Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Srbi, Srbija, Srbstvo

Strana 18 od 21 Prethodni  1 ... 10 ... 17, 18, 19, 20, 21  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 2:59:41



Srbski narod kao Teodul

Vladika Nikolaj Velimirovic


Напомена:

Свети владика Николај Велимировић је написо ову књигу са дубоким смислом користећи Б (буки) уместо П (покој) код придева слова СРБИН, те је уместо ''српски'' писао ''србски'', као и наши свети праоци од искона.


Увод

Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азиском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб него Срб.

Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндиске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче, да човеку бива све по Карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ни један врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је србски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

5. Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од осам столећа србски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености. Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под Кнезом Милошем. Робовања под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовањима Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга. (Мат. 20, 26; Лука 22, 26) Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који се издиже, биће понижен, а који се понижује биће подигнут. (Лука, 14, 11) Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашљив ћилим не уноси се у кућу, него се прво шиба и од прашине истресе па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује своју љубав особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима

10. Сви богољубци и народољубци били су у овоме животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних а не записаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2000 година.

11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, паћеници за своју душу. Исто тако и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају надживети се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул што значи слуга Божји.





vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 3:24:30



13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом кад је одрастао одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божји и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богоумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али и он је журио, да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу тек онако ради украса своје земље нити пак да подражава Грцима него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно, да је све остале цркве и манастире како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то, да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онаку лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубиви, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је Теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – панјелинизму цариградском и пантеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требао да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно просече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично их оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин, Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи панјелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф или шеиф или шах носилац божанске власти.1 Као нешто пролазно ми не спомињемо овде световњачку теократију у Женеви, коју је Келвин засновао, но која је с њим и ишчезла. Теократија монашка већега стила постојала је од древних времена, постоји и сада у Тибету.

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. "Раб Христа Бога" тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а дух Божји на том путу укрепио.

21. О ко да се стиди назвати се слугом
И служити Богу с радошћу, не с тугом?
Кад се и Син Божји из очевог крила,
Господар свих твари и небеских сила,
Спустио на земљу да људима служи
И да пример службе драговољне пружи.
Прерушен у тело и у сиромаха,
Слуга без одмора, слуга без предаха,
Он и ноге пере рибарима знојне,
Нахрани, исцели, поучи безбројне.
Цар царева тако, а грешници како?
Да до власти дођу, и то брзо, лако,
Да се хвале влашћу, да се надимају
И да ближњим својим за врат ногом стају –
То је њихов програм, то њихова сврха,
Живот им је цео за сујетом трка.
О Исусе славни, службом прослављени,
Све људе на службу чудесно покрени.
Ко год Теби служи не хвата га рђа,
Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.
За цара и краља и свакога смртнога
Највеће је звање – раби Христа Бога.

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле не само црква има да стоји у служби Христу него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ ни мало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама тада он је непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ као и свештенство морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу, Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у царство небесно. (Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам светлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек србски владари назвати су Христољубивим, што ће рећи истинољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога, да отвори очи своме народу те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 3:28:26


26. Веран слуга, веран је домаћин. Ко је веран у маломе, веран је и у великоме, и биће похваљен од господара свога. То је истина евангелска. Свети Сава био је веран слуга у Светој Гори, па веран – и домаћин у Хиландару. Био веран слуга Господњи Србији, па и веран домаћин у србскоме роду, најбољи Србин слуга и домаћин што га је забележила србска историја. За вредног а бездетног домаћина кажу Срби: труди се и зноји као да има десет синова. Сава монах труди се и зноји се око милиона Срба као да су све његова рођена деца, као његови синови и кћери. Није било посла ни духовног ни практичног, ни посебног ни народног, ни црквеног ни државног, који се њега не би тицао и у који он не би улазио као помоћник и саветник. Најтрудољубивији слуга Христов и народни, Сава је био најбрижнији домаћин у србскоме роду. Веран следбеник и подражатељ Господа свога Исуса.

27. Савршени домаћин као савршен слуга, то је пример и завет Светога Саве србскоме народу. О некаквоме господству код њега нема ни спомена. И на речи и на делу, од почетка до краја, он је био слуга са домаћинским духом. Знао је он да је људски век кратак и да је дат не ради господарења него ради служења. Безбројне народне приче и легенде о Светоме Сави, који свуд стиже да свакоме човеку помогне нису неистините. Оне сликају прави карактер овог духовног родитеља србског народа као највећег слугу – домаћина у историји србској

28. По својој служби богу и народу, по своме домаћинском духу, Сава је био Србин најближи Христу Господу. Слуга домаћин и домаћин слуга – истински Теодул. Теодулија је био цео његов земни век, Теодулија – најјаснији пример и најречитији аманет његов своме роду. Тај пример и аманет оставио је он свему србскоме народу и народним старешинама од првих до последњих. И није узалуд. Савин пример и аманет био је као здраво семе бачено на плодну земљу, те је кроз све векове до данас доносило богату жетву Богу за царство небесно. А његов пример и аманет може се изрећи једном речју – Теодулија или служба Богу.

29. Србска историја не зна за борбу између цркве и државе. Такве борбе нема, него крвави ратови испунили су историју западних народа. Чиме се да објаснити оно прво а чиме ово друго? Оно прво Теодулијом а ово друго Теократијом. Узмимо за пример два мирна вола, како, упрегнути у исти јарам, вуку иста кола и служе истом домаћину. То је Теодулија. Онда узмимо два вола разбешњена један на другог, тако да се час левак извуче из јарма и боде свога друга дешњака терајући га да он сам вуче кола, час опет дешњак то чини са својим другом леваком. То је теократија: рат цркве против државе и рат државе против цркве, рат папе против краљева и рат краљева против папе. Ниједан во није хтео да ујармљен служи Домаћину, сваки је од њих хтео да игра улогу Домаћина, и да тера свога друга у јарму. Зато су Домаћинова кола остала укочена а њива необделна и најзад сва зарасла у коров. Тако на Западу

30. Савина је мисао била да треба оба вола упрегнути у јарам, да подједнако служе Домаћину. И цркву и државу. То је библијска мисао – управо заповест Божја и у Старом и у Новом Завету. Псалмист расматра сву земљу и све што је на земљи, па задивљен говори Богу: Све служи Теби. (Пс. 119, 91.) Шта је човек, да он једини чини изузетак? Зар лептири и птице, и ветрови и громови, да служе Створитељу Домаћину своме а човек да не служи? То мора да је дошло од неког помрачења ума и од неке злокобне погрешке у срцу. Официри у двору кнежевском с поносом говоре: ми смо на служби код кнеза. А шта је један смртни кнез према бесмртном и свесилном Цару неба и земље, и то још Творцу и Оцу своме? Заиста, само сумашедши и од сатане дириговани људи могу сматрати за част да служе једноме кнезу а за стид и понижење да служе Господу Богу. Колико сутра они ће лежати мртви, гроб до гроба, са својим кнезом и у трулежи распадати се, а Бог ће вечно живети и царовати. Али њихова кратковидост да ово виде већа је од кратковидости инсеката, заиста поражавајућа.

31. Они представљају успех злобног сатане. Они претстављају и пораз Божји, пораз Онога што их је створио. Ај, каква очајна коб за једнога човека: претстављати успех ђавола а пораз Бога! Зато их Творац њихов без милости а по правди сатире и уништава. Као кад би један отац одгајио синове а они се одметнули у хајдуке, па са својим харамбашом (читај овде: сатаном) нападали мучки на дом оца свога и на његову мирну чељад. Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу, супостату Божјем. Зар је дакле стид служити Богу? Заиста јесте стид, али само за оне који пропадају, али не за оне који се спасавају.

32. У Старом Завету говори се о народу израиљском, од Бога изабраног да Богу служи, једини између свих народа који су ђаволима и ђаволским идолима служили. Јер једна служба људима не гине: или служити Богу или ђаволу. Само што Бог службу себи назива службом, а лажљиви ђаво назива службу себи господством и уживањем. И тај избрани народ израиљски храмао је на обе ноге кроз хиљаду година, служећи час богу час ђаволу. Сви праоци, оци, праведници и пророци позивали су народ на службу јединоме Богу, али су често преовлађивали ђаволови лажни пророци и одвлачили народ на службу ђаволу. Премда ђаво никад не говори о служби ни Богу ни себи, него о господовању и уживању у овоме веку, он ни о чем другом не мисли него да подјарми људе себи на грозну службу. Јер је он лажа и отац лажи

33. Нови Завет пак по превасходству је Устав службе Богу, свето, савршено и бескомпромисно. И Син човечји није дошао да му служе него да служи. Служио је чак и Онај, који је Домаћин света, Господ Исус Христос, служили су и његови апостоли и сви прави следбеници, служили Богу до последњег даха и издаха, од онда до данашњег дана. Па када Син Бога живога није се стидео службе Оцу своме небесном, како да се људи стиде те службе и прихватају лажно обећање сатанино о господовању и уживању у овоме свету? После дугог и предугог колебања између службе Богу или ђаволу, избрани народ израиљски на крају приволео се потпуно ђаволу, издао је Бога и распео Месију, Сина Божјега. Право им је рекао Исус: Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините, он је крвник људски од почетка и не стоји на истини, јер нема истине у њему, кад говори лажи своје говори, јер је он лажа и отац лажи. Тако је завршена мисија избраног народа израиљског, потпуним и свесним одступањем од службе Богу и стављањем на располагање сатани, коме тај народ и до данас служи. Јер нико од људи не може да не служи било Богу било ђаволу. Век људски јесте век службе.

34. Све је то знао наш мудри отац Сава. И боље од нас знао је он, да је овај животни рок на земљи дат људима ради службе а не ради господовања, преживања и уживања. Због тога се покорио неминовном и неизбежном, тј. служењу. Али он је још знао да служење може бити двојако, или Богу или сатани. Зато се он свом снагом трудио да точак свуколике енергије свога народа, као и своје личне, окрене на служење Богу. И још, поврх свега, да и државу, исто као и цркву стави у активно, неуморно и драговољно служење Богу. На тај начин он је остварио у србском народу потпуну и савршену Теодулију, тј. богослужење, а избегао западну аномалију, по којој је црква тобож сама дужна служити Богу, али не и држава, папа али не и краљ, свештеник али не и грађанин и војник.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 3:59:57


35. Где год се црква оделила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје. Раздељена црква и држава – то значи служење двама разним господарима. А пошто постоји само један једини прави господар коме се може свесно и поштено служити, тј. Господ Бог, значи да једна од завађених и раздељених установа, било црква или држава, мора да служи противнику Божјему, ђаволу. Раздор, свађа и рат између цркве и државе срамоти историју западних крштених народа за последњих хиљаду година. Час је црква била у служби противника Божјих због своје теократије, час опет држава због своје аутократије, час она прва због клерикализма, тј. потпуног одрицања служења Богу. Не по разуму него по злоби завађених страна. А злоба помрачује разум, због чега и стоји у Светом Писму опомена: Чувај се да ти злоба не помрачи разум.

36. Од свих тих аномалија и ужаса св. Сава је спасао свој народ установљењем Теодулије као пута и циља цркве и државе. Не би то он лако извео, да му се отац Немања није замонашио и да му брат рођени није био краљ. Сам Бог је тако определио, да се на једној историјској прекретници србске историје нађу два брата као народне вође, један као духовни а други као световни поглавар, архиепископ Сава и краљ Стеван. Необична сличност са једном судбоносном прекретницом у историји израиљског народа, када су се на челу тога народа, по Божјој заповести, нашла два брата, Мојсеј и Арон. Јер ко ће разумети човека и помоћи боље него рођени брат? Краљ Стеван као владар такмичио се у служби Богу са својим братом духовником и трудио се да у вероисповести не изостане иза њега. Моћни Немања пак својим монашењем у старости запечатио је тим чином своје приволење царству небесном, к небу управио дух својих потомака а целом народу својим примером оставио поуку да се кроз земаљски живот мора спремати за вечни живот

37. Нека нас ни мало не заварају крупне титуле србских владара, као: краљ, цар, деспот, автократор, севастократор. Све те звучне титуле писане су испод онога што је прво и битно – раб Христа Бога. И ово није било само мртво слово на хартији, нити нешто формално и обичајно. Не, него је то баш било битно у животу њиховом. Бранили су веру православну, што значи истину Божију – одлучно и неуморно. У томе су они надмашили и саме цареве византијске. (Тако је краљ Милутин спасао грчки народ од срамоте а Грчку од унијаћења у време једног од Палеолога.) Нису трпали на гомиле благо, нити су га трошили на своје палате, него су све давали на стројење велелепних храмова у славу Христа Бога, народу своме на корист а души својој на спасење. Колико су ове њихове славне задужбине послужиле на корист србскоме народу, то је сам народ благодарно у песми исказао, а сви историчари признали и потврдили

38. Задужбинарство ове врсте, тј. у подизању цркава и манастира никад се после није превидело код србских владара ни у једној династији до наших дана. Чак и после Косова под турским господарством, вазални кнежеви и књегиње, деспоти и деспотице, војводе и војвоткиње, подизали су задужбине широм земље србске. То су наставили Карађорђе и Милош, наши сељачки кнежеви, и њихови потомци. Краљева црква на Опленцу сведочи, да србски владари ни у дванаестоме веку нису прекинули службу Богу кроз задужбинарство отпочето још од наших првих крштених жупана а размахнуто од Немањића.

39. Та племенита страст код Срба за подизање задужбина не може се наћи у таквој и толикој мери ни у једног другог народа. Не само да су украсили и освештали своју земљу безбројним и красним задужбинама него су са истом ревношћу и љубављу подигли многе и сличне задужбине по земљама блиским и далеким: по Албанији и Грчкој, по Хрватској и Мађарској, по Бугарској и Влашкој, у Светој Гори и у Палестини. У неким од тих земаља србске задужбине представљају и до данданас најглавније и најлепше светиње.

40. Ми поменусмо одбрану праве вере и зидање задужбина од стране србских владара као њихову службу Богу, као њихову Теодулију. И ако су то све ствари велике и значајне, оне нису једини начин богослужења србских владара и великаша. Било је и других начина. То су углавном дела милосрђа према малим и сиротим, и праведне заштите свих страдалника на правди. При својим задужбинама у Солуну, Цариграду и Јерусалиму, краљ Милутин је отварао склоништа за старе и убоге, хранилишта за гладне и пријуте за болесне и недужне. То је познато из историје овога великог владара. Тим пре морао је он подизати такве установе при својим задужбинама у самој Србији. Како он тако и остали велики задужбинари

41. О Ти, чудни Творче, безбројних чудеса,
Коме верно служе ангелска небеса,
Престоли и силе, господства и власти,
Што владају моћно над сваком области,
Серафими страшни, пламенови бели,
Херувими моћни, слични хитрој стрели,
И сунце и луна и звездана кола,
И све живе твари што са твога стола,
Хране се и поје, и твој ваздух дишу, –
Кажи зашто људи на Тебе уздишу?
Зашто Тебе чине за зло своје кривим,
Тебе што их створи и чиниш их живим?
Но хвала Ти Творче, вечна хвала Теби,
Што нам оце наше Ти привуче Себи,
Те служише Теби не жалећи ноге
И стројише Теби задужбине многе, –
Вере браниоци, бедни храниоци,
Твоји раби бише наши славни оци,
Богати пред светом, пред Тобом убоги,
Милосни спрам других, а спрам себе строги.
Нит’ сујетни бише, нит’ ходише слепо,
И круне и злато сматраше за пеп’о,
Да би само Теби верно послужили
И по смрти својој близу Тебе били
У вечном животу, у вечној светлости,
Где нема ни смрти, беде ни жалости.

42. Пишу историчари како су неки Немањићи били велики грешници, како је брат издавао брата, брат борио се против брата, отац ударао на сина, син на оца. То није неистина, али је неистина да је то и само то био цео садржај њихова живота, да је то цео њихов животопис. Они причају причу донекле али не до краја. Као кад би свети Лука историчар апостолских дела, испричао о Савлу како је ватрено гонио хришћане, па ту застао и свршио причу, не испричавши други део, тј. како се Савле обратио у Павла, гонитељ у апостола, грешник у покајника, христоборац у свеца.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 4:06:44


43. Заиста неки од Немањића грешили су као људи по људској слабости, али су се кајали за грехе и умирали су као покајници. Не знамо за Вукана да ли се покајао, зато је и остао ван славе и ван календара, јер је устао против своја два света брата и везивао се за римску цркву. Због тога је окарактерисан као издајник, и као праобраз свих издајника србских, и то увек са истим именом: Вукан, Вук, Вукашин, Вујица. Међутим Драгутин се покајао због свога устанка против брата Милутина, замонашио се и као монах Теоктист веригама се обложио у покајању и искушењу. И сазидао је неколике предивне цркве у славу Божју као: Озрен, Тавну, Рачу, Лозницу и цркву у Ариљу. И посветио се. Зашто србски историчари не допричају причу до краја? А крај дело краси, вели србски народ.

44. Кајао се и краљ Милутин због греха према сину своме Стевану, и горко оплакивао свој грех пред игуманом манастира Пантократора, у коме је ослепљени Стеван приморан био да борави. И посветио се Милутин не као грешник него као покајник, и не као покајник само по речи него још више на делу, служећи Господу своме Христу до краја свога дугог века. Ниједан од модерних историчара србских није се задржао на ономе што је најкрупније и најважније у погледу личности овога славнога краља, на име, да се посветио и да бугарска престоница Софија чува његово тело као своју највећу светињу. Не виде то они, јер је нехришћански и несрбски мрак замрачио њихов духовни вид. Они не опраштају грех ономе коме је Бог опростио и кога је Бог чак и посветио. Не може се историја србског народа писати само мастилом, него и крвљу и сузама из срца.

45. Кајао се и цар Душан због свог греха према родитељу своме Стефану Дечанском. Али грех сина према родитељу тежи је од греха брата према брату, и од греха оца према сину. Душан је остао велики и славан, али се није посветио, тј. постигао је највишу славу земаљску, али не и највишу славу небеску. Но и ако се није посветио, верујемо да му је Бог опростио грех због његове огромне и неуморне службе Богу. Јер је био покајник. И јер је подизао многе задужбине, чинио безбројна дела милосрђа, штитио манастире и сваку правду својим строгим законима, Свету Гору оснажио је и осигурао, а цео хришћански Балкан бранио је од некрста, и у крсташком рату за хришћанство на Балкану пострадао. Заиста, и ако је учинио у младости велики грех према родитељу своме, био је до краја живота сјајан и веран слуга Христов на делу и у страдању, потписујући се увек као раб Христа Бога и жртвујући себе за крст часни и златну слободу хришћанску свих балканских народа.

46. Кајао се и деспот Ђурађ Бранковић за грех оца свога Вука, издајника косовског. Али се тешко примало његово покајање за онога грешника, коме народ, као жива црква Божја, никад није опростио. Ипак деспот Ђурађ је оправдан пред Богом и народом због својих дела и патњи. Он се, истина, није посветио, али су велика дела његова била у служби Христу Богу. Подизао је цркве, држао је строго веру православну, одбио је папску понуду да пређе у римску цркву, обдаривао је богато манастире у Србији и у Светој Гори, мудро и опрезно чувао је народ уколико је то могао као вазал турски, а као родитељ преживео је грозна страдања због несреће своје деце. Јер су му два сина од Турака била ослепљена а ћерка приморана да се уда за крвника Султана. Но када се Ђурађ није посветио, посветили су се неколики његови потомци кроз мајку Ангелину. А Ђурађ је био и до краја живота остао раб Христа Бога, на делу и у страдању

47. Кајао се и кнез Милош Обреновић због греха према Карађорђу, јер је посредно био умешан у погибију великога Вожда, и то још кума свога. Сведочи о његовом кајању црква звана "Покајница" коју је Милош дао подићи у Радовању. Но није сав Милош у томе греху. Он је себе сматрао слугом Божјим и народним. Борио се за крст часни и страдао много од туђина и од својих. Оправио је безмало све нарушене манастире не само у сада ослобођеној него и не ослобођеној Србији све до Јована Бигорског. Постио је, држао је крсну славу и много се Богу молио, исто као и велики Карађорђе попут свих старих владара србских и свега народа србског. Били су то људи народни и по крви и по духу.

48. Но ко је тако свето и честито служио Богу Христу као онај дивни Лазар Косовски? Посветио се и он, посветила му се и жена, царица Милица, посветио му се и син Стеван Високи. Од светог корена света и лоза. Он је чинио сва Богу угодна дела као Немањићи а владао је, или боље рећи, служио је, у тежа времена него Немањићи. Подигао је многе задужбине, од којих и до данас служе Раваница, Лазарица и Горњак. Обновио је из рушевина манастир св. Романа. Био је велики дародавац светиња светогорских. Ходио је на хаџилук на Христов гроб. Био је отац сиротанима и заштитник беднима. А поврх свега положио је живот свој на Косову за крст часни и слободу златну. Зато га је народ србски заволео и опевао, а Бог га прославио тиме што га је посветио увенчавши га двојним венцем: као свога слугу и као мученика

49. Ми смо изнели овде само неколико примера србских владара и велможа, како су они ходили путем Немањиним и Савиним, сматрајући себе као прве слуге Христа Бога испред свога народа. Но ни издалека нисмо набројали све. Било је још стотине и стотине, можда и хиљаде, мањих кнежева, челника, војвода и велможа који су ходили тим истим путем и као слуге Христове службом, задужбинама и разним пожртвовањима спремали се у овом животу за онај живот, и мучећи се на земљи с надом гледали у вечно и бесмртно царство небесно. Ко ће их све набројати? Још их нико није набројао. Сваки крај не само србске земље него целога Балкана, од Бесарабије до Цариграда и од једног мора до другог, чува камено сведочанство о њима тј. њихова имена урезана у зидове или ликове сачуване на фрескама у њиховим задужбинама

50. Где су задужбине суседних народа и владара на србској земљи? Стави себи ово питање, Србине, три пута и размисли. Нигде ни једне. Ни једне румунске у Крајини (у близини Неготина налази се манастир Буково задужбина не румунских великаша него онога славнога србског краља Милутина). Ни једне бугарске у Македонији, и ниједне грчке ма где. Мада је цариградска патријаршија господарила над србским народом до Светога Саве и дуго и дуго за време Турака, ипак нигде ни једне грчке задужбине, ни од грчких владара ни од грчких владика и велможа. Заиста, невероватно али истинито. И мада Бугари полажу право на Македонију и Тракију, нигде у овим земљама ми не видимо ни једну задужбину бугарских владара. Међутим, грчка Тесалија и сва околина бугарске престонице украшене су светињама подигнутим од Срба ктитора

51. Ми не мислимо овим да прекоревамо или омаловажавамо наше суседе. Такво је њихово васпитање. Они нису имали Немању и Светога Саву, и нису васпитани као Срби у једном не кривудавом правцу – у Теодулији, у служењу Богу као путу и врховном циљу људског живота на земљи са нечувеним геслом: за крст часни и слободу златну. Зато су њихове народне старешине, мада не мање богате од владара србских, остале равнодушне према служењу Богу, па нису ни трошили своје благо на задужбине. Гледали су земљу а не небо, и старали се о земаљском царству а не о небесном. Зато су врло често губили обоје. Само неке румунске војводе били су задужбинари, али и то под упливом својих жена Србкиња или својих зетова Срба, или избегле у Румунију властеле србске.

52. Национализам србски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам. Овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: Уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу. Или: Служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, а по могућству и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тја до Русије и до Горе Синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што спасоносније за сав свет?

53. Мислимо да је до сада довољно објашњено како су србске народне старешине, били они краљеви или цареви, или деспоти или челници и војводе, служили Христу Богу са својих престола и са старешинских столица, као стројитељи задужбина, браниоци вере православне, помоћници суседним народима у одбрани, заштитници сиротних, и као крстоносни ратници против некрста. Да пређемо сада на монаштво, као последњи и врховни разред службе Христу Богу, као матуру свих оних који су се пре тога годинама вежбали у истој служби на разне начине

54. Монаштво је код Срба једна огромна историјска стварност, која је у историји Срба играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје а монах даје себе на службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства. Пример старца Немање и пример младића Растка деловао је заразно и делује и дан данас на старце и младиће србске да се отресу свега, приволе царству небесном и пођу путем уским и скорбним, путем монашког подвига

55. Монах је стварно стављен у србској историји изнад сваког другог звања и сваке друге титуле, не због неке спољашње силе него због моралног значаја. У црквеном прологу говори се о визији некога, који јз видео монахе у оном свету небеском изнад великог цара Константина. Србски аристократи од памтивека повлачили су се од света у манастире и пустиње исто као и прости људи. Света Петка србска — Преподобна мати Параскева — била је од племићског рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су живели далеко пре Немање и Саве, и служили су Господу. Но служба Господу овим путем монашким, у великом стилу и са великим замахом, почиње тек од ова два ретка мужа, од којих је почело све што је велико у историји србског народа.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od Staša taj Ned 23 Jan - 7:06:16

vivijen ::

Ma pusti to - nego, kako ti se svidja polagano uvodjenje hrvatskog , ili se to ne primecuje (meni bode usi) pa se u zadnje vreme stalno govori NA- vladi, Na- Hilandaru, NA - skupstini, a ne vise U! I vidim, ljudi to sve vise prihvataju, jer im je javni servis jedino sredstvo informisanja (za neke i obrazovanja). Medjutim, kad kazu iskoristeno umesto iskorisceno itd. mene muka hvata, a mnogo je toga ubaceno hrvatskoga u srpsaki jezik - a ono Srbski i Srpski to nije znak neznanja - hoces reci da je Sveti vladika Nikolaj Velimirovic bio neznalica!?
Pre nego sto bilo sta osudis - raspitaj se detaljno, proguglaj malo, pa ce ti se vec reci samo (ne, to stvarno nema veze sa neznanjem ili mislis da oni koji pisu - boris tadic malim slovom nisu pismeni - pismeni su i te kako, pismeniji od mnogih)
Jos si ti mlada, draga, naucices da se Srbstvo pise u srcu na najlepsi moguci nacin i da su ga svi velikani naseg roda bas tako pisali.

A sto se tice Tabloida, meni je taj casopis zabavan, ali, ne mora da se cita, nije neophodno da bi se spoznale istine, ili bolje reci, da bi se spoznala istina.

1. Postoji nešto što se zove pravopis ili ortografija. Autorski tim trenutno važećeg čine Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica. Pravopis (kako mu i samo ime kaže) određuje pravila pisanja. Još je Vuk Karadžić primenio Adelungov princip "Piši kao što govoriš i čitaj kao što je napisano" u Srpskom rječniku (1818). Kasniji pravopisi se baziraju na tom pravilu (pa i onaj nesrećni iz 1960). Što se tiče jednačenja po zvučnosti (koje se inače u izgovoru UVEK vrši, čak i na granicama reči, dok u pisanju ima odstupanja), u pisanju se malo toga promenilo. Ne znam kakva su pravila bila u prvoj polovini XX veka (čini mi se da sam u nekim izdanjima SKZ iz tog perioda nailazila na "ne će" umesto "neće").
2. Predlog NA: u početku mi je bolo uši:"Izašao sam na hodnik... Srela sam ga na hodniku..." Polako, očigledno postaje norma. U vezi s tim, srpski i hrvatski, lingvistički posmatrano, jedan su jezik, politički može da ih bude i 15. Najveće razlike su na planu leksike, dok je , recimo, malo morfoloških i sintaksičkih razlika. Drugim rečima, manje su razlike u govoru Beograda i Zagreba, nego između Užica i Pirota ili Varaždina i Splita. Postoji odlična studija Pavla Ivića "Standardni jezik Srba i Hrvata u drugoj polovini devetnaestog veka". Sve se svodi na to da su Hrvati žrtvovali dva topa (bogatu kajkavsku i čakavsku književnost), ali su dobili partiju, na našu žalost.
Ono što meni smeta jesu prevodi knjiga. Podrazumeva se da prevodilac zna i jezik sa kojeg prevodi i onaj na koji prevodi, ali uglavnom ne poznaju srpski i ne prevode u duhu jezika. Tako se nailazi na bukvalne prevode ("Za tvoju informaciju", umesto: "Tek da znaš....Samo da zna..." i sl.) ili "u vezi toga", "obzirom da..." umesto "u vezi s tim" i "s obzirom na...". Posebna stvar je nepoznavanje gramatike, posebno glagolskog priloga sadašnjeg, tako da pišu "prepoznavajući" i "preprodavajući". a ne "prepoznajući" i "preprodajući".
3. Pisanje B umesto P u delima Nikolaja Velimirovića predstavlja manir, kao, na primer, učestala upotreba zareza/zapete kod Crnjanskog.
4. Prema onome što pročitam, čujem, vidim imam kritički (ne kritizerski) stav. Istina je čudan pojam, svako ima svoju viđenje.
5. Kad te neko pita šta radiš, odgovaraš da čitaš, gledaš film, kuvaš ručak. Ne odgovaraš:"Evo, dišem malo." Tako je i sa nacionalnim osećanjem, bar kod mene. Neodvojivo je od moga bića, deo onoga što jesam.

Da sam mlada odavno nisam čula. Hvala ti

P.S. Podržavam ja to tvoja nastojanja na ovom forumu. Ako iznosim svoj stav, ne znači automatski da optužujem.
P.P.S. Postaviću linkove za strip Serbi. Možda ti se i dopadne

Staša
Novi Član
Novi Član

Srbija

Grad : brrrrrrrrrr
Browser : N/A
Broj Postova : 10
Broj Poena : 2213
Reputacija : 29
Datum upisa : 17.01.2011
Datum rođenja : 01.01.1945
Godine Starosti : 71
Pol : Ženski Zodijak : Jarac Majmun

Zanimanje : *
Knjiga/Pisac : !
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:12:35

Dobro je, zato, setiti se čemu nas uči Nemanja, kasnije Sveti Simeon, otac Save Nemanjića, čelnik najčuvenije srpske dinastije, onaj koji je osnovao srpsku državu. O njemu je Vladika Nikolaj napisao: “Čudan je čovek bio Nemanja. Dva imena (Stefan Nemanja i Sveti Simeon), dva krštenja (po katoličkom i pravoslavnom obredu), dva zvanja (vladar i monah) i dva groba (u Hilandaru i Studenici)”.

Iz spektra brojnih ideja i pouka u tom smislu, zadržaću se samo na onima koje je Stefan Nemanja zaveštao u svojim mislima o značaju i trajanju jezika.

“Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod, izgubi li jezik, zemlju, dušu?!” – odjekuju njegove zavetne misli i danas!

Odbrana jezika – prva zaveštajna ideja Nemanjina, i danas je sveta dužnost naroda, koji ga ima.

A, kako se jezik brani? Nemanja podučava, kao učitelj drevni, veran kao pastir i sluga naroda, ovako: “Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći, najtvrđi grad svoje zemlje, ne-go najmanju i najneznatniju reč svoga jezika”.

Posmatrana kao moderna ideja, ona ne teži “izolaciji u procesu globalizacije” sveta, već očuvanju samosvojnosti kao vrednosti i to je ono od čega polazimo u razumevanju ove ideje, nastale pre osam vekova!

Mudrost Nemanjina ukazuje nam na čvrstu vezu između naroda, zemlje kao otadžbine i države – s jedne strane, i jezika – s druge strane:

“Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Narod koji izgubi svoje reči, prestaje biti narod”.

Njenu istinitost najbolje osećaju Kosovci danas, jer to što na Kosovu i Metohiji nema srpskoga jezika, najveća je opasnost da tu svoju svetu zemlju možemo izgubiti.

Evo kako o tome zbori Nemanja pre toliko vekova, kao da o Kosovu misli: “Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojen deo zemlje i narod kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu”.

I to je ono što moramo znati. Kada se protera jezik, sledi proterivanje naroda, ako već to ne obave istovremeno. Jer, zaključuje premudri Nemanja, “znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dve, kao bitka među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena, kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke, izgubljenih ratova, ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda”.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:18:54



Катарса од Аристотела до Наташе Кандић



Како се катарса одомаћила као појам у политичко-пропагандистичком жаргону данашње Србије? Како је катарса заузела доминанту позицију међу пакленим антисрпским измишљотинама, титоистичко-хабзбуршког термина Велика Србија, хашког заједнички злочиначки подухват, лажи антисрпске америчке медијске пропаганде ружан и деструктиван део прошлости Србије, учестале фразе тренутног политкома за Балкан, Николаса Бернса, повратак језика мржње, који недвосмислено указује да је амерички Државни секретаријат огорчен на Србе зато што су изневерили Тита – и најзад, шта значи доминација катарсе у данашњој вештачкој реалности која грца под бременом пропагандистичког ''реформирања'' – иако нам се не каже у шта то катарса треба да нас ''реформише''?

По мом уверењу катарса је као појам уведена у антисрпски пропагаторски речник на ''округлом столу'' одржаном 14. и 15. децембра 2001. у центру за такозвано Хуманитарно право, у Авалској улици број 9, у Београду. Округли сто су свакако финансирали Џорџ Сорош и амерички Државни секретаријат. Тема: ''Документи прошлости – Кривица и одговорност''. Председавајући: Наташа Кандић. Наравно, јер Кандићева ''представља'' одабране плаћене америчке сенаторе и конгресмене, одабране америчке и међународне организације за наводну заштиту људских права, групе наводних експерата и мислилаца, институте за балканске кризе и решења, и друге – све оне који су наводно независни а уствари су финансирани из истог центра, углавном кроз наводне фондове Џорџа Сороша а вероватније кроз ЦИЈУ, а такође и од знаних и незнаних страних ''power'' група. Иако се сви претварају да су за унапређење демократије, сви су завереници обједињени злочиначким антисрпством.

Један од учесника поменутог ''округлог стола'', Доријан Нуај, Албанац који наводно живи у Србији а ради за организацију под Сорошевом сфером, Acuracy in Media, захтевао је у односу на српску кривицу и одговорност ''Моралну катарсу'' и ''Културолошку и политичку деконтаминацију'' Срба као народа, нације и комплетног друштва.

Уз напомену да су оригиналне Нуајеве изјаве преведене са енглеског на српски, те да ће очигледно бити језичких разлика од оригинала, цитираћемо нека од Нуајевих образложења:

''Пошто су интелектуалци стубови етичких и моралних вредности и норми цивилизованог друштва на њима лежи пресудна одговорност''. Стога, ''онај интелектуалац који не схвата да је друштво заражено, и не осећа потребу за катарсом – није интелектуалац – и као такав не сме да буде део интелектуалног процеса''.

''Пошто су интелектуалци ти који морају да предводе катарсу и деконтаминацију Србије, само интелектуалци који припадају не-владиним организацијама, независним медијима и независним политичким организацијама и покретима смеју да учествују (у интелектуалном процесу деконтаминације) – сви остали интелектуалци морају се подвргнути катарси''.

''Селекција интелектуалаца биће заснована на њиховом ставу према злочинима и према катарси, а одреднице тог става су добро познате, то су оне одреднице које заступа Трибунал за ратне злочине у односу на етничко чишћење, на Вуковар, Сарајево, Сребреницу, Косово''.

Селекција се односи на ''српску радио-телевизију, Академију наука и уметности, војску, министарство унутрашњих послова, комплетан апарат владиних установа и институција, универзитете, нарочито на Београдски универзитет, на Српску Православну Цркву, и на све остале групе без обзира да ли су од ширег националног или локалног значаја''.

''Најважнији задатак међународне заједнице је да помаже искључиво елиту стварних интелектуалаца (стварни су они који су катарсирани) који ће настати као резултат Трибуналових пресуда'' а тим процесом руководиће ''Међународни комитет за мир и помирење''.

Осим тога, ''мора се јасно прецизирати шта је стварна слобода говора, а шта је манипулација слободе говора; мора се јасно дефинисати шта је говор мржње а шта заиста није говор мржње''. Да би се то постигло ''мора се засновати политички коректан речник. Например, избегавање или негирање злочина у Сребреници мора се третирати као морални вербални злочин, и као такав, чак и шале (на рачун Сребренице) – мора бити законски кажњен''!

И осим што такви вербални злочини ''морају законски да буду кажњени'' мора се такође завести и ''контрола јавног живота, зато да би се предупредиле мисли, а такође и организације, покрети и акције који би угрозили помирење, моралну катарсу и културолошку деконтаминацију''.

Такође, ''становништво мора бити образовано'' на ''исти начин'', тако да свакоме буде јасно да су ''индивидуална кривица и колективна одговорност – нераздвојиви једно од другог''. Према томе, пошто ''законско кажњавање'' јесте ''најефикаснији лек'' мора се ''из јавног живота ефикасно елиминисати све екстремно, дестабилизујуће и назадно''.


Издаја:
Морална наказа



Да ли се Тадић, у име српског народа извинио ''господину Месићу'' због ''крваве литије'' 19. јула 1937. којом су Срби протестовали ратификацију конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије? Или због захтева Српског покрета обнове 16. јула 2007. да се открије гроб Драже Михаиловића јер је ''људски и хришћански захтевати да генерал Михаиловић буде достојно сахрањен и да се у његову част подигне споменик''? Јер... ни Тадић, ни Месић, али ни ''часници вашингтонског Холокауст музеја'' свакако не би сматрали хришћански достојном сахрану некога ко је стављен у ''реални контекст''? Или зато што је 14. јуна 2007. зграда скупштине Србије у Београду осванула са – хрватском шаховницом?

Или зато што је маја 2007. украдено бронзано звоно старо неколико векова са православног гробља у Житнићу код Шибеника? Или зато што је Сава Штрбац, директор српског Информационо-документаристичког центра Веритас, одбијен као сведок на вашарском ''жупанијском суђењу'' хрватским генералима Норцу и Адемију? Или зато што је Штрпцу припрећено да ће бити ''експедиран'' у Хаг као ратни злочинац? Или зато што су средином јуна 2007. на гробљу Светог Николе у Петрињи откопани посмртни остаци 150 Србина са Баније и Кордуна које су побиле хрватске оружане снаге августа 1995. приликом агресије на заштићену УН зону познате као сектор ''Север'', што је једна од највећих гробница у коју су посмртни остаци допремани са ширег подручја Баније и Кордуна? На том подручју налази се још неколико гробница: у Двору 112 Србина, у Глини 77, у Селишту 17, у Слуњу 16 и многи ''вртни гробови'' у којима су неколико стотина српских жртава из времена Олује. По Веритасу, на подручју Сјевер, у Олуји је страдао 781 Србин, од чега 441 цивил, 203 жене. Или се извинио зато што се све то зна још од јесени 1955. године, а до сада још нико није оптужен за те злочине? Зато је Штрбац и оптужен као ратни злочинац – зато што је документовао све те страхоте, исто као и генерал Сретен Лукић – зато што је документовао страхоту побијених Срба на Косову... а Тадић је свакако на Наташино ''изнимно'' задовољство прихватио одговорност да би показао ''озбиљност'' извињења!

Или се Тадић извинио зато што се у месту Јасеновцу на крају футбалске утакмице огласила позната усташка песма ''Јасеновац и Градишка Стара...'' у којој се величају усташки злочинци, или се извинио зато што је 30. маја 2007. на 4. међународној конференцији о Јасеновцу у Бањалуци, професор Србољуб Живановић документовао да је ''циљ хрватских и муслиманских џелата и убица у јасеновачком логору смрти био да што више муче жртве, јер су уживали у томе''? Или зато што судским антрополозима који су 1964. обавили откопавање и медицинску анализу убијених жртава у Јасеновцу, није било дозвољено присуство телевизије и новинара зато што би објављивање чињеница можда узнемирило некога у вашингтонском Холокауст музеју?

Да ли се Тадић извинио зато што је штета коју су починиле јединице регуларне војске Хрватске и снаге Хрватског већа одбране за време окупације општине Мркоњић Град у Републици Српској од 10. октобра 1995. до 4. фебруара 1996. процењена на 700 милиона конвертибилних марака? Или зато што његова Србија не дозвољава својим хашким оптуженицима ни да станују где су становали пре оптужбе, као например генералу Ојданићу – док Хрватска држава брани своје оптуженике као, например, генерала Готовину? Или се Тадић, у име српског народа и Србије извинио ''господину Месићу'' због победа војводе Петра Бојовића код Куманова и Битоља (1912) у Првом, и код Брегалнице (1913) у Другом балканском рату? Или зато што је као командант Прве српске армије 1. новембра 1918. војвода Бојовић ослободио Београд? Или зато што је 1945. војвода Бојовић сахрањен у Београду – без војних почасти? Или због тоталног уништења крипте и спомен-цркве у селу Пребиловићи код Чапљине у којој су се налазиле кости Срба које су усташе током Другог светског рата бацале у херцеговачке јаме?

Или се уместо извињења ''господину Месићу'' – можда захвалио?

Или се у име српског народа извинио због тога што је високо-поштована Наташа Кандић била ''принуђена'' да ошамари Николу Поповића из Пећи на Тргу Републике у Београду на Дан Међународног (наравно међународног) дана несталих лица? Али... пошто је ''високо-седајућа'' Наташа 9. јула ослобођена тужбе јер је Србина Николу из Пећи ошамарила у афекту, у страху од линча масе Срба који су јој претили, да ли је Тадић уверио Месића да он лично, Тадић, није у страху од линча, јер, како то каже Наташа, масе Срба немају шта да траже у њеној, па према томе ни у његовој, Тадићевој – близини? Наравно... или је замолио Месића да му опрости што одуговлачи са јавним линчом Србије?

Да ли се Тадић, у име српског народа извинио Месићу због тога што је 18. јула 1942. ''чувена антифашистичка битка на Козари'' резултирала одвођењем свега 50.000 Срба у усташке логоре смрти? Или зато што се у Бетиним вестима (а највероватније и у школским уџбеницима Тадићеве Србије) ти Срби не називају ''Срби'' – већ ''људи''? Зашто се господа председници Месић и Тадић, па чак и ''часници'' вашингтонског Холокауст музеја, претварају да не знају да је политички коректно ''избацивање бројке од 700.000 жртава у Јасеновцу из званичне српске историје'', као и ''смештање четничког покрета у реални контекст'' обављено већ на ''антифашистичкој'' Козари? Јер, да геноцид Срба на Козари – који су заједнички обавили такозвани ''антифашистички'' Титови Хрвати са усташким Хрватима – није благовремено ''смештен'' у политички коректну измишљену историју, онда на исти датум, педесет година доцније, 18. јула 1992. ратни бродови НАТО-а не би у јадранском мору почели прву ратну акцију после Другог светског рата, наизглед против Југославије, а доцније наизглед против Милошевића – а уствари – наставили геноцид Козаре против Срба?

Или се Тадић у име српског народа извинио ''господину Месићу'' зато што је покојни Никола Милошевић, са катедре светске књижевности на београдском Философском факултету, где сам и научио шта јесте стварна катарса, ''запањио'' скојевско-конкордатску јавност Србије снисходљивом Крлежином похвалом Лењина, зато што су Лењинови бољшевици вршили препаде на кочије са државним новцем и тако финансирали Лењинову партијску благајну, а да се Стаљин омилио Крлежином Лењину баш зато што је предводио те оружане пљачке?


Лажна судба



Извињењем је Тадић доказао много којечега.

Пре свега доказао је да му морал јесте наказан, али такође и да је подједнако наказан и морал оне Европе којом је усхићен.

Извињењем је Тадић признао такође много којечега.

Признао је да су стварне све оптужбе за српска злодела, да ниједна оптужба није измишљена, да ништа није било намештено, да Срби нису били жртве смишљене пропаганде и паклене диктатуре над историјом.

Признао је да за њега српска историја као таква – не постоји! А и ако постоји, да онда он схвата српску историју онако како су је схватали Титова и хабзбуршка мржња свега српског, онако како је лажно сервирају савремени антисрпски пропагатори – као некакву злочиначку историју некаквог злочиначког народа.

Извињењем се Тадић сагласио да српски народ мора да се сруши инквизицијом лажне катарзе – не никакво преображење већ да се злочиначки уништи, баш онако како су то већ давно пре авнојштине зацртали Тадићу истоветни политички дилетанти-инквизитори надојени мржњом Срба.

Свим тим Тадић је доказао да јесте издајник.

И то не само издајник Српства – већ и издајник српског народа.

А чињенице које то потврђују, и у односу на његов лични однос према Србији, и у односу на став Европе према Србији и Србима – оне Европе којом је Тадић усхићен – очигледне су на сваком кораку:

Око Високих Дечана и Пећке патријаршије ничу камени бедеми који постају симболи опстанка Срба и српског на српском Косову. У селу Старо Гацко на Косову 23. јула 1999. убијено је 14 српских сељака док су на својим имањима жњели пшеницу. Од тог првог масакра Срба од уласка КФОР-а број убијених и киднапованих Срба нарастао је до 2006. на – 3.000!

Злочин на Маркалама, осим Сребренице, антрисрпска пропаганда сматра наводно пресудним доказом српског злочинаштва у Босни! На сведочењу јула 2007. на хашком процесу команданту Сарајевско-романијског корпуса ВРС, Драгомиру Милошевићу, безпоговорно је доказано да Срби нису починили злочин на Маркалама!

У оптужби за злочин у Сребреници на списку је 17.000 Срба! Генерал Младић је стигао у Сребреницу – и освојио је – са 400 војника, 4 тенка и 2 хеликоптера... Од овог апсурда бројева – бројева који Тадића ''не интересују'' – нема убедљивијег доказа да је Сребреница била смишљена замка! Смишљена да се изманипулише у централни догађај на основу којег ће се исфабриковати лажно оправдање за отимање Косова од Србије, и за паклену катарсу – кастрирање српског народа – пакленије чак и од Титовог јер је данашње кастрирање директан наставак усташког ''ужитка'' у садистичком иживљавању мржње – наставак усташког кастрирања преживеле трећине Срба – оних Срба у којима још живи српско ја.

Зато је Тадић – осим уобичајене фразеологије – 11. јула 2007. на Дан сећања на трагичне сребреничке жртве изјавио само да је ''Србија посвећена сарадњи са Хашким трибуналом'', и да сви ''оптужени за ратне злочине морају бити лоцирани и пребачени у Хаг'' јер то ''није само наша међународна обавеза'' већ ''то дугујемо пре свега себи али и суседима''. Шта значи Тадичево ''дуговање''? Испорука Милошевића ''награђена'' је са 5 а испорука генерала Толимира са 6 милиона америчких долара!



Од Анте до Оливера



Издају потврђује и Тадићев Оливер Дулић... Или је Тадић Дулићев?

Дулић сматра да статус Косова треба да буде такав да ''нема ни победника, ни побеђених'' јер је ''сазрело уверење'' да ''није могуће бити лош сусед, а добар Европљанин'', и да Србија ''штитећи свој интегритет у суштини штити међународни поредак''!

Пре свега, чије је то уверење ''сазрело''? Дулићево свакако! Али... како то онда да ''све поруке из Београда које служе за дестабилизацију'' – цитат се односи на унутрашње прилике у БиХ – ''не осликавају ставове демократских власти у Србији''? Данас је и најнеобразованијем и најапатичнијем Србину, Американцу, Африканцу подједнако јасно да је цитирање ''демократских власти'' најпровидније замазивање очију! То очито потврђује и сам Дулић одговором на питање како се осећа као Хрват на челу Скупштине Србије. По Бетиним вестима Дулић се у раду ''парламента'' не руководи својим пореклом, али ће се борити против сваког облика дискриминације!

Које то порекло и која то ''дискриминација''?

Од постављања нове владе ничија активност и путовања се не спомињу чешће од Дулићевих, помрачила су чак и активност министра спољних послова Вука Јеремића! Ова чињеница је интересантна поготово зато што је ''Слободна Босна'' (10. Јун 2007. извор Press) прогласила шефа српске дипломатије за ''бошњачког Кенедија''! Наиме, Вук Јеремић је директни потомак једне од ''најмоћнијих бошњачких муслиманских фамилија – Поздерац, чукунунук Мурат-аге Поздерца, владара Цазинске крајине за време Отомана, праунук Нурије Поздерца, потпредседника Првог засједања АВНОЈ-а, који је погинуо на Сутјесци'' – ни мање ни више! – а међу ''бошњачким Кенедијима'' значајно место је наравно заузимао и ''Хамдија Поздерац, један од највиших функционера Титове СФРЈ''. Па ипак, иако не знамо да ли је и Оливер авнојског порекла неких моћних хрватских Кенедија са Тушканца или можда Широког Бријега, његова предана концентрисаност на ''сурадњу'' ''парламената'' држава са подручја бивше Југославије натерује на логично питање:

Зашто Дулић није првенствено концентрисан на сарадњу Скупштине са одговорношћу Скупштине? Јер... пошто би Скупштина Србије требало да је одговорна народу Србије – и пошто се Дулић уопште не бави одговорношћу Скупштине – испада да је једини логичан одговор – да Дулић или не сматра Скупштину одговорном српском народу, или не сматра да је српски народ довољно одговоран да би Скупштина била одговорна пред њим!

Ако је тако, а по свему изгледа да јесте, онда је логично да је тако баш због ''порекла'' – јер иако Дулић тврди да се пореклом не руководи такође логично произилази да је баш српски народ тај који је заиста – ''дискриминисан'' – јер сам Дулић помиње ''дискриминацију'' у истом даху са ''пореклом''! То доказује и његово гледиште да је Косово ''фрустрирајуће питање'' – иако је за Србе Косово све друго само не ''фрустрирајуће'' – поготово што Дулић сматра да ''Србија не жели да буде земља која извози кризе''! То се вероватно надовезује и на његов став да ''штитећи свој интегритет'' Србија ''у суштини штити међународни поредак''! Празноглава и дилетантска поквареност таквог Дулићевог става – јер је баш међународни поредак тај који отима ''фрустрирајуће'' Косово од Србије и који захтева од Србије не-фрустрирајућу кастрацију – дословце идентификују и Дулићев ''извоз криза'' и Тадићево ''извињење'' – као издају, јер:

Србија није била та која је ''извозила кризе''!

Напротив:

Србија је од 1941. до 2007. била жртва увезених криза.

Жртва увезеног Тита, жртва увезеног Анте Марковића, и жртва данас увезеног Оливера.... јер тврдња да ''све поруке из Београда'' – наравно осим Дулићевих и аге-Јеремића – ''служе за дестабилизацију'' – недвосмислено доказује да је данашњу владу поставило иностранство зато да заврши оно што је за инострану заверу започео пореклом одани Анте Марковић.

Тако се испоставља да је марионета не само Коштуница, већ чак и Тадић, а да је Оливер заиста главнокомандујући политком. И такође да Зоран Ђинђић и ''његова визија'' не ''живе у граду којем је посветио велику енергију'' јер се покојни Зоран пентрао на врх Дома Синдиката да скине југовићку петокраку звезду...



И тако... можда шаховница и треба да се вије на јарболу Скупштине Србије, зато да се зна ко је ко, а и зато што би то било најречитије српско извињење:

Покорно вам се извињавамо зато што нас мрзите.

Покорно вам се извињавамо зато што нас још нисте сатрли.



…а нема ни новог проте Матеје Ненадовића, ни новог аве Јустина, ни новог Хаџи Ђере, ни новог Владике Николаја, ни новог Хаџи Рувима да кажу што под српским стегом рече Алекса Шантић:



Гробови наши бориће се с вама!

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:22:52



Тадић и Викиликс

Шта пише у дипломатским депешама САД из Београда које је објавио Џулијан Асанж



Саветник председника Тадића за спољну политику Јован Ратковић амбасадорки Мери Ворлик рекао је да „Тадић сматра да Србија не може да остане ван НАТО у недоглед, али ово не изговара често наглас због политичке осетљивости те теме.“ Очигледно је да председник крши Устав, узурпирајући овлашћења Владе у области спољне, одбрамбене и безбедносне политике земље, да поступа у супротности са још увек важећом скупштинском резолуцијом о неутралности, изгласаном пре тачно три године, која изричито искључије чланство у НАТО-у, и да не хаје за мишљење народа који је у пролеће 1999. директно искусио НАТО на својој кожи.



пише: др Срђа Трифковић

До сада објављена докумена из Викиликс колекције пикантна су, али не пружају повод за темељито преиспитивање постојећих закључака о америчкој спољној политици. Превасходна употребна вредност оних важнијих међу њима јесте у потврђивању већ постојећих дедуктивних процена.



Изразити пример такве верификације нуде нам документа о разговорима најближих сарадника Бориса Тадића са америчким дипломатама. Наравно, многи посматрачи београдске сцене већ подуже имају јасне ставове о природи садашње власти у Србији, њеним мотивима, њеном начину деловања и њеним учинцима. Сада пак, захваљујући Викиликсу, имамо и фрапантну, црно на бело, потврду најцрњих слутњи.



Мери Ворлик, амбасадор САД у Београду, известила је 10. фебруара 2010. Вашингтон о разговору који је обавила 3. фебруара са саветником председника Тадића за спољну политику Јованом Ратковићем. Она бележи да је Ратковић изразио спремност Србије да „сарађује са САД у области осетљивих обавештајних питања и да повећа војну сарадњу“. Када је Ворликова изразила бојазан због „конфронтирајућег“ става Србије по питању Косова, Ратковић јој је пружио умирујућа уверавања:



„Одбацујући питање да ли ће Србија тражити резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација о статусу као ’пуко тактизирање’, Ратковић је рекао да се председников тим фокусира на крупније питање... Тадић сматра да Србија не може да остане ван НАТО-а у недоглед, али ово не изговара често наглас због политичке осетљивости те теме.“



Из наведеног се намеће пет закључака.
Као прво, очигледно је да председник крши Устав, узурпирајући овлашћења Владе у области спољне, одбрамбене и безбедносне политике земље.
Као друго, очигледно је да поступа у супротности са још увек важећом скупштинском резолуцијом о неутралности, изгласаном пре тачно три године, која изричито искључије чланство у НАТО-у.
Као треће, очигледно је да не хаје за мишљење народа који је у пролеће 1999. директно искусио НАТО на својој кожи.
Као четврто, очигледно је да свесно говори неистину том истом народу када каже да ће Србија остати неутрална, јер у исти мах преко својих сарадника Американцима поручује да се на такве изјаве не обазиру.
Као пето, очигледно је да крши своју заклетву – која укључује обавезу на заштиту суверенитета и територијалног интегритета Србије – дискретно уверавајући Американце да немају разлога за бригу око српске резолуције у ГСУН... У шта смо се, наравно, уверили 10. септембра.



Мери Ворлик у наставку свог извештаја каже да јој је Тадићев саветник пружио уверавања да Србија подржава територијални интегритет Босне и Херцеговине и да неће бити одвраћена од тог става „жељом већине житеља Републике Српске да се отцепе и уједине са Србијом“:



„У том контексту Србија такође подржава улазак БиХ у ЕУ и НАТО, као начин стабилизовања земље и цементирања њених граница. (...) Изразио је жаљење што бутмирски процес није довео до споразума јер су многи елементи плана били приватљиви за сва три конститутивна народа... Будући да је Тадићев саветник за спољну политику, Ратковићеви коментари до максимума одражавају ставове председника и његово виђење читавог низа питања.“



Нема никакве сумње да Ратковићеви коментари заиста одражавају Тадићеве ставове. Проблем није аутентичност навода, већ чињеница да су ти ставови катастрофални по интересе државе Србије и српског народа у целини. Узгред поменимо да никаквог бутмирског процеса нема – реч је о преварантском покушају Американаца из јесени 2009. да приволе Републику Српску на самоликвидацију. Сада напокон знамо оно за шта смо до сада имали основа да претпостављамо: да Тадић забија нож у леђа Србима преко Дрине, кршећи притом обавезу Београда да штити оно мало што је после свих ревизија остало од Дејтонског споразума. Улазак БиХ у НАТО представљао би наметање додатних окова Србима у РС, далеко опаснијих, трајнијих и крућих од ма каквог „високог представника“ у Сарајеву.



Посебно је непријатан за читање један други документ из исте збирке: денунцирање Русије Тадићевог шефа кабинета Микија Ракића америчкој отправници послова Џенифер Браш, 25. августа 2009. Ракић јој је у строгом поверењу саопштио да Москва вероватно зна где се крије Ратко Младић, што фрустрира Тадића:



„Молећи да информације остану ’за овим столом’, Ракић нам је рекао да је поставио низ питања о конкретним контактима између особа повезаних са Младићем и руских дипломата, као и телефонских позива и путовања у Русију особа повезаних са Младићем.“



Из овог бисера добијамо додатни одговор на питање зашто се Москва већ подуже понаша сходно ставу да јој са пријатељима попут Тадића непријатељи нису потребни...



ЗАВЕРА И ИЗДАЈА – Адекватан опис Тадићевог понашања, на семантички неутралан начин, предуслов је за тачну дијагнозу стања које произилази из Викиликсових открића. Као прво, имамо на делу заверу шефа државе Бориса Тадића и његових сарадника
да сами против себе лажирају косовску дипломатску утакмицу како би је изгубили, а да притом створе привид да су је својски одиграли; и
да Србију на мала врата увуку у НАТО, мимо воље народа и Скупштине.



По свим формалним и супстантивним критеријумима, разговори Тадићевих најближих сарадника са америчким дипломатским представницима класичан су пример завере, тј. тајног удруживања и дволичног деловања зарад остварења илегалних циљева.


Уротнички карактер изјава и понашања председничког саветника Јована Ратковића (о Резолуцији о КиМ у ГСУН, о уласку Србије у НАТО) и антируске денунцијације његовог шефа кабинета („само нека све остане за овим столом“) изазивају код пристојног човека стид и гађење. Викиликсу хвала, сада знамо да Тадић и његови нису достојни мржње, већ само презира.



Тадићевска урота уперена је не само против Србије, него и против Русије, водеће силе која се противи независности Косова. Ta урота ослања се на непријатеље српске државе и српског народа, људе пред којима он нема ни тајни ни зазора. Тежња за одвајањем дела суверене територије српске државе у циљу доделе те територије другој држави и народу, еклатантно је непријатељски чин на који се кроз историју легитимно одговарало свим расположивим средствима. Америчке дипломате објективно су српски непријатељи, у вредносно неутралном смислу тог термина, као што су нпр. поборници доделе Судетске области Трећем рајху септембра 1938. били објективно чешки непријатељи.



Као треће, у Тадићу и његовим сарадницима Викиликс хвата на делу на делу издајнике на самом врху српског политичког естаблишмента, људе који су у дослуху са иностраним завереницима и непријатељима и систематски са њима уговарају и усклађују потезе, како би остварили сопствене политичке циљеве, који су илегални, противуставни и неморални.



„Издају“ у вредносно неутралном смислу дефинишемо као криминалну нелојалност земљи од стране њених држављана који својим деловањем угрожавају њене државне и националне интересе. Уколико се то деловање спроводи од стране самог државног врха – а притом у завереничком дослуху са спољним непријатељима те земље – реч је о велеиздаји, најгнуснијем замисливом злоделу. Велеиздаја је кроз читаву историју савршено оправдано била кажњива смрћу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:27:17



Прави дисиденти Тадићеве Србије
Пише: Миодраг Зарковић
уторак, 18 јануар 2011 10:53

Једна беба ће, за отприлике три месеца, бити рођена у дисидентској породици, али њена судбина неће нимало потрести ни председника Србије Бориса Тадића ни заштитника грађана Сашу Јанковића. Изазвала би она њихову самилост и солидарност када би, којим случајем, долазила на свет у Кини; већ би је и Нобелов комитет тада будно пратио, некмоли доказани борци за људска права као што су Тадић и Јанковић. Авај, беба ће се родити тамо где Тадићу и Јанковићу престаје људскост, а почиње надлежност – у Србији.
Беба се тренутно налази у стомаку Јелене Обрадовић. Отац јој је Младен Обрадовић, широј јавности и органима гоњења познат као вођа "Образа", једног од два овдашња покрета које еврореформисти оптужују за екстремизам, фашизам, нацизам, Хирошиму, Нагасаки и крсташке ратове, између осталих ствари. Младен је "на службеном путу" још од 10. октобра прошле године, када је, заједно са женом Јеленом, ухапшен у центру Београда. Јелена, тада у трећем месецу трудноће, пуштена је на слободу после неколико дана, али је Младен и даље у притвору, где је задржан због, како се истиче у вестима, бојазни да би могао да понови дело за које се терети, кажњиво затвором у трајању до 12 година. Крајем децембра, дакле, два и по месеца по хапшењу, против Обрадовића и његових сарадника подигнута је оптужница за "насилничко понашање на јавном скупу": реч је о нередима око геј параде, односно, жестоким уличним сукобима полиције и противника параде. Младена, ухапшеног пре него што су нереди уопште избили, тужилаштво терети да је био међу организаторима протеста, а пошто се поступку против њега не назире ни почетак, још мање крај, сва је прилика да ће рођење свог првог детета дочекати иза решетака. С обзиром на то да га је тамо сместио управо Тадићев режим, овога пута били смо поштеђени патетичних председникових присећања на "дисидентско детињство" – своје ће трауматичне успомене Тадић сачувати за наредну прилику, за следеће наређење својих евроатлантских пријатеља да јадикује над судбином некога са другог краја света; нема потребе да их троши на људе које је сам похапсио.

Проститутке о поштењу, а режим о ненасиљу

Шарлатанство оптужнице против Обрадовића и сарадника ових су дана подробно објаснили правни стручњаци, пре свих професор Коста Чавошки. Али, то што суд против њега покреће политички поступак, будаласт по форми а криминалан по суштини, није највећи допринос "дисидентском кредибилитету" Младена Обрадовића. Свекорисна "Вујаклија", наиме, образлаже појам дисидента на следећи начин: отпадник, одметник, онај који се одваја у мишљењу, јеретик. У овом се појашњењу налазе сви потребни докази да је Обрадовић, заједно са осталим активистима "Образа" и покрета "Наши 1389", аутентични дисидент нашег доба.

Оно по чему се "Наши 1389" и "Образ" разликују – одвајају у мишљењу, како вели "Вујаклија" – од убедљиве већине овдашњих организација и јавних делатника, јесу две ствари: 1) спремност да се за остварење својих циљева изборе свим могућим средствима, укључујући и физичку силу; 2) одбијање да за сопствена ограничења и своје неуспехе окриве друге, а пре свих народ којем припадају. По ове две одлике, које их јасно удаљују од скоро свега осталог што се може приметити на нашој јавној сцени, дужни смо да "Образ" и "Наше 1389" препознамо као ретке дисидентске оазе Србије на почетку новог века.

Прва одлика, да не беже од насиља главом без обзира, не значи да су ови покрети и насилни по својој природи. Једно не мора да иде с другим. На пример, Тадићев режим је неоспорно насилан, склон употреби силе против свакога кога доживи као противника: видели смо то и у августу 2008, када је на протесту против изручења Радована Караџића полиција до смрти претукла Ранка Панића; видели смо то и у поменутим нередима око "геј параде"; видимо то и у свакодневним притисцима, психолошким и економским, које режим врши над својим ојађеним поданицима. Насилништво актуелне власти, које прибегава огољено физичком облику тек када му закаже политичка и маркетиншка артиљерија, попримило је толике размере, да се увелико може говорити о државном тероризму над сопственим грађанима (схватимо ли тероризам као владавину застрашивањем, као што га схвата и "Вујаклија"). Али, припадници режима врло су несклони томе да узму лично учешће у каквом насилном чину. Заштићени имунитетима и хордама телохранитеља, много више одају утисак људи који се панично плаше не само насиља, већ било каквог непосредног контакта са супротстављеном страном, поготово ако је неизвесно да ли ће из тог контакта изаћи неоштећени. Делују као кукавице које ни због каквог идеала не би довеле у питање своју физичку или правну сигурност. Да, у пола би ноћи наредили другима да у њихово име хапсе, бију и убијају; али, ни по коју цену не би се сами прихватили опасног посла. Силни су када уживају заштиту друштвеног и правног поретка који они сами бесомучно злоупотребљавају, или подршку војног савеза који је по српским границама распоредио своје трупе на готовс; са друге стране, оно мало срца што имају побегло би им у пете ако би се нашли наспрам иоле ризичнијег физичког или менталног изазова.

(Беспризорно хвалисање Бориса Тадића наводним "дорћолским пореклом" додатно појачава овакав утисак о њему самом и режиму који оличава. Председник који се тресе пред Кетрин Ештон, клати на раширеним ногама пред Хилари Клинтон и буди Северином пред сваки радни дан, а онда узме да приповеда о одрастању у злогласном делу Београда, може да поседује мужевност једино ако му је прикаче креатори његовог јавног имиџа или Денис Куљиш. Аркан је био уверљив када је причао о несташној младости. Тадић није. Напротив.)

Свако је непристојан док не докаже супротно

За разлику од режима, активисти покрета "Наши 1389" и "Образ" не шире страх и панику по становништву (слогани им делују злослутно тек када их режим провуче кроз филтере "Инсајдера" и "Блица"), али су изгледа дорасли физичким опасностима са којима се суочавају у остваривању својих циљева. Њихова начела можда јесу радикална, али не заговарају насиље; насупрот томе, редовна ходочашћа на Космет и присуство у свим критичним уличним ситуацијама последњих година, говоре да на туђе насиље одговарају истом мером. Можете се слагати са њиховим идеалима или не (штавише, ова два покрета се ни међусобно не слажу баш најбоље), али тешко је не препознати у њима смелу, безрезервну посвећеност тим идеалима.

Такву посвећеност савременици, као по правилу, цене мање него историја. Када се једног дана буде изучавало ово наше време, остаће забележено да су се тиранији Бориса Тадића најодлучније успротивили "Наши 1389" и "Образ", а да су се од ових покрета остали опозициони чиниоци ограђивали као од куге. Ваљда у страху да их разни "инсајдери" и "блицеви" не би оцрнили као клерофашисте, овдашњи опозициони делатници прећутно су пристали на то да своју пристојност морају да доказују, и то тако што ће се унапред одрицати насиља. То исто, практично, раде и Тадић, Јеремић и Шутановац, када се пред целим светом заричу да Косово, које "никада, али никада" неће признати, неће никада, али стварно никада, бранити оружаним средствима. Опозициони делатници – не само странке, већ и независни интелектуалци – с пуним правом истичу погубност оваквих иступа српских властодржаца: у борби против насиља, попут овог које се спроводи над српском покрајином, нико се нормалан унапред и наглас не одриче насиља. Али, чим су добили прилику да направе исту глупост, опозиционари су је искористили, тако што су се локалним насилницима зарекли да ће их рушити искључиво ненасилним средствима. Зато се из петних жила упињу не би ли се оградили од "Образа" и "Наших 1389", које избегавају чак и да помену у својим иступима.
(Наравно, тиме нису умилостивили "инсајдере" и "блицеве", који их свеједно вређају најтежим идеолошким квалификацијама.)

Духовни геноцид "елита" над народом

Друга одлика "Наших 1389" и "Образа", то што не соле памет народу у чије име и предузимају све своје работе, још их више "одваја у мишљењу" од осталих чинилаца наше друштвене сцене. Српско становништво, наиме, као да никоме више не одговара. По мерилима овдашњих еврореформских тирана, становништво није довољно културно, образовано, модерно – није довољно "европско", једноставно речено. Тирани зато себи често дају за право да држе становништву јавне лекције о свакојаким животним питањима. Некада су те лекције баналне до безобразлука ("ако хоћете више пара, морате више да радите"), а некада безобразне до баналности ("народ превише емитовно доживљава НАТО, па је боље да избегнемо референдум, када га већ ни Вук Караџић није расписао пре него што је променио правопис"), али су све до једне понижавајуће за одрасле људе принуђене да их слушају.

Ниподаштавање колективне разборитости, којем смо свакодневно изложени, по много чему је разорније од такође кобне залуђености "братством и јединством", којим смо били тровани до недавно (и које нам се навелико поново намеће). Такво опхођење владајуће коалиције и њој наклоњених друштвених "елита" је, од почетног изругивања националном достојанству, прерасло у својеврстан духовни геноцид, у затирање једног народа и свих његових досадашњих достигнућа. Геноциду, међутим, доприносе и многи који му се декларативно противе. Можда несвесно, бројни критичари режима у ствари му помажу у наметању накарадног схватања "европских вредности", тако што оптужују народне масе да су морално посрнуле и да су скренуле са "правог пута". Запањујуће је колико се често из уста национално освешћених критичара чује исто оно што трућа и један Чедомир Јовановић: да смо народ без визије, неспособан да се ухвати у коштац са правим проблемима, па да нам је неопходна ова или она врста преумљења. Као да је икада иједан народ имао визију! За визије су одвајкада задужене елите, које су, праве или лажне, у Србији извесно заказале сваки пут у последњих седамдесет, ако не и деведесет година...

Уместо да признају тренутни пораз, извуку из њега поуке и пређу у одлучан противнапад, националне снаге наше јавне сцене углавном избегавају сопствену одговорност и пребацују је на "несавесне" и "лаковерне" гласаче – иако смо сви свесни да је гласачка воља на последњим изборима свирепо прегажена. Таквог избегавања одговорности нема у иступима и потезима "Наших 1389" и "Образа". Уопште, питање одговорности је њима у овом тренутку споредно: важно је наћи излаз из садашњег безнађа, а то је циљ чијем испуњењу основну препреку представља актуелни режим. Зато су ови покрети све своје невелике ресурсе ставили у службу тог циља. Не губе ни време, ни енергију, ни живце, на јалове расправе о томе шта је тада и тада требало учинити. Не кукају над "протраћеном енергијом" и "изневереним поверењем" Петог октобра, нити се повлаче у суморни очај када наиђу на све поузданија сазнања да је ЦИА финансирала обарање Милошевићевог режима. Не затрпавају интернет форуме квазимолитвеним порукама да "ничија није горела до зоре" и бајковитим предвиђањима да ће се "режим срушити сам од себе". Не маштају о томе како би Србија изгледала да смо ономад, уместо лево, скренули десно код Албукеркија. Не заносе се исправљањем кривих Дрина, већ гледају како да најзад премосте ту судбинску реку. Када и говоре о пропустима данашњег нараштаја Срба, не раде то у попујућем маниру, очекујући да се грешке саме од себе исправе како би они благоизволели да ступе у акцију. На муци се познају јунаци, што би рекао Његош, а ови покрети свесни су да велике муке захтевају и велике јунаке, који никада и нигде нису извели своје подвиге без великих одрицања и жртава. Многи савременици, чак и они добронамерни, нису ради да жртвују лични конформизам, али су активисти "Образа" и "Наших 1389" показали недвосмислену вољу да га се одрекну зарад интереса које препознају као више.

Часније је у племену него у кабинету

"Инсајдери" и "блицеви" наричу како ове активисте покреће робовање племенској, малтене варварској хијерархији, односно, да сва њихова одважност проистиче из ирационалне потребе да опонашају или задовоље каквог вођу. Чак и да су у праву – па шта?! Да ли је опонашање "предводника чопора" нечасније од опонашања Бернара Кушнера? Да ли је испуњавање предводникових захтева срамније од беспоговорног додворавања америчкој амбасадорки? Већина нас обавља своје професионалне обавезе само зарад мале плате, бедног хонорара или пуког тапшања по рамену – одакле нам, онда, право да надмено судимо о наводном "робовању племенској хијерархији"?!

Колико год да су им пориви и начини деловања неуобичајени, "Наши 1389" и "Образ" јесу истински дисиденти Тадићевог режима, неупоредиво више него што су екстремисти, хулигани или клерофашисти. Хвала Богу, нису једини дисиденти, има још снага конкретног отпора најотуђенијој власти у српској историји и ово писаније није никакав позив да се масовно учланимо у та удружења. Али, свакако јесу међу значајнијим дисидентским скупинама. Заједно са небројеним безименим младићима, који су спорног десетог октобра устали против националних увреда, управо су ове две организације уздрмале режим и пробудиле наду у скору народну побуну. Када до те побуне буде дошло – а доћиће, првенствено због тога што су у овој државној дивљој градњи сазрела поколења спремна да нешто ураде, уместо да само гунђају из ћошка, и зато што једино та поколења изазивају код режимских силника језу низ кичму – запитајте се поред кога бисте више волели да стојите на улици: да ли поред млитавог "интелектуалца" који унапред мерка хаусторе згодне за бекство пред налетом полиције, или поред разбацаног јуноше који нетремице гледа ка захукталом кордону и спрема се да се одупре јуришу.

Запитајте се и да ли ћете тог дана уопште изаћи на улицу. Ако нећете, ако ћете послушати препоруку градоначелника Драгана Ђиласа "да сви останемо по кућама", будите већ сада свесни тога. Будите свесни да вам је добро у овом режиму. И уживајте док још траје.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:29:49




Амерички ултиматум 2006: Коштуница одбио- Тадић прихватио!
Пише: Миодраг Новаковић

УЛТИМАТУМ - КОЈИ ПО КАРАКТЕРУ НИЈЕ БИО РАЗЛИЧИТ ОД АУСТРО-УГАРСКОГ ИЗ 1914

У јулу 2006 америчка Влада је посредством америчке амбасаде у Београду упутила влади Србије, на чијем је челу тада био Војислав Коштуница, ултиматум у виду „захтева“ у 11 тачки. Тај документ (под ознаком тајности и кодиран као: „06BELGRADE1681“) је наложио српској влади 11 прецизно зацртаних задатака везаних за сарадњу са Хашким трибуналом и „ловом“ на преостале „капиталне хашке бегунце“. Задатке које ће, по америчкој влади, српска држава морати да испуни, или…

Тај документ наравно није отворено прецизирао каквим ће то санкцијама, или последицама Србија бити изложена ако безусловно не прихвати овај „дипломатски“ ултиматум, али је већ у само документу наговештено да ће то „отежати“ српске „евроинтеграције“ и улазак(!?) у НАТО. Ово је само био увод у много конкретније претње и уцене које су наставиле да засипају Србију све до садашњег времена, попримајућу нове димензије. У спектар уцена је укључено: признање независности илегалне државе Косово, „продаја“ српских интереса у Републици Српској, аутономизација Санџака, Прешевске котлине и вероватно још неких других региона, и коначно „конфедерализација“ и ампутација Војводине!

Овај понижавајући ултиматум највеће светске силе Америке, који је истовремено представљао грубо мешање у унутрашње послове независне и слободне државе Србије, је тадашњи председник српске владе Др В.Коштуница категорично „одбацио“, и то под свих једанаест тачака (према овом америчком документу, Коштуница је тада директно рекао Секретару америчке амбасаде Фрајду да Србији „није потребан такав захтев“)!

Овде треба напоменути да овај политичко - дипломатски ултиматум од стране данашње највеће светске силе Америке, по карактеру није био много различит од ултиматума Србији 1914, који је тадашњој Краљевини Србији био упућен од стране друге велике светске силе у то време - Аустро-угарске Царевине.

Наравно последице и методологија ова два ултиматума су различите, као и што су данашње политичко-историјске околности друкчије. Овај најновији „дипломатски“ ултиматум је уследио свега седам година након „рамбујевског“ ултиматума, за који знамо да је резултирао у илегални рат Америке и НАТО алијансе против наше отаџбине, резултирајући у анексију Косова и Метохије од стране западних агресора. Уз претходно бестијално разарање наше отаџбине, и врло методично уништавање српске економске инфраструктуре, „припремајући нас“ тако за пљачку наших националних ресурса од стране предаторских западних корпорација, а све уз помоћ петоколонашке структуре, уграђене у данашњи „српски“ државно-политички апаратус.

Из тог разлога, овај најновији „дипломатски“ ултиматум није било потребно поткрепљивати претњом нове оружане интервенције, јер је садашња Србија већ под „делегираном“ НАТО окупацијом, коју веома ефикасно спроводи Тадићев прозападни марионетски „српски“ режим.

Наравно да овде није потребно много објашњавати, да Др Коштуница, који је већ претходно био етикетиран од стране Запада као „тврдокорни националиста“, и нарочито након овог отвореног „забадања прста у око“ највећој светској сили (ми данас знамо да је он тада изабрао једину часну опцију), је на тај начин постао отворена претња Западним интересима у Србији. Управо су му се због тога и „десили избори“ на којима је изгубио против „западног протежеа“ Бориса Тадића.

Америка је у овом „случају“, као и 5-ог октобра 99-те када је „припомогла“ Зорана Ђинђића да дође на власт, и овај пут стала „свим средствима“ иза свог протежеа Тадића, осигуравајући му тако сигурну победу на изборима. Овде је свакако сувишно напоменути, да је наш „про-српски“ председник Тадић по преузимању контроле над српско државом безусловно прихватио овај понижавајући ултиматум, предано испуњавајући свих једанаест тачка, да би потом отишао чак и „корак даље“… Но сада се вратимо на опис и анализу тог срамног документа:

ЉАЈИЋ И ДУЛИЋ ЦИНКАРЕ КОШТУНИЦУ АМЕРИКАНЦИМА

Захтев 1:

Од Коштунице се захтевало да се обрати јавности са захтевом за хапшење Ратка Младића, као и да то хапшење прогласи приоритетом, а све државне службенике који се не залажу енергично на том задатку отпусти са посла. Такође у овој тачки се захтевало да са јавно објави „цинкарошка“ телефонска линија у циљу откривања и хапшења „хашких бегунаца“!? Коштуница је одбацио ову тачку, наглашавајући принцип реципротитета и наводећи пример ратног злочинца из БиХ муслиманског генерала Дудаковића, чији су злочини били документовани, а он сам и даље безбедно смештен у Сарајеву на дохвату муслиманских власти и НАТО трупа, где наставља да живи неузнемираван. Супротно, Тадић је по доласку на власт испунио ову тачку америчког „пропозала“ у свим детаљима!

Оно што овде мора да се напомене, а што произилази из овог документа, јесте то да су Тадићеви чланови владе Љајић и Дулић, који у то време нису излазили из америчке и других западних амбасада, тајно цинкарили Коштуницу американцима, који су то у овом документу описали следећим речима: „По мишљењу Љајића и заменика председника владе Дулића- Марковића, нити су председник владе (Коштуница), нити влада начиниле значајан напор да испуне наш први пропозал.“

Захтев 2:

Да Коштуница заједно са министром унутрашњих послова Јоцићем изда ЈАВНО наређење свим снагама безбедности у целој Србији да морају да користе пуне ресурсе да би ухапсили Младића. Коштуница одбио и овај пропозал! Тадић је извршио америчко наређење!

СТРАНЕ СЛУЖБЕ УЗ БЛАГОСЛОВ ТАДИЋА КОНТРОЛИШУ СРПСКЕ СЛУЖБЕ!

Захтев 3:

Српске снаге безбедности да организују ефикасан прогон хашких бегунаца у сарадњи са Маршалском службом САД. Коштуница одбацио и овај пропозал. Тадић не само да је прихватио и извршио, него је САД Маршалском сервису и ФБИ-ају омогућио скоро неограничен приступ инсталацијама српске државне и војне безбедности!

Као што је познато из друге дипломатске депеше америчке амбасаде, под ознаком „08BELGRADE1097“: својевремено је Тадићев шеф БИА-е Вукадиновић у оквиру дирекције БИА-е отворио канцеларију „Америчког специјалног асистента“ из Америчке амбасаде. Дакле уместо да наша врхунска служба безбедности контролише страна шпијунска дипломатско-конзуларна представништва, што јој је посао (бар „на папиру“), страна дипломатско-конзуларна представништва контролишу наше тајне службе, и то јавно и уз благослов „наше“ владе.

Захтев 4:

Од Коштунице се захтева да у тајности изврши притисак на Српску православну цркву да јавно изрази подршку цинкарењу и хапшењу Младића. Коштуница је наравно одбацио и овај пропозал. За Тадића не постоје докази да је вршио такав тајни притисак, али је индикативно да се СПЦ, након његовог доласка на власт, у пар прилика (стидљиво и уопштено) изјаснила по том питању. Нормално водећи рачуна да се не компромитује. Овде постоји вероватноћа да је то учињено самоиницијативно, у духу наговешетних црквених „евро-ватиканских“ интеграција.

АМЕРИКАНЦИ ЗАХТЕВАЈУ СРПСКЕ ГЛАВЕ НА ПОСЛУЖАВНИКУ

Захтев 5:

Ово је један од најсрамнијих захтева, и у њему се захтева да председник Српске владе и председник Тадић, заједно са Српском војном обавештајном службом и Српским ратним саветом „дођу на ноге“ Америчком амбасадору и „пробраним “амбасадорима из НАТО земаља, у склопу „редовних брифинга“, и том приликом им предају спискове са свим лицима за које сумњају да су повезани са Младићем!? Овде се поставља питања, која је сврха оваквог цинкарења на највишем државном нивоу. Да ли ће те невине српске грађане, у сред земље Србије почети ускоро да лове америчке и друге НАТО тајне службе, и можда ликвидирају на лицу места, или киднапују као што то већ чине деценијама широм ЛатиноАмерике и Блиског Истока? Наравно Коштуница је одбацио и овај пропозал! Тадић га је прихватио „оберучке“!

Захтев 6:

Овај захтев је само модификована варијанта претходног, и у њему се захтева од министра правде Стојковића, да по америчком налогу, користећи се налазима такозване „комисије о истини о Сребреници“, отвори истрагу против свих потенцијалних помагача генерала Младића. Овде се очекује од министра Стојковића да састави детаљну листу тих невиних српских грађана, и то по налогу две стране државе САД и БиХ, и вероватно да им ту листу проследи. Америчка амбасада овде наводи, да Стојковић не само да није извршио њихово „наређење“, већ да је учинио „све супротно“.
Наравно, Тадић је извршио безусловно!

„СРПСКИ“ СПИСКОВИ ЗА ХАПШЕЊЕ СЕ ПРАВЕ У АМЕРИЧКОЈ АМБАСАДИ

Захтев 7:

Овде се „наређује“ српској влади да се сви они за које се сумња да подржавају Младића, или да можда знају где се налази, под хитно ухапсе, и ту америчка амбасада чини додатано скандалозно мешање у унутрашње послове Србије, правећи свој списак хапшења најугледнијих српских родољуба, између осталих на том америчком списку су се нашли: шеф војне обавештајне службе Аца Томић, начелник генералштаба Крга и Младићев син Дарко. Захтевајући да се ови српски родољуби и невини грађани Србије (невини су све док им се пред судом не докаже кривица- тако је бар на демократском западу) не само приведу на саслушање, већ и задрже у затвору на неодређено време.

Овде поново сазнајемо, да Љајић неуморно наставња да цинкари свој српске колеге Американцима, како се то у документу дословце наводи: „Љајић нам је рекао да је то било планирано још пре осам седмица, али се никада није десило. За Томића знамо да је близак са Коштуницом, и то у времену када је Томић штитио Младића у Србији.“ Коштуница одбацио! Тадић прихватио!

Захтев 8:

Од Коштунице се захтева да „наметне“ Српској Народној Скупштини нови закон, по америчком „укусу“, којим ће се увести драконске казне укључујући и велике новчане казне, за сваког ко на било који начин помаже хашким бегунцима. Да ли је овде потребан бољи доказ о грубом мешању САД у унутрашње ствари наше државе. Они нам овде чак „пишу“ специфичне драконске и диктаторске законе! Наравно да је Коштуница одбацио и овај насилнички захтев! И наравно да је Тадић исти безусловно прихватио, намећући не само овај диктаторски закон, већ и низ других, попут Закона о информисању, Закона о прислушкивању и праћењу телекомуникација итд!

КОШТУНИЦА ПО ПИТАЊУ СРЕБРЕНИЧКЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ ИНСИСТИРА НА РЕЦИПРОТИТЕТУ

Захтев 9:

У овом захтеву се тражи од српске владе да направи за јавност специјалан „рапорт“ о генералу Младићу, у коме ће се детаљно описати његови наводни ратни злочини. Потом закључују да Коштуница није ништа урадио по том питању, и да је чак уочи десетогодишњице Сребреничког масакра 2005, блокирао резолуцију којом је Србија требала да осуди наводне српске злочине на том локалитету. У документу се такође наводи да се приликом одбацивања такве резолуције господин Коштуница водио принципом реципротитета, и да је захтевао да се пре „само-инкримисања“ Србије, такве сличне резолуције донесу у суседним „државама“ које би такође осудиле ратне злочине према Србима.

Овде поново у овом документу откривамо да је „амерички доушник“ Љајић изјавио особљу америчке амбасаде да је он планирао да нелегално „процури“ информацију српским медијима о детаљима Младићевих наводних злочина и његовом наводном ратном профитерству (како су све то американци „сугерисали“), али да се из „неких разлога“ то није десило. Не верујем да је овде Љајић имао петљу да Младићевој часној војничкој каријери прикачи лажне оптужбе ратног профитерства, знајући како би такво блаћење славног српског војсковође било примљено код већине српских грађана! Тадић је наравно и овај амерички „пропозал“ прихватио и испунио са „усхићењем“!

Захтев 10:

Ова тачка захтева од Коштунице да формира специјалну здружену агенцију за ратне злочине на челу са специјалним тужиоцем за ратне злочине Србије, која ће се само и једино бавити ловом на Младића, да би овде американци посебно подвукли да сви чланови те групе морају да буду „морално-политички подобни“ за такву улогу (читај из редова не-патриота, пожељно не-срба). По питању овог пропозала Америчка амбасада се жали у овом документу, да је Коштуница и овде ефективно игнорисао све америчке препоруке. Као што је широј јавности познато, Тадић је у потпуности спровео и овај амерички „пропозал“!

Захтев 11:

Од Србије се захтева да се укључи и активно учествује у „регионалним снагама“ где би размењивала информације и сарађивала са другим обавештајним и полицијским агенцијама на Балкану. Овде се опет појављује ноторни Љајић, који обавештава своје америчке послодавце да већ постоје заједничке активности на тајном праћењу „одређених лица“ у кооперацији БИА-е и Босанске агенције за безбедност. Коштуница енергично одбио! Наравно, Тадић је безусловно испунио и ову тачку америчког ултиматума! На крају, саме закључке препуштамо читаоцима…

Референца: [You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:32:25



ВРЕМЕ ОДЛУКЕ
Пише: Миодраг Новаковић
недеља, 23 јануар 2011 15:01

Један наш научник је рекао отприлике овако: „Нама Србима нико није крив, што смо подизали кућу на сред друма“. Веома умна изрека, која у многоме објашњава историјске непогоде које су сакатиле и скрнавиле „нашу кућу“, да би је ми упорно обнављали, дозиђивали и презиђивали, а саме себе обнављали и умножавали, пркосећи свим историјским непогодама. И као библијска птица Феникс, небројено пута, поново се из пепела рађали!
И било је тешко, страшно тешко, и готово немогуће. Но ми смо се упорно враћали са најстрашнијих историјских губилишта и стратишта, са којих тешко да би се иједна друга нација вратила. На згаришту „наше куће“ увек је ницала нова и лепша него стара. И из једног српског гроба увек су се уздизале бар две живе српске душе. И баш у овој последњој реченици лежи одговор наше бесмртности. После свих библијских разарања наших домова и десетковања наших тела, увек је настављала да живи и успевала да преживи наша „српска душа“. Ту душу никада, бар до сада, нису успевали да нам отму. А да ли ће „им“ то поћи за руком сада, то не зависи, и никада није зависило од „њих“, већ једино од нас самих!

Не само што нам је кућа никла на сред балканског друма, него у ово, можда и највеће историјско невреме за нас Србе, нашли смо се и ми сви на том друму у једном великом збегу, тетурајући се попут кљакавих и обневиделих „Домановићевих мученика“. Пратећи нашег „про-српског“ Слепог Вођу, који нас води право на крај тог друма, и право у јаму, и то већу и дубљу од свих досадашњих, у које су нас, не тако давно, одводили крволоци које смо до скора „браћом“ својом називали.

Судбоносно је ово, можда и најсудбоносније време, које се указује пред нашим очима. Време буђења и време отрежњења. Не мери се оно више деценијама, нити вековима, већ месецима, ако не и данима, или можда „чак само сатима и минутима“…

Ако се сада препустимо овој наметнутој и споља режираној судбини, и личној летаргији више нам васкрса неће бити. Сравниће нам и кућу, и раскомадаће наша тела, и након тога душе нам никада неће поново бити наше. А на друму, тамо где нам је кућа била, остаће само прашњава турска калдрма. Друмови ће се тада ужелети, не Турака, већ Србаља, али Србаља више бити неће!

Данас, нечастиви који ровари по Србији у облику разних другосрбијанских јевропејаца, римских понтифа, бриселских педофила, или вашингтонских ловаца на српске главе. Не лови само славног српског ђенерала Младића већ лови пре свега наше залутале српске душе. Тај задатак, нечастиви је поверио својим слугама, који су се испиљили испод комунистичких шињела својих очева, фрањевачких одора својих стричева, и послати по задатку, право из западних сатанистичких колеџа, да нас поведу и одведу право у јаму, симболизовану у „бриселској ђавољој бабилонској кули“ (која је управо тако архитектонски, не случајно, и обликована).

На том путу, тим слугама нечастивог, на челу са „про-српским“ Слепим Вођом, дат је задатак да на то стратиште спроведу, и доведу само наша обездушена тела, тако да и на ономе свету на вечито прогонство будемо осуђени. Задатак који „они“ предано и ревносно извршавају, и ако се ускоро не пробудимо, и не проговоримо громогласно, громогласније него икада до сада, засигурно ће испунити. И након тога више бити неће наше куће, нити нас самих, и друмови ће се ужелети, не Турака, већ Србаља, али нас Србаља више бити неће!

Дакле, браћо и сестре Срби, дошло је време одлуке, и то не одлуке на највишем нивоу, већ одлуке на овом веома земаљском, и веома личном нивоу. Одлуке, коју мора свако од нас сам за себе да донесе, да донесе и спроведе у живот. Или, да не донесе, и тако сам своју душу на вечито прогонство осуди!

Одлуку, којом ћемо ми сами пресудити, да ли ће овом нашом намученом и измученом отаџбином, наставити да се тетурају наша кљакава, обогаљена, обездушена, обезправослављена, безимена и обезсрбљена тела, слепо пратећи Слепог Вођу. Или ћемо поново, као кроз све претходне векове, поносно корачати својом отаџбином и својом судбином управљати ми: слободни српски синови и кћери, онако како су то увек, и до сада, чинили наши славни преци. Дошло је време за такву одлуку и куцнуо је тај судбоносни час. Та одлука је сада само на нама, и лежи свом својом тежином на нашим измученим и истрошеним плећима, која не смеју више да се повијају, јер постоји могућност да се никада више не исправе!

Да ли ће се та одлука ломити и преломити на следећим политичким изборима, или можда на неком будућем „дешавању народа“ је ствар коју препуштамо вољи Божјој. Али морамо да упамтимо једну ствар, а то је, да је свакоме од нас обавеза и одговорност да сачува своју душу од нечастивог. То ћемо постићи само ако пратимо ону исту „звезду водиљу“, коју су вековима пратили наши славни преци.

А та „звезда водиља“ јесте и биће „на вјеке вјекова“- Крст Часни и Слобода Златна!

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:35:14



ЈЕДИНА АЛТЕРНАТИВА СРБИЈЕ
Пише: Никола Турајлић
недеља, 23 јануар 2011 15:27

Крилатицу да ЕУ нема алтернативу или другим речима да, укључењем Србије у ову, грађани ступају у малтене рај земаљски, користе српске „реформске“ власти како би оправдале своје катастрофалне резултате у провођењу транзиције, на једној страни и добијале изборе (одржавале се на власти), на другој страни.

Значај чланства у ЕУ најбоље илустрира статистички податак да половица становника суседне Румуније држи да се боље живело за време Чаушескуа. Дакле исти не мисле да су у рају већ, у најбољем случају, у некој врсти тешко подношљивог чистилишта. То што режимлије и друштвена интелектуална елита, која се с овима проституише, користе ЕУ као свој најјачи спин је разумљиво и из њиховог аспекта потпуно оправдано.

Међутим несхватљиво је зашто патриотска опозиција и интелигенција подржавају чланство у ЕУ као услов за просперитет државе и грађана, са тим да се мора учланити „целовита“ Србија.
За разлику од целокупне политичке и интелектуалне елите, од свих „слуђивани“ грађани Србије, показују велику дозу евроскептицизма према чланству, јер их скоро половина (према упитном испитивању јавног мишљења) против учлањења. Изгледа да ови и даље признају ваљаност народне изреке да се мудри учи на туђим грешкама, а глупи на властитим.

Како је тема овог текста алтернативни пут Србије у будућност (у даљем тексту:алтернатива), то престајем с ламентирањем о рајским вртовима, који само чекају на Србље.

II Економско стање Србије

У претходном десетогодишњем раздобљу, самозване реформске и демократске власти су својом безумном економском политиком довеле Србију у катастрофално економско стање које се види, поред осталог (набрајам само најбитније) и из следећег:

- ликвидирано српско банкарство, те Србија и њени грађани остављени на милост и немилост картелу страних банака, које лихварским каматама (највећим у Европи) сисају као пијавице и оно мало капитала и средстава које створе подузећа и грађани,

- десеткована је српска индустрија, тако да Србија и сада, после десет година „успешних“ реформи, има мању производњу индустријске робе него пред НАТО разарањем,

- двоструко је већи увоз него извоз роба и услуга и тиме је успостављен однос погубне неравнотеже платног биланса са иноземством,

- стално се повећава незапосленост, што узрокује не само погоршање социјалне ситуације становништва, већ и даље смањење потрошње роба и услуга и пад привредних активности, као и мањкове у државним и социјалним фондовима,

- држава, подузећа и грађани се налазе у дужничком ропству (нарочито због кредита са девизном клаузулом),

- проведена је пљачкашка приватизација државних фирми и имовине, која је имала за последицу не само губитак државних прихода, већ и престанак ранијих производних активности,

-неликвидност државе и привреде је толика да додатно гуши све привредне активности,

-огромно повећање администрације (ради запошљавања својих људи) и на свим нивоима (држава, самоуправа и јавна подузећа), што има за последицу велике буџетске мањкове и губитке јавних подузећа.

-реформске владе су на најбољем путу да упропасте и српску пољопривреду, што није успело чак ни свим окупаторима или комунистима.

У целини гледано стање српске државе је такво да се ова налази у економској коми и на животу се привремено одржава примањем кредитне и приватизационе инфузије (кредити и распродаја последњих јавних подузећа), што признаје и Председник државе (у тренуцима несмотрене искрености) тврдњама да је Србија избегла банкрот и да исту очекује десет тешких (гладних) година.

III Активности српске владе

Јасно је да се не може очекивати ништа добро од владе која је својевремено проглашавала светску економску кризу за развојну шансу Србије, а сада исту користи као изговор за све своје промашаје.
Пре свега (као и све досадашње) иста продаје бајку о рају на замљи, када Србија буде примљена у ЕУ чланство.

Даље замајавају јавност старим причама у новом паковању, а сада је то (црно на белом) тзв. концепт развоја „Србија 2020“, који гарантује велики раст запослености, друштвеног бруто производа, извоза и инвестиција, што је чиста фантазмагорија у условима дуготрајне светске економске кризе.

Конкретно иста припрема распродају последњег породичног сребра (јавних подузећа). Исто тако задужује се где може и стиже, држећи се изреке да после њих може бити и потоп. Истовремено се српска влада понаша као опити милонер купујући стране инвеститоре, тако што им даје бесплатно градилишта и новац за градњу фабрика, те ослобађа обавеза.

Влада показује само изврсне резултате у манипулацији статистичким подацима, тако што даје лажне податке о паду односно непостојећем расту друштвеног бруто продукта, незапослености и свему другом што треба прикрити. Једини успех реформских влада, истина само из угла погледа српских квазиеуроатланских пријатеља, је довођење Србије на руб економског слома са „кредитном омчом око врата“, што овима омогућује провођење њихове уцењивачке политике (не само оне везане за КиМ).

IV Очекивани развој економске ситуације у Србији

Уколико економску политику у будућем средњорочном раздобљу, буде водила садашња или њој слична тзв. реформска влада, може се очекивати следеће:

Тотална распродаја свих јавних подузећа, ради попуњавања буџетског и спољнострговинског дефицита, на једној страни и са тиме повезане високе „тржишне“ монополске цене, на другој страни (неће бити више јефтине струје).

Задуживање код међународних финансијских институција (ММФ и европске банке) до момента закључивања уговора о добросуседским односима тј.фактичног признања независности тзв. Републике Косово, као и наследне сугласности за пријем у УН, а након тога ће Србија бити пуштена од ових низ воду.

Ово не може потрајати ни до половице раздобља предвиђеног тзв. концептом развоја „Србија 2020“, када ће доћи до неумитног економског слома Србије, са катастрофалним последицама узрокованим пре свега недостатком девиза и то:

-немогућност увоза потребних количина енергената, сировина, технологије, лекова и неопходне робе широке потрошње,

-немогућност отплате девизних кредита државе и подузећа,

-немогућност изношења профита страних инвеститора.

Ефекти оваквога развоја економске ситуације су више него извесни и састојаће се од:

-десетковања индустријске производње и других привредних активности и саморазумљивог одговарајућег пада извоза и БДП,

-масивног повећања незапослености

-могући страни инвеститори ће у широком луку заобилазити, а они који су већ у њој, ће по сваку цену настојати побећи из Србије.

Сувишно је износити какве ће све последице ово имати, на већ ионако тешко подношљиви живот већине грађана, тј. исто препуштамо оцени здравог разума читаоца овог текста.

V Једина алтернатива Србије

Све досадашње српске тзв. реформске владе имају за главни циљ чланство у ЕУ, које је решење свеколиких српских проблема. Када би исто и било тачно (што није) учлањење (уколико га уопште и буде), не може се очекивати у блиској будућности, како то обећавају реформске власти, тако да би у сваком случају липсало српско магаре, не дочекавши обећану ЕУ зелену траву.

У последње време изашло је на видело да су све државе чланице ЕУ презадужене и да морају проводити мере строге штедње, а великом броју истих грози и банкрот, што баш не говори у прилог ЕУ раја, који само чека на српске грађане. Српски еуроатлански партнери и пријатељи (УСА и ЕУ) своје велике економске проблеме за сада решавају масивним штампањем долара и еура, те даљим задуживањем, а велико је питање колико ово може потрајати.

Позвали бисмо се на народну мудрост да дуг није добар друг, а ово преведено на поље економске сарадње би гласило да од дужника треба бежати главом без обзира, а не кумити исте да Србију приме у утопљенички загрљај. Народно искуство даље говори да је боље бити слуга код доброг газде, него лош властити газда, а реформатори су успели Србију ставити под слугерански јарам код лоших, презадужених газда и више него проблематичних пријатеља.

Како је очито да служење Србије недобронамерним еуроатланским газдама исту води у готову пропаст, то ова мора под хитно тражити новог имућног газду, чији интерес неће бити њена пропаст, већ њено јачање и постављање на ноге, да би била добар „слуга“. За новим, добрим „газдом“ не треба трагати по свету, јер је исти на располагању и једини с којим Србија већ има успостављене специјалне уговорне односе, које ова не користи, да се не би замерила својим еуроатланским квазипријатељима.

Када се има у виду да српски еуроатлански пријатељи за сада не пуцају по шавовима, јер бесомучно штампају доларе и еуре, који завршавају у Кини и да ова настоји да се по сваку цену реши девиза које се стално обезвређују, са ризиком да чак постану безвредни папири, не треба бити мудрац да се схвати да сунце (поготово српско) излази на Истоку, а залази на Западу. Како Кина жели постати, поред тога што је светска индустријска радионица, глобални светски економски лидер, то иста шири своје активности на цели свет и на све економске сфере и треба своје базе на интересантним тржиштима, што потврђује и то да је само у неразвијеним земљама у претходне две године инвестирала преко стотину милијарди долара. .

Тако је Кина у Европи већ узела за милијарде долара у закуп дио грчке луке у Пиреју, а очито је да треба базу у којој ће моћи (у пријатељском амбијенту) неометано развити своје трговачке, производне и финансијске и логистиочке активности. Уверен сам да је Кина при закључивању уговора о специјалним односа са Србијом имала ову у виду као своју потенцијалну европску базу. Једина алтернатива која Србију спасава од сигурне пропасти је стога сарадња са Кином која је у стању извести поред кинеског и стварно српско економско чудо. За исто је претпоставка да српске власти буду искрене и одлучне у својим намерама (прича о четири ступа је провидно замајавање српске јавности) на једној страни и дужно уважавање онога тко Србију спашава од утапања, на другој страни.

Када би Србија имала власт која би се бринула и о њеним, а не само о интересима српских назови еуроатланских пријатеља, иста би већ била највеће светско градилиште, уместо што се хвали са два мостића и пар километара путића, тј. пуном паром би се већ градио неосвојиви кинески бастион у српској каљужној мочвари. За разлику од других инвеститора којима је једини интерес што пре и по сваку цену извући уложени капитал, Кина би имала интерес за дугорочне инвестиције, из којих се не мора одмах извлачити профит, већ да се створе темељи да стабилни економски развој, тј. да прекопира свој успешни економски модел, који се састоји у стварању трајног атрактивног пословног амбијента са јефтиним енергентима, сировинама, финансијама, валутом и радном снагом.

Да би се све ово постигло потребна је масивна финансијска подршка, коју може осигурати само Кина, која се мора решавати својих девиза (долара и еура) које се стално обезвређују, али их неће давати онима који „пљују“ по њој, поред осталог као и у случају доделе Нобелове награде њеном „дисиденту“.
Србија има реалну шансу за плодну економску сарадњу са Русијом и другим пријатељским државама, које нису признале Косово и нису присталице завођења демократије и слободе урановим и казетним бомбама. Ова сарадња би се одвијала у обостраном економском интересу, пре свега међудржавним наруџбама и кооперацијским пословима.

Верујем да, када би Србија имала национално одговорну владу, која би проводила екномску сарадњу са истинским, а не злонамерним еуроатланским пријатељима, чак би се и шарене лаже изнесене у тзв.коцепту развоја „Србија 2020“ могле претворити у стварност.

VI Које су препреке за остварење алтернативе

Припадници владајућег режима нису толико наивни да не виде да Србију воде у бездан, али се настоје одржати по сваку цену што дуже на власти, да би завршили радове за које су их ангажовали њихове еуроатланске газде и истовремено финансијски обезбедили себе, своју децу и пријатеље. Стога је илузија да би исти могли постати национално одговорни и отказати колаборацију са садашњим газдама, те се ангажовати на остваривању ове алтернативе, која гарантује опстанак државе и народа.

Зато је за очекивати да би исти ударили свим средствима, а поготово из независних медијских оруђа и оружја по свакој сличној иницијативи (уколико би нетко релевантан исту пустио у етер), јер иста угрожава темеље интереса еуроатланских газда, па тиме и њихове. Иначе за очекивати је да иста неће изазвати никакву њихову пажњу, јер ће завршити на маргиналном интернет порталу.

Како је очито да би колаборантски режим чинио све против остварења алтернативе, погледајмо што би се могло очекивати од опозицијских странака и патриотске интелектуалне елите, које би по природи ствари требале чинити све да се спречи пропаст Србије.. Тзв. проевропске странке ЛДП и СНС заступају исте слугеранске вредности, али у жељи да се дочепају привилегија које пружа власт, опањкавају владајуће код газда, да не раде свој посао довољно здушно. За очекивати је да ће ови на захтев газда, по будућим изборима, формирати са садашњом владајућом погребну коалицију, која ће сахранити Србију, уколико се њена патриотска елита не опамети.

Дакле, теоретски гледано, на политичком тржишту постоје само две странке и то ДСС и СРС, које би се могле удружити и са патриотском интелектуалном елитом и створити фронт ради провођења алтернативе народног спаса.Међутим, услов свих услова је, да учесници на фронту расчисте са бесмисленом крилатицом:„И ЕУ и КиМ“, као и свим оним што она подразумева, и замене је новом: „ЕУ, хвала не!“ Међутим склон сам посумњати да су ови у стању решити се своје заслепљености од империјалног блештавила, међусобне нетрпељивости, политичке коректности, империјалних кртица у својим редовима и малог милиона других разлога, који би отежавали или онемогућавали постизање потребног консензуса око реализације алтернативе.

А шта с грађанима, које сам у својим текстовима односно коментарима небројено пута неоправдано и ружно извређао. Стога сам у дилеми, јер не знам што је веће „меа цулпа, меа маxима цулпа“ или моја немерљива глупост. Коначно сам схватио да се једино народ рационално понашао кроз хисторију. Изабирају мање зло, неовисно да ли се ради о окупацији или демократији.

Како позиција и опозиција заступају исту „безалтернативу“ (истина у различитим варијацијама), сви „крадуцкају“, обећавају Маркове конаке итд.,итд., треба бирати оне који су мање зло, утолико да су у већој милости светских моћника, да се могу више задуживати, па докле дотле. ЕУ прихватају, не као рај земаљски, него као „нешто“ које за алтернативу има „ништа“. Када би им се понудила уверљива алтернатива и извођачи радова (што је истина тешко јер исти сада дувају и у студено због бројних превара)„демократски реформисти“ би по следећим изборима били испраћени у сметлиште хисторије. У случају потребе (изборне крађе или прекрајања изборне воље) јуришали би грађани (овај пут самоиницијативно) и на Бастиљу.

Народна изрека говори да је добар изговор за неуспехе злата вредан, а патриотска елита га налази „у медијима залуђеном народу“, уместо да разлоге види у својој неспособности, незнању, посвађености и сл. За читаоце који виде логику алтернативе, одговарам на претпостављено питање о реакцији еуроатланских пријатеља на евентуалну реализацију исте. Био би то само немоћни бес, јер би Србија њихову ноћну мору довела у њихову постељу.

Колики респект Кина ужива од стране Империје види се из недавне посете њеног председника Вашингтону, где је уместо „рибања“ (због јуана и сл.) примљен са највећим почастима, а „императорка“ га је дочекала чак у комунистичкој одори (црвеној хаљини) специјално сашивеној за ову прилику.
Овај текст је наставак мојег раније објављеног текста „Апел српским патриотима“, који није изазвао неку значајнију реакцију ни на објављеним сајтовима, па стога ни у овом случају не очекујем претенциозно нешто друго, већ „спасавам само своју душу“.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:49:03


Ћирилица и "latinica"
Пише: Василије Клефтакис
петак, 21 јануар 2011 20:32

Lj – nj - š – č – ć – dž- đ - ž - (gj)? Како чудан почетак! Шта ће ова “латинична“ слова у њему, шта је оно у загради и зашто знак питања? Много je питања! А одговор је јасан: Та слова нису права, општепозната, изворна (англосаксонска/немачка/француска....) латиница. То су слова хрватске абецеде/“гајевице“, која се у Србији упорно и данас злонамерно( !) лажно пласира као латиница и која нема ни посебне словне знаке за неколико слова српског језика, па је у том погледу још и несавршена, док српска ћирилична азбука такве знаке одувек има: љ – њ - ш - ч – ћ – џ – ђ - ж.

Добро, савремена хрватска ортографија се до данас ипак нешто мало усавршила, па уместо оних двају слова у загради данас има један знак: đ, али и тај спада у ред изведених од постојећих слова, уз додатак понеке цртице, кукице и сличног, као : š – č – ć - ž, док у српској ћирилици за то постоје потпуно аутономни знаци: ш – ч – ћ - ж. Оно у загради је наведено зато што је од извесног значаја за разумевање историје и начина убацивања хрватске "латинице" у Србију (о томе – мало касније). А знак питања је ту зато што се заиста треба озбиљно запитати зашто је, и коме је стварно потребно да хрватска абецеда (гајевица) – под лажним именом "латиница" – данас тако масовно преовлађује у Србији, мада Срби за свој језик имају сопствено и далеко савршеније писмо од те хрватске “гајевице“.

Полемика о подређеном положају ћирилице у Србији, и њеном потискивању од стране гајевице траје годинама, уз повремена стишавања и разбуктавања (хвала Богу за ово друго). Једна од новијих фаза је започела у "Политици", када је редакција у августу 2009. г. анкетирала низ политичара о том питању, и добила скоро искључиво "политички коректне" одговоре у стилу "пола риба – а пола девојка". Полемика се разбуктала у септембру 2009 г., са главним протагонистима Владимиром Павловићем, преводиоцем и лектором[1], и Драгољубом Збиљићем, професором српског језика, председником Удружења "Ћирилица". Обојица су језикословци, али одмах да кажем, моје симпатије су на страни овог другог.

Ја нисам језикословац и потпуно сам беспомоћан када се потежу стручни аргументи, али мислим да – као и сваки колико-толико писмен човек – могу да учествујем у тој полемици, тим пре што сматрам да ово питање уопште није уско језикословно, него превасходно политичко-национално. То је питање од прворазредног националног значаја за Србе и њихову матичну државу (отуда и јасно одређивање њеног статуса у Уставу Србије – ех, када би се бар у пракси људи придржавали тога...), а и за све Србе у окружењу и расејању широм света. Непосредно после ступања Устава на снагу, током 2006. године, вођене су дискусије о узајамном положају "латинице" и ћирилице у јавној употреби.

У сећање ми се урезало гледиште истакнутог српског лингвисте, проф. др И. Клајна[2]. Говорећи о употреби "латинице" у Србији, проф. Клајн каже: "Ona je isto tako srpsko, kao i hrvatsko, samo što nije srpsko tradicionalno, nego je srpsko mlađe pismo, ali mi nismo morali da od Hrvata učimo latinicu, jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji." Професор (ненамерно???) не износи истините податке. Латиница уопште није српско (млађе, или старије) писмо, нити у Србији постоји једна "велика традиција најмање од 1918. г." у њеном коришћењу.

Никако се не сме заборавити начин њеног насилничког убацивања а то НИЈЕ било 1918! Хрватску абецеду (гајевицу) су у Србију, буквално на својим бајонетима, праћену неописивим зверским злочинима донели аустроугарски окупатори крајем 1915. године. То је био њен први улазак "на велика врата" у Србију. Окупаторска власт је забранила јавну употребу ћирилице. Фирме на трговачким радњама су морале бити исписане "латиницом" па су и једине београдске окупационе дневне новине (cijena 2 filira): "Beogradske Novine"[3], излазиле "латиницом", на хрватском језику, а слово "ђ" је u њима писано као "gj" (gragjanstvo, dogagjaj, savlagjivanje, uvigjavni...). Ударни део уводника првог броја (15.12.1915) је овако гласио: "... Još krvari tijelo, još pepeo sa glave nije skinut, a evo već se javlja trak milosti i dobrote. Uvigjavni će čitalac razabrati, da je osnutak lista kao zora, koja se ispred dana pomalja. Da je ona veza, koja iz zemle vodi u svijet, a iz svijeta u zemlju i narod, da ga savjetuje i pomaže. U to ime kažemo, da bilo – u dobar čas." Да, ваистину – баш је у јако "добар час било". Аустроугарски окупатор је био отеран крајем 1918. године, забрана ћирилице је укинута, али латиница је – у мањој или већој мери опстала (једино је "gj" прешло у "đ").

Одмах по ослобођењу (1.11.1918) Београда, Управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу[4]: "Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности." Та наредба је (тада) извршена. Када би се данас неки српски Рип ван Винкл[5], који је негде 1916. године заспао у јеку аустроугарске окупације, пробудио – не после 20 (као у оригиналној причи) – него после 80-так година и погледао око себе, могао би помислити да окупација још увек траје (а не би ни сасвим погрешио): нигде фирми на ћирилици, фирме и скоро све новине и часописи на "латиници"! Како је до тога дошло је дуга прича, али не стоји тврдња проф. Клајна: "... jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji..." Исто као и аргументи многих заступника интереса "латинице" - као Владимира Павловића[6]: "... онда латиница јесте део српског идентитета, а покушај њеног избацивања из употребе значи покушај насилног мењања народног идентитета." Замислите, молим Вас!

Када се говори о традицији и националном идентитету, подразумева се нешто што се спонтано, без притисака развило током времена – а то са "латиницом" у Србији није случај. Упркос томе што је "латиница" из познатих историјских разлога као једно од званичних писама нсретне Краљевине СХС/Југославије ушла у Србију тек после 1918. г. , она тада није била наметана и коришћена је само онда када је била заиста потребна. Да аргументи о њеној традицији, као делу српског идентитета уопште нису истинити (бар за период 1918-1945), могу се наћи подаци у библиографском прегледу српске штампе[7] за период 1915-1945. године. Ту се може видети да је 98% наслова периодике на српском језику током тог времена (Краљевина Србија/Краљевина СХС/Краљевина Југославија) било ћирилично. Дакле, до доласка комуниста на власт, 1945. године, ћирилица је, као једино писмо, итекако била израз српског националног идентитета, а латинице у Србији практично нигде није било, бар судећи по штампи. "Идентитет" се, очигледно почео мењати тек после тога. Мада није постојала званична писмена забрана, ћирилица је у доба после комунистичког грабљења власти била систематски потискивана из цивилне и (нарочито) војне администрације. После 1945. године па све до скоро краја шездесетих нигде нисте могли као појединац купити било какву нову писаћу машину – ни ћириличну, ни латиничну (ни оне нису биле званично забрањене, али их комунистички властодршци једноставно нису пуштали на тржиште из страха од "самиздата"), а када су се најтад појавиле – биле су искључиво латиничне. И тако, миц по миц, дођосмо до Клајнове и Павловићеве "традиције латинице". Једна друга тврдња проф. Клајна је такође добрим делом нетачна: "Latinica je daleko jača i uvek će biti takva, jer je to evropsko i međunarodno pismo i uvek sam pominjao fiziku, hemiju, matematiku i razne druge slučajeve, automobilske registracije i sve gde je upotrebljiva jedino latinica, a ne ćirilica". Па, шта ако је то европско писмо?! То нико и не пориче. Али, зар и ћирилица није европска??? Уосталом, оно што Клајн демагошки зове латиницом, и није латиница – то је хрватска абецеда! Они европски језици чије је изворно писмо латиница свакако треба да се пишу латиницом. То није случај са српским језиком.

Никоме нормалном не пада на памет да физичке, математичке или хемијске симболе пише ћирилицом. Што се тиче аутомобилских регистрација: у Грчкој се, нпр. употребљавају само она грчка слова која се подударају са латиницом – али ниједно чисто латинично. О јачини латинице (на коју снагу он то циља? на интелектуалну? економску? војну?) не бих овом приликом. Већина ових аргумената проф. Клајна су уствари псеудоаргументи. А шта тек рећи на овај аргумент Владимира Павловића: "Желите ли да се забрани латиница? Да се избаци из школских програма? Деца би морала ипак да науче латиницу, пошто је енглески језик, као што ваљда знате, обавезан од основне школе. И опет би је користила." Да, али овде се опет, као и код Клајна ради о кукавичијем јајету и бесрамној демагогији. И. Клајн, као и В. Павловић, користећи појам латиница заступају хрватску абецеду (гајевицу) која се у великој мери разликује од енглеске (ма како се ја трудио, у изворној латиници не налазим lj – nj – dž – đ – š – č – ć), а у гајевици нема знака q – w – y – x . Дакле, од 26 слова енглеске латинице, гајевица или Павловићева и Клајнова "латиница" се разликује у 11 случајева (42% разлике – скоро половина!), а присталице гајевице и даље упорно тврде да њено познавање помаже у учењу страних језика! То је бесрамна демагогија. Сјајно је да деца у основној школи уче енглески – али за то им је гајевица потребна колико и девета рупа на свирали.

Један од општих и неуморно понављаних аргумената присталица "латинице" је и питање како да се страни туристи снађу по српским путевима и улицама (у случају када уопште има путоказа и табли са именима улица). Што се путоказа тиче, они су сада углавном на "гајевици", а ћирилице скоро нигде нема . То што ћирилице нема, свакако не узбуђује стране туристе, али нема их ни на правој латиници, јер шта ће јадан Енглез или Француз који тражи пут за нпр. Чачак са путоказом на коме гајевицом, на пример, пише "ČAČAK"? Он га чита као "КАКАК", а Чачка нигде, и сл.. Што се, пак, табли сa називима улица тиче – те исте године је госпођа Даница Поповић, професор Универзитета, очигледно разочарана политиком ДС-а, поставила питање: "Мора ли сваки посетилац најпре да савлада ћирилицу не би ли се снашао у оним ретким случајевима када пронађе таблу са називом улице?"[8] Сигурно не, госпођо професор(ка/ице) – то би било апсурдно, али исто тако ни гајевица у томе ни мало не може помоћи. Али, стриктно примењена енглеска транскрипција имена улица, насеља, итд. би сигурно помогла. Ево мог искуства из Грчке у којој већ 15 година лети живим: Путокази, уличне ознаке су овакви: горе, назив на грчком језику (па ко воли, нек` изволи), а у неким случајевима (али не баш увек), испод тога: енглеском транскрипцијом! Регистрације аутомобила са по три слова грчке азбуке (и то искључиво она која се слажу са енглеском латиницом, али ниједно искључиво латинично!) и четири цифре. Сва роба, у било којој радњи (увозна, или не) – са декларацијом и упутством за употребу или искључиво на грчком језику, или обавезно и на грчком, или – врло ретко, само са етикетом на грчком језику, прелепљеном преко страног текста. Срби (а нарочито мондијалисти међу њима...) се ту имају на шта угледати. А, да ли су у стању...?

Данас је ера Интернета. Постоји маса разних сајтова новина, часописа, политичких партија, удружења, интегралних текстова књига, и чега све не. Погледајмо како на Интернету стоје ствари са српским језиком и писмом. Они који се користе компјутером и на претраживачу рачунара имају инсталиран "Google Toolbar", приликом сваког отварања неке странице текста на језику другачијем од оног земље у којој пребивају, аутоматски добијају понуду од "Google Toolbar"-а за превод на "матични" језик те земље (у мом случају: на холандски, јер живим у Холандији) – или на неки други (по избору). Али, поента уопште није у томе. За Србе и Србију, поента је у нечем другом: како Google класификује језик на веб-страници коју гледате? Што се српског језика тиче, Google је савршено јасан и консеквентан (а и UNESCO): све што је на српским сајтовима писано латиницом ("гајевицом" ) се класификује као ХРВАТСКИ (KROATISCH), па сходно томе, обавештење гласи: "Текст је на ХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ. Желите ли да Вам га Google Toolbar преведе? Притисните." Од свих новина /часописа који излазе у Србији, само они који имају веб-страницу на српској ћирилици (нпр. "Политика", НСПМ, "НИН", "Православље"...) су језички класификовани као СРПСКИ (SERVISCH). Све остале публикације које излазе у Србији, а нису на српској ћирилици, Google класификује у ХРВАТСКИ ЈЕЗИК – а то је више него 80%.

Занимљиво је, такође, да они српски ћирилични сајтови који као изборну могућност имају и прелаз на "latinicu", онда када се та могућност искористи, истог тренутка прелазе у ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (и обратно, када се изабере ћирилица). Према томе – ево обавештења за српске љубитеље латинице (гајевице) и заступнике идеје да је имати два писма ВЕЛИКО српско духовно и језичко богатство: У Србији, (по Google-у, а он – признајте, није "мачји кашаљ") путем Интернета не излази скоро ништа на српском језику ! Допада вам се? Верујем да се то вама допада. Да ли треба радити на томе да се то стање промени, или оставити тако како је, па нека иде...? На Србима је реч, а ја рекох своје.

О томе како стоје ствари са интернационалним системима класификације штампаних ствари по језицима, а у вези са ћирилицом/"латиницом" на српском језику, треба упитати компетентне српске библиографе, али знам да је стање исто као и на Интернету.

Међу заступницима борбе за српску ћирилицу постоје изражена гледишта да на првом месту „...СРПСКA ИНТЕЛЕКТУАЛНA ЕЛИТA ДА СЕ ОДРЕДИ ПРЕМА ЋИРИЛИЦИ...“ Ја мислим да главнина (а нарочито она најутицајнија) српских интелектуалаца су све сами непринципијелни бескичмењаци и они ће цупкати и играти пипиревку онако као газда нареди (свира). Газде су политичари (држава –то су бар локалне газде, а зна се ко је главни, бар за сада). Према томе, овај мото би требало да гласи: „СРПСКА ДРЖАВА И СРПСКИ ПОЛИТИЧАРИ ДА СЕ ОДРЕДЕ ПРЕМА ЋИРИЛИЦИ...“ , а за “интелектуалце“ ћемо лако.

Исто тако – и сада (пример са овог сајта) се појављују гледишта и коментари која се слажу са борбом за ћирилицу, али који својом ирационалношћу и аподиктичношћу ненамерно (али не може се искључити ни намера провокације) само пружају медвеђу услугу и дискредитују ту борбу ; ево само једног примера: „... (србица = ћирилица ), које је производ и обележје седам хиљада година културног битисања. .... нама је довољна наша србица од које су настала многа друга писма . ... знамо да су стари културни народи примили писменост од Срба, међу којима су Грци, Јевреји, Арапи и Латини, а њихова писма настала из нашег !!! “

У закључку: мислим да је потребно борбу за ћирилицу водити промишљено, систематски, енергично и координисано, на првом месту политичким, па и правним путем – управљено на државу и њене органе, на политичку, па тек онда на “интелектуалну“ елиту. У том погледу, активности Удружења “Ћирилица“ заслужују сваку похвалу и подршку.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 12:50:35



Виде Даничић :
Србија је на вековном удару циониста и Ватикана као мала Русија у којој живи православље тако близу Ватикана. Основни страх ционистичких слугу (а то је данас и Ватикан) јесте да у случају великог сукоба Америке и Русије у Србији обавезно долази до герилског рата који ће ангажовати око пола милиона војника агресора на Русију. Због тога је Србија вековима черечена без обзира што никада није водила освајачке ратове. Ратови против Србије водили су се и воде се и даље на најразноврсније начине уз примену свих оружја, технологија и тактика. Рат се води одавно и путем језика и писма. Циљ у том погледу био је да се стари србски језик (тзв. славјаносербски) одвоји од руског и да се онемогући језичка комуникација ова два народа. Стари мајстор у томе су германи и, нарочито, Аустријанци. Тако је Словенац Јернеј Копитар, аустроугарски високи чиновник, преко полуписменог и сиромашног Вука Караџића смислио тзв демократизацију србске културе - увођење језика простога народа као књижевног. Дотадашњи србски књижевни језик имао је преко 60.000 речи, а прости народни говор око 10.000 речи. Увођењем народног језика престала је комуникација са развијеном средњевековном србском књижевношћу, са Мирослављевим Јеванђељем, са Крмчијом Св. Саве... Да би прости народ могао да чита на свом језику било је неопходно увести и писмо народу разумљиво. То писмо није сачинио Вук Караџић, како смо учени, него Копитар, користећи се старом србском ћирилицом и латинским словима. Да би Хрвати, као одане аустроугарске слуге, такође добили основ за стварање своје културе и ширење на Балкану у интересу Аустроугарске (тада Хрвати нису имали ни свој језик ни своје писмо), било је неопходно следеће: предати србски народни језик Хрватима, како би они Србе католике временом претворили у део хрватског политичког корпуса и како би тако преузели значајан део србске кжижевне културе и баштине; створити посебно латинично писмо за Хрвате (то писмо је такође сачинио Копитара, а не ни Гај, ни Вук). Онда су, помоћу дуката и лажи о стварању србске књижевности сакупљањем народних умотворина - као да Срби до тада нису имали кживености?! , наговорили Вука да као сасвим неовлашћени (дивљи) представник србског народа и државе потпише Бечки књижевни договор 1850. г. (Вук се потписао латиницом!). И тако су Хрвати помоћу тог договора, Вукове песмарице и Србског речника Ђуре Даничића одједном фундирали непостојећу књижевну културу. И отели Србима језик. Већина академика у језичком одељењу САНУ још није свесна тих чињеница и даље ради на Речнику српскохрватског језика. А Мате Пижурица и ини дукљани и хрвати у тој истој САНУ раде на томе да се новим правописом неуставно утврди да је и латиница србско званично писмо. О Вуку Караџићу треба рећи још и то да је противно договору са Његошем штампао "Горски вијенац" на новом правопису, уместо на старом. Дакле, на превару! То му Његош није никад опростио. Вукова је заслуга и то што што је у стандардни србски књижевни језик увео два изговора (екавски и ијекавски), чиме је створио још један моћан повод за национални језички раздор. Данас имамо уставну одредбу да је званичан језик србски, а званично писмо ћирилица. Званичног писма се у Србији скоро нико у државној управи, администрацији, медијима и у издавачкој делатности не придржава. Мајкрософт је извршио локализацију виндоуза на србски језик и ћирилицу, али нико нема интереса да изврши имплементацију тог решења. И даље је масовно у примени латиница. На крају, да кажем да је познато да су многи народи вршили стандардизацију модерног књижевног језика углавном применом компромисног решења: мешањем народног језика са постојећим књижевним. Вук је по наговору Копитара урадио потпуно друкчије. Зато ми преводимо Крмчију Св. Саве да бисмо је после неколико векова поново разумели!!! То је та демократизација србске културе...

недеља, 23 јануар 2011 16:32

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od Staša taj Ned 23 Jan - 13:51:19

Pamtim ja te reči dobro, uglavnom se sa njima i slažem, ali to nisu reči Stefana Nemanje. "Zaveštanja Stefana Nemanje" napisao je Mile Medić. Čista pseudodokumentarnost.
Ko je čitao srednovekovna žitija, posebno žitija sv. Simeuna (Savino, Stefanovo i Domentijanovo) i sv. Save (Domentijanovo i Teodosijevo), kao i povelje (posebno arengu), ne može da pomeša. A treba ih pročitati i obratiti pažnju na komentare. Više sam iz njih (i dela i komentara) saznala o srpskoj istoriji XIII i XIV veka no igde drugde.
Recimo o krizi 1202-1204, Dobromiru Strezu, Stefanu Urošu I...

Dodatak:"Gorski vijenac" je pisan starim pravopisom:
[You must be registered and logged in to see this link.]

Preporučujem: Meša Selimović, "Za i protiv Vuka"

Staša
Novi Član
Novi Član

Srbija

Grad : brrrrrrrrrr
Browser : N/A
Broj Postova : 10
Broj Poena : 2213
Reputacija : 29
Datum upisa : 17.01.2011
Datum rođenja : 01.01.1945
Godine Starosti : 71
Pol : Ženski Zodijak : Jarac Majmun

Zanimanje : *
Knjiga/Pisac : !
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Ned 23 Jan - 15:43:17


Dakle, pored ovakvih covek ne moze da ostane skroman, i ako bi hteo!

Pa dobro onda - ko si ti da mi popujes o pravopisu, mozda hoces da kazes kako sam ja nepismena, ja, za koju je pok. Ceda Mirkovic, citajuci moj roman da bi mi napisao recenziju, izjavio kako sam veoma pismena zena!
To sto se tice prve neskromnosti s moje strane.
Druga bi bila - ja nisam ogranicenog znanja, kao sto primecujes, ako uopste nesto mozes primetiti od toliko pravopisa, moja interesovanja i znanja obuhvataju razne oblasti - sve povezano s umetnoscu, knjizevnost, medicina, lekovito bilje, istorija, arheologija, politika, rucni radovi, tehnika i pronalasci na svim nivoima, kosmologija, prirodne pojave i anomalije vezane za promenu klime, ishrana i zdravlje, religija, film, prorocanstva i proroci, razne misterije, mentalno zdravlje, tradicija i kultura raznih naroda, mitovi i predanja, kuhinja i sve o kuvanju, uzgajanje voca, povrca, cveca, jestive i lekovite gljive, sve vezano za rodoljublje, itd. itd.

Vidis, drskost izaziva drskost, a meni to nije potrebno, zbog toga cu od sada provokacije ovog tipa jednostavno ignorisati.



Kaze nas Sveti vladika Nikolaj (kad kazem - nas - mislim na nas Srbe)

"Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања модерних Срба, али је имао сва велика знања. По тим својим великим знањима, које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе, Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој Карађорше је мученички пострадао.

Карађорћева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120 година. Но то је идеја велика и спасоносна, те ће се с Божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. А прихватиће је ако је најпре срби прихвате, срцем душом и разумом. Неће је пак србски народ прихватити, ако буде ишао за поквареним и антихришћанским духом своје партизанске и неодговорне интелигенције. Прихватиће је пак, ако буде пошао за духом онога свог великог и светог генија сељачког, за духом Црнога Ђорђа из Тополе."


Лекару излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који с мачем у руци и сопственим гресима у срцу устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.

Више може учинити молитва једног светог човека него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него мач и гнев.

Но ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свима школама несретне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.

Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи.

Погрешно је питати, да ли се Христова науке може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као и у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.



Свети Владика Николај, «Духовне Поуке»



Stasa, ne sumnjam u tvoje ZNANJE (ti sumnjas u moje, cim dopustas sebi da me poducavas, ne znajuci ni ko sam, ni sta sam. E, vidis, bas to me zabavlja i deluje mi cak simpaticno, veoma simpaticno.) Zbog toga cu ti dati jedan predlog - otvori ti novu temu - kviz znanja, da mogu i drugi da ucestvuju, a ne ovako samo nas dve, dosadice nam, i sto je jos gore, ovu temu retko ko cita, pa onda nema svrhe... a toliki trud ... i dokazivanje...


A sada, dopusticu sebi jednu malu sugestiju: divna knjiga o Starcu Porfiriju, coveku koji je imao samo dva razreda osnovne skole, a poznati lekari, fizicari, hemicari i mnogi drugi naucnici trazili su njegovo misljenje narocito iz oblasti medicine i hirurgije, jer je posedovao veliko znanje iz svih tih oblasti, a posetioci iz Irske i Francuske kleli su se da Starac savrseno govori njihove jezike koje nikada nije ucio.

Ovde, na ovom primeru, dolazi na tako divan nacin do izrazaja ona tvrdnja vladike Nikolaja, da se mala znanja sticu ucenjem, a velika znanja, verom i postenjem.

Mala su i nistavna nasa znanja u poredjenju sa tim velikanima ljudskog duha, da bi mogli da se gordimo i preuznosimo nad onim sto posedujemo.
Zar nije dovoljno da shvatimo, da oni tu svoju velicinu nisu nikada isticali ni smatrali velicinom, vec su se skrivali iza skromnosti i dubokog smirenja - vrlina, za koje covek danasnjice i ne zna da postoje.

I za kraj: naravno da znam ko je pisao o jeziku u ime Stefana Nemanje, ali, za mene kao i da je napisao Nemanja licno (nikada nisam bila sitnicar, bogatstvo i sirina duse su uvek za mene imali veliki znacaj) i takodje znam da je vladika Njegos pisao i ljubavnu poeziju, sto mi kao zeni deluje romanticno, jer je bio i lep muskarac, pored toga sto je bio vladika, ali, ja licno to nikad ne bih isticala, jer znam i to kroz kakva je iskusenja morao da prodje, a sveti oci kazu:"Ti vidis samo greh, ali ne vidis i kajanje. Ko si ti da sudis o nekome koga je Bog pomilovao." I zato je za mene Njegos pre svega Gorski vijenac, pa onda sve ostalo. Cudan je covek, ne primecuje ili ignorise tudju velicinu, ali kad na toj velicini primeti i jednu mrlju, e onda je srecan i zadovoljan ( mislim da je to odlika niskih dusa, jer samo tako i na taj nacin mogu da uzdignu sebe u svojim sopstvenim ocima iznad onog koji je posrnuo)


Poslednji izmenio vivijen dana Ned 13 Mar - 6:25:03, izmenjeno ukupno 1 puta

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Pon 24 Jan - 10:32:41




Ništa bez pravne države


Z
amenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić izjavio je “da se značaj organizovanja sastanaka haških i tužilaca u regionu ogleda u tome da

za novinar.de Dragan Vidaković 23.01.2011

+++


se zajedno sa Hagom i sa kolegama iz regiona suprostavimo principu nekažnjivosti ratnih zločina.” (1)

Domaći zadatak, praktičnu razradu tog principa odmah je realizovala Hrvatska: predsednik Ivo Josipović izjavio je da o slučaju Tihomira Purde, koga Srbija tereti za ratni zločin u Vukovaru 1991,“nema šta da doda izjavi hrvatskog državnog tužilaštva koje je objavilo da nema osnova za krivični postupak protiv Purde. Ne slažem se sa ocenama da je slučajem Purda otvoren lov na veštice i ne mislim da se otvara bilo kakva hajka na branioce. Branioci uživaju zaštitu i podršku hrvatske države, a pravna država važi za sve jednako. Hrvatska pravna država je rekla za Purdu da nije krivično odgovoran” (2)

A svemu tome su prethodile aktivnosti Jadranke Kosor koja je nedavno povodom pomenutog slučaja izjavila „da treba učiniti sve da pravna država funkcioniše, ali da oni koji su najzaslužniji za slobodnu samostalnu nezavisnu evropsku demokratsku Hrvatsku budu zaštićeni.”(3)

Imajući u vidu kako radi naša vlast- sve suprotno od onoga kako rade Hrvati, i oštru kritiku Dika Martija u intervjuu za švajcarski sajt ‘Albinfo.ch’: “Ako pročitate moj izveštaj onda ćete videti da sam jako kritičan prema srpskim pravosudnim organima, kojima bi, prema mom mišljenju, bilo bolje da manje vode PR kampanje, i da serioznije rade”-bojim se da se u čast februarske posete Serža Bramerca, kao u maju prošle godine, ne izmisli još neka masovna grobnica kosovskih Albanaca sa tačnim brojem žrtava ugrađenih u temelje neke građevine ili nešto još morbidnije, moramo sebi da priznamo da od demokratskih i evropskih država i naroda, kamo spada i Hrvatska, imamo i moramo mnogo toga da naučimo, a naročito kako se vole, štite i pomažu država i njeni branitelji.


Dragan Vidaković

(1)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/148042/Vekari%C4%87%3A+Ne+%C5%BEelimo+komentarima+nikog+da+iritiramo.html

(2)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/148428/Josipovi%C4%87%3A+Nemam+%C5%A1ta+da+dodam+o+slu%C4%8Daju+Purda.html

(3)http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/824224/Purdi+su%C4%91enje+u+Hrvatskoj%3F.html

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Pon 24 Jan - 10:36:01




Vladika Lavrentije zaveštao organe

VESTI 24.01.2011


Z
a ovaj čin odlučio sam se nošen Hristovim rečima da nema veće ljubavi nego položiti život za svoga bližnjega, rekao vladika

+++

Vladika šabački Lavrentije prvi je velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve koji je potpisao donorsku karticu i zaveštao svoje organe na Vojnomedicinskoj akademiji. To je učinio u subotu, u lozničkom ZC “Dr Milenko Marin”, gde je na inicijativu šabačke eparhije održana akcija za podršku donorskim projektima u zdravstvu, dobrovoljnom davanju krvi, donorstvu kostne srži i organa i nacionalnoj akciji “Produži život”.

- Sa donorstvom organa slažu se sve hrišćanske crkve, kao i islam i judaizam. Pravoslavna crkva pozdravlja akciju davalaštva organa kojima se pomaže drugima. Da zaveštam organe rukovodio sam se Hristovim rečima da nema veće ljubavi nego ako neko položi život za svoga bližnjega. Napretkom medicine, poslednjih godina omogućena je transplantacija organa i onaj ko nema i ne može ničim drugim da pomogne svome bližnjem, može bar time - rekao je vladika posle potpisivanja kartice.

Preporuka vernicima

- Nemam imanja da ostavim posle sebe, i premda sam u godinama, draga srca poklanjam organe bližnjem svome koji je u nevolji. Preporučujem svim vernicima moje eparhije, ko god ima mogućnosti da pomogne i produži život nekome drugome. Mislim da je transplantacija organa jedno od najvećih dostignuća medicine u našem vremenu, a to je opet dar Božji kroz ljude koji se bave time - rekao je vladika Lavrentije.

Sledili primer

Pored vladike, organe je prekjuče zaveštalo još desetak građana, dobrovoljnih davalaca krvi bilo je 15, a osam Lozničana postali su donori kostne srži.

Pored sveštenstva, lekara, predstavnika lokalne samouprave i vojske, akciji je prisustvovao i pukovnik profesor dr Zoran Kovačević, načelnik Klinike za nefrologiju i transplantaciju VMA, koji je održao predavanje o značaju zaveštanja organa.

- Ovo je treća ovakva akcija u Loznici, a ova je posebna, jer je prvi put jedan crkveni velikodostojnik potpisao donorsku karticu i dao blagoslov, što će mnogo značiti za pospešivanje zaveštanja organa. Vladika je ličnim primerom, izvanrednim plemenitim i hrišćanskim gestom pozvao sve vernike da se pridruže ovoj akciji i molim sveštenstvo da nastavi da populariše zaveštanje organa prilikom redovnih službi u crkvama. Nadam se da će sa ovakvim akcijama Loznice, vladike Lavrentija i drugih crvenih velikodostojnika i poznatih ličnosti, koje će se priključiti, ovaj program ići mnogo brže i da će se drastično povećati broj kadaveričnih transplantacija u Srbiji - kaže dr Kovačević.

On je podsetio da je VMA akciju donorstva organa pokrenula 2002. i da se danas došlo do šest i po kadavera na milion stanovnika, odnosno da je prošle godine urađeno oko 90 kadaveričnih transplantacija bubrega i oko 20 jetre, što je pre dve godine bila utopija i daleka budućnost. Kako je istakao, sa zaveštanjem organa danas je upoznat skoro svaki građanin Srbije, što je dovelo do drastičnog povećanja broja ljudi koji u slučaju smrti svojih bližnjih daju saglasnost za kadaveričnu transplantaciju. Očekuje se da u Srbiji bude dva do tri miliona građana koji su zaveštali organe, što znači da bi godišnje moglo da se uradi do 400 kadaveričnih transplantacija bubrega i oko 70 transplantacija jetre.


24. 01. 2011. 00:00h | Đ. JANKOVIĆ



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Pon 24 Jan - 10:40:33



Srpska deca u kandžama braće po kecelji!


Da mi je neko nekada rekao da se Srbi moraju čuvati od kecelje, ubio me Bog, ako mu ne bih odgovorio da pod hitno ide u crkvu na pričest,

Radovan B. Milić, 21.01.2010

+++

jer sa njim nešto nije u redu. Međutim, danas su druga »savremenija vremena«, pa bi možda taj i bio u pravu. Za srpskog domaćina i srpsko domaćinstvo pripasana bela kecelja na struku domaćice, imala je značaj zadovoljstva, bezbrižnosti, berićeta, sitosti, dečje graje na okućnici i toplih ruku koje nude pogaču, a sa njom i sigurnost doma.

Danas nije tako. Ulogu i značaj kecelje treba posmatrati u širem smislu nego što je moj konvencionalno ograničen. Današnja bela kecelja ne nudi pogaču umornom domaćinu i musavoj dečici, već odbacuje predhodne karakteristike i shvatanja i predstavlja »novi početak«, novi život i šta ti ja znam šta sve. Današnje kecelje ne pripasuju domaćice, već grupe i organizacije za koje su pederluk, lezbijstvo i perverzija potpuno ispravna činjenja, bez ičeg spornog. Jedino šta pričinjava problem ovim grupama i organizacijama su »proste« srpske narodne mase koje ne razumeju takve relacije, pa ih oni - prosvećeni, moraju tome učiti, a to baš ne ide lako.

Da bi postigli naum, ove organizacije, preko svojih »aktivista« ne biraju ni sredstva ni načine da dođu do cilja. Zloupotrebivši Srbiju, zloupotrebljavaju učenike, a samim tim umanjuju mogućnost dece za bezbedan i zdrav razvoj, dovodeći ih u podređen položaj prema grupi, organizaciji, pa čak i prema pojedincu.

Zloupotreba srpske dece u Sloveniji, podrazumeva prekomerno podsticanje ili psihološki pritisak na učenike i grupu dece, od strane organizovanih grupa, radi promocije antihrišćanskih pogleda na svet. Ovakvo ponašanje od strane »srpske« organizacije iz Slovenije, može vrlo lako imati za posledicu potpuno negativno odrastanje i negativno uticati na psihofizički i socijalni razvoj dece. Dobrotvorna karakteristika bratstva »srpske« organizacije u Sloveniji, na vrlo perfidan i rafiniran način, a pod maskom brige i potrebe da srpska deca Slovenije nauče maternji jezik, nude sa svoje spletne strane organizovanu nastavu srpskog jezika, za koju uz put rečeno, niko od zainteresovanih nije čuo.

Kako je sve počelo?

Preko noći ustanovljen fantomski Srpski kulturni centar »Danilo Kiš« iz Ljubljane, najverovatnije služeći se bliskim relacijama sa savetnicom u Ambasadi Republike Srbije u Ljubljani Aleksandrom Stanković, od nedavno dr. Stanković, dobili su od Ministarstva za Kulturu R. Srbije 1.000.000,00 (milion dinara), za internet prezentaciju srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane. [You must be registered and logged in to see this link.] a u isto vreme, od Ministarstva za Dijasporu R. Srbije još 700.000,00 dinara za organizovanje škole srpskog jezika. [You must be registered and logged in to see this link.]

Da sumnja u povezanost nije osnovana i da se ne radi o bliskim odnosima dr. Aleksandre Stanković sa srpskim kulturnim centrom, ona ne bi bila zajedno sa Popom, jedna od osnivača centra, već bi se ravnopravno odnosila do svih srpskih društava i srpskih Saveza u Sloveniji, uostalom kao što bi to morala da čini i država Srbija, a i Srpska crkva. Da li je Savetnik u Ambasadi R. Srbije u Ljubljani,dr. Stanković, stekla doktorat na fakultetu na kojem predaje direktorka Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš«, za sada su samo pitanja i glasine.

Da bi ostvarili cilj, postati Bog, a ne služiti Bogu, potrebne su pare. Zbog toga pojedini istaknuti članovi srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš«, a u isto vreme i istaknuti rukovodioci Rotary klubova (predvorje masonerije) na sebe kače u početku svog delovanja svakakve simbole, sve drugo osim krsta, a čežnjivo pogledajući ka šestaru, trouglu i piramidi. [You must be registered and logged in to see this link.]

Kojoj organizaciji, kojoj političkoj partiji, verskoj zajednici ili sekti pripadaju pojedinci -članovi SKC »Danilo Kiš« to je lično njihova individualna i slobodna volja, u koju se apsolutno nema pravo niko mešati. Onog trenutka kada njihovo delovanje sa pozicija lične opredeljenosti, počne ugrožavati druge, a naročito srpsku maloletnu decu u Sloveniji, to postaje širi problem pred kojim se oči ne bi smele zatvarati.

Uređenje i postavka spletne internet strane, preko koje bi se prezentovalo jedno društvo, u ekonomski najrazvijenijoj zemlji poput Švedske, koštalo bi nepunih sto evra. Dopuštam mogućnost da u Sloveniji, postavka ovakve jedne strane bude i deset puta skuplja nego u Švedskoj. Naravno, sredstva je omogućila Republika Srbija, davanjem desetostruko većeg iznosa od dopuštene vrednosti ovog posla u Sloveniji. Na vrlo skromno izrađenoj spletnoj strani centra »Danilo Kiš«, vidimo da su njenu postavku, pored MK Srbije, omogućile i firme - donatori, čiji su vlasnici članovi i osnivači ovog centra. O čemu se u tom slučaju radi? [You must be registered and logged in to see this link.]

Skandalozna odluka Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš« da njihovi članovi, u srpstvu uhlebljeni keceljaši, pozivaju decu u školu srpskog jezika, istorije i geografije pod šestarom trouglom uglomerom i piramidom, za svaku je osudu i za najoštrije reagovanje. Sa pravom se pitaju Srbi iz Slovenije; kakve veze ima srpski jezik i srpska azbuka od A-Š, sa abecedom od A-Ž, a naročito sa priborom za matematičku geometriju (šestar i trougao)? Činjenice koje su nam servirane sa spletne strane Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane, jasno potvrđuju da se greška nije slučajno podkrala. Da li će se dozvoliti vršenje antihrišćanske propagande i regrutovanje pravoslavavne dece u kojekakve redove belosvetskih hohštaplera, kao i nametanje volje maloletnicima od strane SKC »Danilo Kiš«, a sve pod maskom besplatnog učenja srpskog jezika, ostaje da se vidi. U svakom slučaju to je stvar državnog tužilaštva Republike Slovenije, a ujedno i alarm Vladi Republike Srbije. I ne samo njima. Srpski Kulturni Centar »Danilo Kiš« je direktno udario na Zakon, suprotstavljajući se Konvenciji Ujednjinenih Nacija o pravima deteta.

Ipak želim da verujem, da je Ministarstvo kulture Srbije uzelo pare od poreskih obveznika Srbije i dalo »Danilu Kiš«, zaista samo zbog srpskog jezika i srpske dece u Sloveniji. Kada razmišljam, šta bih ja uradio da sam na mestu Ministra i da moram ja doneti odluku o dodeljivanju para tamo nekom ko kaže da će učiti decu srpskom jeziku, naravno da bih i ja to odobrio. Odvojio bih pare od vekni hleba, jer šta će mi vekna ako izgubim jezik. Narodu bez jezika ne treba ni vekna. Ali, ako bih saznao da sam ostao i bez vekne i bez jezika, e, onda bi drugačije razgovarali.

Da smo u ovom slučaju ostali i bez vekne i bez jezika, i da smo srpsku decu u Sloveniji, namerno mobilisanu, a nesvesno žrtvovanu poklonili na oltar visokim »oficirima antihrišćanstva« je skandal i bruka prve vrste. Umesto da bi na spletnoj strani Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« pored slova A, bio nacrtan avion kao što je to u bukvaru, aktivni član imenovanog reda, član Upravnog Odbora Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš«, i ujedno njegov donator, nacrtali su šestar.

Upitno je i da li se zaista radi o iskrenoj želji članstva SKC »Danilo Kiš« da srpska deca u Sloveniji nauče svoj maternji jezik, srpsku kulturu, istoriju i geografiju. Iz onoga što se da pročitati na spletnoj strani i slovenačkom jeziku, škola je započela sa izvođenjem dopunske nastave srpskog jezika po planu koji je propisalo Ministarstvo prosvete R. Srbije. Jedini problem koji muči ove »prosvetitelje« je nedostatak udžbenika koji bi bili namenjeni za dopunsku obuku. Upravo zbog toga, u SKC »Danilo Kiš« su se odlučili da u saradnji sa merodavnim ustanovama obe države pokušaju sami pripremiti odgovarajuće udžbenike. Vođa ovog projekta i autorica budućeg udžbenika srpskog jezika i književnosti je direktorica srpskog kulturnog centra Danilo Kiš, dr. Svetlana Slapšak.

Šta se tu sada primećuje? Da će neko, u ovom slučaju autor novog udžbenika, opet potegnuti pare od onih vekni hleba gladne dece, pa i da se složimo. Knjige nema, a preko je potrebna. To da svaki rad mora biti plaćen nije ništa sporno i to se podrazumeva. U ovom slučaju se ne dovodi u pitanje ni stručnost Svetlane dr. Slapšak, ali ipak postoji jedna nepremostiva prepreka zbog kojeg doktorka nije merodavna za pisanje udžbenika namenjenog dopunskoj nastavi dece u Sloveniji. Sporni su namera, način i konačno cilj koji primenjuje SKC »Danilo Kiš«, upotrebljavajući kao sredstvo maloletnu srpsku decu.

Novim udžbenikom bi upravo bila osporena istorija srpskog naroda, a kao posledica i geografija, prouzrokujući apsolutnu zbunjenost dece, i njihovo udaljavanje od istine a posledično od države Srbije i pravoslavlja. Zbog toga postoji mogućnost da bi izazvala i prezir srpske dece u Sloveniji prema svojoj domovini Srbiji. Izjava Svetlane dr. Slapšak, Radio Slobodnoj Evropi data 24.09.2009 14:51 na pretpostavku direktno navodi.

»Ja bih rekla da je srpsko ponašanje, što se tiče Kosova i kosovske države, u osnovi kolonijalno ponašanje. To je ponašanje nekoga ko se nikad nije upitao kakvi smo mi to bili rasisti prema Albancima, kako smo se prema njima ponašali, šta smo o njima govorili, kakav su tretman Albanci imali u našoj svakodnevici. To se, naravno, niko ne pita. Postoji samo Albanac sa nožem u ustima koji hara, ubija srpsku nejač, siluje srpske žene ili šta već ne. Nema unutarnjeg osvešćivanja o srpskom kolonijalizmu, o srpskom rasizmu, o srpskom ponašanju prema Albancima, o srpskome aparthejdu na Kosovu, o svim tim stvarima koje su, na kraju krajeva, morale dovesti do formiranja nove države. Nije moglo drugačije«.

Na osnovu citirane izjave, intersantno bi bilo videti po Svetlani Slapšak i pročitati u njenom udžbeniku sa kojim se to zemljama graniči država Srbija, jer to bi bio jedan od osnovnih pojmovnika geografije kao predmeta, a koji bi deca trebala znati. Pitanje je da li bi u udžbeniku bilo jasno napisano da se država Srbija graniči sa državom Albanijom, i da je dužina te granice 222 km? Odgovor je potpuno jasan i on bi glasio ne. Srbija se ne graniči sa Albanijom, već sa Kosovom.

Njeno osporavanje tvrdnje američkog lingviste filozofa i pisca Čomskog, ( četvrtak 31. 03. 2005) da je NATO bombardovanje izazvalo još veće nasilje na Kosovu, ona delimično prihvata ali i dodaje

«…Ali mnogi analitičari, protivnici nacionalizma i mirovni aktivisti u Srbiji i danas misle da bi bez intervencije, NATO nasilje na Kosovu bilo nastavljeno i da je diplomatija za koju Čomski tvrdi da je imala šansu, bila samo Miloševićeva igra za beskonačno odugovlačenje iznalaženja bilo kakvog rešnja«.

Posle ovakvih izjava ne može a da se ne postavi pitanje autorici izjave i njenim prijateljima »mirovnim aktivistima«, o kom srpskom rasizmu, kojoj kolonijalnoj sili na Kosovu i Metohiji, o čijem aparthejdu govori Svetlana Slapšak? Šta je razlog i po čijem diktatu i u ime čega opravdava bombardovanje i brutalnu agresiju 25. zemalja na suverenu Srbiju? Zašto i dokle će da se negiraju srpske žrtve pa čak i deca (Milica Rakić), a sve zaboravljajući da noževi nikada nisu ni bili u albanskim ustima, već u njihovim rukama i u leđima Srba pa čak i Albanaca iz čije su utrobe vađeni bubrezi. Naravno, o tome se ćuti. Da li je Srbija kolonijalna sila do Kosova i Metohije, profesoru Antropologije dr. Slapšakovoj, najbolje i jedino ispravno može odgovoriti najpoznatiji svetski albanolog prof. dr. Kaplan Burović - akademik.

Da ovo nisu jedini »biseri« buduće autorice udžbenika i direktorice Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane, a koji bi koristila srpska deca iz zemlje regiona, a možda i Dijaspore, govori i izjava od 18.03.2010 a povodom kosovskog mita kod Srba.

»U rukama režima, kosovski mit postaje sredstvo manipulacije narodnih masa i širenja mržnje prema drugima. Taj čuveni govor je koristio samo tome da se na licu mesta pokaže Albancima moć države koja ih može smrviti. Stvari su se onda razvile uglavnom tako da se Srbija okrenula protiv svih ostalih koji nisu mislili kao srpski političari i nacionalisti tog trenutka, pa smo imali rat u Jugoslaviji za vreme koga, podsećam, Albanci nijednom nisu napali sa leđa Srbiju. Oni su uglavnom trpeli srpski aparthejd, formirali neku vrstu mirovne kulture, koja je bila impresivna, a zatim su posegli za onim za čime poseže svaki kolonizovani narod, a to je otpor«.

Uprkos ovakvim izjavama protiv svog naroda i zemlje u kojoj je rođena, u kojoj je završila osnovnu školu, gimnaziju i studije na fakultetu Univeziteta u Beogradu, ali u kojoj je i saslušavana, pa čak i pretučena od strane Službe državne bezbednosti, a koja je bila i Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS, opet niko ne spori njenu stručnost i kvalifikacije. Zamerka leži u tome što je stečeno znanje na srpskim fakultetima okrenula protiv interesa srpske dece u Sloveniji i protiv srpstva uopšte. Potpuno je neshvatljivo da autor budućeg udžbenika, u kome će biti zastupljen maternji jezik, srpska kultura geografija i istorija, prenosi svoja izvitoperena gledišta srpskoj deci u Sloveniji i na taj način trajno truje sve srpske vrednosti u njima. Ostaje nejasno da li se na taj način sveti državi Srbiji zbog batina koje je dobila od SDB ili zbog sopstvenih stavova?

Nije na odmet spomenuti još nekoliko njenih izjava, kako bi se stekla kompletna slika mogućeg sadržaja udžbenika iz kojeg bi se učila istorija, geografija i srpski jezik od A-Ž umesto do Š, kao što je razvidno sa spletne strane SKC »Danilo KIŠ«.

21.06.2008 »Ja se religijom uopšte ne bih bavila. Bavila bih se crkvama. U tom smislu nijedna se crkva na bivšem jugoslovenskom prostoru ne razlikuje mnogo od druge. Verovatno najstrašniji diskurs mržnje i netolerancije ima, ipak, Srpska pravoslavna crkva. Citati koje su, recimo, ženske aktivistkinje iz Beograda sakupile u jednoj knjižici su toliko zastrašujući da čovek zaista ne zna kud bi se okrenuo kada vidi tu količinu mržnje i zaostalost

24.09.2009< Crkva se oseća dovoljno moćnom jer joj je to država omogućila. Ponaša se onako kao i država u toj stvari i bez ikakvih kazni i odgovora u javnosti koji bi bili relevantni, sprovodi svoju nasilnu politiku. To smo dosta jasno videli i prošle nedelje kada je zbog pretnji u koje je sasvim sigurno bila uključena i crkva i to u velikoj meri, nije bilo moguće održati ni Paradu ponosa. Dakle, Crkva manifestuje neprijateljstvo, mržnju, govor mržnje«.

20.08.2009 00:45 »Element koji odredjuje, ako hocete, kontekst sudjenja u Hagu jeste da nema smrtne kazne i u tome smislu je argument protiv intervjuisanja zatvorenika skoro apsolutan. Oni nemaju sta da traze. Oni ne traze spasenje svog zivota pa da im se odobri mogucnost dopiranja do javnosti i u ovome smislu, koji je, inace, po mom uverenju duboko nekorektan. Tako da, sa tim da nema smrtne kazne, otpada svaki razlog da se tim ljudima daje bilo kakva paznja u javnosti i da im se da mogucnost da jos nesto kazu, sto vise nije spasavanje njihovog zivota, nego zapravo, da sasvim otvoreno kazemo, vodjenje politike«.

15.06.2009 »Srbi kao narod, odnosno kao narod koji sluša svoje političare, ne mogu da se suoče, a to je da je Srbija prema Kosovu kolonijalna sila".

Iz svega navedenog prozilazi, da Srpski Kulturni Centar »Danilo Kiš« iz Ljubljane, negovi istaknuti osnivači i donatori teže hitnom pripasivanju belih kecelja po uzoru na obred u masoneriji, jer im je dosadilo čekanje u redu slobodnih zidara. Na vrat i na nos im se žuri priključenju onima koji bi po svaku cenu da unište jedino što vredi kod Srba, a to je dušu srpskog naroda, svetosavlje i srpsko pismo. Da je to istina potvrđuje i njihova spletna strana koja je obilato ilustrovana masonskim simbolima, umesto bukvarom i ćirilicom od A -Š, kao što to iskreno radi srpsko društvo Sloga iz Nove Gorice, Štajerska zajednica iz Maribora i Desanka Maksimović iz Celja, a što je apsolutno za svaku pohvalu. Koliko dugo se ovakvi beskrupulozni naleti pojedinaca uhlebljeni oko Danila Kiša, mogu izdražati, za sada nikome u Sloveniji nije jasno.

Takođe nije jasna ni uloga Savetnice ambasade R. Srbije u Sloveniji dr. Aleksandre Stanković, kao osnivača srpskog centra a naročito nije jasna uloga Popa, jer je i sam Patrijarh Irinej jednom prilikom izjavio za Kurir.

»Masonska društva su na nižem stepenu možda religiozna, ali na višim ispoljavaju neprijateljstvo prema religiji. To je i dalje misteriozna i nepoznata organizacija i nespojiva je pripadnost i crkvi i masoneriji«.

Kako uspeva Popu da spoji nespojivo, da umesto krsta i vere mirno gleda masonske simbole kojima se šepuri SKC »Danilo Kiš«, vrag bi ga znao. Uglavnom kada se uzme u obzir da po srpskom narodu, srpskoj deci, onoj bez vekne u Srbiji i onoj bez srpske škole u Sloveniji, duvaju opasni vetrovi iz svih pravaca počev od vlasti, crkve i obrazovanja, jasno je da se boljim danima ne možemo nadati. Bar ne za sada, ako nešto uskoro ne promenimo.

U tom slučaju nije ni čudo, što je1999. godine, kod njihovih savetnika postojala dilema; baciti novu razornu bombu na Srbiju koja može da uništi prostor veličine četiri fudbalska igrališta, pa tek onda ponuditi objašnjenje za zvestvo, ili prvo ponuditi objašnjenje pa baciti bombu. Znao je Doktor za laž Alister Kembel - Blerov savetnik, da će se naći neko u Srbiji da posle njihovog zločina, za zločin okrivi žrtvu, a takvih evidentno ima.

Znaju oni koji diktiraju srpskim političarima, srpskoj crkvi i prosvetarima, da su ovi odavno izgubili autohtonost odlučivanja, da Srbija i pored svih zala koje su joj nametnute ima sve što je potrebno za zdravu poljoprivrednu proizvodnju i prehranu svog stanovništva bez genetski modifikovanih proizvoda. Znaju oni da Srbija ima njiva više od četiri miliona hektara i da je to površina jedne Švajcarske, jedne i po Belgije, dve Slovenije ili tri Crne Gore i da nama veštačka hrana nije potrebna niti nas bilo ko može duhovno slomiti. Takođe znaju da prekrajanjem istorije, smanjenjem državnih granica Srbije i crtanjem novih mapa, ne mogu uništiti ponos ovog malog ali hrabrog naroda. Zbog toga mu nude Genetski Modifikovanu hranu i semenje koji u narodu može proizvesti karcinom, sterilnost, impotenciju, pa čak i smanjenje mozga, jer im upravo on stoji na putu ostvarenja paklenih ciljeva.

Čudno je da se o pokušaju uništenja Srba trovanjem genetski modifikovanom hranom i semenom, nisu bar jednom rečju oglasili doktori i popovi, čuvari srpskog jezika, istorije i geografije, već to radi običan narod zabrinut za svoj biološki opstanak. O Srebrenici, ženama u crnom, Srbiji kao kolonijalnoj sili, Nataši Kandić i Peščaniku znamo već sve na pamet. Konstrukte koji svakodnevno stižu iz različiti penkala, a evo vidimo i iz Ljubljane, čitali smo mnogo puta. Ne bi bilo ništa neobično, jer smo već naviknuti, da GMO proizvode, opasne po život i zdravlje, a koji su obeleženi znakom piramide i imenom Codex Alimentarius, »prosvetljeni » proglase spasonosnim aspirinom i preporuče Srbima njegovu upotrebu u što većim količinama.

Na kraju bi srpskom narodu valjalo ostaviti poruku koja bi glasila.

Građani koji ste evidentirani kao siromašni, vas milion i ja sa vama! Deco! 300.000 vas koji živite ispod i na samoj granici siromaštva zajedno sa mojom decom! Vi siromašni koji živite na selu zajedno sa mojim rođacima i više vas je za 3% od onih mojih rođaka u gradu!

Vi iz svakog trećeg seoskog domaćinstva koji se suočavate sa siromaštvom, i vi iz jugoistočne Srbije, jer je vaša situacija najnepovoljnija i vi moji Šumadinci, i vi preko Dunava, kao i vi Srbi gde ste da ste na kugli zemaljskoj:

Izbegavajte i čuvajte se ne samo onih za koje znate da su bezbožnici, da su sektaški organizovani, već se čuvajte i prijatelja koji se kriju zaogrnuti raznim odorama. U beznađu pogledajte i obrnite se Ljuljačkoj pustinji i osetićete mir svetosti njegove. Ne kupujte hranu sa simbolom piramide niti je uzimajte i džabe da vam je daju. Ne plašite se ni gladi ni smrti, a naročito ne od pretnji, kao što se ni ja ne uplaših 23. Juna 2010, a koja mi stiže tačno u 12h i 10 minuta od uglednog osnivača SKC »Danilo Kiš«

Kako bih drugačije na pretnju mogao odgovoriti, ako se ne bih poslužio Dragčetovim rečima iz serije "Moj rođak sa sela", samo malo, onako po srpski izvrnute.

Srpski narod, a ni ja sa njima, danas i nemamo baš nešto vremena, ali zato svi oni koji nas mrze mogu da dođu sutra tačno u 12h da nas poljube......, jer sam ja svoj doktorat na temu - kako se voli i brani svoja zemlja- sa podnaslovom - rodoljublje- polagao 24. marta 1999 pod bombama NATO zlikovaca, na fakultetu Kosovo i Metohija, odeljenje Metohija, u Kosovu koje je srce Srbije, i jedini sam Srbin iz Slovenije sa tim doktoratom, jer mi ni fakultet nije sporan nikada bio.


Na Bogojavljenje 2011

Radovan B. Milić

Slovenija.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Pon 24 Jan - 10:48:33


Александар Павић
У сусрет 2013: како позвати папу а да нико не примети?

„Добро је да се представници цркава нађу на једном месту, да почне један дијалог, људски и пријатељски, а друга питања између цркава могу бити остављена за касније,“ изјавио је 25. децембра Патријарх српски г. Иринеј приликом потписивања уговора о изградњи комплекса на брду Виник изнад Ниша, посвећеног Константину Великом, који треба да прими високе госте из земље и иностранства поводом 1700-годишњице потписивања Миланског едикта 2013. Само једна реченица, која ипак садржи толико тога, достојна једног патријарха по својој набијености значењем. Шта нам све она наговештава?

На првом месту, јасно је да је, после садашњих световних власти у Србији, преовлађујућа струја међу архијерејима СПЦ решила да искористи поменути јубилеј како би позвала папу да посети Србију, и да је ствар само у процени најповољнијег тренутка да се то и званично обелодани. То се може „прочитати између редова“ патријархове изјаве. Питање је – зашто се јавности Србије овакве ствари саопштавају „између редова“, уместо да се отворено каже оно што је већ очигледно?

Овакав приступ онеспокојава најпре зато што се понашање водеће јерархије СПЦ утопило у свеопшту смутњу која толико притиска дух садашњег времена. Уместо отвореног, јасно образложеног става који је, у исто време, отворен и за унутрашњи разговор по овом веома важном питању, изгледа да се сматра да православну јавност једноставно треба „спремати“ одоздо за тренутак када ће јој се саопштити већ донесена одлука. Уз очигледно питање зашто се такве одлуке доносе без чак и покушаја стварања неког ширег консензуса, поставља се и питање – зашто се сматра да православна јавност за њу наводно „није спремна“? Недобронамерни би овде на прву лопту рекли да је то зато што је она превише „затуцана“, „конзервативна“, „затворена“ или, пак, „етнофилетистичка“, „анти-екуменистичка“. И за овакве и сличне квалификације им управо део највише црквене јерархије даје за право. јер, ако није тако, зашто се онда патријарх устручава да саопшти ствари онаквим какве очигледно јесу, да поступа отворено? Мора се приметити да овакво понашање пре подсећа на „управљање неразумним народом“ које ЕУ званичници приписују председнику Србије, и да се православна јавност пре третира као жаба коју треба полако кувати него као заједница равноправних судеоника у вечном спасењу.

Заправо се чини да се јавна расправа око папиног евентуалног доласка жели избећи. Део разлога сигурно лежи у још увек ровитој ситуацији везаној за свргавање владике Артемија (које, опет, неки повезују и са припремама за 2013.), чији би изразито анти-екуменистички ставови опет дошли до изражаја и можда задобили нове присталице, што би додатно продубило јаз који тренутно влада унутар СПЦ. Други део разлога, пак, вероватно лежи у претпостављеној опасности да би се тиме отворила Пандорина кутија која, мимо богословских разлика између православља и римокатоличанства у целини, садржи још увек нерашчишћене рачуне између СПЦ и српског народа с једне стране и Ватикана са друге, од којих је Јасеновац најкрупније, али не и једино (ту су и питања покрштавања православних под притиском у вековима када су били стешњени између отоманске Турске и католичке Европе, превременог признања Хрватске и Словеније 1991, папиног позива на бомбардовање српских положаја, итд.). Поставља се питање – зашто су то ствари око којих не треба водити јавну расправу већ сад?

Овде стижемо до другог дела патријархове изјаве, где се говори о „почињању дијалога“, за који би обележавање поменуте годишњице представљало згодан повод. Наравно, јасно је да се овде мисли не на наш међусобни већ на екуменски дијалог, који се, изгледа, знатно више вреднује. С тим у вези, с обзиром на чињеницу да су православни део општег екуменског дијалога унутар Светског савеза цркава најкасније од конференције на Родосу 1959. (многи би рекли још од Енциклике Цариградске Патријаршије о увођењу григоријанског календара из 1920.) и да се јерархије свих заједница које себе називају „црквама“ већ деценијама састају, поставља се логично питање: ако дијалог тек треба да почне, шта је био циљ свих претходних састанака? А, ако се водио дијалог, на који се то „почетак“ сада алудира? Или је можда пре реч о тражењу најприхватљивијег оправдања за потез без преседана у историји СПЦ? Ако је тако, а тако може изгледати, шта је онда прави циљ папине посете? Почетак неког новог дијалога који наводно никако не може да почне пре него што папа крочи на тло Србије? Или можда нешто друго, што још увек, како се процењује, „нисмо спремни“ да чујемо?

Најгоре у свему је што овакво поступање оставља утисак да део јерархије СПЦ потцењује верни народ, а можда и онај други део јерархије који би се у овом тренутку противио папином доласку. Такво одсуство отворености лако може довести до закључка да постоји страх да би неки можда већ унапред постављени планови бити осујећени, да је цела ствар око папине посете нешто што је вођено неком идеологијом и скривеном динамиком, која се још увек не износи на светлост дана. Као да је циљ већ зацртан, уместо да се до њега дође природним током и отвореним средствима. Све то улива оправдани неспокој, који неминовно тражи одговоре.

Не потцењује се православна јавност само тиме што се постепено приводи наизглед већ свршеном чину, већ и због тога што се потцењује један капацитет који је српски народ изнова показивао током своје историје, често на своју огромну штету: капацитет за праштање и мирење (истина, много лакше са другима него са својима). Да ли ико сумња у утисак који би папино поклоњење јасеновачким жртвама оставио међу Србима, у пријем од стране српске јавности јасног ватиканског одређивања према улози Римокатоличке цркве у НДХ? На основу чак и површног познавања српског менталитета, могло би се са сигурношћу рећи да би такви гестови, под условом да се доживе као искрени и да не буду на било који начин релативизовани – као на доброј исповести – били позитивно примљени код већег дела српске јавности. Што би заправо представљало једини прави темељ за „почињање дијалога“, али овог пута истинског и нелицемерног, између СПЦ и Ватикана.

Ово нас опет враћа на питање – зашто се то не ради већ сад? Зашто папа прво треба да дође да би „дијалог почео“? Зашто се већ сад, за почетак, не оформе тела са обе стране, српске и ватиканске, која би се детаљно бавила овим стварима, која би покренула заједнички рад, на првом месту, на утврђивању пуне истине о дешавањима током Другог светског рата – о броју жртава у Јасеновцу, о римокатоличким свештеницима који су директно учествовали у покољу православног (као и јеврејског, циганског и „непослушног“ хрватског) народа на простору НДХ, о улози Алојзија Степинца, на основу необоривих докумената? Разуме се, и Римокатоличка црква би исто тако била позвана да изнесе евентуалне замерке које има на рачун понашања СПЦ и њених верника према својој пастви у том и другим периодима.

Ова питања нису нова, али боде очи чињеница да отворени дијалог о њима недостаје свих ових година, а није у наговештају ни сад, када се представници обе стране скоро утркују у дељењу међусобних комплимената, и када се очигледно спрема састанак главара на српском тлу, и то пре него што је и једно од поменутих суштинских питања рашчишћено, или бар суштински покренуто. Све то неизбежно наводи на закључак да се можда те ствари и не желе рашчистити, бар не пре доласка папе и васколиког светског хришћанства у Ниш 2013. Можда се рачуна да би такав долазак толико засенио све својим сјајем и моћи, својом јавном демонстрацијом узајамне „љубави“, да би сви поборници искреног и отвореног дијалога били, ако не посрамљени, а онда бар натерани у дефанзиву? Без задовољавајућег објашњења, оваква и слична нагађања су сасвим оправдана.

Најгоре од свега је што се, оваквим поступањем, управо умањују шансе истинског помирења, и то у време надируће опасности по хришћанску веру у целини. У својој изјави у Нишу, патријарх је такође говорио о нужности „одупирања једној новој религији која се јако брзо шири по свету“, и да је неопходно то урадити „једном логиком и једном истином“, без вођења „полемичких и борбених разговора“. Да ли се и овде можда крије разлог за избегавање покретања суштинског дијалога који би претходио „великом сусрету“ 2013? Да ли се сматра да би отворено изношење свих несугласица, нерешених питања и, поготово, још увек отворених рана, заправо представљало „полемисање“ и „борбеност“, а не истински дијалог? Да ли то значи да јерархија СПЦ није довољно сигурна у своје аргументе, па чак ни оне о Јасеновцу? Ако је тако, онда би о томе требало да обавести и верни народ. Да ли то, пак, значи да иста та јерархија не верује да би Ватикан био спреман да о тим питањима разговара на иоле смислен, суштински начин? Ако је тако, не би ли и то требало да знамо? Не би ли, поучени неуспелим покушајима уније у време надируће отоманске опасности у првој половини 15. века, али и искуством гурања под тепих озбиљних међунационалних и верских несугласица и историјских хипотека у СФРЈ, што је на крају довело до експлозије незадовољства и крвопролића, требало да покушамо нешто радикално ново, нешто што се зове искреност и отвореност без тактизирања и двосмислености? Да на првом месту кажемо, као што су многи већ рекли, и наставиће да говоре – да било који пут у Србију било ког папе неминовно мора да води преко Јасеновца?

У време када свет вапи за непатвореном истином, управо највише жалости чињеница да она не долази са места са којег би требало да долази, са катедра које проповедају о пролазности овог света и о Ономе који је Пут, Истина и Живот, да се стиче утисак да би нам тек неки црквени Викиликс открио праве намере које се крију иза настојања многих црквених јерарха. А све би могло да буде тако једноставно, као што и јесте Наука којој је дато да је боље разумеју прости од наводно умних. Вођен геслом да ће нас „истина ослободити“, који истински верник не би желео општехришћанско помирење и сагласност у „истини и логици“? Али, који међу таквима истински верује да се ови велики циљеви могу остварити „одозго“, кроз прећуткивања, дипломатисања и спектакле?

До 2013. нас деле још две пуне године. Без назнака да ће суштински дијалог почети пре најављеног нишког спектакла, сасвим су оправдане сумње да би долазак папе који нам се још увек стидљиво најављује, пре отежао започињање ослобађајућег и лековитог дијалога, који би имао бар неку шансу да донесе истинско јединство свих који теже спасењу стазама Богочовека. А те сумње могу лако, на путу православно-римокатоличког „дијалога“, да трајно наруше онај унутарправославни. Већ сада видимо да београдски надбискуп Хочевар отворено говори да постоји „већински део СПЦ“ који, по њему, жели да папа дође у Србију, што би се могло тумачити не само као непримерено мешање у унутрашње ствари СПЦ, већ и као наговештај да тај „већински део“ успешније комуницира са Ватиканом него са сопственом сабраћом у Сабору. Као да се испуњавају пророчанске речи о. Саве Јањића (изречене, истина, „давне“ 1995.) да „свејерес екуменизма са свих страна нагриза јединство Православне Цркве“.

Ипак, упркос томе, упркос нпр. речима владике Браничевског Игњатија (из 1993.) да је „хришћанство на Западу престало да постоји као Црква: постало је идеологија, скуп етичких закона“), нема разлога да отворени српско-ватикански дијалог не почне – кад већ наводно није почео досад. А он би био неизмерно унапређен када би се, током предстојеће посете Хрватској, папа Бенедикт поклонио жртвама Јасеновцу, и јасно и недвосмислено одредио своју цркву према целом контексту који је до Јасеновца и довео. Засад то није најављено, али јесте молитва на Степинчевом гробу. Ако ствари наставе овим током, онда ће најављени нишки спектакл наилазити на све веће оспоравање у самој Србији, а садашњи раздор унутар СПЦ ће деловати бенигно у односу на оно у шта ће се претворити. Осим, опет, ако поменути „већински део СПЦ“, уз вођење далеко отворенијег екуменског дијалога, напокон не започне дијалог и са сопственом паством.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Pon 24 Jan - 10:53:12



Извод из текста Александра Ђикића "Јулијанско прасе"
Sunday, 23 January 2011

Александар Б. Ђикић
Јулијанско прасе

Протутњаше напокон и многобројни празници. Запљушташе честитке, жеље, проценти, анализе, предвиђања, па чак и по која нада. Пао је и снег. Зимска идила је омогућила и зверкама да покажу трагове.

Почело је неуобичајено помпезно, као никада раније, прославом грегоријанског Божића. Ту се више није знало ко коме честита a ко код кога иде у цркву. Деда Мраз је само накратко паузирао како би се известило где је папа, шта ради и са кога се прозора обраћа Urbi et orbi. Права идила. Спикери са јавног сервиса су нас још у рану зору (као да то већ нису чинили данима пре тога), обавестили да је по среди дан, када Божић “славе хришћани који време рачунају по новом календару”(sic!). (Обратити пажњу на: ``време рачунају``)! Дакле, ни слова о еклисиолошким разлозима, већ се “само” благо нагиње томе, да су неки хришћани крезуби и заостали, па време рачунају по неком тамо старом, неупотребљивом календару, а неки су пак, напредни, високи, лепи и плави, па време рачунају баш како треба. А подразумева се ко је какав.

Како сам и лично честитао празник десетинама пријатеља широм света (од Грчке до Аустралије), нисам ни био свестан да не знам који је датум. Срећом, новинари јавног сервиса су ме обавестили да ми фале куглице на временској рачунаљки, па сам се некако снашао.

У наше домове, кроз преносе, и хепи-енд филмове о Деда Мрaзевима, са разних меридијана, ушле су лепе слике породичних и државних прослава, топлих домова, украшених јелки пред парламентима, ватромети... Лепо, свака част.

А онда, неминовно нам следи прелазак, из једне у другу годину. Тај календарски прелазак, код нас је овај пут доживљен као чекаоница у зубној амбуланти. Народ који више и не може да састави крај с крајем, очекује празник више као прилику за кратку хибернацију, када га барем 2-3 дана неће салетати инкасанти, порезници, опомене и претње, него као прилику за неко славље, за шта реално нема ни разлога. Трговци у неверици посматрају грађане који пролазе поред препуних тезги, без намере (и могућности) да се разбацују, и троше преко мере. То много говори.

Е сад, ако је народу хладно око срца, није медијима, који овом приликом преузимају улогу спинера оптимизма Изгледа да је немушто упозорење премијера да нам “песимизам није најбољи савезник у наредном периоду” код плебса поприлично игнорисано. Јавни сервис нас обавештава да се приближавамо “најлуђој ноћи”, као да су нам све друге ноћи луде, али ова је баш нај, нај. А можда су и у праву. Када пола народа једва има за макароне и “де гол” пасуљ, обавештавају нас како морамо имати богату трпезу (сад или никад), јер је ноћ најлуђа, а на трпези обавезно прасе и разне ђаконије. Једна страна овог неукуса је што се сиротињи стаје на муку, а друга је што се пет дана пред истек шестонедељног Божићног поста, сугерише од стране институције која би требала имати и едукативну функцију, кршење истог. Покушавам, али ми не успева (а покушајте и ви) да замислим телевизију Сарајево, како усред рамазанског поста емитује кратки курс из крмокоља. Неко би сигурно дошао под удар закона, а могу да замислим реакцију исламских верских поглавара и верника.

Изостало је и макар благо, саветодавно реаговање црквених великодостојника, који су се само до пре коју годину знали жестоко супротстављати локалним кобасицијадама и сланинијадама у време поста. Ово, што се десило у част “најлуђе ноћи” изгледа није било локално.

По слободној процени најбоље (самим тим и највеће и најмасније) прасе на екрану имали су Пинк Курсаџије, екипа која примитивним квазијугонасталгичарско бајатим вицевима, креатурама и пошалицама слуђује овај народ, шминкајући леш братства-јединства. Тек да они не буду сами, на још једној националној фрквенцији, да иронија буде већа, у квизу: “Ја волим Србију”, једно од питања је било и: Шта обавезно мора бити на новогодишњој трпези? “Тачан” одговор се из наведеног сам намеће. Па зар се тако воли Србија?

Како су националне фреквенције јавно, национално добро, а у телу које њима газдује има и свештених лица, поставља се питање зашто је могуће да се путем њих отворено вређају верска осећања православног народа у Србији? Барем и као мањинске групе.

Изнебуха се јавио и патријарх, честитајући Нову годину. У чије име, коме, коју Нову годину? Бог ће га знати. Луда ноћ, нема шта!

Већ помало уморни од празновања дочекасмо и најрадоснији празник (а не како нас медији обавештавају највећи, јер је Васкрс управо, празник над празницима).

За разлику од грегоријанског Божића коме је дат приоритет породичног празника, пуног породичне слоге, праштања, топлине, овај наш је више представљен као једна музејско-фолклорно-етнографска манифестација.

Већ 15 година почиње на Бадње јутро, снимком дедице који са унуком иде у забран да ритуално посече бадњак. Тај снимак је Тијанић наследио још од Вучелића, и ако се овако настави, емитоваће се све док унук са снимка не постане деда. Медији су нас известили и да је патријарх на Бадњи дан освештао цркву св. Симеона Миротворца, у Новом Београду, иако је Симеон све до сада био (биће и надаље), Мироточиви, али спинерима доброг расположења и оптимизма је то недовољно, док не постане и миротворац, али прави. Европејски. Срећом овај празник је још увек доминантно породични, па чак и недоличности које се вероватно испољавају из незнања, не могу умањити радост коју собом носи.

На крају, већ исцрпљени, дођосмо и до Нове године коју неки зову српском, неки православном, али исцрпљеност чини своје, па неукус кога овим поводом има знатно мање, може се и оправдати./.../

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Pon 24 Jan - 10:57:52




Муфтији Зукорлићу смета Свети Сава
Sunday, 23 January 2011
Муфтији смета Свети Сава!

Муфтија Муамер Зукорлић започео је кампању бојкота поновљених избора за Национални савет Бошњака захтевом да Свети Сава као школска слава буде протеран из Санџака.

Он је прекјуче послао документ који су читали у свим џамијама, а у којем се он пита ко је тај свети Сава и како да се муслиманска деца заштите од православља.

- Приближава се дан када ће наша деца и њихови наставници и професори муслимани, заједно са својим вршњацима и наставницима припадницима хришћанске вере, припремати и рецитовати песме и химну о светом Сави. Да ли знамо ко је та особа, шта смо предузели да сазнамо истину, да ли смо покушали да нашој деци објаснимо шта он значи за нас муслимане? Да ли смо покушали да нешто учинимо да нашу децу заштитимо од овог православно-хришћанског мисионарског пројекта? - каже се у „худби“, која је у петак читана у свим џамијама које су под контролом Зукорлићеве Исламске заједнице у Србији.

На постављена питања у овом прогласу, ИЗуС одговара да се „ради о особи која у вери и традицији Бошњака и муслимана опћенито не представља никакву вредност, која им не припада“.

- С обзиром на то да ова особа, њен лик и дело не припадају нама, у нашој исламској вери немају вредност нити место. Нама муслиманима, као ни нашој деци, није место тамо где се учи и велича његово име и дело, јер је то супротно императивима наше вере - закључује се у прогласу. Муфтија је на Светог Саву 27. јануара заказао нови скуп, чија тема ће бити „асимилација Бошњака у Србији“.


Зукорлић би у Сарајево!

Према изворима „Ало!“, који добро познају ситуацију међу муслиманским верским лидерима у бившој Југославији, Муамер Зукорлић могао би да напусти Санџак већ наредне године и заменити реиса ИЗБиХ Мустафу Церића, коме истиче мандат. На Зукорлићево место у тој комбинаторици дошао би муфтија београдско-новосадски Решад Плојовић. Церић је већ одавно заинтересован за представника европских муслимана у Бриселу, али, како тврде наши извори, за то још није обезбедио неопходну подршку Турака и Албанаца.

[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Uto 25 Jan - 10:45:57



Srpska intelektualna elita da se odredi prema ćirilici


С
рпски интелектуалци који се декларишу као патриоте нису показали довољну пажњу страдању ћирилице. Неки је уопште и

Удружење ЋИРИЛИЦА , Београд, 17.01.2011

+++

не сматрају јединим српским писмом па, самим тим, страдање не могу ни видети. Могли би наћи оправдање у томе што пропада све што је српско, па не могу стићи на све стране. Али они толико ћуте о латинизацији Србије да то обичном народу постаје неподношљиво. Тако нису приметили ни три важна догађаја из прошле године, а који се тичу судбине ћирилице.

Прво, Статутом Војводине неуставно је у српски језик уведена и ова хрватска латиница. Она је раније била у склопу српскохрватског језика.

Друго, у Закону о службеној употреби језика и писма неуставно је остала латиница. Тим Законом власт је показала да ће уместо спровођења Устава по питању писма бити настављен необјављени државни програм латинизације Србије на тај начин што је омогућено коришћење хрватског писма у два највидљивија сегмента који су свакодневно пред очима, па привикавају народ на пораз. Омогућено је да орган, организација и други субјект може њиме исписивати свој назив, фирму или други јавни натпис. Такође је прописана употреба латинице при исписивању саобраћајних знакова, путних праваца на међународним, магистарлним и другим путевима, називи места и других географских назива, назива улица и тргова и других јавних натписа.

Треће, објављено је допуњено и измењено издање речника Матице српске из 1993.г., аутора Митра Пешикана, Мата Пижурице и Јована Јерковића (главни редактор М.Пижуруца, а главни рецензент академик Иван Клајн), који није усклађен са Уставом. Док је чланом 10. Устава уз службени језик одређено коришћење ћирилице, у правопису је остала и латиница, уз образложење да је она „из српскохрватског заједништва“.

Од свих интелектуалаца који се оглашавају као патриоте у часописима и на сајтовима, само је проф. др Слободан Антонић поступио у вези ћирилице како налаже тежина тренутка. Прво је пре годину дана у интервјуу датом ћириличкој „Геополитици“ рекао да су све његове досадашње књиге биле на латиници јер је мислио да је свеједно, а сада види да није свеједно па ће све будуће бити ћириличке. Додао је још да требамо пружити отпор ћирилицом. Када један тако угледан универзитетски професор јавно призна да је био у заблуди и да се сада приклонио ћирилици, тиме се показао као велики човек и патриота. Али није на томе стао, него је даље делао. Једини је интелектуалац изван удружења грађана за заштиту ћирилице који је један свој рад посветио проблему угрожености тог писма, и то под насловом „Латинизација детињства“. Он је том приликом пропустио да обзнани народу да је латиница ушла у српски народ и језик уз вршење свакојаког насиља над ћирилицом, али је и без тога био уверљив и врло конкретан, па је народ разумео његову поруку.

Када је био у заблуди један професор, шта је тек са мање образованим народом коме се већ много деценија намеће свест да је и ова хрватска латиница – српска. У томе је одгонетка зашто Срби пишу туђим писмом. Чим су поверовали да имају још једно писмо, ћирилица престаје бити њихов национални симбол, а без тог свог карактера осуђена је на нестајање.

Власт спроводи необјављени државни програм латинизације Србије, и то отвореним кршењем Уставне одредбе о писму, а у томе успева управо због народног незнања о томе. Она то ради готово без икаквог напора јер је подржава интелектуална елита, или ћутањем или лошим чињењем.

Ћутање је готово опште. Тек понегде буде успут споменута ћирилица, готово реда ради.Kao када се помиње Косово. Недавно је поменута у чланку Мише Ђурковића објављеном у „Политици“, а ових дана он је на сајту „Нови стандард“ поменуо латинизацију Црне Горе. Поменута је и од стране Милана Дамјанца и Бошка Обрадовића на сајту НСПМ. Али тај сајт није објавио ниједан чланак о ћирилици, иако му их је слало ово удружење. Часопис „Двери српске“ није посветио ниједан број латиничењу Срба. Јесте да доста људи пише на патротским сајтовима о разарању државе, али нико не пише о разарању националне свести мењањем ћириличког културног обрасца латиничким.

А сада о штетном деловању патриотских снага у погледу ћирилице, што делимично објашњава откуд храброст Матици српској и државној власти да крше Уставну одредбу о језику и писму.

Покренут је патриотски сајт „Нови стандард“, кога уређују Жељко Цвијановић и др Миша Ђурковић. Потпуно је латинички и чини нам се да ниједан чланак није објављен на ћирилици. Део коментатора ћириличара води прави рат против г. Цвијановића и успели су да освоје нешто слободе у том смислу да се њихови коментари објављују на ћирилици. Делује готово нестварно да уз српски патриотски сајт иде хрватска латиница, али када ниједан универзитетски професор јавно не примети појаву неуставног правописа, чуђењу нема места.

Тако ово удружење даје свој новац и мољака друге за помоћ да би се штампале и лепиле поруке ОСТАНИ СРБИН ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ и слично а поменути сајт то обесмишљава верујући да су српском писму одбројани дани и да ће већу наклоност читалаца придобити коришћењем туђег писма.

Зато нисмо изненађени ни непомињањем ћирилице у чланку проф. др Мила Ломпара

„Прилог критике српске културне политике“ на истом сајту, где он пише:

„Интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као историјској контактној култури три вере, да се заснује – као државна чињеница – брига о српском језику, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања.“

Па, још даље :

„Никакво анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано“.

Дакле, проф. Ломпар уз српски језик не помиње ћириличко писмо, иако је та веза утврђена чланом 10. Устава на следећи начин :

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Показана веза је „државна чињеница“ и утврђена је с разлогом, јер је шестдеценијско натурање српском народу хрватске латинице, уз чињење свакојаких насиља над ћирилицом, па и повлачењем декретом ћириличких машина из употребе у државним институцијама, учинило да народ поверује да има два писма.

Проф. Ломпар није случајно именован од стране „Двери српских“ и Мише Ђурковића као елитни интелектуалац патриотског усмерења, па нас из удружења за заштиту ћирилице веома забрињава када он уз језик не помиње писмо. А тек оно помињање контактне културе три вере, којом се треба очувати свест о целини српског народа? Дали је то порука да не требамо следити народну вољу преточену у Устав, по коме српски језик има једно писмо, него требамо задржати и хрватску латиницу, јер је данас користе Срби мухамеданци и Срби католици? Колико њих има и да ли ћемо остављањем латинице више добити или изгубити с обзиром да се по међународној класификацији књижи у хрватску културну баштину све оно што Срби напишу на том писму.

Ово удружење нема никакве дилеме око тога да ли по питању писма треба следити вољу већине свога народа записану у Уставу, а чини нам се да тако требају поступити и елитни интелектуалци. Уосталом, Срби нису могли задржати у заједници ни народ у Црној Гори , коме нико није оспоравао његово определење за хрватско писмо. Па ако је живот показао да то писмо не може бити окупљајући фактор ни за православне Србе, зашто да се у Србији ћириличко писмо угрожава латиничким?

Загонетан је професоров став да „анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано“. Да ли то значи да је анахроно баш оно што је написано у члану 10.Устава? Односно, да Срби не могу рећи да је њихово писмо само ћирилица, јер то ствара подозрење у суседним државама, а и код домаћих националних мањина? Нама је већ добро познат тај готово општи став српских професора да треба чувати ћирилицу, али не на рачун латинице.Као да неко друго писмо потискује ћирилицу.

И овом приликом указујемо на несхватљиво велику неозбиљност аргумнетације Матице српске којом се правда остајање и латинице у српском језику. Тамо се каже да се В Е Р У Ј Е да то неће бити штетно по српску културу све док ћирилица не буде егзистенцијално угрожена. То што Матица не види угроженост ћирилице не треба чудити, јер она не намерава да напусти српскохрватски пут за који се определила још 1954.г., али нас брине што то не примећује тако угледан интелектуалац какав је проф. Ломпар.


Удружење ЋИРИЛИЦА , Београд

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od vivijen taj Uto 25 Jan - 10:57:02


Зејнел Зејнели: Кушнер, Клинтон, Блер…у Хаг



Помало невероватно звучи да наводни хуманиста, Бернард Кушнер, као први администратор УМНИК-а на Косову и Метохији не зна ни за убиства, ни за жуту кућу, а на помен тога се пред Србима смејао и изигравао изненађеност. Уосталом, само су такви и могли да донесу одлуку да бомбардују Србију, убијају и руше земљу, да би деценију после тога одиграли још један “плес са ђаволом”.

Зејнел Зејнели: Ситуација на Косову и Метохији после 1999. године, изнедрила је низ личности, које су зарад неких својих интереса, или из неких других разлога одједном схватили да је бављење политиком на Космету уносно занимање. Многима од њих, који су до тада били потпуно анонимни, годило је што су почели да их називају лидерима, што су почели да се састају са важним личностима како у Покрајини Косово и Метохију, тако и са представницима партија и власти у Србији. Највише годило да се састају са представницима међународне заједнице, УМНИК-а или ЕУ, амбасадорима земаља које су Србију (значи и Космет) немилосрдно бомбардовале. Такви су почели радо да дају изјаве за медије, доносе одлуке у име Срба, обећавају, постају министри, учествују у власти "Косовске републике"

Одлука СБ на коју је Слободан Милошевић пристао, да НАТО снаге уђу само на територију Косова и Метохије али тек када се донесе Резолуција 1244 СБ која је гарантовала суверенитет Србије у овој нашој јужној Покрајини, актерима плана о бомбардовању СРЈ и каснијим креаторима такозване државе Косово није одговарала. Србији је омогућила извесну предност, а свим учесницима злочиначког подухвата против једне суверене државе и данас ствара главобољу. Друго је питање зашто Србија, нарочито последњих година, није у довољној мери искористила ову предност, дајући предност ЕУ; зашто спровођење Резолуције није било прво и најважније питање, ма колико минималне предности она давала не само око остваривања суверенитета, већ и око повратка 1000 полицајаца и војника који би макар чували манастире и цркве; као и инсистирање на повратку протераних.

Шта се све догађало јуна 1999. године, знају само они који су доживели ужас једног потпуно непотребног рата који се збио на Косову и Метохији. Огромна војна сила ушла је, као што је познато, са неколико страна на Космет. Према признању тадашњих челника НАТО-а, било је 50 хиљада до зуба наоружаних војника, а оружје се није могло избројати. Углавном, ушли су на Космет са задатком да заштите Албанце од терора Срба и српске полиције и војске. У тренутку када се полиција и војска повлачила са Космета, сходно поменутој Резолуцији, НАТО – челници нису могли да затворе уста од запрепашћења и изненађења. Поред војске и полиције, улицама Космета према централној Србији кретали су се тенкови, топови, камиони, ракете, разне врсте наоружања, и нажалост народ бежећи пред терором припадника ОВК, а тада су схватили да за 78 дана бомбардовања нису успели да униште ни живу силу, ни технику и наоружање. Једине жртве су били цивили, како Срби, тако једнако и Албанци и други грађани. Али, за Србе и друге нису ни марили, а за Албанце које су намерно гађали напалм и осталим бомбама, као на пример оне из села Кориша који су се враћали својим кућама, говорили су да је реч о колатералној штети. За све које су у тих 78 дана бомбардовања поубијали касније су оптужили српску полицију и југословенску војску, говорећи да је реч о “злочиначком подухвату”.

Кушнерова Уредба

Прави злочиначки подухват, уствари, догодио се при доласку “НАТО-спасилаца”. Срби и неалбанци били су ловина припадника ОВК, али и других Албанаца који су се вратили из избеглиштва из Албаније и Македоније, а НАТО-сила неми посматрач и , наравно, саучесник. Они су убијали, били ловци на своје некадашње комшије, познанике и пријатеље, а Албанци из Албаније, који су такође пристигли из Албаније, пљачкали су станове Срба у које су се усељавали косовски Албанци. У присуству војника НАТО-алијансе, у Приштини је са три метка убијен Волислав К., а у истом Микро насељу каменована је од групе Албанаца Српкиња која је сама живела у малом стану. Када је убијена, Албанац је у њеном стану отворио, већ сутрадан, продавницу воћа и поврћа. Поред стражара Американца, ОВК се иживљавао над две сестре из Гњилана које су отете испред продавнице хлеба, о чему постоји и писмена изјава коју нико није ни узео у обзир. Али, зато су “хуманитарци”, попут Кушнера, масовно прикупљали изјаве Албанаца са Космета који су били смештени у логор Стенковац у Македонији и више логора у Албанији. На хиљаде таквих изјава требало је да потврде злочиначке намере које су се планирале у Србији. Нико никада није истражио ко је убио и где је сахрањено тело директора КБЦ-а у Приштини, одмах по синхронизованом уласку НАТО-снага и њихових савезника ОВК-а, као и на хиљаде других који су тих дана били ловина на читавом простору.

Најгоре у свему било је то што је Србија, која је дозволила ову лаку окупацију, била немоћна да било кога заштити, а НАТО и УМНИК нису ни желели да се баве тиме. Њихова брига је од почетка била: како да “ослободе” Косово од “српских окупатора” и како да свету предоче злочине који су чињени на Космету према Албанцима. Зато су и бројали само албанске жртве. Данас већ покојни Робин Кук, одмах по уласку енглеских “Гурки”, изјавио је да је убијено више од 100 хиљада Албанаца, затим је смањио на десет хиљада, касније на близу три хиљаде, а задржао се, као и Тони Блер, на нешто више од 2.500 хиљаде, укључујући ту и убијене припаднике ОВК-а, као и цивиле које је поубијао НАТО жестоко бомбардујући Косово и Метохију.

Одмах по “ослобођењу” Косова и Метохије, ту су се сјатили сви “спасиоци”: Клинтон, Блер, Олбрајтова, председник Турске, Хавијар Солана, небројени представници такозване међународне заједнице, од председника до министара спољних послова, готово сви важни људи из Европске уније и УН, и сви са великом причом о “слободи коју су они донели напаћеном албанском народу”.То што се тих дана догађало Србима, Ромима, и неалбанцима, управо око њих, као и у близини места где су држали слављеничке говоре, њих се уопште није тицало. За све њих кривица је била у Србији и Милошевићевој власти која је хтела да изврши “етничко чишћење”. Када је после месец дана, од спроведене окупације, Космет потпуно етнички очишћен, када је за само десет дана из Приштине протерано 40 хиљада Срба и неалбанаца, 12 хиљада из Призрена, 10 хиљада из Гњилана и из других места, актери “слободе” и “ослобођења” Космета нису ни једну једину реч проговорили, ни до данас. Али, и ми ретко о томе проговарамо.

Баш у то време, скопски недељник “Старт” објавио је текст под насловом “Пси важнији од људи” у којем пише да је први косметски администратор, лекар и хуманиста Бернард Кушнер, чија се организација “Лекари без граница” залагала за бомбардовање Србије, донео Уредбу, са печатом Уједињених нација, о забрани убијања паса луталица.

Могао је да буде убијен свако ко није Албанац, али не ни један пас луталица на Косову и Метохији.

Тако је Кушнер и цела Међународна заједница која је бомбама преузела Космет, касније омогућила да се ту формира нова држава на Балкану (демократска и равноправна, како они кажу) која је постала саучесник у великом међународном злочину који је организовано вршен на њеном тлу, нарочито од 1998. до 2000. године, а и касније. Због злочина који су чињени од стране ОВК, уз одобравање такозване Међународне заједнице, појединачних држава и њихових представника, који су и смислили овај злочиначки подухват, пред суд би требало да се изведу и: Клинтон, Олбрајтова, Весли Кларк, Тони Блер, Џејми Шеј, Хавијер Солана, Кушнер, Петерсон, Ахтисари, сви планери злочиначког подухвата, саучесници који су га одобрили; као и да се јавно осуде сви који су се здушно залагали да се бомбардује Србија на прагу 21. века: писци, лекари, уметници, многи интелектуалци, новинари, уредници, потписници разних петиција, који би, ако ништа друго, требали да се јавно извину српском народу због тога што су својим деловањем, као хуманисти, подстрекивали злочиначки подухват чији је резултат данас видљив у створеној квази држави, у хорору који се догађао у Албанији у “Жутој кући”, што је било познато актерима злочиначког подухвата.

Нереална очекивања

Да ли ће неко одговарати, показаће време. Али, сигурно је да ће се кривци за бомбардовање, наредбодавци, као и сви саучесници једнога дана сами идентификовати. Ма колико Тони Блер данас говорио и писао да се не каје због злочина које је његова земља, док је био на челу државе, извршила и на простору бивше Југославије, мораће да каже да осећа бар мало кривице.

И ма колико презирали Хашку тужитељку Карлу дел Понте, морамо признати да је она ипак смогла снаге да јавности саопшти да су од отетих Срба и неалбанаца, не само у “Жутој кући”, већ и у клиникама широм Албаније узимани органи и продавани богатим бизнисменима широм света. Дик Марти је читав случај истражио и обелоданио јавно, прикупио низ доказа, а као вођу именовао Хашима Тачија, главног команданта ОВК-а и будућег, можда, председника такозване државе Косово.

Како ништа није остало сакривено, ни планери, ни актери, ни “хирурзи”, нити продавци и наредбодавци, нити они који су себи продужили живот убиством недужних људи, време које је пред нама показаће читаву мрежу хирурга, продаваца и корисника људских органа, али и оне који су упорно заташкавали злочин и који су се самим тим и идентификовали. О отимању органа од људи, мора да су знале обавештајне службе САД, Енглеске, Немачке или Израела. У то нема сумње. Али, све је морало остати скривено од јавности како се не би идентификовали актери овог једног од највећих злочиначких подухвата. Пошто “шта је правда а шта неправда” одређују они који су спремни да један злочин или саучесништво у њему бране бомбардерима, “паметним ракетама”, војском, односно силом, претњама и уценама, јасно је да ће настојати свим силама да прекину даљу причу о продаји људских органа, од људи којима су вађени док су можда још били живи.

Американцима, пре свега, тренутно не иде у прилог обелодањивање злочина над Србима и неалбанцима на Космету и у Албанији. Они су од почетка покушали да сопствену јавност увере како су доласком на Космет донели Албанцима слободу и да је Косово (под њиховим старатељством доживело етничко чишћење Срба и других неалбанаца) на путу демократије. То што су они, заједно са својим савезницима и неким земљама ЕУ, практично газили по мртвима да би оправдали своју злочиначку акцију, сврстава их близу оних који су за злочине одговарали после завршетка Другог светског рата, пред Нирбершким судом.

Наравно, сасвим сам сигуран да није реално очекивати да ће се све тако брзо и лако завршити. Сувише је крупних светских “зверки” умешано у злочине на Косову и Метохији и у овај најмонструознији – продаја органа Срба и неалбанаца. Али, треба бити стрпљив и, што је најважније, не пристајати на уцене које се сигурно врше према Србији. Са своје стране, данашње руководство, тужилаштво пре свега, мора јавно да оптужи пред Међународним судом у Хагу све актере овог злочина који се, нема сумње, догодио, а не само Петерсона. Изјаве попут оних да ће се разговарати са свима док се кривица не докаже, неће допринети расветљавању овог стравичног чина. Може ли председник Србије или било ко да се сусретне са Тачијем који је још увек на црвеној Интерполовој потерници? Уколико се то догоди, то ће значити амнестирање директних учесника трговине људским органима на које је Дик Марти указао у свом извештају, као и свих злочина који су се догађали на Космету уз присуство међународних НАТО-снага, представника УН и ЕУ.

Пре неколико дана, у Парламенту БРЈ Македоније, председник државе се обратио посланицима, што иначе чини редовно када сумира резултате године на измаку, и дотакао се преговора око имена Македоније, о чему се разговара већ скоро две деценије. Јасно је рекао да Македонија неће мењати име, нити испред свог имена додавати друге називе. Наумов је рекао да на то неће нико пристати никада, јер се онда губи национални идентитет, језик, историја, без обзира на све притиске и претње. Македонија нам је на првом месту, а затим ЕУ, рекао је македонски председник, чије је излагање пропраћено аплаузом владајуће коалиције ВМРО и албанских партија као и опозиције. У Србији данас рећи нешто слично, или да злочини и злочинци и саучесници, поводом извештаја Дика Мартија, морају бити откривени и изведени пред суд, без обзира о коме се ради, и да је то предуслов за даље разговоре у вези са ЕУ, добиле би се етикете антиевропејца, кочничара европских интеграција а можда и одговорност. Али, како је у Србији прикључење ЕУ на првом месту, чак и после признавања независности Косова и Метохије и отимачине дела територије, јасно је да се тако нешто спектакуларно неће догодити.

Извештај Дика Мартија о поменутом стравичном злочину и његова храброст да именује организаторе, тренутно се ваља као осредња грудва снега. За сада је нико није зауставио. Сваког дана се појављују нови детаљи и актери, а грудва снега постаје све већа. А да ли ће се зауставити, зависи делом и од нас.

Зејнел Зејнели, 20.01.2011.
Политика

[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbi, Srbija, Srbstvo

Počalji od Sponsored content Danas u 21:47:59


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 18 od 21 Prethodni  1 ... 10 ... 17, 18, 19, 20, 21  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu