римокатоличком Црквом, наша Црква сматра изузетно важним питањем, једним од најважнијих питања своје савремене мисије. Зато веома често неко од њених представника учествује на различитим међуцрквеним и екуменским скуповима у земљи и иностранству. Наша Црква је много пута била домаћин и организатор таквих скупова, укључјући и онај Мешовите Комисије за дијалог од 18. до 25. септембра 2006. године.

Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама."

Наш хришћански Бог, Света Тројица, фундаментално је одређен категоријом односа (релације) како унутар Себе тако и према свету: хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА - ТИ однос. Откривење Божје као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога Који се открива и човека који прима и саопштава то Откривење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем, - иконом Божјом, - а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим.

И хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (али и свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне Цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна Литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима" (св. Василије Велики). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно. Цео свет треба да постане „космичка Литургија" (св. Максим Исповедник).

Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави.

Православни учествују у међуцрквеним дијалозима и у екуменском покрету услед својих убеђења да јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединог Бога и који су крштени у Његово име. Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости" (јединству у различитости). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења - „отвореног релативизма" и „затвореног фанатизма".

Тренутни циљ екуменског задатка јесте, према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, опоравак апостолског Предања, пуноћа хришћанског погледа и веровања у споразуму са свим епохама", каже један од најзначајнијих православних теолога прошлог века, Георгије Флоровски.

Крећемо се у сусрет великом јубилеју - 1700-годишњици Миланског едикта. То је значајан датум и повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, тојест да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуелизује Милански едикт. Међухришћански и интеррелигијски дијалог су незаобилазне теме.

У нашој земљи постоји велико интересовање за тај јубилеј. Већ су почеле одређене припреме за његово обележавање. Разумљиво је да у свему предњачи град Ниш, који - поред Милана - треба да буде домаћин централне свечаности. Наша помесна Православна Црква не жели да овај јубилеј буде „комеморативни скуп", „сећање на прошлост", још мање повратак у прошлост. Она ће учинити све да јубиларни дани буду дани антиципације будућег Царства небеског , овде и сада; дани сусрета у Истини и Љубави, покајања, праштања и помирења. Не очекујући да се ишта спектакуларно деси тим поводом, учинићемо све, у мери својих могућности, да наша Црква и град Ниш, где је рођен цар Константин, буду добри домаћини за све људе добре воље.

Уверен сам да ће многе црквене и културне манифестације, које се планирају поводом тога јубилеја, допринети унапређењу односа наших двеју Цркава и да ћемо после јубилеја бити још ближи. 1700-годишњи јубилеј поводом Миланског едикта јесте догађај од европског и светског значаја. На нашем локалном плану треба да се искористи овај значајни датум и учине напори од стране свих релевантних субјеката да дође, што пре, до потпуног помирења и обнове поверења међу балканским народима који су у новијој историји много пута, како каже наш нобеловац Иво Андрић, „истовремено чинили насиље и трпели насиље".

Поздравни говор Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског Г. Константина приликом дочека Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја

ВАША СВЕТОСТИ,

Чини ми посебну част и велику радост да Вашој Светости и Вашој цењеној пратњи, у храму, посвећеном Светитељу Сави упутим срдачне речи добродошлице „Добро нам дошли Свјатјејши Владико"!

Вашу Архипастирску посету поводом обележавања 150-годишњице Српске православне црквене општине Светога Саве у Бечу, разумемо у континуитету са српским јерарсима, који су имали јурисдикцију над свима православнима у Аустрији, укључујући и престони град Беч. Први православни храм у Бечу, посвећен Светом Георгију, осветио је београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић 1726 године. И после стварања Буковинске митрополије са седиштем у Бечу 1884. године, која је основана из политичких, а не црквених разлога, а у чији су састав ушле српске епархије далматинско-истријска и бококоторска, црквена општина Светога Саве у Бечу је, благодарећи мудрости Епископа Никодима Милаша, сачувала своју аутономију остајући под јурисдикцијом српског епископа, све до 1920. године, када је ова црквена општина потпала под непосредну јурисдикцију Српског патријарха у Београду.

Вашу посету Бечу и Аустрији разумемо и као смотру српског народа, који само у Бечу броји скоро 100.000, а у Аустрији број припадника Српске православне цркве достиже цифру близу 200.000. Српска православна црквена општина Светога Саве у Бечу, обележава свој јубилеј као установа од општег значаја са правом јавности, сагласно са Законом о Православној цркви у Аустрији, а које је коначно остварила 2002. године. Тренутно у граду Бечу богослуже шест свештеника са ђаконом у три српска храма. У протекле две деценије основано је 14 нових парохија, од којих неке имају и своје новосаграђене храмове. Покренут је поступак и за добијање права јавности и других црквених општина у Аустрији по покрајинама што је у завршној фази. Радујем се да као надлежни епархијски Архијереј могу да истакнем, да све новоосноване парохије имају своје парохе, и да су у материјално обезбеђене. За охрабрење је и то да се број активних верника из године у годину повећава и да је број крштења и венчања у узлазној линији. И на крају бих желео да истакнем, да почевши од школске 1992/93 године, православна веронаука се предаје у редовним школама Аустрије, као обавезни предмет, за све припаднике православне цркве у овој земљи. Тиме су и припадници Српске православне цркве стекли право које имају традиционалне цркве у Аустрији. Током протекле школске године око 10.000 припадника Српске православне цркве похађало је часове православне веронауке, а број полазника се из године у годину повећава. Имајући све ово у виду очекујемо и надамо се да ће припадници Српске православне цркве, и убудуће чувати и сведочити свету веру православну и следити пут који нам је Свети Сава одредио. Благословите Ваша Светости овај благоверни народ православни, разумно стадо Христово на многаја и благаја љета.

Ис пола ети Деспота Свјатјејши Владико!

Информативна служба Српске православне епархије средњоевропске

[You must be registered and logged in to see this link.]

+++
Патријарху Иринеју уручена повеља фондације „Про Оријенте"

БЕЧ – Патријарху српском Иринеју вечерас је у Бечу уручена Повеља Заштитника фондације „Про Оријенте”.

Фондација „Про Оријенте”, посвећена сарадњи са православним и старооријенталним црквама, приредила је Свечану академију, у свечаној сали Националне библиотеке Аустрије, у част поглавара Српске православне цркве.

Том приликом председник „Про Оријенте” Јохан Марте уручио је патријарху Повељу Заштитника ове фондације.

У поздравном говору, Марте је указао на добре односе које ова фондација негује са Српском православном црквом.

Бискуп бечке надбискупије Франц Шарф је нагласио да је велика част за Римокатоличку цркву у Аустрији што је патријарх Иринеј за своју прву посету иностранству одабрао баш у Беч.

Епископ бачки Иринеј, у свом обраћању, казао је да није само Србија мост који повезује Исток и Запад, већ и Беч.

Свечани говор у част уручења Повеље патријарху Иринеју одржао је недакадшњи амбасадор Аустрије у Београду Михаел Венингер, који је присутнима представио његов животни и духовни пут.

Он је истакао да је патријарх Иринеј учинио много на екуменизму, и представља исказ привржености са српским народом.

„Време и прилике у којима живимо као императив намећу да се пре свега наше две цркве, римокатоличка и православна, поново врате себи и да путеве које су одлазили једни од других враћамо заједничким коренима”, рекао је патријарх Иринеј уз напомену да је почаствован Повељом коју је добио.

Патријарх Иринеј потом је одржао говор на тему „Српска православна црква и међуцрквени односи уз посебно узмање у обзир 1.700. годишњице Миланског едикта”.

Српски патријарх се налази у вишедневној посети Аустрији, током које ће обићи Линц и Беч.

Повод за посету Бечу, која је уједно и прва посета патријарха Иринеја иностранству, јесте јубилеј бечке Црквене општине, основане пре 150 година, када је правно регистрована код аустријских власти.

Током посете Аустрији патријарха ће примити најзначајније личности аустријског политичког и верског живота.

У понедељак ће се патријарх Иринеј сасати са председником Аустрије Хајнцом Фишером, као и градоначелником Беча Михаелом Хојплом. Такође, тог дана на програму је и посета грчком храму Свете Тројице у Бечу, на позив митрополита аустријског Михаила из Васељенске патријаршије.

Истог дана патријарха ће угостити и римокатолички надбискуп Беча, кардинал Кристоф Шенборн, а потом је планирана посета катедрали Светог Стефана и катедралном музеју у којем је у току изложба „Србија - културна спона Истока и Запада”.

Танјуг

објављено: 11/09/2010

[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 22 Sep - 10:51:47



Велика офанзива српских екумениста
Sunday, 12 September 2010

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно!



Веома зачуђује чињеница да је званични сајт СПЦ прећутао тако важан догађај у животу „сестринских цркава“ као што је екуменски скуп о православној духовности у Бозеу, Италија, са темом „Заједништво и самоћа“. Пропуст званичног сајта СПЦ добија на тежини нарочито због две ствари: прва је - што је „Свети Отац“ лично изразио своје задовољство „због похвалне устрајности у одржавању тих сусрета, као и све већега судјеловања у том потхвату...“, а друга - што је немерљив допринос овом „потхвату“ дала и екуменска делегација СПЦ на челу са еп. Иринејом Буловићем – човеком који је 26. августа 2010, као декан Богословског факултета у Београду, поздравио "у име Исуса Христа"(!) окупљену екуменску "браћу", учеснике XVI Академског саветовања Societas Oecumenica на тему Мисија и јединство - заједничко сведочанство одвојених цркава?

И док српски екуменисти, с једне стране, изливају реке љубави према белосветским јеретицима, хитајући им у загрљај ("да једно буду"), с друге стране спроводе немилосрдан – инквизиторски прогон правоверног епископа Артемија и његове правоверне духовне деце. Јер да би се зацарила „тајна безакоња“ у СПЦ, мора се уклонити „онај који задржава“. A с обзиром да су неки већ узели себи за право да говоре „у име Исуса Христа“ (до сада је то чинио само папа као Vicarius Filii Dei – "намесник Сина Божијег"), изгледа да нисмо далеко од времена када ће правоверни горети на ломачама ad mајоrem gloriam Dei! (у велику славу божију).

Зато, опомињимо се речи Господњих: "Изгониће вас из зборница; а доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини" (Јн.16,2).

Уредништво

+++

Papina poruka sudionicima na skupu u mjestu Bose

Papa Benedikt XVI. uputio je poruku sudionicima 18. međunarodnog ekumenskog skupa o pravoslavnoj duhovnosti, koji je 8. rujna započeo u samostanu u talijanskome mjestu Bose, o temi „Zajedništvo i samoća“. Skup je organiziran u suradnji s pravoslavnim Crkvama, a trajat će do 11. rujna. U poruci koju je potpisao Papin državni tajnik kardinal Tarcisio Bertone, Sveti Otac izražava zadovoljstvo zbog pohvalne ustrajnosti u održavanju tih susreta, kao i sve većega sudjelovanja u tom pothvatu, na kojemu će se ove godine okupiti brojni metropoliti i biskupi, monasi, svećenici i vjernici laici. Osvrnuvši se na temu skupa, Papa je istaknuo bogatstvo te tematike za temeljito proučavanje, te njezinu veliku pastoralnu i kulturnu aktualnost. Na posljetku, Sveti je Otac potaknuo sudionike da uprave pogled na Blaženu Djevicu Mariju, te da ju slijede u promatranju uzora sklada između zajedništva i samoće u Kristu, u kojemu se osobno nalazi Bog Jedan i Trojstven. Svoje su poruke uputili i ekumenski carigradski patrijarh Bartolomej I. te patrijarh Moskve i cijele Rusije Kiril I..

[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 24 Sep - 22:42:02



Писмо од Архимандрита Тадеја
Које је написано пре његовог упокојења, а за спас своме Народу и свим Православним Хришћанима:

Влади Републике Србије, свим народним посланицима, представницима општина, начелницима полицијских станица и свим државним властима, као и целом Србском роду и свим Православни Хришћанима:

ЕЛЕКТРОНСКА ЧИПОВАНА ЛИЧНА КАРТА
И ЧИПОВАНИ ПАСОШ ЈЕ ЗАРУЧЕЊЕ СА ЂАВОЛОМ
А ВЕНЧАЊЕ И СВАДБА ЋЕ БИТИ КАДА ПРИМИШ ЖИГ-ЧИП НА СВОЈЕ ТЕЛО
И БИЋЕ ВЕСЕЉЕ У ОГЊЕНОМСУМПОРНОМ ЈЕЗЕРУ
ЗАЈЕДНО СА ЂАВОЛОМ У ВЕКОВЕ ВЕКОВА

ЧОВЕЧЕ, ПРОБУДИ СЕ,ЈЕР ХОЋЕ ДА НАПРАВЕ ОД ТЕБЕ: >РОБОТА У РУКАМА ЂАВОЛААко прихватиш >жиг звери<, то јест примиш << ђавољи чип>> на своје тело, постајеш робот у канџама самог ђавола и више ниси слободно биће!!! И само притисну дугме у <<џиновском компјутеру>> и ти одмах падаш мртав ма било где да се налазиш на земаљској кугли!!! Сви који су примили чип (зверин жиг) могу их сатанисти побити за трен ока, немогу се нигде сакрити,и у том случају, чиповани људи морају да слушају све што им ђаво нареди преко светских моћника!!!
Као чипована особа, могу да ти непрестано намећу своје ђаволско мишљење, могу да те зраче преко сателита до њихове миле ђавоље воље и бићеш крајње нервозан, свршићеш у лудници и за трен ока ћеш да оболиш од рака!
Ако хоћеш да се тако са тобом догоди, онда прихвати и ђаволо-чиповану личну карту и зверин чип на своје тело!!!

1. ОБАВЕШТЕЊЕ Државним Властима о >>Страшној Опомени Господа Сведржитеља>> дата свим људима целог света да не сме нико да прими <<Жиг Зверих=Чип ђавољи>> ни на своме телу ни на личним легитимацијама, јер ће свако ко прими чип бити бачен у огњено сумпорно језеро да се дими и пуши од њега у векове векова, у бесконачности без краја и мере! А ОНИ ЉУДИ КОЈИ ЋЕ СПРОВЕСТИ НАРЕДБУ САТАНИНУ ПРЕКО СВЕТСКИХ МОЋНИКА И ОТПОЧНУ ЧИПОВАЊЕ НАРОДА ЧИНЕЋИ ЉУДЕ РОБОТИМА У РУКАМА САТАНЕ, БИЋЕП РОКЛЕТИ ЗА СВА ВРЕМЕНА И ВАН ВРЕМЕНА И БИЋЕ БАЧЕНИ НА ДНО ОГЊЕНО-СУМПОРНОГ ЈЕЗЕРА ГДЕ СУ НАЈВЕЋЕ МУКЕ И ОНДА ЋЕ БИТИ ЈАУКАЊЕ НА САВ ГЛАС!
2. УПОЗОРЕЊЕ Државним Властима да се не сме ни по коју цену прихватити закон о увођењу зверожигованих (чипованих) докумената и дозволити чиповање људи! Јер би ово значило стрмоглавити цео Србски Народ у <Логор Кнеза Ђаволског> где ће изгубити слободу за сва времена!!! Да ли би прихватио >> Наредбу Кнеза Демонског пеко светских моћника<< да од Србског народа направиш робота у рукама самог ђавола??? ОВАКО НЕШТО МОЖЕ ДА ПРИХВАТИ САМО ОНАЈ ЧОВЕК У ЧИЈОЈ СЕ ГЛАВИ ЗАЦАРИО << ВЕЛИКИ ЂАВОРЕПОЊА>>!!!
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:
Отпали << Луцифер-Светлоносац>> , који је отпао из >>Царства Светлости<< заједно са једном трећином од свих анђела, и постао Мраконосац и Сатана, издао је наређење преко светских моћника звериножигоше (чипује) све људе целог света и да их направи својим роботима и тако их припреми за огњено језеро које гори сумпором!!! Остварузју се речи из Светог Откровења:
<<...И учини све људе, мале и велике,богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, тако да нико неможе ни купити ни продати, осим ако има жиг, име звери, или број имена њезина.>> Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери; јер је број човјеков,и број њезин је 666. (Откровење Јованово13, 16-18)
Следи страшна казна од Господа који те је створио, ако послушаш ђавола и примиш <<Жиг-Зверин=ђавољи чип>>!!!
(Ако примиш чиповану личну карту или примиш чип на своје тело, отпочиње твоје мучење одмах за време твог привременог боравка у телу твоме овде на земљи);

<< И ОТИДЕ ПРВИ АНЂЕО ОД СЕДМОРИЦЕ И ИЗЛИ ЧАШУ СВОЈУ НА ЗЕМЉУ; И НАСТАДОШЕ РАНЕ ЗЛЕ И ЉУТЕ НА ЉУДИМА КОЈИ ИМАЈУ ЖИГ ЗВЕРИН И КОЈИ СЕ КЛАЊАЈУ ЛИКУ ЊЕЗИНОМ.>>
(Откривење Јованово 16,2)

Акоси примио << ђавољи чип>>, кад изађеш из свога тела, телоће твоје у земљу, а тебе ће стрмоглавити у огњено сумпорно језеро да се дим пуши од тебе у векове векова;

СТРАШНА ОПОМЕНА ДАТА ЉУДИМА ОД ИЗВОРА ЖИВОТА:
(објављена Светом Јовану Апостолу 95. Године кад се он налазио у једној пећини у Патмосу у Грчкој):
<< Коп год се поклони зверин у лику њезином, и прими жиг на чело своје или руку своју, и он ћепити вина од гњева Божијег, које је непомешано наточено у чашу гњева Његовог, и биће мучен у огњу и сумпору пред Анђелима светим и пред Јагњетом. И дим мучења његовог уздизаће се у векове векова; и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звери и лику њезином,и ко год прима жиг имена њезина>> (Отковење Јованово 14,9-11)

Не смеш дозволити да ђаво преко светских моћника направиод тебе <<робот>>!!

ДА ЛИ СМО СВЕСНИ У КОЈЕ ВРЕМЕ ЖИВИМО???

Новац и личне исправе укидају се постепено у целом свету, а уместо личне карте добијаш <<ђавољи чип>> у телу свом и постајеш робот у канџама ђавола! Због масовног удруживања људи са ђаволом, а поготово данашња омладина широм света, која напаја дух свој од извора смрти, Сатана је добио одрешене руке да звериножигоше ( чипује ) људе широм света!

ХОЋЕШ ЛИ ПРИМИТИ ЂАВОЉИ ЖИГ НА ЧЕЛО СВОЈЕ ИЛИ НА ДЕСНУ РУКУ?
Зар се нећеш бранити ако неко покуша да те убије? Гле примање ђавољег жига је безброј пута опасније од онога ако те неко убије!!!

НЕМОЈ ДА СИ ДОЗВОЛИО ЧИПОВАЊЕ СВОЈЕ СТОКЕ!
Човек који користи месо и млечне производе од чиповане живине оболиће од опаке болести!

ЂАВОЕПОЊАПРИПРЕМА НА ВЕЛИКО, УБРЗО И ТЕБЕ ДА ЧИПУЈЕ КАО СТОКУ!
Време је да се цео Србски Народ и сви Православни Хришћани дигну на ноге и одбаце чиповање!
Постоје две варијанте жигосања,једна је ласерским путем да ти испише број на челу или руку које се голим оком не види. Друга варијанта је да ти уграде чип. Ако дозволиш да те жигошу, односно да ти убаце чип, знаће твоје помисли и могу да те прате сателитом где год будеш кренуо, путем радио таласа којима је чип повезан са сателитима, а сателити са главни џиновским компјутером који се зове звер. Другим речима: постајеш робот у канџама ђавола и кад год буду хтели да те убију притиснуће дугме на компјутеру, угасе те и одмах падаш мртав-напушташ своје тело, а кад изађеш из тела свог, ђаво ће да те се докопа и бациће те у огњено сумпорно језеро да се дим пуши од тебе у векове векова без краја и мере у бесконачности зато што си примио ђавољи жиг и постао робот сатанин!!!

Да ли нећеш да примиш зверинођавољи жиг на своје чело или десну руку?
Ако нећеш, мораш да бежиш на село у планину да живиш!Јер нећеш моћи ништа ни купити ни продати ако не примиш сатански жиг на своје тело!!!


Чип у телу ће бити уместо новца и уместо личних исправа! Човек који је примио чип на своје тело, мора свакји дан да се скенира приликом очитавања броја чипа кад оде у трговину да нешто купи и веома брзоће оболети од рака! Измишљена је и друга врста чипа који је у течном стању и који се даје ињекцијом под кожу и иде целим крвотоком. А служитељи ђавољи којима је доступан централни компјутер, ако си примио чип могу ,да те убију за трен ока, било где да се начазиш на планети земљи. Једним притискањем дугмета одједном могу убити све људе који су примили чип! Само притисне дугме ,блокира ти рад срца и одмах паднеш мртав!!!


ДВЕ ВЕЛИКЕ ЗВЕРИ КОЈИМА ЈЕ САТАНА ДАО СВУ СВОЈУ СИЛУ
ДА ЖИГОШУ СВЕ ЉУДЕ ЦЕЛОГ СВЕТА СТУПИЛИ СУ У АКЦИЈУ!!!
Откровење Јованово 13. Глава

1. Пентагон је описан у Откровењу као: <<Прва Звер која излази из мора и која има 10 рогова и 7 глава>>, којој је аждајосатана дао своју силу, свој престо и власт велику да ратују са >>Светима<< (то јест да војује са Православним Хришћанима) и да их победи. Дакле како стоји даље у 7. Стиху сатана је дао власт Пентагону над сваким родом и народом и језиком и племеном.

2. Белгијски џиновски Компјутер који се зове звер, описан у Откровењу, као: <<Друга звер што излази из земље и има два рога>>, ова звер је такође примила сву власт и силу сатанину,као и прва звер. Ове две звери: звер која излази из мора и звер која излази из земље, то јест, <<Пенатгон>> и << Белгијски џиновски компјутер>> помажу се међусобно.

3. Поменута Звијер која излазииз земље, то јесте Белгијски компјутер, у којем се крије << Отпали Серафим>>, << Велики Ђаворепоња>> који је један од генерала сатаниних којин руководи овим џиновским компјутером, отпочео је жигосање људи на велико. А ево шта пише у Откровењу:

<<...и учини све људе, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој, тако да нико не може ни купити, ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина...>> Ово је мудрост.Ко има ум , нека израчуна број звери,јер је број човеков и број њезин је 666. (Откровење Јованово 13, 16.-18.)

Објашњење: Два велика звера, то су два генерала сатанина,који су између највећих отпалих анђелских чинова који су отпали од Бога и постали ђаволи. Јер кад је Луцифер=Светлсоносац отпао од << Царства Светлсоти>> и постао мраконосац и сатана, са њим је отпала једна трећина од свих анђеоских чинова који су преобразили себе у ђаволе и демоне. Дакле << Први Звер>> описан у Откровењу који излази из мора, је <<Отпали Херувим>> који управља Пентагоном, а <<Други Звер>> који излази из земље је << Отпали Серафим>> који управља џиновским компјутером у Бриселу.


Јеврејска секта – масонерија, поставиће Антихриста, као цара над целим светом, и у његовој глави ће Сатана поставити свој престо и онда ће се устоличити.Антихрист ће владати 3.5 године над целим светом! Ко хоће да се спаси од жига и сумпорног Језера, без икаквог оклевања нека бежи у село на планину и нека се онде храни биљкама док год Господ не убије Антихриста, јер без примања на своје тело зверинођавољег жига, човек не може ништа ни купити, ни продати. Сатана преко лажног пророка Антихриста, издаће наређење да се мора жигосати сваки човек!

Не примајте на своје тело ђавољи жиг,и не плашите се никога на овоме свету осим Бога.Устаните свим силама против << ЂАВОЉИХ СЛУЖИТЕЉА>> који хоће да вас жигошу и направе од вас ђавоље роботе!
Господ Бог, као наш << Извор Живота>> ОХРАБРУЈЕ НАС ДА СЕ НЕ БОЈИМО ОНИХ КОЈИ УБИЈАЈУ ТЕЛО:

<<...НЕ БОЈТЕ СЕ ОНИХ КОЈИ УБИЈАЈУ ТЕЛО, ДУШУ НЕ МОГУ УБИТИ; НЕГО СЕ ВИШЕ БОЈТЕ ОНОГА КОЈИ МОЖЕ ДУШУ И ТЕЛО ПОГУБИТИ У НПАКЛУ...>> (Матеј 10,28) То значи требамо само Господа Бога да се бојимо и нокога више у свету где још влада << дрво познања добра и зла>> чији временски период је на самом измаку!

НЕ ПРИХВАТАЈ ЕЛЕКТРОНСКУ ЧИПОВАНУ ЛИЧНУ КАРТУ ЈЕР ЈЕ ТО ЗАРУЧЕЊЕ СА ЂАВОЛОМ, А СВАДБА ЋЕ БИТИ КАДА ПРИМИШ ЖИГ (ЧИП) НА ЧЕЛОИ ЛИ ДЕСНУ РУКУ И БИЋЕ ВЕСЕЉЕ ДО МИЛЕ ВОЉЕ У ОГЊЕНОМ СУМПОРНОМ ЈЕЗЕРУ ЗАЈЕДНО СА ЂАВОРЕПОЊОМ У ВЕКОВЕ ВЕКОВА!!!

Ако си случајно заручен а ђшаволом, под хитно раскини ту веридбу, и немој ни за живу главу да уђешу венчање и пистанеш на брачну заједницу са ђаворепоњом.

Ако те приморавају говорећи ; << ИДИ ПИМИ ЖИГ ИЛИ ЋЕМО ТЕ ИСЕЦКАТИНА КОМАДЕ>> То значи да је боље да исецкају наше тело на комаде, да нас убију,него ли да дамо свој пристанак и дозволимо жигосање и примимо сатански зверин жиг на своје тело! Не смемо примати ни електронске личне карте не пасоше са чипом јер је ово одскочна даска да нам дадну жиг на тело и нас запечате за вечне муке у огњеном језеру!
Грчки народ је одлучно одбио да прими личне карте, а издајице Србског Рода , као чланови јеврејске секте масионерије, су већобезбедили инструменте за увођење оваквих ђавољих докумената и планиају да уведу обавезно и насилно примање чипованих докумената, док су све Евроспке земље одбиле да приме такве ђаволске документе ! Тебе је Бог створио као слободно биће, не дај се ни за живу главу да од тебе направе робот сатанин.

Електронске личе карте се не смеју примити јер је толукава понуда броја ђавола 666 ласерским путем на прст. Идентификација пртса ћесе обавити проласком прста ласерски зрак, уместо мастила, а то је превара, јер ће се ласерским зраком невидљивим за људско око утиснути број ђавола 666 на чело или на руку!

Према Светом откровењу следи трећи светски рат, зацарење антихриста над целимвсветом, појава Сб. Пророка Илије и Еноха који ће, због удруживања људи са ђаволом, затворити небо да не падакиша, и кажњавати људе који служе ђаволу и говорити свету да не прима ђавољи жигна своје тело. Онда ће сатана да убије Илију и Еноха и кад они васкрсну, тада ће Ортодоксни Јевреји постати Православни Хришћани.


А након свих лудорија кнеза шаволског и његових ђаворепатих анђела, када прохуји домкраја времеснки период << Дрвета Познања Добра и Зла>> под чијим се окриљем налази род људски, следи << Страшни Суд>> Господа Сведржитеља над Сатаном и његовим следбеницима и сарадницима.


НА ДАН СТРАШНОГА СУД

<<... И би ухваћена звијер, и с њом лажни пророк који је чинио чудеса пред њом, којима превари оне што примише жиг звијери, и који се клањају лику њезииом; обоје живи бише бачени у језеро огњено, које гори сумпором..>>(Откровење Јованово 19,20) << 10. И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, гдје је и звијер и лажни пророк: и биће мучени дан и ноћ у вијекове вијекова. >> (Откровење Јованово 20,10)


У овом језеру, које гори сумпором << Светски моћници који службују Сатани>> лечиће своју опаку заразну болест. А њихова болест је њихово верно службовање Ђаволу у изврђавању сва његова ђаволска наређења!!!

СА БЛАГОСЛОВОМ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ АРХИМАНДРИТА ТАДЕЈА ШТРБУЛОВИЋА И СА БЛАГОСЛОВОМ МОНАХА НИКОЛАЈА МИКИЋА-МАНАСТИР СВЕТА ПЕТКА ИЗВОРСКА (који је и поседовао писмо).

Копирај и раздели свим људима око себе!

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 24 Sep - 23:58:21



Голгота

Мрачно је небо. Месец крвави
У поноћноме тиња облаку,
Ко тежак уздах шапће у трави
Ветар. Голгота спава у мраку.
Црно је небо, ни звезде нема—
У грозничавом бунилу дрема
Планета стара:
Грех на њој тешка крила одмара…

Тама је пала…
Суморно ћуте троја вешала
У глуво доба тишине мртве—
Празна и црна—
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божији син—
Два трна
И један крин…

Јутро је, ал још свитања нема,
С јерусалимских тврдих бедема
Још се не диже тама немила:
С Истока нема танка бледила
Зоре, веснице блискога дана—
Још лежи ноћ ко прикована
Ко црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у груди
Забринут народ лута и блуди
По улицама,
Тиска се, врви
Около Храма
Ал не на принос пасхалне крви
Већ да молитвом наду окрепи:
Хоће л сванути? — шапће и стрепи…

Ал каква оно утвара бледа
Међ народ ступа? Народ се згледа:
Ко је и шта је?
Нико је не зна нити познаје.
Ко дух, ко авет поноћних снова
Ил из пророчких да је гробова:
Брада се вије, прамење бело,
Занесен поглед, дуго одело,
Погледом густу таму прожиже,
Дршћућом руком вео подиже
Са будућности срамне Голготе—
„Христос воскресе!“ — пун страхоте
Глас му заори…
Голгота гори!…
Над њоме пламти ускршња зора,
А на њој Црква ко златна гора
У руменоме сјају се купа—
И к њојзи ступа
Свет будућности с далеких страна…
Под плавим небом дивотна дана
Грми и звони,
Гмижу тисући и милиони—
„Христос воскресе!“ — ваздух колеба
До краја мора, земље и неба…
Ал зачас само… и мрак се густи
На земљу спусти.

И пред страхотом Божјег виђења
Што румен лица с бледилом мења,
Јуда се прахом по глави посу;
Чупајућ косу —
Груди бијући
И крвав поглед небу шиљући
Сруши се, клече:
„Проклетство!“ рече.
Дрма се, пуца Храм Соломона
Од грмљавине ускршњих звона…



Милета Јакшић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 0:10:37



ПРОТОЈЕРЕЈ ПЕТАР АНДРИЈЕВСКИ
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВРАЋАЊЕ ЈЕРЕТИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЦРКВУ?

Богословски разговори са римокатолицима, англиканцима, монофизитима и другим јеретицима који трају већ неколико деценија имају као своју основу и циљ управо повратак јеретика у окриље Цркве. Успеси тих "дијалога" нису велики. Међутим, нису у прави они који окривљују Руску Православну Цркву која, колико год то било жалосно, учествује у екуменском покрету, да је неблагодатна. Они који сугеришу православним људима мисао о немогућности спасења у Цркви чији чланови учествују у екуменистичком покрету, подстичу самим тим на одвајање од Ње. Иако треба признати да учешће представника наше Цркве на екуменским скуповима изазива не мало смућење и саблазан код православних верника.

Екуменизам или екуменистички покрет није учење, да би било истинито или лажно. Тај покрет може бити само штетан и не више од тога[1].

О томе да ли учествовати у овом покрету или изаћи из њега треба да одлучи епископат Цркве, коме је Христос поверио управљање Црквом. Познато је да су неке Православне Цркве изашле из Светског савета цркава. Разлог изласка је бескорисност богословских дијалога са јеретицима. Прекинувши, међутим, своје учешће у екуменистичком покрету, те Цркве нису прекинуле евхаристијско општење са оним Православним Црквама које су остале у том покрету. Блаженопочивши Патријарх јерусалимски Диодор, који је својевремено био стуб Православља, у својој изјави о изласку Јерусалимске Цркве из екуменистичког покрета није бацио чак ни сенку сумње на могућност учешћа других Православних Цркава у том покрету. Он је указао само на немогућност учествовања Јерусалимске Цркве у том покрету јер осим узалудности настављања богословских дијалога, они су били штетни и за јерусалимску паству. Наиме, "заблудела браћа" су користила те дијалоге као параван за прозелитизам на јерусалимској земљи.

Богословски дијалози са јеретицима никако не лишавају Цркву благодати - тај стуб и тврђаву Истине (1 Тим. 3:15). Нама је очигледно важно да знамо шта се тражи од једне или друге јеретичке заједнице да би Црква могла да је прими у евхаристијску заједницу. Нажалост, у вези са овим неки православни хришћани имају погрешна мишљења. Као пример се може навести мишљење које је изнесено на скупу у једној од епархија наше Цркве. На скупу су, поред православних свештенослужитеља и мирјана, присуствовали и римокатолици. Од стране православних учесника на скупу покренути су услови чије је испуњавање, по њиховом мишљењу, неопходно за евхаристијско општење са римокатолицима: "Ако они желе сједињење - молим лепо! Примамо их раширених руку: примите све наше догмате и то је то! Али они из неког разлога непрестано одбацују те догмате... Немогуће је сјединити католичанство[2] и католицизам без уклањања догматских препрека. Ако се слажу да се сједине са нама, нека приме праву веру".

Очигледно је да је тај услов неопходан. Није међутим и довољан.

Мишљење да нас са јеретицима разједињује само вероучење, само догмати је веома распрострањено, посебно код "ревнитеља не по разуму". Можда ширењу те заблуде помажу и сами дијалози, које називају богословским. Код неких хришћана се формирало мишљење да нас од јеретика одваја само богословље, да ако јеретици приме праве догмате можемо их примити већ раширених руку, можемо се сјединити са њима. Али то није тако. Не одвајају нас само догмати.

Претпоставимо да нека јеретичка заједница, римокатоличка например, објави да се одриче својих лажних догмата. Као да би тада требало да нестану све препреке за примање римокатолика у Цркву. И ту Православље вреба највећа опасност. Савремени римокатолицизам није онај римокатолицизам који се 1054. године одвојио од Цркве. За хиљаду година свог постојања ван Цркве Христове, ван просвећујуће благодати Божије, римокатолицизам је људским мудровањима и демонским утицајима потпуно у себи унаказио хришћанска начела. Шта се добија формалним одбацивањем лажних догмата ако ти догмати живе у делима римокатоличких богослова, које је римокатоличка црква прибројала лику светих. Ако су се тим догматима у свом животу руководиле хиљаде католичких "светих", што је оставило неизбрисив печат на римокатоличку мистику? Заједно са савременим римокатолицима, исто тако оптерећеним јеретичким заблудама, у Православну Цркву ће невидљиво ући ватиканска "гарда": Тома Аквински, Игњацио Лојола, Франциско Асишки, велика и мала Тереза, Тома Кемпијски, Николај Креста и други. Ући ће они о којима је свети Игњатије Брјанчанинов свом духовном чеду писао: "He играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно да плачете. Прихватите се читања Новог Завета и светих отаца Православне Цркве, никако не Терезе, Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква проглашава за свете" (Сабрана писма, Москва 1995. стр. 396).

Изненада ће православним "светитељем" постати Јоасаф Кунцевич који је познат по својој суровости према православним исповедницима. Године 1623. Јоасаф Кунцевич је наредио да се раскопају гробови православних и да се њихови остаци баце псима. Његов последњи злочин је било наређење да се убије православни свештеник који није желео да се одрекне своје вере.

Сјединивши се са римокатолицима, обманувши се њиховим формалним одбацивањем лажних догмата, православни ће се наћи у улози древних Тројанаца, који су пустили у свој ограђени град коња у којем су се налазили непријатељски војници. Православни као и Тројанци могу да се осете као победници. Како и не! Католици прихватају наше догмате! Пустивши коња у свој град, Тројанци више нису били безбедни. Ако Православни приме римокатолике у евхаристијско општење, заједно са њиховим хиљадугодишњим "наслеђем", то јест са предањем римокатоличке цркве: "житијима" и делима лажних светитеља, одлукама лажних васељенских сабора, папским енцикликама, са изопаченом мистиком латинских "светитеља" који се налазе у прелести - истог тренутка та "житија", мистика и дела ће разорити Православље. Немогуће је сматрати да ће Православље, сјединивши се са римокатолицима, објединивши Предање Цркве са римокатоличким наслеђем, извршити позитиван утицај на целокупан римокатолицизам, и да ће се он временом одрећи свега лажног. Као што тачно пише ђакон Алексеј Бекорјуков: "Да ли је могуће одрећи се са лакоћом молитвене праксе, оних метода духовног живота и аскезе који су се нагомилали током многих векова, од стране десетина покољења? То је поунутарњено, и, ако хоћете, нешто што је већ урођено. Зато и напустити то, променити га једном заувек, одједном почети живети на другачији начин, представља немогуће и незамисливо дело".[3]

Ако православни раширених руку приме римокатолике са њиховим лажним предањем, римокатолицизам ће урасти у Православље, а не обрнуто. Немогуће је сјединити дела Светог Григорија Паламе, Преп. Симеона Новог Богослова, Св. Игњатија Брјанчанинова са делима Томе Аквинског, Франциска Асишког, Терезе Аквилске. Немогуће је сјединити истину и лаж. Из логике је познато да чак и само једна погрешна премиса, која се поткраде у ток размишљања чини лажним и коначни закључак. Римокатолици, обремењени хиљадугодишњом лажном традицијом, неће одједном постати православни. Међутим, Православљу ће, заједно са присаједињеном му римокатоличком "гардом" Ватикана, која би ушла у ограду Цркве, бити нанесена огромна штета.

У вези са јеретичким заједницама уопште се не може говорити о сједињавању са њима, већ само о њиховом примању у окриље Цркве. И то примање се може односити само на јеретике који ће живети на земљи у време њиховог повратка у окриље Цркве. Никако не на оне који су умрли ван Цркве. Не може се односити на раније канонизоване римокатоличке и друге лажне светитеље.

Апостол Павле у вези са Израиљем пише: "Ако буде број синова Израиљевих као пијесак морски, остатак ће се спасти" (Рим. 9:27). Остатак ће примити Христа и ући у спасавајућу ограду Православне Цркве. Сви Јудеји који су умрли ван Цркве не улазе у тај остатак који се спасава. Исто тако се и у вези са јеретичким заједницама може говорити само о остатку, а никако не о онима који су умрли ратујући против Цркве. Разумевањем тога морају да буду проникнути православни екуменисти који воде богословске дијалоге са јеретицима. Они треба да објасне учесницима дијалога једних или других јеретичких заједница, да могу да уђу у спасавајућу ограду Цркве само уз услов потпуног остављања целокупног "црквеног" предања које су накупили за време постојања ван Цркве. То се тиче не само римокатолика, монофизита, већ и свих протестантских новонасталих група, јер свака има своје предање. Чак се и секташи у свом духовном животу руководе никако не само Библијом, већ "Руководством за Библију", књигама које су написали оснивачи секти, истакнути проповедници. Они поштују своје лидере, који су отишли на онај свет, не мање него што Православни поштују Оце Цркве.

Да ли је могуће враћање јеретичких заједница у Цркву? Кроз богословске дијалоге - не. Остатак Израиља ће, као што је познато, бити обраћен Цркви уз помоћ сишавших са неба пророка Еноха и Илије, то јест на натприродан начин.

Обратити истини целе јеретичке заједнице кроз дијалоге је немогуће дело. Сетимо се са каквим су ентузијазмом православни Грци отишли на сабор у Италију 1437. године. Тада се чак и самом Светом Марку Ефеском чинило да ако се римокатолицима наведу јасне и недвосмислене речи Отаца Цркве у спорним питањима - они ће оставити своје лажне догмате. Међутим Светог Марка је очекивало горко разочарење. Латине нимало нису поколебале речи истине и остали су при свим својим заблудама. Кроз богословске дијалоге могуће је враћање у Цркву не целих јеретичких заједница, већ само њихових појединих чланова. Тако се и збива у реалности, када под дејством просвећујуће благодати Божије појединци из јеретичких заједница остављају заблуде и свецело примају Православље. Али потпуно је немогуће да целокупне јеретичке заједнице, као например римокатолицизам и монофизитство, оставе све своје заблуде и врате се у окриље Цркве.

Ако јеретичке заједнице и уђу у Цркву кроз богословске дијалоге, онда је то једино са свим својим заблудама или оставивши их делимично. Ући ће да би поразили тим заблудама целу Цркву, да би је разорили изнутра. Сетимо се случаја са такозваним документом из Шамбезија из 1982. године, који су потписали православни и монофизитски екуменисти. У њему монофизитство, које се са чашћу назива "Древним Источним Црквама" (несторијанство је, узгред, још древније и такође има источно порекло) није оставило ни једну своју заблуду. Истовремено православнима се предлагало да поново размотре одлуке Четвртог и каснијих Васељенских сабора који су следили и да уклоне са монофизитских јересијараха анатеме којима су их Саборски Оци поразили. Схватљиво је да такав предлог није могао да у православном свету наиђе на било какво разумевање. Предлог скидања анатема са јересијараха представља главну препреку за улазак монофизитских јеретичких заједница са својим заблудама у Цркву.

Велику перспективу има пројекат сједињавања православних са римокатолицима. Он сада, у 21. веку, постаје саставни део процеса глобализација и форсира се од стране власти САД, које себе сматрају господарима целог света.[4]

Римокатолички лажни светитељи, за разлику од монофизитских, формално нису предати анатеми Васељенских Сабора, јер су живели много касније, али римокатолици не престају због тога да буду јеретици. Савремени филокатолици и обновљенци воле да нагласе да ни један Васељенски Сабор није осудио римокатолике као јеретике, па због тога не може ни бити речи о било каквој јереси. Треба подсетити такве "богослове" да нису све јереси које су постојале до Првог Васељенског Сабора касније биле предане анатеми Васељенских Сабора. Међутим оне не престају, упркос томе, да све до дан-данас буду јереси (манихејство, докетизам, монтанизам, савелијанство, антитринитарци, евионити, маркионити и многи други).

При сједињењу са римокатолицима од Православних се можда неће тражити никакве жртве. Напротив, можда ће римокатолици одбацити своје лажне догмате. На тај начин тројанска варијанта, да римокатолици, формално се одрекавши неких или чак свих својих лажних догмата, уђу у Цркву, сасвим је реална. Уосталом, римокатолицима чак није потребно да се одрекну свих својих лажних догмата. Довољно је да се одрекну само "филиокве"-а и папске непогрешивости на шта Ватикан, ради својих прозелитских циљева, може бити спреман. Православни екуменисти ће о томе раструбити као о највећем акту љубави и помирења. Авај, многим православним хришћанима, који су навикли да сматрају да нас од њих деле само догмати, тада ће се чинити да су самим тим уклоњене све препреке за евхаристијско општење. Тада ће аутоматски као "православни светитељи" бити признати Францисци, Терезе и остале безбројне слуге Ватикана који ће показати своје погубно дејство на душе православних хришћана. Да се то не би догодило, православни хришћани већ сада треба да постану свесни да нас са јеретицима не деле само догмати, већ и целокупно њихово лажно предање, које се нагомилало током много векова постојања ван Христове Цркве.

НАПОМЕНЕ:
Свети Јустин Ћелијски на ову тему пише: "Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. ? сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон". (Православна Црква и екуменизам, Архимандрит Јустин Поповић) - прим. прев.
Католичанство означава веру Једне, Свете, Саборне (Католичанске) и Апостолске Цркве - дакле Православље. - прим прев.
Благодатный Огонь. 2001. № 7. С. 30).
Навешћемо једну отворену изјаву из прилога париском часопису: "Руска мисао": "По мишљењу Американаца Русија представља једну од највећих опасности за безбедност САД. Зато је главни задатак смањивање те претње. Америчка спољна политика може да постигне своје циљеве помажући промене у Русији, њеном коначном одбацивању једног погледа на свет и кретању ка плуралистичком друштву. Код Руса је снажно осећање националне самосвести. Руска политика се увек одређивала једном идеологијом. Руске религиозне традиције такође воде јачању националног осећања. По мишљењу Американаца све те особености помажу збијању Руса против Америке. То се може спречити, јачајући плурализам у свим областима живота, пре свега у идеолошкој и религиозној. На тај начин, Америка је заинтересована за јачање и раст неруских религија и философија у Русији, између осталог и римокатолицизма, који је моћна међународна сила. (Теодор Штаркман. Римокатоличка црква на руској канонској територији. Црквено-друштвени весник, 1996. бр. 2)

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 0:17:44



МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ (ВОЗНЕСЕНСКИ)
ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ТРАЖИ ИСТИНУ, ПРАВОСЛАВЉЕ ПОСЕДУЈЕ ИСТИНУ
Православље, инославље и екуменизам














Људи старије генерације одлично памте како је било код нас у мајчици Русији у своје време; одлично памте како смо имали много различитих духовних образовних установа. И највиших, као академије, и средњих, као семинарије, и најнижих, као духовне школе. Сада су услови потпуно другачији. И као што наравно и сами знате, код нас, у Заграничној Цркви, фактички права потпуна духовна установа јесте само наша семинарија, која већ не прву и не другу годину ради при Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу. Као додатну помоћ тој духовној установи отварају се духовно-пастирски курсеви, хвала Богу због тога, јер је у наше време неопходно ценити, на сваки начин подржавати и чувати те организације и установе где је могуће људима пружати црквено образовање.

Наравно, у поређењу са прошлим временима, ми имамо једну предност. Знате одлично, пријатељи, како су говорили код нас у мајчици Русији раније, да су најгори богохулници и безбожници стасавали међу семинаристима. Може бити да је таква формулација звучала исувише оштро и преувеличано, али где има дима има и ватре - заиста раније се врло често дешавало тако. У семинарију су доспевали људи којима тамо уопште није било место, да би на крају крајева излазили одатле као непријатељи вере.

Дозволићу себи да се присетим оно што нисам мислио да говорим у почетку, а сада сам се сетио - казивање писца А. В. Амфитеатрова о томе, како је својевремено на Московском универзитету предавао богословље знаменити научник, професор, протојереј Николај Сергијевски. Једном је на испиту из богословља одговарао млади човек из веома интелигентне аристократске породице. Одговор је био потпуно блистав. Толико су била велика знања младића који је одговарао да се његов одговор на тренутке претварао скоро у полемику између професора и студента. Завршио се тај испит који је трајао скоро сат времена. Протојереј Николај Сергијевски давши му "петицу", рекао је:

"Ви сте вероватно, по убеђењу, потпуни атеиста?" Студент је поцрвенео:

"Како сте знали?"

"По карактеру Ваших знања и одговора. Ви учите ово да би се спорили са нама".

А потом, када је кроз годину дана његов млађи брат, веома скроман и богобојажљив младић одговарао такође веома добро, али далеко од блиставог одговора његовог брата, професор га је, такође уписујући "петицу", питао: "Ви сте брат тог и тог? Ваш одговор је сјајан, хвала Вам. Одговор Вашег брата био је још бољи, али највишу оцену Вам дајем са много већим задовољством."

То је било тада. Сада је много мања могућност да из духовне образовне установе изађе противник вере, јер сада у семинарију, па чак и на пастирске курсеве долази човек који заиста тражи и духовно назидање и духовно просвећење. И нека би дао Бог да наш скроман почетак буде успешан и да буде подршка нашој јединој духовној семинарији.

У Харбину се десило да сам морао да читам књигу једног теозофа, који је, штитећи своје теозофске доктрине, говорио: "Нема религије изнад истине. То је наш основни догмат, теозофски. Зато све религије имају вредност, јер све трагају за истином". Рекло би се да је ова тврдња чак и врло привлачна, али је она ипак лажна изнутра. Зашто? Па ако све религије трагају за истином, а говоре о њој различито, зар се могу сматрати једнако вредним? То је исто као да на зиду виси један поред другог дванаест идентичних сатова који показују различито време, а ми почнемо да тврдимо: зато што су сви они створени да би нам показивали време, сва времена која они показују су једнако истинита. У стварности једни показују правилно, остали неправилно, а можда и сви неправилно. У сваком случају, истина је једна, и показујући различито, они не могу сви да говоре истину.

Исто то се може рећи и за религију. Наравно религија је - највиша тачка човековог духа, и зато се верујући хришћанин никада неће изругивати над туђом религијом, колико год она примитивна била. Али то је једно. Са друге стране, ако је та теозофска тврдња толико лажна, споља, понављам, чини се довољно привлачним. И ето аутор те књиге, теозоф, говори: "Успели смо да ујединимо представнике скоро свих религија, пре свега скоро свих хришћанских вероисповедања, са изузетком једног тврдоглавог - Православља. Православље никако не жели да пристане на такво гледиште. Оно говори да не тражи истину, већ да је поседује у пуноти, да нема шта да тражи. И зато оно ту истину може да предложи свакоме ко жели да је тражи, душом својом болује за њом. Православље нема шта да тражи, оно је религија која садржи богооткривену истину. А како је истина једна, следи да ни са једном другом религијом православље не жели да се уједини."

Потпуно истинито. У православљу то и јесте вредно, да оно исповеда своју веру, ону богооткривену истину, коју нису измислили људи у својим нагађањима о Богу и о вери, већ коју је са неба на земљу донео Господ Исус Христос, оваплоћени Син Божији, Божији разум, Божија сила, Божија премудрост. Зато се тиме и одређује вечност, истрајност и постојаност наше православне религије верне себи, наше православне вере, тог аутентичног, истинског хришћанства. Господ Исус Христос је Својим апостолима говорио: "Све што чух од Оца Својега, објавих вам". Ето зашто је и апостол Петар својевремено и рекао: "Све потребно за живот и побожност даровано нам је од Господа." Тим речима Спаситеља не противрече друге Његове речи, које су изречене на тој истој Тајној Вечери, када је рекао: "Још вам имам много говорити, али сада не можете носити." Овде се не ради о томе да им је била речена непотпуна истина, већ само то да они нису могли у пуноти да је прихвате. "А када дође Дух Утешитељ, Он ће вас подсетити на све што вам рекох, и озариће ваш ум тако да ће он појмити истину, примиће је у свој њеној пуноти". Црква увек и учи да пунота истине, пунота знања припада управо васцелој Цркви Васељенској, а не једном човеку, какав год он био. Следи да је садржина наше вере већ дата. Она је формулисана на Васељенским Саборима, укратко закључена у исцрпном Символу Вере. Даље Црква говори да се садржина вере открива у свој својој дубини у историји Цркве, у делима Светих Отаца, да се усваја као спасавајућа истина од стране сваке људске душе у животном подвигу, у изучавању, у побожном прихватању онога што Црква нуди као богооткривену истину. Више се не може додати ништа друго, (што би било) сасвим ново.

На томе чврсто стоји наша Православна Црква. Основе таквог схватања је у своје време, упозоравајући, дао апостол Павле, који је писао хришћанима из Галате: "Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, (значи нешто сасвим ново) анатема да буде!" Зато, ако се пред вама открива истина на нови начин, онда, да би хришћанин могао да прихвати то разјашњење он, пре свега, мора да се побрине да то буде у потпуној сагласности са оном истином, која већ постоји у нашој Православној Цркви. То не сме бити некаква новотарија, већ мора да произилази из онога што Црква пружа, да буде разјашњење онога што је већ дато. И ето у томе је, понављам, постојаност, верност, сила и истрајност нашег Православља.

Некада је код нас у Русији живео оригиналан мислилац, философ, Василиј Васиљевич Розанов, веома оригиналан. Човек, који не само да је понекад мислио на не потпуно црквен начин него се, у крајњој линији, потпуно нецрквено изражавао. Изговарао је парадоксе, понекада једноставно нападао хришћанство, говорећи да хришћанство одузима светлост животу, да му одузима радосне стране и да га чини мрачним, потпуно нерадосним за душу. Али ако кажу да код руског човека ум и срце нису у складу, то је управо било код Розанова. Његов ум је често отворено устајао против хришћанства, а перо је ишло за умом и писало много тога што хришћанин не би требало да пише. А ето, његово срце се пружало ка Цркви, ка Православљу. Он сам је говорио да жели да пред смрт, кад буде умирао позову баћушку, да му се пред крај исповеди за читав свој грешни живот.

Ево како је овај оригинални мислилац говорио: "Зашто када одем у храм, моја метежна душа осећа спокој? Зашто, када уђем у најмању, некакву сеоску цркву, тамо црквењак-чтец за певницом нешто чита и поје, може бити и сам понекада не схватајући речи које пева и чита, старице стоје и са побожним трепетом се моле , а тек оне тешко да и пола од онога што се чита и поје схватају - али зашто такав мир и покој на души? Зато смо ушли у атмосферу вечности, зато што је ту сила наше вере, нашег Православља, значаја наше Православне Цркве?

Ето тај смирени служитељ Цркве - чтец, слуга Божији на свом месту нешто тамо чита и поје, и знам, да се до тада, стотинама година то исто певало и читало. Црква је то певала и читала, Црква је то пружала својим чедима. Нас неће бити, за нама ће у Цркву долазити други, и они ће исто то слушати, осећаће ту исту благодатну атмосферу. Па шта ако и те старице, може бити, не разумеју све? Оне се хране овде, оне осећају ту благодатну атмосферу, оне живе њоме. И моја грешна душа", говори он, "исто тако осећа животну силу те духовне атмосфере, осећа камен , осећа стену на коjу се можеш ослонити, ту постојаност, ту неизмењивост".

То постоји, како је он исправно приметио, само у Православној Цркви. Иза црквеног прага се понекад догађају најпотресније промене. Покољења смењују покољења, државе нестају и на њиховом месту се појављују друге. А Црква врши своје дело онако као што је то чинила у апостолска времена, како га она врши сада и вршиће га до краја, док се не заврши ова земаљска историја рода људског.

Ако са вама пређемо сада инославном вероисповедању римокатолицизма, ми знамо, да његови поштени и искрени представници отворено признају да управо Православна Црква чува истину таквом каква је она била у време Апостола и Васељенских Сабора, а да је римокатолицизам њој додао нешто ново. Они сматрају те додатке богонадахнутим, сматрају их догматима, али признају да управо Православна Црква ненарушиво чува оно што у њој постоји. А римокатолицизам је, као што знате, измислио много новог. Немамо времена да о томе подробно говоримо, ви сами знате многе тачке по којима се римокатолицизам удаљио од Православља, удаљио од истинског хришћанства.

То је само почетак несреће. Допусти нешто ново, некакву новотарију, и као да си закотрљао камен по низбрдици; а живот показује како је то, страшно, како је то опасно. Страшну трагедију римокатолицизма гледамо са вама сада. Некада је философ, чини ми се, Вишеславцев, писао, сећајући се страшних година живота у Совјетском Савезу, у првим годинама након револуције: "Много декрета издала је совјетска власт, много је наређења издала. Како смо живели? Живели само онда када бисмо их заобилазили, када их нисмо испуњавали, јер испунити - значило је погинути": и тога се све време сећам, када се сада дешава да слушам, да благочестиви римокатолици, васпитани у вери отаца, некако и покушавају да сачувају претходно и живе некаквим благочестивим стремљењем, јер никако не прихватају новачења римокатолицизма, оног разорног, повезаног са такозваним новотаријама истог оног такозваног римског првосвештеника.

Ви и сами видите шта се тамо ради, видите трагедију римокатолицизма, који је, како се чинило, био неразорива стена. Они су раније на нас увек гледали са висине, говорећи да ми непрестано имамо неке немире, да нема јединства, да нема уједињења, нема једног центра, нема једне власти, а да су они чврсти како стена. Ето како се распала та стена, или у крајњој мери, почиње сада да се распада.

Што се тиче протестантизма, који се појавио као протест против оних, рећи ћу директно, грозота, којима је себе осрамотио римокатолицизма још у време средњег века, он се појавио као здрави протест против тих изопачавања истине. Али, авај, догодило се тако да је он протестовао и протестовао, па је и отишао на другу страну од истинског хришћанства, од Православља даље него што је од њега отишао римокатолицизам. Ако себи представимо право и мирно висеће клатно (то је Православље), римокатолицизам се отиснуо негде у страну од њега, а протестантизам је учинио замах у другу страну, али се није зауставио тамо где је Православље, већ одлетевши, нашао се још даље.

Протестантизам је прекинуо и са много чиме што се у римокатолицизму још чувало. У протестантизму нема ни прејемства рукополагања, ни многих св. тајни, а одатле и резултат да се при таквом одсуству унутрашње верности апостолском учењу, при толикој самовољи протестанизам дроби, дроби и дроби се на секте, на правце, на разноразне огранке гране и поделе, који се међусобно понекада скоро искључују и у својим крајњим закључцима долазе скоро до потпуног одрицања хришћанства, до одрицања његових основа. И Мајку Божију они не поштују, па чак и сумњају у Божанство Господа Исуса Христа, то јест у суштини својој одлазе од хришћанских начела и веровања.

И ето, те трагедије инославних вероисповедања родиле су и ту појаву која данас као отровна саблазан стоји пред многим душама, које су слабе или недовољно схватају ствар. То је оно што данас називају "екуменизмом". Још једном ћу поновити да немамо могућности овде да о њему говоримо детаљно. Али рећи ћу, пре свега, потрудићу с да у неколико речи укажем на главну тачку његове недоследности. Екуменисти говоре: ми призивамо на уједињење, да се у једно слију сва хришћанска вероисповедања. Свако од тих вероисповедања има део истине, она различито уче, различито говоре. А ако се она слију, ако удруже истине, а своје заблуде одбаце, тада ће се добити нова Црква, истински хришћанска у пуном јединству.

Тобож, опет некако прилично привлачна перспектива. Али погледајте по коју цену нам се она предлаже? Нама, као и свим другим вероисповедањима говоре: ви поседујете део истине! Део! То значи да у нашем вероисповедању, у нашој светој спасоносној вери ми морамо да признамо само део, а остало да објавимо за заблуду. Ето ја и питам: која православна савест, које срце, душа руског православног човека може да се сагласи са сличним? У тој спасоносној вери, којом су живели људи у древна времена, живели Свети Оци, наши побожни преци, којом је горео отац Јован Кронштатски и велики наши праведници, да објавимо само део истине, а остало за заблуду? Никада се, наравно, свест православног човека, православна душа неће сагласити ни са чим сличним.

Задржавши се још мало на тој схеми, са вама можемо да увидимо парадоксе екуменизма, који опет указују на његове недоследност уз некакву тобожњу спољашњу привлачност. Чиме је пре свега то изазвано? Наравно, чињеницом да свет преживљава епоху разноразних потреса и колебања. Да би спокојно све то преживели треба имати духовни темељ. Распарчано хришћанство, посебно раздробљени огранци протестантизма, потпуно су изгубили јединство, изгубили су силу, изгубили су осећање могуће повезаности са тријумфујућом небеском Црквом, о којој они и не мисле, обраћајући своје погледе на земљу, све тумаче да би на земљи устројили Царство Божије. Налазећи се у тој перспективи, они, као што сами знате, не могу да нађу истину, јер се она тако не налази.

Они мисле, ако се слију раздробљени, малодушни, маловерни различити огранци и исповедања, они ће у јединству и створити нешто снажно и духовно, док је познато да колико год нула будеш додавао - то ће опет бити нула. Екуменизам се гради на тврдњи да су сва вероисповедања само делимично исправна и изводи се закључак да ако се она сједине, добиће се ново учење, истинско хришћанство. Али то је парадоксално и неистинито. А сем тога, још више је лажна основна идеја из које екуменизам происходи, да на земљи, међу људским родом, нема никакве у потпуности истините Цркве. Јер ако би она постојала, онда никакав екуменизам не био потребан, и једноставно сви би се слили у ту Цркву. Екуменизам зато и проповеда своје учење да сматра да не постоји никаква истинска Црква, која истински поседује њену пуноту, већ постоје само вероисповедања, групе људи, који поседују парчиће, делове истине. Понављам: за православну свест потпуно је неприхватљиво такво постављање питања.

Желео сам да кажем још нешто. Ако ми са вама, наравно, као православни, као деца Цркве, и не помислимо да се икада приближимо том екуменизму, који говори да истину имате само делимично, а да сте у осталом ви у заблуди, ипак ћете се, као будући пастири, сусретати са онима који другачије мисле. Запамтите, молим вас, да је, ако будете имали прилике да разговарате са онима који другачије мисле, неопходно имати на уму неколико околности. Са једне стране, како је указивао покојни владика Антоније, говорећи о нашој вери и предлажући њене истине онима који другачије мисле, неопходно је да износите нашу веру таквом каква она заиста јесте, никако не смањујући њене строге и тачне захтеве и висока начела ради угађања коме год - да ли свом сабеседнику или неким владајућим токовима.

Владика Антоније је некада указивао да се такозвано прилагођавање римокатоличког духовништва њиховој пастви објашњава чињеницом да оно не подиже своју паству увис, већ да своју веру спушта до ње. А то никада не треба да ради православни пастир, мисионар, уопште онај ко треба да говори о вери. Излажући је таквом каква она јесте, у свој њеној висини, у свој њеној чистоти, у свој њеној светлости, али и строгости, не умањујући и не одсецајући ништа, понављам, ради угађања било коме.

А са друге стране, разговарајући са онима који другачије мисле, увек је неопходно разговарати са извесном топлином, предусретљивошћу, износећи све то управо у духу љубави. Како је и говорио владика Антоније: "Отклањај по могућности све што може да увреди саговорника, да га повреди, одгурне. Истине вере излажи какве оне јесу, али да оне буду загрејане топлином искрене добронамерности".

Један црквени писац је писао: "Недавно сам био на расправи православног мисионара са секташем. Православни мисионар је надговорио свог саговорника на тријумф и радост православних слушалаца. Али", говори приповедач, "отишао сам са најтежим осећањем. Оба противника су баратали текстовима Светог Писма и тукли су један другог текстовима по глави, као моткама. Са некаквим недобронамерношћу, са суровошћу, са злонамерним коментарима. То је управо и била борба. Не хришћанско, братољубиво разматрање спорног питања са циљем да се истина разјасни, да се открије пред заблуделим, већ управо жеља да се победи по сваку цену, и зато је то био оружани окршај. И неизвесно је шта би се догодило," примећује приповедач, "да је секташ био боље припремљен за полемику, да је био више начитан, јачи у дијалектици и логици. Питање је шта би се догодило. А неопходно је да саговорник, коме ви објашњавате, осећа да се из Православне Цркве на њега излива светлост и топлота."

И рећи ћу још једно православним пастирима. Посебно сада душа тугује за омладином, која се налази под ударом ветрова различитих против-црквених, против-религиозних, анти-моралних утицаја. Са свих страна на младу душу се то обрушава као ураган. Шта се томе може супротставити? Не само интелектуална ученост. Неопходно је да деца, млади, омладина осећају топлоту и светлост око Цркве. Постоји таква омладина, ми је имамо, она се налази свуда, где Црква наша има своје кутке и гнездашца. Ако би омладина осетила топлоту и светлост око Цркве она је већ наша. Али авај, ње има сасвим мало. И пастири морају да се постарају управо да привуку омладину и не просто да јој нешто логички доказују, већ да се млада душа која се расцветава, понављам, у Цркви осећа удобно, да се осећа као код куће, да осети ту светлост и топлоту, коју Православна вера и Црква шири око себе. И када млада душа то осети, понављам, она је наша, јер онај који осети слатко неће пожелети горко.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 0:26:33






Преосвећени Оци,



Свој став према јеретицима, - а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне".[2]

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: "не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов". А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам " латинска јерес". А колико је од тада нових догамата папа измислио и "непогрешиво" одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.[3] Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.[4]



II



Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду "Светског савета цркава" донели одлуку: "да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава" (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже "органско" учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени "организам", нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само "делови" ("органски" међусобно везани!?). - Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом - Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо "органски део" јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо "уди Христови". Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз "органско" сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.



III



Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова - на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина - Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на "екуменске заједничке молитве", него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера - " вера Истине"; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав - "љубав Истине" (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.





На Св. Јована Златоуста
13/26 новембар 1974.
Ман. Св. Ћелије



Препоручује се светим апостолским молитвама
Вашег Преосвештенства и светих Отаца
Светог Архијерејског Синода
недостојни Архимандрит Јустин

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 0:36:12



Преп. Јустин Ћелијски

ХУМАНИСТИЧКИ
ЕКУМЕНИЗАМ



Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.



Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање "епиклезе", увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, "света" инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам...



Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља изјереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и "непогрешиво" безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових - безброј.



При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу "цркава", о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве - Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.



1. Савремени "дијалог љубави" који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне "светиње Духа и вере Истине" (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне "љубави Истине" (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Гос-поду Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14, 6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави - αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.



Не треба се варати: постоји и "дијалог лажи", када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен "оцу лажи" - ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадни-цима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје "истине". Нема "дијалога љубави" без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9).



Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љу-бав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср.Кол.2,). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: "Вера је темељ наде и љубави... Јер вера даје сигурност и самој истини"5).



Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Бо гочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: "Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко-мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде"[1].



2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, - те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково.



I ntercommunio - општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, - то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести.



Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани ,,intercommunio"? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια (ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 - 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3), док појам "interommunio - ", "међу - општење", сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква - тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни.



Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити "тајни", па према томе нити икаквог "међу - општења" (inter - cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви - тој јединственој светајни Христовој - може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве.



Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке "цркве", тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења - κοινωνια = communio какав удео - μετοχη - има правда с безакоњем? Или, каква је заједница - κοινωνια - светлости с тамом (2. Кор. 6, 14).



Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, - зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку - не примајтеу кућу (2. Јн. 1, 10).



Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се сајеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне"7). - Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не?



Правило 64. светих Апостола наређује: "Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен". - И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не?



Правило 46. светих Апостола: "Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?" - Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује - не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне.



Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством... Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово - σωμα Χριστου (= Црква)... Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем - κοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови - συσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика - αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја - κακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17)[2].



Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: "Причешће од јеретика - отуђује од Бога и предаје ђаволу"[3]. У Евхаристији: "хлеб јеретички и није тело Христово"[4]. "Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго - са ђаволом; једно оживљује душу, а друго - убија"[5]. "Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб"[6].



* * *


Ово наше ходање по рају и паклу да завршимо Богочовечанским благовестима савременог равноапостолног Владике православног, уистини Златоуста Српске Православне Цркве - Николаја Жичког (+1956). Смерно и молитвено желимо да еванђелска светлост његових богомудрих расуђивања светоотачки осветли и разјасни проблеме о којима говоримо. Светоотачки погружен у тајне историје рода људскога свети Вадика благовести: Славни Пророк Исаија прорекао је ово: Кад устане Господ да потре земљу, тада ће се поноситост људска угнути а висина се људска понизити, и Господ ће сам бити узвишен у онај дан (Ис. 2, 11).



И у старо време устајао је Господ много пута да потре земљу због обожавања људи место Њега, јединога Бога, због наметнутих и охолих човекобогова. Устао је и у наше време и ваистину потро сву земљу у праведном "гневу" Своме да би охолост људску сломио и вештачку узвишеност људску понизио.



Такав устанак Божји против људи често је неизбежно следовао устанку људи против Бога. Јеретички народи нашег времена посадили су Христа Господа на последње место за трпезом овога света, као последњег убожјака, док су на прва места посадили своје велике људе и политичаре, књижевнике, философе, баснословце, научнике, финансијере, па чак и туристе и спортисте. Сви погледи тих народа упрти су били у те великане, у те модерне богове, док се на Христа Победиоца смрти мало ко обазирао. Оваком одвратном устанку крштених но јеретичких народа против свевишњег Бога морао је следовати устанак "увређеног" Бога против безаконих људи и народа. И заиста устао је Бог да потре земљу. И догодило се небивало страдање народа земаљских, на наше очи и преко наших леђа. Не само да су се све обожаване величине људске показале погашеним ватрама, на којима нико више није ни покушао да се огреје него се догодило и оно даље што је Исаија прорекао: И људи ће се склањати у камене пећине и у рупе земаљске од страха Господњег и од слаее величанства његова - кад устане да потре земљу. - Зар се није ово буквално обистинило у минулом рату? Зар нису људи на неколико континената, као и у нашој земљи, бежали у пећине камене и у рупе земаљске да би нашли склоништа животу своме од европских сејача смрти? А ови сејачи смрти и јесу они великани, они људски идоли који су за трпезом овога света седели у прочељу и који су се смејали Христу као просјаку на дну трпезе.



Онда даље прориче Исаија да ће људи и народи од страха пред славом величанства Бога небеснога полупати све своје идоле, одбацити све своје лажне богове и престати клањати се, вели, кртицама и слепим мишевима. - Јасно је да Пророк под кртицама овде разуме великане људске који неће да знају Бога ни небеско Царство него уче људе да живе у мраку овога света, мислећи земљом и хранећи се земљом. А под слепим мишевима разуме пророк оне људе који се боје светлости Христове, па беже у мрак својих идејних пештера, тескобних, мрачних и хладних. Најзад завршује Исаија своје страшно сведочанство овом опоменом: Прођите се човека, којему је даху носу. Хоће да каже свима који хоће да чују и разумеју: Та прођите се поуздања у немоћне и смртне људе. Вратите се Богу живоме, у коме је спасење. Ко вас Србе превари да гурнете Христа Спаситеља на дно своје трпезе и да прва места понудите белосветским охолицама, празноглавцима и сејачима смрти? И хоћете ли се опет дати преварити? Бирајте живот или смрт. И знајте да ако ви опет устанете против Бога за рачун лажних богова "културе", устаће и Бог против вас. И деца ваша тада дрхтећи од страха у пећинама и рупама земаљским познаће славу и величанство Господа Бога, Створитеља и Сведржитеља. Али по скупљу цену, скупљу од ваше.



Христоносни Владика са тугом, и надом лаговести: Наша крштена браћа који се поведоше за папским и лутеранским јересима направише се веома мудри мимо Христа. И презреше нас православне Хришћане као немудре и некултурне. Али ваистину и на њима се обистини реч Павлова: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рим. 1, 22). Јер одбацише духовну мудрост по Христу, која ходи у оделу смерности и љубави, а обукоше се у те лесну и светску мудрост, попут незнабожачких философа, која је сва у гордељивости и злоби.



И претворише славу вечнога Бога у обличје смртнога човека,... па већма поштоваше и послужише твар него Творца (Рим. 1, 23.25). Тојест скидоше сву славу са Христа Господа и ставише је на рамена смртних људи, које уздизаху за нове месије. Такав им је постао појам славе од небожје мудрости. А појам културе састоји се код њих у поштовању твари, тј. видљиве природе и служењу њој већма него Творцу природе. Смртни богови и обожена природа! То је за сада последња станица западног човечанства у незадржаном и вековном срљању са висина Христових у тартар сатанин. То је врхунац изједначавања људи на западу са негдашњим паганизмом римским и садашњим азијским. Хиљаде књига годишње објављују они све у славу великих људи и у похвалу своје културе, и хиљадама новина дневно стоје у служби исте про-лазне лажне славе и у служби похвале човечијих дела под надувеним именом култура. Зато их предаде Бог у срамне страсти, те налазе задовољство само у оном што је земаљско а не небесно, и само у оном што производи код ђавола смех а код Анђела Христових плач. Сласти су им у неговању тела, у грабежи туђега, у отмици од малих и слабих, у умножењу земаљскога блага и проширењу своје државе и своје власти, у лукавом завојевању туђе отаџбине, у весељу и у игрању, у одбацивању сваке вере као сујеверице, у негирању Бога, у пуном биолошком животу, у бестидном називању мајмуна својим праоцем, у потопљењу антропологије у зоологију.



Питате ли да ли ће се ово најзалуталије поколење, најзалуталије у историји, моћи икад повратити ка истини и поштењу? Може. И нека би дао "увређени" Христос да то што скорије буде. А кад ће то бити?



То ће бити онда кад наша западна браћа буду писала хиљаду књига годишње у славу Христа Бога нашега. И када хиљадењихових новина дневно буду писале похвале хришћанским врлинама и хришћанским добрим делима, место што пишу о злочинима и о увредама Божјег Величанства, и о трговини са телесним инстинктима. Када се то преображење догоди, онда ће се западно јеретичко човечанство јавити пред видљивим небесима као окупано, очишћено и небеским кадом намирисано.Тада ћемо се ми православни радовати, јер ћемо добити повраћену браћу своју.



Тада ће незнабожачки народи заволети Христа и тражити де се упишу у Његову децу. Јер им неће више Хришћани спречавати да буду Христови. Тада неће бити злобе међу људима ни ратова међу народима. Него ће бити Христов мир што превазилази разум и Христова слава којој нема равне ни у времену ни у вечности.



Богонадахнути Владика казује Богочовечанску истину: Превелика срећа за људе - јављање Бога у телу. Превелика несрећа - отпад од тога Бога и враћање у службу сатани. Ова несрећа потекла је од западних неправославних народа, и то из два узрока. Први узрок је мржња према јеретичком свештенству, а други мржња према Јеврејима. Обе ове мржње узрасле су у срцима западног човечанства из истог семена. А то семе јесте покушај како хришћанског клира тако и Јевреја да потпуно загосподаре животом народним и државним у свима правцима. Мржња према таквом клиру претворила се у мржњу према Цркви, а мржња према Јеврејима укључила је и Господа Христа као тобожњег Јеврејина. Уствари Христос је био Јеврејин само по мајци и по народу у коме се прво јавио. Али баш од тога народа Он је прво и одбачен и страшном смрћу уморен. Шта дакле? Ако је неко против Јевреја, како може бити и против Христа, против кога Јевреји ратују 2000 година? Но, где се сатански нокти забоду, ту се не пита за логику.



Поведени мржњом против клира и Јевреја, западни народи су постепено одбацивали Христа, док Га у последње време нису искључили из свих грана и установа народних и државних, ограничивши Му бављење једино у храмовима. Њему који је после Свог славног васкрсења из гроба рекао: Даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мт. 28, 18). Њему су заслепљени људи одузели сваку власт. Не, него и сваки утицај - на земљи, у школи, у друштву, у држави, у политици и уметности, у међуљудским и међународним односима, у науци, у књижевности, и у свему осталоме.



Но, са Богом се није играти. Кад год се људи као гости за Божјом трпезом сувише обезобразе, мора доћи казна као опомена од стране Домаћина. Две страшне опомене Божје садашњем поколењу то су два последња Светска рата у размаку од двадесет година. Нека хришћански народи клекну пред "увређеним" Христом и поврате Му ону власт, част, славу и пошту која једино Њему припада. Тако чините и ви, браћо православна, ако хоћете да се сачувате од трећег Светског рата, страшнијег од оба прошла.

Апостолска туга светог Владике због Европе:



Шта је Европа?



То су похота и памет. Обоје човечије: човечја похот и човечја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је дакле Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоте до врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похота за влашћу. Европски Лутер - људска решеност да све објасни својом памећу. Папа као владар света и научник као владар света. То је Европа у суштини својој, битно и историјски. Једно означава бацање човечанства у ватру, а друго означава бацање човечанства у воду. А обоје - одвајање човека од Бога. Јер једно значи негирање вере а друго - негирање Цркве Христове. Тако дејстује у телу Европе зли дух ево неколико векова. Ко може истерати тај опаки зли дух из Европе? Нико осим Онога који је црвеним словом обележен у историји рода људског као једини Изгонитељ демона из људи. Ви погађате на кога мислим. Мислим на Господа Исуса Христа, Месију и Спаситеља света, од Деве рођеног, од Јевреја убијенога, од Бога васкрслога, од векова потврђенога, од небеса оправдаванога, од Анђела прослављенога, од Светитеља посведоченога, и од праотаца наших усвојенога.



Док се Европа држала Христа као Сунца правде и Његових Апостола, Мученика, Светитеља и безбројних Угодника и Праведника, дотле је она личила на трг осветљен са стотине и хиљаде сијалица, великих и малих. Али кад су људска похота и људска памет ударила по томе Христу као два страшна ветра, сијалице су се погасиле пред очима људи и мрак је овладао тргом као мрак у подземним ходницима кртице.



По похоти људској сваки народ и сваки човек тражи власт и сласт и славу, подражавајући папи римском. По памети људској сваки народ и сваки човек налази да је најпаметнији и свега блага земаљскога најзаслужнији. Како да не буду ратови међу народима и људима? Како да не буде лудила и беснила код људи? Како да не буде болештина и суше и поплаве и чирева и сушице и револуције и ратова? Мора све то да буде, као што мора гној да излази из загнојене ране, и као што мора да се шири гадан мирис од нагомилане нечистоће.



Папизам се служи политиком, јер тако се само долази до власти. Лутеранизам се служи философијом и науком, јер тако мисле доћи до памети. Тако је похота дигла рат против памети и памет против похоте. То је нова вавилонска кула, то Европа. Али је у наше време устало ново поколење европско, које је венчало похоту и памет у атеизму а одбацило папу и Лутера. Сад нити ко скрива похоту нити хвали памет. Људска похота и људска памет венчани су у наше дане и створен је један брак који није ни католички ни лутерански, него очигледно и јавно сатански. Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да јој буде гроб где и колевка. Не зна за други свет. Не осећа озон небесни. Не види у сну Анђеле и Светитеље. За Богородицу не може да чује. Разврат га утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак! Брат брату зарива мач у груди мислећи непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку.



Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот. То двоје ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи будете на век.



Потресно ридање равноапостолног Владике над Европом: Ај, браћо моја, осамнаести векје отац деветнаестог века, а деветнаести век је отац двадесетог века. Отац се био веома задужио. Син није отплатио дугове свога оца него се још већма задужио, и дуг је пао на унука. Отац је био заражен тешком болешћу, а син није исцелио гадну болест оца свога на себи, него ју је још више позледио, и болест је отишла и ударила по унуку троструком јачином. Унук то је двадесети век у коме ми живимо.



Османести век је значио бунт против Цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом. Дугови су порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца до трећег и четвртог колена. Не видите ли како је Господ посетио унуке, због грехова дедова европских? Не видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова ђедова?



Цар антихрист представља почетак деветнаестога века. Папа антихрист представља средину деветнаестога века. Европски философ антихрист (из луднице) представља крај деветнаестога века. Бонапарта, Пије, Ниче. Три кобна имена тројице најтежих болесника, наслеђене болести.



Јесу ли они победиоци деветнаестога века? Не, они су најтежи носиоци болести наслеђене од осамнаестог века. Најтежи болесници. Цезар, понтифекс и философ..., не у паганском старом Риму него усред крштене Европе! Нису они победиоци него најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и када се Пије прогласио непогрешивим, и када је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу - тада је сунце помрачало на небу. Не једно, него да их је било хиљаду, помрачала би од туге и срамоте. Јер гле чуда што свет није видео: атеист цар, атеист понтифекс и атеист философ. У време Нероново бар један од тројице није био атеист - философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт. Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа поново. Двадесети век, век је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до крви и костију, и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?



Ко је онда победилац, ако не цезар и понифекс и философ одхристијањене Европе?



Победилац је руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који је најмањи међу вама онај је велики (Лк. 9, 48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом веку, у веку великог Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко, ако не руски мужик паломшчик "по свјатим мјестам" и српски сељак ратник против полумесеца и ослободитељ Балкана?



Ђаволско ратиште, ђаволско свештенство и ђаволска мудрост - то је цар, папа и философ деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе: прво - крстоносно јунаштво, друго - мученичко свештенство, и треће - рибарску апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса нашег Исуса: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а открио си простима (Мт. 11, 5). Штаје открио Бог простим сељацима? Открио им је мушку храброст, небесну светост и Божанску мудрост. Открио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, сасвим супротно, као дан ноћи.



Христочежњиви свети Владика о богоубилачком идолопоклонству европске културе: Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко Кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они дакле делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом ни Христовим Еванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикатима, тј. културом својом. Последица тога европскога самохвалисања наметљивом културом јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и Хришћанство. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то не боли. Она је пре свију омрзла и одбацила свога Бога. До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година. Нису за то криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири.



Да је среће Европа би се хвалила Хришћанством као сво јим најдрагоценијим наслеђем и највећим достојанством. То би требало да буде, и то је било првих векова после Христа, тј. да је Европа била тезоименита Хришћанству, да се истоветала са Хришћанством. Слављење Христа и проповедање Христа свима континетима и свима народима, то је била Богом одређена мисија европског континета. Ван Хришћанства Европа нема ничим да се похвали. Без Христа Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога света.



Христопросвећени Владика казује горку истину о европској просвети: Европска школа одвојила се од вере у Бога. У томе је њено обраћање у тровачицу, и у томе смрт европског човечанства. Никад у незнабожачким културама није се наука одвајала од вере, иако је вера била погрешна и глупа. Само се то у Европи догодило; у оној Европи којаје примила најсавршенију веру. Али због сукоба са црквеним старешинама Епропа се озлоједила и одбацила најсавршенију веру а задржала најсавршенију науку. Ај, браћо моја, одбацила је Божје знање а прихватила људско незнање! Каква глупост и колики мрак!



Богоумни свети Владика о добровољном ослепљењу западног човечанства: Запад је подетињио. У томе је његова ругоба и његово сумашествије. У својој хришћанској епоси, кад је Запад био православан, он је видео духом и гледао умом. Но, што се ви-ше удаљавао од хришћанске истине и врлине, то се његов духовни вид све више скраћивао, док у двадесетом веку није сасвим. потамнео. Сада су му преостале још само телесне очи за чувствена опажања. Он је наоружао своје телесне очи са многим изванредним справама да би боље и тачније видео телесни свет, његов облик и боју и број и меру и раздаљину. Он гледа кроз микроскоп и види ситне црвиће, микробе, како их нико никад није видео. И он гледа кроз телескоп и види звезде као ту изнад оџака, како их нико од људи није видео. И дотле: и толико. Што бе пак тиче умног гледања и духовног прозирања у сакривено језгро ствари и у смисао и значај свега створенога у великој васиони око нас, ај браћо моја, у томе је западно човечанство данас слепље од муслиманске Арабије и од браманске Индије и од будистичког Тибета и од спиритистичког Китаја. Заиста, већу срамоту Христос није до живео за минуле две хиљаде година него што је ова, тојест да крштени људи буду слепљи од некрштених.



Оно што је Апостол Павле изобличавао код крштених Галата, то би он исто данас рекао за подетињени остарели Запад. Овако је он писао Галатима: 0 неразумни Галати, ко вас је опчинио да се не покоравате истини? Ви, којима пред очима беше написан Исус Христос, а сад се међу вама разапе. Тако ли сте неразумни? Почевши духом сад телом свршујете (Гал. 3, 1. 3). - И Европа је некада била почела Духом, а сада телом завршује, тј. телесним гледањем, телесним суђењем, телесним жељама, телесним освајањима. Као опчињена! Сав њен живот у наше време креће се у два простирања (димензије): у ширину и у дужину. Она зна само за простор, тј. за ширину и за дужину. Не зна ни за дубину ни за висину. Због тога се бори за земљу, за простор, за проширење. За простор, само за простор!



Отуда рат за ратом, ужас за ужасом. Јер Бог није створио човека да буде само просторна животиња, него да умом понире и у дубину тајни, а срцем да се уздиже у висине Божанске. Рат за земљу јесте рат против истине. А рат против истине јесте рат против Божје и човечије природе.



0, чемера горчијег од пелена: колико људи страдају, бедствују и жртвују за пролазно и варљиво царство земаљско! Кад би стоти део тих мука и жртава хтели поднети за небеско Царство, рат на земљи постао би им до суза смешан. Христу тешко дају две лепте, а у цркви Марсу - ђаволу дају сву имовину и сву своју децу!



Нека се Европа прекрсти и окрене ка Христу. Нека спомене Пресвету Богородицу и дванаест великих Апостола, и крљушт с њених очију смаћи ће се. И биће опет лепа као што је била лепа пре хиљаду година православна Христова Европа. И биће она срећна и ми са њом. И зарадоваће се расплакани европски народи, и запојаће с нама вечни славопој Богу: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, исполн небо и земља слави Твојеја, Амин.



Христосмерни Владика о охолим народима Европе: Властољубиви и охоли народи Европе никад не признају своју кривицу. Изгубили су појам о греху, о греху и кајању. За свако зло у свету они криве другога; себе - никад. Та како би они могли учинити грех, кад су они сели на престо Божји и себе прогласили не-погрешним боговима! Прво њихов верски старешина папа прогласио је себе непогрешним. Његовом примеру, а упркос њему, следовали су западни кнежеви и краљеви. Сви су се прогласили непогрешивим. како они што носе крст тако и они што носе мач.



Христочежњиви Владика о суду Христа и Европе: Ако би се историја последња три столећа, осамнаестог, деветнаестог и двадесетог, хтела назвати једним правим именом, онда се не би могло наћи подесније име него: Протокол суђења између Европе и Христа. Јер за триста последњих година ништа се у Европи није догодио што не би имало битне везе са Христом Богом.



На суду између Христа и Европе стварно се збива следеће:



Христос говори Европи да је она у Његово име крштена и да треба да остане верна Њему и Његовом Еванђељу. На то оптужена Европа одговара:



- Све су вере једнаке. То су нам рекли француски енциклопедисти. И нико се не може присилити да верује ово или оно. Европа толерише све вере као народне сујеверице због својих империјалистичких интереса, но сама она не држи се ниједне вере. Када постигне своје политичке циљеве, онда ће се она брзо обрачунати са овим народним празноверицама.



На то Христос с тугом упита:



- Како можете ви људи живети само империјалним, тј. материјалним интересима, тј. животињском похотом само за телесном храном? Ја сам вас хтео учинити боговима и синовима Божјим, а ви се отимате и трчите да се изједначите са теглећом стоком.



На то Европа одговара:



- Ти си застарео. Место твога Еванђеља ми смо пронашли зоологију и биологију. Сад знамо да смо потомци не твоји и твога Оца небескога, него орагунтана и горила, мајмуна. Ми се сад усавршавамо да будемо богови. Јер ми не признајемо других богова осим нас.



На то Христос говори:



- Ви сте тврдоглавији од старих Јевреја. Ја сам вас дигао из варварског мрака у светлост небесну, а ви хоћете опет у таму као биво у блато. Ја сам крв за вас дао. Ја сам показао љубав своју према вама када су сви Анђели окретали главу у страну од вас, немогући да подносе ваш адски смрад. Кад сте ви дакле били мрак и смрад ја сам једини стао за вас да вас осветим и очистим. Не будите ми дакле сада неверни, јер ћете се опет вратити у онај неподношљиви мрак и смрад.



На то Европа са подсмехом кличе:



- Иди од нас. Ми те не познајемо. Ми се држимо јелинске философије и римске културе. Ми хоћемо слободу. Ми имамо универзитете. Наука је наша звезда водиља. Наше је гесло: слобода, братство, једнакост. Наш разум је бог богова. Ти си Азијат.



Ми те одричемо. Ти си само једна стара легенда наших баба и ђедова.



На то ће Христос са сузама у очима:



- Ја ћу ево отићи, али ви ћете видети. Сишли сте са пута Божјег и отишли сте путем сатанским. Благослов и срећа узети су од вас. У мојој руци је ваш живот и ваша смрт,

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 0:42:02



АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
игуман манастира Григоријат на Светој Гори
УНИЈА - МЕТОД ПАПОЦЕНТРИЧНОГ ЕКУМЕНИЗМА







Недавно је папа римски означио за епископа и апостолског егзарха за малобројне атинске унијате, унијатског клирика, господина Димитрија Салахаса, рукоположеног 24. маја 2008. за каркавијског епископа, професора римског института источних истраживања и члана Мешовите богословске комисије за дијалог између Православних и римокатолика. За атинску унијатску општину тај догађај, очигледно и судећи по изговореној беседи господина Салахаса на дан његовог рукополагања, и саопштења, објављеног на њиховом интернет сајту има веома важно значење. Али за Православне, та чињеница може бити окарактерисана као жалосна и изазивајућа, јер поново враћа у живот проблем Уније, још једном открива намере Ватикана у односу према Православљу и показује, колико је за Православље опасна перспектива такозваних богословских дијалога. То довољно убедљиво показују следеће чињенице.



1. Еклисиологија унијатских општина идентична је еклисиологији на којој се утврђивала Унија из XVI века.



То потврђују речи епископа Димитрија Салахаса, које је изговорио на свом рукоположењу.

У почетку он говори: "Наша заједница саставља мали део Католичанских Цркава на Истоку". И то је - истина: све унијатске заједнице изашле су из недара Православних Источних Цркава и постале "католичанским", јер су прихватиле папски примат и папске догмате. Они себе називају "Католичанским Црквама на Истоку", јер верују, да их је општење са папом учинило "католичанским", потпуним црквама, гарантујући им католичанскост, док у исто време друге Источне Цркве, које немају општење са папом (Православне Цркве, антихалкидонске, монофизитске и несторијанске цркве, које се нису присајединиле Унији) нису "католичанске". Оне су, како о њима говори Други ватикански концил, "појединачне или помесне Цркве, међу којима прво место заузимају Патријаршијске Цркве" (Указ о екуменизму, 14).

Даље у беседи на рукополагању налазимо следеће: "Ми стремимо ка јединству, а не Унији. Други ватикански концил нам говори да су важеће правне норме Католичанских Цркава на Истоку биле установљене "до времена" тј. до оног тренутка када Католичка и Православна Црква успоставе потпуно општење једна са другом (Одлука о Источним Црквама, бр. 30) по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година". Онда ми можемо поставити питање: чиме се разликује "стремљење ка јединству" од стремљења ка Унији? Зар није стремљење ка Унији са еклисиолошке тачке гледишта потпуно идентично стремљењу ка јединству (псеудо-јединству) тј. зар није оно за свој циљ имало достизање црквеног општења, уз услов, међутим, признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Ферари - Фиренци, Триденту и др.? Може бити, "стремљење ка јединству" Другог ватиканског концила и папоцентричног екуменизма претпоставља одбацивање догмата, који су прихваћени од стране тринаест "васељенских" сабора папизма?[1] И на крају, како ће без одбацивања свих туђих учења (јереси) богословски дијалог достићи јединство, не поставши "унијатски", јер ни до данас нису успели да добију одбацивање нити једне од тих одлука?

Епископ Салахас уверава Православне: "Грчки католички егзархат (има се у виду унијатска заједница Ахарнон коју он води, прим. прев.) категорички одбацује и одбациће сваку прозелитску делатност и додаје: но ја их молим (Православне, прим. ред.) да нам не отказују право на постојање". Он уверено и јавно одбацује одвратне методе из прошлости и жели да верујемо да је он искрен, када моли да им се да право на постојање као заједници са слободним избором. Штавише, треба бити потпуно свестан, да ми Православни, иако немамо ништа против права сваке заједнице на самоопредељење, ипак наглашавамо да постојање унијатских цркви јесте очигледан доказ да Унија постоји и да свако деловање Ватикана, које потврђује њихово постојање, јесте утврђивање Уније, независно од тога да ли се остварује законити прозелитизам или не. Унија - то је пре свега еклисиолошки проблем и она нас као таква интересује више од свега. Следи да, пошто Ватикан потврђује постојање Уније, јачајући унијатским црквама право да постоје у њиховом садашњем еклисиолошком поретку, богословски дијалог са стране Ватикана може да има у перспективи, не успостављање јединства Цркве "по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година", већ успостављање Уније!



2. Ватикан подржава Унију



Без обзира на то што Ватикан лицемерно "осуђује" Унију као метод сједињења цркава (Баламандски споразум, чл. 1) он је потврђује самим тим што признаје постојање унијатских заједница (чл. 31), јачајући на сваки начин њихово присуство и деловање на канонским територијама Православних Цркава. Зато се питамо: до када ћемо ми, Православни, продужавати богословски дијалог трпећи то чудовишно ненормално стање ствари? Католици (не сматрајући достојним похвале изузетке, када они, за разлику од Ватикана нису сагласни са Унијом) недоследно осуђују Унију као метод из прошлости и, у исто време, признају унијатске заједнице. Како је могућа осуда Уније и истовремена подршка унијатских заједница, које Унију чине реалношћу на сцени савремене историје?

Ружна делатност папске Уније у прошлости је позната. Подсетимо да су паписти, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274) за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је и тирански захтев папе Евгенија IV да се источни хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439). Сем тога, од времена сабора у Бресту (1596) језуити су сличним подмуклим методима учинили да Унија буде велико искушење за Православну Источну Цркву. Унија је патријарха Кирила Лукариса коштала живота, довела до збацивања многих патријараха, откидања из недара Цркве великих заједница у Украјини, Трансилванији, Далмацији, Антиохији и изазвала жестоке прогоне Православних у тим и другим областима, које су контролисали Турци.[2]

У том историјском периоду унијатска пропаганда, организована од стране папа, развија се у две етапе: у почетку као делатност огранка папске курије Propaganda Fidei (Пропаганда Вере), а затим у виду изградње школа (главно место међу њима заузима Колегијум св. Атанасија у Риму), које воде папски мисионари са циљем не само обраћања у Унију појединаца, колико промене читавог погледа на свет код Православних, уз помоћ латинофилског деловања многих дипломаца таквих школа.

Али и у наше време Ватикан неприкривено подржава и на сваки начин јача Унију. Од самог почетка богословског дијалога Православних са католицима, унијати улазе у састав Мешовите богословске комисије, без обзира на снажне и непрестане протесте Трећег свеправославног саветовања.[3] Папа Јован Павле II је дао одлучујући допринос оживљавању Уније у Источној Европи. Баламандски споразум (1993.), не говорећи о осталим његовим озбиљним богословским бесмисленостима, признаје и оправдава постојање унијатских цркви, при чему испод споразума стоје потписи неких представника Православних Цркава.

Папа Јован Павле II у свом поверљивом писму католичком ко-председнику дијалога, кардиналу Едварду Касидију, одбацује позицију коју је Мешовита богословска комисија донела у Балтимору (2000.) у вези са унијатима, и на тај начин доводи дијалог у потпуни ћорсокак. У том писму он пише следеће: "Треба (на заседању у Балтимору) Православнима ставити до знања да се Источне католичанске (подразумевају се унијатске - прим.ред.) Цркве користе код римске цркве са истим признањем, као и свака друга црква која је са њом у општењу".[4] Тиме је папа изазвао праведно смућење и самостално напуштање високопреосвећеног архиепископа аустралијског Стилијана. Папа Бенедикт ?VI, следећи ту политику, благосиља унијатску украјинску цркву;[5] за време посете Фанару у новембру 2006. године у његовом најближем окружењу је унијатски епископ; штавише, у Ефесу, понтифекс изјављује да "по његовом мишљењу, најбоље средство за достизање јединства у Цркви јесте Унија"[6], а сада шаље новог апостолског егзарха у Атину!



3. Екуменистичка трпељивост према Унији је, са тачке гледишта еклисиологије, крајње проблематична



Тобож из разлога да се богословски дијалог не прекине, неки наши Православни предстојатељи чинили су се и чине неприхватљиве уступке. Смеле и дубоко православне речи константинопољских патријараха, у којима су разобличавали проклету Унију (класичан текст постала је Окружна Посланица против Уније[7] блажене успомене Патријарха Јоакима III) престале су да се слушају на тлу небогословског "дијалога љубави" Патријарха Атинагоре. Саборне осуде и посланице источних патријараха против Уније таворе у Аналима црквене историје као полемички документи, који, тобож, не приличе данашњим временима "помирења"!

И пред православном свешћу јавља се питање: на којим богословским основама се утврђује та екуменистичка трпељивост према Унији? Шта се променило у еклисиологији и богословљу унијатских цркава да би њихове епископе и клирике ми сада требало са радошћу да примамо? Када су унијати показали да су се еклисиолошки променили, било да су у потпуности постали католици, било да су се вратили у окриље Православне Цркве? На који их то начин право да постоје као одвојене заједнице ослобађа од неопходности да се определе у еклисиолошком смислу? Или православни еклесиолошки критеријуми више не постоје?

Без сумње, једино могуће објашњење те екуменистичке трпељивости према Унији јесте склизнуће у некакву, до сада непознату, еклисиологију, која устаје на еклисиологију Православне Цркве и која се саглашава са посветовњаченом свешћу нашег времена.



4. Ватикан користи богословски дијалог као средство саблажњавања Православних и промене њихове црквене свести



И док Ватикан подржава Унију, а унијати се користе признањем од стране неких предстојатеља Православних Цркава, богословски дијалог се продужује, а разматрање тешког проблема Унијe одлаже се за будућност (Заседање у Београду, 2006). Свест Православних се отупљује, а проблем се премешта из области еклисиологије у област социологије. Кристално чиста православна еклисиологија сваки дан издаје своје позиције и уступа место мутној и синкретизмом испуњеној еклисиологији "братских цркава". Екуменистички настројени православни богослови су спремни да подрже новаторске погледе на богословска питања, на која су пре неколико векова Свети Оци већ дали чврсте и недвосмислене одговоре, који не остављају места никаквим сумњама. Карактеристични примери таквих погледа, између осталог, јесу преименовање јереси "Филиокве" у "другачији богословски прилаз, који не дотиче суштину догмата"; називање догматских, моралних и литургијских извртања римокатолицизма "законитом разноликошћу", представљање папског примата у власти првенством у служењу и др.

Сем тога, медији упорно позивају побожни православни народ на "помирење" и обасипају га идиличним сликама "међусобног признавања", што за последицу има отупљивање његове православне свести, која је раније увек служила као моћна препрека на путу властољубивих тежњи папизма. У име богословског дијалога чине се, са тачке гледишта Свештених Канона недозвољиве заједничке молитве и богослужења, па до неприхватљивог целивања на Православној Божанској Литургији и "благосиљања" православне пастве од стране папе. Као круна канонских преступа послужило је неочекивано евхаристијско општење у мају, у недељу Самарјанке, румунског епископа Баната, господина Николаја са румунским унијатима. Тај догађај је изазвао веома снажан протест румунских монаха у Румунији и на Светој Гори, који су се обратили јерархији Румунске Цркве, а такође и узнемиреност свих Православних због циљева чијем остварењу би могао допринети овај скандалозни догађај.

На крају, уз помоћ текстова (испуњених намерним нејасноћама и богословских софизама) као текст Заседања у Равени (2007) богословски дијалог између Православних и римокатолика постепено се креће ка признавању папског примата унијатског типа. У вези са тим карактеристичан је интервју кардинала Валтера Каспера, председника Папског савета за остварење хришћанског јединства, који се коментарише од стране француског часописа "S.O.P.": "На Западу смо имали развој, који се завршио Другим ватиканским концилом, који је утврдио примат власти и непогрешивост папе, развој, који Православни никада нису примали. Неопходна је дискусија, како да протумачимо те различите развоје, који су произашли на основу првих хиљаду година". Сем тога, по речима Каспера, неопходно је размислити, како ће функционисати примат Рима у условима када је већ очигледно постојање "два кодекса канонског права" унутар римокатоличке цркве: "Један за латинску цркву, а други за источне цркве које се налазе у пуном општењу са Римом". "Сагласно са та два кодекса, примат делује на један начин у латинској цркви, а на други - у источним црквама. Ми не желимо да намећемо православнима поредак који је данас прихваћен у латинској цркви. У случају успостављања пуног општења мора бити пронађен неки нови тип примата за Православне Цркве", додао је он."

Достојан пажње је, наравно, и одговор руског епископа Илариона Алфејева на ове изјаве, како се он наводи у коментарима тог истог часописа: "О каквом новом типу је реч?". Поставља питање руски богослов и износи став да, пре свега, кардинал има у виду "тип, који већ постоји у источним црквама, које се налазе у општењу са Римом", тј. Унију. "Другим речима, нама се опет предлаже да прихватимо некакво унијатско виђење примата римског епископа", сматра епископ Иларион. "Ако је то корак ка разрешењу ситуације, онда се веома бојим да такво њено разрешавање неће надахнути Православне, који виде Унију као потпуну противречност њиховом схватању еклисиологије и као издају Православља". " Године 1993. у Баламанду католици и Православни су дошли до закључка да Унија не може бити средство уједињења, а сада, након петнаест година, председник Папског савета за остварење хришћанског јединства призива нас на прихватање унијатског виђења римског примата", додао је он, закључивши: "Нама не треба нова Унија. Нама је неопходна стратешка сарадња, која би искључивала сваки прозелитизам. Нама је још неопходно продужење богословског дијалога, али не зато да Православни постану унијати, већ за разоткривања еклисиолошких несугласица између римокатолика и Православних".[9]

Веома је утешно то што се православна свест противи лицемерном тумачењу примата власти. Првенство власти у Католичанској (Васељенској)[10] Цркви припада Васељенском Сабору, о чему је званично говорио 1973. године блажене успомене патријарх Димитрије и што успешно коментарише професор Евангел Теодору.[11]

Хиротонија новог унијатског епископа у Атини собом представља још један снажан и жалостан испад Ватикана против Православља, управо против Грчке Цркве. У последњим годинама примећено удружено деловање унијата (посебно је значајна изјава предстојатеља Светих Православних Цркава)[12] наишло је на типичан одговор Ватикана - отворену подршку Унији. Опет, пред нама се са новом силом појављује питање: који смисао има богословски дијалог, ако Ватикан поздравља, благосиља и подржава Унију ?

Православни пастири који располажу истанчаним догматским и еклисиолошким критеријумима, схватају да се Православна Црква подвргава руглу, а православна паства излаже опасности, када се богословски дијалози одржавају при таквим околностима. Побожни Православни народ је такође показао забринутост, када почиње да схвата да се након вековних контаката и скоро тридесет година спровођења званичних дијалога не отвара перспектива обраћања римокатолика Православној Вери и њиховог враћање у окриље Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, тј. Православља, већ се само износе уверавања о "православности" римокатолика.

Очигледно је да се Православни народ ниуком случају неће сложити са таквом перспективом. Он трпи до извесног времена, да у Цркви не би дошло до превремених раскола, али нема намеру да прихвати саборно потврђивање онога што се дешава супротно Канонима. Тим више, нема намеру да трпи уступке у догматским питањима и њихово саборно озакоњивање. Непроменљиви и чврсти критеријуми за православни народ јесу догматско учење Васељенских Сабора и Светих Отаца и канонско уређење Православне Цркве. Сваки пут када православни хришћани виде да се насрће на та два стуба Православља, они се жалосте, тугују срцем и моле Господа да сачува Своју Цркву, да покаже Своје епископе чуварима Божанских Догмата и Свештених Канона, моле се да не дође тренутак, када ће се догодити одлучење од црквеног општења оних људи који одбацују "једном предану веру", јер по речима Источних Патријараха, Православни народ поседује посебну свест: "... код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да донесу нешто ново, јер је као заштиник Вере увек иступало само тело Цркве, тј. сам народ, који је желео да његова религија остане у векове непромењива и сагласна вери његових Отаца."[13]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 9:04:19

БЛАГОСЛОВЉЕНА ПРВА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНА КАПЕЛИЦА У СРБИЈИ

У болници у војвођанском градићу Сента благословљена је прва екуменска католичко-православна капелица у Србији.

Сента, 29. 10. 1994. - У болници у војвођанском градићу Сента благословљена је прва екуменска католичко-православна капелица у Србији. Капелицу су благословили римокатолички бискуп Суботице Јанос Пензес и српскоправославни митроплит Новог Сада Иринеј Буловић, у назочности око двије тисуће католичких и православних вјерника. У пригодним су говорима оба бискупа похвалила заједнички живот католика и православних у Сенти.



Иринеј бечки сведочи љубав и јединство у различитости

Овако је то радио и још предњачио бискуп Иринеј (митрополит Новог Сада), како га у овом тексту више називају његова браћа паписти, још 1994. године а све за пример како се воли папски брат јеретик а онда се, мало касније, прогони до уништења православни брат Артемије са браћом му монаштвом. Од толике браће и жарке му љубави нешто му се изгледа помутило у глави.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 9:16:37






На путу ка Унији...
Saturday, 25 September 2010
Католици и Православни извештавају о обећавајућем прогресу…
Римокатолички и православни богослови извештавају о обећавајућем напретку у петак, у разговорима о превазилажењу Велике шизме из 1054. године и постизању поновног пуног јединства две највеће хришћанске деномнације. Експерти, који су се састали у Бечу ове недеље, су се сложили да би ове две могле постати „сестринске цркве“ које признају Римског папу као своју титуларну главу уз задржавање својих различитих црквених структура, литургије и обичаја, који су се развили током последњег миленијума.

Митрополит Јован пергамски: „Нема облака неповерења између наше две цркве. Наши претходници, посебно вође две цркве, католичке и православне стране, припремили су пут за пријатељске и братске разговоре. Уверавам вас да је тај дух превладао у нашим разговорима. Зато желим да вас увервим да, уколико тако наставимо, Бог ће наћи начина да се превазиђу све преостале тешкоће и да две цркве, најстарије цркве, цркве које деле исту саборну (екуменску) прошлост, исту традицију, исти смисао за цркву, доведе до пуног јединства.“
Архиепископ Карл Кох (Karl Koch) је цитирао коментар папе Јована Павла о томе да су две цркве два плућна крила хришћанства, рекавши да оне морају вежбати да дишу заједно. „Ово је тешка али неопходна тема јер смо заједно живели у различитости али такође и у јединству током првог миленијума, с тиме што други миленијум, у коме смо се удаљили једни од других, лежи између нас.“


Покрет ка јединству је добио јасан замах доласком на престо Руског патријарха Кирила у фебруару 2009. Оба, Кирил и папа су конзервативни богослови, којима је стало да раде заједно на томе да се глас Хришћана чује у Европи, континенту за који оба мисле да га треба вратити хришћанским коренима. Они се, тако рећи, још увек нису сусрели на врху, али извештачи из Европе очекују заказивање датума за њихов први разговор на врху. Руси нису једини у игри али им њихова величина даје неку врсту снаге вета која се мора узети у обзир у овој прилици. Ватикан има добре односе са Васељенским патријархом у Истанбулу а Српски православни патријарх је позвао папу у Београд.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 9:23:38



Офанзива српских екумениста - заједничке молитве са иновернима
Saturday, 25 September 2010

У СТАРОЈ ЦРКВИ У САРАЈЕВУ СЛУЖЕНА МОЛИТВА ЗА МИР
У Старој српској православној цркви на Башчаршији у Сарајеву у уторак увече, 21. септембра, служена је молитва за мир у свијету, поводом Међународног дана мира.

Молитву су на енглеском језику служили протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, протојереј Драгиша Јоцић и протођакон Радомир Ракић.

Молитви за мир у свијету присуствовали су Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај, надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, апостолски нунциј у БиХ Алесандро Д` Ерико, предсједник Јеврејске општине Сарајево Борис Кожемјакин, амбасадор САД у БиХ Патрик Мун, кинески амбасадор Фугуо Ванг, египатски амбасадор Ахмед Хатаб, мађарски амбасадор Ласло Тот, представници амбасада Србије, Русије, Грчке, ЕУ, Палестине и Јапана, те дипломатског кора у БиХ.

Ово је била пета молитва за мир у свијету коју је у низу организовала Митрополија дабробосанска.

Пригодну бесједу одржала је историчар умјетности проф. др Аника Сковран која је истакла да у историји има тегобних раздобља када на цијели свијет падне неки облак туге, несреће, али и слутње, да има периода у којима међу људима побјесне инстикти рушилаца, јачи него пориви стваралаца, да затим наступе расуло и хаос.

„Изгледа да ни напори цркава, црквенодостојника, као ни филозофа и политичара нису били у стању да искоријене, но само дјелимично укроте неке од рђавих човјекових особина и лоших урођених порива“ – истакла је Сковранова.

Према њеним ријечима, било је много иницијативе религијских и вјерски настројених групација да се удруже у разумијевању и препознавању заједничке бриге за споменичку баштину и њено очување у изворном окружењу.

„Овакви међувјерски догађаји веома су важни, јер граде религијску толеранцију и међусобно разумијевање и поштовање“ – нагласила је Сковранова.

Након молитве за мир у свијету митрополит Николај је уприличио пријем за званице у порти храма и Музеју Старе православне цркве.

Међународни дан мира установљен је Декларацијом УН 1981. године, а Генерална скупштина УН је 2001. године одредила да се он обиљежава 21. септембра.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Напомена Уредништва:



45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 9:32:00




Ниш 2013. - "Тајна безакоња"
Saturday, 25 September 2010


Нишки крст за "годишњицу" хришћанства
За годишњицу обележавања Миланског едикта којим је римски император Константин званично признао хришћанство као религију Ниш и Српска православна црква (СПЦ) се спремају не само да угосте римског папу, већ и да подигну огроман крст на брду Виник. Коначно јавност може да види како ће та огромна грађевина и изгледати.

Српска православна и Римокатоличка црква сложиле су се да је најбоље место за обележавање 17 векова од доношења Миланског едкта Ниш, место у којем је рођен римски цар Константин који је и озваничио хришћанство као религију царства.

У Константинову част на 400 метара високом брду Виник биће подигнут највећи крст у региону. Крст би требало да буде висок 80 метара, играђен од гвоздене конструкције и отпоран на земљотресе. Његова изградња ће коштати око 1,5 милиона евра, а средства ће обезбедити донатори.



Око крста ће бити плато на коме ће се одржати манифестација поводом годишњице Миланског едикта








[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 9:37:15


Радоман Светковић: Утврђење Православља и разобличавање папизма
Friday, 24 September 2010

Радоман Светковић

УТВРЂЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА И РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ПАПИЗМА
На основу многих светоотачких цитата у вези са римокатоличким заблудама којих смо се, слава Богу, подсетили ових дана, потврђујемо са свима православнима свих времена да је наша вера – вера Цркве ранохришћанске заједнице, Цркве Једне, Свете, Саборне и Апостолске, а да је римокатолицизам - јерес.

За ово можемо захвалити и нашим православним прецима који су кроз векове и векове неодступно стајали на бранику вере, на становишту да треба дати „све за Христа, а Христа низашта“. Док су и народ и јерархија за своју свету веру давали и животе Господ је давао и мудре и у вери утврђене богослове који су умели излагати православне догмате и са јеретицима полемисати. Но, никако не у смислу данашњих „дијалога, контаката и сусрета“, када се због лажне љубави, а уствари тек површне учтивости „дипломатише“, а вера издаје.

Један од примера како се може на крајње снисходљив начин бити истински учтив и према јеретицима, а ипак им јасно дати до знања да нису на правом путу, већ да, ако изистински желе да се спасавају, морају пригрлити сву веру и духовни живот Православне Цркве, видимо у Патријаршијској и синодалној посланици Цариградске Патријаршије из 1895. године упућеној пастви „најсветијег апостолског и патријаршијског престола цариградског“. Написана је и објављена као одговор римском папи Лаву XIII на његов позив Православној Цркви из 1894. да се сједини са римокатоличком и то тако што би признала папско првенство и у части и у власти, а самог папу за „намесника Христовог на земљи“. Онима који бране Патријарха српског Иринеја говорећи да је морао својим домаћинима у Бечу (10. септембра 2010.) да се обрати на учтив начин, ова Посланица је довољна да виде да нису у праву. Тачно је да се и Свети Марко Ефески на првом заседању у Флоренци обратио папи речима „Ваша Светости“, но увидевши њихову лажну љубав пројављену кроз велико лицемерје и њихово упорствовање у одбрани неодбрањивих лажних, јеретичких догмата од тога је убрзо одустао и остао (треба ли и то стално понављати?) једини од свих православних делегата до краја на становишту да се Унија са римокатолицима не сме потписати. А ваља се подсетити да је и народ са мноштвом јерархије ову Унију одбацио иако су је потписали и цар и патријарх константинопољски, а такође и тога да је Св. Марко са свим присталицама Уније (унијатима) прекинуо општење и оставио завештање да нико од православних не општи са њима.

Не видесмо и не чусмо да је српски Патријарх у Бечу ни изокола позвао римокатолике на повратак правој вери нити им објаснио како могу једино да се спасу. Јерархија Цариградске Патријаршије је крајем 19. века то још увек знала и храбро објављивала. С обзиром да је текст Посланице од великог значаја за све православне, он је већ наредне 1896. године од данас непознатог лица преведен на српски језик. Г-дин Младен М. Станковић приређујући књигу „Седам стубова премудрости – Историја Васељенских Сабора“ (Тројеручица, Београд, 1998, с благословом Епископа рашко-призренског Артемија) додао је у њој и овај српски превод Посланице (са издања Београд, 1896.). Тај је превод и сада овде пред нама. Са жаљењем можемо констатовати да је Цариградска Патријаршија после Првог светског рата пошла сасвим другим путем и да нема изгледа да се ускоро оваква посланица с њихове стране понови. Да ли ће се сетити јерархија неке друге помесне Православне Цркве?



>> Патријаршијска и Синодална Посланица из 1895. године

Високопреосвећеној и преосвећеној браћи митрополитима и епископима, свештенству и свем благочастивом и побожном православном народу најсветијег апостолског и патријаршијског престола цариградског

“Сећајте се својих старешина, који вам проповедаху реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову. Исус Христос је исти јуче и данас и у векове” (Јев. 13,7).

1. Великим болом обузета је и дубоко ожалошћена свака побожна и православна душа која се искрено залаже за славу Божју, гледајући како непријатељ добра и човекоубица још од почетка, подстакнут завишћу према људском спасењу, не престаје никако да сеје по њиви Господњој разни коров и кукољ који смета успевању пшенице. Отуда је то да се одвајкада појављује јеретички кукољ у Цркви Божјој, који је много пута сметао и још смета да се спасе род људски у Христу, и који се као семе лукавства и као трули део праведно сече и одваја од здравог тела православне Саборне Христове Цркве. Тако је у последња времена тај лукави демон отцепио од Православне Христове Цркве све народе на Западу, уселив у римске епископе мисли прекомерно лажне уобразиље, из које се изродише разна новачења, бесмислена и супротна Еванђељу. И не само то, него се римске папе с времена на време свим силама муче и труде да потчине себи и својим заблудама Православље на Истоку, које је неповређено, чисто и предањски очувало всру - тражећи сједињење Саборне Христове Цркве, на начин њима својствен, прост, неоснован.

2. И тако, садашњи блажењејши папа римски Лав XIII, поводом свога епископског јубилеја, обнародовао је, месеца јула прошле спаситељске године, окружну посланицу, упућену владаоцима и народима целе Васељене, којом позива уједно и чашу Православну Саборну и Апостолску Христову Цркву да се сједини с папским Престолом; а то сједињење, мисли, може бити само ако се призна његово архијерејско првенство и највиша духовна и световна власт у целој Цркви, и ако се он призна за јединог намесника Христовог на земљи и делиоца сваке благодати.

3. Свако хришћанско срце дужно је да жели сједињење цркава; а нарочито ватрено то сједињење жели Васељенско Православље - које је задахнуто истинитим духом побожности -имајући у виду божанствени циљ ради којег је установљена Црква од Богочовека и Спаситеља нашег Христа; оно жели то сједињење у једном правилу вере, и на основу апостолског и предањског учења, где је доиста, камен крајеугаони сам Исус Христос (Ефес, 2,20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу да уједно скупи растурене и поврати заблуделе на прави пут истине, који једини води к животу свих тј. јединородном Сину и Логосу Божијем, Господу нашем Исусу Христу. Сагласно оваквој светој тежњи и овим путем, наша Православна Христова Црква увек је готова да прими сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једанпут за свагда многа и разна противеванђелска новачења, која је самовољно увео у своју цркву, а која су и изазвала жалосно отцепљење Западне од Источне цркве, и ако се поврати на поље светих седам Васељенских Сабора, који су сакупљени били у Духу Светом из заступника свих светих Божијих Цркава, ради расветљења праве вере и учења, против заблуделих јеретика - сабора који имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. Православље је вазда и списима и окружним посланицама јасно и отворено доказивало папској цркви да све дотле док ова остаје при својим новачењима, а Православна Црква при Божанским и апостолским предањима и установама првих девет векова хришћанства, за које време западне цркве беху у заједници и једном учењу с источним црквама, свака реч о сједињењу остаје узалудна и празна.

Услед тога смо и ћутали до сада и не сматрамо за вредно узети у обзир папску окружницу о којој је реч, мислећи да је некорисно говорити ушима које не чују. Али пошто је папска Црква од некога времена напустила пут уверавања и преговарања, и на опште чуђење, непојмљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим варљивим посланицима, као и слањем на Исток, у оделу и с капом на глави, као што је прописано и за православне свештениике, оних који се јављају у облику Христових апостола (2. Кор. 11,13), а употребљава и многа друга и различна средства ради постигнућа свога прозелитског циља, то по светој дужности отпуштамо ову патријаршијску и синодалну окружницу, ради очувања Православне Вере у благочашћу, знајући да је „чување истинитих канона (правила) озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се брину о другима." (Фотије, 3. писмо, т. 10).

4. Постоји, као што је речено, света и срдачна жудња Свете Саборне и Апостолске Христове Цркве за сједињењем отцепљених Цркава с њом у једном канону (правилу) вере; а без овога онемогућено је свако јединство у вери и постигнуће жеље о сједињењу Цркава; и када тако стоје ствари, онда се доиста чудимо да Блажењејши Папа Лав XIII, иако и сам признаје истинитост овога, пада у очевидну противуречност, изјављујући с једне стране, да истинитост јединства лежи у истинитом и једном веровању, а с друге опет да свака црква и после сједињења може чувати и држати своје догме и канонске одредбе, макар ове биле и различне од папске цркве, као што се види из новије енциклике Блажењејшег од 30. новембра 1894. године.

А противречност је очевидна кад у једној и истој Цркви један верује да Свети Дух исходи од Оца, а други да исходи од Оца и Сина; кад један кропи или облива (рантисмос), а други погружује трипут у воду (баптисма); кад један употребљава квасни хлеб у Светој тајни Божанске евхаристије (ензомос), а други неквасни (азимос); кад један причешћује народ из Св. Чаше, а други то чини само Св. Хлебом, и томе слично. Шта дакле има да покаже ова противречност: поштовање еванђелских истина свете Христове Цркве и савршено признање истих, или нешто друго - ми то нећемо да кажемо.

5. Но, ако би икада дошло до остварења ове побожне жеље - до сједињења Цркава - пре свега биће нужно да се одреди једно опште начело и основ; а тако поуздано и опште начело и основ не може да буде ништа друго него учење еванђелско и седам светих Васељенских Сабора. Држећи се дакле овог учења, које до отцепљења беше опште за Цркве, Источну и Западну, дужни смо са искреном вољом и жељом испитати и увидети ову истину: како је веровала тада целокупна на Истоку и Западу једна, света Саборна и Православна Апостолска Христова Црква, и то држати неповређено и неизмењено.

Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачено, обавеза је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божју а не своју славу, да у духу побожности и благочешћа то исправи, имајући на уму да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност пред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике које се односе на типичне свештене одредбе и песме, или свештене одежде и томе слично, које су небитне, као и у старо доба, и које најмање вређају суштину и јединство у вери - него на оне битне разлике које се односе на богомдане догмате вере и на Богом установљену канонску управу Цркава. Свети Фотије вели: „Оно, што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено". (Фотије, 3. писмо, т.6).

6. И сад, у овом светом циљу сједињења, Источна Православна и Саборна Христова Црква готова је да прима и призна свом душом ако би се десило да је што искварила, или да не држи и не чува све што су пре десетога века сагласно признавале Источна и Западна Црква: и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних Васељенских Сабора докажу Западњаци, да се читао кадгод пре деветога века Символ Вере с додатком (Filioque, нап. прир.) у тада православној Западној Римској Цркви, или да је употребљавала она неквасни хлеб, или признавала учење о ватри чистилишта, обливање место погружења, непорочно зачеће Приснодјеве, световну власт или непогрешивост и апсолутно господарство епископа рисмког - онда нећемо имати ништа да приговоримо; међутим јасно се показује и види, као што то признају и сами Латини, они који љубе истину, да Источна и Правосланвна Саборна Христова Црква држи и чува старе предане јој догме које су уопште тада биле признате на Истоку и на Западу, а да је Западна преиначила ове разним новачењима, и онда је јасно чак и за малу децу, да природнији пут за сједињење јесте повратак Западне Цркве ка старом догматском и управном стању, зато што се вера не мења временом или приликама, него остаје свакад и свуда иста, јер је једно тело, један Дух - каже - као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење; један Бог и Отац, свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4,4-6).

7. Једна, дакле, Света Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, сагласно еванђелским речима, веровала је и догматизовала да Свети Дух исходи од Оца: али на Западу од IX већ века, почеше вређати и извртати свети Символ Вере састављен и утврђен Васељенским Саборима, и самовољно се проносила мисао да Свети Дух исходи и од Сина. Папи Лаву XIII сигурно ће бити познато да је његов православни претходник и имењак, Лав III, 809. године саборно одбацио и жигосао овај противеванђелски и неумесни додатак „и од Сина" и написао неповређено и без икаквог додатка свети символ I и II Васељенског Сабора на две спојене таблице, грчки и латински, с примедбом: „ово је ставио Лав из љубави ради чувања Православне Вере" (Haec Leo posui amore et cautela fidei orthodoxae). (У „Животопису папа" , од Анастасија Презвитера и библиотекара римског, види „Vitam Leonis III" - Живот Лава III).

А свети Фотије, помињући рад православног папе римског Лава III против јеретика, у познатом свом писму упућеном митрополиту Аквилијском у Италији, изражава се овако: Јер, и Лав римски архијереј, онај стари и опет после њега нови Лав, једно су исто мислили о Саборној и Апостолској Цркви, о светим архијерејима пре њих и апостолским установама. Као што се види: први је много допринео да се састане четврти Свети Васељенски сабор, пославши од своје стране заступнике из свештених људи и своје сопствено писмо у коме и Несторија и Евтихија укорава и осуђује, и у коме се види да Свети Дух исходи од Оца, као што је то догматима ранијих Сабора утврђено, а не и од Сина. Тако исто поступа и доцнији Лав, вером па и звањем исти. Овај ватрени ревнитељ побожности није допуштао ни на који начин, да се варварским језиком вређа наше благочастиво учење; јелинским гласом даде се, као што беше упочетку речено, онима на западу славити и преузносити Свету Тројицу. И не само речју и заповешћу да је то тражио, него је и на таблицама неким у облику стубова написао и на вратима црквеним утврдио и ставио тако на увид свакоме, како би свима било лакше изучавати благочешће и уклонити метод скривених и празнословних, који оскрвњава благочешће наших хришћана" (deuteron aitiion eisagen para ton patera, toe Pison ton omotios tu genitenti Psif ex ton Patros exporeno meno Penumatos).

Ова двојица свештених људи који су светлели својом побожношћу и све неповређено сачували нису били једини на Западу. Исто тако, једва у Х веку, или у почетку једанаестог, у Риму је и званично у свети Символ Вере уведен онај противјеванђелски и недозвољени додатак; а пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догмама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере (2. Тим. 1,14-15; 1. Тим. 6, 20).

8. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора крштава трикратним погружењем у воду, а папа Пелагије опозива заповест Господњу о трикратном погружењу; још и у XIII веку држало се на Западу крштење кроз трикратно погружење, а јасни су сведоци томе и саме Погружаонице (баптистеријуми) које се још налазе очуване у старијим храмовима у Италији; али у доцнија времена уведено је и примљено кропљење и обливање у папској Цркви која још остаје у овом новачењу, ширећи тако све више јаз који је ископала, док православни, остајући верни апостолском предању и одредбама Цркве седам Васељенских Сабора, „стално се боре за општу тековину и отачаско благо здраве вере".

9. Једна Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, по примеру Спаситеља нашег, вршила је Божанску Евхаристију више од хиљаду година на Истоку и на Западу квасним хлебом, као што то сведоче и сами папски богослови који љубе истину; али папска Црква, још од једанаестог века, учинила је једну новину тиме што је у тајну Божанске Евхаристије (причешће) увела и употребљава неквасни хлеб.

10. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, примила је да се свети дарови освештавају после молитве за призивање Светога Духа, благословом свештеника, као што то тврде и стари типици Рима и Француске; но доцније је Римска Црква и у томе показала своје новачење, те је примила самовољно то да освештање светих дарова бива с возгласом Господњих речи: узмите, једите, ово је тело моје; пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 27).

11. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се заповести Господње, пијте из ње сви (Мт. 26,28), давала је причешће свима из Свете чаше, али папска Црква од IX века на овамо и овде је увела једну новину, којом се световњаци лишавају причешћа и из Свете Чаше, што је противно заповести Господњој и општој практици старе Цркве, чему су се противили и забрањивали то многи од старих православних римских епископа.

12. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се Богонадахнутог учења Св. Писма и првобитног апостолског предања, моли се и призива милост Божју ради опроштења грехова и успокојења у Господу упокојене браће (Мат. 26, 331; Јевр. 11, 39; 4. 2. Макав. 12, 48), али папска Црква од XII века на овамо измисли и сакупи у лицу папе, као јединога повлашћеног да умножава новачења, учење о ватри чистилишта; о вишку врлина светих и дељењу ових (за новац) онима који се моле и овоме слично, признајући уједно и награду праведницима пре општег васкрсења и суда.

13. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора исповеда једно чисто и нескверно од Духа Светога и Марије Дјеве натприродно оваплоћење Јединородног Сина и Логоса Божјег; али Западна Црква и овде је опет увела једну новину пре једва 40 година, исповедајући необичну догму о нескверном зачећу Богородице и Приснодјеве Марије, што је непознато у старој Цркви, и што је иначе нападано, у своје време, од стране одличнијих папских богослова.

14. Ове, дакле, важне и битне разлике у вери између двеју Цркава, које су као што је речено створене на Западу, његово Блаженство оставља, и у својој енциклици као главни и тобож једини узрок несугласице истиче - питање о првенству римског епископа, и упућује нас на изворе, да потражимо и видимо шта су мислили праоци наши, и шта смо добили у првој епохи хришћанства. Но, проучавајући Свете Оце и Васељенске саборе Цркве првих девет векова сазнајемо то, да се епископ Рима никад није сматрао као највиша власт и непогрешива глава Цркве, и да сваки епископ јесте глава и председник своје помесне Цркве, потчињавајући се само саборским одредбама и одлукама целе Цркве као јединим непогрепшвим: од тога правила, као што то сведочи Црквена Историја, није изузетак ни епископ Рима. Једини вечни Вођ и глава Цркве јесте Господ наш Исус Христос, јер: „Он је глава телу Цркве" (Кол. 1,18) што је и својим Божанственим ученицима и апостолима при Своме вазнесењу рекао: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. (Мт. 28, 30).

У Светоме Писму, апостол Петар, кога паписти у извесном циљу - држећи се апокрифних књига из V века, такозваних Псевдоклиментина - замишљају као оснивача римске цркве и првога епископа исте, примљен је као једнак једнакима на апостолском сабору у Јерусалиму и на једном месту горко је прекорен од апостола Павла. Што се тиче оног места у Еванђељу, на које нас упућује Понтифекс Рима: "Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву своју" (Мт. 16,18), познато је сасвим и самим папистима да у првим вековима Цркве беше предање и да сви без разлике Божански и Свети Оци сасвим другачије и у православном духу тумаче да камен темељац непоколебиви, на коме је Господ сазидао своју цркву, тако да је ни врата паклена неће надвладати, метафорички подразумева право и истинито исповедање Петрово о Господу, да је Он Христос, Син Бога живога (Мт. 16, 18), на којем је исповедању вери утемељена непомична спасоносна Еванђелска проповед свих апостола и њихових прејемника.

Отуда и небесни апостол Павле, тумачећи ове божанске и богодуховне речи, вели: По благодати Божјој, која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3, 10 -11). У другоме писму, темељ - основ напретка у Христа верујућих, или чланова тела Христова које је Црква (Колош, 1, 24) - јесу апостоли и пророци: Тако дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи сте Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2, 19-20. - упореди 1. Петр. 2, 4. Открив. 21, 14). Према оваквој садржини богонадахнутог учења апостолског о темељу и глави Цркве, природно је да Свети Оци, узимајући у обзир та апостолска предања и учења, никако нису могли имати нити се могла у њима зачети идеја о апсолутној власти и првенству апостола Петра и римских епископа, нити су могли дати Цркви какво и друго, сасвим неприродно и непознато тумачење онога места у Еванђељу, него тумачење истинито и православно, нити су могли самовољно измислити нову догму о потпуном првенству римског епископа као тобож наследника Петрова, јер Цркву римску није основао у главноме апостол Петар, чији је апостолски рад у Риму сасвим непознат у историји, него небесни апостол незнабожаца Павле кроз своје ученике, чија је апостолска служба у Риму иначе свакоме позната. (Види Дап. 28,15; Рим. 1,9-15,15-16).

15. Богоносни Оци, поштујући епископа римског само као епископа престоничког града у држави, уступише му председништво - старешинство части, сматрајући га просто као првог епископа по реду, тј. првог међу једнакима, које су старешинство уступили доцније и Цариградском, када је овај Град постао престоница римске државе, као што о томе сведочи XXVIII Канон IV Васељенског Сабора у Халкидону, који између осталога, вели и ово: „Исто и ми одлучујемо и установљавамо у погледу повластица најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима; јер су и престолу Рима Оци даровали повластице. Пак следећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубнијих епископа признали су једнаке повластице и најсветијем престолу Новога Рима" (превод еп. др. Н. Милаш). Из овога правила види се да је епископ римски раван у части епископу Цркве Цариградске и другима осталих независних Цркава, и ни у једном се Канону ни код кога од Светих Отаца ни случајно не налази да је био или да је сам епископ Рима вођ Саборне Цркве и непогрешиви судија епископа осталих независних и самоуправних Цркава, или наследника апостола Петра и намесник Исуса Христа на земљи.

16. Свака помесна автокефална Црква на Истоку и Западу беше сасвим независна и самоуправна у време Седам Васељенских Сабора; и као епископи автокефалних цркава на истоку, тако су и они у Африци, Италији, Галији, Германији и Британији управљали стварима својих Цркава, сваки кроз своје месне Синоде (саборе), при чему епископ Рима није могао никако да се меша, него је и сам био потчињен саборским одлукама. Поводом важнијих питања, која су захтевала потврду саборне Цркве, сазиван је Васељенски Сабор, који једини беше и јесте највиши Суд у Саборној Цркви. Такав беше стари црквени живот; и епископи беху независни један од другога и слободни сасвим сваки у својим границама, држећи се једино одредаба саборских, и сеђаху право један поред другог на Саборима, и ни један од њих никад није захтевао монархично право над целом Саборном Црквом; и ако су каткад, подстрекнути славољубљем, неки епископи римски захтевали потпуно право у Цркви непознате апсолутне власти, били су пристојно укоравани и опомињани. Дакле, очигледна је заблуда и неистинито је тврђење Лава ХIII кад каже у својој енциклици да пре епохе великога Фотија, име римског Престола беше свето код свих народа хришћанскога света, па и сам Исток исто тако, здруживши се са Западом без отпора, потчињен беше римском архијереју, као тобоже законитом наследнику апостола Петра, и следствено томе -намеснику Исуса Христа на земљи.

17. За девет векова Васељенских Сабора источна Православна Црква никад није признавала потпуно достојанство римских епископа у првенству, те тако никад није ни била потчињена овима, као што јасно сведочи Црквена историја. Независни односи Истока према Западу јасно се и чисто виде из оно мало врло значајних речи великога Василија, које пише и шаље светом Евсевију, епископу Самосатском: „Јер доиста обожавајући гордост и зле обичаје, све се више нада у гордост и надувеност. И зато, ако нам Бог буде милостив, на шта нам је потребно остало? Али ако остане гнев Божји, каква нам је помоћ од западне надувености, која нити следи за истином, нити се даје научити истој; лажним појмовима обузета, чини сад оно, што и раније за време Маркела." (писмо 239). Ову независност Цркве Цариградске у другој половини IX века бранио је и Фотије, свештени Јерарх Цариградски и светилник, предвиђајући предстојећи преврат црквенога живота на Западу. Он се трудио најпре мирним путем да отклони опасност; али римски епископ Никола I, покушавајући да себи потчини Цариградску Цркву, својим безграничним и противканонским утицајима на истоку довео је ствари до растројства и жалосне несугласице црквене. Прво семе ових повластица апсолутне власти папства бачено је у Псевдоклиментине, а дотерано је и обрађено тачно за време овога Николе, у такозваним одредбама Псевдоисидоријама, које су апсолутно фалсификати указа (и писама) старих епископа Рима, на основу којих се против историјске истине и стања Цркве у злој намери проповедало да је тобож хришћанска старина дала епископима римским неограничену власт над целом Саборном Црквом.

18. Ове догађаје с болом у души наводимо поново, јер папска Црква, иако већ признаје фалсификат и неистинитост оних одредаба, на којима се оснивају њена потпуна права и повластице, не само да, по својој навици, не тежи повратку канонима и одредбама Васељенских сабора него и на самом измаку XIX века, ширећи јаз који већ постоји, званично је прокламовала и непогрешивост епископа Римског, на велико чуђење хришћанскога света! Православна Источна и Саборна Христова Црква, осим неисказано овлашћеног Сина и Слова Божијег, никога другог не зна да је био непогрешив на земљи; па и сам апостол Петар, којег папа мисли да је наследник, три пут се одрече Господа и два пут је укорен од Апостола Павла за неупутност према истини еванђелској (Гал. 2,11-14.). После је Папа Ливерије потписао у IV веку аријанско исповедање; исто тако Зосим у V веку држао се јеретичког исповедања, које је одрицало прародитељски грех. Вигилије је осуђен у VI веку због јереси од V-ог Васељенског Сабора, а Хонорије, који је пао у монотелитску јерес осуђен је од VI Васељенског Сабора у VII веку као јеретик, и папе, наследници његови, признаше и примише осуду његову.

19. Ово све и тако имајући пред очима и поступно се просвећујући ширењем писмености, народи на Западу отпочеше протествовати против новачења и захтевати, као што беше у XV веку на саборима у Констанци и Василији, повратак у црквени живот првих векова - у коме божанском благодаћу остају и остаће кроз сва времена верне Цркве православне на Истоку и Северу, које једине и чине једну Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву - тај Стуб и тврђаву Истине. То исто учинише у XVII веку у Германији епископи; а у овоме веку наука и суда, 1780. г. једнодушно се пробуди хришћанска свест у лицу виђенијих клирика и богослова германских због изведене у Синоду Ватикана сасвим нове догме о непогрешивости папа; последица овога протеста јесу разна састављена верска друштва - општине старокатолика, која одбацује папство и у свему независно од њега живе.

20. Узалуд нас, дакле, упућује епископ Рима на изворе, те да тамо тражимо и видимо шта су мислили праоци наши и шта нам је остало из прве епохе хришћанства. У овим изворима ми православни налазимо оне старе и Богом дане благодати, којих се и до данас брижљиво држимо, а никако новачења која родише доцнија времена сујетних мисли на Западу, и које је усинила Западна Црква и чували их до данас. Православна, дакле, Источна Црква с правом се у Христу поноси да је Црква седам Васељенских Сабора и девет првих векова хришћанства, и следствено томе једна, Света, Саборна и Апостолска Христова Црква - Стуб и тврђава истине (1.Тим.3,15), а садашња римска Црква јесте Црква новотарија, фалсификовања списа Црквених Отаца и изврнутог тумачења Светога писма и одбијаће се од православља докле год буде остала при својим заблудама. „Јер бољи је и часни рат - вели и божанствени Григорије Назијанзин - него мир који одваја од Бога."

21. Ово су, кратко речено, важне и самовољне новотарије папске Цркве у вери и управи Црквеној, и јасно је да исте навалице прећуткује папска енциклика. Те новотарије, које се односе на битна места вере и управног система Цркве, и које видно стоје против црквеног стања првих девет векова, чине немогућим жељено сједињење цркава; зато је неисказане жалости пуно свако побожно и православно срце, гледајући папску Цркву да гордо остаје при својим заблудама и да нимало не доприноси светом циљу сједињења, кад се не одриче тих јеретичких новотарија, и не враћа се на старо стање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве, чији је део тада и сама била.

22. А шта да се каже о ономе што пише Римски Понтифекс и упућује славним словенским народима? Сигурно нико и никад неће порећи то да су се врлином и тешким апостолским трудом светих Кирила и Методија многи од словенских народа удостојили спаситељне благодати - то сведочи историја, да су за време великога Фотија ови Грци из Солуна, апостоли Словена и присни пријатељи божанског оца, послани ради обраћања у веру словенских племена не из Рима, већ из Цариграда, где су се и спремали за ту свету службу у свештеном манастиру Светога Полихронија, као сабраћа тога манастира. Сасвим је неправилно оно што у енциклици својој Римски Понтифекс труби да се, тобож, породио био леп однос и узајамност између словенских племена и јерарха римске Цркве; јер и ако његово Блаженство неће да зна, опет историја јасно говори да свештени апостоли Словена, о којима је реч, више поднеше зла и опасности у раду њиховом од епископа римских, проклетствима и противзаконим радњама ових (и гнусно беху гоњени од Франачких епископа паписта), него од самих незнабожачких становника оних земаља. Зна, свакако, Његово Блаженство, да су упокојени у Господу Свети Методије и две стотине његових ученика, највиђенијих, после многе борбе против незаконе радње Понтифекса римских, протерани из Моравске и спроведени војном силом преко границе исте, одакле су се после расејали по Бугарској и другим местима, и да је после изгнања образованијег словенског клира (свештенства) избачена и типичност источна са словенским језиком који беше у употреби, те је тако временом уништен сваки траг православља у оним епархијама. И ово је све учињено званичном сарадњом епископа римских, на начин који најмање служи на - част светињи епископског достојанства. Али од свих ових злих покушаја спасене су Божанском Благодаћу неповређене Православне Словенске Цркве, и премиле кћери православне Источне а нарочито велика и славна Богоспасајема Русија. Оне чувају и чуваће до свршетка векова православну веру и дају јасне доказе своје слободе у Христу. Узалуд, дакле, папска енциклика обећава словенским црквама срећне дане и величину; јер благовољењем преблагога Бога имају већ сва та блага, и чврсто стоје уз своје отачаско Православље, поносећи се њиме у Христу.

23. Пошто овако стоје ствари, а ту су и докази из Црквене Историје који се не могу порећи, али старајући се по дужности, упућујемо реч народима на Западу, који из незнања истините и неумитне историје црквене лаковерно се повукоше и следују противеванђелским и безаконим новотаријима папства и, отцепљени тако, далеко се налазе од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Христове Цркве, која је Црква Бога живога стуб, и тврђава истине (1. Тим. 3,15) и у којој светлише у побожности и православној вери њихови преци и праоци кроз целих девет векова, и беху верни и часни чланови исте, следећи верно и стално одредбама Богом сабраних Васељенских Сабора.

24. Народи Христољубиви славних земаља на Западу! Радујемо се, иначе, гледајући Вас, да имате љубав Христову, руковођени својим здравим схватањем, да је без вере у Христа немогуће угодити Богу (Јев. 14, 16), али је јасно, само по себи, свакоме који право мисли, да спасоносна вера у Христа на сваки начин треба да је права у свему и сагласна Светоме Писму и апостолским предањима, на којима се оснива учење Божанских Отаца и седам Васељенских Сабора. Сем тога, јасно је да Саборна Црква Божија, која држи у својим крилима недирнуто, непоремећено и неповређено ту спасителну веру, као Божански завет, онако, како је од вајкада предана и од божанских Отаца Духом Светим развијена и утврђена првих девет векова, јесте иста, једна и једнака, непрестано кроз сва времена, а не она која се мења и различито дотерује током времена, будући да еванђелске истине никад не примају предругојачење и измену или напредак у времену, као разни филозофски системи, - јер је: Исус Христос исти јуче и данас и у векове (Јев. 13,). Одатле и св. Викентије из свештеног манастира Лерина у Галији, млеком отачаске побожности отхрањен, а живео је око половине V века, врло мудро и православно слика истину вере и општост Цркве, кад каже: „У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост, старину, сагласност". Но, као што је напред речено, Западна Црква је од десетог века наовамо увукла кроз папство у себе разна страна и јеретичка учења и новачења, те се тако отцепила и удаљила од Источне и Православне Христове Цркве. И колико је нужда вашег повратка и доласка ка старим и неповређеним учењима Цркве ради постигнућа жељеног у Христу спасења, лако ћете разумети ако савесно узмете у обзир поруку Солуњанима небеснога апостола Павла, где каже: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени било нашом речју, било посланицом (2. Солуњ. 2, 15); још и Галаћанима што пише исти божански апостол: Чудим се, да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом тако брзо одвраћате на друго еванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу еванђење Христово (Гал. 1,6). Но клоните се од тих извртача еванђелске истине јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него своме трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих (Рим. 16,18) и дођите у крило Једне, Свете Саборне и Апостолске Божије Цркве, која се састоји из целине Богом засађених благородних винограда у православној Васељени, у нераздвојном јединству једне спасителне вере у Христа, у свези мира и у Духу сједињених једне с другом светих Божијих Цркава, те да постигнете у Христу жељено спасење и да се тако и у вама прослави прехвално име Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који је страдао за спасење света.

25. Ми пак, који смо благодаћу и благовољењем Преблагога Бога часни удови Тела Христова тј. Једне, Свете, Саборне и Апостолске Његове Цркве, држимо се отачаског и апостолског предања, благочешћа и побожности. Пазимо и чувајмо се сви од лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају варати и мамити простодушнија срца код нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све право што раде, и обраћају ка унији, ако се само призна папа за највишег и непогрешивог и апсолутног господара целе Цркве и једног на земљи наследника Христовог и извор сваке благодати!!! Нарочито пак Божијом милошћу постављени епископи, пастири и учитељи светих Божијих Цркава - пазите дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својоm

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 16:05:20



Rimski papa na čelu svih hrišćana!?


R
imokatolički i pravoslavni bogoslovi su, na upravo završenom sastanku u Beču, najavili napredak u približavanju te dve hrišćanske crkve, koje bi uskoro mogle da postanu “sestrinske“ i da priznaju papu za vrhovnog poglavara.

+++

Predstavnike Srpske pravoslavne crkve na ovom ekumenskom skupu u Beču predvodio je vladika bački Irinej Bulović.

Susret u Beču je nastavak prošlogodišnjeg skupa na Kipru koji je okončan bez završnog dokumenta jer predstavnici pravoslavnih crkava koji su učestvovali u radu Mešovite međunarodne komisije za bogoslovski dijalog između pravoslavne i rimokatoličke crkve, nisu prihvatili dokument Rimske kurije o primatu Vatikana u vođenju pomenutog zajedništva.

Papa priznat odavno

Na samitu u Raveni u oktobru 2007. svi učesnici, osim Rusa koji su napustili zasedanje, vatikanskom papi koji je i episkop Rima, priznali su pravo prvog među jednakim poglavarima i episkopima pomesnih pravoslavnih crkava.

Predstavnici dve najveće hrišćanske crkve su prethodne sedmice u Beču razgovarali o prevazilaženju Velike šizme iz 1054. godine i postizanju ponovnog punog jedinstva dve najveće hrišćanske denominacije, javlja Rojters.

Eksperti su se u Beču složili da bi ove rimokatolička i pravoslavna crkva mogle postati “sestrinske crkve“ koje priznaju Rimskog papu kao svoju titularnu glavu uz zadržavanje svojih različitih crkvenih struktura, liturgije i običaja, koji su se razvili tokom poslednjeg milenijuma.

“Nema oblaka nepoverenja između naše dve crkve. Naši prethodnici, posebno vođe dve crkve, katoličke i pravoslavne strane, pripremili su put za prijateljske i bratske razgovore. Uveravam vas da je taj duh prevladao u našim razgovorima. Zato želim da vas uvervim da, ukoliko tako nastavimo, Bog će naći načina da se prevaziđu sve preostale teškoće i da dve crkve, najstarije crkve, crkve koje dele istu sabornu (ekumensku) prošlost, istu tradiciju, isti smisao za crkvu, dovede do punog jedinstva“, rekao je mitropolit pergamski Jovan Zizjulas.

Arhiepiskop Karl Koh je citirao komentar pape Jovana Pavla o tome da su dve crkve dva plućna krila hrišćanstva, rekavši da one moraju vežbati da dišu zajedno.

“Ovo je teška ali neophodna tema jer smo zajedno živeli u različitosti ali takođe i u jedinstvu tokom prvog milenijuma, s time što drugi milenijum, u kome smo se udaljili jedni od drugih, leži između nas“, kazao je arhiepiskop Koh.

U Beču je održana 12. sednica Zajedničke komisije za bogoslovski dijalog između katolika i pravoslavnih. Komitetom kopredsedavaju mitropolit Jovan Pergamski i predsednik Papskog saveta za unapređenje hrišćanskog jedinstva episkopa Kurt Koh.

Rad svake lokalne pravoslavne crkve je zastupljen sa dva poslanika. Moskovsku Patrijaršiju predstavlja predsednik Saveta crkve za odnose sa javnošću episkop Ilarion Volokolamski i profesor pravoslavnog humanitarnog univerziteta Tihon. Takođe, kao zamenik direktora Odbora za obrazovanje Ruske Pravoslavne Crkve arhimandrit Kiril. Pre početka sastanka učesnike je pozdravio nadbiskup kardinal Kristof Sonmporn i episkop carigardski za Beč i Austriju, mitropolit Mihail.

Pokret ka jedinstvu je dobio jasan zamah dolaskom na presto ruskog patrijarha Kirila u februaru 2009. Oba poglavara, i ruski Kiril i rimski papa su konzervativni bogoslovi, kojima je stalo da rade zajedno na tome da se glas hrišćana čuje u Evropi, kontinentu za koji obojica misle da ga treba vratiti hrišćanskim korenima.

Oni se još uvek nisu susreli na vrhu, ali izveštači iz Evrope očekuju zakazivanje datuma za njihov prvi razgovor na vrhu.

Rusi nisu jedini u igri ali im njihova veličina daje neku vrstu snage veta koja se mora uzeti u obzir u ovoj prilici. Vatikan ima dobre odnose sa Vaseljenskim patrijarhom u Istanbulu a Srpski pravoslavni patrijarh je pozvao papu u Beograd.


25. 09. 2010. 22:36h izmena vesti 23:35h | R. Lončar - Vesti

+++
[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 16:07:16



Izvor Svetosavske Crkve nije zamutio vl.Artemije


П
ред човеком је само један циљ, остати човек до краја. Није га тешко пронаћи, али је тешко одржати се на њему.

пише Ленка Летић, 20.09.2010

+++

Један живот носи много изазова, неправедних удараца, тако да човек можда и не би тежио да иде путем на коме ће остати човек до краја, да то од њега не тражи дуг према животу који му је дат.

Бог је створио свет, али није сачинио слику света. Њу је осликао човек са свим својим делима и неделима. Бог је дао закон, а одело тог загона кроји људска рука провлачењем конца кроз жељу ума свог. Бог је дао једнакост, а неједнакост је само у одговорности. Од неког се тражи више, од неког мање. Човека је стврио да би стварао, а не створено рушио.

Епископ Иринеј нишки као да је време свог живота провео на некој другој планети, па по избору за српског патријарха дошао у заједницу СПЦ и тим доласком наишао на „непослушног“ епископа Артемија. По том доласку прво што је чуо било је да епископ Артемије ствара своју Шишатовачку Епархију и окупља око себе своје присталице.

Стиче се утисак да патријарх Иринеј није чуо за епископа Иринеја Буловића, Амфилохија, Атанасија, Григорија, Јована, Игњатија, Иринеја прекоокеанског, (не)послушног Теодосија и сва она монашка имена која су монашку скуфију оставили у кофер своје младости и по чину епископа открили лица своје главе.

Патријарха Иринеја треба упутити у истину и треба му рећи да раскол и неканонско живљење није потрекло од епископа Артемија већ од епископа чија су имена набројана. Власт епископа Артемија није била у свим епархијама СПЦ, а безакоња су се чинила у свим епархијама. Микронски део је честитог монаштва и свештенства.

Народ је на самом повратку светосављу, место духовног преображења духовно саблажњен управо од епископа, монаштва и свештенства, чијим (не)делима се патријарх Иринеј не обраћа.

Док се епископ Артемије борио са Арнаутима и светским „мисионарима“, народ се борио са сликом неканонског живота духовних пастира по свим епархијама СПЦ.

Ако је епископ Артемије нестручно баратао црквеним новцем и у тој нестручности за себе присвојио више, онда народ пита ко је стручно обогатио остале епископе, монахе и свештенике, и како се они нису нашли у некој „шишатовачкој епархији“, већ се у њој нашао само један епископ? Можда се ишло по азбучном реду?

Патријарх Иринеј сматра да епископ Артемије своју духовну децу трује расколом и антицкрвеним духом, и тим сматрањем даје потврду да чланови Синода, са њим као патријархом на власти СПЦ, на светосавље гледају као антицрквени дух у редовима новоцрквеног духа ка чему они иду.

Народ пита патријарха Иринеја зашто се брине којим „отровом“ ће епископ Артемије „затровати“ оне које је око себе окупио, ако се не брине којим отровом трују народ епископи, монаси и свештеници којима се он није писмом обратио?

Исто народ пита зашто се патријарх брине за духовну „пропаст шачице“ народа, ако се не брине за животно сиромаштво свог православног народа? Да ли се то патријарх спрема да откине од својих уста, и уста оних које је поштедео писменог обраћања и да пружи сиромашном народу?

Ако патријарх Иринеј захтева од епископа Артемија да престане са „блаћењем“ Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, онда народ пита зашто патријарх Иринеј блати епископа Артемија па пред народ износи да епископ Артемије одбија да исповеда монаштво које је остало у Рашко-призренској епархији?

Народ се са поштовањем обраћа његовој светости патријарху Иринеју са истином да епископ Артемије није ни једним словом облатио Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод, већ су са многобројним словним неделима они сами облатили и своје митре и саборност којој титуларно припадају.

Још народ исповеда патријарху Иринеју да раскол у СПЦ не чини епископ Артемије, као што ни својим ставом не саблажњава српски народ, већ да је до раскола дошло из умотворине епископа којима патријарх није упутио писмо опомене. Што се тиче саблажњавања, ка саблазни се народ води управо ставом патријарха Иринеја који кори истину а штити неистину, који прети истини а соколи неистину.

Када би епископ Артемије пристао на све опомене које му стижу од патријарха Иринеја и архијерејских сабораца, када би се повиновао свим новим параграфима у новом канонском закону СПЦ, саблазан би и даље остала у народу. Слику преваре коју народ види када погледа у мантије, камилавке, митре, не би мењало попуштање епископа Артемија пред притиском који се над њим чини. Та слика је жива истина и не излази из става епископа Артемија, већ долази од оних који је недоличним делима стварају.

Најчистији извор светосавске цркве није замутио епископ Артемије, и са тог замућеног извора се склањају честити верници, домаћини, због дела по којима се суди епископу Артемију, већ су замутили синодовци и они који су у њиховој служби, сви они којима патријарх Иринеј или не жели или не сме да упути писмо казне (не опомене).

Ако патријарх Иринеј има време и вољу да посећује и веселе и тужне скупове у оквиру породице из које потиче, онда би требао да има и обавезу према народу, да се запути у тај народ и да чује из народних уста коме народ жели да се суди, да ли епископу Артемију или свим недоличним делима епископа, монаха и свештеника на које патријарх не жели да спусти палицу правде.

Патријарх Иринеј у свом обраћању епископу Артемију пише „Иначе, са жалошћу изјављујемо да ћете таквим понашањем приморати Свети архијерејски синод да предузме нежељене канонске мере, ради мира и поретка у Цркви и избегавања нових искушења“.

У своје име питам патријарха Иринеја ко су ти чланови Светог архијерејског синода који имају сажаљење у себи као људску, хришћанску врлину?


пише Ленка Летић, 20.09.2010

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sub 25 Sep - 16:11:25



Đavo u oltaru

Ђаво у олтару


L
egenda kaže da je jednom Đavo ukrao Sunce. Natakario ga na trozubac, zabo dršku u zemlju i zaseo da ga čuva. A Zemlja - izgore.

KOMENTAR Milan Jovanović, VESTI 25.09.2010

+++


Sveti Savo ugrabi kad je rogonja zadremao, dokopa se Sunca i bjež’ na nebo! Đavo se, mada izreka kaže da nikad ne spava, probudi, pa trk za Savom. Stigne ga kad je trebalo da kroči na Božji presto, pa onako besan i u nemoći uspe kandžom da iščupa parče mesa iz tabana.

- Kako ću, Gospode, sad ovako grdan među ljude - zaplače se Savo.

I tu se Bog sažali pa kaže:
- Da bi ti bilo lakše, zapovediću da svi ljudi imaju takvu jednu malu dolinu na tabanu.

I, eto, otud svima nama ono što nas razlikuje od dustabanlija koji su zavladali Srbijom, a bogami i njenom majčicom Crkvom. Đavo nam je svetinju odavno natakario na neverničko koplje, a nigde junaka da nam je vrati.
Nit ga ima na vidiku.

U toku je, inače, šminkanje Đavola. Provlače ga kroz fotošop, feniraju mu repić, manikiraju mu rogove. Da izgleda kao uljuđeni pregovarač, a ne kao Nečastivi. Savetovano mu je da se ne smeška suviše široko, da mu ne bljesnu očnjaci.
I Sotona koji, otkad ga je nadmudrio Sveti Savo zaista nikad ne spava, čeka da mu otvorimo vrata od naše utrobe. Mudar je, taktičan, ne žuri. Pred ciljem je. Neće užurbano ko june pred rudu, niti tvrdoglavo ko ovan u krivu šljivu.

Budućnost je njegova. I dobro zna da uvek može da nas gurne dublje, dublje nego što možemo i da zamislimo.
Ketrin Ešton, produžena ruka Nečastivog iz Prištine i Đavolovi šegrti iz Beograda bacaju i poslednje cepanice pod kazan u kome se kuvamo vekovima. Konstruktivni dijalog koji će dovesti do pomirenja sa zlikovcem može da počne.

Zato preosvećeni poručuje da je ustoličenje Njegove Svetosti duhovni, a ne politički čin i da ne bi bilo dobro busati se u grudi tamo gde srpska noga može da kroči samo uz Đavolov pečat.

“Ko me postavi u ovaj crvinjak, da budem sused zmijama i ručak jastrebovima i saputnik krvnicima i bezbožnicima”, pisao je mudri vladika Nikolaj Velimirović.

Bezbožnik iz ložnice mis Madlen nije zadovoljan konstruktivnošću Beograda, a sumnjive su mu i bradonje u mantijama, nekako mu se čini da nisu dovoljno iskrene. Proverava da li im je care Lazo i dalje miliji od njega, sadašnjeg (trenutnog?) gospodara Kosova ravnog.

Zato hoće pravo u oltar, da čuje iz prve ruke šta poju ti crnorisci, ima li u liturgijama nekih elemenata netolerancije, šapuće li se o oslepljenoj Simonidi ili obezglavljenom Lazaru.

Poziv mu, međutim, još nije stigao. Što prosvećena Evropa, koja je odavno raskrstila sa mržnjom, moralom i čovečnošću gleda nabranih obrva.

Jer, kako, gospodo iz Beograda, a pogotovo vi iz reformisane, rimoljubive SPC mislite da dokažete da ste za iskrenu saradnju sa susedima što su vam izbacili decu iz kolevke i opoganili rodni prag?

Dela, dela, tražimo, gospodo!
Ne reči…

Zar ne bi, uvaženi naši srpski partneri u protivprirodnom bludu, bilo divno videti Sotonu lično kako sa pogledom uprtim u oslikani svod Pećke patrijaršije zajedno sa ostalom pastvom pobožno sluša “Gospodi, pomiluj”?

Takav primer pomirenja Dobra i Zla ostao bi zapisan vo vjeki vjekov, vaistinu. Možda bi se Nečastivi i prekrstio! Ko zna…
Bože me sakloni srpske budućnosti sa ovakvim svetovnim i duhovnim vođama. Sve što ima pameti, pozvaće se na reči Nikolajeve:

“Podigni me bar za jednu glavu iznad truležnog mirisa ovog crvinjaka. Da udahnem nebesnog tamjana i da oživim. Podigni me bar za jednu palmu visoko, da se i ja mogu nasmejati zmijama, što jure za mojim petama.”


25. 09. 2010. 00:00h VESTI

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 27 Sep - 0:30:10



“Po delima njihovim poznaćete ih”


К
оментари углавном Православаца на делић писма владике Артемија Синоду и Сабору – у којем владика Артемије захтева од Синода

за новинар.де Часлав М. Дамјановић 26.09.2010

+++

да му се врати Епархија рашко-призренска коју му је Синод насилно отео – на шта је Синод доцније одлучио да Артемију забрани чинодејствовање – и то наводно до јесењег Сабора, што је с обзиром на контролу над већином епископа и систематско застрашивање управо обмањивачки изговор – најубедљивије исказују суштину обмане узурпатора Синода:

Православац Срђан Марјановић каже за писмо владике Артемија:
‘’На многаја љета честити Владико!'’(1)

Под псеудонимом ‘’Магдалена'’ Православка каже за писмо владике Артемија:
‘’Артемије, патријарх српски!'’(2)

Веља Јовичић каже за писмо владике Артемија:
‘’Када је толико далековид зашто се повукао, зашто је дао оставку, Зашто…?!'’(3)


Kоментар на коментаре:

‘’Многаја љета честитог Владике'’ – која Срби Православци од срца желе владики Артемију – нису угрожена само скандалозном забраном чинодејствовања, нити само замрзавањем због неизграђене котларнице, нити само удбашком конфискацијом имовине и средстава за живот – јер насртај инквизиције није угрозио само телесно преживљавање Владике Артемија – већ је свејерес препредено насрнула и на духовни живот Владике Артемија и православног монаштва и свештенства! Самим тим инквизиција свејереси насрнула је на духовни живот православних верника па и на духовни живот саме православне Цркве – што безпоговорно и недвосмислено доказује да данашњи насртај узурпатора није само на Духовни живот Срба – већ јесте насртај и на Духовни живот Православља – па према томе – да доиста јесте насртај свејереси на Веру као такву – на Божију Благодат – па према томе и на само Веровање у Господа!

Владика ‘’Артемије'’ данас заиста јесте не само стварни ‘’Патријарх српски'’ – јер пролазни су сви чинови, па чак и чинови црквених великодостојника, исто као и све материјално у овоземаљском животу – а насупрот тој овоземаљској пролазности материјалног – Духовна Благодат владике Артемија у његовом узвишеном издржавању фарисејског неораспећа, и његово изналажење Духовне снаге да се Истином и Правдом бори против Лажи свејереси за јединство не само Српске Цркве – већ и за Јединство Православља и – што је најважнијер – за Јединство и Чистоту Вере у Господа – на супрот љигавим обмана – остаће упамћено у аналима Вере и у Трајању Божије Моћи стварног хришћанства – стварног Правог Славља – као вечити пример Завета Божије Благодати подарене православним верницима и православној Цркви за вијеки навјек.

И најзад – не ради се ни о каквој ‘’далековидости'’ владике Артемија – већ о његовој духовној снази којом узноси Божију Благодат! Владика Артемије није се нити ‘’повукао'’ – нити је дао ‘’оставку'’ – већ је жртва неофарисејског прогона неоинквизиције – жртва прогона којим се покушава насртај на Православље. Тако да одговор на ‘’Зашто…?!'’ јесте доиста та Духовна Благодат владике Артемије којем је заиста стало не до никаквог лажног ‘’јединства'’ Цркве – о каквом паролашки фразирају најмљени фарисејски узурпатори – већ му је стало до стварног Јединства Вере – којим је Црква дужна да послужује, јер, на крају крајева… Црква једино зато и постоји!
Зато, да би прикрили ову основну чињеницу – узурпатори Синода објавили су само онај делић писма који одговара њиховој обмањивачкој кампањи којом покушавају да лажно оптуже владику Артемија да смерним проповедањем Вере у Шишатовцу навдоно ствара некакву нову епархију и да тиме наводно води Цркву према некаквом наводном расколу!

Зато је тек на захтев владике Артемија објављена целокупна преписка!

Тек из те целокупне објављене преписке јасно се види да су узурпатори ти који заиста воде Цркву у раскол – и то у директан раскол од Вере – и такође – да тај свој зли покушај разарања Цркве и Вере – покушавају да лажно накалеме на владику Артемија!

Ову најновију обману узурпатора Синода – којом се већ по ко зна који пут безпоговорно раскринкава целокупна кампања против владике Артемија – Др Десанка Крстић је мудро сажела у свом јавном коментару који је, као и све што каже – потписала пуним именом:

‘’Каква иронија и аномалија – Патријарх нас у Бечу уједињује са католицима а православца рашчињују?'’
‘’Зар тако нису поступили и са владиком Диносијем?'’

И зато Крстићева завршава свој јавни коментар Истином Вере Правог Славља:

‘’По делима њиховим познаћете их'’!

Зато Православац под псеудонимом ‘’Аца'’ иде чак толико далеко да каже за писмо владике Артемија:
‘’Сва срећа да је истеран из те Јересне Српске Вере!'’

‘’Било би смешно да није тако жалосно'’ – јер ‘’ако се посматра објективно, Српска Православна црква је пропала и нестала, само је Патријаршија остала'’ – и то као ‘’једна од Римокатоличких агенција за Папу'’ – и то усред ‘’Београда!'’(4)

И доиста и јесте тако – јер:

Узурпатори се препознају по делима њиховим!

Снага Цркве је у Вери пастве! Снага Цркве – није ни у каквим бројкама – нити у ма каквим паролама! Чистота вере је једина стварна снага Цркве!


Фокус и функционалност

Убеђен сам да данас – као и свагда до сада – Срби морају да издрже!
То што изгледа као да су се редови проредили – што јесу – то је само наизглед – зато је и речено да снага нити Српства нити Српске Цркве – није ни у каквим бројкама! Проређеност је зато секударна, јер данас, више него икад до сада, јесте важно будити Верску одлучност и оданост Верској Чистоти Православаца… али… можда је бар толико важно указивати на верске, националне и историјске Истине које се све препреденије сакривају и на разоткривање верскиг, националних и историјских Лажи које се све препреденије намећу… а које се – све мање памте – јер… осим владике Артемија и његових монаха… има сасвим довољно Срба који су спремни на ту борбу – и зато и кажем да су бројке секундарне!

У фокусирању и функционалности тога што чинимо не смемо да се заглављујемо у јевтино прегагањањ као што се то најчешће чини, јер ми се чини да иако врло добронамерни – многи тону у прегањање баш зато што им недостаје истинска Верска дубина и истинско и стварно Српско Национално осећање. Чини ми се да је смо натерани на прегањање што је најавећи успех непријатељеске пропаганде – јер нација која се прегања неспособна је да ма шта предузме за своје добро. Међутим, све је јасно – заиста јесте све толико јасно да је непотребно чак и доказивање, као на пример навод у коментару Драгана Ракића да је ‘’највећа срамота то што појединци разних политичких партија и припадности покушавају да руше нашу православну цркву као што је то чинио и Ј. Б. Тито а не као што неко претендује Ватикан!'’ – а тачно је заиста и једно и друго – а тачна је тек суштина, управо наше схватање далековидости суштине – као она суштина изражена у кратком коментару потписаном ‘’Магдалена'’ – ‘’Артемије, Патријарх Српски'’ – јер тај сажети коментар одражава и стварни распон и ствару суштину читавог догађаја – и истовремено – стварну суштину обмане – која заиста јесте:


Српска Будућност!

Српска Будућност је баш оно чему не само да смо сведоци – него баш оно због чега и чинимо све што чинимо – јер ако Српску Будућност не чинимо – онда заиста Срби нисмо!

Све што чинимо – и све што смо чинили, и све што ћемо чинити – као и владика Артемије, и као и његово монаштво, и као и сви стварни православци, и као и митрополит Дионисије – чинимо то због – Чистоте вере – јер Небеска Србија није никаква прошлост! Као што ни Веровање у Бога није никаква прошлост – тако је и Небеска Србија Будућност и Срба – али такође и Будућност Православља – и изнад свега – Будућност Веровања у Бога!
Небеска Србија је Чистота Вере!

А Чистота Вере јесте – Трајање Вере – и трајање Божијег!
А Трајање Вере и Божијег – јесте и Трајање Српства!

Зато је данас насртај свејереси фокусиран на покушај ликвидације Небеске Србије – што није никаква новина – јер исто као и свргавање митрополита Дионисија – због истог тог разлога свејерес данас покушава свргавање владике Артемија – јер је све то наставак једног те истог покушаја Зла да свргне Небеску Србију! Зато Др Крстићева и пита ‘’зар тако нису поступили и са владиком Диносијем?'’ И зато и истиче Истину Вере Правог Славља – ‘’По делима њиховим познаћете их'’!

Да… то мора да нам буде јасно – и то и јесте оно што сам покушао да кажем фокусирањем и функционалношћу на верској и националној линији.


Дефиниција фалсификата: ‘’фикција, скупина речи без реалног садржаја и смисла'’

У напису ‘’СПЦ: Артемије се лажно представља'’, од Р. Лончар, објављеном на ВестиОнЛине (20/09/10, 17:55), пише да је ‘’Инофрмативна служба СПЦ саопштила'’ – поменутог дана – ‘’да не може да удовољи захтеву владике Артемија да објави његову најновију преписку са Синодом и да је не може проследити надлежним на разматрање зато што је захтев потписан речима ‘’епископ рашко-призренски'’.

Надаље пише ‘’у допису уредника у Информативној служби СПЦ, ђакона Ивице Чаировића, који је насловљен на јерођакона Дамјана у манастиру Шишатовац, наводи се између осталог да ‘’таква самоознака'’ – епископ рашко-призренски – ‘’у садашњем црквено-правном поретку и организационом устројству СПЦ представља фикцију, скупину речи без реалног садржаја и смисла'’ јер “другим речима, синтагма ‘епископ рашко-призренски’ засад није могућа ни уз једно име, па ни уз часно име преосвећеног владике Артемија'’ зато што ‘’канонски и легитимно, постоје само две могуће формулације у вези са Еапархијом рашко-призренском: умировљени епископ рашко-призренски (уз име преосвећеног владике Артемија) и администратор Епархије рашко-призренске (уз име високо-преосвећеног митрополита Амфилохија)'’, поручује се у допису'’ – и наводи да ће ‘’чим стигне ‘’аутентични допис'’ без одлагања бити прослеђен ‘’на даљу надлежност'’.'’

Према томе, ‘’у садашњем црквено-правном поретку и организационом устројству СПЦ'’ – ‘’канонски и легитимно, постоје само те две ‘’могуће формулације'’ у вези са Еапархијом рашко-призренском'’ – које једине – наводно нису нити ‘’фикција'’ – нити ‘’скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – јер су ‘’канонски и легитимно ‘’могуће'’ само две формулације у вези са Еапархијом рашко-призренском'’ – владика Артемије – ‘’умировљен'’ – и митрополит Амфилохије – ‘’администратор'’ – па ће наводно због тога – ‘’чим стигне ‘’аутентични допис'’ – бити без одлагања прослеђен ‘’на даљу надлежност'’.

Према томе, ‘’даља надлежност'’ ће значи ‘’проследити'’ захтев владике Артемија – тек пошто његов захтев постане ‘’аутентичан'’!

А како ће то захтев владике Артемија постати ‘’аутентичан'’?

Постаће ‘’аутентичан'’ чим владика Артемије потпише да – није ‘’епископ рашко-призренски'’ – него да је – ‘’умировљени епископ'’!

Зашто? Зато што је ‘’синтагма'’ ‘’епископ рашко-призренски'’ ‘’самоознакa'’ – а ‘’канонски и легитимно'’ у ‘’садашњем црквено-правном поретку и организационом устројству СПЦ'’ – у ‘’вези са Еапархијом рашко-призренском'’ ‘’могуће'’ су само ‘’формулације'’ – које наводно нису ‘’фикција'’ – управо – које наводно нису ‘’скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – јер према томе – нису ‘’аутентичне'’ – те према томе, пошто су као такве ‘’самоознака'’ – оне нису ‘’канонски и легитимно'’ у складу са ‘’садашњим црквено-правним поретком и организационим устројством СПЦ'’!

Шта значи то да ‘’самоознака'’ – није ни ‘’канонска'’ нити ‘’легитимна'’?
То значи:
Признај кривицу – или…
…или шта?
Или… оде глава!

Према томе само се чини да је дефиниција фалсификата ‘’фикција, скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – стварна дефиниција фалсификата јесте да је фалсификат у својој бити разбојнички – према томе… шта је у разбојничком у бити:


Заиста фашистичко?

Шта заиста значи:

‘’Садашњи црквено-правни поредак и организационо устројство СПЦ'’?

Да ли је таква формулација Цркве – ригорозан фашизам?
Да ли је Црква ‘’црквено-правна'’ институција?
Није.
Да ли је Црква ‘’организационо устројство'’?
Није.
Да ли је Црква ‘’поредак'’?
Није.

Чињеница да се у одбијању писма Владике Артемија због недостатка ‘’аутентичности'’ каже да су ‘’црквено-правни поредак'’ и ‘’организационо устројство СПЦ'’ – ‘’садашњи'’ – логично доказује чињеницу да – нису свагдашњи – доказује да се ‘’црквено-правни поредак'’ и ‘’организационо устројство СПЦ'’ – мењају!
Како се мењају?
Мењају се наравно по потреби.

Међутим… чак и ако се у извесној мери Црква прилагођава временима – да ли се – по потреби или макар због чега – да ли се Црква мења?
Божија Благодат се не мења. Вера се не мења. Вечитост Светог Духа се не мења. Према томе – послужење Цркве Вери се – не мења.

Једном речју – пошто се Чистота Вере не мења – јер вековно духовно продубљивање суштине Вере није никакво мењање него нарастање оптимизма и дубине Вере – мењање Цркве у некакав ‘’садашњи'’ ‘’црквено-правни поредак'’ и у некакво ‘’садашње'’ ‘’организационо устројство СПЦ'’ – непобитно доказује промену СПЦ у ватиканску установу свејереси – а то није најобичнији фашизам – него онај исти офуцани и окрвављен усташки фашизам који је настављен партизамским фашизмом – кријући се иза лажног антифашизма – као што се свагдашњи, а наравно и данашњи ватикански фашизам – исто као и фашизам узурпатора наше Цркве – крије иза ‘’синтагме'’!
Забрана ‘’самоознаке'’ – није Црква!

Забрана Истине је – фашизам.
И зато друго питање:


Шта је дефиниција фалсификата?

Дефиниција фалсификата јесте – ‘’фикција'’!
‘’Фикција'’ – није Вера!

Дефиниција фалсификата јесте – ‘’скупина речи без реалног садржаја и смисла'’!
‘’Скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – није Вера!
Нити служење Вери!

Наметање фалсификата као Вере – јесте фашизам!


‘’Они хоћe устајале баре, а не узбуркано море'’(5)

Отац Венијамин одржао је још почетком марта 2008. године потресну беседу о савременим збивањима у српској цркви, коју је насловио ‘’Данас…ми смо сведоци… страшних збивања која се дешавају…'’

‘’Ми смо сведоци'’ – сведоци чега?
Да ли сведоци Лажи?
Да ли сведоци сопствене немоћи?
Да ли сведоци Издаје Српства?
Или…

Да ли сведоци сопствене издаје?
Јер… немоћ и пасивност… јесу Издаја!
Зато је Отац Венијамин у Беседи, цитирајући ‘’мудрог'’ Јустина – указао управо на суштину јереси:
‘’Они хоћe устајале баре, а не узбуркано море'’.(6)
Ко хоће ‘’устајале баре'’?
Ко неће ‘’узубуркано море'’?

Издаја, Лаж и Немоћ – хоће ‘’устајале баре'’!
Једном речју – ‘’устајале баре'’ – хоће јерес.

Зато инфериорност и униформисаност службене Издаје, службене Лажи и службене Немоћи – неће ‘’узубуркано море'’!

Хришћанство, стварно Хришћанство, стварна Вера, стварно веровање у Господа… увек је било и биће Брод Господњи на ‘’узубурканом мору'’ – зато јер живот који нам је подарила Благодат Господња јесте Оптимизам Вере са којим се нашим овоземаљским животом боримо против свих изазова који нам натурају ‘’устајале баре'’ јереси Лажи и Издаје Немоћи.

Зато, по речима Оца Венијамина, ‘’највећа је наша пропаст данас'’ – то што ‘’нисмо готови да пострадамо'’ – ‘’да будемо лишени много чега материјалног'’. ‘’Да будемо прогоњени!'’ ‘’Да будемо затварани'’! ‘’Да будемо исмевани, пљувани!'’

‘’То је Православље!'’ ‘’А није Православље… да пристајемо на све и свашта.'’(7)

Највероватније да суштина Српског Националног Духа и његова урашћеност у Правослвље није израчена сажетије и језгровитијим речима.

Зато… позовимо се на врло популарне речи ‘’садашњег'’ патријарха – али у обрнутом смислу, не у фашистичком него у заиста Божијем смислу:

‘’Што виси, нек и отпадне'’

Пошто најмљени узурпатори свејереси – заиста ‘’висе'’ – и то ‘’висе'’ од Вере:

Зато заиста морају да ‘’отпадну'’!

Јер заиста данас јесте ‘’потребно нећутно исповедништво православља'’ – што добри монах свакодневно чини испред Патријаршије – која се понаша према овом сваком изливу Чистоте Вере као да је заиста ‘’једна од Римокатоличких агенција за Папу'’ – и то усред ‘’Београда'’!


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 27 Sep - 10:50:15



Odakle 1400 evra mesečno bačkim sveštenicima?




Д
а се подсетимо, како је владика Иринеј Буловић, епископ Бачки купио своје свештенике са примањима од 1300-4000 евра МЕСЕЧНО!!!

+++

И тиме завео мук међу свештенством! Одакле 1300-4000 евра месечно бачким свештеницима???

Владика је тим поповима-занатлијама дао пуну власт у парохијама, и растуривши Црквене одборе, глас и управу народа који …је те Храмове и парохијске домове градио - је укинуо, а од свештеника направио оно што никада нису били - Бог и батину у парохији.

Они могу бити не знам колико сусретљиви, и насмејани, ви сте за њих само “странке и муштерије” јер право лице покажу када им поменете било какве пропусте или жељу да се хришћански живот побољша, и организује, и огромна средства(после повраћаја земље и некретнина - законом о реституцији, који се спроводи већ две године) боље употребе.

На састанцима ЦО свештеници су били записничари, а председник и одборници који су представљали верујући народ(и ти одборници су бирани као такви), су одлучивали о плати свештеника, организовали хришћански живот, функционисање парохије и обезбеђивали све потребе Храма као и плате свештеника, и радника који раде при храмовима.

Сада одбор не постоји(или постоји као икебана са углавном неверницима или фолклористима у њему, који се огребу о коју вечеру или славски ручак и не мешају се у свој посао), народ је ту да плаћа, а они се питају буквално за све, и ако су послушни владици Иринеју, могу да раде буквално шта хоће, и да одбор буквано укину.

1) Свештеници имају званичну плату од ЦО, и у односу на бодове које им даје Епархија(године, стаж, школа итд) она је већа или мања, с тим да Црквени одбори морају да уплате и у ПИО осигурања за свештеника(није минимално). Ако је свештеник у милости Владике,он добија и приватно осигурање у некој од познатих кућа за осигурање,тако да ће имати две пензије.

2) Поред тога имају по 100 или 110евра дечијег додатка по детету

3) Плате су од 30.000 до 50.000 дин у зависности од стажа и чина. Ако на то додате још и напалћивање треба и светих тајни:

a) Cахране(од 80-140 евра, зависно који вам поп западне, и колико је обесан)…
b) Крштења (руку на… срце тога има мање у јужној Бачкој,јер иду у Срем,али опет их има) је растегљива цена, јер се наплати од утиска каква је фамилија и где раде, што вас прво питају…
c) Водице (то им је омиљена посластица, и ту су ревноснији од било ког секташа)…
d) СВЕ СА ИКОНА (то у другим епархијама могу да сањају, док народ у Бачкој мисли да оставља Цркви)…
e) Венчања (поп вам каже да не треба да се осрамотите да 200евра дате трубачима у поноћ, а ово је ипак Црква) која се крећу од 50-150евра,а ако богатији Кумови хоће да се истакну - кусур се не враћа…
f) Остаци од свећа (где имате случајеве да поп нареди Црквењаку да се свеће, које не изгоре, гасе, или да се
успе вода у песак доле, да се свећа што пре угаси), тако да се ти остаци носе И ПРОДАЈУ ПОНОВО У Ковиљ, али то иде углавном 100% свештенику…
g) Крштенице, венчане листове и слично, се плаћају по такси од 200-500 дин, али се свештеници уграђују, тако да
кусура од хиљааду, 10 ,20 евра, или ако се неко зезне па да 50евра, никада нема, јер “у реду је”

Када то све саберете, Бачки свештеници добијају са редовном платом(која у селима која су колонистичка и где
парохија нема земље за издавање, касни али се ипак исплати) и свим накнадним приходима.. од 1200(мања места и јако сиромашна) до чак 4000(Нови Сад и већи градови) евра МЕСЕЧНО! Станови се купују, некретнине се дижу по НС, најбољи аутомобили се купују, летовања и зимовања се не прескачу..деца су најбоље обучена, а завист и престиж се види међу њима самима - када се окупе на славама, али када им Владика не дође, па се распојасају, и покажу право лице после 3 пива и 3 вињака. Треба напоменути да када Црквени одбори(који немају никакву власт,само да потпишу свештеникову донету одлуку) плате владики, т.ј. Епархији 25% од бруто прихода, и када уплате плату свештенику,коју по бодовима одреди епархијска власт, и ПИО обавезе за свештеника, парохијски Храмови су на ивици егзистенције, јер се нема ни за рачун за струју.Дугови се гомилају, али свештеницима је најбитние да узму своје плате, а за струју нек’ се брину парохијани, јер “то је њихов храм”. Храмови се обнављају само средствима верника, или у већим срединама, то раде заводи. Ако би се нашао неки добростојећи верник са жељом да обнови храм или нешто на и у Храму, њему се одмах саопшти да то може да уради САМО тако што ће
средства уплатити на рачун Епархије, и да је немогуће другачије.

Када се заврши процес реституцје, тада можемо очекивати бахатије понашање,јер таквим типовима дати зграде и локале у Центру градова, на хиљаде хектара земље, коју ће издавати тајкунима, значиће само оно што су и хтели, ко има средства има и моћ и утицај!

ЊИМА НЕ ТРЕБАЈУ ВЕРНИЦИ НЕГО КРШТЕНЕ ДУШЕ КОЈЕ ПЛАЋАЈУ ТРЕБЕ, ЦЕЛИВАЈ ДАРИВАЈ И НИШТА НЕ ПИТАЈ!


извор: Фејсбук група ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈА

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 27 Sep - 10:52:20



Rimski papa na čelu svih hrišćana!?


R
imokatolički i pravoslavni bogoslovi su, na upravo završenom sastanku u Beču, najavili napredak u približavanju te dve hrišćanske crkve, koje bi uskoro mogle da postanu “sestrinske“ i da priznaju papu za vrhovnog poglavara.

+++

Predstavnike Srpske pravoslavne crkve na ovom ekumenskom skupu u Beču predvodio je vladika bački Irinej Bulović.

Susret u Beču je nastavak prošlogodišnjeg skupa na Kipru koji je okončan bez završnog dokumenta jer predstavnici pravoslavnih crkava koji su učestvovali u radu Mešovite međunarodne komisije za bogoslovski dijalog između pravoslavne i rimokatoličke crkve, nisu prihvatili dokument Rimske kurije o primatu Vatikana u vođenju pomenutog zajedništva.

Papa priznat odavno

Na samitu u Raveni u oktobru 2007. svi učesnici, osim Rusa koji su napustili zasedanje, vatikanskom papi koji je i episkop Rima, priznali su pravo prvog među jednakim poglavarima i episkopima pomesnih pravoslavnih crkava.

Predstavnici dve najveće hrišćanske crkve su prethodne sedmice u Beču razgovarali o prevazilaženju Velike šizme iz 1054. godine i postizanju ponovnog punog jedinstva dve najveće hrišćanske denominacije, javlja Rojters.

Eksperti su se u Beču složili da bi ove rimokatolička i pravoslavna crkva mogle postati “sestrinske crkve“ koje priznaju Rimskog papu kao svoju titularnu glavu uz zadržavanje svojih različitih crkvenih struktura, liturgije i običaja, koji su se razvili tokom poslednjeg milenijuma.

“Nema oblaka nepoverenja između naše dve crkve. Naši prethodnici, posebno vođe dve crkve, katoličke i pravoslavne strane, pripremili su put za prijateljske i bratske razgovore. Uveravam vas da je taj duh prevladao u našim razgovorima. Zato želim da vas uvervim da, ukoliko tako nastavimo, Bog će naći načina da se prevaziđu sve preostale teškoće i da dve crkve, najstarije crkve, crkve koje dele istu sabornu (ekumensku) prošlost, istu tradiciju, isti smisao za crkvu, dovede do punog jedinstva“, rekao je mitropolit pergamski Jovan Zizjulas.

Arhiepiskop Karl Koh je citirao komentar pape Jovana Pavla o tome da su dve crkve dva plućna krila hrišćanstva, rekavši da one moraju vežbati da dišu zajedno.

“Ovo je teška ali neophodna tema jer smo zajedno živeli u različitosti ali takođe i u jedinstvu tokom prvog milenijuma, s time što drugi milenijum, u kome smo se udaljili jedni od drugih, leži između nas“, kazao je arhiepiskop Koh.

U Beču je održana 12. sednica Zajedničke komisije za bogoslovski dijalog između katolika i pravoslavnih. Komitetom kopredsedavaju mitropolit Jovan Pergamski i predsednik Papskog saveta za unapređenje hrišćanskog jedinstva episkopa Kurt Koh.

Rad svake lokalne pravoslavne crkve je zastupljen sa dva poslanika. Moskovsku Patrijaršiju predstavlja predsednik Saveta crkve za odnose sa javnošću episkop Ilarion Volokolamski i profesor pravoslavnog humanitarnog univerziteta Tihon. Takođe, kao zamenik direktora Odbora za obrazovanje Ruske Pravoslavne Crkve arhimandrit Kiril. Pre početka sastanka učesnike je pozdravio nadbiskup kardinal Kristof Sonmporn i episkop carigardski za Beč i Austriju, mitropolit Mihail.

Pokret ka jedinstvu je dobio jasan zamah dolaskom na presto ruskog patrijarha Kirila u februaru 2009. Oba poglavara, i ruski Kiril i rimski papa su konzervativni bogoslovi, kojima je stalo da rade zajedno na tome da se glas hrišćana čuje u Evropi, kontinentu za koji obojica misle da ga treba vratiti hrišćanskim korenima.

Oni se još uvek nisu susreli na vrhu, ali izveštači iz Evrope očekuju zakazivanje datuma za njihov prvi razgovor na vrhu.

Rusi nisu jedini u igri ali im njihova veličina daje neku vrstu snage veta koja se mora uzeti u obzir u ovoj prilici. Vatikan ima dobre odnose sa Vaseljenskim patrijarhom u Istanbulu a Srpski pravoslavni patrijarh je pozvao papu u Beograd.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od Sponsored content Danas u 13:31:12


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4 ... 8 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu