Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Ono sto nas cini Srbima

Ići dole

Normalna Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Pon 20 Sep - 22:37:59




Tradicionalna proslava Vidovdana je vekovna tradicija Srba


Osnovni motiv Vidovdana jeste nemerljiva žrtva koja je kroz istoriju davana, a koja se daje i danas da bi bila očuvana sloboda i identitet srpskog naroda.


Kosovski boj, koji je bio više od same bitke, ostavio je neizbrisiv pečat i postao deo našeg karaktera, jer se toga dana dogodilo toliko snažno opredeljenje za život, a ne za smrt, da je uključivalo najskuplju cenu da se podnese smrt da se ne bi izgubio život, zbog čega je Vidovdan tako važan
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Pon 27 Sep - 22:11:21



СРПСКИ СВЕТОСАВСКИ ПАТРИОТИЗАМ



Српска народна заједница настала на раскршћима великих светских цивилизација али је идентитески и органски повезана са хришћанско-православно-светосавским врлинама и вредностима које су израз тежњи ка материјалним и духовним вредностима. Ове тежње су споља уобличене у државу као видљивим симболом вечног Царства небеског које је мерило свих вредности. Сматрамо да повратак историјским темељима вековне миленијумске праксе наших предака је у реалним геополитичким околностима важнији од државне обнове а која би неминовно уследила као резултат повратка доказаним културним вредностима. Православно-Светосавска ревитализација ових вредности води сабирању животног искуства те излечењу и смисленом остварењу појединаца као истински остварених људи и националне заједнице као братства усмереног на изградњи општег благостања.

Светосавље није национална вера, оно је православље у српској редакцији како је рекао Отац Јустин. Дакле оно је српски православни, истински доживљај самог Христа из ког следи доживљај васељене, нације, братства, породице и самог појединца. Никада Срби нису имали нити ће имати тако целовит програм народног духовног, културног и идентитетског остварења мимо светосавља.



Сви програми из несрпских глава, којима Срби углавном размишљају последња два века, ситнили су и делили национални корпус. После свих експеримената усвојених од „просвећене Европе“ српска народна заједница мора храбро да се врати овом једином спасавајућем животном извору. Светосавље би такође могло да се дефинише и као српство са душом. Таквом доживљају националног идентитета је по самој природи ствари стран било какав шовинизам, али исто тако и искључиви национализам који нам приписују западни народи пројектујући своје идеологије на нашу заједницу. Св. Владика Николај је рекао да свако у другом гони своје грехе. Исто тако оваквом поимању света и човека такође је страна свака ксенофобичност, изолационизам и секташтво. Наиме друштво утемељено на оваквим духовном вредностима је отворено за све цивилизацијско-културолошке вредности свих народа, група и појединаца.



Перцепција светосавског православља је не индивидуа него остварена по значају непоновљива боголика личност. Збир оваквих личности чини народни организам способан да асимилује вредности свих индивидуалних и националних идентитета утемељених на вредностима других духовно-цивилизацијских образаца. Дакле моћ православља, нарочито светосавског, је активно прожимање и афирмација најбољих достигнућа свих култура за разлику од католичког запада који свет види у сукобу (Хантингтон) услед жеље за овладавањем и потчињавањем те расистичким стављањем у ропски положај осталих културних групација. За ово имамо примере у историји од папских земаљских преетензија преко стварања европских колонијалних царстава, Наполеона и Хитлера као продуката вековне западне воље за моћ, до данашње доминације Америке и ЕУ те њиховог наметања обездуховљене и обезличене потрошачке цивилизације.

Светосавски пут значи афирмацију (јер оно када престане да афирмише престаје есенцијално да буде учење Св. Саве) Срба као Божјег народа. Но оно значи усавршавање свих појединаца и њихову афирмацију првенствено као људи. Отуда истинска светосавска перцепција и доживљај прихватају сваког ма којој културној и религијској матрици припадао. Истински човек је циљ светосавског животног опредељења.

Спочитавати свтосавском духу кривицу за отпадништво католичког и муслиманског дела српског национа, што се често чује од стране интелектуално-нациналне елите, је таман тако као када би у савременом свету самом Богу судили за појаву масовног атеизма. Шта више чини се да је до отпада дошло делимично због слабљења народне духовности утемељене у вековном светосавском искуству. Када ово кажемо не одбацујемо познате историјске истине које објашњавају појаву конвертитства у српском националном бићу. Хоћемо само да нагласимо једно. Ако би претпоставили могућ повратак католика и муслимана у српски национални корпус он би једино био могућ када би се Срби вратили афирмативно интегралном светосавском духу.

Услед свега тога мора се констатовати заједно са свим светим српским краљевима, патријарсима, задужбинарима и уоппште народним доброчинитељима да српски патриотизам прожет светосавским духом чији је извор сам Господ Христос мора бити извор свих делатности Срба како на националном тако и на појединачном плану. Само је на светоављу заснован национализам и патриотизам истински позитиван и стваралачки продуктиван. Само он гради а не руши, само он сабира а не дели. Како појединца у животу тако и цео народ у историји.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Pon 27 Sep - 22:22:32



Doktor Rajs, čovek koji je voleo Srbiju



Rodio se u nemačkoj pokrajini Baden, 1875. Otišao na studije u Švajcarsku, gde stiče diplomu doktora hemije, zatim na univerzitetu u Lozani, kao docent, osniva katedru fotografije, naročito usavršavajuću primenu fotografije i drugih tehničkih disciplina u kriminalistici i sudstvu. Kriminalistiku specijalizira u Parizu, objavljuje studiju "Sudska fotografija", kojom stiče svetski ugled u stručnim krugovima. Postaje profesor univerziteta u Lozani. Pošto je objavio "Priručnik tehničke policije", postaje vodeći svetski stručnjak - mnoge vlade otimaju se da ga dovedu, da stručnim savetima unapredi rad policije i sudova.

Kao stručnjaka čiji moralni integritet i sposobnosti priznaje ceo svet, pozivaju ga u Srbiju, avgusta 1914, da kao neutralni posmatrač izvrši anketno istraživanje o zločinima austrougarske vojske u Mačvi.



Slušao je svedočenja, otvarao grobove, pravio skice i zapisnike, pregledao leševe i ranjenike, snimao spaljene kuće, gubilišta, bombardovana i razrušenja naselja... Njegov izveštaj zapanjio je svet.

A on sam zgrožen onim što je video, ali i oduševljen moralom srpskog naroda, sam je sebe proglasio za "švajcarskog dobrovoljca srpske vojske, druga veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara".

Piše brojne članke u najznačajnijim evropskim listovima, probijajući tadašnju "medijsku blokadu" u kojoj se našla Srbija. Članci imaju snažan odjek, ali mu donose lične komplikacije. Ostajući privržen srpskoj stvari, Rajs radi na zbrinjavanju srpskih izbeglica u Švajcarskoj, organizuje slanje pomoći u Srbiju. Najzad, sa srpskom vojskom povlači se preko Albanije. Na Solunskom frontu odlikovan je ordenom za hrabrost.

Piše dnevnik, knjige, svedoči o borbi srpskog vojnika, često u prvim redovima, u rovovima. Dopisnik je mnogih listova - on sam, na propagandi, postiže više nego srpska vlada, njena nadleštva, ministarstva, pres biroi i novinari.



Posle proboja Solunskog fronta, ponovo sastavlja stručne raporte o zločinima osvajača, potkrepljene argumentima i činjenicama koje niko ne može da ospori.

Naročito veliki odjek imaju njegovi izveštaji o zverstvima Bugara u Surdulici, Vladičinom hanu, Vranju, Leskovcu... baš kao što je odjek imao i njegov raport iz Mačve, iz Prnjavora. Posle rata odlučuje da se zauvek nastani u Srbiji.

Ubrzo biva sasvim potisnut iz javnog života: njegova žareća pravdoljubivost više ne odgovara vladajućim krugovima nove države, njegove kritike - žestoke - prilika u zemlji, vlast gleda popreko.



Poslednje što je još mogao da učini za Srbiju, kojoj je žrtvovao blistavu karijeru, a koja mu je vratila krajnjom nezahvalnošću, bio je rukopis "Čujte Srbi" (objavljujemo ga znatno skraćenog, na osnovu knjige koje su "Dečje novine" izdale 1997.) koji će ostaviti u fijoci - da bude pročitan posle njegove smrti.

Poslednja poruka Srbima,

koje je toliko voleo, „Čujte Srbi“

[You must be registered and logged in to see this image.]


"Čujte Srbi!"



• Iz pera švajcarskog hemičara i kriminologa Rudolfa Arčibalda Rajsa, izašla je 1928. godine kratka knjiga pod naslovom “Čujte Srbi!” Reč je o delu koje podseća na žanr knjiga-saveta, kakve su bile česte još od vremena pozne antike i ranog hrišćanstva, a postale su deo temelja prosvetiteljske ideologije. Rajs, koji je po rođenju bio Nemac, živeo je u Švajcarskoj, po obrazovanju je bio hemičar, a po profesiji kriminolog. Za vreme Prvog svetskog rata našao se u Srbiji, gde je posle prvih meseci rata sprovodio jedno istraživanje (anketu) o austro-ugarskim zločinima nad civilnim stanovništvom

Kako se u zemlju čestitosti uvukla odvratna korupcija



Smrt Arčibalda Rajsa, iako je bio srčani bolesnik, bila je neočekivana. Posle verbalnih sukoba sa jednim ministrom - profiterom (Kapetanović) Rajs je pao - ubijen rečima koje nije mogao da preboli. Poslednja Rajsova želja bila je da mu se srce položi kraj kapele na Kajmakčalanu. U njegovim papirima pronađen je rukopis na francuskom, sa naslovom "Čujte Srbi!" Podsećajući na svoju ljubav prema srpskom narodu ("jamčio sam za vas pred svetom, kad vam je bilo najteže") svoju testamentarnu poruku - čije mnoge reči i dan-danas ostaju aktuelne - Rajs završava pitanjem: Kako je nacija kao što je srpska,dopustila da je podjarmi "šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija prezira dostojnih zabušanata, profitera i zelenaša?" Verujući u budućnost srpskog naroda, pozivajući ga "da se probudi", Rajs opominje: "U vašim rukama je vaša sudbina: blistava budućnost ili ropstvo!"



Čujte Srbi! Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama te patnje i, da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao "čuvajte se" i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane. (...)

U nabrajanju vaših vrlina neću morati da vam govorim o onome što vi nazivate “inteligencijom”. Njome ću se pozabaviti tek u delovima posvećenim vašim manama. Srećom, vaš narod ponajviše čine seljaci, a ne “inteligencija”.



Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo. Otimali su vam decu i od njih stvarali janičare. Od svoje sirotinje ste plaćali i dobar "desetak" ugnjetačima. Vaši rodoljubi nisu mogli da trpe taj nepodnošljivi jaram pa su potražili sklonište u šumama, u koje Turčin nije smeo da kroči. Bili su to vaši hajduci, duhovni oci onih koji su ostvarili povlačenje preko Albanije, Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Ti dugi vekovi pod jarmom su u vašem narodu ostavili trajan pečat. Time je on stekao divne vrline, ali i velike mane, a sačuvao je i te vrline i te mane.



Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u gotovo svim bitkama velikog oslobodilačkog rata. Video sam i povlačenje preko Albanije, kada su vam se mnogi seljani i varošani nadmetali u junaštvu sa vojnicima, vojnicima koji su stigli na Krf tek kao ljudske senke i od kojih su mnogi na večnoj straži u morskim dubinama.

Video sam i vaše ranjenike u pokretnim bolnicama i na operacionim stolovima. Retko bi im se jauk, pa ni jecaj, oteo iz usta, a često ih, naročito u početku rata, usled nedostatka narkotika nisu ni uspavljivali.



Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih.


Da biste očuvali patriotizam, kultu svojih nacionalnih junaka dodali ste još jedno, gotovo isto toliko delotvorno sredstvo. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmišlja, da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkriljuje svet i upravlja njime. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda. (...)Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.



Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Novac mu, naravno, kao i svuda, uliva poštovanje i ostavlja utisak, ali taj utisak nije toliki da bi ga naterao da se odrekne vlastitog dostojanstva.


Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi i, umesto da te ljude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa.



Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Taj ponos nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku jer ga sprečava da podlegne zlim uticajima ili iskušenjima. Taj ponos je, naprosto, poštovanje sopstvene ličnosti. Loši ljudi ga nemaju. Oni su samo oholi.

Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogastvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom "inteligencijom", sprečavaju vas da to postignete.


Pogledajmo sada mane vašeg naroda. Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja!



Koliko sam puta, obilazeći vašu zemlju, video u parlogu savršeno obradive, ponekad čak i izvanredne površine pokrivene šipražjem i travom po kojima, i to ne uvek, pasu ovce i koze. Međutim, kad bi se to zemljište obradilo ili, ako je močvarno, isušilo, davalo bi ne samo svu hranu za stoku, već donosilo kvintale i kvintale žita, koje biste skupo prodavali zemljama prema kojima priroda nije tako darežljiva.


Na isti taj nedostatak poleta u radu ne nailazimo samo na selu, nailazimo na njega i u gradu, čak u izraženijoj meri. Pre svega, zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu, navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje? Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je, osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnenaseljenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti. Ne, oni dolaze u grad iz dva druga razloga: prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa, žele da budu "činovnici" jer misle, u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitavanju vrednog osoblja u državnim službama. I, zaista, lično iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja. Dovoljno je da uđete u poštu, gde bezbrojne gospođice neprestano brbljaju, popravljaju šminku a jedva da se potrude, i to veoma neljubazno, da udovolje narodu kojem bi morale biti na raspolaganju.



Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je tako plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život.



Dakle, u ono vreme ste malo radili kako ne biste stvarali bogatstvo svojim ugnjetačima. Najambiciozniji su se zadovoljavali skromnim blagostanjem. Niste bili lakomi. Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju. I tako se u ovu zemlju, koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija, o kojoj ću kasnije duže govoriti jer je ona zarazila posebno one među vama koji se oholo nazivaju "inteligencijom zemlje". Tako ste obistinili Bizmarkove reči koji je, kada ga je neko upitao za mišljenje o srpskom narodu tokom Berlinske konferencije 1878. godine, rekao: "Ako u Srbiji sretnete čoveka koji nosi košulju preko pantalona, možete se u njega pouzdati. To je čestita i poštena ljudina. Ako, međutim, košulju upasuje u pantalone, on postaje lopuža."


Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Istina, nekadašnji duh još postoji na selu, ali u gradovima caruje novac. Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu? Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate.



Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno, suviše vas je opčinilo, i zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine koje ste imali, a koje, uostalom, još srećemo kod ljudi kojima je dalek život vaših "intelektualnih gradova".

Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Postojala je, to dokazuju vaša stara narodna poezija i spomenici koje su ostavili vaši preci. Danas se ona sklonila među sirotinju. Ona se seća, ona iskazuje, ponekad na dirljiv način, svoju zahvalnost.

Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekad grad-mučenik, ni dan-danas, deset godina nakon oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadanjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.



Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje "penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.


A šta je sa vojnicima i oficirima koji nisu štedeli krv i zdravlje da biste vi bili slobodni? Jeste li postupali s njima kako to oni zaslužuju i kako vam dužnost nalaže? Ne! Mnogi, čak i najzaslužniji oficiri su penzionisani, a da im niste našli posao u civilstvu koji bi njima i njihovim porodicama obezbeđivao pristojan život. Isto tako ste postupali i sa vojnicima, a svu blagonaklonost sačuvali ste za štićenike trenutnih moćnika.

Verne prijatelje iz teških dana vaše vođe su, u znak zahvalnosti, ćušile nogom, a vi ste ih pustili da to urade. Tako ih Srbija, koja ih je imala mnogo u toku velike oluje, danas više nema ili gotovo nema. (...)

A i, ako vaši upravljači i njihova svita rado ćuše nogom one koji su se dokazali kao prijatelji ove nacije, i to bez vašeg protivljenja, sve svoje osmehe zadržavaju za vaše neprijatelje. Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro-Švaba, koliko su vam jadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolje braće i sestara, izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodoljubi. A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austro-Ugari, preplavljuju i proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate. Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelj i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi "cvet" vaše prestonice koji se diči da je savremen. I dok vaši nekadašnji dželati nailaze kod vas na najlepši doček, pravite sve moguće teškoće pripadnicima naroda koji su pokazali delotvorno prijateljstvo u vašoj nesreći.


Bije vas glas da ste ksenofobi. Pravi srpski narod to nije. Obazriv je prema strancu, a ta obazrivost ponekad ide do podozrivosti. Nije ni čudo kad su vas tokom dugih vekova iskorišćavali strani ugnjetači. Ta obazrivost, pa čak i podozrivost nisu mane, nije to ksenofobija. Međutim, oni među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti.



Ljubomorni su na od sebe obrazovanije, otmenije i naprednije strance. Nepodnošljivo im je kad moraju priznati da su ti ljudi iznad njih. Onda ih mrze, preziru, pa ako im se ne isplati da ih oteraju, iznalaze sve moguće načine da ih progone. Ipak bi im razum morao reći da nacije, na primer, francuske nacije ili švajcarskog naroda - odavno slobodnih naroda koji su slobodno mogli da se razvijaju - nužno moraju da budu naprednije od naroda koji je imao nesreću da ga vekovima ugnjetava okrutni tiranin. Tek od pre nekoliko decenija Srbija se mogla razvijati relativno slobodno, a uistinu je slobodna tek od velikog rata. Svi koji je poznaju rado odaju priznanje velikom trudu koji je ona uložila u razvoj otkako je to mogla da čini. S pravom na to može da bude ponosna, ali, razumljivo, ne može očekivati da se, radom od nekoliko decenija, izjednači sa pregnućem koje je vekovima iziskivano od zemalja starih kultura.


Uostalom, ono što zovemo kulturom nije sve što čini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva mnogih drugih naroda. Iako manje prosvećen, mogao je, dakle, da pretenduje na neko dostojanstveno mesto. Na žalost, rđavim shvatanjem položaja svoje zemlje, a to pogrešno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverljiva uobraženost, vladajuća klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srpskog naroda dajući mu loš primer.



Ta ljubomora kaste zvane "inteligencija" srpskog naroda ne iskazuje se samo prema strancima već i prema sunarodnicima. "Otmeno društvo" tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju mediokriteti, čak i ljudi bez ikakve vrednosti. Zato vam je i politički kadar kukavan.



Ljubomora vaše "inteligencije" se dobro slaže sa začuđujućom površnošću. Ljudi vide samo spoljni sjaj, a sadržajem se ne bave. Trude se da dostignu taj veštački sjaj. Neki put u tome uspeju, jer je vaša nacija inteligentna i vrlo nadarena, ali taj veštački sjaj brzo tamni pošto ga ne održava prava snaga, koja dolazi iznutra. Površnost se pokazuje svuda, kako u običnom, tako i u intelektualnom životu. Na primer: videli ste u inostranstvu, u Francuskoj, Švajcarskoj, Engleskoj, lepe i dobro održavane hotele. Želite da idete njihovim stopama. Podižete zgrade gde kamen zamenjujete štukom, bogati nameštaj od tvrdog drveta furniranim tričarijama iz Beča. Lepo to izgleda dok je sasvim novo, ali ubrzo, budući da vi ni svoje zgrade lošeg kvaliteta ni bezvredni nameštaj ne održavate kao što to čini švajcarski, francuski ili engleski hotelijer sa svojim hotelom podignutim od dobrog materijala i nameštajem dobrog kvaliteta, spoljašnjost i unutrašnjost vašeg hotela postaje jednostavno bedna.

Površno je i naučno i univerzitetsko obrazovanje većine vaših pravnika koji dolaze sa ovdašnjeg univerziteta.



Ta površnost vas navodi i da precenjujete diplome, bar svoje, jer često iz zavisti nećete da priznate strane diplome. Uostalom, šta dokazuje univerzitetska diploma?

Diplome stečene ispitima položenim tako što su za tu priliku napamet naučeni paragrafi iz knjiga ništa ne vrede. Mnogo, maltene većina, diploma stečenih na Pravnom fakutletu vašeg Beogradskog univerziteta takve su vrste. Međutim, i te diplome otvaraju vrata svake službe. Svejedno vam je da li kandidat za neko mesto u sudskoj, policijskoj itd. administraciji zaista vlada predmetom tog radnog mesta i da li je sposoban da valjano obavlja svoj posao. Dovoljno vam je da on ima diplomu i... da je pravilno politički obojen, o čemu ću kasnije govoriti (...).



Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. "Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome do ministra. Nisam lično poznavao vašu zemlju pre svetskog rata, ali su mi posmatrači kojima potpuno verujem tvrdili da su vam činovnici mnogo manje bili podmitljivi nego sada. Istina je da imate i opravdanje: viševekovna predstava turske istočnjačke podmitljivosti. To opravdanje, međutim, nije dovoljno da bi se oprostilo preterano rašireno mito, koje često poprima sve oblike otimačine. U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci koji je za to kratko vreme postao milioner neka bugarska specijalnost i da su vaši ministri suviše veliki rodoljubi da bi se bogatili na račun države i zloupotrebom položaja. Bio sam naivan i uvideo sam da nema razlike između mi-nistra na "ov", "ev" i nekog na "ić". Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vaše ekselencije od siromašnih, čak bednih ljudi postaju milioneri. Hoćete li primere? Navešću vam neke najtipičnije.



Gospodin Stojadinović, inteligentan čovek, koji nije učestvovao u ratu uprkos mladosti i dobrom zdravlju, postao je ministar finansija. Kao takav, on odlučuje o sudbini vaših obligacija ratne štete, čija je nominalna vrednost od 1 000 dinara pala na 50 i manje zato što država nije plaćala kamatu. On je po neznatnoj ceni pokupovao ogromne količine tog papira i, kad ga je za sebe dosta zgrnuo, on, ministar, objavljuje da će se kamate isplatiti. Istog časa obligacija se penje na 250 dinara i više, gospodin ministar je postao multimilioner.



Gospodin Vukićević je bio običan profesor provincijske gimnazije. Pošto je postao političar i predsednik saveta, danas poseduje dve velike zgrade u Beogradu, a sam Bog zna koliko košta plac i podizanje takvih zgrada u glavnom gradu. Lazar Marković je sin vrlo siromašnog poštara. Tokom školovanja pomagali su ga neki imućniji građani. Gospodin poslanik i bivši ministar Marković danas je vrlo bogat, plaća stanarinu 12 000 dinara mesečno i nehajno uveče gubi hiljade dinara na kocki. Boža Maksimović, nipošto bogat kao ni žena mu, postaje poslanik i ministar. Odjednom postaje bogataš, a njegova žena sada isključivo u Parizu kupuje haljine, nameštaj i skupe sitnice za stan. A šta reći o Pašiću koji je vrlo skromnog porekla? Istina, venčao se sa ženom koja mu je donela nešto novca. Postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji? A Velizar Janković? Zar verujete da je samo od poslaničke i ministarske plate mogao da postane truli bogataš kakav je danas? No, dosta je bilo primera, mogli bismo ih nabrajati u beskraj. Prilično je mučno o tome govoriti, jer su ti ljudi ličnim bogaćenjem pokazali da je njihova briga za opštu stvar bila samo sredstvo da bi se dokopali novca.



Ove neprijatne primere su, međutim, sledili svi činovnici od vrha do dna lestvice. Poslovni ljudi, strani industrijalci i posrednici, koji dolaze u ovu zemlju da bi uspostavili poslovne veze i ulagali kapital u ovdašnja preduzeća to znaju i, ako žele da nešto urade, prinuđeni su da daju mito, a to se uvek prihvata.

Je li vas potrebno podsećati da vagoni robe često ne polaze ako ih ne pokrene svežanj novčanica koje dajete šefu stanice ili višem činovniku nadležnom za odgovarajuću službu? A da se predmeti na carini i kod policijskog komesara odugovlače ako nema podstreka u vidu bakšiša? (...)



Inteligencija vam je delovala poput buđi. Zarazila je sve što je s njom došlo u dodir. Ta trulež već zahvata i selo. Vaše kršne seljanke već znaju za šminkanje i svilene čarape. Pripazite dok ne bude prekasno!

Umesto da deluje pozitivno, vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena. Počistite kuću, pometite sve te ohole i štetne marionete. Nemojte da vas zasene ljudi koji u suštini nemaju nikakvu vrednost, ali čiji je loš primer neizmerno opasan po duhovno zdravlje vašeg naroda. Ne klanjajte se više novcu do zemlje. Novac ne donosi ni sreću ni ugled. Može se on pošteno zaraditi i, ako ga vlasnik koristi da bi činio dobra dela oko sebe, poštujte takvog čoveka zbog njegovog rada i zbog načina na koji on koristi stečeno bogatstvo. To je dobar primer mladima. Novac, međutim, može da bude i nečasno stečen i, na žalost, to je danas veoma čest slučaj. Budite gordi pred tim nečasno stečenim bogatstvom. Nemojte praviti nagodbe s njim tako što ćete laskati njegovom vlasniku.



A sada da popričamo o vašim POLITIČARIMA, od kojih su mnogi iz redova inteligencije i na koje se, prema tome, odnosi sve što sam upravo rekao.

Vaša srednjovekovna istorija i junaštvo stvarali su od vas ratnički narod sve dok ste bili slobodni. Hajduci su u doba robovanja nastavili tu tradiciju. Zatim dolazi oslobađanje pod Karađorđem, i borba do konačnog oslobođenja. Kada je to postigao, vaš narod je, toliko naviknut na borbu, ako ne bi imao sporova sa spoljnim svetom, pokušavao da unutar zemlje zadovolji tu borbenost. Za to je našao načina u politici i odao joj se dušom i telom. Međutim, po starom običaju ratnika da se bore za vrhovnog vođu, unutrašnja politika je za vas bila strančarenje, to jest vezivanje za sudbinu neke ličnosti, vođe ili grupe.

Vaš narod je, dakle, veliki ljubitelj političkih ili, bolje rečeno, stranačkih svađa. Dok su stranačke vođe i njihovi štabovi još bili rodoljubi - a, sudeći po svemu onome što sam pročitao i čuo, u to vreme su to zaista bili - zlo još nije bilo naročito veliko. Istina, to nije pogodovalo brzom i mirnom razvoju. Uostalom, posle dugotrajnog robovanja kakvo je bilo vaše, nije se moglo tražiti od naroda koji je tek povratio slobodu da bude mudar kao ljudi koji su dugo živeli u njoj. Uz to, vaša tek vaskrsla država je uzimala za primer političke sisteme već prilično deformisane, čak i u zemljama veoma stare i kontinuirane kulture. Najzad, rodoljublje je kod stranačkih vođa bilo još dovoljno delotvorno i sprečavalo ih je da svesno rade protiv interesa zemlje.

To se, međutim, malo-pomalo menja. Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše stranačke politike, pa sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta ja govorim - oni zgrću bogatstvo.



A ako ste pre rata i imali političara koji su, u svom već strančarenjem iskrivljenom duhovnom sklopu, imali u vidu samo ono što su smatrali dobrim za zemlju, parlament vam je već bio prepravljen ljudima koji su samo tražili ličnu korist u tim političkim strastima. Vaša skupština već nije bila izraz narodne volje. Tako su, tokom požara 1914, koji će kasnije postati svetski, umesto da daju primer narodu kako se žrtvuje za otadžbinu, što im je bila dužnost, vaši mladi poslanici, kroz usta tipičnog poslanika - profitera Velizara Jankovića, rezervnog oficira, isposlovali da se hitno izglasa zakon kojim se poslanici oslobađaju od vršenja svoje dužnosti. Skupština vaše zemlje, jedne od najjunačnijih u tom velikom ratnom obračunu, stvarala je parlament jedinstven u svojoj vrsti među svim zemljama učesnicama u ratu - parlament zabušanata. Neki poslanici, njih vrlo malo, pobunili su se protiv onoga što su, s pravom, smatrali sramotom za Srbiju. Oni će se pridružiti onima koji su se borili. Ti rodoljubi su bili Aleksa Žujović i Dragović, a nijedan nije pripadao inteligenciji.

A kakvu su ulogu odigrali vaši zabušanti iz Skupštine za vreme rata? Da li su bar pokušali da ublaže nedostatak hrabrosti i rodoljublja obavljanjem nekog korisnog posla isključivo za dobro zemlje i zaborave privatne i prezira dostojne stranačke interese? Nisu! Što je rat duže trajao, to su oni ponovo zapadali u stranačke svađe. Najpre u Nišu, zatim i na Krfu, priredili su svetu kukavnu predstavu otimanja političara o ministarske fotelje dok im otadžbina krvarila iz svih vena i dok im vojnici herojski umiru na bojnom polju.

I ti čudnovati poslanici - zabušanti jedne ratničke i junačke nacije smatrali su da ostrvo Krf nije dovoljno udobno - a možda i nedovoljno sigurno - za tako zanačajne ljude poput njih. Kopali su i rukama i nogama da se Skupština sa Krfa premesti u Kan, gde bi, onako dobro plaćeni kao što su bili, mogli da vode još mnogo lepši život. Da, Skupština je bila potpuno beskrosina, bar posle povlačenja preko Albanije, kada je neprijatelj zauzeo celu Srbiju.

A Vaši političari - strančari izbegli u Ženevu, Pariz, Nicu, London itd!? Rat i nevolje vlastite zemlje ničemu ih nisu naučili. Nastavili su stranačke svađe u zemljama u kojima su našli utočište. Svojim domaćinima su tako kukavno prikazivali kako se braća međusobno razdiru.



Upravo su vaši stranački političari, ne bih rekao smislili, već prekomerno iskoristili i čuven slučaj oko "Crne ruke" na Solunskom frontu. Ta afera nije bila tako ozbiljna, jer ja danas više ne verujem u onaj navodni atentat na princa regenta Aleksandra. Danas sam ubeđen da su svaki delić tog atentata izmislili vaši političari. Slučaj se morao razrešiti između navodnih zaverenika i vojnih rukovodilaca. U to vreme sam predložio vašem vođi, tada princu regentu, da pozove okrivljene i da im održi sledeći govor: "Pripadali ste tajnom udruženju koje se bavilo politikom i koje je htelo da nametne svoje stavove narodu. Vi znate da je to protivno zakonu i da se vi, vojnici, ne smete baviti politikom. Morali biste da budete kažnjeni, ali smo u strašnim borbama. Pored toga, znam da vi volite otadžbinu. U ovom tragičnom trenutku po našu zemlju, ja neću da sami osuđujemo pripadnike vojske na kojoj počiva sva naša nada. Želimo da zaboravimo vašu grešku, ali vi idete na prvu liniju, hrabro se borite za ovu zemlju koja vam oprašta, a ako treba, žrtvuje se za nju." Princ Aleksandar je bio voljan da tako postupi, ali su ga političari ubedili da su ugrožene sve slobode srpskog naroda i da treba prepustiti "pravdi", njihovoj "pravdi", da slobodno deluje.



Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravljanje poslovima. Ni na pamet im nije palo da bi prve redove trebalo prepustiti onima koji su se žrtvovali za otadžbinu. Naprotiv, svim mogućim sredstvima su nastojali da sa značajnih položaja uklone sve veterane. Ovi su, pak, još bili previše umorni od natčovečanskih napora koje su uložili, pa su im to dopustili. Elem, političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelja, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolji način da brzo postane bogat jeste da postane ministar!

Od rata do danas (1928), video sam najmanje pedesetak ministara i, s retkim izuzecima, svi ti ministri su se obogatili. Pogledajte kakvo je pravo kraljevsko imanje vaš ministar Ninčić stekao. Pogledajte mu kuće u gradu! Zar zaista verujete da je sve to plaćeno štednjom od imetka koji je Ninčić imao pre rata i od ministarske plate? A basnoslovno bogatstvo Stojadinovića, bivšeg ministra finansija, sina čestitog čoveka bez ikakvog bogatstva? A Boža Maksimović, pre rata samo sitni siromašni nameštenik koji je bez završenih studija? Da li je onu lepu kuću vrednu nekoliko miliona i onaj nakit i druge beskorisne stvarčice koje je njegova žena nakupovala u Parizu platio svojim novcem kad tog novca nije ni bilo? Pašić, kome je bavljenje politikom već bilo mnogo donelo, posle rata je postao jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevini. A pop Janjić i svi ostali s ove i one strane Save i Dunava?



Ponekad bi se javno mnenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije. Tada bi vaši političari - strančari osnovali skupštinsk anketne komisije, koje nikada nisu dale neki rezultat zato što vukovi ne jedu jedni druge. Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih. Vaši političari - strančari su, dakle, mirno mogli i da se bogate na račun pojedinca i države. I grabili su obema rukama. Zar je čudno što je taj loš primer i nekažnjavanje podmićivača i podmićenih snažno delovao na službenike svih nivoa?



Svuda su mi vaši stariji ljudi pričali kako je u njihovo vreme poveriocu bila dovoljna samo reč onoga koji uzima novac u zajam i da čak nije tražio ni priznanicu jer je znao da datu reč svi poštuju. Danas često ni najpropisnije izdata priznanica više nije dovoljna. Dužnik će ponekad pokušati da se izvuče i najnečasnijim sredstvima. Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je "štićenik" političara - strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu. Kad se neki kandidat prijavi na konkurs za neko mesto u ministarstvu, ne pitaju ga: "Šta znaš? Šta si radio dosad? Šta si radio kada je otadžbina bila u opasnosti?" Ne, pitaju ga: "U kojoj si stranci? Koji poslanik te preporučuje?"



Naravno, vaši političari - strančari žele da među činovnicima imaju samo ljude iz svoje stranke. Činovnik mora da bude njihov birač i, zahvaljujući uticaju i moći kojom raspolaže, mora mu doneti i glasove svojih potčinjenih. Njegovo znanje, poštenje i prošlost nemaju nikakvu ulogu ako političar- poslanik ili ministar smatra da mu može biti od koristi. Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao sa njom. U policiju su vam političari postavili ljude kažnjavane zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci - zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu bili kažnjeni, a mene su toliko izvređali da sam bio prinuđen da podnesem ostavku.



Vaši političari, a većina ih nikada ništa nije učinila za vašu zemlju, ne vole one koji imaju zasluga za vašu otadžbinu. Boje ih se jer su im oni živi prekor. Zbog toga nastoje da ih istisnu iz svega, i iz vojske i sa funkcionerskih položaja. Kad im se ukaže prilika, pokušavaju čak da ih srozaju u očima javnosti. Opasna je to igra jer će jednog dana vaš narod pomesti sve te partizanske političare i vratiti one koji su se dokazali...

Svi parlamentarci, ili skoro svi, danas pripadaju političkim stranakama, pa su one postale krajnje moćne. One su pre svega zavele gvozdenu disciplinu u svoje članstvo kako bi ga dobro držale u šakama. Ni jedan jedini poslanik, koji pripada nekoj stranci, ne sme da glasa onako kako mu nalaže savest. Glas mu određuje stranka, a stranka ima u vidu samo jedno: da se održi na vlasti ako je ima, ili da do nje dođe ako je nema. Nijedan ministar ne može da izvrši neku reformu koju smatra neophodnom ako mu to ne odobri stranka. Stranka ima predsednika koji, često, ima mnogo više stvarne vlasti od samog šefa države. Budući da se programi mnogih stranaka, a većina naroda ih ne zna, danas približavaju jedni drugima toliko da se razlikuju samo po nekim pojedinostima, borba između stranaka se izrađa, a povrh svega, i u borbu ličnosti (vođa). Vođe su zaštićene nekom vrstom izvršnog odbora i kluba u kojem su svi poslanici iste boje. Oni na ove uvek imaju veliki uticaj, ali te institucije skrivaju pred zemljom njihovu ličnu vlast. To su privatne tvorevine bez odgovornosti, koje, ustalom, Ustav i ne poznaje, one nalažu poslanicima kako da glasaju i upravljaju radom ministara.

Ako parlamentarizam nastavi ovako, a nastaviće, on velikim koracima juri u propast, a sa sobom će povući i države kojima bi trebalo da služi. Ako se proceni da ga treba zadržati, a ne zameniti nekom novom institucijom bolje prilagođenom savremenim zahtevima, biće ga potrebno suštinski reformisati, a poslanicima vratiti prvobitnu dužnost: da budu samo glasnogovornici celokupnog stanovništva jedne oblasti čiji se najviši interesi stapaju sa interesima čitave nacionalne zajednice; da ne budu ni u čijoj drugoj službi, već u službi sopstvene savesti.


Među vašim političarima koje sam upoznao bilo je ljudi koji su mogli da budu veliki državnici da su zaista bili rodoljubi bez računa, predani opštem dobru i hrabri. Najbolji primer za to je Nikola Pašić. Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju. Sigurno je jedan od onih vaših državnika koji su najviše učinili. Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje. Da su mu interesi bili suprotni, on bi svoju veliku inteligenciju - u velikom delu satkanu od lukavstva i spontane intuicije - koristio protiv vas. Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. Elem, čovek koji se preda samo opštoj stvari, a Pašić je tokom celog života bio samo političar, i kome je na pameti samo ta opšta stvar ne bogati se, naprotiv - on žrtvuje i ono što je mogao imati. Borba za neku ideju, ideal košta. Znam nešto o tome. Odbrana vas koštala me je svega što sam imao: bogatstva, položaja, budućnosti. Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više. Da je Pašić zaista bio velik i pošten čovek, kako bi neki hteli da ga predstave, posle njega bi našli samo ženin miraz, a bilo bi čudno da i on bude potpun jer su Pašić i, pogotovo, njegovi živeli na visokoj nozi, a dugovi sina, koje je otac plaćao, sigurno su nadmašili miraz gospođe Pašić. Uz to, zaista veliki čovek se gnuša druženja sa pokvarenjacima. On u svom okruženju traži ljude koji su mu moralno slični, znači poštene i nesebične ljude poput sebe.



A Pašićevo okruženje?! Ljudi siromašna duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojima je dozvoljavao da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima. Pa ona neverovatna Pašićeva slabost prema nedostojnom sinu... Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom nepostojeće bolesti. Čovek koji je na položaju političkog vođe jedne države u ratu morao je održati sinu sledeće slovo: "Ti si mi sin jedinac. Mesto ti je među onima koji prsima brane zemlju koja mi je poverila svoje interese. Kažeš da si bolestan. Nije važno, čak i da si na samrti, moraš da budeš među braniteljima otadžbine. Idi i izvrši svoju dužnost! Ako to ne učiniš, odričem te se i nikada te više neću videti!" Međutim, umesto da mu održi to slovo, Nikola Pašić je dopustio sinu da banči po Parizu i da na Krfu svojom raskošnom limuzinom pregazi srpske junake koji su se izbavili iz neprijateljskih planina Albanije. Pašić je bio realista i mislio je da su svi ljudi kao on. Tako, kada mu je jedan zajednički prijatelj prigovorio što je loše postupio prema meni, odgovorio mu je: "Pa, šta hoće taj čovek? Tri puta sam mu nudio novac, a on je odbio!" U tom odgovoru se sadrži sav mentalitet tog državnika.



Stari Pašić je poslužio kao primer vašim današnjim političarima - strančarima. Oni su se oblikovali prema njemu. Stvorio je te bezobzirne političare, profitere koji državu često smatraju kravom muzarom čijim se mlekom hrane.


Vaši političari - strančari su učinili, ako se ovo nastavi kao sada, da ponovo izgubite zemlju stare srpske kulture, Makedoniju ili, kako se to danas kaže, Južnu Srbiju, koju ste povratili žrtvovanjem najboljih sinova otadžbine. Kada je srpska vojska - i to samo vojska - oslobodila tu kolevku Srbije, našla je tamo zemlju u kojoj je skoro svaki kamen zaista bio pun sećanja na nekadašnju srpsku veličinu, ali je tamo zatekla i stanovništvo koje je zbog pretrpljenog dugovekovnog ugnjetavanja postalo nacionalno bezlično. To stanovništvo je tražilo samo jedno: da najzad slobodno i u potpunoj sigurnosti zarađuje hleb. Nacija koja bi joj učinila to dobročinstvo za deset godina bi ga asimilovala, pa makar bila i kineska. Na svu sreću, oslobodila su ga braća. Vojska je izvršila zadatak u potpunosti.



Šta su, međutim, uradili, vaši političari? Upravo suprotno. Poslali su u Južnu Srbiju sve ono najgore među činovnicima, bezobraznike i lopove. Povrh svega, oni nisu ni pokušali da od Makedonaca načine Srbe ili Jugoslovene, kako se sada kaže, već su od njih hteli da stvore pristalice političkih stranaka. Lepili su na leđa tih ljudi, koji su tražili samo mir, etikete radikala, demokrata itd. i u tu zemlju, koja im je morala da bude sveta, preneli svoje odvratne stranačke borbe. Nije im bilo mnogo važno da li su ti novi članovi iskreni i da li je njihovo stupanje u stranku samo ujdurma nacionalnog neprijatelja. Bile su im potrebne njihove "kuglice". Makedonci su ljudi kao i drugi i sigurno su pametni kao i ljudi iz Stare Srbije. Oni su zato shvatili igru vaših političara, vrlo prljavu igru, pa se u njima začeo veliki prezir prema vama. U svakom značajnijem kraju Južne Srbije vaši partijci su, umesto da okupljaju to stanovništvo oko nacionalne zastave u nekom "narodnom domu", podigli najlepše zgrade "radikalskog" i "demokratskog kluba", pa tako uneli u tu iskupljenju zemlju ne slogu, već neslogu.



Treba li se onda čuditi što ljudi iz Južne Srbije nisu naučili da vole tu zemlju koja je bila njihova i koja je ponovo morala da bude njihova? Ne treba, zar ne? I zaista, većina Makedonaca vas ne voli i ne može da vas voli.


Evo još jedne pojedinosti vrlo svojestvene vašim političarima - strančarima, koju, uostalom, obično srećemo kod ljudi uzdignutih na položaj koji im ne pripada. Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to gotovo smešno. Merilo da je neko pravi državnik jeste da on nikada ne propušta da bude pristojan prema svima. Elem, kad postanu ministri, naklonošću svog kluba ili sovjeta, vaši političari - strančari smatraju da ne moraju da budu pristojni ni prema kome osim prema onima koji imaju mnogo novaca. Oni ostavljaju najzaslužnije ljude da sastima čekaju u predsoblju i često ih posredstvom šefova kabineta otpravljaju pod izgovorom da su pretrpani poslom. Istaknuti stranci, čije bi prijateljstvo bilo vrlo korisno vašoj zemlji koji su se pomučili da posete vaše rukovodioce, često nisu bili ni primljeni, pa su zbog toga poneli u svoju zemlju loše mišljenje o vašim ljudima i to mišljenje nisu skrivali.



Mnogi vaši diplomatski neuspesi posledica su neljubaznosti i onoga "baš me briga" rukovodilaca iz Žute kuće. Činovnici, naravno, oponašaju rukovodioce i sasvim zaboravljaju da su oni tu radi naroda, a ne narod radi njih. Skoro svuda po javnim službama vlada taj neprijatni duh po ugledu na visoke rukovodioce, ministre, i to još naglašeniji. Bila to pošta, policija ili onaj famozni "Biro za štampu" Ministarstva spoljnih poslova - gde bi vanredna ljubaznost morala da bude strogo obavezna - svuda ljudi nailaze i predusretljivo ponašanje sa ljudima ponižavajuće.


Eto, dragi moji srpski prijatelji, to je mala skica vaših političara kakve sam ih ja video otkako sam u vašoj zemlji. Ona nije potpuna, daleko od toga, ali ovo što sam rekao je dovoljno da shvatite ostalo. Uz "inteligenciju", i političari su uzrok što vam je država u nimalo zadovoljavajućem stanju. Njihov primer deluje na narod. Stari, poštovani i čestiti običaji se sve više gube i ustupaju mesto pobesnelom samoljublju, razuzdanom snobizmu i sve većem nemoralu. Krajnje je vreme da se tome stane ukraj i da se pomete to đubre koje najpre ponižava vaš narod da bi ga zatim i uništilo. Ne dozvoljavajte više da vam političari - strančari smatraju otadžbinu kravom oko koje se cenjkaju poput Cigana. Izbacite sve te profitere i interese svoje zemlje poverite najmudrijim, najpoštenijim i državi najodanijim ljudima iz vaše nacije.


Otvoreno sam vam rekao šta sam video kod vas i šta je opasno po budućnost vaše zemlje. Nisam sve rekao, samo sam vam ukazao na ono najštetnije.

Verujte mi da me je to često zabolelo i da sam tu opasnost možda više osetio nego vi. Zašto? Naprosto zato što volim vašu zemlju - a od nje ništa ne očekujem - idealističkije od vas i što sam joj žrtvovao sve što čovek može da žrtvuje.


Međutim, da mi to neko ne bi mogao prigovoriti, dajte prednost svojim vrlinama i iščupajte iz tela one ružne bubuljice na koje sam vam ukazao na ovim stranicama, a njih ćete čitati tek posle moje smrti.

Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se, na njoj nataložilo naročito posle rata.

Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik - ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.


Uprkos svemu, ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!



Beograd 1. juna 1928. P. A. Rajs
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Pon 27 Sep - 22:46:28



PATRIOTIZAM je oduvek bio na visokoj ceni u srpskom narodu, pa su ljudi koje je on krasio bili najbolje tretirani u njemu. Oduvek je bila velika čast boriti se za svoj narod, pa je i najveća žrtva za njega i srpsku veru, bila premala cena koju je Srbin u prošlosti bio spreman da plati. Ovaj pojam je u srpskom etnosu oduvek bio maglovit iz razloga što se u daljoj prošlosti on daleko više dovodio u vezu sa hrišćanskom verom, da bi u vremenu jasnog artikulisanja etničke strukture postao simbol borbe za srpstvo. Istorijski gledano, možemo smatrati da je prvi svetski rat bio poslednja faza srpskog iskrenog patriotizma u najširem značenju, pa su se mnogi dobrovoljci uključili u ratne operacije, iako su živeli čak i na drugim kontinentima.
Ujedno patriotizam je bio i najveće razočarenje koje je imalo za posledicu ratno profiterstvo i to od onih koji su za to vreme švercovali i liferovali raznu pokvarenu robu, često korumpirajući ljude koji su u ime vojske vršili njenu kupovinu. Problem je još i u tome što su mnogi ratni profiteri posle toga dobili ordenje, koje je po svim moralnim kriterijumima pripadalo onima koji su ostali u jarugama ili na bojištima, kao i onima koji su se časno borili za svoj narod.
Visok patriotski moral srpskog ratnika je ugušen u miru. Generali koji su ga vodili gurnuti na sporedan kolosek, ponekad čak i sa tretmanom ljudi koji žive van svog vremena.
PRVI svetski rat je bio poslednji boj u kome su Srbi organizovano stajali na jednoj strani. Već u drugom oni su se našli na više strana, pa se patriotizam dokazivao propagandom a ne delima. Kada nastanu istorijske okolnosti da se patriotizam i izdaja dokazuju propagandom, a učešće u borbama svedocima, nacija je izašla iz mentalne ravnoteže. Ona se tada nalazi u najvećem zlu u kome se jedan narod može naći.
Socijalistička ideja je akcenat patriotizma prenela sa nacionalnog na socijalni status, pa je ona na svoj način opet obmanula srpski etnos i u velikoj meri ugušila njegov patriotizam dajući mu socijalna obeležja.

Logika stvari pokazuje da tamo gde se nacionalna ideja prevashodno obeležava socijalnim motivima guše nacionalna osećanja. Baš taj socijalni motiv bio je jedan od ključnih razloga zbog kojih je srpsko nacionalno osećanje u drugoj polovini HH veka omekšalo, pa je čak u jednom vremenu delovalo uspavano. Suviše grubi napadi na srpski etnos i loše političke namere onih koji su ga napadali i gurali u propast kao i tradicionalni srpski inat koji se probudio kao reakcija na te događaje, pomogli su da se ovo osećanje u datom istorijskom trenutku razvije. Ono je artikulisano u kritičnom trenutku ali bez valjane intelektualne pripreme koju je zahtevalo ovo vreme. Baš
zbog toga je u svetskim relacijama ova situacija medijski zloupotrebljena na štetu srpskog naroda.

U novije vreme patriotizam se često poistovećuje sa primitivizmom pa se takav stav prema njemu pojavljuje kao pomodarstvo. U generaciji mladih ljudi koji danas treba da služe armiju velika je jagma za tzv. civilnim služenjem vojnog roka. Mladi ljudi sve manje žele da stanu pod nacionalnu zastavu i sve manje su spremni da se odazovu na bojni poklič, čak ni na onaj koji je ovde citiran "Srbija te zove". Kako li bi danas izgledao čin obraćanja Karađorđa rečima:
Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi.
Prota Mateja je svedočio da su Valjevci od radosti pevali. Danas bi se sigurno smejali.
Srbi izgleda, još uvek lako veruju svojim patriotama, posebno onima kojima je patriotizam zanimanje.
Često će se u našoj kafanskoj retorici čuti da je neko "veliki" ili "dobar" Srbin. Možemo li se zapitati: po čemu je neko "veliki" ili po čemu je "dobar" Srbin? Izgleda da veliki Srbi to dokazuju velikim pričama, a da dela ne mogu da dokažu našu veličinu. Dela su nemušta. Ona ne umeju da govore. O delima se i onako ništa ne piše i ne objavljuje u novinama. Novine pišu o ljudima, a dela su samo povod da se piše o ljudima. Dela su ponekad alibi za veličinu ali i za prevaru.

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 23:52:31



Српска кућа

АРХИТЕКТА БОЖИДАР ПЕТРОВИЋ, НЕУМОРНИ БОРАЦ ЗА ОЧУВАЊЕ АУТЕНТИЧНОГ СРПСКОГ ГРАДИТЕЉСКОГ НАСЛЕЂА У МОДЕРНОЈ ЕПОХИ
Дом с душом
„Човек једном гради кућу, потом она њега гради довека. Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни, они су резултат миленијумских кристализација. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, утврдићемо да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Стога је Шпенглер био у праву: ‘Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.’ Вредност традиционалне српске куће је у томе што је рођена само из потребе, једноставна је, човекомерна и лепа. У складу је са природом и окружењем. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Изнедрена је из живота и посвећена животу”

Пише: Урош Анђелић



Његов први пројекат био је покривени стадион. Година је 1952, окружење такво да се то многима морало чинити као научна фантастика. Доцније, током дуге и плодотворне каријере, начинио је више од 200 пројеката (велика већина је изведено). Термоелектрана „Колубара”, Фабрика гума „Тигар” у Пироту (1958-59), Народни универзитет и Дечји диспанзер у Младеновцу, насеље у Боки Которској, десетине етно-кућа на Копаонику, школе у Великим Црљенима, Вреоцима, Пољаницама, Палежници, Латковићу (1956-57), велики број кућа и пословних објеката широм Србије. На Архитектонском факултету у Београду предавао је Механику и отпорност материјала, доцније Теорију система. (Ко)аутор је универзитетских уџбеника Статика, Теорија система и информација и Елементи опште теорије система. Значајан ангажман имао је у Институту за архитектуру и урбанизам, где је једно време био и директор.
Међутим, професор Божидар Петровић преко три деценије синоним је, пре свега, великог стваралачког и стручног напора да се традиционална српска и балканска архитектура транспонује у модерну епоху, у живот данашњег човека и нараштаја.
„Прве куће које представљају реминисценцију наслеђа почео сам да пројектујем око 1970”, каже професор Петровић. „Већ тада видело се да ситуација није добра, да губимо свој пут и своју идеју, да лутамо. Кућа је огледало људи који у њој живе. Психолошко, социјално, материјално, духовно. Такође, истина је да човек углавном једном гради кућу, а она њега потом гради довека. Утицај архитектуре на људе је огроман и далекосежан. Управо тада, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, по Србији је почело масовно грађење кућа-страшила. Наша некада љупка насеља, стварана по мери човека и заједнице, у складу са природом и амбијентом, постајала су застрашујућа стоваришта кућа. Простор Србије био је препуштен једној полутанској малограђанској стихији, једном вредносном и стилском хаосу, бујици кича која је шикљала на све стране. Тај дух несаживљености и полутанства — људи са села напрасно гурнутих у градове, или гастарбајтера који су тада масовно кренули у Западну Европу — отворио је простор за многа ‘крива срастања’ и погрешна поистовећења, за подражавање без разумевања. Ако томе додате суштинско одсуство државе, чији су се представници бавили једино тиме да неко не шушка против власти, онда ће бити потпуно јасно откуд ‘алпске’ куће у Шумадији, крајишке у Војводини, откуд шор крај Ибарске магистрале, откуд несрећна Калуђерица, та монструозна гомила зграда неколико километара од центра Београда. Или, пак, како је могло доћи до изградње жељезаре, како је уопште могло доћи до било какве масовније градње на подручју Гроцке и Смедерева, тог далеко најбољег воћарског подручја у Европи и изванредног виногорја. Сви, од Академије, државе, владе, струковних удружења, па и мог факултета, незаинтересовано су посматрали шта се дешава. Подлегли смо безумљу, клими отуђености и инфериорности, што нам је још тада нагрдило идентитет и замаглило самобитност. Једини је пут био: разгрнути ту маглуштину која је прекрила искру здравог разума и бесцен ризницу нашег наслеђа. Свестан да се нема шта чекати, ја сам кренуо тим путем.”

ПО МЕРИ ЧОВЕКА

Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни. Они су кристализација вековних искустава и најдубљих душевних импулса. Професор Петровић подсећа на Шпенглерову реченицу: „Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.” Уколико један народ почне да гради мимо прочишћених и прекаљених вредности сопственог наслеђа, уколико зацаре кич и сваштарење, уколико дође до кидања везе између архитектуре и особености поднебља, онда је то сигуран знак да су се већ догодили крупни поремећаји у човеку и друштву, те да у архитектури видимо само последице.
„Највећа вредност старе српске куће је у томе што је рођена само из потребе, што је једноставна, човекомерна и људска. Изнедрена је из живота и посвећена њему. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Сви наши велики људи, они који су обележили историју и културу обновљене нововековне Србије, рођени су у таквим кућама. Не луксуз који је сам себи сврха, не претенциозност, већ склад, укус и мера, који су ликовно креативно надограђивани чак и у сиротињским условима. Геометријски, стара српска кућа је изванредно пропорционална. Њене геометријске вредности су задивљујуће. Има ту кодекса, стандардизације која је вековима прочишћавана и дотеривана. То се тада није тако звало, али је суштински било присутно. Тај дух покушавам да ухватим и да га транспонујем у савремену српску кућу.”
Не сме бити забуне. Стил и темпо живота модерног човека, његове потребе и култура средстава која му је на располагању, друштвене и личне везе, начини привређивања, величина и функционисање модерне породице — данас су много друкчији него у неким ранијим епохама. Идеја није у томе да модерни човек треба да живи у кући из XIX века, са огњиштем, на начин који би био неприлагођен његовим потребама. Куће професора Петровића су, одреда, најсавременије опремљене, грађене од најбољих модерних материјала. Дух наслеђа у њима исказује се на друге начине.
„Није у питању манир, нити некакво кокетирање са традицијом. У своме раду ја се не враћам наслеђу и традицији, него од њих полазим. Ако наслеђе представља проверено искуство претходних поколења, зашто бих га ја игнорисао? Установио сам да је стварање у наслеђу напросто природно понашање. Сматрам да нам је дужност да наслеђено транспонујемо и развијемо до савремених потреба, до модерног, које не сме бити празна љуштура, а још мање формална и беживотна архитектура. Заправо, тек живим спајањем наслеђеног и модерног долазимо до своје особености. За нас као мали народ, у условима овакве глобализације, уважавање наслеђа је питање опстанка. Тиме ћемо потврдити своје постојање, своју особеност и опстајање. Не знам како се ви осећате, али ја се осећам угроженим. Ипак хоћу да опстанем!”

КУЋА КАО СЕЋАЊЕ РАСЕ

Савремено архитектонско деловање није професионални и културолошки егзибиционизам, уверен је професор Петровић, него одговоран друштвени и културни посао. Оно мора да траје и да се „у духу продужи”. Са друге стране, дуготрајна типска градња, штанцовање универзалних решења за све ситуације, фабриковање објеката, нанело је такође много штете.
„Сваки објекат има свој локалитет, своје јединствено место под капом небеском, и то је његова обавезна посебност. Србија и јесте овако несрећно изграђена зато што су фабриканти фабриковали пројекте као да су све локације и све условности исте. Београд има на овој планети своје координате које не може имати ни једно друго место. Он се не може поновити негде другде, не може бити типски. Тако је и са архитектуром. Она не сме бити роба.”
Један од битних постулата деловања професора Петровића јесте кућа поднебља. Подсећа: није иста кућа у поларним и она у жарким поднебљима. Код нас, потпуно су друкчије, на пример, војвођанска и приморска кућа.
„Мени је инспирација шумадијска кућа, наравно, са неминовним допунама и изменама које доноси ново време. На жалост, код нас, сем код Цвијића, никада није озбиљније расправљано о кућама, та проблематика није истраживана. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, можемо утврдити да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Кућа свугде настаје као дубоки израз бића човека. Својим обликом, распоредом просторија, својом ликовношћу она јасно говори о крви онога ко у њој живи. Сврсисходност куће, њену функционалност, не треба схватити само као рационални поступак. У њега треба укључити и све оне тешко мерљиве психичке функције. Стога, у праву су они мислиоци који кажу да је кућа ‘најчистији расни израз који постоји’.”
Материјал за градњу је, такође, битан елемент.
„Српска кућа је углавном саграђена од материјала који се могу наћи у ужем окружењу. Разлози нису само прагматични и наш човек је ту био дубоко у праву. Он је, макар на интуитивном плану, препознавао важне истине о вези човека, његовог дома и природног окружења. Не може се, на пример, у кршевитој Црној Гори градити кућа од ћерпича. Ненормално је у Војводини градити камене куће. Виђао сам, у Пазови на пример, нове спратне куће од камена. То тако скаредно изгледа и штрчи из оне равнице да се веома плашим за ментално здравље оних који ту живе и свакодневно пролазе кроз сенке таквих зграда. Зашто златиборска брвнара? Зато што свуда наоколо има у изобиљу првокласне шуме. Сматрам, иначе, да је златиборска брвнара једна од најлепших кућа на свету. Вештом примерном материјала из природног окружења и поштовањем особености поднебља, остварени су изузетни архитектонски домети. Савремени градитељ не сме слепо копирати дела наших предака, него мора да транспонује и старалачки прилагоди старо српско градитељство, да угради свој нараштај у тај предањски ланац и оствари дубоку везу старог и новог.”

ОД УСАМЉЕНОГ ЈАХАЧА ДО КУЛТУРНОГ ПОКРЕТА

Почетком седамдесетих професор Петровић је оваквим својим ставовима био усамљени јахач. Данас је на његовим идејама и (још више) на његовим делима израстао један неотрадицијски покрет, који надилази оквире архитектуре и има јасне шире културолошке димензије. О томе сведоче четири различита издања његове чувене књиге Старе српске куће као градитељски подстицај. О томе сведоче монографија Божидар Петровић — Кућа као отисак трајања Снежане Тошеве и књига Градитељска ткања Божидара Петровића Милоша Јевтића. О томе сведочи и web-портал [You must be registered and logged in to see this link.] Као што су били извори нама, то су поуздани почетни ослонци свима који желе да се детаљније упуте у ову тему.
А стручна јавност? Најпре, на давним почецима, било је дуго прећуткивање, затим разни покушаји скрајњивања и дисквалификовања. Професор Петровић је са спокојном ведрином и великом стваралачком енергијом ишао својим путем. Признања су стигла много доцније, укључујући и Вукову награду за уметност 2002. Најзадовољнији су, ипак, они који живе у кућама насталим у пројектној радионици професора Петровића. Тамо где је никла једна таква кућа, недуго затим, бивало их је доста, негде је то постао доминантан облик градње, што изнова указује на снагу позитивних примера.
А када професора Петровића упитају какав је то осећај кад се, после свих тих година, нађе пред неком од својих кућа, каже:



„Чини ми се да је то била 1941. када сам гледао знаменити филм Рембрант. У завршној сцени тог филма, Рембрант на тавану градске већнице, уз помоћ чувара кога је потплатио, проналази у прашини ролну са својом сликом. Скидајући прашину и откривајући лик по лик, окреће се чувару и каже: ‘Сада знам нешто!’ Чувар, не знајући с ким разговара, одврати: ‘Шта знаш, матора будало!?’ ‘Знам да нисам узалуд живео’, одговори му Рембрант и угаси свећу којом је осветљаван тавански мрак. Та сцена на мене је врло снажно деловала, тако да је и данас, после више од 60 година, видим и памтим. Свако од нас би требало да има разлога да, на крају, то може да каже!”

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:10:07



Вечни БГ

БЕОГРАД ТРИДЕСЕТИХ: ХРОНИКА ЈЕДНОГ ПОЛЕТА
Велики замах рањеног града
Највише пута рушен међу свим европским престоницама, главни град Србије је опстао само захваљујући томе што је смирена снага упорних градитеља надјачавала бесове рушитеља. Један од најзначајнијих периода изградње у новијој историји је онај између два светска рата. Иако је трајао прекратко, пресечен новим страшним страдањем, тада је неповратно рођен модерни Београд



Београд је, као и цела Србија, претрпео тешка разарања током Првог светског рата. После рата су уследили обнова индустрије и развоја града. Прави процват Београд је доживео тридесетих година прошлога века.
Прве године те деценије обављен је попис и Београд, престоница и главни град, имао је тада 288.938 становника (са Земуном и Панчевом који су му припојени). Такозвани ужи Београд имао је 238.775 становника, а градом је управљала Управа града Београда.
У ужем делу вароши срушено је готово све оно што је било старо, турско, и почео је брз урбанистички развој, док је периферија одолевала. У архитектури су били очигледни европски утицаји. Издваја се зграда Министарства саобраћаја на углу Немањине и Сарајевске улице, с видљивом куполом и сатом, подигнута 1932. Пројектовао ју је Светозар Јовановић. Око Капетан-Мишиног здања, подигнутог 1863, ствара се културни центар — изграђен је Природно-математички факултет, а 1932. године, по пројекту Петра Бајаловића, Коларчев народни универзитет.
Завршен је велики ланчани мост преко Саве према Земуну 1934. године. Пре свечаног отварања сигурност моста испробана је тако што је преко њега прешло 12 тешких камиона и 1.000 коњаника. Изградња моста омогућила је подизање Сајмишта на левој обали Саве, године 1937, по пројекту архитекте Игњата Поповића. Мост преко Дунава ка Панчеву, и за друмски и за железнички саобраћај, подигнут је и освештан 1935. године.

РАЂАЊЕ МЕТРОПОЛЕ

Поред Народне банке основане 1833. и Државне банке основане 1862, у Београду је 1931. године постојало 48 новчаних завода, банака и штедионица. Поменимо најважније: Енглеска трговачка банка, Српско-америчка банка, Француско-српска банка (највећа по капиталу), Бечка удружена банка, чак и пет филјала загребачких банака. На промет капитала значајно су утицали и осигуравајући заводи: „Шумадија”, „Адрија”, „Росија фонсијер” и „Југославија”.
После Првог светског рата у Београду су радиле само три пијаце: Велика пијаца код данашњег Студентског трга, Цветни трг и Палилулска пијаца. Током 1926. године, када је уклоњена Велика пијаца, почеле су да раде нове: на Зеленом венцу, Каленића гувну и у Господар-Јовановој улици.
Почетком 1930. године у граду је било 4.488 занатлија, највише бравара, бербера, ковача, кројача, фризера, грађевинара, пекара... Било је примера да је држава откупљивала од приватника мале фабрике и остваривала велику производњу. То се догодило са фабриком шећера на Чукарици, која је преуређена 1932. године. Од једне приватне фирме држава је откупила и кланицу на Вилиним водама, код Панчевачког моста. Уговор је склопљен 1937. године.
Фабрика обуће „Бостон”, на Ђерму, у Улици краља Александра, постала је право чудо: са само 160 запослених производила је годишње 200.000 пари „грађанске” и 300.000 пари „војне” обуће! Постојале су и фабрике авионских мотора и авионских делова, једна у Раковици, друга у Земуну.
Тада је у Београду радило 16 предузећа текстилне индустрије, 22 предузећа прехрамбене индустрије, метал је прерађиван у 26, а намештај је прављен у 11 предузећа. Постојало је и десет фабрика хемијске индустрије и једна фабрика хартије. Године 1939. у Београду је радило 107 предузећа са око 50.000 радника!
На левој обали Саве 11. септембра 1937. године отворен је нови Београдски сајам. Учествовала су 833 излагача од којих 99 из готово свих европских земаља. На Сајмишту је за време Другог светског рата био немачки логор који је одвео у смрт многе Београђане.

ЗАМЕТАК ТУРИЗМА

Уређење улица била је честа тема на седницама општинских одборника. Модернизацију су отежавали радови на увођењу водовода и канализације. Прва улица у Београду асфалтирана је 1911. године. Била је то Македонска. Асфалт затим добија и Скопљанска, данашња Нушићева, а потом Кнез-Михаилова улица...
Београд је тада проглашен за туристичко место. Држава је давала бесплатан повратак железницом путницима и гостима ако проведу најмање десет дана у Београду који је са Земуном имао укупно 23 хотела, 33 ресторана, 433 гостионице, 427 кафана, 197 бифеа, 412 народних кухиња, 318 крчми и 239 здрављака.
Крајем 1932. године у Београду је било тринаест трамвајских линија, а укупна дужина трамвајских пруга износила је 65 километара! Први трамвај за Земун прорадио је 1935. године. Он је од Скупштине, преко новог моста, ишао до хотела „Централ” у Главној улици. Носио је број 14. Занимљиво је да у Београду ни тада, као ни сада, никада није било линије број 8.
Први телефон уведен је у Београду 1882. године. Уочи самог избијања Другог светског рата у граду је било само 25 јавних говорница. Најпознатије су биле на улазу у Калемегдан, код железничке станице, на Новом гробљу, код Јованове пијаце, у кафани „Руски цар”, на Славији...
Београд је 1936. године имао 68 хектара под зеленим површинама (парковима и скверовима). Тих година уређује се и парк код „Мањежа”.
Београдски универзитет имао је 1931. године шест факултета: Правни, Медицински, Филозофски, Технички, Пољопривредни и Богословски (на којем су студирале и три жене). Девет година касније, 1940, град је имао 22 мушке, 12 женских и две мешовите гимназије, а исте године могао је да се похвали 31 забавиштем.
Године 1931. постојале су четири државне болнице са 1.971 креветом, 58 лекара и 147 медицинских сестара. Радило је и 7 приватних санаторијума који су располагали са 168 кревета (по један у свакој соби!). Опслуживао их је 21 лекар и 32 сестре! Приватна пракса била је дозвољена, па су лекари пре подне радили у државним болницама, а поподне у својим ординацијама.
(Прирадио: Драган Перић)

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:12:38



Ново доба

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА КУЛТУРНЕ И НАУЧНЕ БАШТИНЕ СРБА
Виртуелни трезор духовног наслеђа
Иако Национални центар за дигитализацију још увек нема статус званичног, а одлучно одбија да буде невладина организација, овај изузетно важан стратешки посао напредује. Већ сада су у електронској форми, посредством интернета, доступни баснословни фондови старих ћирилских рукописа, најлепших илуминираних издања, ретких књига, збирке новина и часописа, картографска грађа, гравире и ликовни материјал, фото и фоно документација, музикалије, каталози, библиографије...

Пише: Љиљана Богдановић



Удобно, у омиљеним кућним папучама, заштићени интимом зидова своје собе, можете листати и загледати аутентичне стране Мирослављевог (XII век) или Радослављевог (XV век) јеванђеља, непроцењиво вредне ћирилске рукописе, или пак Празнични минеј Божидара Вуковића, на пергаменту штампан 1537. године, нестао у време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, и потом — лета 1966 — освануо у знаменитој библиотеци сер Честера Битија у Даблину.
Можете, такође, ходати простором римског града Виминацијума, подигнутог у I веку на обали Дунава, или пак здањем Каленића (XV век), једног од најраскошнијих српских средњовековних манастира, где чак смете да завирите и у недоступни простор иза олтара... Међу изазовима, пред вама је и онај да погледате Громанов фото албум Београда и Србије у XIX веку, дакле из времена када је фотографија у свету и рођена, или пак копију „ђенералштабне карте ” – прве војне карте у Србији, штампане 1894...
За ове и непоменуте духовне авантуре, можда још привлачније, не квалификујете се зурењем у сериозну ТВ-документаристику или повинујући се правилима откачене домаће верзије „матрикса”, већ само одлуком да преко личног рачунара, као виртуелни посетилац, ушетате на одабране домаће web-локације.
Без напредних интернет помагала — преко адреса [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] или [You must be registered and logged in to see this link.] — уронићете у део величанственог завештања предака. На реченим интернет странама, заштићена амблемима високих адреса националне науке и културе (САНУ, НБС и Математички факултет), отварају се врата фасцинантног виртуелног трезора српског духовног наслеђа. Стручњаци, пре свега они који су и креирали преображај различитог материјала у електронску причу, ово оцењују као „почетни резултат”. И такав, он делује убедљиво и дорасло мисији „доказивања постојања и континуитета нације у простору и времену”.

ВИШЕ ОД МАШТЕ

Дигитализација баштине не подразумева само „бинарни препев” садржаја који постоје као књиге, слике, документи, архивска грађа, звучни и филмски записи, или покретни и непокретни објекти, кажу стручњаци, отрежњујући усхићење лаичког веровања да „све то иде брзо и једноставно”. Реч је о сложеном процесу развоја програмске и физичке мреже информационих система, уз поштовање одговарајућих методолошких и технолошких аспеката, стратегије и стандарда, шире медијске и стручне презентације. Скенирање, односно непосредно пребацивање у дигиталну форму, само је један од сегмената обраде. Свеједно колико замршен овај протокол био —одушевљени конзументи „броје” само фантастичан „излазни резултат”, дар информатичке ере која је за популаризацију и размену културне баштине учинила више од маште!
Као императив савременог дигитално обликованог доба, електронску презентацију културног наслеђа убрзано стварају у већини европских и других развијених земаља. Неке државе, попут Финске или Чешке, дигитализовале су готово половину своје културне баштине. У Србији, дигитализација духовног наслеђа годинама се одвија, не као државни посао, већ као подухват у којем је одушка нашла огромна енергија, дух и ентузијазам групе наших стручњака из области рачунарства, али и других радно ангажованих у водећим кућама уметности, културе и науке. Многи то наводе као пример одличне сарадње науке и културе, модел креативне домаће симбиозе за XXI век.
Окупљени под респектабилном капом још увек званично неустоличеног, али радно живо пулсирајућег београдског Националног центра за дигитализацију, експерти раде, како кажу, „из хобија” „страсти” или „несанице”. Да се цитирано не „изгуби у преводу”, појаснимо: и даље се чека одговор званичника на један давни апел стручњака. Тражено је, наиме, да се системски уреди ова област и да се, ангажовањем ресорних министарстава (културе и науке), формално успостави Национални центар за дигитализацију као стратешко тело на нивоу Републике Србије. Стручно тело неопходно већ и зато што је у укупно 1500 појединачних домаћих установа културе потврђено огромно интересовање и расположење за посао дигитализације баштине, али и недостатак кадрова оспособљених за овај подухват.

НОВА СТРАТЕШКА ОЗБИЉНОСТ

Од 2002, када су идеју о Центру и утемељењу свести о значају дигитализације потписали представници најрепрезентативнијих кућа науке и културе (Археолошки институт САНУ, Архив Србије, Математички факултет из Београда, Математички институт САНУ, Народна библиотека Србије, Народни музеј, Републички завод за заштиту споменика, те Музеј кинотеке и Матица српска), високим политичким ауторитетима као да се не жури да дају званичан статус — на нивоу државе — институцији која пак сама „не жели да буде невладина организација”.
– Иако озбиљно каснимо, у међувремену НЦД, користећи поменуто „гориво” ентузијазма, индивидуалног ангажмана, личних веза са светом, прави помаке, успоставља контакте, вредно ради, праћен пажњом међународних експерата – каже за Националну ревију др Миомир Кораћ из Археолошког института САНУ, пионирске куће у дигитализацији баштине. Наш саговорник је аутор успешне електронске презентације светски значајног археолошког локалитета Виминацијум, а од скора и помоћник актуелног републичког министра културе, што – надају се у Центру – чини изгледнијом будућност ове делатности.
— Организујемо редовне годишње стручне скупове, живу међународну сарадњу, издаје се сериозан часопис и остварују фантастични пројекти као што су, на пример, Дигитализација рукописа Пећке патријаршије, Електронски каталог непокретних културних добара, Стандарди за описивање покретних културних добара... Поред Одбора НЦД, 2006. године формиран је и Комитет за дигитализацију при Комисији за сарадњу Србије са UNESCO-ом —набраја Кораћ.
У дигитализовању баштине у Србији највише је појединачно учинила Народна библиотека, иначе трећа европска библиотека по броју дигитализованих старих рукописа. Водећа кућа ове врсте у окружењу остварила је и импресивну међународну сарадњу на том плану.

МОДЕЛ ЗА XXI ВЕК

Дигитална библиотека НБС базира се на принципима слободног приступа знању и информацијама — каже нам Тамара Бутиган, начелник Одељења за развој Дигиталне библиотеке. — На овом пољу држимо, равноправно, корак са европским библиотекама. Корисницима се нуди око пола милиона дигиталних докумената организованих у преко 40 дигиталних збирки на интернет локацији [You must be registered and logged in to see this link.] Збирке су сврстане према типовима грађе у изворном облику: Ћирилски рукописи, Стара и ретка књига, Књиге, Новине и часописи, Картографска грађа, Гравире и ликовни материјали, Фотодокумента, Плакати и документациони материјал, Музикалије и фонодокументи, Каталози и библиографије. Највећа збирка је она дневних новина Политика. Период од 1904. до 1941. је доступан онлајн уз подршку издавачке куће Политика. Најдрагоценија је збирка рукописних књига (избор листова је доступан онлајн). Ове збирке су комплетно дигитализоване и у целости се могу консултовати у Народној библиотеци.
Наша је прва збирка, каже Тамара Бутиган, Српска дечја дигитална библиотека. Обухвата 130 најлепших издања на српском језику. Ове дигиталне књиге су, уз сагласност аутора и издавача, у потпуности доступне онлајн.
Иако се у образлагању огромне стратешке важности и практичних предности дигитализације баштине стручњаци радо позивају на аргументе као што је заштита и трајно чување културних добара, те обавеза према будућим покољењима, чини се да је управо поменута „онлајн доступност” пресудан погодак овог посла. Јесте за науку важна остварена могућност квалитетнијег изучавања и релативно лаког комплетирања фондова — посредована оком моћног 3-ДЕ скенера, презентација споменичких и других објеката културе превазилази најдетаљније описе друге врсте — али је добитак најширег аудиторијума неупоредив. Дохватљивост дигиталног превода било ког драгоценог садржаја из фонда духовне баштине ново је искуство, без премца у историји. Ново значење добијају чак и појмови елитне културе и горде ексклузивности херметичних садржаја за одабрану публику. Тешко да су овакав обрт могли и да сањају утописти и други усрећитељи човечанства!


***


У Европској библиотеци
На Портал Европске библиотеке укључено је 10 дигиталних збирки из Србије. Осам збирки је из Дигиталне НБС. Народна библиотека је као пуноправна чланица приступила пројекту Европске библиотеке 1. јула 2005. године. Иако је овај пројекат завршен, сарадња тима НБС са канцеларијом пројекта настављена је у свим сегментима. Web статистика каже: преко 20.000 корисника сваког месеца виртуелно посети Дигиталну библиотеку НБС; од почетка 2007. било је укупно 110.000 посета.


Чуда виртуелне читаонице
Међу ретким старим књигама и рукописима у обимној, драгоценој збирци коју је баштинила библиотека Математичког факултета у Београду, има и наслова од којих је у свету остало само неколико примерака у штампаној форми. Око 500 научних књига и других текстова (области математике, механике, астрономије, физике...) објављених у XIX веку и раније нису само репрезентативно национално, већ и светско културно наслеђе.
Дигитализација јединствене колекције посао је од прворазредног значаја. Тај пројекат, са десетак сарадника, води проф. др Жарко Мијајловић са Математичког факултета. Део баштине који је дочекао електронску реплику може се видети на сајту НЦД као „Виртуелна библиотека”.
— Неко је морао да се лати овог посла — каже др Мијајловић, поносан на своју „виртуелну читаоницу” у којој посетиоце дочекује безмало сензационални садржај: комплетна три тома Elementorum Universae Matheoseos Руђера Бошковића (штампано у Венецији 1757), Аритметика Василија Дамјановића (1767), Численица Јована Дошеновића (Будим, 1809), иначе први српски високошколски уџбеник. Ово је место и за изучавање око педесет дигитализованих докторских теза (избор из обимног фонда) које је, током минулих столећа, бранила домаћа научна елита, међу њима и Михаило Петровић, Младен Берић, Петар Вукићевић, Богдан Гавриловић, Ђуро Курепа, Констатнтин Орлов...


Вукове примедбе на Вуков речник
Председник првог формалног тела за дигитализацију код нас — Комитета при Комисији за сарадњу Србије са UNESCO-ом , др Зоран Огњановић из Математичког института САНУ, у позивници на виртуелну шетњу сајтом Института ([You must be registered and logged in to see this link.] наводи нам избор незаобилазних „стаза”:
– Овде су у потпуности дигитализоване свеске и база свих значајних математичких часописа икада штампаних код нас. Ту је и Каталог непокретних културних добара — пионирски, референтни рад из ове области. Управо се завршава скенирање најстарије математичке књиге код Срба Аритметике Василија Дамјановића (збирка Матице српске), као и дигитална обрада Вуковог примерка Вуковог речника из 1918. године. Ко буде желео да види како је, примедбама записаним на маргинама овог драгоценог издања, Вук Караџић полемисао са својим делом, сада зна где ускоро може да добије прилику за то...

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:15:27



Низ кажипрст Белог Анђела
Иако једна од мањих река које пробијају стене старовлашке висије, она на свом путу показује „изузетну креативну снагу и маштовитост”. Њен веома узак и дубок кањонски део дуг је десетак километара и заштићен као парк природе. Јединствене оморике, колонија белоглавих супова, вртоглава стаза усечена средином прошлог века, крстови у камену и испоснице, села у којима је време стало, остаци средњовековног града Милешевца (Хисарџика), седишта жупе Црна Стена, и надасве знаменити манастир Милешева, обележавају овај живописни крајолик

Текст и фотографије: Драган Боснић



У епској песми Женидба Душанова, част и невесту српског цара спасава његов сестрић Милош, преобучен у чобана. Један од три задатка која је Милош испунио је и прескакање три коња са мачевима. Место на којем је млади ратник прескочио коње се и данас зове Милошев до. Ту питому долину наткриљују највиши врхови Јадовника, Катунић и Козомор. На овим купама високим 1700 метара снег се задржава до јуна, што обезбеђује постојан доток воде Сопотничким водопадима. Део те воде ка пространом Милошевом долу зажубори под називом Милешевка. То је једна од мањих река које пробијају крашке стене старовлашке висије, али на свом путу показује изузетну креативну снагу и маштовитост.

МУДРОСТ КАМЕНА И МУДРОСТ ВОДЕ

На самом почетку се пред Милешевком испречио моћни бедем Ћетанице. Река помирљиво скреће у страну, пролази поред села Гвозд и тек у ћорсокаку, код Мршаве стене, пробија крашку планину.
На тешко приступачним стенама, на самом уласку у кањон, уточиште је пронашла мања колонија белоглавих супова којима гужва у оближњем кањону Увца очигледно не прија. Кањонски део реке је дугачак десетак километара и заштићен је као Парк природе. Поред белоглавих супова, у кањону се прикрило и двадесетак стабала оморике. Уз оне на Тари, то су једине самоникле оморике у овом делу Европе. Због неприступачности кањона, откривене су тек пре двадесетак година.
На почетку кањона Милешевка прихвата и своју другу саставницу, Међанску реку, која се спушта са висова Златара и провлачи кроз засеоке насеља Међани.
Село Међани, као и Гвозд, судећи по називима и траговима рудника, има свакако дугу рударску прошлост. Изузетно узан и дубок кањон могуће је проћи од тог села до изласка код Хисарџика, захваљујући стази која је усечена у стену средином претходног века. Стаза је узана, местимично и ризична, па се не препоручује за појединачне посетиоце. Крстови усечени у стени на свој начин сведоче да је и пробијање стазе било доста ризично. Током летњих месеци, када је ниво воде низак а река подношљиво хладна, могуће је проћи речним коритом, али тада изостаје потпуно сагледавање кањона.
Излаз из кањона посебно краси висока стена на којој се налазе остаци града Милешевца, или Хисарџика, како га називају мештани. Град је током средњег века био седиште жупе Црна Стена, али му је главна намена била надзирање важног караванског пута Котор–Пријепоље–Скопље и заштита оближњег манастира Милешева. На вертикалној литици испод самог града се налази неприступачно удубљење у којем су озидане две испоснице. Носе Савино име, јер се сматра да је и он у њима боравио.
Поред Хисарџика данас пролази регионални пут Пријепоље–Сјеница. Остаци калдрме, ханова и црквишта на његовој траси потврђују да је туда пролазио и поменути каравански пут. Било је покушаја да се стари каравански пут кроз кањон обнови, па су пробијани тунели кроз сипљиве стене. Срећом, од тога се одустало па је мир у кањону сачуван, надајмо се за дужи период.
Хисарџик је познат по рибњацима, воћњацима и јединственим стаблима кестена. Најлепши украс насеља је било импресивно стабло црног бора које је, после многих векова битисања, недавно пало. Други украс насеља и данас, након скоро осам векова постојања, блешти пуним сјајем. Манастир Милешева, иако удаљен два километра, са Милешевца се види као на длану.

ПОД САВИНОМ БЛАГОДАЋУ

Ништа што је насликао Ђото не достиже лепоту Анђела из српске краљевске задужбине, манастира Милешеве. Тако је енглески археолог Артур Еванс написао у листу Manchester Guardian давне 1883. године. Изражајне очи и благ израз лица Белог Анђела били су разлог да се он и буквално вине у небеса, посредством Европске свемирске агенције.
Манастир Милешеву је подигао четврти владар из лозе Немањића, Владислав, али све у њој стреми ка његовом стрицу, светом Сави. Највернији портрети светог Саве и његовог оца Немање, односно светог Симеона, и данас се налазе на зидовима милешевске цркве посвећене Вазнесењу Христовом. Ту је и портрет краља Владислава који своју цркву, посредством Богородице, дарује Христу.
Владислав је пренео мошти светог Саве у Милешеву и оне су ту боравиле три века. У Пријепољу ће вам рећи да је део Савине благости и мудрости прешао и на житеље Милешевског округа. Сматра се да је Милешева била други по значају манастир средњовековне Србије. У њој се краљ Твртко, над Савиним кивотом, крунисао за краља Србије и Босне. Током турске владавине манастир је уживао заштиту моћног везира Мехмед-паше Соколовића који је, док није завршио у бисагама јаничара, походио манастирску школу у Милешеви.
Крајем XVI века Срби у Банату дижу устанак и то је, подсетимо се, толико разбеснело Турке да су мошти српског свеца однели на београдско брдо Врачар и спалили их. Ускоро потом је, у Милешеви, планула и црква. Обновљена је тек 1863. године, заслугом кнеза Михаила Обреновића. Многи радови на цркви и манастирском комплексу изводе се и данас. Недавно је подигнут конак, изграђен нови звоник, обновљени су заштитни зидови, а река је премошћена лучним мостом.
Крај манастира се Милешевки придружује река Косачанка, да би шест километара низводно обе нестале у водама Лима

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:18:30



Тамо далеко

СОЛУН: ЂОРЂЕ МИХАЈЛОВИЋ, ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊАК КОЈИ СЕ СТАРА О СРПСКОМ ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ ЗЕЈТИНЛИК
Чувар светих хумки
Некада је то било предграђе, данас је ужем градском језгру. Ту, на око 10.000 метара квадратних, вечни мир нашле су кости 7.565 српских ратника палих на Солунском фронту, у предворју Отаџбине. Наредбу о оснивању гробља потписао је лично краљ Александар године 1926. Сав материјал, до последњег камичка, стигао је из Србије. Камен за Маузолеј и крстове клесан је у мајдану Момин камен код Џепа, у Грделичкој клисури, гранит за облагање Маузолеја стигао је из Кадине луке код Љига, а цемент из Беочина. Чемпреси су донети са Свете Горе, из расадника манастира Хиландара

Текст и фотографије: Мишо Вујовић



На уласку у Српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну, путнике намернике, већином туристе, екскурзије и понеког поклоника светих српских ратника, дочекује крепки и енергични осамдесетогодишњак, Ђорђе Михајловић.
За њега ратови још нису завршени. Свакодневно војује дуж северне грчке границе, од десне обале Вардара преко Коџуха, Ветерника, Доброг Поља, Кајмакчалана до Баница и Флорине... Ђорђе надахнуто оживљава витешка времена малог народа који се уздизао до бесмртних висина, гинући на ногама да не би живео на коленима.
На пољима смрти, пред вратима поробљене отаџбине, остављали су своје кости безимени ратници у опанцима, пробијајући неустрашиво бугарске и швапске шанчеве. Јуришали су с надом да им љуба није обљубљена, да сестрицу “браћа Бугари” нису обешчастили, да су деца претекла покоље, да неће на црни барјак на згаришту набасати...
Летели су у сусрет разореној домовини, не мислећи на своје животе. Полагали су их с песмом, а славом овенчали савезничке генерале који на Источни (Солунски) фронт нису ни рачунали. Безмало 10.000 их је остало на Солунском фронту.
Ђорђе свакодневно отрже од забора јунаке Дунавске, Дринске, Вардарске, Колубарске, Шумадијске, Тимочке, Коњичке дивизије ...
Присећа се подвига Војводе Вука и његове витешке погибије 22. новембра 1916. године у бици на Груништу против Бугара. Војвода Вук је свом Добровољачком четничком пуку издавао само једну команду:
“Замном, браћо!”

НА МРТВОЈ СТРАЖИ СЕЋАЊА

Хумке негује, судбине проповеда као Јеванђеље. Хиљаде драма у мору мермерних крстача засађених у туђој земљи милује његова душа.
Не заборавља ни страдалнике у Другом светском рату. На Зејтинлику је сахрањено и 126 интернираца и заробљених партизана, страдалих у нацистичким логорима Павлоу, Мела и Харменкај у Солуну.
Ђорђе се свакодневно моли за ратнике и мученике последњих ратова на просторима земље створене костима солунских бесмртника.
Не разуме, каже, ова времена, хајку на јунаке и клањање онима који су нас бомбама даровали. Зато је сигуран овде, на мртвој стражи, са саборцима ђеда Сава, који је расуте кости својих ратних другова годинама скупљао и сахрањивао на Зејтинлику. Они га, вели, сигурно никада неће издати. А он ће им, док год буде могао, свакога јутра рапортирати.
Ђорђе Михајловић час историје почиње на предњој страни капеле, испод мозаика Светог Архангела Михаила, где су уклесани стихови Војислава Илића Млађег:

Незнани туђинче кад случајно минеш,
Поред овог светог заједничког гроба
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо,
И чији су борци, дивљења достојни.

Падали од зрна од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу,
Никад, ни за часак, изгубили нису.

„Немачки краљ Вилхем је”, наставља Ђорђе, „у прогласу својим ратницима рекао да иду против једне мале али врло храбре нације, која је у ратовима против Турске, Бугарске и Аустроугарске показала велике ратничке врлине, дајући свету доказе највећих војничких способности, и која је на заставама попрсканим крвљу, за ове четири године, написала само највеће и најславније победе. Знајте да ће само спремност на највеће жртве и потпуни презир према смрти омогућити да победите овај народ и освојите његову земљу...”

ВЕЧНИ СМИРАЈ МИЛУТИНА БОЈИЋА

На око 10.000 метара квадратних на Српском војничком гробљу на Зејтинлику, некада предграђу Солуна, сада ужем градском језгру, вечни мир нашле су кости 7.565 српских ратника, умрлих и страдалих на Солунском фронту од 1916. до 1918. године. На Зејтинлику, као део јединствене споменичке целине, налазе се још четири савезничка војничка гробља из Првог светског рата: Француско, Британско, Руско и Италијанско.
Овај део Солуна носи назив још из отоманских времена, када је на њему продавано уље – зејтин. Српска војска, по доласку, на том месту је стационирала ратну болницу, поред које су сахрањивани преминули рањеници.
Међу првима, на Митровдан, 8. новембра 1917, на Зејтинлику је сахрањен велики Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице” и потресне збирке Песме бола и поноса. Милутин је преминуо у Војној болници у Солуну од последица запаљења плућа.
„Тог јутра”, записује Војин М. Ђорђевић у свом Спомен албуму Српског војничког гробља на Зејтинлику, „Бојића је пробудио кашаљ. Позвао је болничарку, али док је она дошла до постеље, издахнуо је. Поживео је само двадесет пет и по година. У једном од некролога уписано је ово: Очи су биле отворене. Оне су гледале у правцу Србије. Крај његовог самртног одра, јецала је милосрдна сестра. Сутрадан је сахрањен на Српском војничком гробљу код Солуна. Погреб је био врло велики са свим почастима, говорима и венцима, и много тужан.”
Тако је у туђини, далеко од родне груде, својих најмилијих и вољеног Београда, ишчезао један плодан живот, један велики песнички таленат и нада наше књижевности – Милутин Бојић, бележи Војин Ђорђевић.
Пре него што су се песникове очи завек склопиле, успео је да се успне до бесмртности својом „Плавом гробницом”, стигао да посведочи патњу и страдања свог народа кроз голготу Албаније.
Одступајући из поробљене отаџбине, умирали су под ударима глади, студени, болести и арнаутских куршума. На камено острво смрти стигло је хиљаде живих лешева, чије су кости смирај нашле у Милутиновој Гробници Плавој.
Прешавши преко Албаније, на Крфу — острву Смрти, пише „Плаву гробницу”.
У Солуну, у штампарији „Акварионе”, пола године пре вечног смираја печатао је збирку Песме бола и поноса. У пожару који је у августу 1917. године опустошио Солун, изгорела је поменута штампарија и у њој велики део тиража тек штампаних Бојићевих песама. У том катастрофалном пожару, страдала је и српска државна и војна архива.
Стојте галије царске!
Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом !
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом...

Средином септембра 1922. године, његова породица пренела је посмртне остатке који су сахрањени у породичној гробници у Београду. Велики, неустрашиви песник, само неколико месеци пре смрти успео је да напише епитаф за живота, који је данас уклесан над његовом хумком:
Мирноћу ми дајте
да сву снагу стечем,
Да из срца даднем
сав бол и сав понос
И кад их изречем,
ко лист зрео паднем.

САХРАЊЕНИ У БОРБЕНОМ ПОРЕТКУ

Гробље Солунаца је настало иницијативом ратничких удружења, а наредбу о његовом оснивању и изградњи спомен маузолеја потписао је лично Краљ Александар Карађорђевић.
Деда Ђорђа Михајловића, Саво Михајловић, добровољац из Грбља, добио је задатак да са групом сабораца почне асанацију „пуковских гробља” и посмртне остатке својих сабораца, сахрањиваних од 1916. до 1918. године, иза борбених линија прикупи и покопа на Зејтинлику. Саво Михаиловић је по македонским планинама претражио и ексхумирао преко 250 мањих и већих пуковских гробаља у којима су за време борби сахрањивани српски војници и официри. Погинули ратници сељаци обично су сахрањивани у позадини фронта, без сандука, са дрвеним крстачама у заглављу на којима је урезивано име, презиме, чин и јединица. С великом посвећеношћу, љубављу и поштовањем према својим друговима, Савин тим је успео да идентификује и на Зејтинлик пренесе јунаке из битака на Горничеву, Кајмакчалану, Груништу, Чукама, Црној реци, Соколу, Добром пољу, Ветернику, Козјаку, Кучком и Ђуровом камену. Само мали број солунаца нису успели да идентификују.
Од расписивања конкурса за израду пројекта за изградњу Српског војничког гробља у Солуну, 1926. године, до завршетка радова протекло је 10 година. На основу пројекта Александра Васића, архитекта Никола Краснов и његов тим израдили су главни пројекат, а изградња гробља почела је под надзором делегата Министарства грађевине, архитекте Николе Христодула. Централно место на гробљу заузео је Маузолеј са капалем, испод које је укопана крипта са нишама за смештај 5.580 посмртних остатака. На парцелама око Маузолеја налази се још 1.441 гробно место.
На гробљу и у крипти посмртни остаци су полагани као да су у борбеном поретку. Онако како су се борили и гинули. У првим линијама официри, затим подофицири и каплари, потом редови и добровољци. На свакој плочи или крстачи уклесани су лични подаци, чин, име и презиме, јединица, а понегде место и година рођења.
Сав материјал, до последњег камичка, стигао је из Србије. Камен за Маузолеј и крстаче клесан је у мајдану Момин камен код Џепа у Грделичкој клисури, гранит за облагање Маузолеја стигао је из Кадине луке код Љига, а цемент из Беочина. Кипариси (чемпреси) донети су са Свете Горе из расадника манастира Хиландара.
Маузолеј са капелом и костурницом заузима 600 метара квадратних. На предњој страни испод свода налази се мозаичка икона команданта небеске војске, Архистратига Михаила, урађен по оригиналу из Манасије.
На супротној страни, изнад уласка у капелу, испод лука, мозаик са иконом још једног ратника – Светог Ђорђа Победоносца. Ова мозаична икона је урађена по угледу на истоимену фреску из манастира Високи Дечани.
Испод ње, стихови Војислава Илића Млађег. Ђорђе Михаиловић скида капу и погледом упртим у небо почиње:

Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду:
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу!

ЛОЗА ЧУВАРА

Унутрашњост капеле осликана је у моравском стилу. Велики полијелеј изливен је од испаљених чаура са Солунског бојишта. На зидовима су исписани називи јединица Српске војске на Солунском фронту. Стари чувар почиње рапорт:
„Моравска дивизија, Вардарска дивизија, Коњичка дивизија (4 пука), Дринска и Дунавска, Шумадијска и Тимочка дивизија... Пукови: Први пешадијски пук Књаза Милоша – Врањски, Други пешадијски пук Књаза Михајла Прокупачки, Трећи Пиротски, Четврти Стефана Немање из Ужица, Пети Краља Милана из Ваљева, Шести Краљевића Александра — Шабачки, Седми Краља Петра — Београдски, Осми Књаза Александра из Пожаревца, Девети Краља Николе Петровића – Пожаревачки, Десети Таковски из Чачка, Једанаести Карађорђев из Крагујевца, Дванаести Цара Лазара из Крушевца, Тринаести Хајдук Вељков из Неготина, Четрнаести из Књажевца, Петнаести Стевана Синђелића из Зајечара, Шеснаести пук Цара Николе Другог из Ниша, Седамнаести пешадијски пук из Ваљева, Осамнаести Краљевића Ђорђа – Београдски, Деветнаести Крагујевачки, Двадесети Зајечарски... Први Југословенски, Други југословенски и шест артиљеријских: Моравски, Дрински, Дунавски, Шумадијски, Тимочки.”
У капели, на зидовима, плакете, захвалнице, књиге, сувенири из свих делова где живе Срби, грбови и ратне заставе српских јединица из Босне и Хрватске. Фотографије Краља Петра, Краља Николе, Краља Александра, последњих великих војвода — Живојина Мишића, Степе Степановића, Радомира Путника, Петра Бојовића. Ту је и фотографија неустрашиве солунке, Милунке Савић, у миру запостављене хероине, која се упокојила заборављена, у беди и немаштини. Плаши се да не заборавимо две храбре жене — Флору Сандерс и Кетрин Харлеј, која се као шеф енглеске санитетске мисије бринула о српским рањеницима. Сахрањена је на енглеском гробљу, а српски официри су јој, у знак захвалности, подигли споменик и на њему уклесали стихове :

На твом гробу уместо цвећа
Српска захвалност вечно ће цвати,
За твоје дело и твоје име
Поколења ће далека знати.

Први чувар Српског војничког гробља био је Саво Михајловић. Саву је наследио син Ђуро, кога је, након упокојења 1960. године, наследио син Ђорђе Михајловић. Он о хумкама светих српских ратника брине безмало пола века. Ђорђе Михајловић има кћерку, а она две девојчице. Једина неостварена жеља је, каже, да има мушког потомка, да се настави ова лоза чувара.
На крају, одлисмо по кап, на ово парче српског неба на братској земљи. За њих, за душу, за нас, заборавне и недостојне.

Испред врата домовинских,
У победном своме ходу.
Изгибоше исполински
За јединство и слободу.
Њина дела славиће се
До последњег судњег дана
Слава јату бесмртника

Мир пепелу великана!

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:21:35



Рат без крви и без предаха
„Суочени са морем невоља, окренимо се, најпре, себи и својој околини, примењујући ту тактику такозваних ситних, а у суштини темељних послова. Поведимо тај рат против квара, ружноће, прљавштине, запуштености и свих других трагова зла што нас окружују, а недостојни су човека. То је, вероватно, злодело Врага, који не дрема, поткопавајући и рушећи дела Створитеља света. Борба против квара је свакодневна дужност савесног човека”

Пише: проф. др Драган Недељковић



Суочен са нашим безбројним, већ обесхрабрујућим, промашајима и кваровима, често се сетим Антона Павловича Чехова: кад су револуционари не само маштали него се и са жестином упињали да сруше, од темеља до крова, постојећи свет, који их није задовољавао, и створе нови и бољи, такорећи идеални, иронични Чехов није веровао да ће се догодити то чудо, па је предлагао да се свакодневним, упорним и пожртвованим радом, сваког на свом месту и у свом домену, поправља стрпљиво оно што је покварено или склоно квару, да свак од себе полази, поштено врши своју дужност и одужује свој дуг, задовољавајући се том „тактиком (наизглед) ситних послова”, а уствари значајних и спасоносних. Јер боље је држати се чврстог тла, него лебдети у облацима; корисније је чинити оно што је могуће него се заносити немогућим, радити приљежно и конкретно, а не бавити се илузијама. Сличну мисао налазимо и код Николаја Велимировића, који не воли да се за сва зла оптужују једино неке више силе, на пример министри, док мало ко помишља да од себе полази, чинећи оно што сам може да поправи. И аутор Травничке хронике говори о борби против квара, која је свакодневна дужност савесног човека.
Суочени са морем беда, окренимо се, најпре, себи и својој околини, примењујући тактику такозваних ситних, а у суштини темељних послова, поведимо тај не мали рат, рат без крви, али и без предаха, против квара, ружноће, прљавштине, и свих других трагова зла, што нас окружују, а недостојни су човека. То је, вероватно, злодело Врага, који не дрема, неуморно поткопавајући и рушећи дела Створитеља света.
Неки европски хуманисти, који су усклађивали веру у Бога са вером у Човека, истицали су да се и Бог бори, Бог, велики Неимар, начело Добра, Љубави и Стваралаштва, против Ђавола, који оличава Зло, Мржњу и Рушилаштво. Сви учествујемо у том великом рату, рату без престанка, често неизвесном. Дужност правих људи је да буду на страни Бога. И да се удруже, уједине, јер усамљени и разједињени неће много постићи, па никад не би смели да забораве: „Где јединство влада — ту станује Бог.”

ВЕЛИКИ ЖАР ТИХИХ ПРЕГАЛАЦА

Србе на то непрестано треба подсећати, Србе који су дужни, и себи и Богу, да порекну зли удес, сажет у стиху „Најцрњи враг је Србин себи сам”. Срби треба да се обуку у Љубав, да буду достојни свога апостола, Светога Саве, који је све чинио да Србе уврсти у посвећене народе, посвећене Добру, том најлепшем знаку узвишене надмоћности.
Чувати светосавско наслеђе света је дужност. Данас се често врло строго, и са разлогом неповољно, говори о социјалистичкој Југославији. Међутим, у њено доба учињено је много на обнови средњовековних духовних огњишта. Заслуга је то наших историчара уметности који су за тај подухват придобили и одушевили Станку Веселинов, у то време утицајну министарку. Важну улогу одиграо је и Милорад Панић Суреп. Много је улагано и улаже се за радове у Студеници, Жичи, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима, Петровој цркви, Манасији, Прохору Пчињском, Каленићу.
Манастири на Косову и у Метохији, обнављани, поново су угрожени: Пећ, Грачаница, Дечани. Тешко је, опет, пострадала Богородица Љевишка у Призрену, Девич и Соколица, као и низ других цркава и манастира. Дижу се из рушевина Свети Архангели цара Душана и Бањска краља Милутина. За дивљење су косовско-метохијска манастирска братства и сестринства, која се одржавају и повећавају у најтежим не-условима.
Војвођански аутономаши су занемаривали обнову од усташа и нациста порушених фрушкогорских манастира. Кад су ти издајници пали са власти, појачана је или довршена обнова Новог Хопова, Гргетега, Велике Ремете, Мале Ремете, Раковца, Привине Главе, Петковице, Ђипше, Беочина, Врдника, Јаска, Фенека. Касни обнова тешко пострадалих Шишатовца, Кувеждина, Старог Хопова, а Бешеново је сравњено са земљом. Крушедол, некад епископска столица, касније пренета у Сремске Карловце, припрема се за јубилеј — пет столећа постојања. Немогуће је, пак, обновити опљачкане или уништене манастирске ризнице, библиотеке, иконе, иконостасе.
Много, ако не и све, зависи од људи, од њиховог неимарског жара, од љубави и осећања дужности. Милешеву је препородио владика Филарет. И не само Милешеву него и друге манастире, посебно Свету Тројицу код Пљеваља и Владичански двор у Пријепољу. То су прави бисери. За обнову Велике Ремете не малих заслуга има игуман Стефан, за Гргетег архимандрит Доситеј, за Петковицу настојатељица Антонина, за Привину Главу игуман Гаврило, за радове у Старој и Новој Павлици игуманија манастира Градац Ефимија, за Ђипшу и Шишатовац протојереј Душан Марјановић из Сремске Митровице. Нисмо поменули многе друге врло заслужне неимаре.

ПУТУЈЕМ И ЖАЛИМ

Лепота Србије заслужује много више љубави. И главни град нам је запуштен. Очигледно га недовољно волимо. На величанственом положају, на ставама двеју великих река, са неколико острва на њима, са бурном раскошном историјом, више десетина пута рушен и толико, као птица Феникс, дизан из пепела, град отворен за све, који не искључује и не мрзи никога, град неограничене слободе, једном речју — град Љубави, који је у своју престоницу претворио песник Слова Љубве, тај град заслужује да буде љубљен, са посебном оданошћу, нежношћу и поштовањем у срцу ношен, а то значи да буде и чист, без ђубрета, чист не једино у дословном смислу него и у преносном, језички чист, где се псовка не сме чути, а запљускује нас са свих страна. То није лепо. Па то је одвратно!
Београд заслужује да се у њему понашамо, као у храму, побожно, и да се осећамо свечано, свесни да смо повлашћени што у њему, баш у њему, живимо. А то важи и за целу ову земљу, чији смо житељи. Један Француз, руског порекла, рекао је у једној свечаној прилици: Србија је престоница света јер је престоница патње. Јесу ли га добро чули Београђани? А Црњански је написао Ламент над Београдом. Све то треба знати, поштовати и волети. И бити поносан, самосвестан и одговоран.
Путујем Србијом. Жао ми је што нема у пољима стада, као у Швајцарској и Холандији, Француској и Енглеској. И у селима, варошицама и градовима цвећа.
Жао ми је што наша српска посла нису најбоља могућа посла, него се миримо да су то често рђава посла.
Жао ми је што о себи лоше мислимо, мада ми нисмо гори од других. Од многих смо бољи. Свагде, па и код нас, има рђавих људи. Али је, не мало, добрих, честитих, дивних. Они су, ја сам уверен, знатна већина. Само се они не чују. Псовачи и опадачи, лопови и преваранти кудикамо су гласнији и продорнији. Не треба се с њима надвикивати и гурати, али већина ваљаних треба да се уједини, да постану снага, бедем, и светлост која обасјава пут.
Путујем и жалим. Имамо дивне бање и планине. (Српско приморје, оно из доба Немањића, и из Шантићеве пјесме „Наша мила Боко, невјесто Јадрана”, изгубили смо, надајмо се не во вјеки вјеков!) Боравио сам у најбољим хотелима Врњачке, и био незадовољан, јер никако да постигнемо врхунски квалитет, близак савршенству, коме морамо тежити. За Ковиљачу кажу да се та краљевска бања некад упоређивала са Вишијем, Баден Баденом, Карловим Варима. Знам да је то поређење јако наивно. Курсалон, и кад је био у пуном сјају, а сад не ради, него повремено радуцка, није био блистав као истог рода салони у Баден Бадену, где су боравили Тургењев, Достојевски и њихови романескни јунаци и јунакиње. Заиста на такозваној европској разини је Специјална болница за рехабилитацију у Ковиљачи. Из искуства знам да она нимало не заостаје за сличним установама у Француској, које сам такође упознао несрећним стицајем околности. Заслуга је то др Николе Сремчевића и његовог бриљантног тима.

СУДБИНА НЕСРЕЋНЕ ЛЕПОТИЦЕ

Каква је лепотица моја завичајна Фрушка Гора, невисока, али шумовита, готово идилична и света, са својих петнаестак манастира. Између два велика града, Престонице и „Српске Атине”, она је неискоришћена, као лепотица која нема среће, јер није, колико заслужује, вољена. Идилу стварају не само шуме и лугови, гајеви и пропланци, него чисте и примамљиве кафанице, и изазовни ресторани, и мирисне посластичарнице, и удобни хотели. Свега тога готово да нема.
Зато сам само пројурио билом те благодатне планине, како су је још Римљани звали, удишући мирис њених липових шума, али не окусивши ни иришка вина, ни карловачки бермет. Али сам се зауставио у Врднику, знајући унапред да ћу се секирати, мада је мој јед ублажила посета узорито уређеном манастиру Јазак, у коме почива цар Урош Нејаки, син Душана Силнога. У врдничкој Раваници је некад, после Велике сеобе, лежао Цар Лазар. Свете мошти су биле ту, у Раваници сремској, око два и по века. О Видовдану је ту била највећа слава у Српству.
А постојао је и рудник доброг мрког угља. Рудник се угасио јер се до руде све теже, и све скупље, долазило; али Бог није заборавио то благословено место: шикнула је дивна топла и, уз то, лековита вода, добар разлог да се створи бања, са два базена, олимпијским отвореним и не много мањим под кровом. Подигнут је хотел. Особље срдачно, иако слабо и, што је још горе, нередовно плаћено. Квалитет такав да не задовољава више савремене захтеве.
Озбиљан је разлог што се увек поново једим, па и не желим да се одмарам у Врднику, разлог због којег сам ишао у општину Ириг, којој Врдник припада: каква је то бања, а нема парк?! Ко хоће да се прошета, мора да се гура између силних аутомобила и удише њихове издувне гасове. (Па ни на Златибору није много боље! — досетише се лукавци.) Не мора то бити баш парк: довољна је пешачка стаза, кроз питоме воћњаке и ливаде, ка Врдничкој кули и Змајевцу, а други заобилазни крак према манастиру, а уз стазу само неколико клупа, за предах. И проблем би био на лак и јефтин начин решен.
А шта да ураде сељани и сви житељи Врдника? Да уреде фасаде својих домова, да негују цвеће, као Аустријанци и Швајцарци. Да преобразе Врдник из селендре у праву бању... Па то је та „тактика ситних послова”, о којој је размишљао Чехов или неко од његових јунака... Доћи ћу у Врдник чим чујем да поменута жељена стаза постоји. Да прошетам њоме, све до Куле врдничке. Ако дотле, вољом Божјом, не умрем.

(Аутор је редовни члан Европске академије наука,
уметности и књижевности, Париз, Француска)

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:36:16



Верност је врхунска врлина
Еразмо је тврдио да је „пријатељ потребнији од ватре и воде”. Силни Наполеон, након пораза, напуштен од свих, схвата да је „веран пријатељ права слика божанског”. Јевреји, тај древни многострадални и витални народ, оне који су им у најтежим искушењима веровали и помогли уписују златним словима у своје трајно памћење, за вечни спомен потомству по добру. И Србима су у злим годинама за нама, често трпећи велике личне жртве, помоћ и подршку пружили многи узвишени духови и племенити људи. Не заборавимо: још им се нисмо одужили

Пише: проф. др Драган Недељковић



„Љубите пријатеље своје!” поручио је Србима Николај Велимировић. Добро је знао, и лично је искусио, колико су Срби несложни. Јасно му је било и то да љубити непријатеље могу само изузетни и узвишени духови, прожети светошћу. А просечни Срби треба, пре свега, да порекну Песникову тврдњу: „Најцрњи враг је Србин себи сам.” Или ону другу: „Србин је Србину Јуда.” Зато Владика опомиње сународнике и сабраћу: љубите бар пријатеље своје! То је први корак, незаобилазан, ка свеопштем братству, ка универзалној љубави. То је пријемни испит за улазак у светску заједницу просвећених и посвећених народа. Ко тај испит не положи — заточеник је дивљаштва. Нисмо ли се одавно од њега спасли, захваљујући светом Сави, који нас је повео у царство љубави, верујући да је српски народ Теодул, подједнако слуга и љубимац Божији?
Да би волели друге, Срби треба, најпре, да воле себе. Зар друга велика заповест Христова не гласи: „Љуби ближњега свога” — како? — „као самога себе!” То је пут ка превазилажењу неповерења, ка победи самилости над завишћу и милосрђа над мржњом.
Сад бих нешто да кажем о неговању пријатељства са оним ближњим који нису наше народности, ни наше вере и језика. И у годинама највеће усамљености, најжешћих клевета и најтежих осуда, било је племенитих људи, који су нас подржавали и бранили, верујући да нисмо зли како су то тврдили опадачи и непријатељи наши. Вековима жигосани и гоњени, Јевреји, тај древни, многострадални, али и витални народ, високо су ценили ретке пријатеље, који су им веровали и бранили их. Они су те узвишене појединце уписивали у своје памћење златним словима, у знак трајне захвалности, за вечан спомен потомству по добру.
И ми треба да у свој календар убележимо црвеним словима оне проверене пријатеље који су нам остали верни и у највећем злу. А то зло још траје. Понекад су то знаменити људи, а често су и непознати, којима се ни на који начин нисмо одужили, бар изразима дубоке благодарности. Упамтимо реч Еразма Ротердамског: „Пријатељ је потребнији од ватре и воде.” Силни Наполеон, кад је доживео пораз, схватио је, напуштен од свих, да је „веран пријатељ права слика божанског”. Покадшто се он изненада нађе и тамо где га не бисмо очекивали.

НЕЗАБОРАВНЕ РЕЧИ ДР ВОЛФА

Сасвим случајно слушао сам, у Кајзерслаутерну, говор једног немачког историчара — мислим да се звао професор доктор Волф — који нас је ватрено, зналачки и речито бранио пред пуним амфитеатром, бранио кад су нас многи, готово сви, нападали. Било је то доба драме око Горажда. Не поричући бројност муслимана у том граду, Волф је подсећао да су корени српства у Горажду дубоки, јер тај град, у коме су се, мало после Гутемберговог проналаска, штампале српско-православне књиге, исконско је словенско насеље, названо по светом Горазду, па је објашњавао под каквим притисцима је дошло да смањења хришћанских житеља и муслиманске већине. Знао сам за светог Горазда, сина кнеза Борута, који је у VIII веку допринео христијанизацији Словена у Карантанији, али нисам хтео да питам Волфа о ком је светом Горазду реч у вези с насељем Горажде крај Дрине, на важном трговачком путу Дубровник– Ниш, а и данас је важна раскрсница више путева. Оно што је рекао о штампарији, која је у Горажду постојала од 1519. до 1523, а коју су основала два брата, Ђурађ и јеромонах Теодор Љубавић, да су штампали Служабник, Псалтир и Молитвеник, чија је графика била зависна од српске рукописне традиције — све ми је то било прилично знано. Два брата су слова донели из Млетака, где су изучили штампарски занат. О том је са жаром говорио немачки историчар.
А била је у јеку и драма око Вуковара. Ту се задесио и један срећник који се спасао из пакла, а није био Србин, него баш Хрват, Вуковарац, честит сведок, који је потврђивао тезе немачког историчара. Волф је објашњавао радозналој публици да је Вуковар био главни град Жупаније сремске, седиште Великог жупана, те да је било природно, кад је стварана АП Војводина, да у њен састав уђу, уз Банат и Бачку, цео Срем, па и Барања, што се није десило, него је граница повучена на штету Војводине и Републике Србије. И то је један од бројних узрока трагедије Вуковара и целог западног дела Срема. Тако говораше немачки историчар, којега нико није пригрлио као нашег пријатеља. Проверио сам: проф. др Волф никад није био позван ни на пријем у наш конзулат или амбасаду, нити је добио позив да као пријатељ дође у Београд.
Пријатељство је биљка коју треба често заливати, а Срби то занемарују. Ти заборави су опасни. Па ми заборављамо и сами себе, сопствена предања, страдања, жртвовања, светиње. А треба да знамо да историја брише не мале народе, него и мале и велике уколико су заборавни. Заборавност се не прашта, води у пропаст. Верност је велика врлина. А тек памћење! Прави пријатељ казује и непријатне истине. Такав пријатељ нам је био Арчибалд Рајс. Нисмо му се на најбољи начин одужили. А био је баш узорит пријатељ.

У ИМЕ НАЈВИШЕГ НАЧЕЛА ЧОВЕЧНОСТИ

Такав је данас Петер Хандке, који нас на најнесебичнији и најплеменитији начин подржава, често директно на сопствену штету, као човек слободна духа, морално независан. Људи приземних схватања, опседнути дневно-политичким заблудама, олако потцењују таква узвишена пријатељства, везујући их за одређени режим и за имена политичара, која увелико припадају историји. Не схватају ти скучени људи, чија је памет ограничена, и заробљена партијским злодухом, да човек као што је наш пријатељ Хандке не служи режиму ни у сопственој земљи, па зашто би служио неком режиму овдашњем? Али он служи, доследно и смело, неком вишем моралу, неком човечанском начелу, некој натполитичкој истини и надрежимској правди. Добро пазимо да својим ниским понашањем не позледимо такве врле представнике човечности у људском роду. Бити с њима пријатељ значи уврстити се у истинску елиту и чисто племство.
Намерно помињем припаднике немачког језика, као наше драгоцене пријатеље. Поменућу још само професора Манфреда Јенихена, из Берлина, аутора велике антологије српског песништва XX века.
А колико би тек имена и светлих примера могли навести људи ширег искуства и већег знања од мога, као преосвећени владика Лаврентије или др инжењер Милоје Милићевић, творац знаменитог удружења „Вук Караџић и браћа Грим”, у Берлину. Зацело су (опет се сећам Еразма) прави пријатељи потребнији од ватре и воде. И још ћу додати: „Често је боље пријатељство него сродство.”
Бар трећина српског народа живи данас у расејању — неко је избројао: у 120 држава. На свим континентима имамо добрих пријатеља. Да ли смо их уврстили црвеним словом у наш национални календар?
Одвећ сам стар, па нећу стићи да довршим четврту књигу својих сећања Светлост са стране, нарочито из Француске, где сам стекао дивне пријатеље. Један је, на пример, мој побратим Жан Деска, професор у Бордоу, иначе Гаскоњац, из завичаја Сирана од Бержерака. Неко од његових предака борио се на Солунском фронту, учествујући у ослобађању Србије, па је своју љубав према Србима пренео на Жана, који је, уз руски, савршено овладао српским језиком. Онижег раста, а необично снажан, склон подвизима, Жан Деска је неговао неке спортске вештине, као карате, и витешке врлине — да штити слабе и обуздава силеџије. Кад се бавио делом Михаила Шолохова, нарочито Тихим Доном, посетио је писца који је живео међу својим козацима, у Вјошенској. Али Жан Деска није дошао у куртоазну посету романсијеру, него је најпре препливао Тихи Дон и појавио се, го и мокар, у дому великог списатеља.

ЗАБОРАВ ТЕЖИ ОД СМРТИ

Кад сам ја, у својству професора по позиву, предавао на Универзитету Мишела Монтења у Бордоу, често смо одлазили на Океан. Жан се, усред зиме, у јануару, дуго купао, по читав сат, у хладним таласима, не обазирући се на ветар, а ја сам, у зимском капуту, умотан у шал, само посматрао, осећајући да зебем и не престајући да кијам. Возио је „пежо”, али га није паркирао као сви други, него би стао укосо, изишао из кола, подигао их и наместио како треба. Наравно, он је своју снагу и вештину најрадије показивао кад би наишла нека привлачна дама или дамица.
Кад се родио мој син Војин, 9. јула 1965, одлучили смо да се света тајна крштења обави у Студеници. Крштење су извршили, у Краљевој цркви, сад покојни протосинђел Симеон и игуман Јулијан, а мој побратим, Жан Деска, све време држао је малог Војина на својим рукама.
Огромне услуге чинио је српској књижевности. Сјајни су његови преводи Иве Андрића, Боре Станковића и Данила Киша. Књига о Милутину Данка Поповића звучи на француском Жана Деска још боље него на изврсном српском нашег сјајног писца. Не бих смео заборавити Жанове бриљантне преводе прозе Бранимира Шћепановића. Смрт господина Голуже, Уста пуна земље и друга делца доживела су више издања, а без ичије политичке подршке. За своје ненадмашне преводе, зацело уметничке, Жан Деска — колико ја знам — није остварио заслужене хонораре.
Имао је моћан баритон. Певао је, уз француске, дивне руске, шпанске, баскијске, италијанске и, дакако, српске песме. Уживао сам да га пратим на гитари. И песмом је освајао све нас, а нарочито женска срца. Био је племенити пустолов. Никад се није хвалисао као освајач и „срцеломац”. Стидљиво би поцрвенео кад би неки наши писци почели да се размећу својим успесима код жена. Његов врхунски комплимент за мушкарца био је: „Он је дискретан”. Жан је био савршено дискретан, особито кад би био у питању женски род.
Кад је почела велика драма Југославије и трагедија српског народа, Жан Деска је одважно бранио Србе, доследније него неке наше колеге, његови сарадници. Раније, кад је то још било могуће, одлазио је на Косово, где би се појавио са србијанском шајкачом на глави; запевао би „Ој, Мораво”, па „Тамо далеко” и „Креће се лађа француска”. Последњих година нема га у Србији. Пријатељи га не зову, ни писци које је највише задужио. Баш нисмо људи од реда! А Жан је, у међувремену, научио и турски: чујем да је превео Памука. Он, ипак, остаје Јоца Србин и не би смео бити заборављен, јер „заборав је тежи од смрти”; уз то, „извесне ствари леже човеку сувише дубоко у души да би се заборавиле”, мада — како рече Црњански — ”по сећању се хода као по месечини”.
(Аутор је редовни члан Европске академије наука,
уметности и књижевности, Париз, Француска)



Ono sto nas cini Srbima >%205-22

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:38:39



МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ (1803–1885), ВЕЛИКИ ТРГОВАЦ И ЗНАМЕНИТИ ДОБРОТВОР
Играчке дунавског капетана
Био је један од најбогатијих Срба кроз многа времена. У једном раздобљу, тргујући сољу, поседовао је имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета Србије. Позајмљивао је чак и свргнутом кнезу Милошу, од чије ће освете доцније заувек побећи из Србије. Нису му ишли од руке политика и мушка деца, али је његова трговачка флота бројала 74 брода, а његова пословна империја запошљавала је средином XIX века преко 10.000 људи! Он, у чијој велелепној задужбини је данас ректорат највећег српског универзитета, већ 122 године почива ван Србије, заборављен од „свога отечества”. Заувек?

Пише: Драгана Букумировић



Када је флота Мише Анастасијевића (24. фебруар 1803, Пореч на Дунаву — 27. јануар 1885, Букурешт) под српским заставама својевремено упловила у Београдско пристаниште, подно Калемегдана, Српске новине су о томе известиле: „Чудо невиђено!”
А почео је као сиротан од малих ногу. Изгледа да је и име, не наследивши га, стекао некако успут, на улици острвског града Пореча, на Дунаву, свог родног града. Као дете је рибарио, чувао овце, савладао буквар и рачун, био помоћник у дућану, сароар, теглио лађе уз Дунав. Првих 300 гроша зарадио је као кнежев цариник, а онда их уложио у трговину. Почео је трговином сапуном, затим стоком и јеленским роговима, а на врхунцу био је главни снабдевач Србије сољу из Влашке и Молдавије.
Кроз многе бурне и тешке године, тако радећи, стекао је толико богатство да су га у наредном веку, XX, плићем и мањем маштовитом, звали „дунавски Ротшилд” и „српски Оназис”.
Да је поред пет кћери (Јелене, Персиде, Саре, Ружице и Анке) имао бар једног сина, за којим је толико жудео, ко зна да ли би се његово благо истопило за само десетак година након његове смрти. Наследници су се трошкарили, живећи на високој нози и ниској памети, и до краја XIX века спискали и последњу пару.

НАЈТЕЖА ОД СВИХ ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Промућурни кнез Милош Обреновић, који ништа није радио случајно, 17. јула 1833. именовао је Мишу Анастасијевића за „дунавског капетана” на делу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока. Миша је срастао са Дунавом, узео га под своје! Све ћуди моћне реке је знао. Ту се родио, учио, трговао, стекао богатство. Са реком разговарао, умео да је савлада, укроти. Бродови у његовим рукама, док их је теглио Ђердапом, „постајали су лаки као играчке”. Од прве велике уштеђевине је и купио брод.
Видимо капетанов лик на једином сачуваном портрету. Сувоњав човек, густе косе и обрва, са бакенбартима и златним прстеном на кажипрсту леве руке. Одавао је кицоша. Једни га сматрали господином, други говорили: скоројевић. У сваком случају, трговац великог стила! Тајне свог карактера однео је са собом. Није се петљао у политику, а кад је једном и покушао, у зрелим годинама, одмах је пропао. Занимљив у сваком случају.
Биографски подаци су јасни: родио се 24. фебруара 1803, у граду Поречу, на дунавском острву. Родитеље није запамтио. Мајка Ружа умрла на порођају, а отац Настас тек што је дечак проходао. Од очевог имена настало је Мишино презиме, али се крсно име никада није сазнало. Остао надимак: Миша.
Јединче расло без браће и сестара. Остао би сироче да отац не беше оженио Миљу, удовицу без деце. Племенита жена чувала га као рођено дете и подигла уз велике муке.
И тако је бурни живот капетана Мише Анастасијевића почео је у тој чудној вароши насред Дунава, пограничном месту богомданом за трговину, привлачном за људе са свих страна: трговце, војнике, лађаре и разне пробисвете. У Поречу Мишиног времена цвета трговина, граде се бродови и мукотрпно Дунавом тегле... Варош је привукла и војводу Миленка Стојковића све са његовим харемом, театром, гардом и писарима.
Дечак расте у сенци турских зулума. Када османлије притисну, људи беже Дунавом, у Аустрију. Једне ноћи и Миља је у чамцу, са двогодишњим Мишом. Весла на другу обалу. У избеглиштву жена и дете остају годину дана, а када је ослобођен Београд (1806) враћају се у Пореч.
Ни богата деца се не школују, а Миша је савладао рачун и буквар. Покушао је да заради као учитељ, да описмењује децу за 10 пара, али посао му није ишао. Образовање није у моди. Нови посао је нашао код неког Динуловића, где је служио и успут учио, у дућану, вештину трговања.

КУЋА СА ЈЕЛЕНСКИМ РОГОВИМА

Миша није ни дете ни младић — напунио је четрнаесту — када је 1817. у Пореч навратио кнез Милош Обреновић и поставио за нахијског писара ученог Стефана Стефановића Тенку, а за начелника Јоксу Милосављевића. И Миша тада напредује. Именован је за цариника (ђумрукџију) на скели Добровачкој. Цењено занимање оличава власт, али и омогућава додир са виђеним људима.
Ђумрук је напустио пет година касније, са уштеђевином од 300 гроша и одмах се латио трговине. Већ прве године умногостручио је капитал на 6.000 гроша. У круг богатих тада се улазило са 4.000 гроша.
Трговац од каријере се жени. Изабраница је Христина, девојка из села Брзаски, на аустро-румунској страни Дунава, из српске куће попа Илије Урошевића. Младожења је у „мираз” добио и младиног брата Симу Урошевића, једног од Милошевих писара-секретара.
Шурак га помаже финансијски и доводи у везу са највећим трговцем у Србији тог доба, кнезом Милошем Обреновићем, преко кога се одвија сва трговина. Познанство са Милошем омогућило му је да напусти трговину „на мало” и да почне да тргује стоком.
Догађаји младом Миши Анастасијевићу иду на руку. У то време Аустрија усмерава трговину на свој терен и брани својим трговцима да прелазе у Србију. Кнез Милош је то сазнао на време. Одмах је српским трговцима забранио да прелазе код суседа, а аустријским прелазак у Србију допушта само код скела и прелаза, где се једино купује стока.
Миша Анастасијевић од сељака у унутрашњости купује стоку и тера је до скела на продају. Тргује и веома траженим роговима, волујским и јеленским, од којих су Аустријанци правили чешљеве и дугмад, што му је донело лепу зараду од 40.000 гроша. Од тих пара подигао је двоспратну кућу у Поречу, а на оџаке ставио јеленске рогове!
У каснијим селидбама Пореча и Милановца, како је било ново име града, о чему је Национална ревија писала у свом претходном броју, и кућа капетана Мише Анастасијевића је пресељавана. У данашњи Доњи Милановац, пре потапања старог града 1964, због изградње хидроелектране и акумулационог језера „Ђердап”, пренете су и куће двојице најзначајнијих Поречана. Капетан Мишин конак саграђен је као спратна грађевина, са приземљем у камену и спратом у бандуку, а кућа Стефана Стефановића Тенке као приземна. И дан-данас, када кота Ђердапског језера падне за 5 до 6 метара, изроне остаци некадашњег Милановца. Препознају се главна улица, црква, па чак и имање капетана Мише.

ДАРОВИ И ДУГОВИ

Кнез Милош је владар чврсте руке, што изазива отпор „Уставобранитеља”. Они су потпомогли да Устав из 1835. оконча Милошев монопол на трговину, учинивши је свима доступном. Такозвани „Турски устав” поделио је власт између Кнеза и Савета, али деспотска природа српског владара се томе успротивила. Милош се 1839. одрекао престола и абдицирао у корист свог старијег сина Милана. Са другим сином Михаилом отишао је у Влашку.
Огорчени противници нису дозволили свргнутом владару да било шта понесе. Ни новац за пут. Кнез се обраћа молбом дунавском капетану за позајмицу. Миша му радо даје 400 гроша. Дуго ће остати привржен Милошу Обреновићу, али не и заувек.
Откуп соли у Влашкој и Молдавији је посао века, над којим, све до абдикације, кнез Милош има монопол. Кад се повукао са власти, Миша постаје једини закупац и једини снабдевач Србије сољу. Као и кнез Милош, тада он беспоштедно гуши сваку конкуренцију. Кад су турски трговци покушали да тргују сољу, Миша их је блокирао на Ђердапу. Није им дао коње да превуку своје лађе.
Удајом својих кћери, богати трговац се уплео у политику. Све су се поудавале за значајне политичке личности. Персида се удала за Јована Маринковића, председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, Сара за Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, Ружица за Арсенија Црнојевића, потомка старе фамилије Црнојевић, велепоседника у Мађарској, а Анка за Радована Рају Дамјановића, једног од главних покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића. Ородио се и са Илијом Гарашанином, најзаслужнијим за увођење уставобранитељског режима. Мишина ћерка Јелена удала се за Васу, Гарашаниновог синовца.
По Милошевој абдикацији, капетан Миша му је још једно време привржен. Није се истицао као велики поборник Уставобранитеља. Ипак, променио је страну. Спријатељио се са Александром Карађорђевићем када је овај 1842. године дошао на престо. Богати трговац дарежљив је према двору. Приређује балове и вечере у част кнегиње Персиде.
Уз двор, помаже он и просвету и писце. Један од ретких коме је само позајмљивао новац био је Вук Стефановић Караџић. Није му учинио ни поклон. Необјашњиво за богатог човека широке руке, који даје добротворне прилоге за Народно позориште, цркве, школе... и никада не заборавља на сиромашне. Када је одлазио у Милановац, све девојке је даривао јелецима, невесте либадетима, а бабе шкуртељкама (врста горње хаљине са оковратником од самуровине и дугачким рукавима).
По завршетку Револуције 1848, поново цвета трговина. Капетан Миша је преузео откуп соли из Влашке, Молдавије и Аустрије. Захваљујући својим пријатељским везама, слободно је продавао по Србији, Бугарској, Босни и Мађарској. Он је једини закупац соли на Дунаву и Сави, од Сиска све до Сулине на Црном мору. Врхунац његове трговачке каријере потрајаће петнаестак година, све до 1865.

СМРТ У БУКУРЕШТУ

Време после Кримског рата обележено је сукобом Уставобранитеља са кнезом Александром Карађорђевићем. Међу кнежевим противницима је и зет капетана Мише Анастасијевића, Раја Дамјановић, министар унутрашњих дела и председник Врховног суда. Завереник је осуђен на дугогодишњу робију у злогласној Гургусовачкој кули, названој „српска Бастиља”.
Иако је капетан Миша све учинио да издејствује помиловање за зета, то му није пошло за руком. Раја Дамјановић је у заточеништву умро, а таст се зарекао да ће помоћи сваку акцију за свргавање кнеза са престола. У породици је имао претендента на титулу кнеза, зета Ђорђа Карађорђевића, владаревог синовца. Неки тврде да је „сањао о замени једног Карађорђевића другим Карађорђевићем”, како би његова мезимица Сара постала краљица. „Капетан Мишино здање” у Београду и зидао је желећи да то буде њихов и српски дворац.
То велелепно здање почео је да гради 1857, по пројекту чешког архитекте Јана Неволе. Пред сам почетак Светоандрејске скупштине, он је са ћерком Саром и зетом Ђорђем Карађорђевићем у тек довршеном раскошном здању примио посланике.
Миша се својим богатством супротставио лавини новца коју је кнез Милош слао у Србију да се обори Карађорђевић. Једном приликом је изјавио да га је свргавање кнеза Александра, и покушај довођења зета на престо, коштало колико и подизање раскошне палате на Великој пијаци.
На Светоандрејској скупштини Миша Анастасијевић је изабран за председника, али су уставобранитељи поражени. Одлучено је да се у Србију врате кнезови Милош и Михајло. Да би избегао освету Милоша Обреновића, дунавски капетан одлази у изгнанство. Политиком се више никада није бавио. Напустио је Београд и Србију.
Жена му је остала у Београду, а он се, кажу, препустио лагодном животу. Огромне трошкове покривала је трговина сољу. Свака му је жеља доступна, изузев једне: богати трговац нема сина. Како су године пролазиле, све више је патио што није имао мушку децу, да наставе лозу.
Полагао је извесну наду у своја два унука, кнежевиће Алексија и Божидара Карађорђевића. Узалуд. Доживео је да види да од њих неће бити ништа. Један је био космополита и монден, који се оженио Американком да би се спасао дугова, други се изгубио у музици и књижевности.
У међувремену, богати трговац је распродао сву со и спахилуци су му једини извор прихода. У Влашкој је приређивао балове, позоришне представе и организовао лов за нови краљевски пар, краља Карла и краљицу Силву. Кад није бивао у Румунији, путовао је по Европи са великом свитом родбине и пријатеља и немилице трошио. Где год би се појавио, говорили су: „Из њега цури злато!”
Нарадио се, наживео и дочекао лепу старост. Свој богати живот окончао је у 82. години, на Св. Саву, 27. јануара 1885, далеко од Србије, у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна 6. Када је заувек напустио овај свет, његова имовина вредела је 20 милиона франака у злату!
Капетан Миша Анастасијевић сахрањен је на свом имању у Клежанима, у крипти Цркве Св. Архангела, његове задужбине. Земни остаци великог добротвора нису никада пренети у Београд. Остао је да почива у Клежанима, заборављен од „свога отечества”, према којем је био тако дарежљив.
Доњи Милановац, међутим, чува успомену на славног претка. Главна улица носи име Капетан Миша, уређено је спомен здање Мишин конак, а на малом тргу је и споменик чувеном трговцу и добротвору.
Доле, низ Дунав, у пристаништу, сидре се лађе страних земаља. Никако да се завијори и застава неке наше праве, велике, моћне лађе. Ех, да је капетана Мише, на то се не би тако дуго чекало...



***

Империја
Империја Мише Анастасијевића, коју неки сматрају и првом мултинационалном компанијом код нас, почивала је на великим бројкама. Она је упошљавала 10.000 људи, имала је 23 филјале-камарашије (стоваришта за смештај соли)у разним местима на Сави и Дунаву, флоту од најмање 74 брода „соларца”, 60 бродских агенција, контролоре у Бечу и Пешти, многобројне спахилуке у Влашкој, са покретним и непокретним инвентаром и масом влашких сељака на спахилуцима.


Капетан-Мишино здање
Био је, рекосмо, један од највећих добротвора и задужбинара у српском народу. Његова највећа задужбина, у срцу Београда, по њему названа Капетан-Мишино здање, данас је зграда Ректората Београдског универзитета. Представља складну мешавину романтике, готике и ренесансе. На здању је позлаћеним словима писало: „Миша Анастасијевић своме отечеству”. Својевремено се говорило: „Велик као капетан Мишино здање”.

[You must be registered and logged in to see this image.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:44:55



Светионици

СВЕТИ ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941), МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
Посвећење кроз искушења
Не беше му дато мирно и благородно време, али је зато имао све што је потребно правом Христовом војнику у времену сасвим друкчијем од жељеног. У народу је због своје племенитости и доброте доиста био омиљен, што крвници увек тешко праштају. Не зна се да ли је скончао у Јадовну, Јасеновцу или Загребу, али зна се да је пострадао Богочовека ради

Пише: Христина Пламенац



Свети Петар Зимоњић спада у ред најобразованијих и највећих архипастира свога времена. И поред тога, о његовом животу се мало говорило и писало, док је његова смрт до дана данашњег остала загонетна.
Рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову, као најмлађи син Маре и Богдана Зимоњића, свештеника и војводе херцеговачког. По завршетку рељевске богословије (1883-1887) yписује Православни богословски факултет у Черновицу (данас Украјина), највишој образовној установи те врсте у тадашњој Аустроугарској. По завршетку студија (1887-1893), годину дана проводи на Бечком универзитету, а затим бива постављен за професора богословије у Рељеву, гдје се истакао као изврстан педагог. Као професор је и замонашен у манастиру Житомислићу 1895. године (6. септембра).

СТОПАМА ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

Шест година касније, 1901, постаје конзисторијални савјетник митрополије Дабробосанске, гдје га затиче избор за митрополита захумско-херцеговачког. Хиротонија је заказана за 27. мај 1903. године. Ова вијест је изазвала опште одушевљење у Херцеговини. Чувши да ће владика стићи возом, на станици се окупило око 4.000 душа, како православних, тако и муслимана и римокатолика. На станици је био и стари (деведесетједногодишњи) војвода Богдан, да дочека не сина, већ свог владику.
Из поздравне бесједе светог Петра се може сагледати сва дубина његове благе и достојанствене личности. Јер, заиста, био је од оних људи о којима најбоље говоре њихова дјела, по којима их и можемо познати.
„А шта да речем теби, роде мој мили, из кога сам поникао и коме толико дугујем, а с вама бих се најрадије више забавио и дуже поразговорио, имао бих вас зашто и покудити и похвалити. Али хвалити вас нећу, јер се бојим да ћу увриједити ваш понос таквим разговором мојим, а нећу вас ни кудити, јер се онда сам немам чим похвалити...”
У епархији затиче несређено стање. Слиједи, убрзо, низ трагичних историјских догађаја. Прво су анексијом Босне и Херцеговине изгубљене све наде за ослобођење. Затим, долазе балкански ратови... Први свјетски рат почиње прогоном и убијањем свештенства у БиХ. За све ово вријеме, Митрополит је, као сваки брижни отац, чинио за свој народ и могуће и немогуће, стекавши за живота поштовање попут великог му претходника светог Василија Острошког и Тврдошког. Упркос тешком времену, и страху који је то вријеме изазвало, свети Петар стиже и да подиже и обнавља цркве, и да рукополаже свештенике. У његово вријеме подигнут је Митрополитски двор у Мостару (који су хрватске паравојне јединице спалиле 1992. године).
По завршетку рата, свестрано је радио на уједињењу Српске православне цркве, а затим, након васпостављања Патријаршије, по потреби Цркве, бива премјештен на катедру митрополије Дабробосанске, 1920. године. Владика је много учинио да пресахну непријатељства, напетости и неповјерења након Првог свјетског рата, те да зацијеле ратне ране. Често је знао да крене у шетњу муслиманском махалом. Видјевши га да наилази, људи би излазили испред својих радњи и кафаница и с поштовањем га поздрављали.

НАДЕ И БУРЕВЕСНИЦИ

После смрти патријарха Варнаве (који је отрован у јеку борбе око конкордата), свети Петар је био један од кандидата за патријарха. Уз њега, краљевским намјесницима су предложени Гаврило Дожић и Георгије Зубковић. Потврђен је избор Гаврила Дожића.
За вријеме архипастировања Петра Зимоњића Митрополијом дабробосанском, народ почиње да редовно похађа богослужења, активно учествује у изградњи храмова, отварају се школе, Дјечји дом и Сиротињска кухиња. О свему овоме свједочи и један од посљедњих извјештаја Митрополита Светом архијерејском синоду.
Затим почиње Други свјетски рат и бомбардовање Сарајева, на Велику сриједу 1941. године. Митрополита су склонили у Манастир Свете Тројице код Пљеваља. Иако је знао да би његов евентуални повратак значио сигурну смрт, очинска брига за народ га ипак води назад у Сарајево, другог дана Васкрса.
Недјељу дана потом, дошли су њемачки официри да изврше претрес. Остарјелог Владику су оптуживали за све и свашта и пријетили му. На све то Владика је, као човјек који поштује туђе и брани своје, љубазно одговорио:
„Господине, ви се љуто варате, ми нисмо за рат криви, али се ми не дамо поубијати. Пријетњи смрћу се не плашим, јер сам већ једном ногом у гробу.”
Послије неколико дана, позвао га је усташки повјереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски Божидар Брале, и тражио да нареди свештенству да више не пише ћирилицом и да печате замијене латиничним, јер је ћирилица стављена ван закона у НДХ. Митрополитов одговор, сведоче хронике, био је кратак:
„Ћирилово писмо се не да укинути за 24 часа.”
Затим је Брале тражио да то понови и његовом повјеренику за просвјету Вучку, што је Митрополит и учинио. Како је, поред свега, још и одбио да држи благодарење за Павелића, сваког часа је очекивао да дођу по њега.

МУЧИЛИШТА И ГУБИЛИШТА

То се и десило 12. маја 1941 (на дан светог Василија). По њега су дошли усташки полицијски агенти и одвели га у полицијску станицу. Одатле је спроведен у општи затвор „Беледија”. Био је у потпуној изолацији; са њим није био могућ никакав контакт.
Три дана касније су два агента довела Владику да, наводно, узме шта му је потребно. При том, наложили су да им се отвори каса, и однијели су панагије, одликовања и документа. (Деценијамакасније, митрополит дабробосански Владислав је приликом службеног пута у Загреб нашао записник са списком ствари које су тада однијете. Од свега тога сачувано је само оно што се није могло продати: дипломе и укази о одликовањима.)
Владику одводе у Загреб и смјештају га у полицијски затвор под картотечким бројем 29781. Одатле је спроведен у логор „Керестинац”, гдје је тешко мучен и малтретиран. Када је 15. јуна логор расформиран, Митрополита одводе у усташки логор у Госпићу. Мучења, поруге и понижавања су настављени. Изводили су га да по највећем пљуску, сам, у дворишту „придикује како је придиковао Србима у Сарајеву”. Помирен и храбар, као прави Христов војник, носећи свој вијенац од трња, сваку проповијед почињао је ријечима: „Драги Боже...”
У Госпићу му се губи траг. Српска православна црква је покушавала на све начине да сазна нешто о митрополиту Петру и епископу горњокарловачком Сави. Одговор је био да се не налазе ни у једном од концентрационих логора у НДХ. Током 1942. „пуштена је прича” да је Владика нервно оболио и да је „збринут у болници у Стањевцу, у Загребу”. Митрополит скопски Јосиф, који је тада (у одсуству заточеног патријарха Гаврила) предсједавао Светим архијерејским синодом, тражио је од предсједника владе Милана Недића да преко њемачких власти дозна нешто о Митрополиту. У одговору стоји да „његово боравиште до сада није могло бити установљено”.
Године 1998, на редовном засиједању Светог архијерејског синода Српске православне цркве, проглашен је за Свештеномученика и „причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере. Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру...”



***


Три верзије смрти
Данас постоје три верзије о смрти митрополита Петра. Прва: из Госпића је одведен у Копривницу, а затим у загребачку болницу у Стањевцу, где је уморен. Друга: одведен је у логор на Јадовну, на Велебиту, и бачен у Шаранову јаму — највеће познато стратиште Срба. По трећој верзији, убијен је у Јасеновцу и „бачен у ужарену пећ за печење цигле. У сваком случају, поуздано је – мученички је пострадао за Христа.


Неопростиво
Митрополит Петар Зимоњић је у БиХ урадио оно што ни прије ни послије њега није могао нико — смирио је страсти и уклонио несугласице. У народу је доиста био омиљен. Али то како је учио и дјелао било је неопростиво у тако опаком и бесудном времену, и на таквом простору.

Ono sto nas cini Srbima >%205-56%20copy

Ono sto nas cini Srbima >%205-55

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:48:23



Небески престо вечне Србије
Хиландар се први пут помиње 1076. године као запустели грчки манастир Хиландарион у Милејама (део Свете Горе). Међутим, претпоставља се да је ктитор и оснивач првобитног Хиландара, скоро 100 година раније, око 985. године, био светогорски монах Георгије Хиландариос. У протатским списима 1169. међу потписницима годишњег акта налази име хиландарског игумана Герасима, што указује да је тридесетак година пре доласка Светог Саве и Светог Симеона (1197) у манастиру живело монашко братство

Пише: Мишо Вујовић


Зубато децембарско сунце умивало се у шампањском пенушању таласа које је иза себе остављао „Агиос Пантелејмон”, испловљавајући из Уранополиса ка Дафнама, главном пристаништу једине монашке државе на свету. За великом лађом летело је јато галебова, као снег белих, ишчекујући мрвице хране које су им са брода бацали монаси и ходочасници. Пре десетак година свет је обишла фотографија светогорског црнорисца коме са длана на бродској крми, у бришућем лету, бели галеб узима парчиће хлеба. И овог јутра бела ескадрила развејана у стрелце ловила је први јутарњи оброк.
Уранополис, или Небески град, вековима је представљао луку и капију монашке државе. Отиснут у оази перивоја Пресвете Богородице, одисао је несвакидашњим миром. И јутарња врева пред укрцавање на лађе које су пловиле ка Светој Гори имала је неку молитвену хармонију. Осамдесетих година XX века, ово рибарско месташце, због смарагдне бистрине мора, песковитих плажа и близине Свете Горе Атонске, постало је атрактивна туристичка дестинација. Градић којим доминира кула-осматрачница остаје иза нас. Пловимо дуж обале, обрасле ситним растињем и маслињацима. На само неколико километара од Уранополиса почиње територија монашке државе. На падинама полуострва остаци мањих монашких заједница скитова и испосница.
„Замислите данас племића који се одриче велике земаљске моћи, скида са себе свилу и кадифу и огрће се сиромаштвом монашког пострига, из кога ће се усправити и духовно прогледати српски народ”, као за себе говори Драган Томић, један од већих приложника светог Хиландара.

ДА ЗАБОЛИ ДО КОСТИ

Леп децембарски дан разбацао је неколико рибарских бродића, по плавој пучини.
„Јера мони Хиландари”, бродски разглас најављује путницима да се припреме за искрцавање. На хиландарском метоху Јованица пристаје брод. То је прва станица од Уранополиса до Дафни. На запустелом манастирском имању отац Пантелејмон, рођени Немац, који је пре двадесетак година примио православље, за само неколико година успео је да обнови запустелу манастирску арсану (пристаниште), конак, виноград, маслињаке. Швапска марљивост, како је говорио покојни старац Митрофан Хиландарац, за кратко време је од запуштеног пристаништа на светогорској обали начинила мали рај.
Неколико стотина метара изнад Јованице, дочекује нас бели покривач, не тако чест у ово доба године. Има га на неким местима и пола метра. Стари војни „пинцгауер”, у коме се већина нас последњи пут возила у војсци, успешно савладава и снежне наносе. За двадесетак минута прелазимо на другу страну прста. У живописним, шумовитим Милејама, смештен је Хиландар.
„Да Србима буде на вечни поклон”, записао је 1198. византијски цар Алексеј III Анђел у хрисовуљи којом Хиландар и Милеје дарује великом жупану Стефану Немањи и његовом сину, младом монаху Сави.
Застајемо на узвишењу изнад Хиландара.
Дванаестог марта 2004. са тог истог места фотографисао сам остатке манастирског здања из којих је још куљао дим. Данас, небо над светим манастиром парају огромни грађевински кранови. Иако окован скелама и металним конструкцијама, свети манастир својом монументалношћу подсећа на некадашњу моћ једног народа и његове државе. У марту 2004. године десила су се два трагична догађаја. Пожар у Хиландару и погром на Космету. У једном тренутку смо веровали да ће нас хиландарски и косметски огањ пренути, да ће нас освестити гареж тапија које догоревају. И овог пута, док смо пролазили кроз нетакнути камени улаз у манастир, навирала су иста питања.
Да ли је векове могла да прогута једна пукотина на димњаку или су кроз ту пукотину сукнула нека друга, наша, ендемска напрснућа?
Није ли мало чудно да тако лако гори Хиландар? Да блокирају пумпе, нестане струја, да не узлете канадери, да придремају ватрогасци? Нису ли ангели, као и у отаџбини, отишли на годишњи одмор или су се уморили од српског војевања, од битака у којима сами себе побеђујемо, да би се потом кајали за непочинства која јесмо и која нисмо починили?
Монаси су сведочили да се код параклиса Светог Саве нека сила са огњем борила. Можда је Светац хтео да га угаси, али се предомислио, пустио је да заболи до кости. Да остане ожиљак за опомену. Ни игуманија хиландарска, Богомајка са три руке, није подигла своју трећу свемоћницу. Али ни Свети ни Заштитница нису допустили да пламен допре до Милутинове задужбине, с Лазаревом припратом у којој с ореолом светли Обилићева бесмртна жертва.

ИЗВОР, РАСАДНИК, ВРХ

Манастир Хиландар кроз векове је делио судбину српског народа. У време моћи српске средњовековне државе, Хиландар је зрачио свом својом снагом, као духовни светионик, први универзитет, највећа уметничка радионица, расадник духовника и мисионара…
Своме отачеству у наслеђе је оставио непроценљиву ризницу, какву имају само велики народи. А Срби су захваљујући Хиландару, али и осталим задужбинама, пре свега средњовековним, целокупној светској културној ризници подарили немерљиву баштину, која је данас, на Космету, на удару неких нових заштићених вандала.
Кроз историју, као и већина наших средњовековних светиња, често је бивао пустошен, разаран, паљен… Од похара и огњева једино је остала нетакнута Милутинова црква, саграђена на рушевинама старе Немањине, која је опет зидана на остацима опустошеног Хиландаријевог храма. Хиландар је разаран у гусарским пљачкашким походима, страдао је у земљотресима, најјачи се десио 1585. године, када је срушена већина хиландарских пиргова (кула). У неколико катастрофалних пожара нестало је огромно наслеђе. Највише блага су прогутали пожари из 1722. и 1776. године. Било је рушења да би постао већи, пространији, моћнији.
Хиландар је неколико векова био огледало моћи српских владара. На њему се одсликавала снага Србије.
Краљ Милутин је срушио малу цркву коју су саградили Свети Симеон и Сава. Средњовековна српска властела градила је овде црквице-параклисе, узиђујући себе и своје потомство у непролазност Хиландара.
Он има посебно место у души сваког православног Србина. Многима је заувек остао неостварен сан да походе „Бијели Вилендар у Гори Светој”.
Данас у Хиландару, осим грађевинских радова који су у пуном јеку и претпоставља се да ће бити завршени до 2013. године, траје и обнова манастирског братства. Хиландарски монаси су катастрофални пожар примили мирно, појачавајући ревност и молитву. Први епитроп отац Методије наглашава да је духовна обнова манастира у пуном јеку и да ће она ударити јаче темеље и удахнути нову снагу овој светињи.
„Од Другог светског рата у манастирско братство је најбројније. У Хиландару данас живи и Богу се моли 40 монаха и искушеника. Братство је подмлађено, што даје нову снагу и најављује нека боља времена и за Хиландар и отаџбину”, каже отац Методије, на чијим младим плећима почива велика обнова древне светиње.
Последњих година тик уз манастир никло је прелепо здање конака и гостопримнице, сазидана је нова пекара у којој монах Милутин пече најбољу монашку погачу.
„Свети Симеон је створио моћно царство, али је тек прогледалим духовним очима спознао сву бесмисленост и трулежност овоземних моћи, и запутио се за најмлађим сином, монахом Савом”, каже монах Милутин, показујући на чокот винове лозе изникле из мироточивог гроба, након што је Свети Сава однео очеве мошти да над њима мири завађену браћу.
Отац и Син, Свети Сава и Свети Симеон нису случајно одабрали Свету Гору – Перивој Пресвете Богородице, за монашки подвиг, којим почиње хоризонтално и вертикално трајање српског рода.
„Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења”, певао јој је Свети Владика Николај Жички.

***

Миро и лоза Светог Симеона
Након упокојења 13. фебруара (по старом календару) 1200. године, Свети Симеон је сахрањен на јужној страни манастира, где монаси и ходочасници целивају његов гроб. Осам година касније, због сукоба Симеонових/Немањиних синова Вукана и Стефана, Свети Сава је одлучио да очеве мошти пренесе у Србију како би над њима измирио завађену браћу. Из светих моштију потекло је свето миро, које је текло још неколико дана из самог светитељевог гроба. Пре петнаестак година српски свештеник из Холандије Војислав Билбија, човек невероватног дара, излио је сребрени саркофаг за гроб Светог Симеона Мироточивог. Након преноса светитељевих мошти, из гроба је никао чокот винове лозе чији плодови и данас помажу неплодним родитељима да добију потомство.
Хиландарски метох Каково, на домак Јерисоса, који се простире на неколико десетина хектара, поклон је турског бега коме је грожђе Светог Симеона помогло да добије наследника.


Молитва за Есфингмен
Крајем осамдесетих година XX века грчки манастир Есфингмен је, због дијалога васељенског патријарха Вартоломеја са Папом, дошао у отворени сукоб са Цариградском патријаршијом, под чијом је непосредном јурисдикцијом Света Гора. Манастир Есфингмен, чији зилотски мото гласи „Православље или смрт”, прекинуо је све контакте и отказао послушност Васељенској патријаршији, прекинувши да на светим литургијама помиње патријарха васељенског. Из Цариграда су послали епископа да умири побуњене монахе. Есфингменци су у пола ноћи „отказали гостопримство” цариградском владици, који је уточиште нашао у оближњем Хиландару, за чије се малобројно братство говорило да је наклоњено ставовима сабраће из суседног манастира. Хиландарци су срдачно, звонима, дочекали ненајављеног госта. Након литургије, цариградски епископ, захваљујући се проигуману Никанору за добродошлицу, онако успут је приметио да хиландарци, иако помињу васељенског патријарха, ипак подржавају есфингменце.
„Патријарха помињемо, а молимо се за нашу браћу из Есфингмена”, одговорио је старац Никанор.


Звона
„Шта ће звона празној атеистичкој души?” питао је проигумана Мојсеја, млади јеромонах Амфилохије, тада докторант у Атини, помало гневан због дочека комунистичког амбасадора Пека Дапчевића у Хиландару.
„Немој да се љутиш, оче Амфилохије. Нико од нас не зна шта чија душа носи и шта та звона у њој могу да нађу. Нисмо ми звонили њему у славу, већ с надом да ће та звона нешто пробудити у његовој празној души”, одговорио је благо старац Мојсеј.

Ono sto nas cini Srbima Hodocasca%2004

Ono sto nas cini Srbima Hodocasca%2003

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:56:00



Трагом рађања модерне Србије
Колико су Орашац, Вишевац или Топола важни за Карађорђевиће и Први српски устанак, толико су села у горњомилановачкој општини имала значај за Обреновиће. Тамо где је будући књаз провео своју најдужу предустаничку ноћ, тамо где је свети Сава чудотворним штапом из стене лековите воде будио, тамо где се Вук Караџић потресен лепоти нове цркве дивио не знајући да ће у њој бити гроб његове кћери – боравили су наши репортери

Пише: Влада Арсић


Свега десетак километара од Горњег Милановца, путем који крај Бруснице кривуда ка Равној гори и подмаљенским селима, простире се Таково. О месту на којем су Срби у XIX веку по други пут дигли устанак против Турака, наравно, зна се штошта. Писано је о томе у разним списима, помињало се и у пригодним говорима, али се до њега, руку на срце, тешко стизало. Као да је тих пар хиљада метара, колико га дели од Ибарске магистрале, вазда било препрека за оне који би ка мору журили, или би за српску историју слабо марили.
Путујући кроз овај крај, репортери Националне ревије посетили су најпре Враћевшницу, манастир на обронцима Рудника, на путу од Горњег Милановца према Крагујевцу. У задужбину великог челника Радича Поступовича стигосмо пред саму вечерњу, у време када посете и нису најпожељније. Затекосмо ужурбано сестринство, жагор и вреву. Као у кошници, монахиње су журиле да заврше своје послушаније и да се потом, на миру, препусте молитви. Ипак, дочекаше нас како доликује. Послужише нас кафом, ракијом, слатким од шумских јагода и као лед хладном изворском водом. Попричасмо о манастиру, а онда нас разговор одведе и до оне давне ноћи коју је, према предању, уочи проглашења Другог устанка у Такову, Милош Обреновић са својим људима провео управо овде. Договор о буни је већ био постигнут, преостало је само да се сутрадан, пред народом, то и обелодани.
О чему ли је тада размишљао млади војвода? Да ли му је то, како слутимо, била једна од најдужих у животу?

УСТАНАК, КРАЈ И ПОЧЕТАК

За Милоша је Враћевшница одувек имала посебан значај. По речима монахиње Гавриле, наше домаћице, жеља му је била да овде прикупи све Обреновиће. Најпре је пренео тело своје мајке, а затим је у њеној порти сахранио и неколико своје још недорасле деце. Нажалост, није му се дало да попут доцнијих из лозе Карађорђевића, овде направи својеврсни маузолеј. Остадоше Обреновићи расути широм Србије, од Крушедола до Раковице, од Београда до Бруснице. Још нешто Враћевшницу чини посебном и судбоносном. Кажу да је у њеној порти Карађорђе сакупио народне главаре да би им саопштио одредбе тек склопљеног Букурештанског мира. Не беше тај мир срећан по Србе, Турци убрзо сломише устанак, али је судбина хтела да се са истог места, само две године касније, барјак слободе поново развије.
На Цвети 1815, у зору, Милош је на коњу кренуо ка Такову. Он на коњу, а ми за њим, два столећа касније, аутомобилом. Колико се само Таково разликује од Орашца, свог вечитог ривала на никад исписаној лествици историјских места и догађаја! Нема овде ни шума, ни јаруга, ни скривеног погледа, ни сигурног упоришта. Ни бојазни, ваљда, да ће устанике ко опазити или да ће их у славном науму спречити. Сумњамо да је тада, у муци и магновењу устанка, ико примећивао оно што ми данас са усхићењем гледамо. Свуда у недоглед се пружа лепота Божја, бујају потоци и воћњаци, њиве, ливаде и пашњаци. Људи је некако мало, али, ако негде свратите, свуда ће вас широк осмех дочекати. Претераног блага немају, али ће са вама радо и чиста срца поделити оно што је Бог дао и родна година понела.
Црква брвнара пред којом смо се обрели потиче с краја XVIII века. Подигнута је на брегу изнад села, окружена високом травом, старим храстовима и још старијим надгробним споменицима. Врата закључана, сталне службе нема, али Љубиша Милић, парох овдашњи, каже да се десетак пута годишње, на Тодорову суботу, Цвети и друге празнике, у њој и данас одржава света литургија. Народ се овде сакупи, Господу се помоли и причести, а онда се, обичај је, упути и стотинак метара ниже, до места где се Срби по други пут на османлије дигоше.

О ДВОРЦИМА И ПРОЛАЗНОСТИ

Ако сте на екскурзији или сте члан неке организоване групе, можда ћете ући и у зграду некадашње школе, задужбине краља Александра Обреновића, данас претворену у Музеј. Нажалост, ако сте сами и ненајављени, што се нама догодило, врата музеја обично неће имати ко да отвори, па ћете остати ускраћени за најзанимљивије детаље из историје овог краја.
Срећом, пред продавнице крај пута сретосмо и Љубишу Јовановића, колегу из Таковских новина, који овде живи од рођења. О прошлости Такова зна, пуно је о томе и писао. Да би о томе ишта прозборио, постави нам и један услов. Морамо, најпре, да му у кућу уђемо, његов препек да пробамо, па ако нам и тада буде до приче, радо ће нам изаћи у сусрет. Такав је, каже, овдашњи адет, па нема смисла да се даље прегањамо. А уз ракију, зна се, и прича ће некако лакше потећи. У мноштву занимљивих прича и легенди, посебно нас је заинтересовало мало познато предање о срушеном дворцу Обреновића.
– Дворац у Такову је грађен по жељи краљице Драге Обреновић, а народ је кулучио, кукао и проклињао – прича Јовановић. – Измучени и осиромашени људи су довлачили материјал са свих страна: камен и песак са Мораве, креч из Драгачева, грађу са Златибора. Када је завршен, септембра 1902, дворац је имао 36 просторија, билијар салу, бројне салоне... Краљевски пар је присуствовао отварању, али у њему никада није преноћио. Драга и Александар су наредне године убијени, а после њихове смрти о дворцу се више нико није старао. Имовина је разношена, узимана, продавана и препродавана, да би 1917. зграда коначно нестала у једном пожару. Од некадашње раскоши остала су само сећања, понеки камен и једна пожутела фотографија.
Док гледамо ледину на којој се налазила велелепна грађевина, помишљамо: да је овај дворац неким случајем у Шкотској изграђен, или на Лоари, данас би, с патином историје и легенде, био стециште туриста из целог света. Овако...
Пут настављамо ка Савинцу, четири километра удаљеном засеоку села Шарани, за који Јовановић рече да га свакако морамо посетити. А тамо ћемо већ схватити зашто.

СВЕТИ САВА И ЛЕК-ВОДЕ

По народном веровању, овим крајем је у XIII веку прошао и свети Сава, с намером да на оближњем брду Главица освешта нови, тек саграђени манастир. Јашући коња стигао је и до речице Дичине, где је застао задивљен лепотом малог речног водопада. „Нека ова лепота буде чудотворна”, рекао је свети Сава и својим светитељским штапом ударио по масивној стени из које је прокључао извор бистре, хладне воде. Истовремено, Савин коњ је предњим ногама урезао дубоке отиске у стени који се, тврде упућени, при ниском водостају и данас могу видети. Након освећења манастира и богослужења, свети Сава се са народом вратио до Дичине, освештао извор и богојављенску водицу.
Сличних народних предања о светом Сави и изворима има и у другим српским крајевима. Па ипак, чињеница је да Дичина обилује лековитим изворима. Најпознатији су Млачац и Светиња, извори у близини цркве, које народ назива и Савиним изворима. Испитивања су показала да вода садржи чак 23 хемијска елемента, а регистарске ознаке пристиглих аутомобила из Краљева, Чачка, Милановца, Београда и других градова показују да она заиста помаже, или људи верују у њену делотворност. Мештани кажу да људи долазе чак из Новог Сада, купају се, умивају и односе воду. Верује се да Светиња помаже код очних болести, а да вода са извора Млачац регулише крвни притисак, отклања реуматске болове и умирује нервне болеснике. Додуше, када чујете жубор реке, удахнете ваздух пуним плућима и погледате шуму око себе, верујемо да нервоза нестаје и без чудотворне воде.
Другу причу, по свему судећи истинитију, чули смо од Миливоја Здравковића, мештанина и такође доброг познаваоца прошлости овог краја. Прича вели да су кнез Милош и његов старији брат Милан једном приликом овде сели да одморе. Дивили су се лепоти места, па ће у једном тренутку Милан рећи:
„Вала, Милоше, када би ми Бог дао да стечем новаца, бих овде, на овом лепом месту, код ове воде, цркву начинио.”
Војвода Милан Обреновић је умро у време Првог српског устанка, а Милош је дуго у себи носио речи свога брата. Када је престало ратовање и када је извојевана слобода Србије, одлучио је да на овом месту сагради цркву задужбину, брату Милану за душу.

У СПОКОЈУ ЗАДУЖБИНЕ

Милошева задужбина је завршена и освештана 1821. године, а убрзо је постала и породична гробница Обреновића и Вукомановића, породице кнегиње Љубице. У гробници испод цркве, између осталих, почивају Обрен Мартиновић, отац војводе Милана и први супруг Милошеве мајке; Круна, супруга господара Јована Обреновића; Радослав и Марија, родитељи кнегиње Љубице, и други чланови две породице. Међутим, пажњу посетилаца ће највише привући гроб Мине Вукомановић, кћери Вука Караџића и удовице Алексе Вукомановића, професора историје српске књижевности и филологије на београдском Лицеју, иначе блиског рођака пресветле кнегиње.
У порти цркве се може видети и дрвена звонара, стара скоро два века, и неколико чардака чија сврха ће, верујемо, многима бити непозната. А реч је, заправо, о некадашњим дрвеним зградама подизаним од стране имућнијих породица да би у њима остављали ствари или примали и чашћавали пријатеље и рођаке. Најчешће су имале две просторије, једну у приземљу а другу на спрату. Поседовање чардака у црквеној и манастирској порти је био важан статусни симбол. Занимљиво је, међутим, да ови чардаци никада нису били предмет деобе, односно да су увек били својина свих чланова породице.
Осим људи који долазе због лековитих извора, ретких авантуриста, ловаца и риболоваца, најчешћи посетиоци Савинца су викендаши из Горњег Милановца. У општинској туристичкој организацији верују да би овде могли привући знатно већи број гостију. Десетак прелепих викендица, са уређеним травњацима и малим базенима, које смо видели уз леву обалу Дичине, биле би, за почетак, више него пристојан смештај. Међутим, биће потребно доста труда и елана туристичких радника да се ово место, заслужено, афирмише на прави начин.


***

Грм
На подручју историјског спомен-комплекса Другог српског устанка данас се може видети само пар споменика, уређени травњак, избетониране стазе са канделабрима, копија заставе из устаничких дана и Таковски грм. Додуше, осушено стабло није запамтило Милоша и његове устанике, јер га је овде, 1867. године, на месту некадашњег храста, пресадио кнез Миахило. Желео је, кажу, да овај самоникли грм настави живот свог чувеног претка, а мештани тврде да је листао све до 1992. године.

***

Богу и победи у славу
Према још једној легенди, чак је и подизање цркве на Савинцу у вези са лековитошћу извора. Наиме, предање каже да је део војске, након подизања устанка и полагања заклетве, кренуо овим путем ка Љубићу. Кнез Милош се овде умио и напио воде са извора, па прилегао под великим јасеном да се одмори. Када се пробудио, рекао је: „Е, браћо, мени ова вода поможе те оздравих, јер ми већ неколико дана није било добро. Ако Бог да те победимо Турке, ја ћу овде сазидати цркву, Богу и нашој победи у славу.”

***

Вук и Мина
Почетком лета 1820. цркву на Савинцу, још незавршену, посетио је и Вук Стефановић Караџић који је, кажу, просто остао без речи. Толико га је опчинила лепота светиње, као и природа у њеној околини, да је у својој бележници записао и ове речи: „Савинац у нахији рудничкој, на лијевом брегу реке Дичине, близу планине Рожањ, на прелепом, романтичном мјесту”. Тешко да је могао и слутити да ће много година касније, баш у тој цркви која га је засенила својом лепотом, вечни покој наћи и његова кћи, српска сликарка и песникиња Мина Вукомановић.

Ono sto nas cini Srbima >Crkva%20na%20Savincu

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 0:58:13



Прибежиште целом отачеству
Свети Симеон је, након доласка на Атос, богато даривао светогорске манастире. У манастиру Ватопеду, међу ктиторима, живописан је његов лик. Осликана је и сцена његовог доласка у овај грчки манастир, где се придружио сину – монаху Сави, који је након монашког пострига у Старом Русику, 1193. године постао сабрат Ватопеда. Њихов сусрет у Ватопеду је живописао у XVI веку и Ђорђе Митрофановић на зиду трпезарије Хиландара

Пише: Мишо Вујовић


Сусрет са оцем, а од тог тренутка духовним чедом, сабратом у Христу, забележио је Свети Сава у Житију Стефана Немање:
„И он, Блажени, дође у Свету Гору другог дана месеца новембра. Богоносни и пречасни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и почашћу великом. Усели се најпре у Ватопед манастир, јер ту нађе жељено, заблудњело своје јагње (Светог Саву)... Блажени, као што овде оправда своје царство, тако и онде зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуда, и испроси у цара, кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у Светој Гори. И уз мене грешнога из Ватопеда у место то и уселисмо се...”
И Хиландар постаде колевка душе и ризница памћења.
Вечно кандило небеске и кантар овоземне Србије.
Мистична галерија тајни у чијим су светим одајама пронашле спокој све српске победе и порази. У Милутиновој цркви су прогледале Стефанове очи. Ту под трептајима Лазаревог кандила столује велика, моћна и непобедива Србија у којој, на светитељском трону, светли Обилићева жертва благородног чувства. У тој небеској станици на земљи, Вожд је целивао радовањску секиру, придижући кума са земље на скуте. Ту је мали Саша, откупивши Хиландар од Бугара, пристао уз највеће и најмоћније. Ту су сви Срби помирени, складно као у рају, успавано а живо, мотре и опомињу. Ту се одавно смрт својом узвишеном лепршавошћу руга плотној пролазности живота.
Средњевековни владари, градећи Хиландар, зидали су и јачали вертикалу свога рода. Многи су уклесали душу у свете зидове хиландарске. Највећи процват Хиландар доживљава у доба светородне лозе Немањића.
Стефан Првовенчани, Краљ Милутин, Цар Душан, Кнез Лазар, Краљ Урош… издашно су помагали ову светињу, даривајући манастир метосима, селима, шумом, ливадама, виноградима…
Хиландар постаје духовно средиште српске средњевековне државе, одужујући се отаџбини стоструко. Као први српски универзитет, вековима је отачеству недрио духовне пастире, архиепископе, писце, прве попечатеље, сликаре, философе... Скоро сви српски писци средњег века, од Светог Саве, Теодора Граматика, Теодосија, Романа, монаха Теоксита до Константина Философа, изашли су из хиландарске клупе и све што су оставили у наслеђе непроцењиви је печат тог небеског простора. Многи хиландарски средњевековни рукописи стигли су до европских колекција у Бечу, Паризу, Лондону, Москви, Петрограду…

КАНДИЛО НЕБЕСКЕ, КАНТАР ЗЕМНЕ СРБИЈЕ

Манастир је у средњем веку имао немерљиву дипломатску улогу у односима између Србије и Византије. У молитвеној смерности, уз сталну аскезу, образујући се на веома високом нивоу за то време, хиландарски монаси су оштрили своје духовне видике. Игумани су у дипломатским мисијама обављали и најделикатније послове. Нација и отачество били су изнад свега.
Свети Сава 1206. године, након повратка у Србију, постаје архимандрит Студеничке лавре. У Србији борави све до 1217. године, када се поново враћа на Свету Гору, где започиње велику мисију за добијање аутокефалности Српске архиепископије. То ће му поћи за руком две године касније, 1219, када у Никеји добија томос о аутокефалности – независности Српске архиепископије.
На повратку из Никеје навраћа у Хиландар, носећи књиге, пре свих Крмчију, на којима ће градити црквено и државно устројство. Из Хиландара први српски архиепископ одводи неколико монаха које ће хиротонисати за епископе. Први игуман Хиландара Методије постаје рашки епископ. На пастирском трону Српске архиепископије смењују се Хиландарци: Саву II, најмлађег сина Стефана Првовенчаног, на духовном престолу српског народа замењује хиландарски игуман Јоаникије, затим долази Јевстатије, који прво постаје зетски епископ...
Хиландарски игумани, осим што су се одликовали образовањем и дипломатским даром, били су одважни бранитељи ове светиње од честих насртаја пљачкашких банди с мора. Управо из тих разлога је краљ Милутин изградио два пирга (куле), Хрусију на пристаништу и „Милутинов пирг” на улазу из Савиног поља у теснац Хиландарске речице.
Почетком XIV века игуман Данило показује велику храброст и војничко умеће у одбрани од побуњених шпанских најамника. У првим деценијама XIV века игуман Данило уживао је велики углед у Светој Гори, био је пријатељ највећих духовника и теолога тог времена. Немерљива је његова улога у продору византијског духа у средњевековну Србију, у коју се и сам, по угледу на Светог Саву, враћа након боравка у Карејској испосници, негде око 1311. године. Прво постаје бањски епископ и посредник у дипломатским пословима краља Милутина, потом је столовао као хумски владика, да би 1324. постао архиепископ српски.

НА ПОЛЗУ РОДА И ОТАЏБИНЕ

Данило је у ствари родоначелник целе плејаде хиландарских игумана – државника, дипломата и архиепископа. Његов наследник у Хиландару, Никодим, који је од 1317. до 1324. био архиепископ, добио је од цара Андроника II две хрисовуље с новим земљишним поседима.
Не смемо заборавити дипломатског колоса игумана Гервасија и његову улогу сређивању затегнутих односа између Србије и Византије. Он и старац Калиник, духовник краљице Симониде, даноноћно су бдели на дворовима српске и византијске властеле опуштајући затегнута влакна између два крстоносна народа. Великом економу, како су звали игумана Гервасија, Хиландар дугује знатан део својих материјалних добара. Био је десна рука не само краљевима Милутину и Стефану Дечанском, већ и краљу Душану. Стално у мисији, успео је да издејствује велики број царских и краљевских аката. Од 146 крчких аката у XIV веку који се односе на Хиландар, 95 је из времена игумана Гервасија…
Цар Душан, склонивши се од куге на Свету Гору са царицом Јеленом и најужом свитом, придаје велики значај Хиландару, доводећи развој светиње до врхунца. Године 1355. године, пет година након Душановог уздизања Архиепископије у ранг Патријаршије, како би могао бити крунисан за цара, због чега је цариградски патријарх Калист екскомуницирао Србе, хиландарски игуман Доротеј постаје светогорски прот и успева да обнови неке повластице хиландарској братији. Доротеј је за време владавине Светом Гором успео да заштити српско монаштво и да у многоме превазиђе црквени раскол.
Још један Хиландарац, старац Исаија, имао је велику дипломатско-помиритељску мисију, посредујући са својим ученицима Никанором, Силвестером, бившим светогорским протом Теофаном и Никодимом Грком 1375. године између Српске цркве и Цариградске патријаршије, када долази до васпостављања црквеног јединства и признавања српске аутокефалне патријаршије.
Кнез Лазар пре Косовске битке наставља јачање Хиландара. Дозиђује спољну припрату хиландарској саборној цркви. Болници поклања село Јелашницу. Данас се у хиландарском архиву чува Лазарева хрисовуља оверена потврдом патријарха Спиридона.
Након Косовске битке и погибије Кнеза Лазара, долази до сукоба између Бранковића и Лазаревића. У Хиландару се налази рођени брат Вука Бранковића, монах Герасим, што Бранковићима омогућава већи утицај на манастир, али се истовремено одражава и на манастирску економију, због укидања новобрдског дохотка од стране Кнегиње Милице и Стефана Лазаревића. И Вук Бранковић је, како сведочи хрисовуља из 1393. године, даривао манастир. Бранковићи 1365. године, откупивши га од манастира Ксиропотама, обнављају запустели манастир Светога Павла. Претпоставља се да је Герасим, након Вукове смрти у турском казамату, брата сахранио у манастиру Светог Павла.
Економске прилике Хиландара се побољшавају тек након смрти Герасима Бранковића, када се поново успостављају присни односи са Лазаревићима. Деспот Стефан обнавља новобрдски доходак од 100 литара сребра годишње, повељом из 1405. године. Исте године Дубровник преузима обавезу да Хиландару годишње исплаћује 500 дуката. Један од хиландарских дародаваца је Скендер-бегов отац Иван Кастриот, коме је хиландарски игуман Атанасије за 60 фиорина уступио пирг Светог Ђорђа, у ком се склонио пред најездом Турака. Од пирга су данас остали темељи. У припрати Милутинове цркве сахрањен је Иванов син, Скендербегов брат, Репош, што потврђује српске и православне корене ове арбанашке властеле.


***

Печат моћне и усправне Србије
Први српски монаси описмењавали су се од Руса и Грка, учећи да преписују и преводе богослужбене и теолошке књиге. Хиландарски типик, првенац хиландарске књижевности, написан је 1199. године, када настаје и Карејски типик. Године 1200. Свети Сава пише Службу Светом Симеону. Доментијан ствара Житије светог Саве и Житије светог Симеона. Хиландарска библиотека се пуни књигама и Хиландар брзо почиње да предњачи у српској средњевековној књижевности, дајући цивилизацијски печат моћној и усправној Србији, данас потиснутој из памћења одрођеног потомства. Можда ће нас пренути овај данашњи хиландарски огањ.

***

Помоћ
Не заборавимо да је у току обнова у пожару тешко оштећеног манастира Хиландар, српске свете царске лавре на Светој гори! Помоћ се може упутити директно на рачун Хиландара:
BENEFICIARY CUSTOMER:
HOLY MONASTERY HILANDAR, MOUNT ATHOS, GREECE
ACCOUNT (IBAN) No: GR64 0110 8220 0000 8225 1600 068
WITH: NATIONAL BANK OF GREECE S.A., ATHENS, GREECE
SWIFT (BIC): ETHNGRAA
Детаљна упутства за остале врсте уплата: [You must be registered and logged in to see this link.]


Ono sto nas cini Srbima >Hilandar%20-%20Unutra,%20u%20polutami

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 1:00:01



КУЛТУРА КАО ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА
У светлости пет Грачаница
Живот тече и гради нове лепоте. Косовска Грачаница, лепа за Србе као Таџ-Махал у Агри за велики народ Индије, има своје праунуке и у Србији и у свету (Нова Грачаница у Либертвилу, Канадска у Виндзору, Херцеговачка у Требињу, Београдска на Ташмајдану...). Шта уопште српски XIII и XIV век данас значе у светској баштини и какве су, ту, обавезе овог поколења?

Пише: проф. др Драган Недељковић


Уколико је наш положај тежи, утолико чешће наводим мисао Слободана Јовановића: „Српски народ у утакмици народа може се одржати само као културна снага.” Не прецењујући себе, истичемо стваралачке домете наших уметника, књижевника и научника.
На самом врху светске науке исписана су и наша имена: Пупин, Тесла, Миланковић. Европски роман XX столећа обележила су и дела Иве Андрића, Милоша Црњанског и Добрице Ћосића. Творац На Дрини ћуприје и Травничке хронике овенчан је Нобеловом наградом; Сеобе су, у оштром надметању у једној јако строгој и избирљивој књижевној култури, биле проглашене за најбољи страни роман у Француској; Време смрти и Време зла упоређивани су са Ратом и миром и Злим дусима.
Пре романа, на велика врата примљено је у Европи српско народно песништво, дела Филипа Вишњића, старца Милије, Тешана Подруговића, која је од тих гуслара забележио и свету представио Вук Караџић, тако да су стихови српских Хомера одјекнули у души Гетеа и Браће Грим, Меримеа и Пушкина, а велики пољски поет Адам Мицкијевич започео је своја предавања на знаменитом College de France беседом о српском народном песништву као врхунском домету словенског духа, драгоценом доприносу европској култури.
Племенити трагалац за лепотом Габријел Мије, велики зналац светске уметности, не само европске, сладокусац Андре Малро, знаменити византолози Рус Лазарев и Француз Грабар, а уз њих наши посвећеници средњовековној уметности, па и шире од ње, Светозар Радојчић и Војислав Ђурић, Дејан Медаковић и Војислав Кораћ, Динко Давидов, Гојко Суботић, Милорад Петковић и многи други припадници те велике византолошке школе, чији је челник Георгије Острогорски, открили су свету велику светлост средњег века, лепоту наших манастира, њихове архитектуре и њиховог живописа, нажалост не мало оштећених. Наследили смо остатке остатака, али су тиме само драгоценије те трагичне reliquiaereliquiarum. Лепота се, ипак, пробила кроз све непогоде историје да сведочи о узвишеном и неуништивом стваралачком духу нашег народа.

ОД ПОЧЕТКА ПОЧЕТАКА

Живот тече даље и гради нове лепоте. Оне најизразитије имају своје потомство. Косовска Грачаница, лепа за нас као Таџ-Махал у Агри за велики народ Индије, има своје посестриме или боље – своје праунуке, и код нас и у свету. Хвала племенитом занесењаку Милошу Спајићу што нас је подсетио на породицу од пет Грачаница, хвала и Политици, која је о њима писала, 31. марта ове године, доносећи и раскошне слике тих лепотица: Нове Грачанице, у Либертвилу код Чикага, Канадске Грачанице у Виндзору, Херцеговачке Грачанице у Требињу, Београдске Грачанице – Цркве Светог Марка на Ташмајдану и њихове далеке прамајке, Грачанице на Косову, задужбине краља Милутина, из 1321, која је надахњивала и песнике – ко се не сећа стихова Милана Ракића и незаборавних, с трагичним призвуком, Десанке Максимовић? – и сликаре, да поменемо само недостижну, и уметнички и морално, Надежду Петровић, праву хероину.
Не би требало остати нем пред том лепотом. Милош Спајић сматра да би ваљало организовати међународни научни скуп о теми „Византијско-српски XIII и XIV век у европској и светској баштини”, а да би природно било поћи од мајке српских манастира, Студенице, подигнуте у XII столећу, чије су фреске, оне у Богородичиној цркви, настале почетком XIII века, кад се Свети Сава вратио из Свете Горе и Свете Земље у отачаство да настави своје велико и свестрано посланство.
Спајићева замисао јесте плодоносна. То не мора, и не треба, да буде велики симпозијум византолога, али елитни свакако. Студеница, која је „почетак наших почетака”, добар је повод да се говори о великој светлости нашег средњег века, о дивном и обавезујућем наслеђу, особито оном изузетно драгоценом на Косову и Метохији, које је неотуђиво, а угрожено. Верујем да би за тај племенит подухват добили благослов владике жичког, преосвећеног Господина Хризостома, који седи на столици Светог Саве, као и пристанак Игумана Немањине и Савине Студенице. Некад је старешина Студенице био Велики Игуман, а имао је стално, и почасно, место у највишим телима СПЦ. Ни Држава – њена Влада и надлежна министарства – не би смела да затаји, нити да ускрати моралну и материјалну подршку. Јер само дела Љубави остају – око њих треба да се ујединимо, свесни да смртни човек доспева до Вечитога, до Творца, захваљујући од Њега дарованој му лепоти стварања.


***

„Српски народ у утакмици народа може се одржати само као културна снага.” (Слободан Јовановић)
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 1:02:59



Огањ прочишћења и покајања
Да ли је ватра која је у марту 2004. захватила српску царску лавру на Светој Гори иста она која годинама већ букти у отаџбини, односећи људе и светиње, земље и столећа? Свети манастир, као духовни темељ српског народа, од постанка је делио судбину отаџбине. Како некад, тако сад

Пише: Мишо Вујовић

На врхунцу моћи српске средњeвековне државе Хиландар је имао преко 30 метоха, 360 села, велика имања, на стотине хектара шума, пашњака, ораница... Српска царска лавра по богатству се мерила с омањом државом. Свети владика Николај није случајно забележио да је Хиландар кантар Србије. Судбину отаџбине вековима, као и данас, делио је и свети манастир као духовни темељ српског народа. Када је почетком марта 2004. букнуо пожар, митропoлит Амфилохије је, на згаришту ватром опустошених конака, аутору ових редова изјавио:
„Нисмо се надали да ће огањ који годинама букти у отаџбини, односећи људе и светиње, захватити и Хиландар. Очито да је тај огањ чудним путем, као Божје знамење, стигао до Хиландара. Надајмо се да ће тај огањ овде бити огањ прочишћења, препорода и покајања. Огањ промене. Хиландар као барометар народног бића и овим својим великим страдањем учествује у страдању својега народа...”
Турска освајања нису мимоишла ни једину монашку државу на свету. Света Гора под отоманску власт привремено пада око 1403. године, да би у сталном ропству остала од 1430-1912. године. Хиландар дели судбину светогорских манастира, који се од ропства бране својим јединим оружјем – уздизањем молитви и покајања према Господу и Заштитници Светогорској.
Султан Орхан ферманом присваја целокупну имовину светогорских манастира. Освајачи из перивоја Пресвете Богородице односе многе вредне реликвије. Током турске владавине Светом Гором, хиландарски монаси походе православне народе, стижући и до Русије. Руски императори, међу којима предњачи Иван Грозни, помажу српску светињу. Хиландар 1556. године на дар у Москви добија Подворје.
На турски зулум, отимачине, пљачке, разбојништва, убиства, калеме се и друге невоље. Године 1722. у великом пожару нестаје стара манастирска библиотека. Огањ је прогутао све од пирга Светог Саве до пирга светог Георгија. Монашке келије претворене су у пепео. И Србија је у то време била спаљена, опустошена, народ је у збеговима бежао из једног у друго ропство.
У помоћ Хиландару притиче Карловачка митрополија. Митрополит Вићентије Поповић скупља помоћ. Четири године касније, ватра, мањих размера, захватила је манастирску трпезарију. Уништен је део фресака монаха Георгија Митрофановића. Хиландарци се не предају. Граде, обнављају, живопишу.
У отаџбини обесни Турци ложе старе рукописе. На Врачару спаљују мошти првог српског просветитеља. Интензивно се брише памћење, уништавају тапије, горе корени... Насилним укидањем Пећке патријаршије долази до великих миграција и сеоба. Почетком XVII века у Хиландару борави око 800 монаха.
Хиландарски црнорисци, подвигом и молитвом не посустају. Граде, дозиђују. Смерно плету Христов венац и поред зулума бахатих агарјана.
„И у пусте дане народнога слома”, како пева Ракић Јефимији, чији се вез од злата и срме дарован манастиру и данас тамо налази, хиландарци, у духу поруке Деспота Стефана, „плету своју песму”.

НАЈТЕЖЕ ОД ПОСТАНКА

Монах Ђорђе Митрофановић обнавља живопис манастирске трпезарије. Светитељи сијају са древних зидина, разбијајући таму ропства. Падом српске државе у турско ропство настаје дуги период одвојености Хиландара од матице. У време султана Абдул Убуда, с краја XVIII века, Хиландар као гранични манастир постаје турска војна караула. Многи монаси су због тога напустили манастир. Уз продор Бугара, долази период презадужености и велике духовне кризе. Покидане везе са матицом донеле су многе невоље. Бугари, преузевши управу над манастиром, почињу немилосрдно да арче иметак преостао од турског зулума. Поједини бугарски монаси бавили су се лихварењем и зеленаштвом, о чему су у манастирском архиву сачувани трагови.
Из библиотеке и ризнице нестају вредни рукописи и реликвије. Руски архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Хиландару 1845. „за успомену” је из Мирослављевог јеванђеља, тог рукописа непроцењиве вредности, истргао једну страницу.
У XVIII веку долази до велике промене етничке структуре манастирског братства. Доситеј Обрадовић 1766. записује да „у манастиру има само неколико Срба, а остало су Бугари који не могу да се погоде чији је манастир”. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца. Крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин”.
Везе матице са Хиландаром почиње обнављати кнез Милош Обреновић 1820. године, упућујући новчану помоћ манастиру. Архимандрит Нићифор Дучић записује да је Милош Обреновић заштитио Хиландар 1821. године у Цариграду од „напасти турске војске”. Око 1840. Кнежевина Србија шаље 100.000 гроша, уз обећање кнеза Михаила да ће се „Србија бринути о Хиландару”. У књизи Хиландар у државној политици Краљевине Србије и Југославије, Радмила Радић цитира Саву Хиландарца:
„Уз помоћ бугарског новца обновљен је северни део манастира. И да Бугари не беху тако добротворни, манастир би постао грчки, јер беда беше велика и будућност свакако без наде.”
Из овога се види да претензије на Хиландар нису имали само Бугари.
За време турског ропства, хиландарски калуђери су често стизали у писанију (прошњу) по Србији. Кнез Александар Карађорђевић писанију забрањује, надомешћујући је помоћу од 500 дуката.
Хиландар у XVIII и XIX веку преживљава можда најтеже тренутке од свог настанка.

МАЛИ ГРЕШНИМА, ВЕЛИКИ ПРЕД ГОСПОДОМ

Малобројни српски монаси 1876. године шаљу вапај краљу Милану Обреновићу да српску царску лавру својим ктиторством врати под окриље матице. Краљ Милан узима у заштиту Хиландар и заједно са београдским митрополитом Михаилом покушава да врати манастир српском монаштву. У манастиру је владало право расуло, које доводи до промене и режима живота. Уместо општежића прописаног Типиком Светог Саве и управе игумана, прелази се на идиоритмијско живљење, а управу над манастиром преузимају епитропи.
Услед идиоритмијског начина живљења, након пропалог покушаја враћања општежића, небриге за манастирска добра, немонашког живљења, трговине, лихварења, отимања заједничких манастирских добара, по принципу јачег, долази до огромног задужења Хиландара.
Двадесет првог марта 1896. године у Хиландар стиже краљ Александар Обреновић. Намиривши дугове и рачуне, поново Хиландар враћа у недра српског народа. Краљ Александар Обреновић, уз Мирослављево јеванђеље на дар, постаје и други ктитор српске светогорске светиње. Хиландарци су на пола пута од арсане (пристаништа) подигли чесму као знамење на спасоносну посету краља Александра. Малог пред грешним људским душама, великог пред Господом. На чесми је записано:
„Споменик краља Александра Првог, подигнут у част његовог доласка у српски манастир Хиландар, у коме је пробавио од 21–25. марта 1896. године. Овај споменик са околним виноградом и водоводом подиже, са дозволом братства хиландарског, многим трудом архимандрит Василије Хиландарац 1902. године.”
Међутим, борба са бугарским монасима потрајала је још неколико година. Непосредно након посете краља Александра, како пише владика шабачки Димитрије министру спољних послова Алекси С. Јовановићу, „бугарски агитатори успевају да поколебају непостојано манастирско братство које је очекивало богате поклоне и помоћ манастиру од наше државе”.
Жички епископ Сава, који је у Хиландар стигао 21. октобра 1897, протеран је из манастира. Записао је да је у то време у манастиру боравило 83 калуђера, 7 послушаника и 6 монаха са стране. Из Краљевине Србије било је 7 калуђера, из Бугарске 9, Влаха 4, Руса 1, Чеха 3. Остали монаси су били из облати под турском окупацијом, већином из Старе Србије и Македоније, „отровани бугарашком идеологијом”.
Отказивање гостопримства владици жичком Сави изазвало је прави револт и гнев у Србији. Епископ Мелентија јада се у писму митрополиту Михаилу наводи:
„Е мука ме увати због Хиландара. Е, бруке, е вајне неблагородности и непоштења код оних бугараша. А колико им је чињено! Бог им судио по молитвама Светог Саве и Симеона. Али смо и ми Срби за осуду. Нећемо да благовремено чувамо и очувамо оно што је наше.”

***

Уговор
Финале спаситељске мисије краља Александра Обреновића почиње 30. марта 1900, уговором сачињеним између Краљевине Србије и Српске цркве, с једне, и Хиландара са друге стране:
„Сабор Хиландара са целокупним братством се обавезује да ће примати за своје чланове по два монаха из Србије. Они ће заседати у саборовању као манастирски старци и учествовати равноправно са осталима у ,узимању и давању’. Затим, да у манастирско братство прима Србе који би у Хиландар дошли да се замонаше и тамо да живе. Србија се обавезује да плати сав манастирски спољни дуг, од преко 5.000 турских лира, да даје манастиру годишњу помоћ од 1.000 лира, да се монаси староседеоци не гоне, сем због кривица које заслужују гоњење. Али, уколико монах, из ма којих разлога зажели да сам изађе из манастира, да му је манастир у том случају дужан издати новац који тај монах има уложен под интерес на облигацију. И да се мирски људи који долазе да се монаше и да живе у манастиру примају без разлике народности.”

***

XX век
Краљ Петар Први Карађорђевић тражио је да буде крунисан крај Душанове заставе, која је 1903. стигла из царске лавре са Атоса. Хиландарци су новом краљу подарили икону Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.
Остало је загонетно зашто краљ Александар Карађорђевић никада није посетио Хиландар. Од времена посете његовог оца до посете следећег владара Србије, Слободана Милошевића, 1991, прошло је готово 90 година.


***

Опасан по живот монаха
Након докторских студија у Атини, патријарх Гаврило Дожић стигао је у манастир Хиландар, где је 1909. године постављен за секретара. У манастирском архиву нешто доцније је остало забележено да је тадашњи архимандрит Гаврило, изнервиран неким немонашким поступком једног од сабраће, на њега насрнуо песницом. У записнику са Сабора хиландарских стараца остало је записано – опасан по живот монаха.

Ono sto nas cini Srbima Hilandar%2002

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 1:08:24



Јунаци, напред у Отаџбину
„Херојским синовима Србије, Француске, Италије, Велике Британије и Грчке који су се, верни завештањима својих предака, борили на овим местима и пали за слободу и за светски мир 1916–1918.” Тако пише на белом мермерном споменику у Поликастру, у Грчкој, једанаест километара од границе, где ће и овог септембра бити обележена годишњица епопеје којом је одлучен исход Првог светског рата

Пише: Бане Велимировић


Најпре се у Евзонију пређе граница. Име тог места на грчком и значи граничар. Затим се аутопутем ка југу вози једанаест километара. Ту, у близини вароши Поликастро, педесет девет километара пре Солуна, натпис на великој табли обавештава: Споменик ратницима палим на Македонском фронту 1915–1918. из Велике Британије, Француске, Грчке, Италије, Србије. Име сваке земље исписано је на њеном изворном писму; Србија, дабоме, пише ћирилицом.
Скрећемо и неасфалтираним путем који завија увис стижемо до невелике цркве на врху брда. Крај ње, са источне стране, велики крст се диже у небо, скоро двоструко виши од самог здања храма. Одатле, поглед се пружа далеко у равницу која се протеже све до мора. Педесетак метара ниже, на чувеној коти 104, подигнут је споменик херојима Солунског фронта из пет савезничких земаља. Налази се на постаменту петоугаоне основе, са каменом буктињом на врху. Направљен је од белог мермера. На свакој од пет страна налази се грб једне од савезничких земаља и натпис на њеном језику:
„Херојским синовима Србије, Француске, Италије, Велике Британије и Грчке који су се, верни завештањима својих предака, борили на овим местима и пали за слободу и за светски мир 1916–1918.”
Овакав натпис на српском језику је на северној страни, између грчког на западној и италијанског на источној, управо окренут према Србији. Тамо где су биле окренуте и очи српских хероја и мученика када су пре тачно 90 година из ових равница, нешто западније одавде, кренули у пробој какав није упамћен у европској историји ратовања. Распон од симболичне коте 104, где се налазимо, до коте 2.525 на Кајмакчалану, и низа других висине преко 2.000 метара, савладан је под тешким борбама, уз страховите жртве. То је – данас знамо – одлучило Први светски рат.
На северној страни мермерног споменика на коти 104, изнад наведених речи, данас још увек стоји грб Социјалистичке Републике Србије, са класјем, венцем и петокраком звездом. Земља која је поднела ту херојску жртву невероватних размера и извела тај надљудски подви звала се Краљевина Србија и њен грб изгледао је другачије.
Десетак метара северно од овог обелиска постављене су бисте председника влада земаља савезница које су учествовале у држању и пробоју Солунског фронта, крајем лета и почетком јесени 1918. године. Бисте су такође од белог мермера, окренуте ка обелиску и ка југу. Гледано ка њима, с лева на десно, од запада ка истоку стоје:
Аристид Блан (1863–1945), први министар Владе Француске и добитник Нобелове награде за мир. Виторио Емануеле Орландо (1860–1952), премијер Владе Краљевине Италије. Елефтериос Венизелос, председник Владе Грчке (након абдикације пронемачког грчког краља Константина у корист његовог другог сина). Никола Пашић (1845–1926), председник Владе Краљевине Србије. Дејвид Лојд Џорџ (1863–1945), први министар Велике Британије.

НА ФРОНТУ ВАСКРСЛЕ ВОЈСКЕ

У средишту платоа на којем су споменици, од стаза и растиња направљен је круг са уписаним крстом. Док лагано ходамо путањама које су кракови крста, у глави нам се, однекуд, чује непознати хук, тутњава, борбени поклич заглушен експлозијама. Живот или филм, ова или нека друга стварност, свеједно, чујемо то у сопственој глави.
Хронике наводе да је пребацивање Српске војске са Крфа и из Туниса у Солунску луку почело 12. априла и да је углавном завршено до краја маја 1916. Иако недовољно опорављена, са недовршеном реорганизацијом, Српска војска је под притиском савезника морала у ватру пре времена. Од некадашњих 13 пешадијских дивизија, после голготе у тами албанских планина, после Вида и Плаве гробнице, образовано је под старим називима 6 нових. Формацијски, реорганизована Српска војска имала је три армије, у свакој од њих по две дивизије. Врховни командант био је престолонаследник Александар Карађорђевић, начелник штаба Врховне команде генерал Петар Бојовић. Првом армијом (Моравска и Вардарска дивизија) командовао је пуковник Милош Васић, Другом армијом (Шумадијска и Тимочка дивизија) војвода Степа Степановић, Трећом армијом (Дринска и Дунавска дивизија) генерал Павле Јуришић Штурм. Бројала је 147.000 људи, од тога непосредно у ратним јединицама 124.000.
На фронту дугом 450 километара, од Орфанског залива до Охридског језера, било је укупно 370.000 савезничких војника (уз 124.000 Срба, 127.000 Француза, 119.000 Енглеза). Наспрам њих, линију фронта држало је 350.000 Немаца и Бугара.
У марту 1917 – због губитака у борбама у јесен претходне године (када је пробијена тешка планинска линија бугарске одбране, освојен Кајмакчалан, ослобођен Битољ и фронт померен 50 километара на север, пре но што ће у калкулацијама савезника офанзива бити обустављена) – предузета је нова изнуђена реорганизација Српске војске. Формиране су две армије са по три дивизије, а за команданте су именовани војводе Живојин Мишић и Степа Степановић.

СРБИ КАО ОЛУЈА

Иако су ка њима биле усмерене многе субверзивно-пропагандне активности, чак и од стране самих савезника, морал Српске војске ничим није могао бити пољуљан. Знали су да нису ту да разрешавају неко тактичко или стратегијско питање, него судбину. А нови час судбине, испоставило се да је то и онај прави, куцнуо је у лето 1918.
Историчари су описали политичке, дипломатске, војне, обавештајне и друге игре из оног времена. Писци, нарочито писци учесници, изванредно и потресно су описали борбе. Ако хоћете заиста да знате како је изгледао тај рат и колики је подвиг то био, прочитајте Живот човека на Балкану Станислава Кракова (и Национална ревија у овом броју доноси један одломак).
Тајне припреме за офанзиву, на основу француско-српског договора, почеле су у јуну 1918. Средиште удара требало је да буде на српском делу фронта, у области Магленских планина. „Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације”, упозорио је 9. септембра 1918. генерал Вилсон, начелник британског генералштаба, који се противио офанзиви.
Убрзо ће свима бити јасно да се Срби у такву помоћ нису ни уздали. За почетак напада одређен је 15. септембар. Тринаестог септембра увече начелник штаба Врховне команде Српске војске војвода Живојин Мишић издао је наредбу следећег садржаја:
„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!”
После двадесет два сата страховите артиљеријске припреме, српски напад на бугарске и немачке положаје почео 15. септембра 1918. у 5.30.
Остало је историја коју свак од нас мора знати и стално се подсећати. Имена, дивизије, подвизи, места, датуми.
Главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту француски маршал Франше д’Епере известио је током септембарских борби своју Владу:
„Операције се морају успоравати, јер нема комуникације за достављање хране француским трупама које напредују. Само српским трупама нису потребне комуникације, они као олуја иду напред.”

ТАКО ЈЕ ОДЛУЧЕН РАТ

Четири дана касније Српска војска је већ била дубоко у долини Вардара и пресекла стратешке комуникације непријатеља Ђевђелија–Скопље и Прилеп – Градско. Двадесет другог септембра освојен је Криволак, 23. септембра Градско (главно непријатељско складиште на прузи Скопље–Солун), 25. септембра српска Коњичка дивизија улази у Штип, 26. септембра заузет је Велес, дан касније српска Коњичка дивизија избија на бугарску границу и креће ка Софији. Обе српске армије наступају комуникацијом Куманово – Крива Паланка – Ћустендил. Тачно 14 дана након започињања српске офанзиве, у коју ће се савезници укључити са пуних 11 дана закашњења, Бугарска је 29. септембра 1918. потписала „конвенцију о примирју”, што је практично само друго име за капитулацију. Четвртог октобарског дана њихов краљ и врховни командант Фердинанд бежи из Бугарске.
Немачки цар Виљем II шаље телеграм бугарском краљу:
„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!”
Српска војска је 4. октобра у Врању, 5. у Владичином Хану. Најистуреније позиције савезника остале су преко 180 километара иза! У зору 13. октобра трупе Моравске дивизије улазе у Ниш. Првог новембра 1918, тачно у 10 сати, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступа у Београд. Такав продор није забележен у европској историји ратовања.
„Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату”, записаће у својим мемоарима британски премијер Лојд Џорџ, исти овај чији лик у мермеру гледамо код Поликастра, исти онај чији начелник генералштаба 9. септембра готово прети да Срби, ако запне, не могу рачунати на њихову помоћ.
Британски војни писац Лидл Харт: „Српски подвиг у Македонији није само скрхао један стуб Централних сила, већ је отворио пут за надирање ка аустријској позадини. Немачка врховна команда изгубила је живце за само неколико дана.”
„Балканско полуострво је од 15. септембра постало бојиште од главне важности. У року од десет дана сломљена је војна моћ Бугарске. Последице ових догађаја су изгледа одлучујуће за исход и трајање рата”, известила је француска Врховна команда Парламент своје земље 1. октобра 1918.
Да, одлучујуће.
Председник француског парламента, на свечаној седници поводом победе: „После Бугарске Турска, после Турске Аустро-Угарска... Срби су у Београду! Цела Француска је са њима. Ми смо поносни што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства.”

ПОНОС МАРШАЛА Д’ЕПЕРЕА

Овде, на овом комаду земље који је општина Поликастро даровала Удружењу ратних ветерана за спомен и сећање, сваког септембра пристижу делегације из савезничких земаља. Венци, говори, понека суза. Опело држе једино Грци и Срби. Тако је и ове године, 90. пут. Док се спуштамо низ брдо ка аутопуту којим ћемо наставити ка Зејтинлику, српском војничком гробљу у Солуну, прате нас речи маршала д’Епереа у једном извештају с краја октобра 1918:
„То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. Људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци претворили у ратнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и заноса, такве да сам поносан што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.”

***

Штампа
„Срби, ојачани јаким контигентом Југословена, потпуно су изменили целу ситуацију на Балкану”, известио је лондонски Тајмс након пробоја Солунског фронта. „Победа на Балкану достојан је такмац осталим савезничким успесима. Србија, за коју је Кајзер рекао да више не постоји, показала је да је још жива, и то још како жива!” пише Дејли меј. Дејли експрес, пак, вели: „Резултат тих победа који нарочито претеже је да Срби победоносно улазе у своју земљу, што ће још једном учинити да Аустрија задрхти од ове војске.”

***

Жртве
„Своје успехе Србија је платила огромним жртвама. Цени се да је изгубила 1.200.000 војних и цивилних лица, или 28 одсто свог предратног становништва, и да је претрпела материјалну штету од око 6 милијарди златних франака, што је чинило готово половину њеног националног богатства. Она је у току рата мобилисала преко 700.000 војника, а дочекала је завршетак рата с армијом од око 150.000 људи, у којој је било око 20.000 добровољаца из других југословенских земаља. У борбама на Солунском фронту и у току последње офанзиве погинуло је или умрло од задобијених рана 9.303 војника и официра, а 6.020 је сахрањено на гробљу Зејтинлик у Солуну.” (Др Петар Опачић: Солунски фронт)

Ono sto nas cini Srbima DSCN5653

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 1:19:09


Силина завршних победа
То се не може објаснити логиком, математиком, војним наукама и вештинама. Био је то надљудски подвиг. За 45 дана (испоставиће се) једна мала војска срушила је три царства, неколико краљевина, под тешком борбом прешла скоро 1.500 километара. Само у тој „коначној офанзиви” животе је положило преко 10.000 српских ратника. „Задатак је извршен, отаџбина је слободна!”

Пише: др Петар Опачић


Пробојем Солунског фронта у септембру 1918. године, у чему је Српска војска имала одлучујућу улогу, нагло се на хоризонту указао слом Централних сила и победа држава Антанте и њихових савезника у Првом светском рату. Обе зараћене коалиције третирале су фронт у Македонији као споредно ратиште, где се не могу изводити операције великог стила. Због тога и због далекосежних последица које су се одразиле на даљи ток и расплет четворогодишњег крвавог светског рата, слом непријатељског фронта у Македонији одјекнуо је као прворазредна сензација.
Главна заслуга и слава за тај успех припада Српској војсци. Благодарећи дипломатској помоћи Француске и њених трупа на Солунском фронту, Српска војска је за три дана, од 15. до 18. септембра, пробила главне бугарско-немачке положаје у зони граничних Могленских планина, на линији Ветерник – Добро поље – Соко – Црна река. Већ 21. септембра, у незадрживом гоњењу разбијених непријатељских дивизија, Српска војска избила је на Вардар између Демир Капије и Градског, те на планину Бабуну, чиме је извршен стратегијски пробој непријатељског фронта у дубини од око 40 и у ширини око 50 километара. Заузето је Градско, где су се сливали центри везе и снабдевања читавог фронта непријатељских армија.
За све то време савезничке снаге лево и десно од српског распореда – француске, британске и грчке – и даље су се налазиле на својим полазним положајима. Да би се обезбедио потпуни успех бриљантно извршеног пробоја фронта на правцу Српских армија, српска Врховна команда (регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић) одлучила је 23. септембра, без обзира на недовољну активност савезничких трупа, да енергично настави операције према бугарској граници, како би се избегле опасне последице од могућих бочних удара непријатељских армија. Како је у својим мемоарима веома тачно констатовао британски премијер Лојд Џорџ, то је подстакло савезничке армије лево и десно од српских армија да пређу у напад. Када је српска Друга армија 29. септембра 1918. избила на бугарску границу код Царевог Села, спремна да крене на Софију, бугарска влада је одлучила да затражи примирје и потписала акт о капитулацији.

НЕОЧЕКИВАНИ КЉУЧ РАТА

У то време немачке армије су чврсто држале своје положаје у Француској и Белгији на линији Антверпен–Меза, аустроугарске снаге на Пјави у средњој Италији, а заједно су под окупацијом имале простране територије у Украјини и Русији. Капитулацијом Бугарске, међутим, сломљен је важан стуб Централних сила на презреном и ниподаштаваном балканском ратишту. Тиме су Срби, према констатацији начелника штаба немачке 11. армије генерала др Петера Кирха, одлучујуће продрли у тврђаву немачког Рајха. До тада су војни стратези обе зараћене коалиције сматрали да ће рат потрајати још најмање годину дана. Када је, пре свега под ударом Српске војске, капитулирала Бугарска, немачка Врховна команда је закључила да је рат за Немачку и њене савезнике војнички изгубљен и затражила од Владе да се обрати владама Антанте и САД и замоли за закључење мира. У исто време, француски парламент је усвојио Резолуцију у којој се каже да је балканско ратиште од 30. септембра 1918. постало главно и да ће се, захваљујући тој чињеници, на Балкану решити исход рата.
Владе Антанте су учиниле додатне напоре да политички експлоатишу новонасталу ситуацију на Балкану, како би реализовале своје империјалне циљеве. Велика Британија, која се најенергичније противила предузимању офанзивних операција на Балкану, сада је упутила додатне четири дивизије да их усмери према Турској ради запоседања Цариграда и мореуза у Мраморном мору. Италија је у састав свог корпуса у Албанији придодала још једну дивизију, назвавши их Армијском групом, с генералом Пиочентијем на челу. Циљ је био да се упадне у Црну Гору пре Српске војске и спречи уједињење Црне Горе са Србијом, да се запоседне источна обала Јадрана и омете образовање око Србије заједничке југословенске државе. Француска је гро својих снага у Македонији ангажовала за образовање Дунавске армије, са задатком да пређе преко покорене Бугарске и Дунава, да упадне у Румунију, обнови њену војску и припреми базу за интервенцију против Русије.
Од свих савезничких снага на Балкану, само је Српска војска – у садејству са француским одредом генерала Транијеа и две дивизије које су напредовале железницом преко Ћустендила и Пирота према Зајечару, Неготину и Кладову – наставила операције ка северу, према Дунаву, Сави и Дрини, ради уништења непријатељских снага у Србији и ослобођења своје неослобођене браће.

ПРВО И ПОСЛЕДЊЕ „ПРИМИРЈЕ”

У првој половини октобра 1918. главну улогу у наступању српских снага на север имала је Прва армија војводе Петра Бојовића. Друга армија војводе Степе Степановића, пак, по одлуци главног савезничког команданта генерала Франша д’Епереа, задржана је на бугарској граници као гарант да Бугарска мора извршити услове из Солунског примирја. Затим је упућена да ослободи Косово и Метохију, да тамо остави Југословенску дивизију, један пук („Јадранске трупе”) пошаље у Црну Гору и протера аустроугарске трупе које су се повлачиле из Албаније, а онда главнином снага наступи долином Западне Мораве према Босни.
Прва армија је, у свом продирању према Дунаву, за десет дана разбила све аустроугарске и немачке снаге у долини Јужне Мораве и избила пред Ниш. Немци су ту образовали нову линију фронта, са снагама знатно надмоћнијим у односу на Прву српску армију. Позната је депеша генерала д’Епереа војводи Мишићу да заустави Прву армију испред Ниша до пристизања осталих савезничких снага, истичући да та „армија срља у авантуру”. Војвода Мишић је проследио војводи Бојовићу депешу главног команданта, препуштајући му да у конкретном случају поступи према сопственој процени. Прва армија војводе Бојовића је наставила борбу и у дводневној бици поразила знатно надмоћније немачке снаге код Ниша, 12. октобра ослободила град и наставила немилосрдно гоњење немачких и аустроугарских снага према Дунаву. Напредовање српских армија према граничним рекама проузроковало је унутрашњи слом Аустро-Угарске Монархије и повлачење немачких снага из Србије.
Иако су у међувремену капитулирале, Турска, Аустро-Угарска, Немачка, рат тиме није био окончан. Нова мађарска влада Михаља Карољија прогласила је отцепљење од Аустрије и прокламовала независну мађарску државу, у жељи да под својом влашћу (и с надом у разумевање западних савезника) задржи све земље круне Светог Стефана, укључујући ту, разуме се, и српску Војводину. Карољијеве амбиције су пропале, јер је њихове захтеве с индигнацијом одбио генерал д’Епере. Српске трупе су у међувремену избиле на линију Липа–Арад–Сегедин–Суботица–Баја и даље на запад, па је мађарска владина делегација, коју је предводио министар рата у новој влади Линдер, морала у Београду да потпише уговор о примирју који су јој диктирали војвода Живојин Мишић и француски генерал Пол Анри, 13. новембра 1918. године.
Тако је прво (солунско) и последње (београдско) примирје на крају Првог светског рата непосредно изнудила Српска војска. Али, као што је констатовао Константин Фотијадес, на обележавању годишњице завршетка Првог светског рата, сујетни и охоли генерали великих савезничких армија нису се сетили чак ни да помену заслуге Срба који су својим грудима изнудили крај вишегодишњег рата и спасили човечанство од најмање још једне године страдања (како су предвиђала ратоводства обеју зараћених коалиција).
Да закључимо: у Првом светском рату на свим фронтовима
употребљена су огромна ратна средства. Нови топови, тенкови, авиони,
ратни бродови... Њима су изазвана огромна материјална разарања и
људске жртве. Ипак, ваља нагласити, одлучујући фактор у победи
био човек – војник испуњен дубоком вером у праведност своје борбе за
слободу. Одважан, задовољан и минималним средствима за живот, бескрајно одан својој земљи и свом народу, надахнут светосавском вером у Бога, тај војник је у мислима и срцу имао само једну идеју: борбу за ослобођење своје
поробљене отаџбине. То су били српски војници којима је и сам начелник
немачког Генералштаба Хинденбург одао признање да су међу
најбољим војницима које је видео Први светски рат.

***

Капитулације
Силовитим српски продором одсечена од својих главних савезника, Турска је капитулирала 30. октобра 1918. Са британском делегацијом потписала је акт о предаји на егејском острву Мудросу. Делегација Аустро-Угарске потписала је акт о предаји код Падове, у италијанској Врховној команди, која је за то била овлашћена од савезничких влада и генералштабова.
Оставши без савезника, Немачка је потписала званични акт о предаји у штабу француске Врховне команде, у чувеном вагону недалеко од Париза, 11. новембра 1918.

***

Београд
Било је тачно 10 сати пре подне, 1. новембар 1918, када је командант Прве армије Српске војске војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступио у престони Београд.
Експлозији неописивог одушевљења претходила је најдубља тишина на свету.
Тишина свечана и молитвена.
Тишина пијетета и поноса.
Тишина у којој је свак могао чути само своје сопствено срце.


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 1:49:56



ДИВНА ЉУБОЈЕВИЋ И ЊЕН ХОР „МЕЛОДИ”, СА СВИМ ЗРНИМА РОДНОГ МОЗАИКА
Византија после Византије
Ова харизматична и лепа Београђанка за певницом је од десете године. Древно умеће оригиналног византијског појања, донето од стране избеглих руских монахиња после 1917, предато јој је у манастиру Ваведење на Сењаку. Настављач те златне нити, она је данас један од најверодостојнијих (и још увек недовољно коришћених) брендова српске културе. Својим појањем прожима цео један културни круг омеђен Грчком, Русијом, Србијом, Бугарском, Румунијом, а отворена су јој врата најпрестижнијих концертних дворана света. Она је један од добрих путева српске културе у новом веку

Пише: Кристина Шево


„Нико ко чује ово појање не може остати равнодушан.” „Овај глас, као анђеоски, као божанско оглашење у човеку, отвара срца, без обзира на то из које културе долазе, којој вери или идеологији припадају.” „Ово није концерт, ово је узношење, обред, оплемењивање света и човека на путу њиховог обожења. Зато се може слушати и у древном православном храму, и овде, у Делфима, и у концертној дворани у Москви, Токију или Њујорку. Свугде ће то бити исти душевни потрес и узлет.” „Нико пре ње није тако певао литургију.” „Најлепше се слуша склопљених очију.”
Тако су казивали светски медији, чувени гости, призвани незнанци након концерата Дивне Љубојевић и њеног хора „Мелоди”. Пет њихових комапкт дискова на западноевропском тржишту (у издању „JADE – Milan Music – Warner Music) имали су феноменалан успех. За март је најављен велики концерт у париском Националном театру, а на српском тржишту управо се појавило Огледало, први видео DVD Дивне Љубојевић и хора „Мелоди”, са осам концерата, седам спотова, документарним филмом.
Дивна Љубојевић, харизматична и господствена, лепа и племениташки тиха, најизразитији је представник старог византијско-руског појања у данашњој култури, не само српској и не само православној, али и један од најверодостојнијих, најмоћнијих брендова српске културе и традиције на планетарној сцени.
Рођена је на Благовести, у Београду, године 1970. За Националну ревију прича да је расла у верујућој породици и са појањем се срела врло рано. Била је десетогодишња девојчица када је у манастиру Ваведење, у родном граду, уз брижни утицај игуманије Агније и њених монахиња, спознала лепоту древног руско-црквеног појања.
– Пошто је, цивилизацијски, управо Русија била права наследница Византијског царства, њену уметност је одувек красио тај широки, узвишени дух, који ствара с лакоћом и слободно развија своје раскошно наслеђе. У том смислу, руско црквено појање данас можда није налик византијском колико румунско или бугарско, али је једнако величанствено и мени надахњујуће. У манастир Ваведење, где сам се с њим срела, то појање донеле су монахиње из манастира Лесне, избегле из Русије после Октобарске револуције 1917. Оно је и само било слободно сједињено са српским појањем, као другим варијететом византијског наслеђа. Стога руско појање за мене представља један од најважнијих темеља на којима музички и извођачки растем – каже Дивна Љубојевић.

ВЕЛЕГРАДСКА ИСКУШЕЊА

Након завршетка основне и средње музичке школе у Београду, Академију уметности уписује у Новом Саду и дипломира на Одсеку за општу музичку педагогију, свесна колико је важно да стечена знања и дарове преда младим генерацијама.
– Осим родног Београда и Новог Сада, где сам студирала, носим у себи и друга лица велике и богате Србије, подједнако важне делове родног мозаика. Ван велеградске Србије, београдске и новосадске, у мом животу постоји и једна друкчија Србија, мања и интимнија, скривенија, која ме је оплеменила лепотом природе и достојанством људи. На моје биће је, суштински, више утицао онај уски, бистри, брзи и хладни Рзав, него велики и мутни Дунав и Сава. Искуство ми говори да постоје многе опасности и бројна искушења одрастања у урбаним пејзажима Београда и Новог Сада. Има ту лењости и спорости, јалове меланхолије, једне специфичне некреативности, страшне отупелости за лепоту и срећу. Та велика вода, која је самој себи довољна, која тихо ваља, гута обалу и пределе кроз које онако незаинтересовано пролази, не даје души живост и живот. Тужна је и у њу се не може завирити. Не може се из ње пити, у њој се не можете умити, нити руком извадити рибу. Под мостовима великих река је обично излаз канализационих цеви, које у воду избацују нечистоћу града. Тако град својом прљавштином храни реку, а она му узвраћа тугу.
Осим што је врстан појац, Дивна Љубојевић је рано испољила и изузетан таленат диригента. Већ са 16 година води пробе хора Богословског факултета и диригује здруженим београдским хоровима на првој васкршњој литургији у храму на Врачару, поставши тако најмлађи диригент у историји најстаријег српског певачког друштва. У жељи да неспутано развије свој аутентични уметнички израз, године 1991. са пријатељима и сарадницима оснива хор и студио за духовну музику „Мелоди”. Назван по светом Роману Слаткопојцу (Мелод), једном од најбољих црквених песника свих времена, хор чине људи који деле исти дар и љубав према традиционалној духовној музици, који заједно литургијски живе и дишу. По благослову тадашње игуманије Агније, манастир Ваведење на Сењаку, својеврсно родно место овог хора, постаје и његово седиште.
– Саставни део моје „креативне радионице” су моји сарадници и пријатељи, са којима се дружим и певам, радим и стварам. Са њима певам на концертима и на литургији, то је жива креативна радионица чији сам део. Ту су, наравно, и наши слушаоци, сви који верно прате наш рад, све ове године.

ВРАТИТИ ТЛО ПОД НОГЕ

Уметност Дивне Љубојевић настаје у једном органском и непосредном процесу, спонтано, извире из њеног реалног живота. Сваке недеље је ишла на литургије и певала, много пре одлуке да се професионално бави музиком, пре студија на Музичкој академији, пре но што је постала диригент, пре „Мелода”.
– Када ме питају да објасним процес настанка својих песама, имам утисак да покушавам да објасним необјашњиво. Не дешава се то у једном тренутку, тек тако, по мојој личној жељи и намери. Моје песме настају годинама пре него што их одаберем и изведем на неком концерту, па онда коначно и објавим на диску. Оне као да се саме бирају, као да и није могло никако другачије. Као да постоји неко невидљиво магнетно поље, свуд око мене, које уредно прикупља и међусобно организује све оне мелодије и речи које певам, све те напеве, химне, кондаке и псалме... „Мелоди” и ја живимо у тој чудесној атмосфери мени блиског црквено-византијског наслеђа хиљадугодишње православне цивилизације. То је неизрецива част и привилегија.
Сматрају је аутентичним живим изразом нововизантијске духовности и лепоте, настављачем средњовековне византијске хришћанске идеје. Од пет досадашњих албума Дивне Љубојевић и „Мелода”, чак три већ у наслову имају одредницу Византија. Каже да пасионирано истражује како би изгледало српско-византијско појање данас, да историјске околности нису спречиле његов даљи развој.
– Осећам усхићење и понос што Византији припадам већ рођењем, што могу да је наставим својим животом и кроз свој дар певања. Византија, наравно, постоји и данас. Где год се окренули, видећете њене трагове. У свом првобитном облику, она је трајала 1.123 године. Сачувала је грчко-римску културу да би је предала европским народима када постану довољно зрели да је приме. А многи од њих су варварски долазили да јој отму блага, не знајући да је њено право благо Бог. Зато није случајно што публика на западу, без изузетка, склопљених очију или са сузама дубоко доживљава ону привидно им непознату музику коју изводим на концертима.
Пројекат Огледало, каже Дивна Љубојевић, означио је и почетак њиховог још преданијег рада на осветљавању заборављених бисера српске музичке и духовне традиције, на јачању неовизантијске линије српског културног наслеђа. Јер то је светлост која може јасно показати праве путеве самосвојне српске културе у новом веку, вратити јој тло под ноге.

***

Дар
– Добила сам дар, а сваки Божји дар је самосвојан. Љубав Божја се кроз дарове (таленте) излива на људе. У сваком времену је требало људима скретати пажњу на ову нераскидиву нит која их повезује са Богом кроз веру, традицију и уметност. То је нешто много веће од мене, носим га у себи, али ми не припада сасвим. Зато и не осећам потребу да тај дар анализирам, да о њему размишљам, да га рационализујем. Само га са захвалношћу прихватам.

***

Наступи
За седамнаест година постојања, „Мелоди” и Дивна Љубојевић одржали су преко 400 концерата широм света. Критика њихове наступе редовно оцењује као бриљантне. Недавно, у Москви, на Пасхалном фестивалу духовне музике, „Мелоди” су једини певали на бис.
Уз то, Дивна Љубојевић држи и бројна предавања широм Европе о византијском наслеђу духовне музике и свом непосредном уметничком искуству. Оснивач је и Хора „Свети Симеон Мироточиви” при цркви Светог Саве у Паризу, где са „Мелодима” такође често наступа.

***

Огледало
Након бројних CD издања у Србији и иностранству, Дивна Љубојевић и „Мелоди” недавно су објавили Огледало, њихов први видео DVD. На њему су снимци са осам концерата, седам спотова, документарни филм Александра С. Костића о њиховом наступу у Бечу 2007. Два потпуно нова спота (Аксион Естин и Ангелскиј Собор) снимана су у нетакнутој природи Царске баре и у готово нестварном амбијенту напуштеног замка у Беочину (директор фотографије Никола Поповић). У оригиналној пратећој књизи У огледалу Драгослава Бокана, уметничког директора овог пројекта, осветљен је културно-историјски пут онога што се може назвати „Византијом после Византије”, све оно што се дубински догађало са византијском идејом лепог и византијским културним кодом у 555 година од пада Цариграда до овога дана.

Ono sto nas cini Srbima IMG_7266

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od vivijen taj Ned 17 Okt - 18:39:42





[You must be registered and logged in to see this image.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60052
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Ono sto nas cini Srbima

Počalji od Milence taj Čet 24 Feb - 14:00:22

Кад већ споменусте генијалног проф. Божу Петровића... Топло препоручујем његову књигу Старе српске куће као градитељски подстицај.

[You must be registered and logged in to see this link.]
Milence
Milence
Novi Član
Novi Član

Srbija

Grad : Beograd
Browser : N/A
Broj Postova : 5
Broj Poena : 3109
Reputacija : 0
Datum upisa : 23.02.2011
Datum rođenja : 17.06.1976
Godine Starosti : 43
Pol : Muški Zodijak : Blizanci Zmaj

Zanimanje : Bankar
Knjiga/Pisac : Zagor
Moj YOUTube Video :