Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pravoslavlje i ekumenizam

Strana 4 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 9 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 5 Okt - 3:46:37



Patrijarh ne da Artemiju u Rusiju





Vladika Artemije (Radosavljević) umirovljeni episkop raško-prizrenski, iako pozvan, neće učestvovati u Rusiji na predstojećoj međunarodnoj konferenciji o genocidu nad Srbima,

jer mu to nije dozvolio patrijarh srpski Irinej (Gavrilović).

Njegova svetost patrijarh Irinej uskratio mu blagoslov za učešće na konferenciji: Vladika Artemije je morao da odustane od dolaska u Rusiju

Konferencija je bogoslovsko-istorijskog karaktera, zakazana je za 28. oktobar u Petrogradu, a organizatori su Sankt Peterburški državni univerzitet- Istorijski fakultet i Pravoslavna informativna agencija Ruska narodna linija iz Petrograda.

- Prema preliminarnim dogovorima vladika Artemije, koji je veoma poštovan i omiljen u Rusiji, trebalo je sa bogoslovskog aspekta da govori o odnosima pravoslavne i katoličke crkve posle Jasenovca. Bio je rad da se odazove pozivu organizatora, ali mu je, na žalost, Njegova svetost patrijarh Irinej uskratio blagoslov za učešće na konferenciji i vladika Artemije je morao da odustane od dolaska u Rusiju – ispričao je za “Vesti-online” Ranko Gojković prevodilac za ruski jezik i dopisnik Ruske narodne linije iz Srbije.

Tako da će, prema njegovim rečima, sa srpske strane učestvovati samo Simo Brdar kustos Muzeja genocida u Velikoj Gradini i akademik Srboljub Živanović iz Velike Britanije u svojstvu predstavnika međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, a ekspoze će izložiti i Gojković

-Konferencija se organizuje povodom prevoda na ruski jezik knjige “Nadbiskup genocida“, čiji je autor Italijan i rimokatolik Marko Aurelio Riveli, a u kojoj se govori da je nadbiskup Alojzije Stepinac bio ratni zločinac- pojašnjava naš sagovornik.

Na međunarodnoj konferenciji o genocidu nad Srbima pored stranih očekuje se i učešće ruskih naučnika, među kojima su Jelena Guskova, Jelena Silibonova, Tatjana Garčova, itd.

Riveli u svojoj knjizi “Nadbiskup genocida“ navodi da su u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, nastaloj po volji nacista, između 1941. i 1945. godine “ispisane su najstrašnije stranice Drugog svetskog rata“.

Ustaše Ante Pavelića, uz podršku Hitelra i Musolinija, pobili su na stotine hiljada pravoslavnih Srba i desetine hiljada Jevreja i Roma u ime “konačnog rešenja” etničko-verskog pitanja, koje je rešavano i masovnim “prekrštavanjem” u katolicizam.

U onome što u istoriji nazivamo balkanskim holokaustom, odlučujuću ulogu, direktnu i posrednu, odigrala je Sveta rimska crkva preko nadbiskupa zagrebačkog, monsinjora Alojzija Stepinca. Nadbiskup genocida je aktivno sarađivao sa ustaškom diktaturom; pripadnici hrvatskog katoličkog klera lično su učestvovali u masovnim istrebljenjima i “prekštavanju”., navodi se između ostalog u knjizi “Nadbiskup genocida“.


03. 10. 2010. 17:43h | R. Lončar - Vesti

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 5 Okt - 3:53:05



Беседа о. Антонија пред Патријаршијом 2.10. 2010.
Tuesday, 05 October 2010

ПРАВОСЛАВЉЕМ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА

(Беседа о. Антонија на редовном молитвеном окупљању светосаваца пред Патријаршијом, субота 2.10.2010.г.)
Помаже Бог, браћо и сестре! Помаже Бог свима који Га траже! Зато се и требамо потрудити да се удостојимо Божије помоћи, јер, како то рече блаженопочивши Патријарх Павле: „Помоћиће нам Бог - ако буде имао коме“.


Хоћу да прозборим по коју верним - безазленим голубовима, о потреби разумнијег решавања „стратешких“ недостатака овог нашег трајућег боја између вере и невере, истине и лажи, тј. Православља и екуменизма, све ради лакшег разголићавања непријатеља Цркве - ђавола и демона и екумена... Потребе данашњега дана ме примораше да поговорим, све у страху да не погрешим у којој од оволико мисли. Али, ви ћете, наравно, као богољубива деца, све ово што ћу рећи упоредити са учењем Светих Отаца и саветујући се са својим духовницима.

Ја и нисам врстан беседник, али се надам да ће бар моју намеру Господ Исус Христос примити као богоугодну.

Мислим да нас непријатељ сатана и слуге његове на тихој ватри екуменизма окрећу и да је тешко увек са миром исповедати истину; тешко је суздржати се и не крикнути, не озлоједити се на мучитеље или на своје домашње који не пристижу у помоћ. Минулих дана сам често и сам због овога импулсивно реаговао и, потом, трудио вратити се ка миру истине, што свима (који су данас нарочито забринути), овим редовима, тежим пожелети.

Суштина оног што ћу рећи јесте следеће: једини услов за прекид саблазни, и будуће дуготрајно јединство Српске Православне Цркве, јесте свенародни притисак на што скорије иступање наше Цркве из Светског савеза цркава. Иначе, смутња и раздељења су неминовни. Јер, „кад један зида, а други руши, само се мука множи“. А сада о свему томе опширније...

Сматрам да не треба да понављам своје мисли о екуменизму, као извору свих српских болести и несрећа, јер је то јасно; такође, ни о мени несагледивој величини добрих дела, плодова побожности, Преосвећеног Владике Артемија, која су позната свакој правоверној српској души. Овде ћу, стога, поменути само неке моје „разједајуће“ мисли, за које сам сматрао, а и даље сматрам, да је неопходно чути их.

Рекао бих да сам помало претенциозно, годинама уназад, светом Владици Артемију (неуслишено) предлагао да се сва ревност и све снаге морају усмерити на борбу против екуменске јереси, и да се мора јавно демантовати свака нова јавна екуменска саблазан коју изговори било ко и било кад из званичног врха Цркве. А то зато, јер смо у саборној органској заједници Тела Христовог, где су и одговорност у питањима вере и награда исповедништва заједничке. Да се морају све снаге усмерити на иступање СПЦ из Светског савеза цркава. Притом, увек сам добијао исти одговор: „Ми довољно говоримо, ми имамо нашу епархију, они ће одговарати сами за своја дела...“ Стога, данас, после свега, ипак мислим да је бар сада, када су нам екуменисти, изгледа са дубљом промишљу, одузели, коме дом, коме чин (јер смо им, успут, сви скупа сами дозволили да се оволико размахну), да је бар сада ред да се све снаге бића наших, у миру побожности, усмере на иступање из екуменске свејереси. Ми бисмо волели исповедање вере без прогона и страдања – све у канонском јединству са екуменистима. Међутим, они нас, милошћу Божијом, гоне, да бисмо више поревновали и да не бисмо тонули заједно са њима.

Господ је рекао: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасити“. Како су ове речи тешко испуњиве нама Србима. Тачно је да трпиш, Владико Артемије, као Свети Оци, али како можеш заћутати пред речима пристиглог „бечког дечака“, који је под свештену старост умом подетињио у питањима вере? Осећам неодољиву потребу, Владико мој, пошто се ради о питањима вере, да ти сада и јавно поновим да мораш ићи у јавност, па и у информативне медије - где год можеш и кад год можеш. Али, увек са једном једином темом - против екуменизма и чланства у ССц. Јер тако ће све бити канонски. Јер ти нико под небом не може забранити исповедање вере - сада жестоко нападане. А забране служења, отимање епархије, брига о разјуреној деци и све остале екуменске мучилишне справе остави по страни, јер народ то добро разуме и без речи.

Владико, ако је монаштво Господа ради изашло из манастира, да посведочи истину, ништа ти не брини за њихово изгнаничко трпљење. Истрај отрпети и притиске појединаца у народу, који пожурују исхитрено раздеобно разрешење борбе, све јавно изгарајући насупрот небивалим екуменским саблазнима. Ко мисли да је ово поучавање, нека мисли по вољи својој. Али, у суштини, ово је молба за „ситне“ корекције.

Мислим да последњи пут (од)мислим ову тему, коју сам годинама уназад насамо, пред очима светим, само у ваздух изговарао. Мислим, да очи свете сада не би наново поглед спустиле пред безобзирним Патријарховим погледом, да се текст припремљен за конференцијско оглашавање састојао, не половично, већ искључиво од духовног проблема екуменског унијатизма у врху СПЦ (са све „српском светом столицом“). Зар треба узети благослов за критиковање од онога кога смерамо разобличити за одступања у домену вере - вере православне, по којој је са „љубичастима“ као по тепиху газио улицама Беча, срамотећи је у сабласним катедралама и на унијатским симпосионима!? А овде, само поновни душевни ломови, крени – стани, дуготрпи - па подвикни. Толико о томе.

Мислим да су српски екуменисти унеколико зашли у јеретичке воде, али су још у Цркви. Мислим и да су грчки новокалендарци Црква, мислим и да су грчки старокалендарци Црква, и да су све православне раздељености Црква; једино су екстремни старокалендарски синоди, који никоме не признају црквеност, јасан пример расколника. Мислим, да се тај раскол може у времену и зацелити. Али, са екуменистима, ако се овако настави, неће никада ни бити класичног раскола, већ само отпадање јеретика од малог православног стада Христовог што се Црквом именује. Да ли ће се то збити обнародовањем унијатског саслуживања 2013, или увођењем литургијског помињања папе, или каквим кршењем догмата на најављиваном „васељенском сабору“ идуће године, видећемо. Надајмо се да им Господ Бог неће допустити да изврше до краја екуменско самоубиство. Ту су границе Православља, а ако би неку границу несвесно и превидели, то ће нам Господ указати, само уколико неизоставно јерес будемо даноноћно разобличавали, како не би страшно одговарали за садашњи миран саживот са ревносним ширитељима зловерних лажи и клевета на Господа и на све Његово. Јеретик прима ђавола у срце и тај ђаво не може отрпети разобличавања његовог антијеванђеља. Али, то мора бити на добар начин и са добром намером - неућутно исповедати истину Христову са једином жељом да се погибељна јерес сатре, а јеретику желећи обраћење. Добродушним жељама, које желе спасење свакоме човеку, сведочи се истинско служење Спасу Христу. Али, такође, непоправљивим непријатељима Божијим доброта је разобличење и „ужарено угљевље на главу њихову“ (упор. Римљ.12,20). Господ ће преко својих добрица сачувати Цркву Своју.

После авве Јустина и Владике Николаја неразумно је нешто ново на ове наше актуелне теме додавати. Нема се више о чему посебноме овде говорити. Такође, само писање данас није довољно исповедање оних који искрено верују. А да није довољно, говори чињеница да упркос томе што се годинама упражњава, не утиче на бољитак Православља српског. Време је да се речи подупру основним делом, а прво дело је управо свеопште ревновање за ултимативно иступање из ССц. Кажу Свети Оци да се пази са које стране нам је рђава помисао ушла у срце, како би је туда и избацили. Тако још више овде - све се зло разродило 1965. год. убацивањем СПЦ у екуменску секту, под притиском комуниста, па се ту мора и окончати.

Нажалост, ни 45 година чланства у ССц није помогло да схватимо да се саблазни само увећавају и да не вреди водити дијалог са епископима, члановима ССц, већ тражити иступање СПЦ, па тек онда разговор о свим осталим кршењима канона. У супротном, показаћемо се слични самим српским екуменистима у њиховом дијалогу са римокатолицима, јер и они упорно решавају техничка питања са онима који их суштински не признају и не слушају. Ми тражимо само Православље, а они нека се баве техникама спровођења своје власти, па ком обојци ком опанци. Нема друге теме док се узрок прелести не покопа, и у томе је сабраност православне пажње. Све остало је дневно расејавање са тог главног оружја непријатеља у овом одсудном боју. Екуменизам је политика у сфери вере, то је болест која споља покушава да продре у Цркву и тој теми је управо и место на јавним иступањима православних, са благословом Божијим (и поред недостатка благослова садашњег патријарха, Синода...)

Мислим да, ако будемо имали добрих жеља у срцу и непрестаног исповедања православља на уснама, јеретикољупци ће нам испунити надања, те се умилостивити и покајати, или ће сами себи пресудити општим неповратним унијатским саслуживањем са римокатолицима. Или ће они нас, који разобличавамо притајену јерес њихову, „проклети“; све нас који их добротом Православља подсећамо откуда су отпали.

Изгледа да множина верних једва чека да се са екуменистима разиђемо, и то је поразно. А то, што и они то исто и сами желе, то је њима својствено, јер су у крајњој заблуди и не бих даље о томе. Мислим да се недавним писмом Владике Артемија Синоду, на кога је пожуривала очинска љубав према раскућеној деци својој, као и Патријархове бечке вероломије, проказао врло лош духовни пулс садашње Србије; код екумениста очекивано катастрофалан, јер смо их пред Патријаршијом видели весела лица тога дана сматрајући да сада напокон у рукама имају крунски доказ за покретање жељеног им (страшног) раскола, а са наше стране, ако не радост, а оно велико олакшање и бодрост уз речи: „Морало је тако бити“ - подржавајући олаки разлаз. Пред вратима нам раскол, највећи грех под небом, а нигде туге и суза за онима који пропадају. Дакле, за раскол нико не би сад имао оправдања. Не треба мислити о времену, већ о садашњости у којој је свагда време за вапијућу бригу о јединству Цркве у Православљу, насупрот свима „уснама лажљивима“.

Мислим да је један руски духовник савршено у праву када каже да је мноштво црквених великодостојника духовно болесно и да раскола више неће ни бити, да је раскол последица здравог функционисања Сабора Цркве када се непоправљиво оболели делови „ткива“ одсецају како би се спречила даља зараза малених Христових. Простије речено, мислим да ће за сваки досадашњи раскол морати дати одговор обе стране, једна много тежи, а друга мањи. Али пошто се ради о највећем могућем греху, и овај мањи удео је веома погубан. Мислим, дакле, да раскола неће више бити, али, како је кренуло, новог отпадања унијатских јереси од Цркве изгледа хоће, и то стога што ће се правоверни до краја доброжелатељно трудити у исповедању Православља желећи превасходно да до поменутога не дође, ако не мора.

Мислим да је ово умерен, али и бескомпромисан средишњи пут, јер не сме се подгревати ни дрско расколничко раздељивање, а никако ни погубно повлачење из јавне исповедне речи. Морају се проказати доброта и смелост у праве вере страдалника, али и свирепост мучитеља који их тиранишу без разлога, из чисте кривоверне зависти. За сада овде међу нама нема у пуноти јасно уочљивих ни једних ни других. Много је личних страсти измешано, те нити су мучитељи постали безразложно завршно свирепи, нити мученици баш благодарно и исповедно трпе муке. Зато сада нема места расколу, јер то народ не прихвата, нити схвата, али, опет, време за спасоносно иступање из ССц нам истиче.

Свети су рекли: „Пролиј крв и прими Духа!“ Када се ово односи на лично подвизавање свакога посебно, колико ли треба више трпљења, саосећања и жртвовања за чување Истине и Благодати Цркве Божије.

Светих Сабора је бивало док је било реда у православној држави, а када смо због греха лишени царског уређења, слабила је и побожност. Мислим да, уколико би сутра умилостивили Господа да нам ниспошље цара, већих покајника од садашњих екумениста не би у царству било, јер многи сада из слаботиње и страшљивости чине што чине. Како Свети Србин Његош рече: „Страх човеку каља образ често“. Мислим да цара призивамо Свише неустрашивим исповедањем Православља, штедећи, надамо се, будуће покајнике, препуштајући их Богу. Али, при том, све могуће чинећи да се разобличе и ућуткају свакодневне саблажњиве речи њихове.

Морам признати да сам прижељкивао да еп. Артемије отиде на устоличење у Пећку Патријаршију, иако није позван, јер народ цени жртву, јер и сав народ наш мора схватити у кога је истина, а не само, као до сада, само најпобожнији верници. Мислио сам да Владика треба да иде на све славе са њима, али да притом о екуменизму никада и нигде не ћути. Дакле, и заједница и истина. Али су сада, нажалост, околности тако ђаволом припремљене и усмерене једино на брзо продубљивање раздора без јасно обнародованог основног узрока свега овога. Зар није српски народ требао у Пећи да види усамљеног владику, подно помпезно припремљеног устоличења, коме је немилосрдно забрањено да служи - и то на његовом Косову и Метохији...? А овако ћемо опет слушати лажи екумениста да се Владика самовољно издваја, не покорава...

Мислим да је Владику Артемија Господ сачувао и поред нас грешних, да се преко њега и њему сличних сачува чистота српског светосавља неупрљана. Али, не смемо га ми својим нестрпљењем пожуривати у преко решавање, јаучући да немамо снаге више да чекамо. Јер, ако би у невреме и несмирено изазвали раздељење црквеног клира, по чему би се то разликовали од данашњих српских „зилота“?

Мислим да се морамо више уздати на Господа, да и овај малени труд пред Патријаршијом буде и мио, и јуначан, и благ, а опет и неустрашив и Миломе Богу приступачан. Мислим да ми овде треба да молимо Господа само за трпљење и смирење, јер трпљење и истрајност овде је малено исповедање вере устима, а смирење је печат вере у срцу. Иначе ће нам Господ, са све овима прекопута, рећи: „Ви трчите, а Ја вас нисам послао“ (упор. Јер.23,32).

Мислим да сви светосавци који се труде свуда, па и овде, тиме отпочињемо програм прославе 2013 г. на православни начин, а насупрот унијатском почетку прослављању, или боље, хуљењу на Крст часни и слободу нам златну.

Морао сам мислити овде, роде, само приморан важношћу ове прилике, јер, ипак, ако бих што као православан и схватао, показујем се ненормалан, јер наглас мислим наместо да наглас плачем због своје и свесрпске духовне катастрофе. „Племе моје сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је Небо затворено, не прима ни плача ни молитве!“ (преп. Петар Петровић Његош).

Опростите сви: и ви православни, и прозилоти, и проекуменисти, сву моју несаосећајност. Погибао наша не дрема, стога, молимо Ти се, Господе Боже, помажи нам и спаси цара! (Пс.19,9)

Окупљања светосаваца пред Патријаршијом радним данима 17³º-19h, а једном месечно сваке прве суботе у месецу у 13h

монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 5 Okt - 3:56:24



Како је отац Николај Црноречки предвидео догађаје
Monday, 04 October 2010

КАКО ЈЕ ОТАЦ НИКОЛАЈ ЦРНОРЕЧКИ ПРЕДВИДЕО ДОГАЂАЈЕ

(Транскрипт беседе о. Николаја о еп. Артемију изговорене 14. марта 2010.)
...Владика Артемије се прибраја и придружује свим светима и свим страдалницима за веру православну, за Свето Предање, за истину, за божанску правду, за божанску милост... Једноставно, он светли још више, иако су хтели да помраче његов лик као човека, као хришћанина, као монаха, као владике - свештенослужитеља.


Не знам шта их то руководи, осим неке мржње и помрачености. То је велика завист људска према њему као човеку, и као духовнику, који је доста духовне деце стекао и који је доста урадио за наш народ, за Србе, за Православну Цркву, за свето Косово и Метохију. И кажем: и кад би хтео неко - неки ревносни истраживач туђих грехова, кад би хтео нешто да нађе у њему, треба да се помучи да нађе. Ако иде у детињство његово да тражи... тамо... и пре монашења, то је сиромашно дете од побожних и сиромашних родитеља. И стварно, све је честито и чисто било у његовом детињству, и у његовом животу и у његовом школовању. У Ваљеву, у Богословији, на Богословском факултету у Грчкој, на постдипломским студијама, докторат, долазак у Србију... борави у две богословије... Ту је предавао. Две - три године провео по богословијама, у овим средњим школама. После тога је тражио благослов и добио да иде у манастир и дошао овде у Црну Реку. И овде, од како је дошао и пред нашим очима живео и радио, само је била људска завист и пљување по њему немоћних, те његове лажне браће и његове лажне духовне деце која су били саблажњена његовим поступцима, зато што нису могли да га прате. Он није користо шаблон, он није користио закон, он није био законик, он није био строг, он није био ни благ. Он је био расудљиви духовник, мудри, који је мудро руководио и својом духовном децом и манастирима и који је мудро саветовао и свештенике на територији Рашко - призренске епархије. Он их је поучавао да буду смерни, скромни, да ревнују у посту, у молитви, да народ поучавају, да проповедају, да исповедају, да крштавају, да венчавају, да причешћују овај народ и да га поучавају страху Божијем, да га уче свим јеванђелским врлинама. То је радио наш свети Владика. Он је изгарао на томе. И као уморног ратника (сада већ са задатим ранама и крвавога лица) многи неће смети да га погледају. Ако иоле има људскости у њима, ако има ишта хришћанскога у њима, у онима који су га нападали, који су сматрали да су га оборили. Јер тело ће му они, можда, и смождити; нежног је он здравља и састава телеснога. И био је, и сада је: "Дух је срчан, али је тело слабо". Дух је тај који њега води и руководи - Свети Дух који испуњава срце његово и биће његово. Да се угледамо и ми на њега и да пострадамо ако треба заједно са њим, да би се заједно са њим и радовали.

Кажем, никако, никако нисмо успели да умањимо, да смањимо њега као човека, да умањимо његов рад и труд. У нашим очима и у нама он је жив, у нашим срцима још је већи, још је лепши, још је честитији. Највероватније, он ће бити прогнан са Косова и Метохије. Он не жели да иде. Рекао је: "Само мртвог могу да ме одавде изнесу". Неће да иде са Косова и Метохије. Зна он да неће добити епархију. Највероватније и ми овде из Црне Реке ћемо бити прогнанани, зато што подржавамо њега као човека. Нити смо ми неки навијачи, нити смо неки, како да кажем, фанатици, не дао Бог! Него ми све оно што је честито и добро у њему знамо и видимо и ценимо, и зато идемо тим уским и тесним путем за њим којим је он кренуо. Идемо за њим, то јест за Господом, и за свим светима и за Светим Савом, и не стидимо се, и не плашимо, не бојимо се, јер је Господ са нама, и ићи ћемо за нашим Авом. Ићи ћемо зато што он неодступно иде тим уским и тесним путем који води у Царство небеско. Тамо се каже (у Јеванђељу) да их мало има који њиме иду.

...Ми ћемо се борити, највероватније ћемо бити прогнани из овога светог манастира. Но, свуд је земља Господња. Иако ћемо ми нерадо ићи било где. Ту, поред кивота Светог Петра Коришкога, били смо и учили своје прве монашке кораке, учили се оном основном, оном најосновнијем као деца, као букварци, али и кол'ко смо научили и што смо научили, то Бог зна. Ми смо ту радосно, и пуног срца, искрено, и трудили се и служили Господу, ту поред кивота Светог Петра, што каже, бдели и били и боравили и хтели смо ту и остати. Но, ако Бог допусти другачије, ми ћемо све то прихватити. Мада, кажем, неће нам бити лако да се растанемо од ове светиње.

Немилосрдни су ти наши гониоци, немилостиви и немилосрдни, и строге судије туђих грехова, и нећемо код њих ни тражити, а ни наћи милости. Чак и кад би тражили, не би код њих нашли милости, јер нећемо да лицемеримо. Хоћемо истину да говоримо и да проповедамо светојеванђелску науку и светоотачку науку и поуке да говоримо овом народу, да проповедамо и ако смо због тога гоњени, а јесмо због тога гоњени. Гоњени смо зато што нећемо да се поклонимо антихристу у лику неких његових претеча и посленика. Нећемо се поклонити антихристу, ако Бог да, ни сада ни никада и довека ћемо ићи за Св. Апостолима, за Св. Савом нашим и осталим угодницима Божијим. И да да Бог да поделимо и са њима удео њихов који они имају у вечности у Царству небеском. Зато ћемо ићи храбро овим уским и тесним путем, и на њему нећемо доживети сигурно неке ловорике и похвале - то нам и не треба. Доживећемо још већи прогон, још веће муке, изгнанство и мало ће бити на земљи места за нас који сада подржавамо ово што подржава, верује и исповеда вл. Артемије. Мало ће (бити) кућа које ће нас примити, јер ће они гонити те људе. Ми ником не замерамо, али ће они гонити те људе који нас приме и истераће их са посла, одузети пензију, а можда неке и побити. Толико ће мрзети све оне који буду исповедали и веровали овако како је учио Св. Сава. И ко буде поменуо Св. Саву, биће му то узето као велики, велики грех.

Тако време долази, верујте. 25 год. сведочимо ми о овоме овде у Црно Реци, јер било је то откривено... ове истине, ови догађаји. Све је то отккривено светом Владики нашем Артемију. Ми смо све то знали, чекали смо овај дан, нисмо то чекали, како да кажем, нисмо то желели, али смо чекали и знали да ће доћи овај дан. Нисмо знали датум, све до у ситнице, све до једног каменчића у мозаику, све је било сложено. Знали смо, верујте, и говорили, и ја сам говорио са овога места и опет говорим: ОВО ЈЕ ГОЊЕЊЕ. Јеретици су ушли у Цркву, разбијају Цркву изнутра, руше је као што генерали руше војску изнутра, из својих канцеларија, из свог генералштаба; најлакше је тако срушити војску и војне формације и војни систем одбране. Тако и ово; најлакше је ђаволу да помоћу јеретичких слугу својих, огреховљених, помрачених - да изнутра руше Цркву Божију. Руше је и покушаће да нас ућуткају. Нећемо ћутати. Св. Максим Исповедник је говорио и пошто су му језик исчупали. И ми ћемо говорити докле год можемо, докле год дишемо, говорити, сведочити и проповедати Јеванђелску науку, науку Господа Исуса Хрисата и светоотачку науку, поштовати Свето Предање и бити послушни светој Цркви Божијој, а не некој шачици самовољних, властољубивих, дрских и Цркви непослушних моћника на земљи овде, који гоне сада вл. Артемија. И биће: "Удариће пастира и стадо ће се разбећи". Тако они рачунају. Стадо ће се за прво време и разбећи, али ће се опет стадо мало сакупити и служити ономе коме се и досад служило - Господу са свима Светима и свима Анђелима Божијим и очуваћемо веру нашу православну, ако Бог да! Неговаћемо наду у срцима нашим, наду на вечна блага, на Царство Небеско, а не на нешто земаљско и пролазно, јер за ове године схватили смо да је земаљско за малена царство, и за кратко, а небеско од сад и до века. То су речи Св. Кнеза Лазара из оне народне песме, а и наше су речи.

Ми живимо и дишемо са свима Светима, и још ћемо дубље и више и силније са њима живети и дисати. Што будемо више гоњени, ми ћемо бити све радоснији; што будемо више гоњени, ми ћемо бити све силнији; што будемо више гоњени, ми ћемо бити све ближи циљу своме, Царству Небескоме, а ако њега задобијемо, ништа нам друго неће ни требати, све ће се ово земаљско заборавити.

То је што је, што се тиче вл. Артемија. Не желим, мало ме је овако и стид, да ја, као његово духовно дете, њега хвалим. Не хвалим га ја, њега Анђели хвале, њега свети хвале, њега сам Бог милује и прима. Не требају моје ништавне речи, слабе речи њему сигурно. Стидим се што ово говорим, јер испада сад похвала нека њему. Слабо је то све и бедно, ја нисам успео ни један мали део да дочарам величине његове и светости његове. Колико ће он живети, питање је? Он је увек желео да буде сличан Св. Максиму Исповеднику, зато што је докторирао на теми "Тајна спасења по Св. Максиму Исповеднику". Мислим да му се тако зове докторски рад. Стварно је тајна спасења, баш у овоме, у овом страдању, у трпљењу свих мука и прогона и свих недаћа, јер Господ је рекао да нам кроз многе (и обећао нам) невоље ваља ући у Царство Небеско. Оно што је наш Ава као човек сагрешио, наш Владика као човек сагрешио, пред Богом и пред нама, кроз ове муке и кроз ова страдања очистиће га Господ и прекалити га у ватри, као што се претапа злато и сребро у ватри и бива још чистије. Тако ће и он бити још чистији и светлији после свега овога. Он се и радује... Тужан је због нас, и тужан је због деце своје и брине о нама као родитељ који брине о својој деци и о потомству своме духовноме. Али, радостан је, јер осећа да му се ближи крај, осећа да је све ближи и да ће се ускоро дружити тамо у Небеској Србији са свима светима. Да ће се тамо видети и са својим духовником Св. Авом Јустином Ћелијским, са својим земљаком Св. Владиком Николајем и осталима.

Кажем, слабог и нежног је здравља. Бог може да га држи још дуго, дуго година. Нежног је здравља и телесног састава,
крхког и слабог, а и године су ту, већ је 75, преко својих леђа претурио је многе године. Много је терета носио и све нас саветовао и исповедао, поучавао. Нека га Господ укрепи, нека га Дух Свети узвелича и нека га укрепи да буде још јачи и још силнији и овде на земљи и да нам послужи толико колико буде Света воља Божија, а остало Бог ће се побринути.

Не треба се плашити - гоњење је почело и трајаће. Ови што су започели, они ће то и довршити, јер једноставно не знају, не знају за друго. Они служе, у помрачености својој, ђаволу и слуге су антихриста. Треба да се молимо Богу да нам да снаге да се и ми за њих Богу молимо и да им опростимо све ово, јер је Господ са крста, распети Господ са крста је узвикнуо и рекао: "Опрости им Боже, јер не знају шта раде". Јер ми тако и верујемо, да у суштини и немамо непријатеља. Ово нису наши непријатељи, ово су наша залутала и заблудела браћа, која гоне нашег Аву, која у помрачености својој гоне и нас.

Ми смо дужни да опростимо, да би Бог опростио и нама. И да се молимо Богу да се они врате и да дођу себи, и да схвате на време, и да се покају, да одбаце све ово што раде сад, да се покају зато и да и они нађу пут спасења, јер Господ хоће, и Бог хоће, да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Да се молимо Богу да они који су примили разне клевете и разне поруге и погрде, и који су поверовали да вл. Артемије и његови сарадници (и о.Симеон) стварно то раде, да дођу себи, да дођу у познање истине; те, на крају крајева, грубе истине и да не верују тим грубим лажима и клеветама. Можда, кажем, нечијим фантазијама, намерним, ненамерним и свакојаким измишљотинама и клеветама, да све те клевете и поруге буду одбачене и да и они прихвате истину Божију, да схвате да нису на добром путу, да се врате, да се покају и да спасу и они душе своје, јер Бог хоће да се сви људи спасу. А и ми, ко смо ми да не желимо да се и они спасу? Никога не треба мрзети, ни као личност осуђивати. Сво то зло што раде, ми осуђујемо и одбацујемо, а њих (не дао Бог!), као црквене старешине и великодостојнике, не одбацујемо и не мрзимо као личности. То што раде нека одбаце и нек се покају. Нека би Бог дао да и они нађу пут спасења. Јер шта друго да желимо осим то?

Дужни смо да опростимо, јер и Бог опрашта нама. Не смемо да осуђујемо њих као личности, да не би били осуђени, јер "каквом мером меримо, онаквом ће нам се мерити, и каквим судом судимо, онаквим ће нам се судити". Не дао Бог да будемо судије туђих грехова и истражитељи туђих грехова.

Али, ето, кажем, зло као Хришћани увек морамо да одбацујемо. Зло и грех да осуђујемо, а грешнику да опростимо. Зашто ми грешнику да опростимо? Па зато што смо и сами грешници. Зато што смо и сами дужници Божији.

Нека би Бог дао да све ово буде по Светој вољи Његовој, а ми да будемо само послушни Цркви Божијој, послушни сваком слову закона Божијег, и свакој речи Св. Отаца које су изречене Духом Светим; да будемо послушни свим Светим канонима, Светим догматима, и да будемо верни и послушни учењу Цркве Божије, Цркве православне, и да кроз ту послушност нађемо прави пут, пут спасења, и да идемо њиме, а што ћемо страдати - па и сви су Свети страдали пре него што су ушли у Царство Небеско.

Ето, то је наш пут. И једино то треба да буде и наш пут и нас циљ - Царство Небеско, вечни живот и радост тамо са свим Светима и блаженства са свим Светима. И не треба да се плашимо, јер је Господ рекао: "Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство".

Нека тако буде.

Амин. Боже дај!

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 10:04:24



ЗА ГЕОПОЛИТИКУ ПИШЕ: МАЈА РАДОЊИЋ

О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији после великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница саме Русије. Треба подсетити да је пакао комунизма од преко хиљаду манастира, колико је постојало пре револуције, преживело само тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, монаси и свештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено неколико десетина милиона православних хришћана. Задивљује размера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, радујући сваког хришћана и уверавајући, по ко зна који пут, да "што је људима немогуће, Богу је свемогуће". Водећи светски медији баве се овом темом само спорадично, делом зато што велике електронске телевизијске мреже "живе" превасходно од крупних политичких догађаја и њихових последица, а делом и зато што већ неколико година у свету па и код нас доминира једна стереотипна медијска слика посткомунистичке Русије у којој преовлађују новобогаташи, мафијашки обрачуни, потрошачка грозница, осиромашење најширих слојева, некритичко преузимање западних узора, морална криза. Да ли живот у данашњој Русији изгледа тако суморно како медији сугеришу, где се онда дешава та велика духовна обнова о којој сведоче људи који долазе са поклоничких путовања из Русије, или живе тамо? Подаци потврђују да је огромна већина Руса верна својој Цркви; за 12 година обновљено је на хиљаде храмова, а према подацима оца Амвросија, архимандрита Јовановског манастира који има преко триста монахиња , у Русији тренутно има око велики број мироточивих икона. Многе од тих мироточивих икона налазе се по кућама благочестивих хришћана, међу њима, чак и обичне мале папирне литографије. Господ шаље своју милост и благодат смернима! Како примећује и наша саговорница о овој теми, Радмила Војновић Садовњикова, професор књижевности, некадашњи уредник у културној редакцији ТВ Нови Сад, супруга руског козака, која живи у Москви од 2000-те године, невероватно је јако монаштво у Русији, тежи се строгом духовном животу и подвизавању. Има деце која долазе да се замонаше од 7,8,10, година, девојчице мале схимнице, затворнице - то је један чудесан свет. Инсистира се на Исусовој молитви, сви су позвани да се непрестано моле - "Молите се непрестано"- та Христова и апостолска поука важи и примењује се дословно. Нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном покајању и породице која живи благочестиво, у послушању старцима, духовницима. У кућама се свакодневно чита Псалтир, владају једноставност, смиреност, молитвеност и нема празног разговора, брбљања, оговарање је забрањено, а децу упућују на молитвено, мисаоно обраћање Господу.

У великој обнови руске Цркве обновљена је и њена традиционална милосрдна функција- манастири су праве народне куће и сви, од најмањих па до највећих лаври , васпитавају много напуштене деце. Видела сам те монашке школе, прича Радмила Војновић Садовњикова, где девојчице добијају комплетно васпитање и образовање. Али је васпитање у првом плану- девојчице држе певнице, поју, неке остају у манастиру, замонаше се. Посебно ме је гануло - прича саговорница "Геополитике" - када сам у Свето-Николајевском манастиру на путу Москва -Калуга видела да девојчице имају сваке вечери крсни ход, покајничку литију за спас српског народа. У једном од четири храма тог манастира је неусипајушча "непрестана" молитва и чита се Синодик у коме се помињу сви српски новомученици. Све што се на радост свих нас дешава у руској Цркви, "велика светлост после дуге ноћи", део је и чувене Дивјејевске тајне, пророчанства једног од највећих светила руске Цркве, Светог Серафима Саровског, чија је стогодишњица прослављења обележена овог лета (2003) великим торжеством у Сарову, где се подвизавао блажени старац. Свечано је било и у оближњем женском манастиру Дивјејеву, где су данас његове мошти. Преподобни и богоносни отац Серафим, чудотворац Саровски, рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици, а уснуо је мирно у Господу 1833. године, после многих подвига и непрестаних молитви, трудова и бдења. Он, који се још као млади јерођакон удостојавао виђења бесплотних сила, ангела небеских и слушања њихове умилне песме, називао је себе " убоги Серафим" и поздрављао са "Христос Васкресе радости моја", оставио је велико пророчанство о будућој судбини Русије и света. Свети Серафим је рекао да што он говори је тачно као што су два и два четири, јер то не говори он, убоги Серафим, већ Дух Свети кроз њега. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова. Русија ће бити обновљена као самодржавна монархија, а будући руски цар ће бити по женској линији из дома Романових. То је свакако потомство Велике кнегиње Олге Романове, сестре цара мученика Николаја, која је неко време после октобарске револуције боравила у Србији, а потом отишла у Канаду. Потомци њеног сина Николаја који се упокојио пре пет година у 95-ој години, долазе сада у Русију. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу. Заиста, 17.јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти. Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила "Свети царски мученици, молите Бога за нас". Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

Мало је познато и то да је царска породица живела врло строгим молитвеним животом, да су Велике кнегиње појале у цркви једноставно одевене, покривене марамама, да царица Александра, пореклом Немица, није хтела да напусти Русију и православље , иако јој је нуђено да спаси свој живот, пред страдање царске породице. Они који су учествовали на било који начин у страдању Романових, засипали су и пре и после тога јавност најразличитијим клеветама, конструкцијама, полуи- стинама о царској породици, како би донекле оправдали тај чин, укаљали име Романових и њихово убиство приказали као тобоже '' праведни народни гнев на тиранина'' и ''спонтани израз народног расположења'', што је једна велика лаж, у низу лажи које иначе прате накнадно описивање вликих преврата и револуција у историји, све у складу са циничном опаском ''историју пишу победници''. Забележено је и да је цар Николај, када је био на прослављењу Светог Серафима, добио писмо које му је оставио блажени старац пре своје кончине, а пре рођења цара, и да је цар горко заплакао када га је прочитао, и да су покушавали да га утеше говорећи да је можда старац погрешио. Цар Николај је знао да је све што је старац прорекао до тада испуњено и да не би оставио то писмо да није био сигуран у то што му је написао. Да ли је у писму било најављено и страдање целе царске породице, или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је чињеница да је последњих година пред страдање у дому Романових владала врло озбиљна атмосфера, са врло мало радости, али веома смирена и побожна. Свети Саровски старац, блажени Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњегж, и коме се више пута јављала Пречиста Владичица наша Богородица, оставио је у тексту Дивјејевске тајне и пророчанство које се односи на цео свет, све до Другог Страшног доласка Христовог. Ту стоји да ће се Антихрист појавити на земљи када Русија буде имала 180 милиона становника, да ће до тада бити одржан и VIII васељенски сабор, који ће анатемисати све оно што се назива реформаторством - све оне партије и удружења људи који живе као да нема Бога и Божијег суда, који теже остварењу земаљског, материјалног раја у свету без Бога. Такве партије и таква удружења ће довести и до рушења хришћанства и хришћанских вредности у свету и стварања једне васељенске, безбожне државе, на чијем челу ће бити Антихрист. Он ће бити Антихрист за православне, али за остатак света он ће бити лажни миротворац. ''Говориће мир, мир, мир, а свуда ће сејати само смрт'', говорио је старац. Он ће бити рођен у Русији, од колена Дановог, у граду који се налази између Москве и Петрограда, и биће рођен ''искуственим способом'' по речима старца, дакле вештачким начином.

Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи , почетком XIX века, говори да ће ''син погибли и безаконија'' бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми.У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника. После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена - у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлаћа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвизавала. Она је и умрла по послушању- старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето - Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене- није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: ''Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву''. И тако и бива- када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године , када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, и где су доношене мошти светих на поругање.

У Саровској пустињи, на месту где се подвизавао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени једним дебелим слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освештан поводом прослављења Светог старца, али је после претворен у позориште и 9.11.2002.године је одржана последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији(иначе у олтару је била сцена!). Овог лета, на прослави 100 -годишњице прослављења Светог Серафима, храм је поново освештан и чин освештања је извршио управо наш патријарх, господин Павле, који је после са патријархом Алексијем служио централну свечану литургију над моштима старца. Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута ''Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо...'', он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице. По речима Радмиле Садовњикове, која је била на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, било је неизмерно много православних хришћана из Русије и целог света, пуно поклоника и из Србије, и на сваком кораку се може осетити и видети колико нас обичан руски народ воли, колико су Срби добродошли и поштовани. Руска Црква и народ врло добро зна шта се заиста дешава са Србијом ових година искушења и страдања, истина о Косову и Метохији је скоро присутнија у руским медијима него у нашим, обновљено је српско подворје у Москви у храму Светог апостола Петра и Павла. У две московске православне гимназије се учи српски као изборни предмет, а једна носи и назив Српска православна гимназија у знак подршке и љубави према српском народу у ово тешко време.

У многим руским храмовима су заједно са руским светитељима иконописани српски светитељи и новомученици српски. У Сергијо- Тројицкој лаври се редовно служи и Србљак- службе Србима Светитељима, а многи Руси добијају име по српском Светом краљу Владимиру, јер они искључиво дају имена из црквеног календара. Пророчанство које је оставио Свети Серафим Саровски, поједини људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, као и то да су два и два четири, јер не говори то он, већ Свети Дух кроз њега, а пошто је све до сада што је било тачно тако и пророковао, немамо разлога да не верујемо и у оно што ће наступити по пророчанству Светог Серафима. По казивању многих руских стараца, дух Антихриста је већ у свету, сви можемо да осетимо дејство зла у свакодневним искушењима која наилазе на верне, и оно често долази под маском доброчинства и најбољих намера, а доноси немир, стра- дања и патњу, али ко претрпи до краја спасиће се, а једино то је и важно. Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети старац Серафим, важно је истаћи и једно- ставну али спасо- носну поуку, која може да замени сва о в о з е м а љ с к а , људска умовања и ф и л о с о ф с к а мудровања, а то је да је крајњи циљ и смисао хришћанског живота стицање благодати Божије, дара Духа Светога, који освећује и осветљава наш живот непролазном радошћу и миром у срцу. Треба држати закон Божији до најмање заповести, живети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и богоугодног и тако ћемо задобити милост у Господа и вечно спасење. А шта је друго и важно?
Молитвама Светог Серафима Саровског, Господе, помилуј нас грешне

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 10:09:10





"Доћи ће време када ће пред вас ставити крст и хлеб и рећи - бирајте." - св. Матрона Московска

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 10:28:51




"Не може Србин да погине, пријатељу. Србина можеш само да пошаљеш у Цара Лазара војску, у Рај. Но гину јеретици." о. Јоил

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 23:14:55



Susret Patrijarha Irineja i Nadbiskupa Kurta Koha





Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Irinej primio je u oproštajnoj poseti, 4. oktobra 2010. godine u Srpskoj Patrijaršiji u Beogradu,

5. oktobar 2010 - 14:26 spc.rs

+++

Preuzvišenog nadbiskupa Kurta Koha, predsednika Papskog saveta za unapređenje hrišćanskog jedinstva, Njegovu Ekselenciju Orlanda Antoninija, apostolskog nuncija u Beogradu, i oca Milana Žusta, službenika Saveta. Do ove posete je došlo posle svečanog čina ustoličenja Njegove Svetosti Patrijarha srpskog u Pećkoj Patrijaršiji, kojem je Nadbiskup Koh prisustvovao kao izaslanik Pape Benedikta XVI. Prijemu je prisustvovao Njegovo Preosveštenstvo vikarni Episkop hvostanski G. Atanasije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 23:16:37


Sinodalski ringišpil i u vašem gradu


Г
одина Господња 2010. Ватромети су погашени, народна револуција је усахнула, баш као и наде и жеље грађана ове земље.

за новинар.де пише З.Д. 05.10.2010

+++

На рингишилу су стално иста лица, час у овој, час у оној странци или коалицији и у тај циркус не вреди улазити, нема више ништа ново да понуди. Ретроградна еволуција која се догађа је доказ да је Дарвин ипак погрешио, јер се у овом случају виновници ове еволуције све више савијају и све су мањи и безначајнији. О томе сведоче и њихова дела: све мања и сиромашнија (и задуженија) држава, све мања војска, све запуштеније образовање, а о здравству и да не говоримо. Сходно томе и све мањи наталитет и све малобројнији народ. Признајмо, наша земља одумире.

Да припомогне општем осипању, наша СПЦ (односно њен Синод, у којем не постоји чак ни рингишпил, већ је ту стална постава), заједно са новоизабраних патријархом екуменистом и пацифистом!, је одлучила да верни народ додатно збуни и коначно уклони сваки одбрамбени бедем. Маске су пале, сада знамо да смо препуштени сами себи. Нико нас не воли, ни они споља, ни ови изнутра. Само смо понекад некоме потребни за неке њихове тренутне циљеве и то је све. Домаћинске бриге о нама нема. И док непријатељски легиони марширају (да не кажем парадирају), „главни стражар Цркве православне труби на спавање“, како мудро рекоше у „Борби за веру“.

Нема осуде ни од стране државе ни од стране цркве за догађај који предстоји у недељу, 10.10.2010. Поворка срама креће са платоа код Мањежа, који се из ваздуха види као кукасти крст (погледај Google Earth). Заједно са њима креће и неупоредиво већи број демона који ће се свако по свом задатку, послати од свог началника самог Сатане - размилети по нашем граду, ловећи душе наше деце, омладине, тинејџера, који још траже ону Искру Божанске љубави, а нису довољно упућени где да траже. Као замена за њу се нуди алтернатива, развратна, безбожничка и недостојна човека, осуђена у Јеванђељу Христовом, „као што Содом и Гомор, и градови око њих који се бјеху на њима сличан начин одали блуду и повели за другим тијелом, стоје као примјер, подвргнути осуди огња вјечнога“ (Јд, 7-).

И док наш Свети Сава сузе лије на својим иконама, плачући за народом српским обезбоженим и обезглављеним, док су наши греси превазишли молитвено заступништво наших светих пред Богом, последњи је час да се пробудимо из коматозног сна и завапимо Господу и Пресветој Богородици да нас помилују да не будемо истребљени као Содом и Гомор. Помолимо се и за наше политичке и духовне вође да се тргну и поврате са злог пута на пут покајања, правде и спасења, како би се и народ повратио од душегубне разбибриге и равнодушности.

Потражимо у себи ту Искру Божанске љубави и разгоримо је и она ће својим пламеном сагорети свако зло које је у нама. Молимо се и светом Арханђелу Михајлу да миријадама својих светих анђела одгони од нашег града и наше земље гадости које предстоје, јер је он, на вратима Раја, руковођен страхом Божјим, рекао ђаволу “Господ нека ти запрети!“.

Будимо трезвени и расуђујмо исправно. Чувајмо наше свето Православље као „многоцени бисер“ и негујмо хришћанске вредности, па ће нас и Бог помиловати.

Господ нека им запрети!


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 23:27:50



Окружна посланица Патријарха Фотија из 867. године
Wednesday, 06 October 2010

ПАТРИЈАРХ ЦРКВЕ У СРБИЈИ ИРИНЕЈ,

НЕГИРАЊЕ СВЕТОТАЧКОГ СВЕДОЧЕЊА ВЕРЕ

И

ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Његову Светост Господина Иринеја, Патријарха Српске Православне Цркве, у наслову овог текста именовао сам Патријархом Цркве у Србији следујући његовој данашњој беседи у којој користи израз «Црква у Црној Гори»[1] без икаквог указивања да је Цетињска Митрополија у времену о коме говори била део Пећке Патријаршије, тј. СПЦ, а не нека суседна Црква.

Међутим, разлог овог мог писанија није данашње устоличење Патријарха, већ покушај да се укаже на неоснованост свих његових изјава, и у Бечу и пре и после Беча до данас. Патријарх у споменутим изјавама, као и други екуменисти који говоре о уједињењу (унији) са јеретиствујућим Римокатолицима, каже да се то треба остварити на темељу заједништва у првих 1000 година хришћанства.

По Патријарху, и онима који се скривају иза његовог ауторитета, а јесу главни покретачи екуменизма код нас, у првом миленијуму све нам је било заједничко. Разлике, ако су и постојале биле су мале или више политичке но теолошке. Другим речима, све је у историјско-цивилизацијском контексту и никако у теолошком. ТО ЈЕ ПРЕ СВЕГА ЛАЖ!

У Првом миленијуму хришћанства су постојале разлике и то теолошке које су уствари и породиле све оно што на Западу до дана данашњег траје као Римокатолицизам. Историјско-цивилизацијски контекст одговара Папи, јер прикрива семе њиховог постојања којим и нас трују. Уколико се задовољимо прихватањем њихове шаренлаже оправдаћемо све узроке којих се они не одричу, а који су довели до отпада Рима од Цркве.

Они се не би суштински одрекли ничега од своје јереси, али са друге стране ми би морали да се одрекнемо многих Светих Отаца, почевши од Св. Симеона Новог Богослова преко Светог Григорија Паламе, кога римокатолици до данас сматрају за јеретика, као и целокупно сведочење Светих Исихаста о нетварним енергијама Божијим. Морали би да се одрекнемо (могу рећи) милиона Светих Мученика који су пострадали управо од Римокатолика. На крају и Преподобног Јустина Ћелијског би морали да се одрекнемо.

Запањујуће је то што Латини олако прелазе преко тога, а ми прихватамо; нпр. проблем Јасеновца је окаректерисан као психолошки проблем између Срба и Хрвата, а не проблем између Православне Цркве и Римокатоличке (назови) цркве. То није психолошки проблем, то је суштински проблем из простог разлога јер не може онај ко је благосиљао клање, Алојзије Степинац, и они који су заклани само што су Срби Православне Вере, да буду свети! А данас устоличише Срби Патријарха на обљетницу Алојзија Степинца кога широм Хрватске славе као светог. Код римокатоличких поклисара нема покајања већ само гордост, али наш Патријарх ћути о томе, јер он је екумениста како сам изјави за себе. Како мисли да се моли истовремено и Светом Новомученику Старцу Вукашину из Клепаца и Алојзију Степинцу истовремено, да ли је то по било којим и чијим мерилима могуће и нормално?

Но да не бих ја говорио по својим скудоумним слабостима, препустићу да Свети Фотије, Патријарх Новога Рима, тј. Цариграда, сведочи о древности папске преваре. Волео бих када би неко од «наших» екумениста могао да укаже чега су спремни да се одрекну паписти од овога што код њих као јерес и отпадништво од Цркве именује Свети Фотије?

Скудоумни

Михаило Перовић

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ФОТИЈА



Упућена архијерејским престолима Истока 867. године, (мисли се на Александррију и остале), у којој се у неколико поглавља излаже анализа како треба да поимамо исхођење Духа Светог од Оца а не од Оца и Сина.



Зли кушач, незасит као што изгледа, није престао да мудрује о злу, оном (злу) које је од почетка стварања смислио против људског рода; он (кушач) са мноштвом превара још пре очовечења Христа наводи човека на непријатељска и незаконита дела, одсеца га од послушности према Богу. Од таквих дела је систематски против њга уобличио тиранији након тога није престао са мноштвом обмана и превара да побује и одвлачи оне који га слушају. Од њих су произашли симонити, маркионити и монтанисти, манихејци, а тако се умножише обилне и многоглаве богоборачке јереси. Отуда произађоше Арије, Македоније и Несторије и Евтих и Диоскор, и све остало неблагочешће, против којих се окупише седам светих и Васељенских сабора где се скупи мноштво помесних светих богоносних Отаца, који су заувек искорењивали зле штеточине оштрицом Светог Духа и припремили клијање чистог црквеног семена.



И када беху истерани из наше средине и предани тишини и забораву, гајена је добра и дубока нада благочестивих – да се никада не појаве проналазачи нових измишљотина и јеретичких неблагочешћа којим их зли искушава, када су се против њих окренуле одлуке (- Васељенских сабора). Нити да се икада нађу неки бранитељи и борци оних који су мислили да личе на њих видећи уништење и патње оних који су зачетници јереси. С тим надама одмори се благочестиво учење, свакако у царствујућем граду у коме су исправљена многа безнађа Божијом помоћу, и многи народи одбацише претходну одвратност, научише да певају заједно са нама Творца свих и Домостроитеља. Цариград као да беше једно високо уздигнуто место из кога извираше чиста вода побожности која тече по свим крајевима васељене, и као реке које заливају догматима душе које се тамо налазе, које, иако је прошло много времена откако су се осушиле од непобожних догмата или подстрекача јереси, и посташе пусте и бесплодне, јер примише кишу учења и посташе плодоносни доброделатељи Христови. Зато и становници Јерменије који бише побеђени од јереси јаковита, и када примише право учење Цркве, и кад се сабра многољудни свети Васељенски сабор у Халкидону, оснажише да избаце дугогодишњу обману снагом ваших благослова; и тако данас јерменска земља служи чисто и православно хришћанску службу, проклињући Евтиха и Севера и Диоскора и оне који каменују побожност, Петра и Јулијана из Халикарнаса и многосемено расејање њихово и оно што је мука православној источној Цркви - она ставља у неразрешиве свезе анатеме.



Наравно и Бугарски народ, варварски, мрзитељи Христа, са благом припитомљеношћу пришли су богопознању одбацивши демонизам и настраности из њихових веровања и одбацивши обману и склоности ка идолима као и застрашеност од свега што их окружује, примише неочеки- вани дар хришћанске вере.



Какво зло и сујеверје и безбожничко дело се догодило? Зато и ова прича, која је јеванђелска подлога, претвара се у жалост. Добра воља и радост претварају се у жалост и сузе. Jep пре него што тaj народ (Бугари) проведе две године у правој хришћанској вери, одвратни и неблагочестиви људи (jep како би их неко могао окарактерисати благочестивим), људи који изађоше из таме (зато што су рођени на Западу); напротив, како да испричам остатак? Они нападоше против новоствореног у благочестивом народу (Бугара). Kao муња или земльотрес или велики град, и да то поједноставим, као дивља свиња рашчепише и уништили су виноград Господњи љубљеног и новоствореног, и ногама и зубима, значи учењем поквареног живота и трулих догмата и то са што већом смелошћу. Они нacтoje са свом вештином да их одвоје од правих и чистих догмата и од савршене хришћанске вере и да им промене веру.



У самом почетку научише их незаконито да посте суботом; могуће je да jeдaн мали преступ у Предању заврши занемаривањем целог догмата. После су одбацили прву недељу поста и другог поста, што повлачи и употребу млека, сира и прождрљивост на осталу храну, после тога прошири се пут преступа и удаљише их од правог и царског пута, и наравно презвитере који су се разликовали од осталих законским браком, показиваше им много неудатих девојакa и жена кoje су подизале децу без законитих очева, те успеше да их огаде и окрену од истинитих Божијих свештеника, cejyћи у њима семе манихејске jepeси и yништавајући им душе кoje су тек почеле да клијају семеном благочешћа, са семеном штеточина.



Још се не двоумише да поново миропомажу оне који примите миропомазање од презвитера, признајући себе за епископе и лажно говорећи без срамоте да je неважећe миропомазање презвитера и свршава се без циља.



Пocтojи ли неко до чијих yшију нијe стигла таква неразумност за кojy се нису двоумили да се дрзну jepeтици, дакле, да се поново миропомазују они који су већ једном били помазани светим миром и да безобразно исмевају натприродне и божанске тајне? И то сматрају мудрошћу као истински непознаваоци, као што jecy; Значи, имajy необориво мишљење да нијe дозвољено свештеницима да ocвећуjy крштене светим миром. Кажу да je то само архиjepeјима дозвољено. Одакле произилази овакав закон? Ко je законодавац? Који од Апостола? Ко од Отаца? Можда je закон Васељенских сабора? Где и кад постаде? Од којих je изгласан и подржан? Не дозвољава се свештенику да да печат дара Духа Светог крштенима. Али, тада му се не дозвољава да крштава уопште; нити да врши посао свештенства; да га не сматраш половичног него целосног, и да га сасвим избацујеш из клира. Свештенослужитељ владичанског Тела и Крви Христове и њима ocвeћyje (-свете дарове) од раније крштене и миропомазане; како да не може да миром ocвећyje оне који се сада крштавају? Jepej крштава и приноси пречисти дар крштеном; како одузети оригиналност и печат од онога који је свршитељ очишћења? Одузимаш ли печат? Нити да му више дозволиш да буде служитељ дарова Божијих, а ни неки да свештенослуже у свим даровима, тако да твој свештеник који те уздиже неважећим речима некоме да покаже врховног епископа унутар хора саслужитеља.



Нису ови били преступници закона само у овоме, него стигоше до самог врха зла. Осим тих јеретичких странпутица које поменусмо, покушаше да упрљају (о! кaко je ђаво зао!) свети Символ вере, са страним мислима и неважећим речима и претераним безобразлуком, који je неприхватљив у основи свих саборских и васељнских одлука, дoдajyћи новину да Свети Дух не происходи само од Оца него и од Сина.



Ко икада чу такве речи изговорене, као оне од исконских jepeтика? Koja зла змија их je извадила из њихових срца? Ко ћe на кpajy да научи хришћане кojи врше тајне пред Светом Tројицом да признају два узрока, да су заиста Син и Свети Дух од Оца; Свети Дух опет од Сина и да расцепи jeднoнaчaлcτвo у двобоштву и да поцепа хришћанско богословље као што je то чинила грчка митологиja, и да блати достојанство надсуштаствене и jeднoнaчaлнe Свете Tројице? Зашто да Свети Дух происходи и од Сина? Јер ако је происхођење од Оца савршено (и оно је савршено јер је Бог савршен од Бога савршеног), који разлог постоји да Он произлази и од Сина? И зашто? ово би било бесмислено и ташто.



Ако Дух происходи од Сина као и од Оца, зашто и Син да се не рађа од Духа као и од Оца? Тако да је све неблагочестиво за оне који су неблагочестиви, и њихова мишљења и речи њихове ништа да не остане у њима што се не усуђују рећи.



Мисли и на оно друго. Јер ако разазнајемо у Светом Духу особеност да происходи од Оца, такође разазнајемо Сину особину да се рађа од Оца, и прихватамо да произилази, као што мисли њихова многоговорљивост, и од Сина Дух. Дакле, прихватамо да са више особина зависи Свети Дух од Оца него од Сина. Јер је заједничко и Оцу и Сину происхођење Светог Духа и од Оца и од Сина. А ако се више разликује Дух него Син, онда ћемо прихватити да је ближи очинској суштини Син него Дух Свети. Тако ће да испадне опет македонијева хула против Светог Духа, појављујући се као основа њиховој замисли.



Наравно, ако је све заједничко између Оца и Сина, то јест и Светог Духа, свакако су заједничка као и имена Бог, Цар, Господ, Створитељ, Сведржитељ, Надсуштаствени, Прости, Безобличан, Бестелесан, Невидљив и уопште сва остала својства. Ако је заједничко Оцу и Сину исхођење од обојице Светог Духа, онда и од самог себе, и узрок, истовремено и свршетак; ствар какву ни грчка митологија не прима.



Ако дакле признајемо само Светом Духу да има више различитих начела, како нећемо сматрати да је Свети Дух као многострук који има више почетака.



Што учинише у вези односа измену Оца и Сина, још раздвајају Светог Духа уједињујући тако Оца у заједничку суштину са Сином, али не што се тиче неких особина него искључују Светог Духа од суштине њиховог родбинског својтва.



Видиш да су они неправедно добили хришћанско име и вероватно да лако изигравају многе; происходи Свети Дух и од Сина. Одакле си то чуо? Од којег јеванђелисте имаш такво обавештење? Од којег сабора je хула овог учења?



Господ и Бог наш каже: „Свети Дух произилази од Оца" (Jн. 15:26), Оци ове нове хуле сматрају да Свети Дух произилази од Сина. Ко ћe да затвори уши од овакве претеране хуле? Ова хула je противна Јеванђељу; противи се и Васељенским саборима; одбацује и блажене и Свете Оце, Атанасија Великог, многоцењеног Григорија Богослова који je царска одежда Цркве, Василија Великог, златна уста васељене, пучина мудрости праведно названог Златоусти. Зашто да наводим овога или онога? Ова хула и богоборачка jepec напада против свих светих пророка, апостола, jepapaxa, мученика и против самих речи Христових.



Свети Дух происходи ли од Сина? Koje врсте je то происхођење? Исто исхођење или противно Очинству? Али то нису заједничка својства кoja jeдино карактеришу Свету Tpojицу и њено постојање и поклоњење. Ако je противно ономе о чему се не слажу са нама што се тога тиче следбеници манихејаца и Маркиона, него предлажу опет ову богоборачку jepec против Оца и Сина?



Осим тога што рекосмо, ако je Син од Оца рођен, а Свети Дух исходи од Оца и Сина, неће се избећи да то окарактеришемо као помешаност кoja произилази из два узрока.



И још, ако се Син рађа од Оца а Свети Дух исходи од Оца и од Сина, који ћe евршетак имати то jepeтичко учење о Светом Духу, можда нешто друго происходи из Њега? Треба ћe да дођемо до закључка у складу са њиховим богопротивним мшљењем, да постоје не само три него четири ипостаси, вероватно у бескрај, jep четврта ипостас учиниће другу и ова опет другу, док не дођу до грчког многобоштва.



Осим овога што рекосмо, неко може да помисли следеће: ако происхођење Светог Духа од Оца довршава узрок постојања, шта ћe додати Светом Духу исхођење од Сина, кад je довољно исхођење од Оца за Његово постојање? Зато што се нико не би усудио да дође до неког другог закључка што се тиче суштине Божије, уколико она блажена и божанска природа није много удаљена од сваког двојства и мешања.



И без овога што рекосмо, све што je заједничко Cвeдpжитељнoj и Cyштacтвeнoj и Haтпpиpoднoj Tpojици, припада само jeдном од три Лица, и према томе није происхођење Светог Духа заједничко свој Тројици, већ je својство само jeдног од три Лица. Koja дакле, од ова два? рећи ћe неко да Свети Дух исходи од Оца? Како се неће одрећи од њиховог вољеног и новог jepeтичког учења? Ако признају происхођење Светог Духа и од Сина, зашто се не усудише да од почетка открју цело њихово богоборачко учење, што значи не само да Сину приписују исхођење Светог Духа, него одузимају га од Оца? После овога наравно, замењујући рођење са исхођењем, доћи ћe на кpajy да причају чудновате ствари: да je Отац рођен од Сина а не Син од Оца; и тако ћe стићи до тога да буду не само првенствујући у jepecи него и у лудости.



Пази дакле, како се из овога потврђује да je сасвим видљива хула и њихово безумно учење. Зато што све што се назива и припада Светој и Једноприродној и Једносуштној Тројици, или je свима зajeдничκo или припада само jeдном од три Лица; а происхођење Светог Духа нити je заједничка особина, али исто тако није ни, како они тврде, само cвојство jeднога, (нека се смилује на нас и нека се хула окрене на њихове главе); дакле, не припада у целини Живоначалној и Caвpшeнoj Тројици происхођење Светог Духа.



И мноштво других осим ових за кoje рекосмо могао би неко да им приговори контролишући њихово безбо­жно мшшљење, али карактер опште Посланице не дозвољава да заузимају место нити да их помињемо. Због тога и ове кoje беху изговорене и за пример узете, а на неким местима су написане и ако Бог xoћe, преконтролисаћемо детаљно и шире њихово учење на нашем заједничком скупу.



Ова безбожна учења они епископи таме (jep су себе окарактерисали као епископе) заједно са другим безакоњима посејаше у оном простодушном и новоствореном народу Бугара. Стиже и глас о овим догађајима и у нашу унутрашњост, као када неко види сопственим очима свojy децу да се растржу, да се распарчавају од гмизаваца и дивљих звери. Толики трудови и напори и зној уложени су за њихово (Бугара) поновно рођење (крштење) и њихов духовни узраст, али, догодило се да сада патимо од неиздрживе туге и несреће, као да губимо своју децу.



И толико плакасмо због тога догађаја и зла које нас снађе, колико смо се и радовали кад их видесмо да се отарасише од њихове старе обмане.

Али, њих ради плакасмо и плачемо и нећемо затворити очи наше да би их подигли из пада, нити ћемо допустити трепавицама нашим да куњају, док их не повратимо у Тело Господње, с нашим могућностима.

Они дакле, који су претече отпадништва, ђаволове слуге, криви због хиљада смртних, јавни уништитељи, који растрзаше оно нежно и новостворено у побожној вери народа, толико су и таквим растрзавањима ове варалице и богоборци, и осудили смо их саборским светим гласом; не донесмо одлуку сада против њих, али, од већ постојећих Васељенских сабора и апостолских установа открисмо већ изречену на њих осуду и објависмо свима већ познато.

Човеку je природно да се поправља толико много од претходних казни, треба да се поправља и од оних кoje сада види и печат осуде старих jepeтика важи и за садашње. Jep они при томе ocтajy у њиховој вишеструкој обмани, и удаљисмо их од сваког хришћанског пастирства. Зато и 64. канон Светих Апостола одређује једну такву осуду за оне који се држе поста у суботу.

„Ако се кojи клирик нађе да пости у дан недеље или суботе, (осим једне суботе), да буде свргнут, ако je световњак, да се одлучи"; још 55. канон светог Васељенског шестог сабора каже отприлике следеће:

„Пошто смо сазнали да они који су у Риму, посте пост у свету Четрдесетницу у суботе супротно предатом црквеном последовању. Светом сабору je угодно да објави да и римска црква неповређено треба да чува правило кoje говори: „Ако се ко од клира нађе да у свету недељу или суботу пости, осим једне, нека буде свргнут, а ако je световњак, да се одлучи".

Али 4. канон (правило) сабора у Гангри каже следеће за оне који сматрају да брак треба избегавати: „Ако који тврди у погледу једног ожењеног презвитера, да не треба када такав свршава Литургију, примати причешће од њега, нека je анатема". Такође шести Васељенски сабор jeдногласно их ocyђyje изpaжaвajyћи се на следећи начин: „Jep je у pимској цркви примећено да важи као правило за оне који треба да се рукополажу као ђакони или презвитери да пријаве да више нeмajy додир са својим женама, ми, следећи стари канон апостолске тачности и поретка одређyjeмo да треба да остану нераздвојни бракови презвитерских мужева који су законити, да не развезују односе према својим супругама или да се ycкраћују од законитог супру- жанства да буду заједно, као што je неко достојан да буде рукоположен за ђакона или ипођакона, не треба га спречавати да се рукоположи у тaj степен, уколико живи законски са својом женом; нити да се захтева од њега у време рукоположења да исповеди како ћe се удаљити од законског саживота са својом супругом, да не дођемо до тога да упрљамо честитост брака који je озакоњен од Бога и био благословен Његовим присуством, jep и глас Јеванђеља каже: „Оно што Бог свеже, човек да не разрешује"; и као што апостол Павле учи: „Брак je честит за жену и законски заједнички живот" и „свезан си свезом брака, стога, не тражи разрешење"; Ако се ко усуди ycтајући против апостолског канона, да буде ускраћен од свештенства, мислим на презвитера или ђакона или ипођакона, од законског брака са својом женом и везе са њом, да буде свргнут. Слично овом, ако неко од презвитера или ђакона отера жену под изговором побожности, да се одлучи; ако je упоран, да буде свргнут".

И за разрешење поста у првој недељи поста као и поновном миропомазању већ крштених и миропомазаних, мислим да je непотребно да наводим каноне да би их осудили зато што само од себе ово излагање заобилази свако друго безбожно јеретичко учење.

Али joш и хула Светог Духа свакако je против целе Свете Тројице, где не изостаје претеривање, ако није ништа друго од онога што смо рекли, довољно je само да их осудимо на хиљаде анатема.

Сматрамо да je правилно да вас обавестимо о тим догађајима и да учинимо познатим Господу братство ваше са овом вешћу у складу са старим обичајем Цркве, и умољавамо вас и молимо да будете вољни саборци у осуђивању њихових неблагочестивих и безбожних поглавља; да не изоставите поредак у Предању који нам предадоше да чувамо наши преци; са великом бригом и намером да изаберете и пошаљете с ваше стране неколико мештана који ћe вас за- ступати и бити украшени благочестивошћу и са светошћу мислима и делом, како би гангрену удаљили од Цркве, ову садашњу jepec која je тајно уведена; и оне који са махнитошћу посејаше толико семе зла у новостворени и новосазђени народ да их ишчупамо из корена и да их предамо огњу заједничком одлуком; у ону ватру која je предодређена проклетим као што одређују речи Господње.

И тако, удаљавањем јереси и појачавањем благочешћа, имамо добре наде да се врати новооглашени и у Христу новопросвећени бугарски народ у веру (православну). И не само тaj народ замени претходну непобожност истинском вером у Христа, али и један други који од многих и много пута окарактерисан је као други што се тиче грубости и неправде, онај се народ зове Рос-и (Руси), који и против византијске државе, када су овладали онима око њих, са претераном надутошћу подигоше руке (за бoј). Сада и они заменише безбожну веру коју су раније имали, за чисту и неупрљану хришћанску побожност, пријатељски себе стављајући као житеља и представника, уместо да напaдajy нас и да нас оплене. И унутар њих толико много се распали жеља ревносне вере. Апостол Павле опет виче, „нека је благословен Бог у све векове"...

Са овим што је потврђено, са човекољубивом ревношћу Божиијом која xoће да се сви људи спасу и дођу до познања истине, када одбацише стару идолопоклоничку веру и заменише је истинитом хришћанском вером. Ако се подигне ваше братство да покаже намеру и сарадњу у сасецању и сагоревању штеточина (jеретика), верујемо уз моћ Господа Исуса Христа, истинитог Бога нашег да ће се Његова паства умножити још више и испуниће се пророчанство, да – „познаће ме сви од малог до великог", и „и на целој земљи би проповедана реч" апостолског учења, „и до краја васељене речи њихове".

Треба дакле да примимо представнике које шаљете уместо вас, и који представљају ваше свето и преподобно лице, вашу веродостојност коју сте ви добили Духом Светим; као и за овако важне теме и за друге сличне овим имајући истинитост апостолског учења да буду способни да говоре и без препрека да чине. Јер, из Италије опет нам је послана саборска посланица, пуна беспредметних оптужби које су бачене против њиховог епископа они који живе у Италији са много осуда и мирјадама заклетви; зар да не надгледамо оне који се губе толико трагично и притискују се тешком тиранијом док постоји неправда према према свештеним законима, дотле се обарају све црквене свезе. Наравно, из старине стигоше до ушију свих монаха и презвитера који су дошли одатле (међу њима Василије и Зосим и Митрофан, а заједно са њима и други, који плакаше због такве тираније (духовне) и мољаху са сузама да се брани Црква); и сада наравно, као што раније рекох, опет нам послаше разноразне посланице из различитих места отуда, пуне многобројних нарицања и трагедија; због свега тога у овом малом писму донели смо све те изнете тешкоће, сагласно са њиховом чашћу и молбом (молили су са страшним за- клетвама и преклињањима да се учини ово познатим свима архијерејима и апостолским престолима, како би се и то прочитало), тако и за ове са скупа светог и васељенског у Христу сабора, да се потврде са заједничким гласом сагласним Богу и саборским канонима истине и да се устали дубоки мир у црквама Христовим.

Не молимо само вашу светост, јер треба да дођу и представници и других архијерејских престола, а очекује се да дођу још и други после неког времена.

Дакле, да се приморава наше у Господу братство са одлагањем или продужавањем времена да чекају много, знајући тако за њихова закашњења која не требају да буду...

За тачно сматрамо да додамо и ово у писмима: да се проповеда свој пуноћи Цркве да свети седми Васељенски сабор треба да се придружи и уброји у осталих шест Васељенских сабора. Јер до нас дође обавештење да неке цркве које припадају вашем апостолском престолу признају шест Васељенских сабора и не познају седми; али и те које је потврдио тај сабор, више од било чега другог прихватају са бригом и побожношћу, али није им познато да треба да је прогласе с амвона цркве, као и друге, и наравно и они ће имати исти углед са њима свугде.

Јер је и овај сабор (седми) срушио велику јерес, имајући саучеснике и истомишљенике у њиховом гласу послатом од четири архијерејска престола. Јер се налазио, као што је познато, од стране вашег апостолског престола, значи александријског, монах и презвитер Тома са свом пратњом ; од Јерусалима и Антиохије, Јован и његова пратња; а од стране Рима, Петар најпобожнији презвитер и други Петар презвитер, монах и игуман манастира Светог Саве у Риму.

И када се састаше сви они заједно са нашим светим оцем и најсветлим и триблаженим Тарасијем архиепископом Константинопоља, би сазван велики и Васељенски седми сабор који сруши тријумфално јерес иконобораца или христобораца; пошто варварски и другоплемени народ Арапа заузе многа места, зато не беше лако да се до вас доставе одлуке (-сабора). Из тог разлога многима његовеодлуке, иако се поштују и имају углед, али је непознато да припадају њему (-седмом сабору).

Треба даље (као што рекосмо), да објавите за свети и седми Васељенски сабор заедно са пре њега шест сабора. Ако то не урадите, пре свега неправду чините Цркви Христовој, ако одбацујете такав велики сабор доћи ћете до тога да делите и расцепљујете свезу и додир са њиме. Друго, дајете повод иконоборцима, које добро познајем, да вам је мрска њихова јерес као и других јеретика, да отварају уста и узимају за право да кажу велике лажи, да њихова јерес није осуђена од Васељенског сабора, него само од стране једног патриаршијског престола.

Због свега тога имамо част да вас посаветујемо и са синодским писмима и са свим другим синодским и црквеним разматрањима и разговорима да га уведете у ред и да га поставите са светих шест Васељенских сабора, признајући га као седми после ових, правећи увод за ове који треба да буду.

И Христос истинити Бог наш, први и велики Архијереј који својевољно принесе себе на жртву за нас и даде своју крв као откуп за грехе наше, било би добро да да вашој архијерејској и часној глави да победите варварске народе који вас опкољавају, и да вам да да прођете животни пут у весељу и тишини, и камо среће да уживате у неизрецивој радости и весељу небеског наследства, где је стално пребивалиште свих радосних и где не постоји ни бол ни уздисаји, ни туга, у близини Христа истинитог Бога нашег; Њему припада слава и величанство у све векове. Амин.

Молимо се за вас по очинском дугу преподобних. Не престајте ни ви никада да се сећате наше осредњости.

Окружна Посланица, превео с грчког В. Панагиотис, превод редиговао Р. Поповић, Теолошки погледи 1-4 (1992) 211-231.

ИЗВОР: Др.Радомир В. Поповић, ИЗВОРИ ЗА ЦРКВЕНУ ИСТОРИЈУ, Београд, 2001, 135-147.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 23:29:39



Друиди признати за званичну веру у В. Британији
Wednesday, 06 October 2010

02. 10. 2010. 18:06h | Вестионлajн
Друиди признати за званичну веру у В. Британији
Претхришћанска друидска вера призната је као званична религија у Британији, као прва паганска вера која је добила такав статус.

Британска комисија за добротворна друштва закључила је да се друидско призивање духова природе може окарактерисати као верска активност, пренео је данас британски радио Би-Би-Си (ББЦ).

Одлука да се друидима да статус добротворне организације, који имају друге водеће верске организације, обезбедиће им драгоцене пореске олакшице. Озваничење верског статуса друида уследило је после хиљада година практиковања ритуала на британским острвима.

Друиди су свештеници прве, колико је познато, духовне праксе у Британији, а постојали су и у другим келтским друштвима у Европи. Поклоници ове религије не верују само у једног бога или творца, већ се моле духовима који настањују Земљу - духовима планина, река и шума, као и природним силама, попут грома. Такође обављају ритуале везане за промене годишњих доба.

После четворогодишњег разматрања ове верске праксе, комисија је закључила да друидство нуди кохерентни систем веровања у божански принцип и својим поклоницима обезбеђује позитиван морални оквир. Уз пораст забринутрости за природну средину и њену заштиту и опадајући утицај великих религија, друидство цвета више него икад од доласка хришћанства, пренео је Би Би Си.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Sre 6 Okt - 23:32:34



Један од Лазаревих: Ко су екуменисти и пацифисти?
Tuesday, 05 October 2010

Један од Лазаревих

Ко су екуменисти и пацифисти?

“Преластише народ мој говорећи: Мир је, а мира не беше;

и један озида зид, а други га намазаше кречем неваљалим.”

(Јез. 13,10)

“И лече ране кћери народа мог овлаш, говорећи:

Мир, мир; а мира нема.”

(Јер. 6,14)

“Господ рече овако: Станите на путевима и погледајте,

и питајте за старе стазе, који је пут добар,

па идите по њему, и наћи ћете мир души својој.

А они рекоше: Нећемо да идемо.”

(Јер.6,16)

“Чекасмо мир, али нема добра;

и време да оздравимо, а гле, страх.”

(Јер. 15)

Уморна је ова прашњава планета по којој ходимо. Заглувеле су уши наше и отврдла срца од многих и премногих речи о миру - а мира нема. Земља уморна, а Небо и даље тугаљиво слуша басне и бајке о миру лажних миротвораца и мирословаца. Слуша и плаче, оно исто Небо које је слушало и гледало Св. Кнеза на Косову у оном пресудном часу када је наш народ добио част ношења крста Христовога у славу и наду оног Царства које је увек и до века. А сада гледа нас који „тражимо“ то исто Царство, али крст Христов којим се у њ иде загубисмо у дубокој земљуштини којом окивамо наше душе, а тиме и нашу Цркву и државу. И још нам веле да та земљуштина нема алтернативу! Али, зато за неке крст очигледно има алтернативу, те уместо уског голготског пута, који једини (!) води у Живот вечни, ови тумарају по белом свету, под руку са моћницима белосветским, тражећи онај шири беспутни пут, поплочан „добрим“ пацифистичким намерама, који води никуд друго, до у вечну пропаст! Да ли на окреченом зиду, или под белом паном, тешко је и својим очима данас веровати, због оног што ипак видесмо и прочитасмо. Али, јесмо сигурни да видесмо речи које намеравамо да прокоментаришемо, а које својом невероватношћу покушавају да избришу границе између разума и беспамети; између истине и лажи; између свих оних апсолутних, непроменљивих и непомирљивих вредности, које држе Небо и земљу, чак и оних (два пута авај!) између Православља и инославља!!!

Како је људска и пастирска одговорност нашег Патријарха могла до те мере да откаже у пресудним временима за нашу Цркву, самим тим и народ као њен корпус, те да изјавом својом обрадује оне исте духове, који су мир и сваки добри поредак - таксис, који радује Христа и Цркву - Невесту Његову, бацили под бестидне ноге својих и туђих интереса? На то нека други одговоре. Оно што знамо јесте неоспорна чињеница - сви ти интереси зову се једним јединим именом, и то јеванђелским – јудинска издаја! Ти исти духови и њихови злодуси сада хвале административни врх наше Цркве, по часописима, и то оним писаним крвавим, усташким рукама, а смишљаним србомрзећим аустријским умом. Историја сведочи, а ми памтимо, да је сатански савез тог истог ума и тих истих руку, јеретичким папским благословом сједињаван, крваво прекрајао српске границе и српске вратове. Коме на част служе њихови хвалоспеви, ми не знамо, али нашим црквеним пастирима, у то смо сви уверени, сигурно не служе!

Темељи и стубови пијадестала на коме су насађене те похвале, армирани су и забетонирани последњом изјавом патријарха Иринеја, коју је пренео Танјуг, као и многи други писани медији, од 30. септембра ове године. Назив интервјуа је: „Патријарх: Да устоличење прође у миру“. Ове лепе жеље у вези са потпуно исполитизованим духовним дешавањем, какво је устоличење православног патријарха, засениле су дубоко потресно, поражавајуће декларисање српског Патријарха као „екуменисте и пацифисте!“ Истини за вољу, у самом тексту су те речи новинарски вешто запаковане, као навођење аутора интервјуа, а не самог Патријарха, дословце: “Патријарх српски за себе каже да је екумениста и пацифиста“, али то ни мало не баца сенку на такво његово самодекларисање. Пре свега зато што Патријарх нигде то није демантовао, напротив, од његовог усрдног дозивања римског папе, па до његове „отворености за дијалог“ о коме брујаше цела Аустрија, он је недвосмислено себе потврђивао као екуменисту! Овакав један испад у медијима је био сасвим природан ток одвијања „помиритељског“ прегалаштва нашег Патријарха. Да ли таква проповед мира, на уштрб основних постулата православног црквословља – еклисиологије, која апсолутизује једност и јединственост Цркве, као живог организма, чак - Тела Самога Христа, у коме је она возглављена – рекапитулирана (Еф. 5,13) може донети икакву корист, пре свега нама који смо у Цркви, а камоли онима ван ње? Одговор је пророчки једноставан и апостолски недвосмислен: не може! Порицање једности Цркве је основна поставка женевског екуменизма, са којим се неславно поистовећује наш Патријарх; оно представља онтолошко порицање Самога Христа, једног и јединственог „Јединородног од Оца рођеног“. Спасавати друге тиме што ћемо грану спасења на којој се и сами налазимо сећи, управо одрицањем ма и најмање богочовечанске истине о Цркви, спасењу, Богу, души и свему видљивом и невидљивом, откривењски уризниченом у Цркви Христовој, јесте човекоугодничко и ђавоље извртање апостолске и јеванђелске свеистине, која је темељ и есенција хришћанске етике и спасења у Христу, а она гласи: “Већма се треба Богу покоравати него ли људима“ (Дел.ап.5,29). Зато нас Јустинова богомудрост учи: “Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овог света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу.“ А шта је светскије и неправославније од безбожног екуменизма, који проповеда црквени плурализам? Зато се с правом питамо да ли се то благодатно и апостолско управљање Црквом нашег Патријарха, полако претвара у треће искушење у коме уместо Спаситељевих речи „иди од мене сотоно“ (Мт. 4,10), ми слушамо молитве Његове Светости да папа римски, та икона антихриста, дође и зађе у освештани тор Христових - светосавских оваца? Не показује ли нам јаловост досадашњег „дијалога љубави“ и „отворености за дијалог“ наших архијереја и нашег Патријарха да су ти методи управо небогочовечански? Када би у себи имали макар зрно горушучно од јеванђелске свеистине Христа Бога, оно би засигурно имало плода, чак и на духовно окамењеном тлу Запада. Али не, сама клица и зачетак дијалога нељубави (какав је овај актуелни женевског типа), упражњаван од стране наших многоучених епископа, то семе раздора унутар наше Цркве у којој оно рађа и разраста трње раскола, остаје потпуно бесплодно и јалово, и оно што то семе произраста носи проклетство оне бесплодне смокве, изговорено истиновесним, богочовечанским устима: „Да никад на теби не буде рода до века“ (Мт.21,19).

Док Патријарх умножава молитве у име несрећног доласка римског папе, у исто време он „пастирски“ одсеца део Црквеног Тела, десетине монаха покренутих из својих монашких огњишта олујним ветровима синодских прогнозера у нашој Цркви, нејеванђелским речима: „Што виси треба и да отпадне!“ Суманутост и шизофреност те лажне екуменске љубави, пропагиране у нашој Цркви велеученим богословима, као некаква древна тековина „православног“ икуменизма, најочигледнија је управо тим разграђујућим грађењем јединства на „песку“ светских, а не на камену вечних Христових вредности, а пре свега истине. Једном руком наши екуменисти „граде“ јединство свих хришћана, а другом разграђују сопствену Цркву, која је једини гарант и могућност спасења у овом и у свима световима. При свему томе сваког ко се не слаже са овим, унапред на пропаст осуђеним, екуменским дијалошким чешањем ушију (како Ап. Павле вели) административна врхушка у нашој Цркви, на челу са Патријархом, инквизиторски проглашава за расколнике. Дакле, бити у раскораку са екуменистичким настројењем данас у Србији, судећи по званичном ставу наших синодских архијереја, значи бити у расколу са Црквом. Себе као појединца или групицу, скупа са свејеретичким екуменским ставом, поистоветити са Црквом, равно је највећем богохулству. Вечиту Истину - Богочовека Христа, тај врховни аксиом и критеријум све творевине, а пре свега и изнад свега Његовог мистичног Тела – Цркве, заменити свелажним критеријумом, још лажније екуменске љубави, представља најгрђе јеретичко, аријевско и несторијевско богохуљење и црквохуљење!

Страхотно свесни свих наведених чињеница, измерених и премерених освештаним и ненарушеним предањем Цркве, епископи пропагатори екуменско-глобалистичког правца у историјском кретању брода наше Цркве, на челу које данас видимо Патријарха Иринеја, своју савест успављују неуспелим покушајем „оправослављивања“ протестанско-папског, женевског екуменизма.

Не треба се заваравати: савремени, и у нас форсирани екуменизам, зачет у свејеретичком Савету цркава, нема у себи ни трага православности. Истини је својствена апсолутност, она је увек интегрална, никад половична, свака и најмање окрњена истина представља лаж. Истина је квалитативни, а не квантитативни појам, не може је бити пола у нечему или мало, не може она бити скоро цела, ње или има или нема! Не треба се заваравати: савремени екуменизам, у коме наши архијереји и наш Патријарх учествују, је управо онај исти екуменизам који је од стране о.Јустина осуђен као свејерес. Свака теорија о некаквом православном екуменизму, или икуменизму, јесте прикривање трагова који показују којим путем наши екуменисти иду. Тај пут је „широк пут“ који води далеко од Цркве и од Христа. Православни екуменизам у нашој Цркви не постоји, њега су убили епископи којима је милији долазак папе од јединства наше Цркве, њега је прогнао овај европски екуменизам са којим се, авај, и сам Патријарх, следећи своје епископе туторе, жалосно и трагично поистовећује. Ипак, рогови ове свејеретичке звери исувише боду сваку православну душу која се Бога боји, тако да је заблуда екуменизма за овај прост народ врло очигледна, њу не може прикрити ни сладуњава реторика западнољубећих нам архијереја, скупа са Патријархом. Вера као хоровођа у хору врлина није ствар етике, већ онтологије. Без исповедања праве апостолске и светоотачке вере нема праве молитве, нема апостолског прејемства, нема Свете Литургије, нема Цркве. Кроз њу еванђелски откривена Истина – Христос, улази у нас и охристовљује нас, спасава нас. Она је услов крштења, она је печат миропомазања, она је залог евхаристије, речју - она је једини приступ пуноти божанских дарова, богочовечански и светодуховски продужаваним и дарованим у Цркви. Свако ко у тор Цркве не улази на врата праве вере, вук је и разбојник, а никада пастир. Јер, уколико неко нема ту и такву тврду веру пророка, апостола и мученика – он је ван Цркве, он је себе одсекао од Цркве, одвојио од Христа. Ту провалијску, бездну одвојеност не могу да надоместе никакви црквени чинови и власти, ни жезал ни митра. Док се год тако одвојен од спасења, у расколу са Црквом и Христом, човек не покаје и исправи тамо где је посрнуо и пао, нема му спасења!

Зато треба непоколебиво, без намигивања овосветским интересима и циљевима, који се не завршавају у вечном Христовом Царству, чувати чисту и непомућену Православну веру. Основ и темељ те и такве вере је Истина оличносњена у оваплоћеном Христу, Богочовеку. Та истина је уједно залог сваке праве љубави и мира, без ње и екуменизам и пацифизам остају само фалсификати хришћанства и демонска исчадија европског триклетог хуманизма! А свако ко себе не поистовети, не испуни том Истином, еванђелском, Богочовечанском, којој је име Христос, остаће далеко од сваког мира и биће само привиђење збрисано руком времена и историје, на месту којег ће остати само црна рупа у историји наше Цркве и нашег народа!

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 7 Okt - 2:36:55



Руска Црква за организовање сталних ходочашћа до православних светиња на Косову


Заменик председника Одељења за спољашње црквене везе Московске Патријаршије протојереј Николај Балашов, заложио се за развој православних поклоничких путовања до светиња на Косову.

„Мислим да нам предстоји да радимо на организовању сталних ходочашћа из Русије до ових древних православних светиња," рекао је он у среду у интервјуу за портал „Интерфакс Религија."

По његовом мишљењу, сваки човек који је посетио Пећку Патријаршију, Грачаницу и манастир Високи Дечани, „никад неће заборавити ову посету и одатле ће отићи преображен".

Отац Николај је позвао да се „озбиљно замислимо над тим каква је будућа судбина ових светиња од значаја за цело човечанство, шта ће бити учињено за њихово очување и за обезбеђивање приступа православним ходочасницима из различитих земаља света".

Свештеник је такође подсетио да монаси који живе у косовским манастирима одржавају у њима молитвени живот, без обзира „на велике тешкоће и сталну бригу за своју безбедност".

07.10.2010. Извор:Глас Русије


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 8 Okt - 0:48:51



Георгије Капсанис: Унија - метод папоцентричног екуменизма
понедељак, 04 октобар 2010 18:01

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
игуман манастира Григоријат на Светој Гори


УНИЈА - МЕТОД ПАПОЦЕНТРИЧНОГ ЕКУМЕНИЗМА


Недавно је папа римски означио за епископа и апостолског егзарха за малобројне атинске унијате, унијатског клирика, господина Димитрија Салахаса, рукоположеног 24. маја 2008. за каркавијског епископа, професора римског института источних истраживања и члана Мешовите богословске комисије за дијалог између Православних и римокатолика. За атинску унијатску општину тај догађај, очигледно и судећи по изговореној беседи господина Салахаса на дан његовог рукополагања, и саопштења, објављеног на њиховом интернет сајту има веома важно значење. Али за Православне, та чињеница може бити окарактерисана као жалосна и изазивајућа, јер поново враћа у живот проблем Уније, још једном открива намере Ватикана у односу према Православљу и показује, колико је за Православље опасна перспектива такозваних богословских дијалога. То довољно убедљиво показују следеће чињенице.



1. Еклисиологија унијатских општина идентична је еклисиологији на којој се утврђивала Унија из XVI века.

То потврђују речи епископа Димитрија Салахаса, које је изговорио на свом рукоположењу.

У почетку он говори: "Наша заједница саставља мали део Католичанских Цркава на Истоку". И то је - истина: све унијатске заједнице изашле су из недара Православних Источних Цркава и постале "католичанским", јер су прихватиле папски примат и папске догмате. Они себе називају "Католичанским Црквама на Истоку", јер верују, да их је општење са папом учинило "католичанским", потпуним црквама, гарантујући им католичанскост, док у исто време друге Источне Цркве, које немају општење са папом (Православне Цркве, антихалкидонске, монофизитске и несторијанске цркве, које се нису присајединиле Унији) нису "католичанске". Оне су, како о њима говори Други ватикански концил, "појединачне или помесне Цркве, међу којима прво место заузимају Патријаршијске Цркве" (Указ о екуменизму, 14).

Даље у беседи на рукополагању налазимо следеће: "Ми стремимо ка јединству, а не Унији. Други ватикански концил нам говори да су важеће правне норме Католичанских Цркава на Истоку биле установљене "до времена" тј. до оног тренутка када Католичка и Православна Црква успоставе потпуно општење једна са другом (Одлука о Источним Црквама, бр. 30) по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година". Онда ми можемо поставити питање: чиме се разликује "стремљење ка јединству" од стремљења ка Унији? Зар није стремљење ка Унији са еклисиолошке тачке гледишта потпуно идентично стремљењу ка јединству (псеудо-јединству) тј. зар није оно за свој циљ имало достизање црквеног општења, уз услов, међутим, признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Ферари - Фиренци, Триденту и др.? Може бити, "стремљење ка јединству" Другог ватиканског концила и папоцентричног екуменизма претпоставља одбацивање догмата, који су прихваћени од стране тринаест "васељенских" сабора папизма?[1] И на крају, како ће без одбацивања свих туђих учења (јереси) богословски дијалог достићи јединство, не поставши "унијатски", јер ни до данас нису успели да добију одбацивање нити једне од тих одлука?

Епископ Салахас уверава Православне: "Грчки католички егзархат (има се у виду унијатска заједница Ахарнон коју он води, прим. прев.) категорички одбацује и одбациће сваку прозелитску делатност и додаје: но ја их молим (Православне, прим. ред.) да нам не отказују право на постојање". Он уверено и јавно одбацује одвратне методе из прошлости и жели да верујемо да је он искрен, када моли да им се да право на постојање као заједници са слободним избором. Штавише, треба бити потпуно свестан, да ми Православни, иако немамо ништа против права сваке заједнице на самоопредељење, ипак наглашавамо да постојање унијатских цркви јесте очигледан доказ да Унија постоји и да свако деловање Ватикана, које потврђује њихово постојање, јесте утврђивање Уније, независно од тога да ли се остварује законити прозелитизам или не. Унија - то је пре свега еклисиолошки проблем и она нас као таква интересује више од свега. Следи да, пошто Ватикан потврђује постојање Уније, јачајући унијатским црквама право да постоје у њиховом садашњем еклисиолошком поретку, богословски дијалог са стране Ватикана може да има у перспективи, не успостављање јединства Цркве "по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година", већ успостављање Уније!

2. Ватикан подржава Унију

Без обзира на то што Ватикан лицемерно "осуђује" Унију као метод сједињења цркава (Баламандски споразум, чл. 1) он је потврђује самим тим што признаје постојање унијатских заједница (чл. 31), јачајући на сваки начин њихово присуство и деловање на канонским територијама Православних Цркава. Зато се питамо: до када ћемо ми, Православни, продужавати богословски дијалог трпећи то чудовишно ненормално стање ствари? Католици (не сматрајући достојним похвале изузетке, када они, за разлику од Ватикана нису сагласни са Унијом) недоследно осуђују Унију као метод из прошлости и, у исто време, признају унијатске заједнице. Како је могућа осуда Уније и истовремена подршка унијатских заједница, које Унију чине реалношћу на сцени савремене историје?

Ружна делатност папске Уније у прошлости је позната. Подсетимо да су паписти, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274) за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је и тирански захтев папе Евгенија IV да се источни хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439). Сем тога, од времена сабора у Бресту (1596) језуити су сличним подмуклим методима учинили да Унија буде велико искушење за Православну Источну Цркву. Унија је патријарха Кирила Лукариса коштала живота, довела до збацивања многих патријараха, откидања из недара Цркве великих заједница у Украјини, Трансилванији, Далмацији, Антиохији и изазвала жестоке прогоне Православних у тим и другим областима, које су контролисали Турци.[2]

У том историјском периоду унијатска пропаганда, организована од стране папа, развија се у две етапе: у почетку као делатност огранка папске курије Propaganda Fidei (Пропаганда Вере), а затим у виду изградње школа (главно место међу њима заузима Колегијум св. Атанасија у Риму), које воде папски мисионари са циљем не само обраћања у Унију појединаца, колико промене читавог погледа на свет код Православних, уз помоћ латинофилског деловања многих дипломаца таквих школа.

Али и у наше време Ватикан неприкривено подржава и на сваки начин јача Унију. Од самог почетка богословског дијалога Православних са католицима, унијати улазе у састав Мешовите богословске комисије, без обзира на снажне и непрестане протесте Трећег свеправославног саветовања.[3] Папа Јован Павле II је дао одлучујући допринос оживљавању Уније у Источној Европи. Баламандски споразум (1993.), не говорећи о осталим његовим озбиљним богословским бесмисленостима, признаје и оправдава постојање унијатских цркви, при чему испод споразума стоје потписи неких представника Православних Цркава.

Папа Јован Павле II у свом поверљивом писму католичком ко-председнику дијалога, кардиналу Едварду Касидију, одбацује позицију коју је Мешовита богословска комисија донела у Балтимору (2000.) у вези са унијатима, и на тај начин доводи дијалог у потпуни ћорсокак. У том писму он пише следеће: "Треба (на заседању у Балтимору) Православнима ставити до знања да се Источне католичанске (подразумевају се унијатске - прим.ред.) Цркве користе код римске цркве са истим признањем, као и свака друга црква која је са њом у општењу".[4] Тиме је папа изазвао праведно смућење и самостално напуштање високопреосвећеног архиепископа аустралијског Стилијана. Папа Бенедикт ?VI, следећи ту политику, благосиља унијатску украјинску цркву;[5] за време посете Фанару у новембру 2006. године у његовом најближем окружењу је унијатски епископ; штавише, у Ефесу, понтифекс изјављује да "по његовом мишљењу, најбоље средство за достизање јединства у Цркви јесте Унија"[6], а сада шаље новог апостолског егзарха у Атину!

3. Екуменистичка трпељивост према Унији је, са тачке гледишта еклисиологије, крајње проблематична

Тобож из разлога да се богословски дијалог не прекине, неки наши Православни предстојатељи чинили су се и чине неприхватљиве уступке. Смеле и дубоко православне речи константинопољских патријараха, у којима су разобличавали проклету Унију (класичан текст постала је Окружна Посланица против Уније[7] блажене успомене Патријарха Јоакима III) престале су да се слушају на тлу небогословског "дијалога љубави" Патријарха Атинагоре. Саборне осуде и посланице источних патријараха против Уније таворе у Аналима црквене историје као полемички документи, који, тобож, не приличе данашњим временима "помирења"!

И пред православном свешћу јавља се питање: на којим богословским основама се утврђује та екуменистичка трпељивост према Унији? Шта се променило у еклисиологији и богословљу унијатских цркава да би њихове епископе и клирике ми сада требало са радошћу да примамо? Када су унијати показали да су се еклисиолошки променили, било да су у потпуности постали католици, било да су се вратили у окриље Православне Цркве? На који их то начин право да постоје као одвојене заједнице ослобађа од неопходности да се определе у еклисиолошком смислу? Или православни еклесиолошки критеријуми више не постоје?

Без сумње, једино могуће објашњење те екуменистичке трпељивости према Унији јесте склизнуће у некакву, до сада непознату, еклисиологију, која устаје на еклисиологију Православне Цркве и која се саглашава са посветовњаченом свешћу нашег времена.

4. Ватикан користи богословски дијалог као средство саблажњавања Православних и промене њихове црквене свести

И док Ватикан подржава Унију, а унијати се користе признањем од стране неких предстојатеља Православних Цркава, богословски дијалог се продужује, а разматрање тешког проблема Унијe одлаже се за будућност (Заседање у Београду, 2006). Свест Православних се отупљује, а проблем се премешта из области еклисиологије у област социологије. Кристално чиста православна еклисиологија сваки дан издаје своје позиције и уступа место мутној и синкретизмом испуњеној еклисиологији "братских цркава". Екуменистички настројени православни богослови су спремни да подрже новаторске погледе на богословска питања, на која су пре неколико векова Свети Оци већ дали чврсте и недвосмислене одговоре, који не остављају места никаквим сумњама. Карактеристични примери таквих погледа, између осталог, јесу преименовање јереси "Филиокве" у "другачији богословски прилаз, који не дотиче суштину догмата"; називање догматских, моралних и литургијских извртања римокатолицизма "законитом разноликошћу", представљање папског примата у власти првенством у служењу и др.

Сем тога, медији упорно позивају побожни православни народ на "помирење" и обасипају га идиличним сликама "међусобног признавања", што за последицу има отупљивање његове православне свести, која је раније увек служила као моћна препрека на путу властољубивих тежњи папизма. У име богословског дијалога чине се, са тачке гледишта Свештених Канона недозвољиве заједничке молитве и богослужења, па до неприхватљивог целивања на Православној Божанској Литургији и "благосиљања" православне пастве од стране папе. Као круна канонских преступа послужило је неочекивано евхаристијско општење у мају, у недељу Самарјанке, румунског епископа Баната, господина Николаја са румунским унијатима. Тај догађај је изазвао веома снажан протест румунских монаха у Румунији и на Светој Гори, који су се обратили јерархији Румунске Цркве, а такође и узнемиреност свих Православних због циљева чијем остварењу би могао допринети овај скандалозни догађај.

На крају, уз помоћ текстова (испуњених намерним нејасноћама и богословских софизама) као текст Заседања у Равени (2007) богословски дијалог између Православних и римокатолика постепено се креће ка признавању папског примата унијатског типа. У вези са тим карактеристичан је интервју кардинала Валтера Каспера, председника Папског савета за остварење хришћанског јединства, који се коментарише од стране француског часописа "S.O.P.": "На Западу смо имали развој, који се завршио Другим ватиканским концилом, који је утврдио примат власти и непогрешивост папе, развој, који Православни никада нису примали. Неопходна је дискусија, како да протумачимо те различите развоје, који су произашли на основу првих хиљаду година". Сем тога, по речима Каспера, неопходно је размислити, како ће функционисати примат Рима у условима када је већ очигледно постојање "два кодекса канонског права" унутар римокатоличке цркве: "Један за латинску цркву, а други за источне цркве које се налазе у пуном општењу са Римом". "Сагласно са та два кодекса, примат делује на један начин у латинској цркви, а на други - у источним црквама. Ми не желимо да намећемо православнима поредак који је данас прихваћен у латинској цркви. У случају успостављања пуног општења мора бити пронађен неки нови тип примата за Православне Цркве", додао је он."

Достојан пажње је, наравно, и одговор руског епископа Илариона Алфејева на ове изјаве, како се он наводи у коментарима тог истог часописа: "О каквом новом типу је реч?". Поставља питање руски богослов и износи став да, пре свега, кардинал има у виду "тип, који већ постоји у источним црквама, које се налазе у општењу са Римом", тј. Унију. "Другим речима, нама се опет предлаже да прихватимо некакво унијатско виђење примата римског епископа", сматра епископ Иларион. "Ако је то корак ка разрешењу ситуације, онда се веома бојим да такво њено разрешавање неће надахнути Православне, који виде Унију као потпуну противречност њиховом схватању еклисиологије и као издају Православља". " Године 1993. у Баламанду католици и Православни су дошли до закључка да Унија не може бити средство уједињења, а сада, након петнаест година, председник Папског савета за остварење хришћанског јединства призива нас на прихватање унијатског виђења римског примата", додао је он, закључивши: "Нама не треба нова Унија. Нама је неопходна стратешка сарадња, која би искључивала сваки прозелитизам. Нама је још неопходно продужење богословског дијалога, али не зато да Православни постану унијати, већ за разоткривања еклисиолошких несугласица између римокатолика и Православних".[9]

Веома је утешно то што се православна свест противи лицемерном тумачењу примата власти. Првенство власти у Католичанској (Васељенској)[10] Цркви припада Васељенском Сабору, о чему је званично говорио 1973. године блажене успомене патријарх Димитрије и што успешно коментарише професор Евангел Теодору.[11]

Хиротонија новог унијатског епископа у Атини собом представља још један снажан и жалостан испад Ватикана против Православља, управо против Грчке Цркве. У последњим годинама примећено удружено деловање унијата (посебно је значајна изјава предстојатеља Светих Православних Цркава)[12] наишло је на типичан одговор Ватикана - отворену подршку Унији. Опет, пред нама се са новом силом појављује питање: који смисао има богословски дијалог, ако Ватикан поздравља, благосиља и подржава Унију ?

Православни пастири који располажу истанчаним догматским и еклисиолошким критеријумима, схватају да се Православна Црква подвргава руглу, а православна паства излаже опасности, када се богословски дијалози одржавају при таквим околностима. Побожни Православни народ је такође показао забринутост, када почиње да схвата да се након вековних контаката и скоро тридесет година спровођења званичних дијалога не отвара перспектива обраћања римокатолика Православној Вери и њиховог враћање у окриље Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, тј. Православља, већ се само износе уверавања о "православности" римокатолика.

Очигледно је да се Православни народ ниуком случају неће сложити са таквом перспективом. Он трпи до извесног времена, да у Цркви не би дошло до превремених раскола, али нема намеру да прихвати саборно потврђивање онога што се дешава супротно Канонима. Тим више, нема намеру да трпи уступке у догматским питањима и њихово саборно озакоњивање. Непроменљиви и чврсти критеријуми за православни народ јесу догматско учење Васељенских Сабора и Светих Отаца и канонско уређење Православне Цркве. Сваки пут када православни хришћани виде да се насрће на та два стуба Православља, они се жалосте, тугују срцем и моле Господа да сачува Своју Цркву, да покаже Своје епископе чуварима Божанских Догмата и Свештених Канона, моле се да не дође тренутак, када ће се догодити одлучење од црквеног општења оних људи који одбацују "једном предану веру", јер по речима Источних Патријараха, Православни народ поседује посебну свест: "... код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да донесу нешто ново, јер је као заштиник Вере увек иступало само тело Цркве, тј. сам народ, који је желео да његова религија остане у векове непромењива и сагласна вери његових Отаца."[13]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 8 Okt - 0:55:19



Извештај са конференције за штампу у Пресс центру
Thursday, 07 October 2010

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА ШТАМПУ У ПРЕСС ЦЕНТРУ ПОВОДОМ ЛИТИЈЕ У БЕОГРАДУ

Поштовани посетиоци,

Као што је и најављено, у Пресс центру је данас одржана конференција за штампу поводом Литије у Београду. На конференцији су говорили организатори Литије - отац Антоније, Ранко Гојковић (дописник „Руске Народне Линије“) и Мирослав Вујанић (Богомољачки покрет). Излагања оца Антонија и Ранка Гојковића доносимо у прилогу, док ћемо излагање Мирослава Вујанића објавити накнадно - када нам буде достављено. Такође доносимо и позив организатора свој духовној деци Светог Саве да узму лично учешће у Литији.

Како сазнајемо, данас око 9,00h четворочлана делегација верног народа предала је у Патријаршији у Београду листе са потписима (око 15000 потписа) потписника писма - апела упућеног Патријарху Иринеју. Да подсетимо, у писму се Патријарх "умољава да тражи од власти забрану одржавања параде мужеложника".

Уредништво

+++

Браћо и сестре, Београђани, Срби, децо Светог Саве!

Места нашег, србског сабрања увек су били свети храмови, а не паркови; али у овом небивалом саблазном случају, који се као тамни облак надвио над Небом нам светосавским, када се отвореним скрнављењем обесвећују улице српске, принуђени смо одржати Литију Часнога Крста баш тим путањама куда је ђаво планирао своју погану параду у недељу, са молитвом Господу и освећењем улица како би се од душепогубне параде одустало!



Место и време сабрања:

Субота, 9. октобар 2010., Београд

07.30 сати – Вазнесењска црква у Београду, ул. Адмирала Гепрата, Света Литургија и Причешће свих који су се ових дана спремали постом и молитвом по благослову духовника.

10.45 сати - Окупљање и Почетак Литије на углу улица Немањине и Ресавске подно Парка. Потом ће се са Часним Крстом напред поћи низбрдо, Немањином, па десно у Кнеза Милоша, потом поново десно у Масарикову све до зграде Београђанке поред које ће се на платоу са фонтаном одслужити Молебан за спас србског народа.



Недеља 10. октобар 2010.

Ко од Хришћана буде волео да изрази своје негодовање и на сам дан „параде“, а како би све лепо и блачестиво било, те како би се Православни у групи молитвено држали хришћанских норми понашања и оградили се од било каквих неприличних дружина, такве Христољупце молимо да у недељу, 10. октобар 2010. у 09.00 сати – присуствујемо Светој Литургији у Саборној цркви у Београду (ул. Краља Петра) после које би пошли у мирно и молитвено изражавање крајњег негодовања због најављеног гажења Светог Јеванђеља улицама града Светог Стефана Лазаревића. Наше негодовање ћемо најбоље изразити ако у рукама будемо имали најјаче оружје - иконе, Јеванђеља и упаљене свеће.

Дођимо у Београд на молитвену Светосавску литију – Крстни ход и Молебан за спас србског народа и у одбрану Светог Јеванђеља! Да нас буде што више, али без и најмање помисли на било какво неправославно, лоше дело, већ све да буде Светом Сави мило и у Божјем миру благословено! Амин!

+++

Излагање оца Антонија у Пресс центру 7. октобра 2010.

Помаже Бог, браћо и сестре, господо и даме!

Добре дане, Господом дароване, желим свима - заслужили их или не.

Ако је наш народ, вером у Христа и Светитеља Саву, сачувао свој идентитет, и свој данашњи благослов у виду наше државе, ко је тај ко се усудио да пред народом овим и пред прецима нашим небесним, изврне правду, разврати морал, похули на Јеванђеље, сем онај који је заборавио историју српског гордог узношења и потом неминовног покајног страдања.

Нисмо ми незнабожачка, већ православна земља. Православље није једна од религија, већ Једина Вера у Јединог Господа; то није религијска теорија већ животовање у Светости Духа Светог јединообитавајућег у Јединој Цркви Његовој. Зар ми, који смо наречени да будемо „светлост свету који у тами ходи“, да пригрлимо и допустимо таму овога света да нам из дана у дан све више гута наслеђену светосавску светлост? „Онај слуга који је знао вољу Господара свога, и није приправио нити учинио по вољи Његовој, биће много бијен“ (Лука 12,47). Зар смо толико огуглали душама да се не сећамо казни које су постигле Содом, Гомор и Помпеју, због греха овога. Стога је и најава Крсног хода улицама овог грешног града, пре свега молитва Господу да се чаша греха нашега не прелије, да нас проклетство које својим тврдовратим гресима, али и неактивностима у борби са злом, призивамо, не прекрије. Ова Литија је молитва Господу који нас Једини може спасити, да нас не препусти завршно злобним демонима чију вољу, нажалост, по негда светој земљи овој, кооперативно, једни извршују, а други допуштају.

Драго ми је што на овој конференцији могу нагласити да у данашњем збору предавача нема припадника ни једне организације. Српске организације су као нигде никад у свету показале једну ћудљиву способност: уклањање из својих руководстава свих моралних а невластољубивих интелектуалаца, и све ово, изгледа, не само из зависти као негда када разапињаху Христа: „Тај дан помирише се Пилат и Ирод“, како стоји у Јеванђељу. Морало доћи и ово време да преко пута Вас, драга господо, у овако важним моментима седе сада само обични самоиницијативни хришћански борци, јер нама у Србији данас превасходно недостаје - управо слобода. Наш бивши „Светосавски народ“ робује данас, пре свега, под греховима свога човекопоклонства, насупрот веровања и угађања Господу Богу.

Господ Христос рече „познајте Истину и она ће вас ослободити“. Е, па, управо су Истина и чист живот залог слободарског духа народног, и управо је то оно чега су се Срби данас умногоме одрекли. Чистог живота се одричемо допуштањем оваквих парадних скарадности, и осталих медијских блудних и надобудних мерила вредности. А чистоте Истине се постојано одричемо унијатским парадирањем већине српских екуменских епископа који у страсном загрљају са папистичким свећеницима гуше данас душу народну (Православље српско); са свећеницима, који по учењу свих Светитеља наших, не само да немају исправну веру и да нису никаква „црква“ пред Богом, већ католике ни у Хришћане нису убрајали због кривоверја и зловерја њихова.

Запамтите, од ове гнусне недељне параде само је ова екуменска пропапска медијска парада епископа СПЦ већа саблазан и веће проклетство пред Богом! Али, ево, за разлику од прве, управо се ова друга тихо и на мала врата деценијама све више угурава у чистоту Православља, тако народ наш непознавајући проклетство екуменизма, управо сведочи о свом греху основног непознавања православне вере своје.

Наша вера је Христоносна, светоотачка, Истина Православна, а не вера либерална, папска, унијатска, екуменска, или синодска.

А овде имамо паралелни ход у истом смеру српских екумениста и хомосексуалаца, јер и екуменизам је неприродно духовно сједињење, духовни блуд истине и лажи, а педерастија неприродни телесни. Видите да и једни и други величају сопствену „љубав и широкогрудост“, скрећући пажњу са крајње болесног самољубља. Једни помреше за страсном „љубављу“ ка латинским јеретицима - папистима, али, у случајевима домашњих разобличитеља њихових унијатских интереса, очас су у стању распети најближег сабрата, нпр. Артемија и његово монаштво. А о „љубави“, тј. о ултра самољубљу других, која се пројављује олаким променама мноштва саблудника - боље да и не говоримо. За последња, отпадничка, времена рода људског Господ рече: „Умножиће се безакоња и охладнеће љубав многих“. Видите ли, лицемерја грдног! - пред нама је двоглава аждаја, два вида изопачености немерљивог самољубља и самовољног интересног безакоња, а притом, прикривају се, ни мање ни више, под светим Именом Божијим - Љубав.

Многоречје у љубави је знак њеног недостатка, јер човек нарочито прича о ономе што почиње да губи и машта о ономе што му је далеко. Што би се рекло обичним српским говором, кроз уста Боре Ђорђевића, „прича о љубави обично угњави“, јер љубав воли, жртвује се, добрим делима говори, али и прети и кара када се љубљени прикучују злу. Екуменизам и хомосексуализам су два прста руке на телу антихристовом који пристиже у свет баш како га још Апостоли најављују пророштвом, да неће доћи док се претходно свет не уједини у злу и лажи.

Саблазни морају да дођу, али тешко ономе преко кога долазе. Где су православне организације данас, где је мноштво свештеника да подржи ово богољубиво дело отпора енормном ширењу зла!? - нема их, јер немају благослов од умуклог екуменског Синода... Синода који је СПЦ схватио не као Цркву, не ни као друштвену организацију, већ без имало страха Божијег, као своју личну својину, са толиким убеђењем непогрешивости, да је и папа у лукавству једва нешто испред њих у овом безбожном такмичењу. Иду дани, и већ настају, када ће непроменљиви источлани Синод све православце, етикетиране као антипаписте и антиглобалисте, све видније ућуткавати и кажњавати, простије речено – прогонити, а ћутке посматрати белосветске саблазни.

Стога, погледајте на делу страховладу проевропског и пропапског и екуменског Синода СПЦ. Наиме, од многих епископа који су свесрдно против ових срамних парадирања, ни један да смогне храбрости јавити се да је жив данас и овде. Проблем параде се годинама не покреће на Саборима свих епископа како би се лукаво препустило да либерално морални Синод у ходу током године решава све проблеме, па и овај. И ево како пропаганду крајњег антијеванђеља пропапски Синод решава – сабласним и саблазним ћутањем.

Ако је Свети Јован Крститељ био исте вере са Синодом СПЦ, како је то он живот свој положио пред надобудним царем Иродом? - јер, док му глава би на раменима језик изговараше: „Не можеш ти имати жене брата свога“.

Може се слободно рећи да се Синод прећутно сложио са геј парадом, иако ће се, принуђен данашњом јавном предајом потписа, сигурно ускоро дипломатски оградити од параде. Да ли је Патријарху и Синоду неоподно потребан јавни притисак народа, и поред видне накарадности антијеванђелске параде, да би штитили веру нашу, или притисак јеванђелске савести, ако је још поседују.

Да ли ће сутра омађијани њиховим теолошким неправославним заврзламама, свезнањем и папском непогрешивошћу народ српски, уколико се не снађе јавно огласити штитећи Православље. Ако народ не пружи отпор промени Православља планираним уједињењем са римским јеретиком папом, тзв. унијатством, екуменизмом, или како ће га већ назвати, хоћемо ли заједничким ходом погубити и душе своје. Јер Свети Оци сведоче да истинског спасења душа без Православља, запамтите, нема!

Дакле, екуменска диктатура Синода у СПЦ непосредно је произвела не само страшна неправославна екуменска вртирепна папоманска дејства, типа минулог унијатског екуменисања Патријарха Иринеја по Бечу, већ и овим, својим бедним ћутањем, умногоме припомогла поспешењу организације геј параде.

Величина репресије пружања отпора одржавању параде срама, може се упоредити само са кампањом пропаганде унијатског екуменизма српских епископа са све новим екуменистичким Патријархом српским пред којом су уклоњени сви правоверни опоненти. Ако има слободе новинарства у Србији, онда испаде (да се нашалим) да сте ви најнеинформисанији сталеж у нас, јер ево овом приликом вас обавештавам да се мирна окупљања православаца против екуменизма одржавају сваким радним даном већ пуних пет месеци пред зградом Патријаршије, непрестано све од пролећњег бурног заседања Св. Сабора, док се једном месечно по најмање двеста до триста људи, и поред медијске блокаде, скупи на молитвеним протестима сваке прве суботе у месецу у 13 часова.

Да ли би неутрални српски медији, који цензуришу све иоле православно и национално, умерено и са резервом обавестили јавност о овој скарадности? Наравно да не. Пропагирање настраности би трајало све до следеће „параде“, стога је веома битно да се ова битка између Православља и сатанизма у целости добије и да се парада никада и не одржи./.../

Вековни јеванђелски морал у Србији био је до скора борити се и савлађивати сопствене страсти уздржањем, молитвом и Причешћем, а јавни морал јесте заштитити друштво од јавног пропагирања распусних самољубивих страсти појединаца, који било да су на власти, било да су мањина. А јавни морал је, наводно, чак, загарантован Уставом.

Ако је неко одмалена склон хомосексуализму, или каквим другим неприродним изопаченостима, Православни Хришћанин зна да то не може бити без неокајаног греха родитеља му који се пренео на потомство, а не да је теоријом случајности рођен као такав. Да је то вид запоседнутости демоном и да се то да излечити само у Православној Цркви покајањем и Светим Тајнама. Мајка не бије дете да би га повредила већ да се уклони од зла и буде боље, а мајке и очеви који негују душевне страсти своје деце својим аминовањем сатиру децу своју не помажући им немоћнима у опирању овом сопственом им злу.

Ако су по традицији заказали политичари, ако је поново заказао екуменски Синод, где су вајне српске организације Хришћана које позивају на превасходно потребну молитву Богу за помоћ, ко ће сада повести народ у Крсни ход за спасење његово, да ли нас тројица? Да ли свештеници који стрепе над својом будућношћу од страховладне сенке свудаприсутног Синода, Синода који, изгледа, једино није присутан у бојевима за истину православну насупрот екуменских многоликих лажи?

И, ето, пар појединаца са надом на Бога решило се да позове народ на опште молитвено и посно покајање те да Литијним опходом умилостиви Господа да нам обустави даље ширење епидемије ових општесаблазних греха, чак, иако већина народа то упорно и не иска у Бога, већ у људима. Није истина у бројности него у Христу Богу, стога, не бојте се Хришћани, очекујемо вас у припомоћ овом основном делу исповедања сопствене јединствене вере коју поругују непријатељи Христа Спаса и противници чојственог српства нашега. А ако се међу нама и један молитвеник мио Господу пројави, спасиће Господ и града овога и државе ове, а да ли ће нас у Литији бити 5, 50 или 5000 - не битно. Амин. Амин. Амин.

Монах Антоније (Давидовић)

+++

Излагање Ранка Гојковића на конференцији за штампу у Пресс центру

ЛИБЕРАЛНИ ТОТАЛИТАРИЗАМ И ПОРОДИЧНЕ ВРЕДНОСТИ

У ситуацији када нам је разорена држава, уништена војска, привреда у расулу, Црква пред унијатском провалијом, западним христомрзитељима ни то није мало. Ударили су на последње што нам је остало, последње што нас још може сачувати као народ, ударили су свим могућим средствима на српску породицу и њене вредности.

Деца нам се од првог разреда основне школе уче неком новом језику. Наметљиво наметање „толеранције“, „трпељивости“, „узајамног разумевања“... што одговара потребама данашњице, од малих ногу децу учи испразном и неискреном обраћању. И према чему треба да нам деца буду толерантна и трпељива? Према неморалу, криминалу, злочину, насиљу над телом и душом, насиљу над хришћанском истином?

Као и све лажи, које углавном стижу са запада, и прича о толеранцији и трпељивости је само лицемерје а двојни стандарди су видљиви и слепцу. Тако се за Србе увек веже термин екстремиста, а код Шиптара или Муслимана у Санџаку, ради се о провокацијама. Нас и нашу децу уче да буду трпељива и толерантна према свим гадостима и појавама које нам препоручује западна идеологија. Од нас се тражи да будемо трпељиви према онима који скрнаве наше светиње, изругивају се са нашим хришћанским моралом, нашом културом, традицијом, благочестивошћу и при том траже да се према таквима односимо толерантно. Уз то, либерално-демократски проповедници те западне „етике“ уопште не скривају своју нетолерантност и чак и отворену мржњу према свему што је свето за Србина. Тако долазимо до апсурда, да ти демагози, препуни приче о тоталитаризму других, сами стварају систем потпуног идеолошког тоталитаризма. Пуни су приче о братству а нису спремни ни за какво одрицање а камоли жртву за брата свога. Себе зову људима широких погледа, а у ствари су бескрајно горди, непринципијелни, неодговорни. То су у суштини распаднуте личности, без идеала, којима је једино мерило вредности лична корист и страст.

Одговорност медија овде је огромна, јер преко њих стижу стравичне саблазни за нашу омладину. Због тога би новинари увек требали имати на уму Христове речи, да је тешко онима који ове малене саблазне, па бар када се ради о породичним вредностима и моралном здрављу наше деце, одбију слепу послушност и имају моралну границу у пропагирању нечега што се дубоко коси са хришћанским погледом на свет Поједини медији (који су углавном у потпуности у рукама људи који су потпуно изгубили хришћански поглед на свет) нам од деце праве такве распаднуте личности, мале лицемере. Уче их да се лажно смеју, лажну заклињу, лажно верују, да су лажно скромни...

Данас у тоталитарном демократском друштву толерантност у ствари педставља губитак савести. Човек се бесомучно, од малих ногу дресира да постане зомби који не зна да размишља, да сумња и процењује. Под плаштом толеранције, људских права и слобода човека утире се пут тоталитарном систему поклоњења страху и лажи.

Међутим, погледајмо пример шта значи толерантност код православних хришћана. Велики руски гениј, Александар Сергејевич Пушкин, одрастао је у либералној породици, са оцем масоном, уз порнографију и разузданост. У својој младости је написао богохулну поему о Пресветој Богородици, за коју су Руждијеви „Сатански стихови“ дечија игра у степену богохулства. Митрополит Московски Филарет (касније светитељ) у тренуцима духовне кризе Пушкинове, на његове малодушне стихове пише му посланицу у стиху где му говори да његов велики дар који је добио од Бога, није предвиђен да заврши у малодушности, него да је предвиђен од Творца да донесе добробит своме народу, држави и вери. И шта се дешава. Од богохулника, чија су се дела цензурисала, Пушкин се у прогонству, у истинском додиру са народним животом и његовом вером, преображава у верујућег човека који се залаже за цензуру и који почиње да исмејава своје дојучерашње пријатеље из ложе. Наравно да му они такав преокрет нису опростили и знајући његов темперамент, ангажују бисексуалца да га провоцира и на крају убије.

Ево шта о цензури каже руски свештеник Александар Шумски:

„Што се тиче цензуре, то је уопште, благотворна ствар. Моралног васпитања без цензуре не може ни бити. Када се укине цензура, настаје либерални тоталитаризам, у то сам убеђен. Чак и Александар Сергејевич Пушкин је говорио да је цензура неопходна. Па зар то није ауторитет за поштовање? Пушкин, који је сам био подвргнут цензури! Али као паметан човек, као човек који је много видео, много преживео, он је говорио о њеној неопходности, он је схватао везу цензуре са моралним васпитавањем народа. Јер морална цензура уопште не умањује човекову слободу личности, пошто, што је цензура строжија, тим ће човек бити строжије васпитан. Шта је то личност? То је унутрашња строгоћа, ниво личности се оцењује могућношћу да себи забрањује. Што је човек више у стању себи забранити, то је он духовно развијенији и обратно, што је он попустљивији према себи, то је он мање развијен. Одсуство ограничења омогућава развој либералне личности, то јест, омогућава распад те личности, стварање антиличности. Либерална личност – то је индивидуа која егоистички живи, и не размишља ни о чему осим о својим интересима. У таквим случајевима личност човекова се распада“ - сматра пастир.



Поменути руски пастир, клирик храма светог Николе у Хамовицима у Москви, отац Александар Шумски, овако пише о неопходности заштите породичних вредности:

„Породица је последње што нам је остало. Последња традиционална вредност. Ако ми дамо и породицу, ту нам је крај. На западу породица више не постоји. Тамо још постоје родитељи са децом, морални рак је појео породицу и већ се понегде јављају такве страхоте као што је инцест. Међу елитом европских земаља, све чешће се појављују декларисани хомосексуалци, који не крију свој порок, већ напротив, афирмишу га. На западу популаризација једнополних односа подрива саме темеље породице. Код нас је, на срећу, тога мање. Некада је на западу било здравих снага, али је њих остало веома мало, мрвице. Ја мислим да више ништа не може спасити запад, зато треба да се дистанцирамо од њега, као од области заражене кугом. Ми морамо знати да је породица наш последњи бастион, то је највећа тајна, где се одиграва Божије дело, она привлачи благодат Божију. За породицу се морамо борити до смрти“ - закључио је јереј Александар Шумски.

У прилогу достављам превод дела текста Анатолија Артјуха, преузет са Руске Народне Линије ([You must be registered and logged in to see this link.] од 13.09.2010.године. О овој застрашујућој статистици се у Србији уопште не говори:

(Одломак из текста „Квири и манијаци као адепти хомосекти“ Анатолија Артјуха, публикован на Руској Народној Линији [You must be registered and logged in to see this link.] 13.09.2010. године)

Доктор из САД Брајан Клауес цитира узнемиравајућу статистику, која показује да су код осам од десет намонструознијих масовних злочина у САД, убице били хомосексуалци и да су хомосексуалци (декларисани) одговорни за 68% свих масовних убистава. Следећи списак од девет највећих серијских убица-хомосексуалаца, од који осам спадају међу десет највећих серијских убица по Клаусеовим изворима, побројани су у његовом тексту и касније презентовани у многим дебатама приликом расправа о правима гејева.

Иако су различити извори сведочили да је Бонин силовао мушкарце и у армији, претећи при том оружјем, при последњем хапшењу је био ухваћен на месту злочина, приликом силовања, упркос свему томе средства јавног информисања нису смела да индентификују Бонина као геја. Стандардна геј реторика одбацује да се насиље над дечацима карактерише као хомосексуално понашање. Злочинац је био декларисани хомосексуалац у својим сексуалним односима са одраслима, али је јавност пажљиво избегавала да геја назове гејом.

Содомисти су увек плашљиви, лажљиви и агресивни. Сваки наступ против ширења хомоидеологије, одмах се жестоко блокира а на оне који се осмеле да подигну свој глас, да би пробудили заштитни инстикт здраве већине, одмах се лепи етикета хомофоба. И последице су често трагичне. Као пример може нам послужити судбина познате певачице Доне Самер. Она је 1983. године, на концерту јавно изјавила да је СИДА казна Божија за хомосексуализам и одбила је да на свој нови албум уврсти песму посвећену хомосексуалцима. Због тога се против ње одиграла права завера: у току вишегодишњег апсолутног бојкота њена каријера и судбина су били сломљени.

Не чуди што је мржња и агресија содомиста усмерена према Православној Цркви, која такве грехе, посебно содомски, сматра тешким грехом. И неки од њих у свом демонском нападу још више погоршавају свој положај, покушавајући не да се избаве од греха, него од људи који искрено желе да спасу њихове потонуле душе.

Ма како содомисти себе називали, суштина остаје иста. Хомосексуализам јесте – „култ смрти“, то значи то је претња нашим породицама, друштву, држави, човечанству. И нека они себе зову „гејевима“ и „квиријама“, суштина се не мења. По односу према содомистима, оцртава се као нигде, деморализација нашега друштва.

Ранко Гојковић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pet 8 Okt - 10:29:59






[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 9:25:01


Нова пракса у СПЦ - попови новотарци у црквама туку вернике (1300 читања)
Sunday, 10 October 2010


СТАРЕШИНА САБОРНОГ ХРАМА У БЕОГРАДУ ПЕТАР ЛУКИЋ ТУКАО ВЕРНИКЕ У ХРАМУ!!!

У петак, 8. 10. 2010. г, између 19 часова и 15 минута и 19 часова и 30 минута десио, по причи једне наше суграђанке, инцидент у Саборној цркви у Београду. Наиме, Прво београдско певачко друштво је, са почетком у 19 часова, организовало у Саборној цркви у Београду концерт Камерног хора Лимбар из Словеније, под руководством диригента Томажа Пирната. Хор из Словеније је стајао окренут леђима олтару, а у цркви су била постављена два реда столица у којима су седели гости, међу њима и београдски надбискуп Станислав Хочевар и отац Петар Лукић, настојатељ Саборне цркве. Присутан народ је седео на столицама које су се налазиле полукружно поред зида у цркви.
Нешто после почетка концерта, у Саборну цркву су ушла три младића и једна жена. Младићи су први пришли да целивају централну икону. После тога је један од њих рекао да је срамота што се ово дешава у светом храму и да се на овај начин хули на Св. Саву и Српство. Устао је о. Петар Лукић, вичући на младиће и терајући их из храма. У међувремену икону је целивала жена, која је заједно са младићима ушла у цркву. Жена је упитала о. Петра Лукића шта се дешава, а он је одговорио - и ти да ћутиш и марш напоље. У међувремену момци су узвикивали - ово је српска црква, престаните са музиком. Лукић је шутнуо жену, а младиће наставио да гура према степеницама, једног је ухватио за врат, а другом је ударио шамар. Они нису пружали никакав отпор, док је жена занемела од шока, стајала и све то посматрала. Отац Петар Лукић је гурајући младиће према степеницама, викао и вређао их непристојним речима - марш животиње једне, стоко… Настојатељ цркве их је одгурао до улице Краља Петра, где је позвао полицију. Концерт словеначких римокатолика је настављен у Саборној цркви.

Радованче Селић


+++
БЕОГРАДСКИ СВЕШТЕНИК ПЕТАР ЛУКИЋ ТУКАО ВЕРНИКЕ У ЦРКВИ!!!

Бог вам упомоћ! Најновије екуменисање распусних српских свештеника! Синоћ, 8.10.10.г.око 19 часова, док је још био у току редовни свакодневни протест светосаваца против екуменизма испред Патријаршије, свештеник Петар Лукић је Свету Саборну Цркву претворио у екуменско позориште(!).

Призор: Црква испуњена столицама на којој су седели Словенци, а у првом реду надбискуп Станислав Хочевар, а за нашом православном певницом словеначки католички хор који их је забављао, све скупа са организатором ове саблазне представе старешином Цркве о.Петром Лукићем. Три младића и средовечна госпођа који су, затечени тим богохулним призором, су, повишеним тоном упитали шта је ово у нашој светињи, престаните са овим,како вас само није срамота, на шта је разбеснели о.Петар једном младићу ударио два шамара усред Цркве(!), а жену која се уплашено повлачила ка излазу, шутирао с леђа по ногама, пред запањеним „гостима“ који нису имале позивницу од Истинског Домаћина, Господа Христа, и исколачених очију посматрали понашање свог, лажно представљајућег се, свештеног угоститеља.

Ово је само мали детаљ страшних антиправославних дешавања у Синодом узурпираној Цркви, која се још само на имену зове СПЦ. О.Петар је гурао младиће све до улице уз салве увреда и поред рана које им је задао а које су ови са невероватним смирењем поднели, још их и пријавио полицији која патријаршију даноноћним пунктом чува већ три године, чува изгледа - од православних.

Стога Вас молимо православци Светога Саве, да, док још душу народну нисмо погубили следећи мноштво оваквих екуменских свештеника и владика, припомогнете молитвена окупљања светосаваца против унијаћења СПЦ кроз Екуменски покрет чији је СПЦ дугогодишњи члан, свакодневно од 17-19 час,а једном месечно је и велики скуп - сваке прве суботе у месецу (6.новембра, 4.децембра, 1.јануара…)

Монах Антоније Д.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 11 Okt - 13:19:05



Pismo profesora Grujića Patrijarhu srpskom


В
аша Светости господине екуменски Патријарше Господине Иринеје, oво је јавно отворено писмо Вама (које Вам шаљем препорученом поштом) о Верности Богу, Светом Сави, светосављу и његовом напуштању

Љубомир Т. Грујић, 03.10.2010

+++

Његовоj Светости господину екуменском патријарху Гсподину ИРИНЕЈУ,
Патријаршија Српске Православне Цркве, Краља Петра 1 – 5
11000 Београд

Упркос Ваше изјаве, при Вашем ранијем свечаном изласку из Саборне цркве после Вашег проглашења владико нишки Иринеју за Патријарха Српске Православне Цркве, да ћете бити срећни да дочекате Папу, Вама сам пољубио руку после службе Светом Симеону у Патријаршији надајући се да ћете бити веран Патријарх и Светом Симеону и његовом сину Светом Сави, и да се Ваша изјава односи на будуће време које би дошло после дуго очекиваног, још неоствареног, Папиног искреног покајања и молбе светосавском Србском народу и његовом свештенству за опроштај грехова католичког свештенства учињених њима, и после Папиног враћања исконском хришћанству.

Ви сте ових дана изјавили ТАНЈУГу да сте екумениста. Недвосмислено сте утврдили да напуштате Светог Саву, светосавско православно хришћанство и његову самосталну Цркву, и да се припајате Папи прихватајући га за Божијег представника међу људима и врховног представника хришћана пред Богом. Ви тиме напуштате оснивача самосталне србске Цркве Светог Саву и светосавље. То је Ваш слободан лични избор који Вас одваја од светосавске Српске Православне Цркве, али Патријарх светосавске Српске Православне Цркве нема право на то.

Због своје верности светосавском православљу су и светосавски Србски народ и његово свештенство мукотрпно подносили невероватна злостављања и злодела кроз векове. До данашњег дана. Међу страдалним свештеницима је био од усташа масакриран, с још 49 светосавских србских свештеника, поп Милош Савић, изнад Власенице 4. јула 1941. године. Недељу дана касније су усташе његову супругу попадију Радојку с њихове четири кћери (од 5 до 18 година) отерале босоноге у логор у Славонском Броду (одакле су после месец дана ослобођене разменом коју је водио генерал Милан Недић за заробљене Немце). Једна од тих кћери је моја супруга Круница.

Ви настојите да за собом поведете све светосавске православне хришћане и сву имовину србске светосавске православне Цркве. Њу су стварали Немањићи, потомци Стефана Немање - Светог Симеона и духовна деца његовог сина Светог Саве. То што чините је Ваш покушај да духовно преобратите светосавске православне вернике. То је и отимање србске светосавске немањичке заоставштине. То на мене делује као недопустив грех који чините као Патријарх јер то чините у светосавској Цркви и настојите да се устоличите данас у њеној светој Пећкој патријаршији. Ја не следим Вас и све оне који Вас следе. Остајем веран светосавском србском правослвном хришћанству - његовој Цркви. Не прихватам ни отимање њених цркава и све остале њене имовине коју Ви желите да пренесете екуменистима и ставите под папску управу. Зато повлачим и свој рукољуб Вама датом као светосавском србском патријарху, јер ви сте одлучили да будете екуменистички, а не светосавски, патријарх. Ваша лична слобода човека је да при тој одлуци останете али и да зато напустите што пре светосавску србску православну Патријаршију јер сте као Патријарх обавезни да будете верни и одани светосављу, или да се јавно одрекнете екуменизма, замолите србско светосавско свештенство и светосавски Србски народ за опроштај, да се вратите искрено светосавском православном хришћанству и да не позивате Папу у србске земље док он то хришћански не заслужи према светосавском свештенству, народу и Цркви.

Остајући веран Светом Сави, светосавском православном хришћанству и његовој србској Цркви, чији Ви не можете да будете екуменски Патријарх, с искреним изразима дубоког жаљења за све то што учинисте и чините, и с надом да ће ускоро светосавску Српску Православну Цркву да води светосавски Патријарх, благодаран на пажњи,


Београд, недеља, 3. октобар 2010. године Љубомир Т. Грујић,

Послато 4. октобра 2010. године препоручено с повратницом. Џона Кенедија 31/15
Пријем потврђен 5. октобра и потврда стигла 7, октобра . 2010. год.. 11070 Београд

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Pon 11 Okt - 13:24:58



Svetosavlje ili “Parada ponosa”

Крсни ход Светосаваца на дан


Д
ана 10.10.2010.године Срби и србска земља су доживели велико понижење.

Братство Светог краља Милутина, 11.10.2010

+++

На земљи коју су милошћу Господа светитељи створили и која је освећена крвљу светих мученика и ратника, учињен је сатански ритуал у виду геј параде (параде поноса). Најгоре од свега је, што је то учињено са благословом ове државе, односно власти која ће све жртвовати за Европску унију. У складу са оном комунистичком крилатицом ‘’циљ оправдава средства'’, они су без потребе гурнули у сукоб србске полиције са нашом децом. Намећу нам терор шачице настраних, над већином нормалних породичних људи. Терају нас да се одрекнемо нашег Светог Православље и наше лепог Светосавља, да се одрекнемо себе самих, јер без тога ми више нисмо Срби. Ова власт то не крије, они то раде отворено, јер су сами признали да Европа нема алтернативу.

Међутим није проблем у тој несретној власти, већ о онима који пре свега треба да чувају и бране поменуте вредности, које нас чине људима-Србима, а то је наша црквена власт. Зашто наш Патријарх и синод не истакну да Христос нема алтернативу? Зашто они по својој дужности и вери, не кажу јасно и гласно да ми хришћани не можемо служити Богу и мамону, да не можемо да прихватимо нешто што је против нашег Светог Православља? Зашто наша црквена власт није иступила као у Русији, Грузији и Бугарској, где су отворено осудили ту настраност и затражи
ли забрану таквих парада? У Бугарској која је иначе члан ЕУ, од стране цркве су награђени највишим црквеним одликовањима, они (јавни тужилац, градоначелник…) који су заузели за заштиту хришћанских вредности, одбрану врлиности и морала, светости брака, породице и државности.

Зар је требало народ, у виду петиција и писама буквално да натера синод СПЦ да се изјасни. И уместо да осуде хомосексуализам, да траже забрану сатанске геј параде и запрете анатемом свима онима који то организују, наши архијери дају некаква саопштења, попут политичара, нејасна и без конкретних одговора (нема одговора на постављена питања). Држе се оне народне пословице:‘ ‘Вуци сити и овце на броју'’.

Мисле да могу да испуне, и Европа и Господ немају алтернативу, што је ван памети. Њихова је дужност, наложена од самог Господа Исуса Христа, да чувају јеванђелске принципе, укључујући моралне и етичке принципе, на којима се заснива јавни ред, и да увек разобличавају Лукавог, када он покушава да разруши тај ред.

Да је тако поступио наш Патријарх и Синод, не би било овог понижења, нити братоубилачког сукоба србске полиције и србске омладине. У једном од тих саопштења, кажу да ми хришћани треба да трпимо ударце. Знамо ми Православни верници да се зло злим не враћа, и да ако нас неко лично вређа и напада, треба да трпимо. Али ако неко вређа нашег Господа и нашу Православну цркву, као у случају ове сатанске параде, онда не смемо да ћутимо, јер се ћутањем Господ издаје.

Ако ова световна власт (која за Бога не мари, јер за њих Европа нема алтернативу) не послуша, онда су наши Архијереји дужни да изађу са народом у Крсни ход да спрече ово што се догодило, сукоб и насиље. Они треба да охрабри оне, који се боре против зла и устали су у заштиту хришћанских вредности. Нажалост након тога несретног дана, наша црквена власт даје саопштење у коме се ограђује од те злоупотребљене наше деце.

Понашају се не као добри пастир који брине о својим овцама, већ их одбацује. Лако је осудити, али тешко је помоћи. Зар се никад не запитају зашто су та деца на улици, а не у храмовима. Ко је томе крив? А криви смо сви, јер смо препустили децу да их уче у школама по Сорошевом плану и програму, који је у директној супротностима са нашим традиционалним вредностима. Баш у тим школама они уче овакво понашање, што су показали на улици насиљем. Али да има наде за нашу децу и будућност ове земље, показало се баш тог дана у једном моменту када је засијало оно право лепо Светосавље. Верујући народ је после Свете литургије у Саборном храму, кренуо у молитвени ход са Крстовима, иконама, молитвама и песмом.

Нас стотинак са песмом Св. мученику Харитону стижемо кроз улицу Кнез Михаилову до Теразија и гле чуда. Тог момента сукоб жандармерије и насиљем опијене омладине, одједном престаје. Омладина задивљена призором, где види неке људе са иконома и мали крстовима певају молитвену песму, баца мотке, каменице и после аплауза придружује се молитвеном ходу. Одједном збуњена жандармерија које је стајала у кордону, пуста нас да прођемо. Сви присутни су тога момента осетили присуство велике благодати. Како је молитвена поворка ишла, омладина је престајала са насиљем (уништавањем имовине) и придруживала нам се.

Када смо стигле до следећег кордона, почело је мирно убеђивање да нас пусте. А омладина која је до тада размишљала само како да повреди полицајце, сада је са нама певала духовне песме и мирно се убеђивала са кордоном. Онда опет чудо, браћа и сестре у Христу са иконома одлучују да се вратимо на Теразије, и опет тих неколико стотина насилника без речи прихвата и окреће се. Код Лондона опет кордон и при томе двадесетак учесника Хода га је прошло, а остале (неколико стотина) су зауставили. Гле опет велико чудо, кордон полиције између народа и нигде сукоба, мирно убеђивање. Од толиког црквеног клира нашли су се ту само један частан свештеник и два монаха да покушају да уразуме нашу подивљалу децу.

Уз помоћ браће и сестра у Христу, богомољаца, скоро да су у томе и успели, али нажалост овог пута зло у човеку је победило и дошло је до нереда. Наша омладина није могла дуго да савлада у себи бес и жељу за насиљем и дошло је до сукоба. Међутим да је тога дана било још бар десетак свештеника и да су као духовни пастири (а не вуци) ушли међу децу уз молитву и праву реч, она би се уразумила. А они нe да нису изашли, него су једва дочекали да се ограде од свога стада (као вуци, а не пастири).

А након тога је ишло све по оном старом (протеклих година сви простести се смишљено завршавају насиљем) неконтролисано насиље, уништавање имовине, повређени и наравано општа хајка од стране медија (пре тога припремљеним текстовима и коментарима).

Браћа и сетре у Христу које су после Свете Литургије у Саборном храму кренули у молитвени ход са иконама, малим крстовима, барјацима, певајући духовне песме и изговарајући молитве, показали су да још увек постоји она лепша и боља Србија, Светосавска Србија. Покушали су колико су могли да спрече братоубилачки сукоб и насиље, али нажалост нису успели до краја, јер нас је било мало.

Сви они који су насели злонамерној и искривљеној причи медија, нека знају да су се та браћа и сестре молитвом, постом и Светим причешћем припремали. Да су док је трајало убеђивање са полицијом да примењује силу и са децом да не чине насиље, неки од њих коленопреклоно молили у близини кордона и да су кад је почео сукоб неки од њих повређени што каменицам, што пендрецима, жртвујући се за мир међу браћом.

Једна група око 30 богомољаца је обилазећи кордоне и при томе закрштавајући полицајце и простор који су пролазили, молећи се за мир међу браћом, успела да се пробије до храма Светог Саве.

Ипак је тога црног, тешког и пуног зла дана, било нешто свето и сјајно, што буди наду у боље сутра. Показало се семе оне лепше Светосавске Србије, у виду богомољаца са иконама и часним свештеником и монасима, које може да роди добар род. На том семену, које живи у Христу и за Христа, за које нема алтернативу наше Свето Православље и Сјајно Светосавље, треба заснивати будућност.

И на крају ћу завршити речима нашег блаженопочившег Патријарха Павла:

‘’Живот треба осмислити по вери, угледајући се на претке и учинити све што можемо за добро свог народа и читавог човечанства'’.

Шабац дана 11.10.2010. лета Господњег.


С љубаљу у Господа браће и сестре у Христу
Братство Светог краља Милутина

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Uto 12 Okt - 4:55:44





“Хомосексуализам и екуменизам су браћа близанци - први представља телесни противприродни блуд а други духовни противприродни блуд“.


монах Антоније

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 14 Okt - 1:52:37



Irinej tamo, Irinej ovamo…


N
ije slučajno a ni začudjujuće, što je strahovita brzina samo-usvajanja takozvanog “novog (Irinejevog) ustava” u Australiji iznenadila australijske Srbe - vernike!

Hadzi Nebojša B. Mirković, Sidnej, 20.09.2010

+++

Pritisak koji je nametnut iz vladikinog kabineta na sve CSO i svestenstvo je bio strahovit! Da sve to nije slucajno imamo priliku da se sami uverimo zasto.

Vesti iz Srpske Patrijarsije ne donose radost, vec unose sablazan i nemir u duse naseg Pravoslavnog naroda! Tesno su povezani svi nemili dogadjaji, od vremena usnuca naseg blazenopocivseg Patrijarha Pavla, do danas. Njegovim usnucem i izborom Irineja episkopa Niskog za novog Patrijarha Serbskog, dveri satanizma se otvaraju u Srpskoj crkvi.

Napad na Preosvecenog Vladiku Artemija, nasilno penzionisanje i njegovo udaljavanje sa Kosova i od srpskog naroda koji je tamo prepusten milosti i nemilosti bezboznih pojedinaca, bio je prvi i najvazniji zadatak vatikanske soldateske, koja se zacarila u beogradskoj Patrijarsiji. Najvazniji zadatak treba ostvariti; a to je kako svejereticki poglavica da dodje u Pravoslavnu Srbiju, ako u njoj ima Pravoslavnih vladika koji cvrsto stoje u Pravoslavlju i ne podlezu pritiscima, podmicivanju, ucenama…

“Postovani” nazovi vladik, koji su u potpunosti potpali pod plast vatikanskog sotone, nisu Serbske Vladike. To su neki drugi ljudi kojemi kao vladike ne prepoznajemo i ne poznajemo. Ono malo Vladika, vernih Hristu Bogu nasemu, koji nisu izgubili strah od Gospoda, potpuno su marginalizovani i njihov glas je nemoguce cuti? Svestenomonastvo koje je poslo za svojim duhovnim ocem u izgnanstvo, u nemilosti je i naizgled prepusteno samo sebi! Naizgled, jer Bog dragi je sa njima a sto je od ljudi i od ovoga sveta to nije mnogo vazno, jer je najvaznije svedocenje pravog puta Hristovog, i Njegovog Svetog Jevandjelja.

Pripreme za svesatanski sabor u Nisu su u toku i sve one koji mogu na bilo koji nacin to sprecavati bilo recju ili delom, treba ukloniti, bilo gde da se nalaze, kako u Srbiji tako i ovde u Australiji! Naredjenja su jasna,“Gospodar Prstenova” dolazi licno i svi koji su Nagradjeni za vatikansku lojalnost – “Prstenasi”, moraju sad da opravdaju poverenje dato im i stanu u red da pozdrave svoga komandanta, arhijeretika i to u Pravoslavnoj Srbiji!

Cilj je jedan, i samo jedan - Unistiti Pravoslavlje i Pravoslavnu Srbiju!
Ekumenisticke izjave iz vrha Srbske crkve i od strane “Patrijarha” licno su zabrinjavajuce i za razmisljanje. A Srpski Partrijarh? Ko je on ustvari?

Vreme drugog dolaska Gopodnjeg je izgleda veoma blizu, jer zurba sa kojom se sve sprovodi, vodi samo jednom cilju: zacarenju satane i pocetku ”Poslednjih Vremena”!

Dogadjaji u matici Srbiji I ovde u Australiji dolaze do punoce koja je neophodna da bi se iskristalisala tuzna istina o stanju Pravoslavnog Serbskog naroda i nase Svete Crkve uopste!

Irinejeva (australijskog) pisma progonstva, koja se dostavljaju vernim Srbima, ona su direktan proizvod vatikansko-masonske masinerije koja pokusava da slomije Pravoslavnu kicmu Serbskog naroda u Australiji! Kazem Pravoslavnog, jer Pravoslavni znaju kako izgleda Sveta Liturgija, znaju kako treba odgovarati na Svetoj Liturgiji, i sve izmene koje Irinej (australijski) vrsi u toku sluzbe ne prolaze neprimeceno. Izbacivanje pojedinih delova i izmena Liturgije je pravilo koje se sprovodi bez razlike u svim Pravoslavnim Hramovima kada je on tamo, a svestenici cute… i cute… i cute…

Nikoga nema da stane u odbranu Svetog nam Pravoslavlja, nikoga ko je polozio zakletvu onoga dana kada mu je stavljen Sveti Epitrahilj oko vrata i kada je sa primanjem Svetog Pricesca plozio zakletvu, pozvan u svestenicki cin kao dostojan da vrsi Sluzbu Boziju i sprovodi i propoveda volju Boziju!

Nazalost, sve Bozije i Nebesko, zamenili su za svoje, ljudsko i ovozemaljsko . Nove Jude u Hristovoj crkvi i srebrnasi podlozni ucenama, cuteci prihvataju sve sto im se kaze, pali su najnize, bez ljubavi i bez straha od Boga, novi Hristovi rugaci!

”Kamen ce progovoriti a ti, zar ti da cutis”, odzvanjaju reci Svetog Teodora Studita u srcima Serbskim i dusi Pravoslavnoj ovde u Australiji! Narod je sablaznjen i preplasen da mu se ne zabrani odlazak u crkvu, cuti i radi kako mu se naredi. Puno je izbeglica iz otadzbine doslo u ovu zemlju, sklanjajuci se od “Latinske Ljubavi” kojom sada mase Patrijarsija Srpska! Izbeglice i prognani sa svoga rodjenog ognjista, a sada im se ovde preti da ponovo budu prognani i postanu nove izbeglice. A da apsurd bude jos veci, sada zarad crkve Hristove i to od strane Srpske Pravoslavne Crkve!

Manipulacija svim i svacim od strane nedostojnog svestenstva u Australiji polako ali sigurno izlazi na videlo. I sami pod pritiskom, oni moraju da vrse pritisak na verni narod, a zarad svoga uhljebija i dobrobiti, bez obzira na sve, zaboravljajuci da su sluge Svetog Oltara i zasto su tu!

New-age svestenici, sluge antihristove, a sve pod plastom ekumenistickog shvatanja i Smemanovog poimanja fluidnosti crkve! Sveti Oltari bez Ikonostasa, Bogosluzbene odezde bez Krstova , Pricescivanje naroda bez posta i ispovesti, zar to nije ruganje Bogu na svakom koraku!

Sve je to priprema Pravoslavnog naroda Serbskog, za podpadanje pod svejeres i prisajedinjenje vatikanskom poglavici i njegovoj sekti. Otpadnici u Srbiji jedva cekaju da im ovaj arhijeretik otvori put u “Evropske integracije”, u obezbozenu i satanizovanu Evropu.

Fizicki istrebljivan - ubijan, izmucen, izgladneo, prevaren i obmanut Serbski narod, a vrh Serbske Pravoslavne Crkve sada ga vuce u propast i duhovno samoubistvo! Zver se budi i ekstaza se blizi vrhuncu, a to je na godisnjicu proglasenja Milanskog Edikta i to u Pravoslavnoj Srbiji! Kako izmisliti vece ruganje Bogu Hristu nasemu, vec dovesti sotonu na isto ono mesto gde je rodjen Sveti Car Konstantin koji je i sam primivsi Hriscanstvo, ucinio za progonjene Hriscane ono najvaznije; dozvolio im slobodno ispovedanje svoje vere?

Vera nasa Pravoslavna nema alternative! Crkva nije demokratska institucija vec strogo odredjena, a na sedam Svetih Vaseljenskih Sabora, Svetim Duhom su potvrdjena pravila o svim pitanjima nase vere. Nase je da ta strogo formulisana i nasledjena pravila sledimo i bez ikakvih izmena predamo sledecim generacijama, jer: “niko nema pravo da jedno slovo izmeni ma ko to bio, a ako ko to pak ucini, anatema na njega”! Tako su govorili Sveti Oci, a medju njima je mnogo onih koji su postradali sa verom i za Hrista Boga, Spasitelja nasega, svedoceci Istinu Svetog Jevandjelja Njegovog!

Zato; ”Ne boj se malo stado, jer je volja Oca vasega da vama da Carstvo”!


Hadzi Nebojsa B. Mirkovic
Sidnej

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 14 Okt - 2:00:21




Посете инспектора МУП-а молитвеним окупљањима испред Патријаршије, 12. и 13. 10.2010. године




Дан после 10.10. 2010., дан после, чега, па наравно, параде срама, Београд више није исти. Један од тих болесних учесника још болесније параде је скрнаво рекао да је мој град, Београд, изгубио невиност. Блам. Срамота за Србију. Срамота за СПЦ.



Али увек у свему, у сваком дешавању постоји нешто добро, нешто светло, лепо, увек се изроди нешто ново, а то је крсни ход који се одржао у Београду 09. 10. , то је наша једина нада и будућност - КРСТ. Крсни ход је организовао Отац Антоније, борац против екуменизма, човек који нас је окупио на молитвеним окупљањима испред Патријаршије која трају, ево већ скоро, шест месеци. Коме он смета? Кажу „луди“ монах, „рашчињени монах“, „бунџија“, „кавгаџија“, „Драган“ Давидовић, све кажу али не и најважније, он је стварно, за разлику од њих, само један скроман монах.



Питамо се зашто Отац Антоније смета, а одговор је веома једноставан – БОРИ СЕ ПРОТИВ УНИЈАЋЕЊА СПЦ-а, показује им сваки дан шта треба они да раде и подсећа их да су завет дали Богу, а не људима, да су се дајући завет Господу одрекли овоземаљског. Наравно, он као такав јако смета Патријарху и осталим архијерејима зато што их својим поступцима ПОДСЕЋА ШТА ТРЕБА ДА БУДУ, А НИСУ.



Након дешавања на улицама Београда од 10.10. 2010. год. држава је, преко полиције, почела „енергично“ да обавља разговоре са свим „ХУЛИГАНИМА“ у Београду. Па је тако, међу првима, дошла код Оца Антонија, испред Патријаршије. Наравно, тај дан на улицама Београда, Отац је у руци држао најјаче постојеће оружје – КРСТ, и на тај начин саблазнио СПЦ, која се и поред великог броја сакупљених потписа верног народа није експлицитно одредила према тзв. паради, а њена пастирска дужност је била да енергично спречи гажење Светог Јеванђеља.



Отац Антоније је позван да дође сутра у полицију на информативни разговор, a даља окупљања испред Патријаршије ће нам бити, највероватније, забрањена. Присутни инспектори и полиција су невољно разговарали са монахом Антонијем свесни да ипак испред себе немају „хулигана“ већ једног дивног монаха који са народом стоји испред Патријаршије, само и једино, Бога ради.



Будите са нама испред Патријаршије, макар у својим молитвама, помозите да сачувамо нашу дивну чисту православну веру.


С Богом


Снежана Антонијевић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 14 Okt - 2:03:59



Ранко Гојковић: Унутрашњи бол српске деце
Wednesday, 13 October 2010

Ранко Гојковић

УНУТРАШЊИ БОЛ СРПСКЕ ДЕЦЕ
Колико је либерална личност, личност без вере, уистину антиличност, распаднута личност, како рече руски пастир Александар Шумски, сведочи понашање огромног броја српских либералних новинара. Колико треба бесчашћа па да се на јавном сервису каже да је монах Антоније био организатор протеста и да је све почело из Саборне Цркве. Свако са трунком истинољубивости у себи, ко је био сведок свих ових догађања, треба да томе човеку ода признање. Захваљујући њему и светосавцима око њега, они су и тог несретног дана, доносили мир и међу српску децу и међу српске полицајце. Како се лепо изразио Александар Павић, где је био крст, ту је био мир. А ови што се после оглашавају из патријаршијских кутака, не заслужују да носе свето звање ђаконско и да они говоре ко је достојан монашке мантије. Свети архиђакон Стефан је радио оно што данас ради монах Антоније а никако оно што ради ђакон Ивица – непоколебиво и неустрашиво је исповедао Христа Распетога. А само Господ Свемогући ће одредити свакоме по његовим заслугама.



Као један од људи који је учествовао на конференцији за штампу и који је предао захтев полицији за одржавање Крсног хода, и као учесник Крсног хода, могу својом хришћанском чашћу да кажем и посведочим следеће: после завршетка литије у суботу, стајао сам поред монаха Антонија када је поновио оно што је рекао и на конференцији за новинаре а што је звучало отприлике овако: „Ко жели да своје неслагање са овим богомрским чином искаже и сутра, може да дође на Литургију у Саборну Цркву, после чега ћемо, као истински светосавци, са крстовима и иконама у рукама, са богоугодним песмама на уснама, мирно изразити своје неслагање са парадом срама. Понављам, мирно, са рукама у џеповима и молитвом у срцу. Ако треба да добијемо батине, нека добијемо са рукама у џеповима, ако падне нечија крв, нека то буде наша крв, крв светосаваца, али мирно, са молитвом и песмама“.

И он је то и урадио и тако се и понашао. И где је долазио тога дана доносио је мир. Моја болесна нога није издржала напоре од суботе, па у недељу нисам био са светосавцима, где сам требао бити, али сам у једно сигуран - смирење неколицине монаха, храброг свештеника из Шапца и светосаваца са иконама и молитвеним песмама, и крсни ход одржан у суботу, учинили су да Божијом милошћу, ипак не падне ни једна жртва у српској престоници, што никако није одговарало онима који су све ово закували у својој слугерањској беди. И бесни због тога, оптужују за немире онога који је доносио мир тога несрећног дана.

Али да се вратим наслову и унутрашњој боли српске деце. Јер онаква одлучност и неустрашивост српске деце није плод никакве индоктринације, него уистину унутрашња бол невине деце која самим својим крштењем у светој вери Православној, осећају да је организација ове сатанске параде у исконској супротности са свим оним што би требало да представља идеал младог човека, још незараженог либералним вирусом самољубља и самокористи. Та деца осећају да страда њихова држава, да страда њихова породица, да страда њихова вера, осећају издају, кукавичлук, лицемерје. И они желе да се ослободе те унутарње боли. Зато су стали у одбрану тога, са свакако неоправданим али потпуно разумљивим гњевом за младог човека. Волови јарам трпе а не људи, Бог је слободу дао за човека каже српски песник.

Реакција високог државног чиновника, да ће одговор државе према тој деци бити ЈЕЗИВ, захтевао је аутоматску реакцију српског Синода и самог Патријарха, али ње нема. Да ли је ЈЕЗИВ ОДГОВОР терминологија правне државе за коју се декларативно залажу наши властодржци? Да ли ће се својим ћутањем они прећутно сагласити са оваквим, УИСТИНУ ЈЕЗИВИМ понашањем? Или су богомољци и светосавци и монаси и монахиње - који су својим смирењем и молитвеношћу спречили вероватно много теже последице неодговорне одлуке да се одржи срамна парада - и за Синод, као и за РТС једини кривци свега произашлог? Зато што су ти људи радили посао који је требао и морао да уради Синод и Патријарх? Они су утицали како на омладину, тако и на полицију, која је такође, у дубини душе осећала да та деца имају разлог за свој бунт, па су ипак успели да углавном сачувају смиреност и не примене најбруталнију силу.

Где нема Бога, све је дозвољено. Да ли ову децу треба препустити либералним развратницима да им испирају мозак а можда и пребијају бубреге или урадити све да се од власти захтева да се на тој децом не примењују бруталности. Или ће апел монаха Антонија остати глас вапијућег у пустињи? Мора се покушати све да се тој деци објасне узроци царујућег зла које они својим младалачким чистим срцем осећају. Да не крену путем којим су кренули бољшевички омладинци, који су такође осећали неку неправду тадашњег друштвеног живота и помислили да је сиромаштво и незнање једини извор свих зала и несрећа једног друштва. Неко мора тој несумљиво храброј деци објаснити да су и сиромаштво и незнање последица несумњиво само једног узрока – првородног греха, удаљености творевине од Творца, што само повећава и зло и незнање и сиромаштво и све друге невоље.

Ако то не ураде српски пастири, урадиће то непријатељи Православља. Али ће то урадити на начин сличан јунацима комунистичке књижевности. Као што је то рекао јунак Максима Горког - „Треба Бога променити мајко, очистити Га!“ Не дао Бог да ова храброст српске деце заврши у духовној сфери неке модерне хилијастичке грозоте. Или рационалног хуманизма слободне мисли. Слободна мисао је истинска вредност само ако је човек свестан да је он икона Божија. Без тога, слобода мисли постаје сатанистичка саблазан. И код либералних политичара и код либералних свештеника и код либералних владика – свеједно. Као што је то дивно приметио велики руски православни геније Ф. М. Достојевски: „Ко сувише воли човечанство, тај је у великој мери неспособан да воли човека појединца“. Тако и наши црквени либерали. Много воле „сестринску цркву“ али не и брата Артемија и његово монаштво.

Хтео бих на крају да напишем и једно пријатељско и добронамерно обраћање браћи из Двери Српских. Ових дана могло се чути и на улици и прочитати на интернету, доза критике према „Дверима“. Двери су несумњиво патриотска организација која је читаву деценију имала пуно пројеката који су будили народ, просвећивали, опомињали. Много сјајних тематских бројева на којима је одрастао велики број српске патриотске омладине. И сам припадам онима који су подржавали многе њихове акције и међу њима имам и личних пријатеља. Мислим да су то поштени, паметни људи, несумљиве патриоте, али... Хтео бих да кажем из братских побуда пар речи и о овоме „али“ и Бог ми је сведок да ово пишем чиста срца и љубави према њима.

Драга браћо, није само актуелни режим узрочник свих невоља овога народа. Нама је осим породице, државе и морала – нападнута и вера светоотачка. Наравно да се треба чувати раскола, раскол не помиње нико од прогнаних монаха Рашко-призренских, нити од богомољаца светосавских, него трпељиво подносе све незаслужене казне (ево одскора и шамаре у црквама) и остају верна чеда СПЦ. Наравно да су и старокалендарци и зилоти и многи други у историји Цркве били огорчени на неправде свештеноначалија али су због свог несмирења упали у јерес и отпали од Једне Свете и Апостолске Цркве. И наравно да се треба чувати да се не иде у раскол, све док се не крене у отворену јерес, попут помињања папе или нечег сличног. Али се не смеју затварати очи пред овом „заглушујућом ћутњом Синода“, како написах за „Руску Народну Линију“ извештавајући о овим догађајима око несрећне параде. Зар је било неопходно да се преда 15 000 потписа верника у Патријаршију па да се Синод огласи (два дана пре параде) поводом нечега што Јеванђеље вапијуће налаже. И како су се обратили боље да се нису ни обратили. Кажу, то су у суштини ирелевантна питања. Значи Господ је Содом и Гомору спалио због ирелевантних ствари? Двери су издале дивне тематске бројеве, међу њима и о Светом Владици Николају и о светом Јустину Ћелијском. Свети Николај Српски каже: „Кога мрзиш, хвали, кога волиш, критикуј“. То мора постати и ваша девиза, да не би обљутавио сав ваш огромни досадашњи труд. Јер за веру се мора ревновати. Јустин Ћелијски је написао да је екуменизам свејерес. Морамо, ако волимо Патријарха, да га питамо да ли се он сложио са проглашењем о. Јустина за светитеља. Патријарх нам каже да је и пацифиста. У природи православног хришћанина је мирољубивост и на свакој Светој Литургији се молимо за мир. Али да ли значи нечије декларисање као пацифисте, да су рецимо свети Александар Невски или свети кнез Лазар, који су мачем бранили нападнуту Свету Веру - погрешно проглашени за светитеље? Да ли је време да запитамо владику Атанасија, да ли би легао и под ова борна кола од недеље, као што је претио са тада опозиционог „Студија Б“ (сви ми добро знамо ко је финансирао тадашње опозиционе и ко финансира садашње државне медије). Тада је и са опозиционих телевизија и са трибина Двери поручивао да ће завршни чин издаје тадашњег руководства бити предаја Косова а сада када је Косово стварно предато, нешто нам се владика не оглашава.

Руски протојереј Д. Дудко написао је дивну књигу „Литургија на Руској земљи“ у којој је изразио ову мисао: „На Литургији, за време певања „Херувимске“, стање ваше душе треба бити такво да сте Ви лично спремни, већ следеће секунде, поћи за Христом на Крст, страдање и смрт. Ако таква спремност код Вас не постоји, Ви сте тада, у најбољем случају – оглашени – али не и хришћанин“. Од срца желим Дверима благодат Божију и да не заврше као многе српске организације, које су сјајно почеле, а неславно завршиле и то је једини разлог овог обраћања њима.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 14 Okt - 2:18:14



О миротворству и пацифизму
Wednesday, 13 October 2010

КО ЈЕ БЛАЖЕН, МИРОТВОРЦИ ИЛИ ПАЦИФИСТИ?
Да ли је хришћанство толерантна вера? Одговор је, наравно, не! Да бисмо разјаснили ову, наизглед нетачну тврдњу, довољно је разјаснити појам толеранције.
Реч толеранција је латинског порекла (tolerantia) и значи попустљивост, трпељивост, а толерисати (tolerare) значи подносити, трпети. Ако некога подносим или трпим онда сам ја толерантан. Да бих био толерантан, тј. да бих некога подносио или трпео, морам ли тог некога да волим? Не морам, довољно је да га трпим. Међутим, Христос је својим апостолима и свим хришћанима рекао: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне” (Мт. 5, 44). Да ли је Господ рекао да друге подносимо или да их волимо макар били и наши непријатељи? Хришћанство није вера толеранције већ вера љубави. Љубав је безусловна, нема задршку, толеранција је само подношење другога. Рећи за хришћанство да је толерантно је вређање хришћанских вредности које су, као што видимо, по идеалу далеко изнад идеала толеранције – пуког подношења некога.

Да ли је хришћанство пацифистичка вера? Наравно да није! Пацифизам: културно-етички и политички покрет у свету (настао у Западној Европи крајем XVIII и почетком XIX века) који је против сваког рата и тражи решавање међународних спорова мирним путем и одржавање вечитог мира међу народима (М. Вујаклија; Лексикон страних речи и израза, Просвета БГД, 1980.). Христос је рекао својим ученицима и свим хришћанима пре готово две хиљаде година: “Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати” (Мт. 5, 9). Да ли је Христос рекао да будемо поклоници пацифистичког покрета или да будемо миротворци? Ако узмемо у обзир само термин пацифизам без његовог културно-етичког и политичког садржаја, онда пацифизам можемо превести, али само технички, као миротворство. У чему је разлика између појмова пацифизам и хришћанског миротворства?

Када је Западну Европу обузео просветитељски занос и када је формиран хуманистички поглед на свет, вера у Бога постепено је изгнана из људских душа, домова, школа... (разлоге за окретање људи од Бога свакако треба тражити у палости римокатолицизма). Нова хуманистичка философија се темељила на античком идеалу човека, али, хтела или не, на крају је морала прихватити хришћанске идеале који су далеко узвишенији од античких. Међутим, философи хуманизма су хришћанске идеале лишили њиховог извора тј. Бога и тако добили хуманистички идеал човека, идеал обезбоженог човека који је себе сматрао јединим богом. Тако је настао и пацифизам. Пацифизам је миротворство обезбоженог човека које је лишено истине и Истине. Толеранција је однос обезбоженог човека према другоме лишен љубави и Љубави. Хришћанско миротворство проистиче из прихватања другога као истинског брата и иконе Божије што се опет темељи у хришћанском схватању љубави која не може да постоји без заједнице са Богом и са другим, која опет не може да постоји без Љубави.

Хришћански идеал миротворства је подвиг који човека чини сином Божијим, то је пут на којем човек прво налази и утемељује мир у себи кроз заједницу са Богом, а онда се тај мир излива и на околину благодаћу Божијом. Зато је довољно да се истински хришћанин само појави негде и да ту одмах завладају тихи мир и спокој. Било је довољно да се блаженопочивши патријарх Павле само појави негде и да одмах завлада мир, да се стишају сукоби ако их је било. То је истинско миротворство, хришћанска врлина стечена благодаћу Божијом.

Шта је пацифизам? Ганди је био пацифиста иако је у младости у оквиру британских трупа вршио терор над црначкима становништвом у Африци. Његов пацифизам је последица немогућности да се силом супротстави британској окупацији што значи да је политички мотивисан. Да ли је он могао бити миротворац, син Божији, у хришћанском погледу? Да ли је носио у себи благодат Божију која ствара мир? Тешко, Ганди је спавао у истом кревету са две девојке које су по годинама могле да му буду унуке и то, како је сам говорио, “због вежбе уздржавања”. Дакле, Ганди је говорио о миру и пропагирао мир, али није био миротворац у хришћанском погледу. Хипици су били пацифисти, пропагирали су мир, слободу, секс, дрогу, рок музику... Можда су учествовали у демонстрацијама против рата у Вијетнаму, можда су хтели да их цео свет остави на миру, можда су певали, играли, плесали под дејством LSD-а, али тешко да можемо да их назовемо миротворцима онаквима какви су истински хришћани. Тешко да су одмакли даље од сентименталистичко – пијетистичког схватања мира.

Најновији пацифистички тренд је “утеривање мира, демократије и слободе” у “неслободна” друштва и међу “варварске” народе. Тако су настале акције попут “Милосрдног анђела” које су пацифистичке идеале бомбама “утеривале” “злочиначким дупеглавцима” (епитет Ричарда Холбрука којим је описао Србе 6. 11. 1995.). Дакле, пацифизам је говорење о миру, оном спољашњем политичком миру који није ништа друго већ “кратак предах између ратова” (Фридрих Ниче). О оваквом схватању мира у Библији стоји: “Говоре: мир, мир; а мира нема” (Јер. 11). Пророк Јеремија јасно открива суштину пацифизма: пацифизам је многоглагољивост о миру и ништа више. Истински хришћанин није пацифиста већ се труди да буде миротворац – син Божији, а то је унутрашњи подвиг, духовни труд који “даје плодове у своје време”.

Свети владика Николај Велимировић оставио нам је предивно тумачење Христове беседе о блаженствима под називом “Рајска пирамида”. Овако наш велики светитељ тумачи седмо блаженство које говори о миротворству:



СЕДМИ СПРАТ



Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Чистота срца основ је мира. На том основу зида се спрат мира, седми спрат рајске пирамиде што се диже у небеса. Не може имати мира оно срце, које је испуњено лажним помислима, лудим жељама за пролазним светом и опаким страстима. Јер ово све изазива немир и подиже мрачне буре у животу човечијем.



У висинама се чисти мутна вода и из најпрљавијих бара. Уздигни и ти човече, срце свцоје горе и небеса ће га очистити. У чисто срце уселиће се тишина. А у тој тишини гледа се Бог.



Мир је духовна наслада, као и чистота срца што је духовна наслада. Ко има мир у себи, тај има велику насладу унутра у души својој. И ту му насладу нико не може отети. Ко има мир има Христа, јер је речено, да је Он мир наш (Ефес.2,14). Ко се држи кнеза мира, тај мора да има мир, а Христос је назван Кнезом мира (Иса. 9,6). Ко се на бури прибије уз Дародавца мира, тај има мир и не боји се. Мир свој дајем вам, рекао је Он (Јн. 14,27). Ко каже да има Христа у себи, тај ти већ каже да има мир у себи.



И тако, са Христом добијамо мир, без Христа никада. Павле много говори о измирењу с Богом. Но, то измирење не значи погодбу између наше воље и воље Божије, но потпуно и радосно потчињење наше воље Божијој вољи. Павле говори и о нашем измирењу с осталим људима. Но, и то не значи погодбу наше воље и воље осталих људи. На тој погодби, том погађању и ценкању, људи су се мирили хиљаде година и нису се измирили. Него апостол Павле хоће да установи мир међу људима кроз свеопште признање воље Божије.



Ко удише, тај и издише. Ко удише мир Божији у себе, тај га издише и шири око себе. Без нарочитог напора, сасвим лако, као што је и дисање лако. Мир творити отуда значи: примати и давати. Примати мир од Бога и давати га људима и - зверовима око себе. Да, и зверовима: свеци Божији живели су у миру и са зверовима, и миловали су ове као кротке јагањце. Дакле, и зверовима; и целој природи око нас. Јер, природа се ничим не узнемирава до грешним немиром људским. Не долази мир људима од природе него, напротив, мир природи долази од људи. Чим мир завлада међу људима, онда се и природа наслађава миром.



Миротворац ће се назвати сином Божијим. Назваће се оним што Христос јесте од вечности у вечност. Миротворац врши дело Христово. У име Оца небеснога он објављује братство људи, и у име богољубља братољубље. Да би унео мир међу људе, он их опомиње и уздиже на виши план сродства. На томе вишем плану једино се може створити прави мир и трајан мир. Грађански мир је нестваран, стваран је само братски мир. Не саграђани, него сабраћа могу усвојити и имати Божански мир, прави мир. Миротворац је неминовно проповедник великог и блиског сродства фамилије Божије, проповедник небесног очинства и људског братства. "Браћа сте, имате једног Оца на небесима!" То је миротворчев непогрешни аргумент мира, коме се нико разуман не може одупрети. То ја највише оправдање и надахнуће мира међу људима. Уз то се миротворац непрестано обраћа увређеном Богу с молитвом: "опрости им јер не знају шта раде; опрости им, деца су Твоја, и Ти си им Отац!" И Отац слуша сина миротворца, и због њега дарује људима Духа Свог Светог, који доноси небесни дар мира у озлојеђене душе. А мир је здравље.



Тако се миротворством зида седми спрат рајске пирамиде. Овај спрат је зидан као од чистога злата. И он има миран сјај злата.



Димитрије Максимовић

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Čet 14 Okt - 2:31:34


Уредништво

Питања за ђакона Ивицу Чаировића, уредника Инфо службе СПЦ

(Поводом његове изјаве дневном листу „Данас“ од 11.10.2010.)

Уважени оче ђаконе (уважени по чину, али не и по ставу),

Ваше фарисејско-језуитско ограђивање од проте Жарка Гавриловића, монаха Антонија Давидовића и непознатих Вам, а очигледно недрагих монахиња, који су 10. октобра 2010. изашли на улице Београда да крстом и молитвом отерају зле духове, спрече проливање братске крви полицајаца и демостраната, дубок је доказ да сте заборавили значење речи „ђакон“. Реч ђаконија на грчком значи служење, али служење Богу, а не мамону и силницима овога света. Док сте Ви седели удобно заваљени у меку патријаршијску фотељу, неки јуродиви Христа ради изашли су да лудошћу крста (како каже Св. Ап. Павле) посведоче да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. Док сте Ви грицкали и пијуцкали, они су гутали сузавац и вапијали Богу правде за српски народ.

Отац Жарко, монах Антоније и монахиње које помињете, треба да Вас застиде (ако за стид знате) и подсете на ђаконију Св. Првомученика Стефана. Свети Стефан се није крио иза фраза о званичним и незваничним ставовима, него је Хришћанство сведочио читавим својим животом: "И изведавши га из града стадоше га засипати камењем, и сведоци хаљине своје метнуше код ногу младића по имену Савла. И засипаху камењем Стефана, који се мољаше Богу и говораше: Господе Исусе! прими дух мој. Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе! не прими им ово за грех. И ово рекавши умре" (Дел. 7, 58-60). Зашто на кратко не остависте своју удобну патријаршијску фотељу и не изађосте на улице са крстом у руци? Што не стадосте између полиције и демостраната са високо подигнутим крстом, како бисте допринели спречавању проливања братске крви, па макар Вам неки камен и пао на главу? А ако то већ не учинисте, што се бар не покријете ушима и не ћутите, него се овако јавно пред читавим српским народом срамотите?

Ако став Цркве није став о. Жарка, монаха Антонија и монахиња овде поменутих, онда о којој је „цркви“ реч? Можда о америчким епископалцима који „венчавају“ и „рукополажу“ содомите? Очито је, да је екуменизам разјео и оно мало здраве свести дела српског вишег и нижег клира, па више не знате ни шта говорите ни шта творите. Што би рекао велики Његош „Што се мрчиш када коват нећеш, / с Турцма ратиш, а Турке својакаш“.

Очито је да су Вам по духу ближи свештеници „хероји“ који премлаћују свој народ, попут Дмитра Луковића и Петра Лукића - храбрих да ударе побожне људе и жене, али неспремних да промоле нос „Ђе прах гори пред очи јуначке“ (Његош).

Латини су говорили да је име знамење. Уместо јунака Иве Сенковића, Срби су у Вама добили само једног тужног и уплашеног Ивицу који не сме ни да мисли, а камоли да говори осим онако како му нареди Велики Информатор Српске Цркве, Незаобилазни, Једини, Најмудрији, Најначитанији, и све остало што је о самом себи открио – епископ бачки Иринеј.

А да је врх Српске Цркве урадио оно што треба, ништа од овога се не би ни десило (http://borbazaveru.info/content/view/2915/1/).

+++

ИЗЈАВА ЂАКОНА ИВИЦЕ ЧАИРОВИЋА ДНЕВНОМ ЛИСТУ „ДАНАС“

Особе у мантијама нису представљале Српску православну цркву

Ђакон Ивица Чаировић из Информативне службе Српске православне цркве, каже за Данас да иступање пензионисаног свештеника Жарка Гавриловића, који је протестовао на улицама против геј параде, није имао благослов цркве.

- То што је он изашао на улицу представља његов лични став. СПЦ своје ставове исказује кроз саопштења или се верницима лично обраћа патријарх, односно неко ко га заступа. То никако није свештеник, а поготово не пензионисани - објашњава Чаировић. Он додаје да не зна ко су монахиње које су, приликом нереда на београдским улицама, подржавали Гавриловића. Он истиче да му је позната особа у мантији која је снимљена камерама.

- То је рашчињени монах Антоније из манастира Црна река. С обзиром на његов статус, он није имао право ни да обуче мантију, а камоли да се представља као заступник цркве - наглашава Чаировић.

К. Ж.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od vivijen taj Ned 17 Okt - 5:40:56





vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pravoslavlje i ekumenizam

Počalji od Sponsored content Danas u 23:47:08


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 9 ... 14  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu