Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Sam zivot je misterija

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 2:11:20

[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 2:14:51

[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 2:17:25

[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 2:24:23

[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 2:27:24

[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 10:58:17

[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 11:08:29




[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 11:12:18




[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Sre 20 Okt - 11:28:26



[googlevideo][You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

[/googlevideo]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 22 Okt - 8:30:33



Mehanizam sa Antikitere
Ova složena mehanička naprava za računanje položaja nebeskih tela izvađena je sa dna Egejskog mora, sa jedne olupine. Sama po sebi, naprava nije kompleksnija od, recimo, preciznog i komplikovanog mehaničkog časovnika iz, na primer, 18. veka. Tu je i problem: olupina sa koje je izvađena stara je najmanje 2.000 godina, a tehnologija koja je korišćena za pravljenje ove naprave nije mogla biti poznata još najmanje 1.000 godina. Ne samo da je mehanizam bio ispred svog vremena, nego pre nove ere nisu bili poznati ni zakoni gravitacije potrebni da bi se napravila mašina za njihovu primenu.
Drugim rečima, mehanizam sa Antikitere je imao funkcije koje niko živ u to vreme nije mogao razumeti (po onome što dosad znamo o antičkoj Grčkoj), a broj funkcija koje naprava poseduje daleko prevazilazi svaku moguću upotrebu poznatu u to doba.
Vojničev rukopis
Ova misteriozna knjiga nastala je, prema najnovijim istraživanjima, u 15. ili 16. veku. Reč je o onome što bismo danas nazvali „slikovnica", mada niko ne zna kakva joj je uloga tada bila. Sve otkad je postala poznata široj javnosti (američki prodavac knjiga poljskog porekla Vilfrid Vojnič ju je otkrio 1912. godine), bila je predmet interesovanja laika i naučnika, jer nikome nije bilo poznato na kojem jeziku je napisana i o čemu se u njoj govori.
Jedino oko čega se naučnici slažu je da je reč o organizovanoj, smislenoj celini, bez nasumičnog ponavljanja znakova, odnosno o tekstu napisanom na pravom, mada potpuno nepoznatom jeziku.
Rukopis su za ovih skoro 100 godina pokušavali da reše mnogi matematičari, lingvisti, kriptografi, vojni šifreri, i niko nije odmakao ni korak dalje od početka.
Ukratko, niko ništa ne zna o ovome.
Zvuk
Ovo je najveća od svih misterija (i bukvalno). Početkom 1997. godine američka Nacionalna okeanska i atmosferska uprava zabeležila je veoma čudan zvuk sa dubine okeana. Čudan i veoma glasan, toliko glasan da su ga zabeležila dva mikrofona udaljena 3.000 kilometara jedan od drugog.
Naučnici, kojima se zvuk učinio krajnje interesantnim, došli su, posle nekoliko meseci marljivog rada, do neverovatnog zaključka: sa sigurnošću od 99,9 odsto mogli su da kažu da je zvuk organskog porekla (da ga je „napravila" neka životinja). Problem - zvuk je previše jak da bi ga „napravila' bilo kakva poznata životinja. U prirodi, zaključak je, ne postoji životinja dovoljno jaka i moćna da bi proizvela ovakav zvuk. Čak i moćni plavi kit, dugačak do 33 metra, pravi je patuljak u odnosu na stvorenje koje je proizvelo „zvuk".
Bagdadske beterije
U školama se uči da je baterije u 19. veku izumeo Alesandro Volta, a nigde se ne pominje da je neki izumitelj iz Bagdada skoro 15 vekova pre Italijana izumeo istu stvar. U stvari, ovo otkriće je bilo toliko neverovatno da su naučnici još uvek u pravom ratu oko otkrivanja pravog značenja ovog otkrića.
Samo jedno je sigurno: u ćupu, nalik mnogim ćupovima iz tog perioda, nalazi se bakarni valjak koji pokazuje znake nagrizenosti kiselinom (isto kao u savremenim baterijama, usled uronjenosti u tečnost koja u interakciji sa bakrom proizvodi električni napon).
Mada je sada skoro sigurno da je reč o nekoj vrsti baterija, rasprava još traje oko načina njihove upotrebe. I dok jedni tvrde da su ih u starom Bagdadu koristili čak i za osvetljavanje grada, drugi misle da su ih koristili metalurzi, za pravljenje legura, i lekari, za „šok-terapije".
Cevi iz Bajgonga
U delu Kine koji nikad nije bio naseljen nalaze se stotine starih, čeličnih cevi koje zadiru duboko u utrobu planine, a čiji otvori izlaze na vrh planine. Neke od cevi vode do slanog jezera u blizini, a sve su povezane tako da čine smislen oblik. Neke od cevi imaju prečnik od oko 40 centimetara, a većina ih je uniformne veličine.
Šta je problem s ovim? Možda je sve deo nekog zaboravljenog rudnika?
Problem je što su naučnici, američki i kineski odredili starost ovih cevi i došli do zapanjujućeg otkrića: cevi ne samo da nisu napravljene u doba kad je bila poznata tehnologija izrade čelika, nego su napravljene u vremenu kad je najveći domet naših predaka bio da isprže nešto na vatri a da im se pri tom ne zapali krzno na leđima.
Drugim rečima, ove cevi su, naučno je potvrđeno, nastale daleko, daleko pre nego što je to, po svemu što nas uči istorija, moguće.

(Preuzeto sa sajta Glas javnosti - 20. 10. 2009.)
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 22 Okt - 8:35:13


Kao sto je vec receno,misteriozna knjiga dobila je ime po Wilfridu Voynichu,poljsko-američkom trgovcu knjiga koji je naišao na nju 1912.Ko je Voynichu prodao rukopis takođe ostaje nepoznato.



-misteriozne detaljne ilustracije nepostojećih biljnih vrsta-

Analizom rukopisa potvrđena je jedino njegova starost - napisan je u razdoblju 1450 - 1520.godine.
Zbog sistematskih poglavlja danas se zna da se knjiga sastojala od 272 stranice (17 poglavlja po 16 stranica). Kad je Voynić nabavio rukopis neke stranice su već onda nedostajale tako da rukopis danas ima 240 stranice(32nedostaju).
Knjiga je pisana ptičjim perom,a osnovne boje dodane su naknadno na ilustracije.
Tekst je pisan s leva na desno,a duži delovi su raspoređeni u paragrafe.Dodatnom analizom potvrđeno je da je autor pisao tekst s lakoćom sto upućuje na to da je autor bio dobar poznavalac pisma.Ovo takođe pokazuje da je misteriozno pismo autoru bilo itekako poznato - u istoj meri kao i nama naša abeceda.

Ukupan broj znakova u knjizi je oko 170.000. Većina znakova napisana je u jednom ili u dva poteza. Analizirajući rukopis možemo potvrditi kako je autor koristio abecedu koja je imala 20 - 30 znakova,slično kao i naša.
Kao i u našem modernom pismu reči su razdvojene malim razmakom. Cela knjiga sadrži oko 35,000 reči.
Statistička analiza pokazuje da tekst sledi Zipfov zakon i entropiju ( u proseku 10 znakova po reči ) koja je jako slična današnjim modernim jezicima.
Takođe je i zanimljivo kako se neka slova nalaze samo na početcima ili krajevima reči.

U celoj knjizi nalazimo tek mali deo latinskog jezika - u sekciji o astronomiji imena meseci ispisana su na staro-latinskom. Stil ovakvog staro-latinskog upućuje na srednjovekovnu Francusku,ali nije dokazano da je ovaj mali deo latinskog zapravo deo originala ili je možda dodan naknadno od nekoga.

Gotovo svaka stranica ima ilustracije.Prema ilustracijama možemo knjigu podijeliti na 6 sekcija:

Herbalna - svaka stranica ima ilustraciju jedne ili dve biljke s nekoliko paragrafa teksta.
Biljke su ilustrovane sa svim detaljima - koren,listovi, stabljike.
Ipak ono što najviše zbunjuje u ovoj sekciju je činjenica da nijedna biljka nije prepoznatljiva !

Astronomska - sadrži brojne dijagrame s zvezdama,suncima i mesecima. Mnoge ilustracije u ovom delu otkrivaju da se radi o horoskopskim znakovima - dve ribe,bik, lovac s strelom.

Biološka - velik broj ilustracija prikazuje žene u bazenima.Bazeni su nadalje povezani složenom mrežom kanala i cevi - očito je da neke od ovih ilustracija prikazuju ljudske organe. Na pojedinim ilustracijama žene su prikazivane s krunom na glavi.

Kozmološka - velik broj kružnih tajnovitih dijagrama.Neke stranice sadrže dijagrame na "rasklapanje", neki su i do 6 stranica veliki.Dijagrami nalikuju geografskim kartama.



Farmaceutska - označene ilustracije odvojenih biljnih delova (listovi, koreni itd). Objekti koji izgledaju kao apotekarske posude. Ilustracije su popraćene s malo teksta.

Nepoznata - zadnja sekcija sadrži samo tekst i nemoguće je znati o kojoj je tematici posvećena.

Prema načinu crtanja ilustracija, pre svega ilustracija ljudi i dvoraca,sa sigurnošću možemo tvrditi da je rukopis nastao negde u srednjovekovnoj Europi.

Voynićev rukopis se danas nalazi na sigurnome - u knjižnici retkih knjiga i rukopisa na Univerzitetu Yale,ali je njegov direktan preslik dostupan svima - čak i na internetu.
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 22 Okt - 12:01:19

Jača od ognja

NI varvari, ni vatra nisu mogli da naude moštima svete Petke. U velikom požaru, koji je 1888. godine zahvatio crkvu Sveta tri jerarha u moldavskom gradu Jašiju, vatrena stihija spržila je sve, samo su Petkine mošti ostale čudesno netaknute. Vatra je uništila ovaj lepi hram do temelja, čak se istopio i metalni kovčeg u kome su bile mošti svetice, ali moštima nije bilo ništa. One su, zatim, prenete u hram Sretenja Gospodnjeg, koji se, takođe, nalazi u ovom gradu i borave ovde sve do danas.
Zahvaljujući velikoj duhovnoj pobožnosti naroda, sveta Petka postala je sveštena pokroviteljka hrišćana, koji žive na balkanskim prostorima. Ali, ne samo njima. Njena slava otišla je mnogo dalje - stigla je do ruskih zemalja, posebno u Moldaviju i Belorusiju. I u Jašiju, i u Beogradu, i u Trnovu, vernici kao reka pritiču i danas prepodobnoj materi Paraskevi, moleći joj se i tražeći od nje isceljenja. Nažalost, tako nije u njenoj, etnički očišćenoj Kalikratiji, nedaleko od Carigrada.
Obe crkve u Beogradu u kojima su boravile mošti ove svetiteljke - i staru Uspensku, i novu svete Petke - porušili su Turci. Ali, njeni kultovi ostali su snažni i u vreme ropstva. Zapadni putopisci i diplomate, koji su pohodili Beograd, opisali su čudesni ograđeni izvor na padinama Kalemegdana, oko koga su se svakodnevno okupljale stotine vernika. Ove crkve su obnovljene 1937. godine, istina ne u starom dostojanstvu, ali sa starom simbolikom. Ovde je podignuta kapela svete Petke i Bogorodičina crkva Ružica, u kojoj se od 1950. godine čuva čestica Petkinih moštiju, preneta iz manastira Petkovica kod Mačvanskog Prnjavora. Zahvaljujući tome, sveta Petka na Kalemegdanu sabira ne samo Beograđane, već i sve pravoslavne, koji dolaze u srpsku prestonicu. Kad je reč o našoj zemlji, druga čestica moštiju svete Petke nalazi se u srebrnom moštniku srpskih svetitelja u Studenici.
Vesna Nikčević, koja je sa protojerejom Radomirom Nikčevićem i Vesnom Todorović priredila monografiju o velikoj svetiteljki kaže da je ime Petka, Petnica, Pjatnica, vekovima jedno od najomiljenijih u slovenskom pravoslavlju. Mnogi istraživači i etnolozi ga pogrešno tumače kao doslovni prevod grčke reči Paraskevi, koja označava šesti, a ne peti dan u nedelji, računajući po hrišćanskom običaju, nedelju kao prvi dan sedmičnog ciklusa. Grci ponedeljak nazivaju deftera, to jest drugim danom sedmice, utorak trećim, sredu četvrtim, a četvrtak petim danom.
- Ime Petka-Pjatka-Petnica-Pjatnica imalo je - kaže Vesna Nikčević - kod Slovena svoju nesumnjivo predhrišćansku istoriju. Neki crkveni i svetovni istraživači ističu da je ono bilo vezano za magijske obrede i za petak kao dan najraznovrsnijih zabrana. To tumačenje ne može se, međutim, prihvatiti kao tačno. Svođenje etimologije srpskog i slovenskog imena Petka, Petnica na naziv petog dana u nedelji, nije zadovoljavajuće, pre svega zato što je mogućnost takvog porekla sekundarna.
Za etimologiju srpskog imena Petka, ističe Vesna Nikčević, nije od suštinske važnosti ni zanimljiv detalj da se sveta Paraskeva Rimljanka, Hristova sledbenica iz II veka, koja je živela na Siciliji, dobila ime po tome što se rodila na Veliki petak. U latinskog sredini ona je trebalo da ponese ime Veneranda (na latinskom petak - Venerin dan). Ali zbog sablažnjive veze sa imenom paganske boginje ljubavi Venere, otac svete Paraskeve Rimljanke odlučio je da joj da grčko hrišćansko ime - Paraskevi. Vesna Nikčević naglašava da se izvorno srpsko ime Petka, u starijem izgovoru Pentka, po svoj prilici izvodi iz imena pent - dizati se, penjati se, propinjati se, razapinjati se i pripada porodici reči sabranoj oko glagola peti se, penjati se, raspinjati.




Najveća čuda

Prvo i najveće čudo Svete Petke je činjenica da je njeno telo godinama bilo zakopano u zemlji i da nije istrulilo, nego, na protiv, Bogom proslavljeno da svojom netruležnošću i čudotvornošću svedoči tajno Hristovo vaskrsenje. Njene svete mošti u gradu Jašiju, uistinu, podsećaju na živog čoveka koji je samo nakratko usnio. Ali, da niko od radoznalaca i nevernika ne bi ispitivao njeno telo, ono je zapečaćeno u vezenom belom odejanju, preko koga je postavljen vezeni pokrov. Pod glavom svetiteljke je izvezeno jastuče, na njenom čelu je srebrni venac, a na grudima ikona sa njenim likom koju narod celiva.
Čudo je i to da su Petkine mošti sačuvane kao retko kojeg svetitelja. Na njima nema nikakvog oštećenja iako su prošle i kroz vodu i kroz vatru. Mnogo puta prenošene su iz jedne zemlje u drugu, od jednog naroda drugome, iz jedne crkve u drugu, ali to na njima nije ostavilo traga.
Čudo je i to kako su mošti Svete Petke ostale neoštećene u strašnom požaru koji je uništio hram Sveta Tri Jerarha u Jašiju, gde su boravile oko 250 godina. Bilo je to u noći između 26. i 27. decembra 1888. godine. Crkvenjak je zaboravio da ugasi sveću koja je bila postavljena na drvenom svećnjaku pored svetiteljkinog kivota. Sat-dva kasnije, zapalio se svećnjak, pokrovi, baldahin, odežde i sam kivot, koji je bio okovan srebrom i zlatom. Vatra je istopila srebro i zlato, ali drveni kivot bio je nagoreo samo spolja.
Svi su verovali da je oganj uništio mošti Svete Petke. Ali, kad su otvorili kivot, videli su da je svetiteljkino telo celo. Samo je jastuče pod njenom glavom bilo malo od dima zagaravljeno. Vatra nije uspela da rastopi ni pečate od voska na svetiteljkinim rizama. Čudesno spasavanje Petkinih moštiju potvrdile su tadašnje gradske vlasti u Jašiju, koje su o tome ostavile pismeni dokument. To je bilo jedno od najvećih čuda koje je učinila ova svetiteljka - cele noći počivala je neozleđena, na usijanom žaru, kao na mekoj postelji.
Među čudima koja se svakodnevno zbivaju pored Petkinih mirotočivih moštiju u Jašiju najviše je isceljenja od raznih bolesti, zatim izbavljenja od velikih opasnosti, od ratova, kuge, suše i strašne smrti. Prepodobna Paraskeva pomaže siromašnima, nepravedno okrivljenima, majkama u nevolji, đacima, studentima, vojnicima, svima koji polažu nadu u njene molitve. Ona izlazi u susret svakome ko od nje nešto traži, ako je to Božja volja.
MoŠtima Svete Petke u Jašiju dnevno pristižu stotine njenih poklonika, svaki sa svojom mukom i nevoljom. Neki traže pomoć, neki dolaze da joj zablagodare na primljenom daru. Ona im pruža moralnu i duhovnu utehu, utočište za smirenje, isceljenje od najtežih bolesti.
Nekima se Sveta Petka javlja u snu, nekima na javi. Za nju s pravom kažu da uspostavlja najživlji, gotovo opipljiv kontakt sa vernicima. Zanimljivo je da se Srbima najviše javlja kao žena u crnini, a žiteljima Moldavije kao žena u beloj odeći.
Koliko je živo opštenje između ove svetice i onih koji od nje traže pomoć govori i to da Sveta Petka zna da opomene ljude koji krše post petkom ili one koji rade nedeljom. Zbog ovih njenih opomena u narodu je samonikao običaj da se drži post uoči praznika Svete Petke, nazvan Petkovača i Petkovica. Dok teši i blaži u nevoljama i stradanjima, objavljuje ozdravljenje od bolesti, Sveta Petka ponekad nagoveštava i kaznu za one koji su gordi i nepopravljivi.

[You must be registered and logged in to see this link.] sadrzaj/clanci.119.htm..
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pon 25 Okt - 13:13:15



Ime je – sudbina!

Boris Higir -
po boji glasa zna ime sagovornika?


Piše:S. Milić
Da li ste nekada imali osećaj da vam sve Mire koje ste upoznali – nekako liče? Ili da Zorice imaju sličan mentalni sklop? Ili da Marine zrače nečim posebnim? Verovatno se ne varate u utisku, jer imena i te kako utiču na naš karakter a, samim tim, i na sudbinu.
Boris Jurijevič Higir, ukrajinski psiholog koji već decenijama živi i radi u Rusiji, tridesetak godina života posvetio je upravo svojoj “zvučnoj teoriji imena”. Na ovu temu objavio je više od 40 knjiga, a o njemu kruže prave legende – recimo, da može da “pogodi” ime čoveka po fotografiji ili boji glasa. Ili da na spisku od nekoliko stotina imena prepozna prestupnika. Veoma je popularan, pa po njegove savete dolaze mnogi kada im ne ide baš najbolje u životu i misle da je lek u promeni imena, a najčešći “klijenti” su roditelji koji na vreme žele da se obaveste kojim bi imenom trebalo da krste dete. Evo nekih saveta Borisa Higira...

NIKAKO PO DEDI!
Ono na šta prvenstveno upozorava jeste da nikako ne dajete imena deci u čast preminulih rođaka:
- Sakupio sam opširnu statistiku i potpuno sam siguran da se, kada se daju imena u čast očeva, baka, deda - kod deteta stvara nesrećna sudbina. A posebno je opasno davati ime po ocu. Recimo Aleksandri Aleksandroviči (kod Rusa se ime oca dodaje ličnom imenu, i to se zove “otačestvo”) - skoro da ne znam za čoveka tog imena koji nema problema sa alkoholom, ili u ličnom životu.
Higir naglašava da je ime vrlo osetljiva stvar, i da deca uvek delimično usvajaju karakterne crte svog imenjaka. Navodi slučaj čoveka koji je, pošto je odležao robiju zbog silovanja, završio fakultet, postao postao doktor istorijskih nauka i cenjeni član društva. Sina je krstio svojim imenom i on je završio u zatvoru zbog istog nedela:
- Dakle, najbolje je ne davati imena po bilo kome iz porodice, već ga izaberite po željenim osobinama i usklađenosti sa očevim imenom (otačestvom).
Usklađivanje sa imenom oca po Higiru možda i najviše određuje sudbinu. On naglašava da je to podjednako važno i za narode koji nemaju klasično “otačestvo”, i da se “važi” samo ime biološkog oca, makar ga dete nikada u životu ne srelo. Ipak, navodi da nema loših imena, već da svako može biti dobro, u zavisnosti od nekih drugih faktora. Recimo – godišnjeg doba rođenja, krvne grupe roditelja i, svakako, očevog imena:
- Osim toga, deteta treba češće zvati punim imenom, a ne nežnim deminutivima, koji mogu imati potpuno drugo značenje.
Svakako, nije isto Dragan i Gagi, Slobodan i Boban, Dragoslav i Dragi, Aleksandar i Saša...
Isto tako, nije poželjno devojčicama davati “muška” imena, recimo – Dejana, Jovana, Aleksandra, Milana:..
- Recimo, jedna Aleksandra, pa još od oca Aleksandra – nikako nije mogla da se uda. Inače, mnogo devojaka koje su odlazile u manastir imale su – muška imena.
Interesantno je što Boris Higir smatra da od prezimena malo toga zavisi, da ono ne utiče previše na sudbinu, već samo pokazuje početne zadatke, talente, nasleđene soobine. Stoga nema razloga za strah od ideje da se uzme muževljevo prezime jer to – neće promeniti sudbinu.

KAKO DO SREĆNOG BRAKA
Najvažnije za sreću u bračnom životu jeste – slaganje imena i “otačestava” supružnika. Recimo, Jelena je vrlo seksualno ime, a retko će koja Jelena tolerisati bilo koji vid nasilja. Ako se uda za nekoga sa “agresivnim” imenom, Jelena će vrlo brzo podneti tužbu za razvod.
Inače, po Higiru, najseksepilnije žensko ime je Natalija:
- Ipak, Natalije su često suzdržane, skromne osobe, i svoj temperament ispolje tek kada se udaju. Veoma su seksualne i Tatjane i Marine... A od muškaraca, recimo – Mihailo i Nikola.
Tajne svih imena (obradio je oko dve hiljade) mogu se naći u Higirovim knjigama koje, nažalost, još nisu prevedene na srpski jezik. Ali, evo još nekih primera... Recimo, Oleg je sklon nauci (matematika, fizika), Vladimir je umetnički talentovan, a za Stanislava je najbolje da postane inženjer, dok je Sergej, po ovom autoru, najkriminogenije ime. Natalija je obdarena za likovnu umetnost i predivno igra, Irena je višestruko talentovana, i za nju je najbolje da postane muzičar ili pedijatar. Jeleni odgovara profesija prevodioca ili psihologa, ambiciozna je i smatra sebe neprevaziđenom lepoticom. Ksenija bi trebalo da se bavi sportom:
- Tu će se najbolje realizovati njene sposobnosti, i neće joj ostati vremena za ekstravagantno ponašanje... Inače, nepredvidiva je i istrajna u postizanju ciljeva.
Svoja saznanja o zvučnosti imena Higir primenjuje i kao konsultant za izbor kadrova, za šta ga velika preduzeća često angažuju.
- Bolje je da ne pokušavate da „prepravite“ čoveka, već da mu date posao u kojem će se najbolje pokazati. Kada formiram grupu ljudi, počinjem od vrha, tj. od predsednika kompanije, a u odnosu na njegov karakter biraju se drugi ključni ljudi. Desi se da odličan ekonomista poželi da bude rukovodilac, a ja upozorim nije genetski predodređen za rukovođenje. U agenturi za kadrove, gde radim kao glavni konsultant, za 10 godina nije bilo primedbi moj izbor po ovoj metodologiji. Posebno je važno znati koga imate pred sobom kada se radi o strukturama u kojima je potrebna lojalnost i jaki moralni kriterujumi – bajke, državna preduzeća i td.
Kada smo kod banaka, zanimljivo je da Boris Higir često učestvuje u pronalaženju onih koji primaju mito ili “mute” sa novcem:
- Bankari su veoma oprezni i ne žele da iznose prljav veš u javnost, pa više vole da pozovu mene nego policiju. U jednoj od harkovskih banki pronašao sam prestupnika na spisku od 125 ljudi! A nisam ga poznavao, orijentisao sam se samo na ime.

NAJMUDRIJI – JESENJI LJUDI
Pomenuli smo da je za procenu nečijeg karaktera i sudbine bitan i mesec rođenja, odnosno – godišnje doba.
Higir navodi da zima donosi “misleće”, talentovane ljude, koji su uz to, protivrečni, tvrdoglavi i ponosni. Ne štede se kada žele nešto da postignu i teško ih je zbuniti. Postaju dobri rukovodioci, a često se realizuju u oblasti egzaktnih nauka. Rade tamo gde je potrebna snaga volje, izdržljivost i istrajnost. Međutim, u ličnom životu susreću se znatnim poteškoćama, jer im im nije lako da žive u porodici, s obzirom da su zapovednički nastrojeni i svađaju se zbog najmanje sitnice. Muškarci su tvrdog karaktera, ne vole da se potčinjavaju, nepredvidivi su u postupcima, agresivni, od čega i sami mogu stradati. Kada popiju, veoma su svadljivi. Kod žena se primećuje kompleksan karakter i “muška” priroda i hrabrost. Higirov savet je da se “zimskoj” deci daju - “mekša” imena.
Rođeni na proleće često su fizički slabi, sebični, neodlučni, probirači, preosetljivi. U većini slučajeva nadareni. Nesugurnost ih ometa da postanu vođe. Sve primaju k srcu i plaše se promena. Tvrdoglavi su, pričljivi, sebični, osetljivi na laskanja, hvalisavi...
Leto ima blagotvorno dejstvo. Ovi ljudi veoma su emocionalni, često naprasite i impulsivne prirode. Ponosni su i odvažni, ne odustaju od cilja, aktivni na seksualnom planu. Dobrodušni su, nesebični, talentovani, pouzdani prijatelji. Mnogi od njih služe Bogu. Mogu postati poznati sportisti. Ipak, nije im svojstveno da postanu dobri rukovodioci. Higir preporučuje društvene nauke i umetnost. Velikim radom postižu veliki uspeh.
Jesen donosi mudrost, zrelost i iskustvo. Ovo su inteligentni ljudi koji pre nego što bilo šta učine, prvo dobro promisle. Brzo i tačno rešavaju teške zadatke. Najčešće su veoma pedantni. Diplomate su, principijelni, marljivi. Jasan i uravnotežen um, spokojan i neopterećujuć karakter, kao i sposobnost da se posvete - učvršćuje brak. Ipak, devojke se teško udaju, iz nesigurnosti i straha od promena. Vole decu i životinje. Taktični su i trude se da nikoga ne povrede. Veliki su realisti, malo kome veruju na reč, već sve sami provere. Karijeristi su, ali u pozitivnom smislu. Kada formiraju svoje mišljenje o nečemu, ono teško podleže uticaju. Streme savršenstvu. To su glumci, filozofi, arhitekte, naučnici, sportisti... Higir kaže da jesenjoj deci možete dati bilo koje ime, jer malo šta može negativno da deluje na ovakav karakter (svakako, uvek treba imati u vidu slaganje sa očevim imenom).
- Jesenji i letnji ljudi, dobrodušni i ostljivi, loše su zaštićeni. Potrebno im je “tvrdo” ime da im da samouverenost, koja je jaka zaštita od životnih nevolja – objašnjava Boris Higir.
Ako se dođe do zaključka da se vaše ime nikako ne slaže sa imenom oca i godišnjim dobom u kojem ste rođeni, rešenje nije samo naložiti okolini da vas zovu nekako drugačije. Jedini lek je potpuna promena imena u svim dokumentima, iako je to najčešće dugotrajna i komplikovana procedura. Efekat se, priznaje Boris Higir, ne vidi baš za dva-tri dana, ali za dve-tri godine – učinak je siguran. Sve ovo je, tvrdi, proverio na hiljadama slučajeva a, osim ruskih, proučio je engleska, italijanska, francuska imena...

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Čet 28 Okt - 23:32:04



Ubistvo divljeg čoveka



Piše Miodrag Radojčin
Prema izveštajima ruskog inženjera Aleksandra Burceva, koji je o pojavama divljih ljudi objavio zbirku svedočanstava iz okruga Čukča i Lamut, na poluostrvu Čukotka viđen je mirigdi, veoma visoko i snažno dvonogo biće, obraslo krznom i s glavom usađenom u ramena. Može se sresti samo za vreme kratkog leta, hrani se biljkama i sirovim mesom koje kida rukama a ne zubima i onda ga stavlja u usta i jede. Takođe na Čukotki, u Beringovom moreuzu, živi i kiltan, «buljooki», stasom nešto manji, koji ima izrazito velike i buljave oči, gospodari planinama i rado krade plen lovcima.
I na obližnjoj Kamčatki nomadi često sreću čovekolike divljake, obrasle gustom dlakom. Za njih su oni terik ili «čovek zore», girkicavil tj. «brzonogi», arisa ili «čovek doline», ili ih nazivaju imenima koja nemaju nikakvog značenja – arink i rekhem.
Kao i u Rusiji, u Kini je rašireno verovanje da divlji, snežni čovek živi u nepristupačnim i neistraženim predelima planinskih masiva Kvinlinga, Himalaja i Šenongija. Ovaj poslednji predeo posebno je tajanstven, čak više od Himalaja, i prema jednoj legendi je Šenong, bog poljoprivrede i stočarstva, morao da zbog visine tih planinskih vrleti sagradi skele da bi se popeo na visoravan sa lekovitim biljem. Ovo je domovina kineskog jetija, a o događaju kada je vojnik ubio jedno od tih bića, biolog Vang Zelin, koji je odrastao i diplomirao u SAD, 1940. godine je zapisao:
«Krajem septembra, dok smo se u dva automobila vozili ravnicom na deset kilometara od grada Jianglua, odjednom smo začuli nekoliko hitaca. Posle pola kilometra, zaustavili smo se ispred grupe seljaka, okupljenih oko vojnika s puškom. Seljaci su nam uzbuđeno dovikivali: «Ustrelio je divljeg čoveka! Ustrelio je divljeg čoveka!» Na putu je zaista ležalo telo stvorenja kakvo do tada nikada u životu nisam video. Bilo je visoko najmanje dva metra, a celo telo mu je bilo obraslo veoma gustom riđom dlakom, dugačkom oko tri santimetra.
Budući da je ležalo potrbuške, nekoliko ljudi ga je okrenulo. Pokazalo se da je to ženka sa velikim dojkama. Bradavice su joj bile upadljivo crvene, po čemu se moglo zaključiti da još doji mladunce. Dlaka na licu je bila sasvim kratka, oči duboko usađene, a usne jako debele i ispupčene. Glava joj je bila uska, sa veoma istaknutim jagodicama, a kosa dugačka oko 30 santimetara.
Lice stvorenja me je jako podsetilo na lice pekinškog pračoveka. Seljaci su mi kasnije pričali da su viđali dva takva stvorenja – mužjaka i ženku. Kretali su se na potpuno uspravno na zadnjim nogama. Bili su visoki oko dva metra i vrlo snažni. Nisu znali da govore, već su samo urlikali, režali i groktali».

Susret u planini
Za razliku od većine naučnika koji odbacuju pomisao da bi takva «izgubljena karika» u lancu ljudske evolucije mogla da preživi, makar i u izgubljenim planinskim zabitima, doktor Majra Šekli, profesor arheologije svetskog glasa, veruje u takvu mogućnost što je britanska naučnica iznela i u uglednom časopisu «Antikviti»:
«Bića nalik neandertalskom čoveku preživela su još od vremena poslednjeg ledenog doba u teško pristupačnim predelima Himalaja, Sovjetskog Saveza i Mongloije, i viđana su do sada bezbroj puta. U Mongoliji ih zovu almasti, ili kraće alme što označava divlja, kosmata ljudska bića koja sasvim sigurno postoje», tvrdi Šeklijeva, koja je krajem 70-tih godina radila na Univerzitetu u Ulan Batoru i istraživala drevne arheološke lokalitete na Altajskim planinama, često slušajući od lokalnih nomada priče o susretima sa čovekolikim stvorenjima.
Poljak Slavomir Ravic, koji je sa još četvoricom ratnih zarobljenika uspeo da pobegne iz jednog sibirskog logora za prisilni rad i pešice pređe više od 6500 kilometara, našao se 1942. godine na nepalsko-tibetanskoj granici oči u oči sa parom jetija ili almasta, mužjakom i ženkom:
«Upravo smo prešli preko jednog zaleđenog uzvišenja kada smo ugledali dva neobično snažna stvorenja izrazito visokog rasta – oko 2,4 metra. Nas petorica smo imali samo jedan nož i sekiricu, pa smo odlučili da ih izbegnemo ako to bude moguće. Ali, uskoro se pokazalo da su i oni nas primetili, ali nisu pokazivali nikakve znakove čuđenja ili straha. Posmatrali smo ih puna dva sata. Koža im je bila crvenkasta, prekrivena kratkom, oštrom dlakom, a imali su bujnu crvenu kosu sivkastog sjaja. Neprestano su se okretali u mestu, njišući se na neobičan način tamo-amo...
Kako se nije činilo da će se pomeriti sa puta, odlučili smo da ih zaobiđemo, što nas je stajalo još nekoliko dodatnih dana napornog hoda. Kasnije smo u snegu naišli tragove koje su ostavili ti snežni ljudi-majmuni, a bili su oko 60 santimetara dugački i 20 široki», napisao je Poljak Slavomir Ravic u svojoj knjizi «Dugo pešačenje».
Poznati naučnik i futurolog Artur Klark navodi da je profesor Rinčen sa Univerziteta u Ulan Batoru prikupio veliki broj svedočanstava o susretima i viđenjima almasta i uprkos tvrdnjama da su lovci ubili više takvih bića, njihova tela nikada nisu dospela u ruke naučnika i u laboratorije. O divljim ljudima se gotovo sve zna, ali nema nalaza lobanja ili kostiju, nema uginulih, zarobljenih i ubijenih. Nema grobova, jasnih fotografija, niti autentičnih filmskih snimaka.
«Godine 1944. u Taskurganu, nedaleko od mesta gde se ukrštaju granice Indije, Kine, Pakistana, Avganistana i bivšeg Sovjetskog Saveza», piše Klark, «ustreljen je dlakav čovek. Profesor B. A. Fedorovič je kasnije ispitao mnoge očevice i stekao uverenje da je iskaz istinit! Moskovski fabrički direktor G. N. Kolpacnjikov priča kako je u vreme japanske invazije 1937. godine predvodio izviđačku jedinicu i kako su stražari jedne noći vedeli dve senke na padini brega. Kada se na poziv nisu zaustavili, izviđači su i pucali i ubili ih. Kolpacnjikov detaljno opisuje da se zaprepastio kada je ujutro video leševe: Nisu to bili neprijatelji nego čudna, dlakava bića, nalik čovekolikim majmunima. Kolpacnjikov se sećao da su stvorenja bila otprilike ljudskog rasta, obrasla crvenkastom, mestimično gustom ali i retkom dlakom, pa se kroz nju videla koža. Lice im je bilo poput ljudskog, ali veoma surovog izgleda».
S obzirom na to da je besneo rat, bilo je nemoguće učiniti bilo šta drugo osim – zakopati misteriozne leševe!

SOVJETSKI IZVEŠTAJI
Svedočanstva sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza o postojanju zagonetnih čovekolikih stvorenja, u više navrata su izazvala pažnju javnosti. Raspravu je svojevremeno započeo omladinski list «Komsomolska pravda», koji je objavio izveštaj naučno-istraživačke ekspedicije sastavljene od ljudi različitih zanimanja. U njoj je bilo čak i amatera koji su bili željni nesvakidašnjih otkrića, duboko uvereni da čovekov daleki predak, neandertalac, i dan-danas spokojno živi u teško pristupačnim predelima. Članak je izazvao pravu lavinu pisama. Na adresu redakcije i Darvinovog instituta u Moskvi, koji je bio organizator ekspedicije, stiglo je na stotine uzbudljivih svedočanstava:
«Ma koliko vam se činilo neverovatnim, ja sam se sa njim sreo – oči u oči. Dogodilo se to u dolini reke Adice, u severoistočnom Sibiru, i moje iznenađenje i strah pri tom iznenadnom susretu, nemoguće je opisati rečima», pisao je jedan inženjer.
Zanimljive su bile izjave trojice članova jedne amaterske istraživačke ekspedicije koja je 1979. godine boravila na Pamirsko-altajskom gorju, u sovjetskoj srednjoj Aziji. Oni su od lokalnih stanovnika saznali da se u tom kraju često pojavljuje divlje čovekoliko biće koje im, doduše, ne pričinjava nikakvu štetu, ali ga se oni plaše.
Studentkinja Nina Grinova iz Voršilovgrada napisala je:
«Ulogorili smo se na obali reke. Na drugoj obali smo pravili stazu na kojoj se video trag, jer su se tamo, gotovo svake noći, pojavljivali novi, čudni otisci. Htela sam da jednu noć provedem na toj obali, pa sam to i učinila. Nisam sedela ni dvadesetak minuta kad sam začula zagonetne udarce kamena o kamen. Takve smo zvuke i ranije slušali u našem logoru, ali nismo znali ko ih i kako proizvodi. Oprezno sam ustala, ali se sve utišalo. Ponovo sam sela. Dugo sam sedela na tom mestu, a onda se odjednom čulo nerazumljivo mumlanje.
Noć je bila vedra, puna mesečine, a ja sam osetila da me neko gleda. Zbog toga sam ponovo ustala. Na dvadesetak metara od mene stajalo je čudno, kosmato stvorenje nalik na divljeg čoveka. Bilo je vrlo visoko, oko dva metra, krupne, gotovo kvadratne figure. Imalo je vrlo kratak i snažan vrat i bio je poguren. Ruke je slobodno opustio niz telo. Ne, nije me uplašio. Hrabro sam mu krenula u susret. Prešla sam oko pet metara. Gledao me je prodorno, ali u njegovim očima nije bilo ljutnje, zlobe ili straha. U ruci sam imala igračku – ptičicu koja cvrkuće. Pritisnula sam je nekoliko puta. To ga je zbunilo. Okrenuo se i otišao...»
Geolina Siforova, likovna umetnica zaposlena u moskovskom izdavačkom preduzeću «Nauka» je svedočila:
«Nas četovoro smo odlučili da prenoćimo ispod jednog velikog stabla na obali jezera. Uvukli smo se u vreće za spavanje i zaspali. Probudila sam se u isto vreme kada i Dima Sizov, student kijevskog Politehničkog instituta. Na rastojanju od deset do trideset metara, na velikom kamenu, u difuznoj svetlosti blage severne noći, jasno se ocrtavala silueta snažne čovekolike figure koja je sedela. To biće je bilo vrlo visokog rasta – oko dva metra i 30 santimetara».

PRLJAVI ČOVEK SA TIBETA
Pedesetih godina prošlog veka, češki antropolog Emanuel Vlček strpljivo je analizirao dva stara antropološka i anatomska rukopisa koja je otkrio u jednom budističkom manastiru u Ulan Batoru, u Mongoliji. U prvom delu, pisanom početkom 18. veka u Pekingu, detaljno se opisuje divlja fauna mongolskih prostranstava. Na svoje iznenađenje, Vlček je u njemu pronašao i crtež divljeg čoveka ispod kojeg je bila ispisana trojezična legenda: «samdja» (tibetanski), «bičun» (kineski) i «kumin gorugosu» (mongolski). Izgled stvorenja neodoljivo podseća na almasta – glava mu je prekrivena kosom, a lice gustom bradom. Čitavo mišićavo telo obraslo je kratkom, gustom dlakom, a u oči pada snažna muskulatura grudnog koša, što je jedna od karakteristika neandertalskog čoveka!
U drugom izdanju iste knjige, koju su nekoliko decenija kasnije štampali na tibetanskom jeziku u Ulan Batoru, doslovno se kaže:
«Divlji čovek živi na planinama. Srodnik je medveda i jednako je jak, u stvari je strahovito snažan. Njegovo je meso dobar lek za neke duševne bolesti, a njegova jetra uspešno leči žuticu».
Naučnik Dordži Mejren, koji je učestvovao u nekoliko ekspedicija sa mongolskim profesorom J. Rinčenom, došao je do mnogih starih dokumenata u kojima se navodi da su u 19. veku zabeleženi brojni susreti ljudi i almasta, ali su se oni znatno proredili posle 1867. godine, kada su tamo stigli ruski vojnici, lovci i trgovci. Mejren je 1937. u jednom lamaističkom manastiru, u pustinji Gobi, video kožu almasta. Lokalne lame su je koristile kao prostirku za vreme ceremonija. On je naveo da je koža bila skinuta duž kičme, tako da su grudni koš i lice bili sačuvani. Na licu nije bilo dlaka, osim obrva i trepavica, a glava je bila obrasla dugom kosom. Nokti i prsti na rukama bili su očigledno ljudski, a ne životinjski.
Izveštaji o viđenjima divljih ljudi još i danas stižu iz udaljenih mongloskih provincija Khovd i Bajanoglu. Tamo ih zovu hun guree, «ljudi zveri». Tibetanci kažu mi-go, što bi se moglo prevesti kao «prljavi čovek», a najpopularnije mu je ime jeti, nastalo od tibetanskih reči «je» (kamenit kraj) i «the» (životinja). U Kanadi i Sjedinjenim Državama «rođaci» su mu bigfut (veliko stopalo) i saskvoč, a u Amazoniji – mapingvari. U Ekvadoru, Kolumbiji i Venecueli to je didi, a u Latinskoj Americi najčešće mono grande – veliki majmun. Stanovnici divljih, teško pristupačnih oblasti širom planete ne sumnjaju u njihovo postojanje, ali pravih dokaza koji bi to potvrdili i rešili enigmu još uvek nema!

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Čet 28 Okt - 23:45:52



Poigravanje sa Svetim Gralom

Potraga za Gralom


Piše David Putnik

Kroz guste, neprohodne šume Zapada, kroz nedirnuto šipražje i bare sa živim blatom, probijali su se vitezovi, naoružani čelikom, voljom i odanošću. Nisu znali kakva ih iznenađenja čekaju u šumskoj tami. Zveri, veštice, magovi, stvorenja iz pećina i trošnih koliba, gnomi naoružani otrovnim kopljima, trolovi sa oštrim zubima, ili divovi koji udarcem šake mrve sve što se kreće? Da li će naleteti na Morganu, moćnu čarobnicu koja je uspela i velikog Merlina da okuje u led, ili na Mordreda, njenog zlu okrenutog sina?

Opsesija plemića i vitezova
Ne znamo kakve su bile magične šume srednjeg veka. Za nas, decu racionalističke i tehnološke epohe, šume su malo veći parkovi, u kojima možemo da raspalimo roštilj, osetimo zadovoljstvo spavanja u šatoru ili, u najgorem slučaju, da naletimo na medveda. Industrija i porast ljudske populacije čine svoje i šume nestaju. Pre hiljadu godina, na prelazu iz prvog u drugi milenijum nove ere, evropske šume bile su moćne, guste, tamne i neprohodne. U skladu s ljudskim verovanjima, nastanjivala su ih svakakva bića i probiti se kroz njih nije bilo samo telesno iskustvo, već i svojevrsno metafizičko putovanje. Prolazak kroz šumu bio je inicijacija i dokaz odvažnosti. Plemići koje smo pomenuli, ser Lanselot, ser Galahad i ostali vitezovi Okruglog stola, imali su odvažnosti i hrabrosti na pretek. Najvažniji razlog za tu hrabrost, bila je priroda predmeta za kojim su, po nalogu kralja Artura, tragali po šumama zemlje koja će kasnije biti poznata kao Velika Britanija.
Tragali su za Svetim gralom, predmetom, bolje reći pojmom, koji hiljadu godina fascinira evropsku javnu i tajnu istoriju, ezoteriju, religiju i umetnost. Dela sa temom Grala ne samo da nisu iscrpena, već se tokom godina i usled novih pogleda na taj problem javljaju u sve većem broju. Ta dela su izazivala divljenje, oduševljenje, ali i ozbiljan revolt, gnev, strah... Jedan misteriozni predmet postao je termin oko koga se sabiraju različita verska i ezoterijska shvatanja, postao je tema koja u sebe upija Isusa Hrista i Mariju Magdalenu, vitezove templare i Sionski priorat, paganske obredne motive keltskog panteona, mitologiju kralja Artura i njegovih vitezova, čarobnjaka Merlina i magijskog ostrva Avalon, krstaške ratove i nacističku fasciniranost okultnim fenomenima. Od nestvarnih, pustinjskih predela Bliskog istoka, spaljenih suncem i mržnjom, preko plavetnila Sredozemnog mora, taj mit je preseljen u kišne i hladne predele zapadne i severne Evrope, a da ništa nije izgubio na moći. Moć tog mita je rasla i činila da mnogi ljudi postave ono čuveno pitanje: da li tu, ipak, ima nečeg?

Čuvar Hristove krvi
Poreklo priče o Gralu nalazi se u samom korenu hrišćanstva, u dva najvažnija momenta hrišćanske vere: u Tajnoj večeri i raspeću Sina Božjeg. Gral je pehar iz kojeg su apostoli pili tokom Tajne večere. Euharistija ili Tajna večera utemeljuje suštinu hrišćanske vere, od Hristovog dolaska do Sudnjeg dana, tako da duhovnu vrednost bilo kog elementa koji je korišćen na njoj ne treba posebno isticati. Kad se tome još doda da je, u trenucima dok je Isus na krstu napuštao ovu dolinu suza, Josif iz Arimateje u taj isti pehar sakupio krv koja se cedila s njega, važnost Grala postaje još očiglednija. Dva puta je u peharu bila krv Spasitelja, jednom simbolički i jednom bukvalno. Ako zanemarimo glasove razuma koji nam govore da je to izmišljotina, ako pokušamo da sagledamo stvari očima vernika, onda zaista ne može biti svetijeg i uzvišenijeg predmeta od Svetog grala.
U kasnijim vekovima, opisuje se njegov put ka Evropi. Po jednoj verziji, sam Josif iz Arimateje doneo je Gral u Englesku, u Glastonberi, mesto u kome se nalazi grob mitskog kralja Artura. Prema drugim izveštajima, pehar je prenela Marija Magdalena u Francusku. Postoje legende još iz četvrtog veka o njenom begu iz Svete zemlje i iskrcavanju u luku Marselj. Koja od tih verzija može da ponese pridev istinite, za nas nije toliko važno. To ćemo ostaviti pravim i lažnim ekspertima za pitanja Grala, ekspertima koji su se, tokom svih ovih vekova, pretvorili u pravu vojsku. Za nas je ovde važnije pitanje kad se Gral pojavio kao tema, kako u ezoteriji, tako i u umetnosti, i zašto se pojavljuje baš tada.
Gral je izronio iz dubina vremena na početku drugog milenijuma, na samom vrhuncu krstaških ratova. Tada je u zapadnoj Evropi, u Engleskoj i Francuskoj, došlo do spajanja nekoliko pravaca u jedan. Tema pehara sa Tajne večere, tema legendarnog britanskog vođe, kralja Artura, i tema paganskog rituala vezanog za keltskog junaka Brana, počele su da se spajaju i obrazuju zajednički motiv budućih dela. Hrišćanstvo je navršilo hiljadu godina svoga postojanja. Očekivanja vernika bila su različita ali burna. Očekivao se kraj sveta, drugi Hristov dolazak, Strašni sud, Armagedon i sve ostalo što je u ovoj religiji rezervisano za kraj vremena. Ništa posebno se, međutim, nije dogodilo. Život se nastavio onako kako je i do tada tekao, ratovi, glad i beda bili su jednako prisutni kao i ranije. Zato su neki novi momenti i motivi počeli da se javljaju u hrišćanskoj zajednici na Zapadu. Jedan od tih momenata je potreba da se Hristov grob oslobodi od nevernika. To će dovesti do krštaških ratova, jedinstvenog fenomena srednjeg veka, do velikih razaranja, ali i rađanja budućih sadržaja zapadne ezoterije. Pojava priče o Svetom gralu baš tada, posle hiljadugodišnjeg ćutanja na tu temu, stoga nije iznenađujuća. Veri je bio potreban novi podsticaj i on je izronio na površinu.
Druga bitna činjenica je otkrivanje elemenata paganske, keltske religije, koju su potisnuli hrišćani. Zbornik velških legendi Mabinogion donosi priču o tajanstvenom kazanu ponovnog rođenja, iz kojeg mrtvi ratnici, ubačeni uveče, vaskrsavaju sledećeg jutra. Vlasnik tog kazana, kao i čarobne činije, koja je davala hranu kakvu bi čovek poželeo, bio je Bran, keltski junak, neka vrsta njihovog Kraljevića Marka. Slični motivi su se spojili u jedan i postali osnova za gralske romanse, oblik tadašnje literature koji je uveo temu Grala u svet umetnosti. Jedna takva relikvija, koja opisuje velika putovanja i potrage, morala je neminovno da postane predmet umetničkog stvaranja. Gral je postao nadahnuće mnogobrojnim romansama i epskim pesmama, koje su cvetale čitavog veka. Zanimljivi događaji su ispunjavali taj period, 13. vek evropske istorije. Na Bliskom istoku je postojalo Jerusalimsko kraljevstvo, država koju su krstaši instalirali i u kojoj su glavnu reč vodili religiozno-vojni redovi, kakvi su bili templari, tevtonci ili hospitalci. Atmosfera u tadašnjem društvu bila je pogodna za nastanak novog književnog žanra: gralske romanse.

Priviđenje, kamen, pehar...
Prvu gralsku romansu napisao je, oko 1188. godine, izvesni Kretjen de Troa i njen naziv je Roman o Parsifalu ili Priča o Gralu. Priča o Svetom gralu, onakva kakva je stigla do nas, prvi put je obrađena u ovom delu i ono je postalo kamen temeljac budućih dela o gralu. Tu se prvi put pojavljuje glavni lik gralske mitologije Parsifal, kao i niz drugih likova bez kojih je ona nezamisliva. Mladi Parsifal se krenuo na putovanje u nameri da osvoji viteško zvanje. Na putu nailazi na zamak, u kome živi jedna zagonetna i mistična figura, kasnije čuveni Kralj ribara. U zamku Parsifal prvi put vidi Gral, koji je zlatan i ukrašen dijamantima. Od njega se očekuje da postavi pravo pitanje, vezano za prirodu Svetog grala. To pitanje je: «Koga čovek služi dok obožava Gral?» Parsifalu nije palo na pamet da to treba da pita i otišao je na spavanje, zadivljen lepotom i vrednošću ove stvari. Kad se probudio, zamak je bio prazan, nije bilo ni Grala, ni Kralja ribara, ni ostalih stanovnika zamka.
Pred Parsifalom je, kao nekada pred Edipom, bila zagonetka koju nije uspeo da reši i predmet njegovog obožavanja je nestao sa vidika. I ostale gralske romanse kombinuju slične elemente u svom pripovedanju. Jedna od najpoznatijih je poema Parsifal, koja je nastala između 1195. i 1216. godine. Njen tvorac je vitez bavarskog porekla Volfram fon Ešenbah i njegov rad predstavlja umetnički najuspeliju interpretaciju mita o Gralu. Posle pada hrišćanske države u Palestini, 1291. godine, gralske romanse polako prestaju da budu aktuelne i u sledeća dva veka ih nema. Ta tema se u evropsku književnost vratila 1470. godine, kad je ser Tomas Malori napisao knjigu Arturova smrt. Od tada, ova tema konstantno inspiriše umetnike. Gral se, u svim romansama, pojavljuje i u nekim drugim oblicima. Kod Volframa fon Ešenbaha, u jednom trenutku, on je kamen. U romansi po imenu Perlevo, čiji autor nije potpisan, vizija Grala se sastoji od promenljivog niza slika ili priviđenja. U tom nizu se naizmenično pojavljuju krunisani razapeti kralj, dete, te čovek sa krunom od trnja kojem krvare čelo, stopala i dlanovi i koji asocira na Spasitelja. Gral se, naravno, javlja i u obliku pehara. Svaka od ovih pojava je praćena mirisom i jakom svetlošću misterioznog porekla. Iz ovoga se može zaključiti da Gral, kao i alhemijski kamen mudrosti, funkcioniše na dva nivoa. Na prvom, u pitanju je pehar ili posuda, koja je među ljudima prisutna još od Tajne večere. Na drugom nivou, to je simbol određenog mističnog iskustva i nije toliko vezan za konkretni predmet koliko za stanje duha osobe koja kroz to iskustvo prolazi.

Večna tema u književnosti...
U poslednjih 150 godina Gral je vaskrsavao u muzici, na filmu i u knjigama, i uspevao da zaintrigira ljude dvadesetog veka, uvek zainteresovane za misterije prošlosti. Kroz dve opere Riharda Vagnera, Parsifala i Loengrina, Gral se popeo na pozorišne daske i tu ostao do danas. Na drugoj strani spektra, on je postao tema urnebesne parodije čuvenog Letećeg cirkusa Monti Pajtona, u filmu Monti Pajton i Sveti gral. Ipak, najveće interesovanje za ovaj problem izazvale su dve knjige, koje su se pojavile u razmaku od dve decenije i čiji su sadržaji blisko povezani.
Den Braun, američki hit pisac, objavio je svoj roman Da Vinčijev kod. Roman je doživeo ogomnu popularnost i doneo svom autoru i njegovim izdavačima mnogo novca. Pored toga, roman je izazvao nekoliko kontroverzi. Protiv njega su ustali katolička crkva i dosta vernika. Razlog je izrazito negativna uloga koju je crkva, po Braunu, imala u skrivanju prave istine o Gralu, kao i prikaz jedne, slobodno možemo reči ekstremističke organizacije unutar katoličke crkve, misteriozne zajednice Opus Dei. Druga kontroverza, koja je mnogo očiglednija i jasnija je pitanje autorstva nad ovim tumačenjem istorije Grala, što nas dovodi do druge knjige koju smo pomenuli. Tri autora, Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln, napisali su 1982. godine veoma uzbudljivu i intrigantnu knjigu Sveta krv, Sveti gral. Tu je izneta i do kraja razvijena ideja koju je Den Braun «pozajmio» za svoj roman. Ova knjiga nudi obilje podataka i napisana je vešto, tako da čitalac ima utisak da se zaista upušta u veliku duhovnu avanturu, koja traje vekovima i prostire se na dva kontineta. U poređenju sa njom, roman Dena Brauna predstavlja svojevrsnu banalizaciju osnovne ideje, njeno svođenje na obrazac holivudske filmske industrije. I zaista, posle enormnog uspeha romana, brzo sledio je holivudski hit. Ništa novo i neobično. U međuvremenu je otvoren i sudski spor između ovih autora, ali to nije ono što nas zanima. U oba dela je dato bitno drugačije tumačenje gralske misterije u odnosu na ono koje je vladalo do tada.
Sveti gral, po tom tumačenju, nije predmet niti relikvija sa Tajne večere, ili iz bilo kog drugog događaja hrišćanske epohe. Sveti gral je metafora za «kraljevsku krv» ili, na starofrancuskom, sang real. Ta kraljevska krv je krvna loza Isusa Hrista, koja se proširila iz Palestine ka zapadnoj Evropi. Ovu tezu, veoma iritantnu za velik broj vernika, autori knjige Sveta krv, Sveti gral postavili su na sledeći način: «Možda je Magdalena, ta neuhvatljiva žena iz Jevanđelja, bila stvarno Isusova žena. Možda je njihova zajednica donela potomstvo. Možda je Magdalena, posle Raspeća, sa bar jednim detetom, bila krišom uvedena u Galiju, gde su već tada postojale jevrejske zajednice i gde je ona, prema tome, mogla naći pribežište. Možda je, ukratko, postojala jedna nasledna krvna loza poreklom neposredno od Isusa. Možda se ta krvna loza, taj vrhunski sang real, potom produžavala, netaknuta i neznana, tokom nekih četiri stotine godina.» Pretpostavka da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom i da je sa njom imao dece, razumljivo izaziva neslaganje vernika. Činjenica je da mi neke praznine u istoriji nikada sa sigurnošću nećemo popuniti. Pošto se prava istina nikada neće saznati, ono što nam ostaje jeste kombinacija maštovitih ideja i njihovo oblikovanje kroz umetnost.
Den Braun u svoj roman, pored Grala, uvodi i figuru Sofije, antičkog simbola večite mudrosti, koju identifikuje sa Marijom Magdalenom i spaja u apsolutni, životodavni ženski princip sveta. U obe knjige crkva, u prvom redu katolička, ima ulogu onoga koji na neki način skriva pravu istinu o prirodi Grala i samog Hrista. Bez obzira na moguća slaganja ili neslaganja, ove knjige uvode jedno novo i zanimljivo čitanje legende o Svetom gralu.

... i na filmu
Sa ogromne liste filmova iz arturijansko-gralskog ciklusa pomenućemo nekoliko. Ova tema je bila zanimljiva filmskom stvaraocima različitih profila i pokazala se kao korisna, bilo da se pravi komercijalno delo, bilo da umetnik ne želi da razvodnjava estetiku svog filma. Među rediteljima koji spadaju u ovu drugu grupu, nalaze se dva francuska reditelja, čija imena mnogo znače u svetu umetničkog filma. Veliki reditelj Rober Breson snimio je 1974. godine film Lanselot Jezerski, specifičnu viziju događaja oko Kamelota, zamka u kome je kralj Artur živeo i gde se sastajao sa čuvenim vitezovima Okruglog stola. Breson je reditelj koji voli sveden i pročišćen izraz, i u filmu je izbegavao bilo kakvu prenaglašenu dramatiku. Glavne uloge je podelio ljudima koji nikada do tada nisu igrali na filmu i time dobio prirodan izraz za kojim je tragao. Četiri godine kasnije, Erik Romer, takođe veoma značajan reditelj, snimio je film Parsifal, na temu potrage ovog junaka za Gralom. Obrnuto od Bresona, Romer se bazirao na teatralnom izvođenju, koje je bilo daleko od realizma. U ova dva slučaja, vidimo da je tema Grala sposobna da izdrži različita tumačenja i različite stilove kojima se obrađuje.
Naravno, najveći pustolov i tragač za misterijama, profesor arheologije Indijana Džons, nije mogao dugo da se suzdržava od potrage za ovim svetim predmetom. Posle zavetnog jevrejskog kovčega i magičnog indijskog kamenja u trećem filmu, profesor traga za Svetim gralom, zajedno sa svojim ocem kojeg glumi šarmantni zavodnik Šon Koneri. Posle naporne potrage, u kojoj ima više akcije nego ideje, naći će Gral skriven u pećinama jordanske Petre, jednog od najlepših prirodnih spomenika civilizacije. Ovu svetinju čuva hiljadugodišnji, uspavani vitez-templar, koji upravo završava svoju misiju.
Na kraju velikog hita, koji je svojim tvorcima doneo ogroman novac, dobili smo malu pouku iz skromnosti. Od nekoliko mogućih pehara, Harison Ford bira onaj koji izgleda najsiromašnije, jer, prirodno, na Tajnoj večeri nije bilo skupocenih predmeta. Moj lični favorit u varijacijama na temu Grala je film Terija Gilijama Kralj ribara, sa Džefom Bridžisom i Robinom Vilijamsom u glavnim ulogama. Ovde je pitanje potrage za Gralom parodirano samo na prvi pogled. Dva glavna junaka obijaju noću vilu na Menhetnu kako bi uzeli pehar za koji misle da je Gral, a koji je, zapravo, običan sportski trofej. U pitanju je, međutim, potraga za pravim prijateljstvom, za iskupljenjem posle pogrešnih poteza koje su povukli, u pitanju je njihova istinska želja da srede uzdrmane živote, svaki na svoj način. Dva sjajna glumca to uspevaju da nam pokažu na emotivan i duhovit način. Tu ponovo izlazi na površinu stara mudrost da potraga za Gralom nije potraga za nekakvom posudom ili vrednim predmetom, već potraga za onim duhovnim u nama, onim šta nas, pored svog zla za koje smo sposobni, ipak čini bližim svetlosti nego tami.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 0:26:57



Misterija đavoljeg prstenja

Mistična mesta


Piše Ljubiša Petrović Na sedamdeset kilometara od grada Petropavlovska na Kamčatki, nalazilo se farmersko gazdinstvo. Njegov vlasnik, farmer Agajev, tog zlosrećnog dana je, zajedno sa bratom, obavljao svakodnevne farmerske poslove. Brat je ušao u staju gde se nalazila stoka. U jednom trenutku, iz staje su se začuli jezivi krici i tupi udarci u zidove. Agajev je pojurio u staju i zatekao užasan prizor. Životinje su se grčile, koprcale se i bacakale. Mnogima je iz grla i nozdrva šikljala krv. Agajev je brzo izneo onesvešćenog brata i pokušao da ga probudi, ali je i sam izgubio svest. Kad se osvestio, oko sebe je osećao samo zastrašujuću tišinu. U staji je bio pokolj: bik, tri krave, 12 ovaca i 10 svinja je uginulo. Ali, najstrašnije je bilo što i Agajevljev brat nije davao znake života. Policija koja je izvršila uviđaj, nije pronašla nikakve tragove nasilja, niti je mogla dati neko objašnjenje, pa je konstatovala da je „smrt nastupila pod neobjašnjivim okolnostima“. Valja napomenuti da su se tokom leta 1993. godine u okolini farme događale neobjašnjive stvari koje su registrovane kao anomalne („mesto je nezdravo, mračno...“). Nedugo zatim, dok je na lokalnoj televiziji prikazivano ono što se dogodilo na farmi, telefonom se javio vulkanolog i saopštio da se, na osnovu njegovih istraživanja, na farmi nalazi - anomalna zona. MUNJA JE UDARALA U ISTO MESTO! Istraživači su otkrili mnoštvo mesta sa neobjašnjivom energijom na površini naše planete. Primećeno je da takva mesta „privlače“ munje i da je, dok je u polju njihovog dejstva, čovek podvrgnut nepoznatom energetskom delovanju. U tim zonama, osetljivi uređaji registruju i odstupanja uobičajenih geofizičkih polja, tako da se često opažaju pojave koje dovode i do prekida vremenskog toka. Događaji koji se odigravaju na tim mestima, ponekad su toliko fantastični, pa ne čudi što ih i dan-danas, kao i u prošlosti, ljudska mašta poistovećuje sa đavoljim i nečistim silama. Komisija „Fenomen“ zabeležila je veliki broj izjava od ljudi koji su bili u anomalnim zonama. U njihovom mnoštvu, tu je i priča geologa iz Karagande E. Sergejeva: „Godine 1973. sam radio u severozapadnom Pribalkalju, 70 kilometara od rudnika Džambul. Jednom prilikom, dok sam se nalazio na terenu, nastupila je nepogoda i iznenada, u mojoj neposrednoj blizini, odjeknuo je snažan prasak. Munja je sevnula i udarila u planinu, ali ne u samu njenu površinu, na kojoj je stajao stari, drveni punkt, već dvadesetak metara niže. Zatim je u isto mesto udarila još jednom, pa još jednom... U razmaku od 30 do 40 sekundi, sa čudnovatom postojanošću, oblak je slao munje u jednu istu tačku! Fiksirao sam to mesto i kad je prestala grmljavina, uputio se u tom pravcu. Osetio sam neuobičajene poteškoće pri hodu: postepeno se povećavao čudan pritisak na celo telo, moje noge je zahvatila neobjašnjiva slabost, a osetio sam i mučninu i smetnje u vidu. Na 150 metara udaljenosti od ovog mesta, osetio sam kako mi je iz nosa pokuljala krv... Pokušao sam da sebi objasnim da se sve to dešavalo zbog pojačanog inteziteta elektromagnetnog polja. Međutim, slično se desilo i 1990. godine. Moj sin je završavao vojnu službu u jednoj jedinici u rejonu Perma. Tokom obuke, njegova sedmočlana „diverzantska grupa“ namerno je prodrla u centar „Permskog trougla“ (o čemu je u štampi često izveštavano), gde se šuma čudno talasala u koncentričnim krugovima. Mladići iz grupe su obratili pažnju na prekid rada elektronskog sata, a proveravali su i njegovo nejasno delovanje, koje se povećavalo uporedo sa približavanjem anomalnoj zoni. Osećanje straha sve više se pretvaralo u užas i grupa je bila primorana da se brzo povuče sa ovog mesta. PUTUJUĆE KAMENJE I ČAROBNA KUĆA Koncentrični krugovi na zemlji su karakteristični spoljašnji znaci čudnovatih mesta o kojima je bilo reči, pa se ogromne kamene spirale, koje se povremeno pojavljuju u raznim predelima, nazivaju Đavoljim prstenovima. Neki istraživači pojavu ovih zagonetnih objekata objašnjavaju time da su ljudi nekada oblagali kamenjem ove čudesne spirale koje se i danas pojavljuju. Postoje i znatno fantastičnije hipoteze. Izvesni D. Azarov smatra da se kamenje „samo skuplja pod dejstvom gravitacionih anomalija, poput metalnih opiljaka u školskom ogledu iz fizike“. Svoju zamisao, Azarov je ilustrovao snimcima načinjenim u Dolini Smrti, u Nacionalnom rezervatu u Kaliforniji. Na njima se jasno vide dugačke brazde, koje su ostale iza kamenja na ravnoj peščanoj površini, na dnu isušenog jezera. Sudeći po mnogobrojnim saopštenjima, u tim mestima se sami od sebe pomeraju kako sitni, tako i veliki obluci, težine i do pola tone. Pritom, oni se ne kotrljaju, već kao da putuju na ogromnim nevidljivim klizačima... Uzgred, u gradu Santa Kruz, postoji jedno zagonetno mesto. Otkrio ga je Džordž Prejzer 1940. godine. Danas je ta anomalna zona, mala teritorija na padini brežuljka, zaraslog u džinovske eukaliptuse, postala mesto hodočašća turista. Na ulazu u anomalni predeo zemlje poprečno leži tanka betonska tabla. Jedan njen kraj nalazi se u zoni zagonetnih sila, dok je drugi van tog dejstva. Uz pomoć libele, koju vodič uvek nosi sa sobom, svako može da se uveri da tabla leži apsolutno horizontalno. Ipak, ako na njene suprotne krajeve postavimo dva muškarca približno iste težine, uočićemo da će znatno teži biti onaj koji se nalazi u zoni anomalnog dejstva. Ako istim osobama promenimo mesta, opet će onaj u anomalnoj zoni pokazivati veću težinu. U unutrašnjosti ove tajanstvene zone, nalazi se mala drvena koliba koju je, pre 40 godina, sagradio Džordž Prejzer. Ona je jako nagnuta i dok se posetioci približavaju ovom čudnom objektu, osećaju pojačan pritisak, tako da su prinuđeni da se naginju napred kao bi održali ravnotežu. U anomalnoj zoni, kompas se ponaša sasvim čudno: na metar od zemlje, on precizno pokazuje strane sveta, ali ako se spusti samo malo niže, kazaljka na kompasu menja svoj položaj za 180 stepeni! Ako se teška metalna kugla gurne po žlebu, nagnutom u pravcu centra zone, ona će se zaustaviti pre polovine putanje i brzo dokotrljati nazad. Isto tako, narušavajući zakon gravitacije, ponašaju se i nemetalni predmeti. Sve te pojave maksimalno se pojačavaju u centru zone, u unutrašnjosti kolibe, u kojoj posetioci osećaju najsnažnije delovanje. Njih nevidljiva sila vuče prema zemlji takvom snagom da se stvara vizuelni utisak lebdenja u vazduhu. „Posebno su mi interesantni skeptički nastrojeni turisti“, kaže Bil Hopkins, koji već 30 godina radi kao vodič u anomalnoj zoni. „Mnogi od njih, posebno Japanci, dolaze sa svojim instrumentima za merenje, a jedan je čak doneo i laserski „pištolj“. Možete li da zamislite kakav izraz lica je složio kad je laserski zrak, usmeren horizontalno u pravcu zone, naglo skrenuo u centru naniže! Po Hopkinsonovim rečima, njegovi eksperimenti su pokazali da su talasaste sile spiralno savijene, a u to se uverio dok je posmatrao kretanje viska. Čak je i drveće koje tamo raste poprimilo neobične spiralne oblike. Zašto ne bi bilo moguće da su ovo, zapravo, sile spiralne usmerenosti koje izazivaju pojavu mnogobrojnih zagonetnih krugova na poljima Velike Britanije? Samo tokom nekoliko letnjih meseci 1990. godine, engleski istraživači su registrovali više od 400 takvih zona sa spiralnim polegnućem pšenice. Slični krugovi bili su otkriveni i na poljima u Japanu, Kanadi, Argentini, Australiji... Rusija takođe nije bila izuzeta. Poznati ruski istraživač anomalnih pojava N. Novgorodov, pronašao je i fotografisao nekoliko takvih fenomena u Povoložju. Uostalom, na poljima se ne pojavljuju samo primitivni krugovi, već i mnogo složenije tvorevine. Tako je engleski istraživač P. Delgado, nedaleko od mestašceta Panč Boul u grofoviji Hemšir, iz aviona ugledao ogroman natpis u žitnom polju „We are not alone“ (mi nismo sami). Svako slovo je bilo veličine 36,6 metara! Pšenica je bila „naslagana“ da je to nalikovalo zagonetnim krugovima. Ako to nisu podvale šaljivdžija, onda nam ostaje da pažnju usmerimo na hipotezu „nepoznatog razuma“. U Moskvi postoji grupa naučnika na čijem čelu je profesor Igor Aleksejevič M. (na njegovu molbu, prezime nije naznačeno), koji su ubeđeni da je naša Zemlja živo i razumno biće. Oni tvrde da su uspostavili kontakt sa našom planetom i da je ona odgovorila na zamišljene zahteve operatora, stvarajući određene procese u litosferi. D.Azarov takođe je ubeđen da je Zemlja živa i razumna. Štaviše, on tvrdi da čudnovati crteži u pustinji Naska, koji se pogledom mogu obuhvatiti samo iz aviona, natpis u žitnom polju u grofoviji Hempšir, čudnovati krugovi i kamene spirale su delo naše razumne planete – Zemlje. Uzgred, crteža ptica i životinja na platou Naska ima svega 30. Sve ostalo su prave linije, sinusoidi i već spomenute spirale, 13 hiljada uzoraka na površini od oko 500 kvadratnih kilometara. Specijalisti su izračunali da je za ručnu izradu takvog „umetničkog dela“ drevnim slikarima trebalo, ne manje, od sto hiljada ljudskih vekova! Ove zagonetne crteže odlikuje izvanredna i povrh svega neverovatna preciznost. Na vazdušnim foto snimcima čak i Pan-američki auto-put, koji prolazi kroz plato Naska, izgleda manje prav u odnosu na drevne linije, iako mnoge od njih počinju od ravnih površina, a nastavljaju se preko površina planina, što je nekim istraživačima dalo priliku da zaključe: „To nije delo ljudskih ruku!“ Pa, ko onda crta te čudnovate šare? Vanzemaljci? Ili je to stvarno delo naše razumne planete? Evo kako je to prokomentarisao I. Nikolajevič, rukovodilac Laboratorije za geološka istraživanja Rusije: „Anomalne zone još nisu u potpunosti razotkrile svoje tajne, i zato nema odgovora na pitanje ko crta krugove u živu, gospodari anomalnim zonama i spiralno uvija drveće. Sa sigurnošću se danas može reći samo da bismo možda mogli da malo posumnjamo na Zemlju, u kojoj se dešavaju procesi, svojstveni visokoorganizovanim sistemima, a u samom njenom jezgru odvijaju se energetska pražnjenja (i to registruju specijalni instrumenti) što na površini izaziva anomalije. Ta „pražnjenja“ su najčešći uzročnici iznenadnih i jakih, vremenskih promena. U zoni njihovog dejstva nastaju havarije, iz sistema iskaču cevovodi, radio i električne mreže, najsloženiji uređaji, instrumenti i instalacije. U svojim arhivima, ufolozi čuvaju fotografije zagonetnog natpisa na snegom pokrivenoj moskovskoj pustari koji se, kao i u Panč Boulu, mogao pročitati samo sa velike visine. Teško je i zamisliti kako je takav natpis mogao da uradi jedan čovek, jer se radi o slovima visine 50 metara i debljine linija više od dva metra! Ali, sva složenost i apsurdnost natpisa iz moskovske pustare padaju u vodu pred značenjem te, svima nama dobro poznate „nepristojne reči“. Eto do čega je trebalo dovesti našu staricu zemlju - da ona „progovori“ takvim jezikom!

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 0:40:45



Tri uskršnja anđela

U rusko selo svratili su anđeli na doručak


Piše Miodrag Radojčin
Priča koju je, po sećanju svoje majke, ispričala Anastasija Saidova Stivenu Vagneru, autoru knjige “U dodiru sa čudesnim”, dogodila se za vreme Drugog svetskog rata njenoj prabaki koja je živela u Rusiji. Njena kuća je bila u jednom malom selu, a vladala je velika glad, tako da su seljani preživljavali jedino zahvaljujući kravi koju je ona imala.
“Jednog jutra, na sam Uskrs, začulo se kucanje na vratima”, pričala je Anastasija. “Moja prabaka je otvorila i ugledala trojicu muškaraca. Opisala ih je kao veoma stare, sa bradama, obučene u starinsku odeću koja je oko pojasa bila vezana konopcem. Jedan od njih nosio je dugačak, drveni štap. Zatražili su da uđu i dobiju nešto za jelo. Pustila ih je unutra, ali joj je bilo neprijatno što može da im ponudi samo šolju mleka i nekoliko komada suvog hleba. Ništa drugo nije imala. Prihvatili su i seli za kuhinjski sto da doručkuju. Kad su završili sa jelom, zahvalili su joj se i jedan od njih je rekao: 'Ne brinite, sve će biti u redu'. Nakon toga su otišli.
Pošto je za njima zatvorila vrata, moja prabaka se vratila da bi pospremila sto. Na njeno iznenađenje, hrana koju su jeli bila je netaknuta, baš kao u trenutku kad im je poslužila. Istrčala je napolje za njima, ali su posetioci već otišli. Pitala je komšije koje je zatekla na ulici da li su videli trojicu neobično obučenih staraca, ali niko ih nije zapazio.
Uskoro se rat završio. Prema staroj pravoslavnoj legendi, za vreme Uskrsa, tri anđela silaze na zemlju da bi nas posetila i saznala kako se ponašamo prema bližnjima. Ne znam da li su to bili oni”, ispričala je Stivenu Vagneru Anastasija Saidova.

NOĆNI DRUG U IGRI
Džastin Anderson seća se čudnog doživljaja kada je imao pet godina. U to vreme, njegova porodica živela je u kamp-prikolici u Nju Ričmondu, u Viskonsinu.
“Otac je radio te noći i, u neko doba, probudio sam se bez nekog posebnog razloga”, kaže Džastin. “Mogu još uvek da se setim hladnoće u sobi, pošto grejanje nije bilo uključeno u noćnim satima, i hladnog vazduha koji je probijao kroz tanke zidove. Na manje od pola metra udaljen od mog kreveta, stajao je dečak, koji je imao 10 ili 12 godina. Činilo se da njegovo telo nije bilo od krvi i mesa, već od skoro providnog, narandžastog svetla. Pojava je bila potpuno uočljiva, ali kao da je bila nacrtana narandžastim linijama.
Pitao sam ga ko je, ali nije mi odgovorio. Samo je stajao i piljio u mene, sa zadirkujućim osmehom na licu. Nisam osećao strah, samo radoznalost, i nastavio sam da ispitujem šta traži u mojoj sobi. Posle kratkog vremena, odmakao se korak od mog kreveta i pozvao me rukom da ga sledim.
Ne sećam se šta sam pomislio, da li me je to naljutilo ili privuklo kao neka nova igra, ali sam skočio iz kreveta i pošao za njim. Posle toga, u mom sećanju nastala je rupa, a sledeće što znam je da sam dečaka jurio po sobi. Trčao je oko mene kružeći, sve vreme mi se rugao i zadirkivao me svojim smehom. Iako je svetlo bilo ugašeno, mogao sam sasvim jasno da ga vidim u mraku. Igra se završila u trenutku kad sam ga stigao i skoro uspeo da ga zgrabim za ramena, ali je svetlo sa trema obasjalo sobu. Dečak se izmakao i moje ruke su zgrabile prazan prostor. Pao sam na pod i, u tom času, moj otac je ušao i upalio svetlo. U tom trenutku, dečak je nestao! Pitao me je šta radim i s kim sam se igrao u to doba, jer je čuo moj smeh kad se vraćao s posla. Bilo je oko dva ili tri sata posle ponoći. Ispričao sam mu o dečaku i kako sam ga jurio. Ne znam da li mi je poverovao, ali tu se moje sećanje završava.
Posle desetak godina, kad smo se vozili kolima, ispričao sam tu priču svom polubratu i kad je dečak upitao mog oca da li je to istina, on je odgovorio: 'Moguće, ali bilo je to pre mnogo vremena'”.

JEZIVI PORTRETI
Najstrašniju noć u svom životu Triši je doživeo prilikom posete prijateljima u Francuskoj, u selu u blizini Narbone, i detalje te jezive večeri ni posle osam godina nije zaboravio. Kako je njegova rođaka Lea bila u društvu svog verenika, par je odlučio da kampuje u blizini, dok je Trišiju ponuđeno da prenoći u staroj kući njene tetke, gde su živeli Lein otac, njen mlađi brat i stara tetka. Od trenutka kad je zakoračio u kuću, obuzela su ga neprijatna osećanja.
“Čim sam ušao u dnevnu sobu, užasnuo sam se zbog nekoliko fotografija na zidovima koje su predstavljale bebu čudnog izgleda. Koža joj je bila pepeljasta, a oči vodnjikave i razroke. Morao sam da pitam ko je to, ali je stara gospođa samo skupila ramena i rekla da je to bila njena mrtvorođena kćerka, koju su ona i njen muž slikali pre sahrane i fotografije poslali svim rođacima”, seća se Triši. “Nisam mogao da se ne začudim tolikoj morbidnosti, i s obzirom da u to vreme nisam verovao u duhove, obuzelo me je jako osećanje nečije prisutnosti”.
Pošto se smestio, Triši je sa svojim saputnicima izašao na piće i vratio se na spavanje nešto pre ponoći. Mlađeg rođaka Floa upitao je gde je toalet, a ovaj ga je ljutito upitao zašto nije koristio onaj u baru i pokazao mu stepenište koje je vodilo na drugi sprat.
“Pošao sam gore, Flo me je sledio i onda su se pred nama iznenada otvorila vrata”, nastavio je Triši. “Pomislio sam da tetka izlazi iz sobe, ali kad sam se okrenuo i ugledao izraz lica 17-godišnjeg repera, visokog i snažnog, uhvatio me je strah. Uspeo je da promuca da ta vrata nisu otvarana godinama, da su zaključana a ključ izgubljen i da se niko nije usuđivao da obije bravu. Ona su vodila na tavan gde, iz nekog razloga, nije smelo da se odlazi. Pošto mi je hitno trebao toalet, uspeo sam da savladam strah, pomišljajući čak da se Flo sa mnom šalio.
U tom času, dok sam se osvrtao da bih našao vrata toaleta, sat u udaljenom uglu hodnika počeo je da otkucava ponoć. Iza mene je Flo, koliko je brzo mogao, strčao niz stepenice i uleteo u sobu koju je delio sa svojim ocem. Privučen starim, stojećim satom, prišao sam da bih ga razgledao, ali bolje da nisam: u njemu nije bilo mehanizma, niti bilo čega što bi moglo da proizvede zvuk!
Progutao sam knedlu, otišao u toalet i nakon toga se brzo vratio u svoju sobu u prizemlju. Prestrašen, pustio sam unutra dva kućna psa i tri mačke da ne bih bio sam, zaključao vrata i skinuo se na način na koji to obično činim: bacajući odeću gde stignem, i legao u krevet. Zaspao sam, umiren prisustvom životinja.
Kad sam se probudio, prvo sam ugledao fotelju koja je bila privučena uz moj krevet, iako je prošle noći bila u drugom uglu sobe! Na sedištu je bilo ulegnuće, kao da je neko sedeo, gledajući me kako spavam. Proverio sam vrata, bila su i dalje zaključana, sa ključem u bravi, što znači da niko nije mogao da uđe, a onda sam video nešto što me je nateralo da vrisnem. Na stočiću pored prozora, sva moja odeća bila je uredno složena! Panično sam otrčao u kuhinju i sve ispričao tetki koja je slegla ramenima i rekla da kuću deli sa duhovima otkad zna za sebe, ali da oni nikada nikoga nisu povredili. Iako sam skeptik što se tiče paranormalnog, i bez obzira na to što je možda u pitanju bio dobronameran duh ili zarobljena duša one umrle bebe, ni za šta na svetu ne bih u toj kući proveo još jednu noć”, završio je Triši priču o svom doživljaju.

GRAD IZ BUDUĆNOSTI
Svedok o paranormalnim zbivanjima koji je želeo da ostane anoniman, opisao je svoje iskustvo sa putovanja u Fičburg u Masačusetsu, u leto 1968. godine.
“Imao sam sedam godina i igrao sam se u šumi. Odlučio sam da prošetam i, nakon desetak minuta hoda, već sam išao kroz gusto drveće i šikaru, sklanjajući rukom lišće i grančice sa lica i tela. Primetio sam da lišće menja boju od zelenog ka žutom, a zatim prelazi u narandžasto dok sam ulazio sve dublje u šumu.
Kad sam konačno dospeo na kraj šume, ugledao sam nešto što me je zaprepastilo. Osećao sam se kao Doroti iz Čarobnjaka iz Oza kad izlazi iz tornadom srušene kuće i vidi nepoznatu zemlju oko sebe. Taj sam utisak imao gledajući futurističku okolinu kakvu nikada pre nisam imao priliku da vidim. Pomalo sam se plašio, ne znajući gde se, u stvari, nalazim.
Ipak, prizor je bio predivan. Putevi koje sam ugledao bili su veoma sjajni i blistavo čisti. Mogao sam da vidim Sunce kako se ogleda u njima. Bili su drugačiji od današnjih puteva i sasvim moderni: nisu bili od asfalta, već od nečeg srebrnog i blistajućeg. To je, možda, mogla da bude neka vrsta metala, zaključio sam.
Kuće su bile obojene, moderne, vrlo uredne i lepo održavane, sa velikim prozorima i krovovima različitih boja, pretežno narandžastim. Ulične lampe su bile u vidu sjajnih stubova, sa kuglom na vrhu, i svaka je na neki način bila drugačija. U pozadini sam čuo buku: automobili su bili mali i okrugli. Njihova boja je bila fluorescentno zelena, sa crnim šarama oko vrata i na krovu.
Nisam video ljude. Stajao sam tamo pet-šest minuta, a zatim sam se kroz šumu vratio kući i sve ispričao majci. Nju to kao da nije mnogo interesovalo i samo mi je rekla da se klonim lutanja po šumi!
Sledećeg dana vratio sam se na isto mesto, ali tamo više ničega nije bilo! Gledao sam i gledao, ali nisam mogao da vidim grad iz budućnosti”.

IZGUBLJENIH 45 MINUTA
Ono što se dogodilo Megi H. i njenoj kćerki spada u klasične fenomene “izgubljenog vremena”. Tog jutra, kao i obično, spremala se da krene na posao, a kćerka u školu, što se najčešće odvijalo sa mnogo vike i požurivanja. Ovom prilikom, ipak, sve je bilo drugačije: obe su ustale ranije i dobro raspoložene.
“Živimo okružene satovima: zidnim u dnevnoj i spavaćoj sobi, na mikrotalasnoj pećnici, aparatu za kafu, a imale smo ga i na jutarnjem šou programu koji smo pratile na televiziji”, rekla je Megi H. “Obe smo bile spremne za polazak ranije nego obično, pokupile smo stvari i prepešačile desetak metara do auta. Pošle smo šljunkovitim putem koji obično ne koristimo. To je bila ulica kojom smo retko prolazile. Usput smo pričale o svemu, a kad smo stigle pred školu, oko nje nije bilo vozila i vladala je tišina. Nije bilo dece i nastavnika pred njom kao obično u to vreme. Bila sam šokirana i pitala kćerku kako to da smo stigle tako rano. “Pogledaj koliko je sati”, rekla je ona mirno. Časovnik je pokazivao da je prošao čitav sat od kad smo krenule, a za tu razdaljinu, pošto nigde nismo usput svraćale, potrebno je najviše petnaest minuta! Izgubile smo nekako čitavih 45 minuta, a da nismo znale kako i gde! Čudila sam se i pitala šta nam se dogodilo tog jutra, ali moja kćerka više nikada o tom događaju nije želela da priča. Izabrala je da se pretvara da se toga dana ništa neobično nije dogodilo”, zaključila je Megi H.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 0:53:29



Ko je Anabela?



Piše: Miodrag Radojčin

Priča o krpenoj lutki En - Anabeli potiče iz 70-tih godina prošlog veka i detaljno je opisana u knjizi «Demonologist» Džeralda Britla. Počela je u malom gradiću u Konektiketu, kad je mlada bolničarka Dona, koja je stan delila sa svojom koleginicom Endži, od majke za rođendan dobila lutku veličine četvorogodišnjeg deteta, kupljenu u jednoj starinarnici. Devojke su ubrzo primetile da lutka, koju su obično ostavljale na Doninom krevetu, nikada nije u istom položaju u kojem bi je ostavile. Naravno, posumnjale su da neko ima ključ i da u njihovom odsustvu ulazi, ali promenjene brave i sve zamke koje su postavljale da bi otkrile uljeza, nisu dale rezultate.
Onda su se pojavile poruke, pisane dečjim rukopisom na komadićima pergamenta, zbog čega su se obratile jednoj ženi-medijumu, koja im je otkrila da je u pitanju «duh» sedmogodišnje devojčice Anabele Higins, i da ona želi da boravi sa njima u stanu, tačnije u lutki, na šta su Dona i Endži nesmotreno pristale. No, stvari su, posle njihovog pristanka, iz dana u dan postajale sve gore, dok konačno jedan njihov prijatelj na svojoj koži nije osetio napad nevidljive sile.
Uplašene, mlade žene pozvale su lokalnog sveštenika, oca Higina, da im pomogne, a on se obratio bračnom paru Edu i Loreni Voren, poznatim istraživačima paranormalnih pojava, koji su iz obližnjeg Monroa došli da utvrde šta se događa i ubrzo zaključili da je u pitanju demonsko biće koje je ušlo ne samo u lutku nego i u živote mladih ljudi, s namerom da ih uništi na najstrašniji način. Sve ono što su preduzeli i što se događalo te večeri i kasnije, kad su demonsku Anabelu poneli sa sobom, Ed i Lorena opisali su u svojim sećanjima kao jedan od najupečatljivijih slučajeva na koji su naišli u svojoj pedesetogodišnjoj istraživačkoj praksi.

TRI KAPI KRVI...
Posle telefonskog dogovora, Ed i Lorena stigli su jedne večeri u stan Done i Endži, i u razgovoru sa njima i njihovim prijateljem Luom saznali sve detalje koji su ih interesovali, vezane za čudna zbivanja koja su počela od kad je lutka stigla u njihov stan.
«Dobila sam je od svoje majke za poslednji rođendan», ispričala je Dona. «Nije postojao neki poseban razlog da mi kupi baš tu lutku, osim da bi bila neka vrsta ukrasa. Da se nešto neobično događa, ubrzo smo primetile po tome što bih lutku ujutru ostavila na nameštenom krevetu, sa rukama spuštenim sa strane i ispruženim nogama, a kad bismo došle kući, zaticale smo je sa rukama položenim u krilo i nogama prekrštenim u člancima. Posle nedelju ili dve, to nam je izazvalo sumnju, pa smo je testirali, namerno joj prekrstivši ruke i noge. Svake noći kad bismo stigle kući, one bi bile rastavljene i ta stvar je sedela svaki put u nekoj drugoj pozi!», rekla je mlada bolničarka.
Na tome se, međutim, avanture lutke koju su devojke nazvale En, nisu završile. Počele su da je nalaze u različitim prostorijama, a jednom prilikom, kad su otvorile vrata, bila je na fotelji, u više nego čudnom položaju.
«Došle smo kući jedne noći i lutka se nalazila u fotelji kod ulaznih vrata. Međutim, ona je ovog puta klečala!», ispričala je Vorenovima Donina koleginica Endži. «Čudna je stvar bila u tome da kad smo pokušavale da je postavimo u klečeći položaj, lutka je uvek padala. Drugi put smo je našli na sofi, mada smo je tog jutra, kad smo napustile stan, ostavile u Doninoj sobi i zatvorile vrata. Sve je bilo tako uvrnuto da smo posumnjale da neko sa nama izvodi bolesne šale i da ulazi u stan kad nismo u njemu», rekla je Endži i objasnila da su sve učinile kako bi takvog uljeza onemogućile da ih dalje zastrašuje. Ali, ni nove sigurnosne brave ni razne, jedva primetne oznake na prozorima i vratima nisu pokazale da neko spolja dolazi dok su odsutne i sa lutkom čini ono što ih je dovodilo do užasa! A to saznanje bilo je još jezivije od prethodne mogućnosti da je u pitanju jedan ili više neobičnih provalnika.
«Šta se zatim dogodilo?», interesovala se Loren, koja je važila za jednu od najpoznatijih vidovnjakinja i ekstrasenzitivnih osoba u Americi.
«Počele smo da nalazimo po stanu male zabeleške i poruke, pisane olovkom kakvu nismo imale, na komadićima pergamentskog papira», rekla je Dona. «Sve smo pretražile, ali toga jednostavno nigde nije bilo! Rukopis je bio nevešt, dečji, i najčešće je pisalo: «Pomozite nam!» ili «Pomozite Lu!», mada Lu, koji je bio Endžin prijatelj, koliko nam je poznato, nije bio u bilo kakvoj nevolji. Drugi put smo na stereo uređaju zatekle komadić čokolade, koju niko od nas nije kupio niti ostavio tamo», ispričala je Dona Vorenovima.
«To nije bilo sve», nastavila je Endži, «Jednom oko Božića, kad smo došle kući, Anabela je sedela na Doninom krevetu, a na njenoj nadlanici videle smo tragove krvi, kao i tri kapi krvi na njenim grudima! To nas je zaista do krajnosti prestrašilo i odlučile smo da uspostavimo kontakt sa jednom ženom koja je medijum i saznamo da li imamo posla sa duhom i da li je on odgovoran za sve manifestacije koje su se događale u našem stanu», objasnila je Endži.

FATALNA GREŠKA
«Kad ste došle do zaključka da je u pitanju duh koji je povezan sa osobom po imenu Anabela?», pitala je Loren.
«To je bilo oko mesec dana, ili šest nedelja nakon što su ove stvari počele da se događaju», rekla je Dona. «Ta žena saopštila nam je da je reč o duhu devojčice po imenu Anabela Higins, koja je umrla kao sedmogodišnjakinja, a igrala se na ovom mestu, na poljani, dok još nije bila izgrađena ova kuća. To su bila srećna vremena za nju, i Anabela joj je rekla da se obratila nama zato što su svi u okolini odrasli i zauzeti svojim poslom, a oseća da bismo mi bile u stanju da je razumemo, pa je zbog toga počela da pokreće krpenu lutku. Sve što je Anabela želela jeste da bude voljena, tako da je upitala da li bi mogla da ostane sa nama i useli se u lutku. Šta smo mogle da uradimo? Pristale smo!», priznala je Dona.
«Da li ste postupale sa lutkom na bilo koji način drugačije, pošto ste saznale da je verovatno posednuta duhom devojčice po imenu Anabel?», pitao je Ed.
«Da, to se podrazumevalo», odgovorila je Dona. «Činilo se potpuno neškodljivim, a mi smo bolničarke i gledamo patnje svaki dan. Imamo sažaljenja, i bilo kako bilo, od tada smo lutku nazvale Anabela. To nije više bila lutka, to je bio duh Anabele o kojem smo se brinule! Ona nije nikoga povredila... sve donedavno», nevoljno je priznala devojka.
«Da li mislite da duh devojčice pokreće lutku?», zanimalo je Loren.
«Da, a šta bi drugo moglo biti?», uzvratila je nervozno Endži. «To je prokleta vudu lutka, i u tome je čitava stvar!», uzviknula je ljutito.
«Ja sam im to rekao već odavno», uključio se u razgovor i Lu. «Lutka je jednostavno preuzela kontrolu nad njima», objasnio je i ispričao jedno svoje iskustvo sa Anabelom:
«Ta stvar mi je zadavala ružne snove. Jedne noći, dok sam ležao kod kuće, video sam sebe budnog. Nešto mi je bilo neobično. Pogledao sam po sobi, ali sve je bilo na svom mestu. A onda, kad sam spustio pogled prema svojim nogama, video sam Anabel koja mi se polako penjala prema grudima! Došla mi je do grudi i onda stala. Ispružila je ruku i dotakla mi vrat sa strane, a zatim i drugu, kao da uspostavlja električni kontakt. Onda sam počeo da se davim - ona me je bukvalno davila! Jedva sam je pomerio i gurnuo na zid!»
Napad na javi, međutim, dogodio se jedne večeri kad su on i Endži bili sami u stanu».
«Bilo je oko deset ili jedanaest uveče», rekao je Lu. «Razgledali smo neke mape, jer je trebalo da sutradan krenem na put. Iznenada, oboje smo začuli zvuke iz inače zatvorene Donine sobe, kao da je neko provalio u stan. Prišao sam na vrhovima prstiju i kad se buka utišala, polako sam otvorio vrata i upalio svetlo. Nije bilo nikoga, osim što je lutka Anabela bila bačena na pod u uglu. Ušao sam i prišao joj da vidim šta se dogodilo. Tada sam osetio da nekoga ima iza mene, okrenuo se da pogledam i...»
Priču o tom događaju nastavila je Endži:
«Teško mu je da govori o tome. Kad se okrenuo, iznenada je zadobio udarac u grudi od kojeg se presavio i pao na pod. Čuvši njegov jauk, utrčala sam u sobu i videla da mu je majica krvava. Odvela sam ga u dnevnu sobu, skinuli smo majicu i na njegovim grudima ugledali ogrebotine kao od kandži, sedam ukupno – tri vertikalne i četiri horizontalne. Lu se tresao od straha», rekla je Endži, a Dona potvrdila da je videla posekotine.
«Da li su vam ostali ožiljci?», interesovao se Ed.
«Ne», rekao je Lu. «Sve su posekotine bile tada tople, kao da su spaljene i zacelile su vrlo brzo. Upola su nestale već sledećeg dana, a potpuno dan kasnije».

TAJANSTVENA CRNA MAČKA
Saslušavši čitavu priču, Ed Voren objasnio je svojim domaćinima da nije u pitanju nikakav duh devojčice Anabele, već demon koji se uselio u stan, i da se nalaze u velikoj opasnosti. Upitao ih je da li bi imali nešto protiv da pozove jednog sveštenika, stručnjaka za egzorcizam, da obavi ritual, i pošto su se složili, odmah je nazvao oca Kuka, koji je, u stvari, već spreman čekao na poziv. Ubrzo je stigao i obavio postupak koji, za razliku od klasičnog egzorcizma, nije imao za cilj isterivanje nečistih sila, nego je bio sračunat da se kuća napuni osećanjima pozitivnog i božanskog. Za vreme procedure, nije bilo nikakvih incidenata, a Ed i Lorena, kad su polazili, na Donin zahtev poneli su i lutku Anabelu, stavivši je na zadnje sedište automobila.
U toku vožnje, međutim, kola su iznenada počela da zastaju, kočnice otkazuju, i Vorenovi su se više puta našli u opasnosti da dožive udes. Shvativši šta se dešava, Ed je posegnuo rukom u tobru, izvadio bočicu sa svetom vodom i isprskao lutku, praveći krst preko nje. Istog trenutka, svi problemi su prestali.
U kući, Ed Voren je držao lutku u fotelji pored svog radnog stola, ali u toku sledećih nedelja, ona je počela da «šeta» po kući. Primetio je, međutim, da je sa sobom dovela i «prijatelja»: crnu mačku, koja se povremeno materijalizovala pored nje! Jednom je pratio mačku koja je hodala po stanu i posebno se zadržavala kod njegovih knjiga i predmeta vezanih za okultno, zatim se vratila do lutke i dematerijalizovala, od glave naniže! Upitao se: da li su njene kandže ostavile trag na Luovim grudima?
Bilo je i drugih neobičnih pojava. Lorena je jednom, došavši kući kasno uveče, čula užasno režanje kad je otvorila vrata, a ono je bilo snimljeno i na telefonskoj sekretarici, između dva poziva oca Hagena. Anabela je, izgleda, posebno mrzela sveštenike. Kad je Eda jednom posetio otac Džejson Bredford, katolički sveštenik upućen u egzorcizam, podigao je lutku i rekao joj: «Ti si samo krpena lutka, Anabel! Ne možeš nikoga da povrediš!», i bacio je na fotelju.
«Ja to ne bih učinio na vašem mestu», upozorio ga je Ed. Lorena je posavetovala sveštenika da na povratku kući oprezno vozi i da se obavezno javi telefonom kad bude stigao. Pošto je otac Džejson otišao, rekla je suprugu da predoseća tragediju koja će se dogoditi mladom svešteniku. I zaista, posle nekoliko sati, Džejson Bredford se javio i rekao da je doživeo udes jer su mu otkazale kočnice ,tako da je jedva ostao živ, a kola su bila potpuno uništena!
I jedan policijski detektiv, kojeg je Voren ostavio nasamo u prostoriji sa Anabel samo na pet minuta, dok je telefonirao u drugoj sobi, dotrčao je do njega prebledeo i promucao: «Lutka...ona krpena lutka... ona je prava!», i više nikada nije hteo da ga poseti.
Vorenovi su u Monrou, u Konektiteku, osnovali okultni muzej, u kojem je i demonska lutka Anabela zauzela svoje mesto nakon što je Ed Voren preminuo avgusta 2006. godine. Nalazi se u staklenoj kutiji, na kojoj stoji strogo upozorenje posetiocima da je ne dodiruju!

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 0:58:05



Oprez, lutke vas gledaju!



Piše Miodrag Radojčin

Jedna od najjezivijih priča iz istorije kriminalistike, u kojoj se kao sredstvo ubistva, a možda i sam izvršilac, pojavljuje jedna porcelanska lutka, potiče iz 70-tih godina 19. veka i zabeležena je u rubrici «Istinite krimi-priče» u listu «Policijska gazeta», a u knjigu «Najveće svetske sablasti i duhovi» uvrstili su je autori Najdžel Blundejl i Rodžer Boar.
Na brodskoj liniji između Francuske i Njujorka u to vreme redovne putnice bile su gospođica Ada Danfort sa svojom štićenicom, ljupkom devojčicom Fenšen Monkar, koja je bila imućno siroče čiji su roditelji stradali u požaru, i koja se nije odvajala od svoje lutke.
Međutim, unutar kabine koju su delile, uloge su se menjale – «dete», u stvari 43-godišnja Estel Ridli, patuljastog rasta, kojoj su dosadile cirkuske turneje i publika – postajala je monstrum koji je svoju «starateljku», lica izobličenog od gneva, obasipala najpogrdnijim izrazima ukoliko bi nešto pogrešila.
Na carini su prolazile bez problema, jer niko nije sumnjao u «devojčicu» s lutkom, a zatim bi njih dve u Kineskoj četvrti kod trgovca koji ih je čekao, pažljivo skidale glavu sa lutke i vadile pregršt dijamanata, ukradenih širom evropskog kontinenta.
Posao je išao sve dok se Estel, alijas Fenšen, nije zaljubila u jednog kockara visokog stila, Dartnija Kroulija, na kojeg je bacila oko i izvesna Magda Hamilton, zanosna lepotica. Ona je odala policiji čime se Ada i Estel bave, i sledeći put njih dve su uhapšene prilikom silaska s broda. Tobožnja Fenšen već je imala pozamašan dosije i osuđena je na doživotnu robiju, a deset godina mlađa Ada Danfort na dvadeset godina. Na suđenju, ugledavši Magdu u publici, Estel ju je proklela i obećala da će je ubiti jednog dana.
Magda Hamilton je ubrzo promišljenim ulaganjem stekla pozamašno bogatstvo, a onda, jednog jutra, pozvala je policiju da je zaštiti od Fenšen, koja je pobegla iz zatvora. Te noći, naime, probudio ju je šum koji je dolazio iz ugla sobe i tamo je, obučena u dečiju haljinicu, sa velikom porcelanskom lutkom u ruci, stajala zlobno se cereći Estel Ridli. Zbunjeni narednik objasnio joj je da je Fenšen nađena obešena u svojoj ćeliji pre nedelju dana.
Ipak, Magdu to nije smirilo i kupila je kartu za brod koji je sutradan polazio za Evropu. Večerala je s prijateljem i vratila se kući. Ujutro, posluga ju je našla mrtvu u postelji, a lekar je konstatovao da je smrt nastupila gušenjem pošto joj je neki čvrst predmet bio gurnut u grlo svom snagom. U zgrušanoj krvi, nađeno je nekoliko dlaka iz kose dečije lutke od porcelana, koja se, inače, nalazila brižljivo zaključana u policijskoj arhivi još od suđenja kao «dokazni materijal»!

Đavolske lutke Mari Lavje
Da li neživi predmeti mogu da budu posednuti i da na neki način ožive, pitanje je kojim se bave mnogi istraživači paranormalnog, a naročito takozvanim «Đavolskim lutkama», koje su bile u modi početkom 20. veka i danas se veoma retko mogu naći. Koreni legende vode u Nju Orleans, prestonicu vudu-magije, u kojem je glavnu ulicu, Burbon strit, u davna vremena opsedalo «đavolsko dete», monstruozna prikaza čija je majka bila jedna Kreolka. Vudu-kraljica Mari Lavje, navodno, usvojila je čudovišno dete, i njihove kosti sada zajedno počivaju na groblju Sent Luis. Mnogi veruju da duh deteta i danas posećuje Francuski kvart i uske ulice i prolaze starog grada...
Da li je ova legenda podstakla izradu «Đavolskih lutaka», ili je ona nastala iz običaja stanovnika kreolskih naselja da prave groteskna lica od izdubljenih tikava i kače ih u svoje prozore, kako bi preplašili prave utvare koje su vrebale iz tame, teško je odrediti. Tek, primitivno rezbarene «Đavolje lutke», sa čvornovatim repom od jute i roščićima na glavi, povremeno su se pojavljivale na ulazima i stepeništima nesrećnih žrtava vudu-magije, kojom su, navodno, mogle da budu «oživljene» i izvršavaju naloge svojih kreatora. To su bile prve lutke koje su imale reputaciju posednutosti i mogle su se nabaviti na «crnom tržištu» Nju Orleansa samo uz dobru vezu sa tajnim društvima i zajednicom koja je praktikovala vudu-veštine. Iako je njihova izrada pripisivana «kraljici» Mari Lavje, drugi izvori kažu da je ona s neodobravanjem gledala na takvu praksu stvaranja živih obličja.
Originalni primerci ovih ručno rezbarenih «Đavolskih lutaka» do današnjih dana nisu sačuvani, ili ih porodice koje su ih nasledile kroz generacije dobro kriju, ali početkom 20. veka u Nju Orleansu pojavila se njihova nova verzija, obučena u dečju odeću, sa popunjenim telom i rukama i sposobna da stoji na sopstvenim nogama. One su se, kao i ruke i prsti, lako mogle pomicati. Lice «Đavolske lutke» uvek je bilo isto: sa piljećim, staklenim očima koje su stvarale utisak da vas prate gde god se krećete po prostoriji i malenim rogovima koji su izbijali iznad čela!
Ni ova generacija monstruoznih tvorevina nije ostavila nijedan kompletan uzorak, ali je lokalni umetnik i istraživač iz Nju Orleansa, inače dizajner Mardi Gras parade, po imenu Rikardo Pustanio, uspeo da uđe u trag i dokopa se delova «Đavolske lutke» iz perioda oko 1900. godine, a zatim rekonstrukcijom stvori njenu vernu repliku. U tome je, mnogi veruju, uspeo i više nego što se očekivalo, jer sa Pustanijevim lutkama «nešto nije u redu»: ručno napravljene, one kao da vode sopstveni život, proizvode zvuke, komuniciraju među sobom i kreću se na užas i zaprepašćenje onih koji su ih udomili u svojim kućama!

Mačke ih izbegavaju!
Pustanio tvrdi da nije stvarao lutke sa pravom magijskom namenom, ali pošto je i sam primetio povremeno šuškanje i šaputanje među nekoliko primeraka koje je napravio, odlučio je da proveri šta će se dogoditi kada ih razdvoji. Mada niko nije bio oduševljen idejom da u svojoj blizini ima «Đavolsku lutku», Pustanio je uspeo da ubedi nekoliko svojih prijatelja da svaki uzme po jednu i čuva je na sigurnom. Nije prošlo dugo, a svi su se javili se željom da ih vrate, zbog nelagodnosti i «nečeg đavolskog» koje postoji u njima, čak i kada su tako razdvojene!
U prvom slučaju, prijatelj Rikarda Pustanija, koji je zatvorio lutku u orman u spavaćoj sobi, tvrdio je da se kreatura kreće sama od sebe kada nema nikoga u blizini. Svaki dan kada se vraćao s posla, nalazio je vrata plakara otvorena i lutku koja se napola pružala iz ormana, ležeći na tepihu.
Druga je bila data bračnom paru, i u toku noći ih je iznenadila tumaranjem, tako što je usput oborila pepeljaru a pod u kuhinji, gde su je pronašli, iskapala lepkom iz tube. Par nije imao dece niti kućnih ljubimaca, niti je bilo ko imao pristup u kuću u toku noći, tako da objašnjenje za čudna zbivanja nije pronađeno.
Treća Pustanijeva lutka dospela je u ruke čuvene vidovnjakinje Gabrijele Ris, u njenom domu na Floridi, neposredno pred dolazak uragana Katrina. Inače sakupljač retkih lutaka, odmah je omrznula «Đavolsku lutku», rešena da je ne zadrži. U toku dve nedelje koliko je bila kod nje, u toku noći bi je budio dečiji plač, iako u kući nije bilo dece. Krajem druge nedelje, stigao je uragan, i kada se Risova vratila na svoj posed i kuću zasutu sa preko dva metra muljevite vode, jedina stvar koja je nedostajala iz nje bila je upravo – čudovišna lutka!
Istraživač paranormalnog Silvija Kros specijalizovala se za posednute objekte, a «Đavolsku lutku» kupila je on-lajn trgovinom od Rikarda Pustanija. Smatrala je da će ona biti savršeni deo kolekcije sablasnih lutaka. Sama priznaje da nije u stvari imala pojma šta kupuje. Za kratko vreme, primetila je da lutka između jutra i večeri menja svoj položaj. Često se uverila da zvuci šmrcanja i plača dolaze iz njene blizine, a takođe je uočila da njene dve mačke ne samo da nikada nisu prišle blizu lutke, nego čak izbegavaju da budu u prostoriji u kojoj se ona nalazi, iako ranije to nikada nisu činile!
«Neki predmeti», kaže Krosova, «jednostavno su stvoreni, da tako kažem u nedostatku boljeg izraza, sa mračnom dušom. Mislim da je «Đavolska lutka» jedan od takvih objekata. Ako je pogledaš duboko u oči, primetićeš treperenje jedne zarobljene, nesrećne duše», smatra ona. Drugi veruju da svetlucanje potiče lično od nečastivog.
Silvija Kros od Pustanija je takođe nabavila i lutku pod nazivom «Vudu-kraljica» i takođe tvrdi da je posednuta, dok sam autor naglašava da u njegove kreacije nije uneo ništa magijsko niti sablasno. «Slušao sam od detinjstva o posednutim lutkama. Mi smo ih imali nekoliko u porodici jer smo ih nasledili, ali nikada nisam pomislio da bi moje lutke mogle da budu posednute», kaže on i sleže ramenima. Mnogi, međutim, podsećaju da se i za neke druge radove Rikarda Pustanija još od pre petnaest godina, uključujući skulpture i slike, govorilo da oko njih lebdi nešto natprirodno.
Posednuti ili ne, radovi umetnika iz Nju Orleansa su veoma traženi. Svaka lutka je unikatna i može biti izrađena po narudžbi i želji naručioca, i obučena u dečju odeću koju kupac donese. Druge Pustanijeve lutke, kao što su «Vudu-kraljica», «Vudu-zombi» i «Lua-lutka», mogu da liče na osobu koju naručilac poželi. Koliko je to blizu savremenom obliku crne magije?

Mendini nestašluci
Iako ne spada u seriju «đavolskih», jedna od lutaka za koje se čvrsto veruje da su posednute, po imenu Mendi nalazi se u Kvesnal muzeju u Britanskoj Kolumbiji. U vreme kada je poklonjena ovoj postavci, 1991. godine, procenjeno je da je stara oko 90 godina. Odeća joj je bila prljava, telo iskidano a glava puna napuklina. U muzeju imaju običaj da kažu: «Mendi možda izgleda kao obična stara lutka, ali ona je mnogo više od toga».
Šta je to «mnogo više», objasnila je njena bivša vlasnica Mereanda, tvrdeći da joj je dosadilo da je usred noći iz prizemlja budi dečji plač. Sišavši, ona bi ustanovila da je prozor blizu lutke otvoren, iako je prethodno bio zatvoren, i da zavesa leprša na povetarcu. Mereanda, koja o ranijim vlasnicima i prošlosti lutke ne zna ništa, tvrdila je da posle poklanjanja Mendi muzeju, više nije doživljavala noćna uznemiravanja.
Zato u muzeju osoblje doživljava čudna i neobjašnjiva iskustva. Hranu u kuhinji nalaze izbačenu iz frižidera, čuju se koraci kada nema nikoga u blizini, a olovke, knjige, fotografije i mnoštvo malih predmeta tajanstveno nestaju, i dok neki nikada nisu pronađeni, drugi se isto tako tajanstveno pojavljuju tamo gde ih pre nije bilo. Iako zaposleni te događaje pripisuju zaboravnosti, slažu se da to ne može uvek da bude objašnjenje.
Ukleta lutka je po prijemu najpre bila smeštena u predvorju muzeja, i posetioci su bili iznenađeni njenim ispucalim i izlomljenim licem i zlobnim osmehom. Posle je stavljena pod staklenu kutiju, izdvojena od drugih artikala, i posetioci se često žale da kada je snimaju video-kamerom, ona im se gasi svakih pet sekundi. Kada je okrenu na drugu stranu, ponovo besprekorno radi.
Mnogi su uznemireni Mendinim očima, koje ih, kako im se čini, prate po čitavoj prostoriji, a neki se kunu da su je videli i da trepće! Primetno je, takođe, da povremeno menja položaj. Na sve ovo, muzejsko osoblje blagonaklono se smeška, prepuštajući posetiocima da daju mašti na volju, ali kada dođe kraj radnog vremena i padne veče, svi nastoje da ne budu poslednji koji će ostati u muzeju.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 1:04:06



Zloćudni lutak Robert



Piše Miodrag Radojčin

Ljubitelji horor-filmova sigurno pamte lutka Čakija iz filma “Dečja igra” Toma Halanda, snimljenog 1988. godine, koji oživljava pošto je smrtno ranjeni zločinac, uz pomoć vudu-magije, preneo na njega svoju mračnu dušu. Nakon prvog, snimljena su još četiri nastavka ove priče, maštovito kreirane da bi se gledaocima sledila krv u žilama kad Čaki krene u svoje smrtonosne pohode. U poslednjem delu, jezivi lutak je dobio i svoju nevestu, Tifani, a kako će se stvari dalje razvijati, zavisi od raspoloženja i kreativnosti producenata, bolje reći procene kakve nove scene strave i užasa će doneti više novca u bioskopske blagajne.
Međutim, gotovo da je postalo pravilo da ni najmaštovitija filmska priča, počev od “Užasa Amitivila” pa do “Egzorcizma Emili Rouz”, nije izmišljena, nego zasnovana na stvarnim događajima, pa tako i opaki lutak Čaki ima svoj uzor u stvarnosti, koja nekad prevazilazi maštu. Njegovo ime je Robert i posetioci mogu da ga vide, pa čak i da se fotografišu sa njim držeći ga u naručju, u Martelo muzeju na Ruzvelt bulevaru u gradiću Ki Vestu na Floridi. Pitanje je, međutim, da li bi ga, znajući za njegovu istoriju, poneli kući kad bi im to bilo dozvoljeno, i šta bi im se u tom slučaju moglo dogoditi? Možda iza svega stoji samo bujna fantazija ili niz slučajnosti, ali žena koja je kao devojčica doživela da joj omiljena igračka “od života napravi pakao”, kako se izrazila, i posle trideset godina tvrdi da je sve bilo istina i da je Robert bio živ i hteo da je ubije! Možda zato čuvari Martelo muzeja posebnu pažnju obraćaju na to da lutak uvek bude na sigurnom, i u noćnim satima, kad posetioci napuste prostorije, ostane obavezno zaključan ispod staklene kutije, jer - nikad se ne zna kakav trik može da mu padne na pamet!

Osveta sluškinje
Nije neobično da deca imaju svog imaginarnog prijatelja, i kad nešto pogreše ili učine neki sitan nestašluk, vrlo često za to okrivljuju nepostojećeg druga. Roditelji to najčešće prihvataju kao maštovitu igru i ne pridaju mnogo značaja njihovim tvrdnjama, smatrajući da će, vremenom, prevazići tu fazu u razvoju.
Ali, šta se dešava kad izmišljeni prijatelj počne da maltretira svog “tvorca”, ne dozvoljavajući mu noću da spava, i kad igre postanu grube i zastrašujuće? I još ako je u pitanju naizgled obična lutka načinjena od drveta, slame i tkanina - ko će poverovati da može sama da se kreće, ispušta glasove, zlokobno se smeje i čini svakakve stvari, pa čak i ugrožava život svog vlasnika?!
Priča počinje 1906. godine, kad je Judžin imao 6 godina, u kući Otovih u Ki Vestu, na uglu ulica Iton i Simonton, koju su izgradili 1898. godine.
Tomas Oto i njegova supruga kažu da nisu bili prijatni ljudi ni prema svojim susedima, a naročito su bili grubi prema posluzi. Jedna od sluškinja, zadužena da brine o njihovom sinu Robertu Judžinu, zvanom Džin, navodno je bila upućena u tajne vudu-magije, i kad joj je prekipelo zbog maltretiranja u kući Otovih, odlučila je da im vrati milo za drago na svoj način. Po drugoj verziji, Tomas je jednom prilikom u dvorištu zatekao četvoro slugu, poreklom sa Bahama, u izvođenju nekakvog crnomagijskog rituala i zbog toga im je dao otkaz.
Sluškinja je, u svakom slučaju, malom Judžinu poklonila osamdesetak santimetara veliku lutku, ručno napravljenu, u obliku dečaka, napunjenu slamom i obučenu u mornarsku uniformu. Navodno je za kosu na glavi lutke upotrebila Judžinovu kosu.
Džin je odlučio da svog novog drugara nazove Robert i isprva je bio oduševljen igračkom. U stvari, dečakovo ime bilo je Robert, ali uskoro je od majke zahtevao da ga zove Džin, jer je Robert - ime lutke! Nije se odvajao od nje, i ukućani su često mogli da čuju kako u svojoj sobi na spratu razgovara sa Robertom, što ih nije zabrinjavalo sve dok nisu zapazili da na postavljena pitanja dečak odgovara sam sebi i to drugačijim glasom, ili su bar mislili da to Judžin govori sam sa sobom izmenjenim glasom. Bio je to početak noćne more koja će se, samo privremeno kako se pokazalo, okončati zaključavanjem Roberta na tavan, gde će godinama strpljivo čekati svoju priliku da bi svojim vlasnicima stvarao nevolje i spuštao žmarce niz kičmu.

Virio sa tavana
Dok Robert nije zatvoren na sigurno, mnogo se neobičnih stvari zbivalo u kući bračnog para Oto. Pored ostalog, susedi su tvrdili da viđaju lutka kako se šeta od prozora do prozora i proviruje na ulicu, a Džin je za svoje nestašluke sve češće okrivljavao krpenog druga. Da nije u pitanju samo dečja mašta, Otovi su mogli da se uvere kad je dečak bio prisutan sa njima u prizemlju, a sa sprata se čulo jezivo kikotanje. Na trenutak su krajičkom oka mogli da vide Roberta kako protrčava hodnicima.
Džin se sve češće noću budio vrišteći od straha, a kad bi roditelji utrčali u sobu, nalazili su isprevrtan nameštaj i dečaka sleđenog od užasa, a lutka, prislonjena na krevet, piljila je u njega svojim staklenim pogledom. “Robert je to učinio!”, ponavljao je Judžin u takvim trenucima. Zato je doneta odluka da se uzrok svih nevolja smesti na tavan kuće, gde je i ostao mnogo godina, a na čudne događaje se tokom njih pomalo zaboravilo.
Kad su Judžinovi roditelji umrli, i kuća prešla u njegovo vlasništvo, prilikom spremanja tavana Džin, tada već poznati slikar, ponovo je otkrio svog druga iz detinjstva, a od trenutka kad ga je ugledao, Robert je opet počeo snažno da utiče na dečaka. Judžinova supruga nije imala razumevanja niti strpljenja za zloćudnog lutka koji se svaki čas pojavljivao u drugom delu kuće, niti je želela da se objašnjava sa mužem koji je tvrdio da je Robertu potrebna zasebna soba sa prozorom kroz koji će moći da gleda na ulicu. Jednog dana rešila je da joj je dosta svega i zahtevala je da se lutak pod hitno vrati tamo gde je i bio! Džin, duboko povređen i nezadovoljan ga je odneo, i u malom tavanskom tornju prislonio lutka uz prozorčić da bi ovaj gledao napolje. Ubrzo nakon toga, zdravlje Judžinove supruge je počelo da popušta i ona je, kako se priča, na kraju umrla u ludnici.
Stanovnici Ki Vesta čuli su za Roberta i njegova nedela, a mnogi ljudi koji su prolazili pored kuće Otovih tvrdili su da ih je lutka posmatrala sa tavanskog prozora i rugala im se. Školska deca prelazila su na drugu stranu ulice, strahujući od Robertovog ljutitog pogleda.
Džin je, sa svoje strane, pričao da je, ulazeći u tavansku sobu, zaticao Roberta da sedi na stolici za ljuljanje pored prozora, i verovao je da je on nezadovoljan svojim smeštajem. Gosti su u kuću navraćali sve ređe, jer su često mogli da čuju korake na tavanu i čudan kikot koji je dopirao odozgo.
Jedan vodoinstalater, koji je radio u kući je ispričao: “Obavljao sam neke poslove na tavanu i video lutku koja je izgledala prilično jezivo dok je sedela u maloj stolici za ljuljanje. U prvo vreme nisam mnogo na to obraćao pažnju. U toku rada, morao sam nekoliko puta da odem do kombija po materijal, i svaki put kad bih se vratio, mogao bih da se zakunem da se lutka malo pomerila. Kad sam već bio pri kraju i krenuo da silazim niz stepenice, iza leđa sam čuo dečji smeh. Vratio sam se i video da je lutka sada u suprotnom uglu prostorije! Počeo sam da tražim dete koje se, očigledno, igralo sa mnom, ali nikoga nije bilo. Nisam bio prestrašen, ali sam otišao što sam brže mogao, tako da se nešto od mog alata verovatno još nalazi tamo”.
Judžin Oto umro je 1972. godine, i kuća je dobila nove stanare, ali priča se ponovila.

Robert ima auru!
Poslednja želja Judžina Ota bila je da kuća ostane netaknuta i da Robert i dalje u njoj ima svoje mesto. U nju se uselila jedna porodica sa 10-godišnjom devojčicom, koja je ubrzo otkrila Roberta na tavanu i prisvojila ga. Ali, gotovo istog dana, počele su noćne more. Više puta, dete se budilo jer je lutka sedela na njenom licu, pokušavajući, kako je tvrdila, da je uguši. Čini se da Robert nije simpatisao nove vlasnike, a pogotovo devojčicu koju je neprestano mučio tako što joj je lomio i uništavao druge igračke. Kad je pas, kućni ljubimac, stradao, neobjašnjivo se zapetljavši u žice roletne, zlokobnog lutka su ponovo smestili na tavan.
Posle njihove selidbe, kuća je izvesno vreme bila prazna, ako se tako može reći, s obzirom na to da su komšije i prolaznici često iz nje čuli pevanje u toku noći i viđali Robertovo lice na prozorima.
Najzad, nekadašnji dom porodice Oto, grad je otkupio i u njoj otvorio galeriju, a lutak Robert je dospeo u obližnji Martelo muzej, gde se i danas nalazi.
Smešten je ispod staklene kutije, a zaposleni u muzeju tvrde da se, od kad je on tu, događa mnogo toga neobjašnjivog. Pored ostalog, oko Roberta se redovno oseća intenzivan miris peperminta, a ujutro na podu nalaze prazne papire od pepermint-bombona, iako je prethodne večeri sve bilo očišćeno!
Posetioci tvrde da im vrlo često kamere otkazuju bez vidljivog razloga kad pokušavaju da snime Roberta. “Imao sam sasvim novi aparat, veoma dobar, ali je snimak bio mutan. Pokušao sam ponovo, međutim, rezultat je bio isti. I treći put na snimku se videla samo mrlja, a kad sam odlučio da slikam nešto drugo, sve je ponovo bilo u redu!”, rekao je jedan od njih. Klaudija Penington, direktorka muzeja, za najpopularniji eksponat u svojoj ustanovi kaže: “Robert nije Čaki, on nije zao! On je lutka koju krive za sve. Možda je nestašan, ali svakako ne želi da vas povredi!”
Za Roberta se zainteresovalo Udruženje za paranormalna istraživanja “Atlantik” iz Klirvotera, i njegovom ispitivanju posvetili su veliku pažnju.
Na konvenciji koju su održali, lutak je bio prava zvezda večeri, i preko stotinu učesnika želelo je da se fotografiše sa njim. Otvoren je i mejl preko kojeg mu stižu pisma obožavalaca. U međuvremenu je Sendi Davje, koristeći specijalnu kameru za otkrivanje aure, napravila Robertove snimke i ustanovila da oko njega postoji aura, plavičasta pri vrhu slike i purpurna u donjem delu.
Po njenom mišljenju, aura ove boje otkriva “duboka osećanja, komunikativnost, mir i ljubav u plavom delu i magijsko, sjedinjavajuće i duboko duhovno razumevanje u purpurnom”.
Da li to znači da je Robert neopravdano proglašen zloćudnim i opasnim?
Još jedna pikanterija intrigira posetioce muzeja. Robertova kosa je, s godinama, pobelela, a ukoliko je zaista u pitanju kosa malog Judžina koja je upotrebljena u vudu-ritualu prilikom pravljenja lutke, poznato je da ona ne može vremenom da promeni boju.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 1:12:36



Pucaju Zemljini magneti?
Zabrinjavajuće


Poslednja osmatranja i snimanja naše planete sa NASA letilice Imidž i satelita Klaster Evropske svemirske agencije, pokazuju da se u magnetnom polju Zemlje pojavljuju ogromne pukotine. Podaci ukazuju da postoje periodi kada se, iznad velikih prostranstava naše planete, magnetno polje jednostavno “ljušti”, pa je atmosfera potpuno izložena najjačem udaru solarnog zračenja. Pukotine u magnetnom polju mogu se uporediti sa kućom na kojoj su usred oluje ostali otvoreni prozori. U našem slučaju, međutim, nalet olujnog vetra neće biti snažan protok vazduha, već štetna zračenja solarne erupcije nastale milionima kilometara dalje, na površini Sunca. Tokom ovih eksplozija, u svemir se emituju milijarde tona super naelektrisanih materijala, koji udaraju u magnetno polje naše planete i, između ostalog, stvaraju fantastična severna svetla ili auroru borealis. Magnetno polje efikasno odbija nazad u svemir veći deo štetnog zračenja, ali ova poslednja i veoma zabrinjavajuća otkrića pokazuju da štetno zračenje može direktno da prođe kroz našu atmosferu kroz pukotine u magnetnom polju. Te pukotine predstavljaju veliki problem za funkcionisanje svemirskih satelita, radio komunikacije i svih vrsta električnih sistema. Posebno je pitanje kako ta nova situacija može uticati na život širom planete? Većina naučnika tvrdi da je naša atmosfera sposobna da se izbori sa poplavom solarnih čestica i da ih pravovremeno filtrira. Neki efekti, međutim, naročito oni koji se odnose na vremenske prilike, neizostavno će se dogoditi, bez obzira da li je energija sa Sunca konstanta ili ne. Na primer, nedavna erupcija na Suncu oborila je sve rekorde i sasvim je moguće da su čestice te masivne solarne baklje uspele da prodru kroz pukotine magnetnog polja, pa su delovi površine planete bili izloženi izuzetno štetnom solarnom zračenju. Ako bi se to događalo tokom dužeg vremenskog perioda, bile bi uništene sve poljoprivredne kulture, životinje bi nestale a ljudi lagano umirali od čitave lepeze smrtonosnih kancera. Poslednja osmatranja pokazuju da su neke od pukotina u magnetnom polju bile otvorene najviše devet sati. Ako je zaista tako, onda će eventualne posledice izloženosti solarnom zračenju zavisiti od jačine solarnog vetra u vreme kada su pukotine bile otvorene. Postojanje pukotina, ali ne i i njihov obim, bili su naučnicima poznati još pre nekoliko decenija. Mogućnost da se tako nešto dogodi prvi put je pomenuta još 1961. godine, ali su pukotine otkrivene tek 1979. Uz pomoć podataka koje je prikupio međunarodni Sunčev istraživač (SI) sa svemirske letilice Goati Postman, nemačkog intitita Maks Plank za vanzemaljsku fiziku, bilo je moguće prvi put napraviti model pukotina u magnetnom polju i zabeležiti njihovo trajanje i obim. Danas, zahvaljujući najsavremenijoj tehnologiji, otkrivamo da su magnetne pukotine daleko veće nego što smo mogli i da zamislimo. Pukotine u magnetnom polju izazivaju zabrinutost mnogih naučnika, jer većina smatra da one prethode procesu okretanja polova. Ovi zapanjujući događaji kada su magnetni polovi Zemlje potpuno menjali mesta – neki naučnici smatraju da se isto dešavalo i sa geografskim polovima – zbivaju se približno jednom u tri četvrtine miliona godina. Naučnici smatraju da je sledeća promena polova zadocnila i da je već trebalo da se dogodi. Jedan od glavnih znakova da će uslediti promena polova jeste činjenica da se magnetno polje Zemlje značajno smanjilo tokom poslednjih sto godina. Pored ostalog, to istanjeno magnetno polje je i jedan od uzroka nastanka velikih pukotina.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 1:18:04



Ne pomaži gramzivom – greh je!



Piše Golub Lazarević
Nakon smrti svog oca, Arsenije iz Mihajlovca je trebalo da nasledi imanje, ali je problem za lakomog čoveka bio u tome što su na bogatu zaostavštinu pravo imala i dvojica njegove rođene braće. Na svoju ali i veliku nesreću rođaka Tomislava, Arsenije je odlučio da „poradi“ na tome, kako bi čitavo nasledstvo prigrabio samo za sebe. Razmišljao je gramzivi čovek kako da braću isključi iz nasledstva, pa se dosetio da to učini uz pomoć lažnog svedoka. Kad je to ispričao rođaku Tomislavu, ovaj ga je odvraćao da ne čini nečasnu rabotu, govorio mu kako je to veliko sagrešenje, pošto njegova braća imaju porodice sa brojnom čeljadi i dosta dece, pa nije pošteno ni pred Bogom, niti pred ljudima da ih ostavi praznih šaka. Rođak je dugo bio uporan da bi ga odvratio od nečasnog dela, nagovarao ga da odustane od loše zamisli i dušu ne ogreši, ali je i Arsenije bio uporan da istera ono što je naumio - da postane jedini naslednik i činio je sve kako bi rođaka nagnao da mu u tome pomogne. Kad je video da nema druge, gramzivi čovek je odlučio da odreši kesu, pa kud pukne, neka pukne. Još jednom se pokazalo kako „para vrti gde burgija neće“. Kolebanje rođaka Tomislava prestalo je onog trenutka kad su u Arsenijevoj ruci zasvetlucali dukati. I sam lakom na laku i brzu zaradu, Tomislav se manuo savetovanja i vrlo brzo prionuo na posao da bi se ostvario nehuman plan i da bi „zaradio“ obećane dukate. Pomislio je kako bi za ovoliku količinu dukata trebalo danonoćno da radi mnogo godina i da prospe na tone znoja. Ovako, lažna zakletva, potpis u sudu i - dukati su njegovi, a ni Arseniju to neće da smeta, pošto će da prigrabi ogroman imetak preminulog roditelja.
Po nagovoru gramzivog naslednka, Tomislav se pojavio na sudu, tvrdeći kako mu je imućni pokojnik, neposredno pre nego što se na onaj svet zaputio, govorio kako je odlučio da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavi sinu Arseniju, pošto ga je bolje pazio nego ostala dvojica sinova. Zbog toga je njih i isključio iz nasledstva. Izjavivši to, Tomislav se krivo zakleo na krst, a potom i svojeručno potpisao izjavu.

KLETVA NA KRIVU ZAKLETVU
Sudija nije imao kud, već je doneo presudu kojom je Arsenija proglasio jedinim naslednikom, pa mu je tako pripala bogata zaostavština. Iznenađena i ozlojeđena braća, a naročito njihove žene, kleli su Arsenija i u „kamenje zidali“ što ih je, lažnim izjavama i zakletvama, ostavio bez igde ičega. Kletve nisu zaobišle ni njihovog rođaka i komšiju Tomislava.
Braća i snaje su kleli Arsenija da bi duši olakšali i nisu verovali da će njihove kletve da stignu do Svevišnjeg i naude njihovom bratu i deveru. Narod je lepo sročio da „nije dobro ni kad te preterano obasipaju hvalama, a kamoli ako te anatemišu“. To je na svojoj koži prvi osetio krivokletnik Tomislav. Nesreća ga je zadesila onog dana kad je, vraćajući se iz njive, u polju pronašao čauru granate sa kapislom koja nije eksplodirala. Odneo je sjajnu čauru kući, stavio je u stegu i, pošto je bio samouki majstor, pokušao da od nje načini nešto za ličnu upotrebu. Već prilikom prvog udarca čekića, odjeknula je strahovita eksplozija. Čaura je odletela u paramparčad, a sa njom i palac, kažiprst i veliki prst sa leve krivokletnikove ruke. Dakle, sva tri prsta sa kojima je držao pero prilikom potpisivanja izjave, na koju se lažno zakleo. Jer, Tomislav je bio levoruk!

BEZBROJNE ISPOVESTI
Ne zna se šta je zlosrećnom čoveku bilo teže. To što je trpeo nesnosne bolove i operacije i ostao doživotni invalid, ili što su njegovim selom i drugim mestima u priobalju Dunava kolale priče kako je sudbina sa njim namirila račun zbog krivokletstva i velike nepravde i štete koje je, zarad dukata, naneo rođacima. U trenu je shvatio da je bez mnogo razmišljanja pristao da pomogne rođaku u ostvarenju nečasnog plana i silno se zbog toga potresao. Tim pre što su dukati, isto onako lako „isparili“ kao što su na lak način i dospeli u njegove ruke, a ostali su greh i višedecenijsko kajanje. Nešto ga je gonilo da, bezbroj puta, tokom svog dugog života, priča u detalje o svom sagrešenju. Kajao se i govorio kako sebi nikako ne može da oprosti što je, zarad zlatnika, počinio krivokletstvo i dušu ogrešio. Sve teže mu je padalo što je gramzivom Arseniju omogućio da svu očevu zaostavštinu za sebe prigrabi, a braću je, sa brojnom čeljadi, ostavio da se zlopati i nadniči po tuđim njivama. Ni brojne ispovesti pred komšijama i zemljacima nisu mu bile dovoljne, već je i sa samrtne postelje poručio da mu dovedu sveštenika, da bi ga ispovedio i pripremio za odlazak na onaj svet. Tom prilikom je poslednji put ali opširno, ispričao kako ga je sjaj rođakovih zlatnka prevario da dušu ogreši, zbog čega je ispaštao do sudnjeg dana. Nažalost po Tomislavljeve potomke, namirenje duga za sagrešenje njihovog pretka nije završeno smrću grešnika. Njegovi naslednici su decenijama primećivali kako im u kući „nikako ne ide“, ali su, znajući za teško sagrešenje pretka koga su, poput ostalih zemljaka, prezirali, sve to stoički podnosili. Neprekidno su se nadali da će doći neko vreme kad će njihove muke da prestanu. Uzalud.

BEZ VAJDE
Kad je nasledio ogromno imanje bogatog oca, Arsenije je pomislio kako mu se, napokon, ostvarila davnašnja želja da postane najbogatiji u okolini. Bezobzirnom čoveku tada ni na pamet nije padalo da će, zbog nečasnog gesta njegova rođena braća, ni kriva ni dužna, da se zlopate. Na svoju veliku žalost, ubrzo je ustanovio kako se, iz godine u godinu, njegov ogroman imetak smanjuje, a imovina njegove braće, njegovim grehom osiromašene, sve se više uvećavala. Iz bratovljevih avlija se svake večeri čula graja brojne i vesele dece, dok su Arsenijevi potomci, jedan za drugim, odlazili na onaj svet, nedugo nakon što su na ovaj pristizali...
Nekada najbogatijem domaćinu i bahatom čoveku srce se cepalo kad je gledao ubrzanu propast svoje porodice. U selu se pričalo da je nadživeo sve svoje potomke, do najmlađeg praunuka, i tek onda je došlo vreme da i on završi sa ovozemaljskim životom.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 1:28:09



Treći vek najstarije Srpkinje
Sudbine



Piše Golub Lazarević

Selo Buljane, sa oko 800 kuća i tri hiljade žitelja, rasprostrlo se sa obe strane puta između Popovca i Zaječara. Mami prolaznike lepotom ali i znamenitošću kakvu nemaju ne samo okolna, već ni ostala mesta u čitavoj Srbiji. Među žiteljima je i najstarija Srpkinja, Kostadinka Kosa Momirović, starica koja je svet ugledala 6. marta daleke 1900. godine i uveliko „krcka 109. godinu“, kako kaže, „mukotrpnog života“. Brigu o vremešnoj ženi vode njen unuk, sin njene kćerke Milke, Radivoje Šutić (67) i njegova supruga Milanka. Od dve kćerke, baka Kosa ima 38 potomaka, a najmlađi Uroš je u rodu „belih pčela“.
- Dobro ste me ovde zatekli! Neće me Svevišnji, pa vam nisam „izmakla“, a naživela sam se i rado bih da promenim boravište - dočekala nas je baka Kosa, pokazujući da nije samo vitalna, nego i veoma duhovita žena, i pored brojnih godina na svojim plećima... Sada se, izgleda, i čitava država zbog mene digla - dodaje aludirajući na to da je njen rođendan, početkom marta, zabeležilo petnaestak novinara iz Jagodine, Beograda, Paraćina i drugih mesta širom Srbije, kao i da joj je i direktor Pošta Srbije, lično, poslao rođendansku čestitku iz glavnog grada.
Kao dokaz, vremešna žena prilaže ličnu kartu, onu trajnu i plastificiranu, iz koje se vidi da je rođena u familiji Ružić, iz obližnjeg sela Izvora. Unuka Milanka kaže kako starica sva dokumenta i novac uredno drži složene u notesu, obmotanom lastišom i uvijenom u najlon kesu, pored sebe u krevetu.
- Da se ne bi „zagubilo“ i dogodila se kakva šteta - savetuje žena sa baš velikim životnim iskustvom.

Nedaće tokom ratova

Zanimljivo je da je baka Kosa, jedina u porodici, pa i daljoj rodbini koja je doživela ovako duboku starost. Brat Milovan poživeo je 80, a sestra Milja pet godina manje. Otac Radivoje je stradao u Balkanskom ratu 1912. godine i sahranjen u Zaječaru.
- Stigla nam je depeša uoči devetstotrinaeste da je otac stradao. Njegova majka, moja baba Nasta, kad je čula da joj je sin poginuo, pala je pred nama u avliji i umrla od tuge - i danas se živo seća baka Kostadinka.
Ubrzo joj je preminuo deda Mata, a potom i majka Stanika. Ostala je siroče.
Sa dvanaest godina, morala je da se stara o mlađem bratu Milovanu i sestri Milji. Ali, kako muka nikada ne dolazi sama, na sve to se nadovezao i bugarski okupator. A i bez Bugara, život siromašnih seoskih siročića nije bio nimalo lak. Nikada nije zaboravila nedaće tokom Prvog svetskog rata. Tada je vreme provodila krijući se po šumama i brdima Izvora i Buljana. Kako kaže, snalazila se „kaž zver“, nalazeći hranu u prirodi.
- Eh, kako je bilo? Glad! Sve spaljeno. Jela sam puževe, koprive, pečurke, križavce sa panjeva bukvi i zelje. Od puževa ništa slađe, a „križavci“ kadž se isprže - slatki kžo kavurma - ne zaboravlja muke iz zbega vremešna žena. - Nadničila sam od „sunca do sunca“. Svaki dan. Od Šaludovca do Popovca, do puta za Ćupriju, svaku njivu znam kolžka je, ne treba vam inženjer... Niko ne treba da meri, ja ću da vi, džabe, kažem čija je i kolika je.
Udala se na kraju rata za Vladimira, koji je tek stigao iz vojske i koga su svi u selu zvali Solunac. Na zidu u sobi visi njihova slika iz davnina. Iz vremena kad su bili u srednjem dobu. Kosa ozbiljna, sa povezačom, Solunac sa pomoravskom šubarom i nizom ordenja na grudima, koja je stekao u borbama Prvog svetskog rata.
- Bili smo sirotinja. On tek stigož iz vojske i pokazuje mi neke pare u novčaniku. Pita me da pođem za njega. Nema ni on, znam, a ja još manje. Pristala sam i pošla sa njim... Koja svadba?! Nismo imali ni pošten astal, ni klupu... Na prozore bez stakla turali smo žartiju...Bili smo, bre, puka sirotinja...Vladimir mi umre 1982. godine, a menž ostavi da se mučim…
I kafanu su držali neko vreme, da se preživi.
- Više sam druge pojila u životu nego što sam ja pila. Sadž ljudi „skoknu“ do prodavnice, torbu pod mišku, pa da crkneš jedući i pijući, a mi nismo imali ni trunčicu žleba. Čak ni da se pričestiš - priseća se ona nekadašnjih teških dana.
Baka Kosa je radila čitav svoj vek, što je u njenom slučaju - duže od stoleća, a o hrani i navikama unuka Milanka kaže:
- Baba voli da pije kafu. Dok nije 11. juna 2008. godine polomila nogu, nije nam predstavljala nikakvu obavezu, još nam je i pomagala. Ima i jedno malo „šiše“ za rakiju iz kojeg povremeno lizne „mučenicu“. Traje joj, tako, dva deci rakije 15 dana. Ne postoji hrana koju pripremamo a da je ona ne voli. Kada smo spremali zimnicu, tražila je da i za nju ostavimo paradajz za zimu.

Život kao film

Iako je, zvanično, najstarija u Srbiji, država se nije baš pretrgla da bilo čime pomogne svoju najdugovečniju žiteljku. Nakon povrede noge, ugrađena joj je stalna proteza. Unuk i unuka se šale na njen račun, kako je deda i Svevišnji neće tamo gore. Vremešna žena se vajka:
-Na noge ne mogu, ne vidim i ne čujem, a živim samo da nešto kazujem mlađima. Ceo moj život je jedna muka velika. Pomrli mi svi. Deda i baba, otac i majka, čovek, kćerka Milka (rođena 1938, unuka Zora (rođena 1942)... Nema vajde, samo muka, muka i opet muka! Ali, šta se može, mora da se živi. Živim a od mene nema asne ni država, ni ukućani, a ni ja, ali tako je. Dojadilo mi više na ovom svetu, ali ne mogu ni da otmem od Boga. Možda mi je Svevišnji dao dug život zato što ga nikadž nisam opsovala - zaključuje Kostadinka Momirović.
Vremešna žena od dve kćerke ima 38 potomaka. Unuk Radivoje i njegova supruga Milanka, tokom brojnih susreta sa pripadnicima sedme sile, toliko su se izveštili da su nam bili od velike koristi u komunikaciji sa vremešnom ženom. Kažu da starici nikada ništa nije bilo teško, pa valjda i zbog toga ovoliko „traje“.
- Njen život je pravi roman. Film bi mogao da se snimi o tome šta je sve doživela i preživela. Neki govore kako im je život težak i da ne mogu dalje. A šta bi ona mogla da kaže i, uz svu svoju muku, čilo „gura“ 109. godinu. Pitoma je, nije zlopamtilo, dobra duša... - tumači dugovečnost svoje bake unuk Radivoje.
- Ako me, u međuvremenu, Svevišnji i moj Vladimir ne pozovu kod njiž, videćemo se opet - pozdravlja se sa nama, u svom stilu, najstarija Srpkinja Kostadinka Momirović, baka Kosa iz Buljana.


Pile
Jednom prilikom je Kostadinka otišla lekaru u Paraćin. Nije je, kaže, ništa bolelo, već je htela da uzme lekove za ukućane, a uzgred, kakav je red, ponela je doktorima i pečeno pile. Lekari su se zamajavali ispijanjem kafe i pričom, Kosi je dosadilo da čeka, pokucala je na vrata, pa kad su je upitali zbog čega je došla, ona je, odmotavši pile, pokazala i našalila se:
Donela sam ovo pile da ga pregledate. Neće ni da kljuca, ni da pije vodu!


Spomen
Nedavno, prilikom jedne sahrane na seoskom groblju u Buljanu, jedan od gostiju iz Zagreba, videvši Kosin spomenik koji je podignut pre 26 godina, kad joj je suprug umro, i njenu godinu rođenja 1900, prokomentarisao je: -Ovoj babi treba da upišu godinu smrti!
-Treba, prijatelju, ali prvo da nju ili Svevišnjeg da upitamo kadž će da umre!- odgovorio je jedan od Kosinih komšija iz Buljana.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 1:44:33



Ne okreći se!


Piše Golub Lazarević

S razlogom su mnogi žitelji Lužnica voleli da zapodenu razgovor sa zemljakom Lazarom Živanovićem. Naročito su njegove priče voleli njegovi unuci, koji su dane školskog raspusta najradije provodili u dedinoj kući nadomak Rajca, gde se nalaze najbolji vinogradi u čitavom kraju. Krepka starina je umela i imala šta da kaže i čemu da pouči mlađariju. Tokom borbi u Prvom svetskom ratu, sudbina mu je odredila da bude u pratnji kralja Petra Prvog Karađorđevića, gde je bio seiz kod komandanta konjičkog puka Voje Tomića. Bezbroj puta je gledao smrti u oči, naročito kad je gazio snegom prekrivene negostoljubive planine Albanije.
- Rat je velika nesreća za svaki narod, ali, i u takvim prilikama, čovek ne sme da izgubi prisustvo duha, veru i nadu u spasenje. I u najtežim prilikama nije dobro dušu ogrešiti. Mnogo puta sam osećao kako se nalazim u bezizlaznoj situaciji i da mi nema spasa. Tokom prelaska Albanije, vadili smo zrna kukuruza iz goveđe balege, prali ga i njime zavaravali glad. Dobro nam je dolazila i bukova kora, koju smo sitnili u prah i jeli. Mnogi moji saborci, onako izgladneli, nisu mogli da izdrže, već su „trbuhom za kruhom“ odlazili u kuće Arnauta i tamo stradali. Ratnike, onako iznemogle i gladne, čim bi se pojavili na vratima, privučeni vatrom i mirisom vrućeg hleba, negostoljubivi domaćini bi ubijali, a potom im pokupili oružje i zlato koje je, gotovo svaki od njih nosio, koliko da mu se nađe, zlu ne trebalo - govorio je vremešni Lazar Živanović.
Izdržao je stameni Šumadinac brojne nedaće, jer, kako sam veruje, najviše zato što nikada nikome nije naudio, a to je, kako je često prenosio na mlađe, veoma važno. Postoje mnoga životna pravila kojih se valja pridržavati, a naročito je to važno u ratnim uslovima. Još u detinjstvu, mnogo puta je od starih, prekaljenih ratnika slušao kako u takvim prilikama valja voditi računa naročito o nekoliko stvari i ne činiti ih ni po koju cenu.
- Jedna od ovih zapovesti govori kako ne valja skidati obuću i odeću sa mrtvih neprijatelja, pa i po cenu da si go i bos u vreme najjačih mrazeva. Ratni, sudbinski veto se odnosi i na uzimanje nakita, novca, zlata i ličnih stvari koje su pripadale poginulim neprijateljima. Da to ne valja činiti, uverio sam se više puta videvši da su oni koji nisu poštovali ovakva pravila, ubrzo i sami stradali, pa su džaba dušu ogrešili - savetovao je stari ratnik.
Bez obzira na to što se u ratu ljudi međusobno ubijaju, deda Laza je savetovao potomke da, ako se, ne daj Bože, nađu u takvoj prilici, ni po koju cenu ne idu, a naročito ne dobrovoljno, da streljaju neprijateljske vojnike, jer se i to smatra velikim sagrešenjem.
- U ratu, kad u neposrednoj borbi jedni druge ubijamo, to je druga stvar, ali da nemoćnog streljaš, to je nešto savim drugo i predstavlja veliki greh. Vojnici u revoltu i iz raznoraznih razloga su skloni da, ne razmišljajući mnogo o posledicama, ubijaju nejač i iživljavaju se nad ženama kako bi se svetili neprijatelju za slične stvari. Lični sam svedok da oni koji se nisu pridržavali ovih svetih, ratnih pravila, nisu dobro prolazili. Kazna Božja za ovakva nedela ubrzo bi ih sustizala - bio je uveren stari ratnik.
Laza Živanović je živeo u donjem kraju sela i bio oženjen naočitom Petrijom, sestrom Gornjokrajaca Radovana, Petra i Jovana Lazarevića. Rado je odlazio na slavu Lazarevu subotu u tazbinu. Tu bi se, uz pristojnu trpezu i domaće vino iz vinograda u Kaoniku, pesmu i veselo raspoloženje, podugo družili i kućama se vraćali u vreme kad noć uveliko prekrije 350 seoskih domova. Jednom prilikom, onako pod dejstvom pića i dotadašnjeg veselog druženja sa rođacima u tazbini, Lazar se zaputio kući negde oko ponoći. Kad je, gazeći po dubokom blatu i preskačući bare, stigao do kapije braće Glišića, najimućnijih ljudi u selu, spazio je da mu u susret ide prelepa žena, koju do tada nikada nije sreo. Onako pri piću i svetlosti mesečine, pomislio je da se radi o nekoj ženi iz okolnih sela, koja je iz nekih razloga okasnila, pa je odlučio da sa njom zapodene razgovor. Kad mu se sasvim približila, počeo je da joj se udvara, ali ga je tajanstvena neznanka oštro prekorila i upozorila:
- Idi, Lazare, svojim putem i prođi s mirom, a mene ostavi da idem kuda sam naumila. Idi kući i ne okreći se, ponašaj se kao da me nisi sreo, niti video. I, pazi dobro kako se ponašaš! Govorim ti za tvoje dobro da me se kloniš i ne nipošto se ne okrećeš. Ako se budeš okrenuo, neće valjati!
Rekavši to, misteriozna žena je krenula niz put. Znatiželja podgrejana pićem, bila je jača od straha zbog neznankinog upozorenja. Ne sanjajući da upozorenje može zaista da se ostvari, Lazar je nije poslušao. Čim je preskočio poveliku baru koja mu se isprečila nasred puta, okrenuo se da još jednom vidi lepu ženu koja se, u nedoba, pojavila na seoskom putu. Nikako nije mogao da odgonetne odakle se tajanstvena lepotica pojavila baš na putu kojim je on morao da prođe u gluvo doba. Uspeo je samo da vidi kako ona zamiče za prvu krivinu. Nažalost, i to je bilo dovoljno da ga snađu nevolje, baš kako je žena i prorekla. Tek što je stigao kući, Lazar je dobio groznicu, mesec dana ležao u krevetu - ni živ, ni mrtav - i jedva preživeo.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od vivijen taj Pet 29 Okt - 2:22:13



Zla sudbina porodice Vasić
Ima nešto...




Piše Milan Andrić

Zaseok Ćeranići iz bajinobaštanskog sela Svojdruga, smešten je na uskom, oko četiri kilometra dugom prostoru sa obe strane rečice Bukovac, od Drine pa do visokih brda Perunike i Pliša. Dobio je ime po trojici braće Ćeranić, koji su se u ovaj kraj doselili 1740. godine iz okoline Trebinja, tačnije iz sela Grbeši. Potomci Ćeranića u novom kraju često su menjali prezimena, uglavnom po očevima, sve do polovine 19. veka tako da se njihovo prezime, s kojim su došli u Srbiju, potpuno izgubilo, ali je ostalo u imenu zaseoka.
Jedino nisu menjali svoju krsnu slavu - Jovanjdan.
Među domaćinstvima, potomcima Ćeranića su i Vasići. Njih od prve polovine prošlog veka prati zla sudbina. Najpre se 1937. godine obesio pedesetogodišnji Stanisav Vasić, glava porodice. Potom je 1984. godine, na isti način život prekratio njegov pedesetsedmogodišnji sin Miloje, a posle 24 godine, isto je učinio i Stanisavljev unuk, pedesettrogodišnji Slobodan.
- Bio sam đak trećeg razreda osnovne škole i dobro pamtim kad se obesio Stanisav - kaže osamdesetjednogodišnji Jovan Stanojević. - Bio je to omanji čovek, sakat u jednu nogu, s nadimkom Kićo. Sa nekoliko vršnjaka, gledao sam kako ga skidaju sa oraha o čiju se granu obesio uz pomoć konopca. Zašto je to učinio, ostala je tajna zauvek.
Gotovo pola veka kasnije, vešanjem je život prekratio Stanisavljev sin Miloje.
- Nikad ne bih pomislio da će Miloje učiniti tako nešto - priča njegov komšija Vujadin Stanojević. - Važio je za čoveka veseljaka. Svirao je u trubačkom orkestru iz Ćeranića. Mnogi ga pamte kao umešnog obućara koji je posle Drugog svetskog rata u svojoj kući pravio i prodavao opanke „točkaše“ za čiju je izradu koristio stare kamionske gume. Neposredno pred tragediju, imao je zdravstvenih problema, pa su ga lekari uputili u bolnicu iz Užica. Tamo se uspešno oporavio, ali dan uoči povratka kući, obesio se u bolnici tako što je od krevetskog čaršava napravio uže, vezao ga za vodokotlić u kupatilu, a potom omču namaknuo na vrat. Bio je to do tada i posle toga nezabeležen događaj u užičkoj zdravstenoj ustanovi koja zbrinjava bolesnike iz celog zlatiborskog okruga. Uzrok ove tragedije ostao je nepoznat.

Ista zla sudbina, i po treći put je zadesila Vasiće. Poslednjeg septembarskog dana tekuće, 2008. godine, poput dede i oca, život je prekratio i Slobodan. Godinama je živeo sam. U mladosti je doveo devojku sa Tare i ona je živela s njim nepuna tri meseca pre nego što su se zauvek razišli. Iako sam, stizao je da obradi veliko imanje. Gajio je volove, imao kravu, rasne ovce, svinje i kokoške. Važio je za dobrog domaćina i odličnog komšiju.
- Sećam se kad je, zajedno sa komšijom Milomirom Mićićem, Slobodan otišao u Valjevo da bi učio sviranje na harmonici kod čuvenog harmonikaša Žarka Pavlovića Valjevca. Bio je veseo i miran mladić. Kad smo pre pet godina u Ćeranićima osnovali mušku pevačku grupu „Složna braća“, u njoj se našlo mesta i za Slobodana - kaže vođa grupe Radosav Gavrilović. - Pevajući zajedno, obišli smo mnoga mesta u zapadnoj Srbiji, gostovali u radio i televizijskim studijima. Poslednji put, sa nama je bio na smotri pevačkih grupa u dragačevskom selu Puhovu, samo petnaestak dana pre tragedije.

Kobnog dana, Slobodan je, po običaju, u rano jutro isterao ovce na pašu, potom namirio junicu, a onda otišao kod komšije Milana Mićića da bi motornom testerom posekao stablo jabuke na mestu gde je trebalo da prođe put. Kući se vratio iza podneva.
- Tog dana, sekao sam drva u šumi. Oko 14 časova kolima sam se vraćao kući. Kad sam bio blizu Vasića, ugledao sam Slobodana, obešenog o šljivu posađenu blizu puta - kaže komšija Radovan Cvijić. - Ubrzo je naišao Dušan Stanojević. Oabavestili smo MUP iz Bajine Bašte. Nesrećni Slobodan, koga smo zvali Cojo, pred polazak na vešanje na stolu u kući ostavio je 700 evra, uzeo štrik za sušenje veša i plastičnu gajbu za piće. Potom je vezao štrik o šljivu i namestio gajbu, popeo se na nju, stavio omču oko vrata i zatim nogama gurnuo gajbu.
- Često je dolazio kod nas. Družili smo se i uzajamno pomagali - veli Dušan Stanojević. - U poslednje vreme bio je potišten i neuobičajeno ćutljiv. Jedne večeri žalio se na život, govoreći da mora nešto da učini, pominjući i vešanje. Isto to ponovio je i na drugim mestima, ali niko to nije shvatao ozbiljno.


Kuća na dečjem grobu
Mnogi nastoje da odgonetnu zašto su Vasići bili prokleti. Jedan od njihovih najbližih i najboljih komšija, Momir Radojević, prisetio se davnašnje priče svoje bake Radmile.
- Baba nam je pričala da se u selu govorilo kako je Stanisavljev otac Nikola pre skoro 150 godina sagradio kuću na mestu gde je bio grob nekog deteta i da je ta kuća na grobu izvor nesreće. Zaista, u toj kući rođeni su Stanisav, Miloje i Slobodan. U njoj odavno više niko ne živi i gotovo da je srušena.
Ljudske kosti ispod štale
Komšija Miodrag Bogdanović (80) kazuje da su Vasići prilikom gradnje štale iskopali ljudske kosti i bacili ih u obližnji potok.
- Znam da se Miloje jednom prilikom požalio mojoj supruzi Milijani da se nikako ne oseća dobro i da ima osećaj da će mu glave doći one iskopane kosti koje je bacio u potok - kazuje Bogdanović. - Čudne su se stvari događale i sa stokom iz te štale. Stradale su dve krave i vo.

Samoubistvo - kao epidemija!
U Ćeranićima vlada bela kuga. Dim se puši iz svega tridesetak odžaka. Osim trojice Vasića, na prekraćivanje života su se odlučili još neki Ćeranci. Obesili su se Lucija Sekulić i njen sin Milija, Rada Mićić, Marko Sekulić i Milija Biljić. Rosa Mićić je skočila u Drinu, Miloje Andrić ubio se iz pištolja, a Strahinja Sekulić iz puške. Pevačka grupa „Složna braća“ ostala je bez trećine članova koji su bili u njenom sastavu prilikom osnivanja, jer su se obesili Milija Biljić i Slobodan Vasić.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59318
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 64
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Sam zivot je misterija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu