Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Legende o Kosovskom boju552

Legende o Kosovskom boju

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Legende o Kosovskom boju

Počalji od vivijen taj Pon 18 Okt - 11:44:35



Važnost i veličinu nekog naroda najlepše odslikavaju njegov jezik, istorija, njegovi mitovi, bajke i legende, tradicija...



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13440
Broj Poena: 58072
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o Kosovskom boju

Počalji od vivijen taj Pon 18 Okt - 12:01:27



Preuzeto iz knjige "Istorija Srpskog Naroda" Vladimira Corovica


Posle pobede na Marici Turci nisu odmah počeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, učvrstivši svoje položaje, stali da šire svoj uticaj i da stvaraju uporišta za dalje napredovanje. U njihovom radu bilo je nesumnjivo izvesnog sistema. Oni nisu hteli da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrišćanski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za početak, zadovoljavali tim da balkanski dinasti priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaćanje danka, kako bi povećali svoja finansiska sredstva. Tako oni nisu zauzeli Vukašinovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukašinov sin i naslednik Marko, najpopularniji junak naše narodne epske pesme. Marko je vladao južnom srpskom Maćedonijom sa sedištem u Prilepu, tvrdom gradu, koji je imao i po prirodi položaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgrađivan kao najtvrđe mesto Pelagonije. U severnom delu Vukašinove kraljevine imao je vlast mlađi brat Markov Andrijaš, čija se zadužbina na reci Treski, podignuta 1388/9. god., očuvala sve do danas. Vukašinovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se požurili da im, posle očeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balšići, a Skoplje Vuk Branković. Otimanje oko Kostura postalo je čak i predmet epske pesme. Kao Marko priznali su tursku vlast i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. Ćustendil, i u svom poturčenom nazivu, još uvek čuva spomen na svog gospodara Konstantina. Narodna pesma, koja Konstantina zove "begom", valjda po tom što ga je zapamtila kao turskog gospodina, opeva njega i Marka kao ljude koji održavaju dobre susedske odnose. Treći srpski dinast na jugu, Toma Preljubović, držao se u Epiru duže vremena samo kao turski štićenik.

Od osamdesetih godina XIV veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju čak i u oblasti iznad Šare, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Humu. Ti upadi vršeni su isprava sa malim odelenjima i nisu mogli imati osvajački karakter. Izvođeni su radi pljačke i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovom vreme, beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukoslavić suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin grad), da brani nišavsku dolinu od njihova nasrtanja.

U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, pošto su u južnoj Maćedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrišćanski gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naročito su bili aktivni članovi dinastije Anžu iz južne Italije i drugi velikaši poreklom iz Italije; koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, održavali svoje ranije vladarske posede na istočnoj obali Jadranskog Mora i u Grčkoj, ili težili da ih prošire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Balša Balšić koji je uspeo da ženidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Drač. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više strana. Videli smo da se sukobljavao sa Altomanovićem, kraljem Markom i Tvrtkom na srpskoj strani. Tako isto borio se i u Albaniji. Anžujci su hteli da svakako dobiju Drač kao svoje staro uporište, a za Drač se otimao i Karlo Topija, najmoćniji albanski dinasta. Balša je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u čestim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Turci su, videći ta trvenja, okrenuli svoje čete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je 18. septembra izgubio glavu. Njegova udovica zatražila je potom mletačku zaštitu i s tom pomoći održala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrkši Žarkoviću, sestriću Dragaša Dejanovića.

Iza toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. God. 1386. Turci su osvojili Niš, glavno čvorište na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da posedajući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Turke kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i turske čete u Humu. Njihov nenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, bežali sa stokom na dubrovačko zemljište, prema moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je, kao što smo već pomenuli, kod Bileće pretrpela poraz.

Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su emira Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još uvek pretstavljali glavnu vojničku silu Balkana. Nju je trebalo slomiti, da bi se moglo s uspehom raditi na daljem podvlašćivanju Balkana. Turske pripreme za napadaj vršene su dugo i već u februaru 1389. god. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.

Knez Lazar je stvorio središte u Kruševcu, držeći najbogatiji i najplodniji deo srpske države, ceo sliv obe Morave. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u srpskoj, njemu podređenoj vlasti Kosovo, koje je štitilo Srbiju s juga. On se nadao, da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države. S njim počinje povlačenje srpskog državnog središta prema severu, odnosno uzmicanje ispred novog neprijatelja. Knez Lazar ne nastavlja punu tradiciju nemanjićske Srbije. To pokazuje, najpre, njegova titula, koja nije ni carska ni kraljevska; zatim, ni ne pokušavanje s njegove strane, da počne jače delovanje prema južnim granicama, na račun turskih vazala Mrnjavčevića i Dejanovića; najposle, njegovo nevezanje ni za jedan od starih bilo političkih bilo crkveno-prosvetnih centara. Svejedno je, da li je on to činio što je hteo ili što sticajem prilika nije ništa mogao da postigne u tim pravcima. Činjenica je, da s njim dolazi do historiskog izraza severna iznadkopaonička Srbija, čije je učešće u našoj historiji bilo dotada očevidno manje aktivno od učešća raško-kosovskog i metohisko-zetskog. Lazareva vladavina znači nov period u našoj prošlosti, ma koliko se stari pisci trudili da je pretstave kao prirodni i u nekoliko čak i porodični nastavak nemanjićskog doba. To novo obeleženo je i stvaranjem sasvim nove prestonice, Kruševca, i čitavog niza novih manastirsko-prosvetnih središta, Ravanice, Gornjaka, Ljubostinje.

Pred opasnošću od Turaka, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potražio pomoći kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je držanje kralja Sigismunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritešnjen od N. Altomanovića, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Sigismundovih protivnika. Imao je s toga razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublažio on mu je, preko svog zeta Nikole Gare, ponudio ponovo da mu postane vazal. Sigismund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.

Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno, da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tom, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i emir Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakupom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod Bileće, vojvode Vlatka Vukovića. Sa Bosancima došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstaši", pod vodstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Ivanovce. Srpski dinasti s juga nisu smeli da se u ovom odlučnom času opredele za Lazara, nešto iz straha od ogromne turske snage, nešto iz oskudica svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a nešto i iz sebičnih interesa, ne uviđajući da će slom Lazarev samo otežati i njihov položaj. Konstantin Dejanović je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. Ne znamo ništa pouzdano o tom kako se u ovoj prilici držao kralj Marko.

Odlučna, legendarna, borba na Kosovu zbila se na Vidov-dan, u utorak, 15. juna 1389. Pojedinosti o celom toku bitke nisu nam, na žalost, poznate. Ne znamo čak sasvim pouzdano ni to, kad je u stvari poginuo turski han, "sultan" Murat što bi nam znatno pomoglo da pravilnije rekonstruišemo tok borbe. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji naš pisac, Konstantin Filozof, kazuje, da su jednog srpskog plemića neki zavidnici oblagali knezu da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Ovi mu poverovaše i propustiše ga. Kad je došao do sultana Miloš je hrabro kidisao i sjurio mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi naš stari spomeni, Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku XV veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Narodno predanje, vrlo živo i razgranato, razvilo je verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih domaćih izvora znamo, da on svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače historiski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu historija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od XVIII veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine XV veka. Turski izvori govore, međutim, o tom drukčije. Da ne bi izgledali suviše lakoverni i da bi svom velikom vladaru pripisali i tu pobedu turski pisci, svi iz reda, prikazuju stvar tako, da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka. Ubijen je na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, kod je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan Ilderim (munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Nije sigurno da li Muratovo tulbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče, da pogubi brata Jakuba tobože za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga izluči kao takmaca, i da odmah potom krene kući, i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje osudilo je teško i nepravedno Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a nije mu htelo oprostiti što na Kosovu nije našao smrt i on uz tolike druge vitezove "kneza čestitoga".

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u historiji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Srbi su ga, međutim, osetili odmah. S Lazarem je izginuo cvet moravskih junaka; zemlja je ostala obezglavljena sa jednom ženskom glavom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom. Osećalo se da za ponovljeni turski, ili ma čiji drugi, nalet ne bi bilo dovoljno otporne snage. Udar je bio i suviše težak i činilo se da cela zemlja strahovito krvari.

Nijedan događaj naše historije, ni pre ni posle toga, nije ostavio tako dubok i trajan utisak kao ova kosovska katastrofa. Narod je u svoj dubini osetio njegov sudbonosni značaj. Zgrada stare carevine skrhala se nepopravivo, i to ne samo što je protivnik bio fizički jači, nego što smo mi bili moralno slabiji. U staroj i pozajmljenoj frazi ponavljalo se često i na više strana, da nas je zlo snašlo zbog loših grehova. Malo je primera u historiji drugih naroda – ja, priznajem, ne znam ni za jedan drugi slučaj – da je u širokim, pravim, narodnim redovima jedan događaj bio saosećan i zapamćen tako živo i neposredno. Narod je dobro usekao u pamet ne samo Kosovo, nego i sva druga mesta po njemu, koja behu posele vojske, i sva glavna lica iz akcije. I to je znao do pojedinosti ne na području stare Raške, nego po svima našim oblastima. Uneli smo ta predanja i među Hrvate i među Bugare.

Lazareva pogibija već se onda, krajem XIV veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan naš vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisitelj u našoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, izvezla mu je na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu. U drugoj pohvali, pisanoj krajem XIV ili na samom početku XV veka, došla su do izražaja takva osećanja, kakva bi skoro potpuno odgovarala ideologiji XIX veka ili raspoloženjima novoromantičarskog nacionalističkog početka našeg veka. Knez je, veli se, govorio pred borbu: "Bolja nam je u podvigu smrt nego li sa stidom život. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima". A njegovi su mu ljudi odgovarali: "Za otočastvo naše umreti nećemo poštedeti sebe... Umrimo, da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu živu žrtvu... Ne poštedimo život naš, da živopisan obraz posle ovog budemo drugima".

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Naša narodna epska pesma nema ništa pesnički lepše, svesrdnije osećano o etnički više pročišćeno nego što je ciklus o Kosovskoj pogibiji. Ilijada je značajna po svom širokom epskom okviru i sa svojim herojskim ličnostima, koje su slične bogovima i koje često bogovi i vode, ali je njen osnovni motiv otimačina, uvređeno samoljublje i prevara. U Nibelunzima, jezivo mračnim, polazna tačka je osveta. U našem kosovskom ciklusu osnovni motiv je svesna žrtva i vršenje dužnosti prema otadžbini. Kad je "carica" Milica, kaže jedna pesma, uoči strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro braće ostavi bar jednoga, "sestri od zakletve", on joj dozvoljava da zaustavi koga hoće. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja braću, najpre Boška Jugovića, pa redom ostale, sve do najmlađega, koji vodi careve jedeke, ona čuje uvek jedan isti junački odgovor:



Idi, sestro, na bijelu kulu;

Ne bih ti se junak povratio

Ni careve jedeke pustio

Da bih znao da bih poginuo.

Idem, sejo, u Kosovo ravno

Za krst časni krvcu proljevati

I za vjeru s braćom umrijeti!

Tako shvataju svoju dužnost svi iz reda. I Vasojević Stevo, koji žuri da ne odocni na borbu; i Vaistina, sluga Musića Stevana, koji neće da na njemu i njegovu gospodaru ostane kneževa kletva, da nije došao na Kosovo; i knežev sluga Goluban, koji dobija gospodarev blagoslov da ostane u Kruševcu, ali koji "svome srcu odoljet ne može", nego ide tamo, u borbu, da se nađe među svom braćom i junacima, kad se rešava sudbina Srbije. Moralom tih junaka vaspitavali su se vekovima naši naraštaji; njim je, u svojim najcrnjim danima, živeo ceo narod. Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog evanđelja. Ono, što je govorio Mustaj-Kadija iz Gorskog Vijenca na adresu Srba: "Krstu služiš, a Milošem živiš", bilo je sasvim tačno. Koliko je umetnički bio još uvek živ i snažan delotvoran uticaj kosovske legende sve do naših dana najbolji su dokaz, pored mnogih drugih dela, Meštrovićev Kosovski hram, Vojinovićeva Smrt majke Jugovića, Rakićev Gazi Mestan.

Međutim, iako su sveštenstvo i već tada možda izvesni elementi u narodu osetili sav zamašaj kosovske katastrofe, feudalna gospoda tadašnje Srbije nisu iz tog slučaja ništa naučila. Ona su i dalje gledala prvenstveno svoje interese i rukovodila se lokalnim i sebičnim motivima. Mnogi su od njih težili da sebe ojačaju na račun celine ili suseda, ugroženog od neprijatelja, ugroze i oni sami. To je opšta pojava i u Srbiji i u celom njenom susedstvu na Balkanu i Evropi. Feudalizam sa svojim tajnim i javnim revoltom protiv jake usredsređene vlasti; sa svojim sebičnim prohtevima koji su s jedne strane bili upereni protiv vladara i njihovih organa, a s druge protiv radnog težačkog sveta, koje su, kao podanike, teško pritiskali; sa svojim čestim ratovanjima, koja su trošila snagu zemlje i fizički i privredno; utirao je put turskom osvajanju, kome je najposle i sam pao kao žrtva. Da je naš narod u ono vreme silnog turskog poleta pokazao i više povezanosti i više razumevanja za nesumnjivu potrebu jedne čvrste zajednice njegov bi položaj bio vrlo težak i vodio bi borbu sa vrlo mnogo opasnosti; ovako, rascepkan u više država, a i u tim samim državama rastočen u više jedinica, često ljuto zavađenih, on je sa vrlo malo zaustavljanja išao u otvorenu propast.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13440
Broj Poena: 58072
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o Kosovskom boju

Počalji od Zaga taj Pon 18 Okt - 12:27:40



..na žalost o ovome će nam samo legende i ostati u skorije vreme....

Plače..

-----------------------------------------------------------------------------------
U životu je jednako loše obeležen svaki put, ali ponekad je potrebno ići u pravcu koji se čini najmanje prohodan i najmanje siguran....
[You must be registered and logged in to see this link.]

Zaga
Šefica Grupe TNT
Šefica Grupe TNT

http://marezato.hpage.com
Srbija

Grad : Niš
Browser: Firefox
Broj Postova: 1828
Broj Poena: 23800
Reputacija: 1344
Datum upisa: 24.12.2009
Datum rođenja: 21.05.1973
Godine Starosti: 41
Pol: Ženski Zodijak: Bik Bizon

Zanimanje: svašta nešto
Moj YOUTube Video:


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o Kosovskom boju

Počalji od vivijen taj Pon 18 Okt - 12:45:10



Tacno, Zago, ali ne sme se ugasiti duh, ne sme se zaboraviti, nemamo prava na to... moramo se podsecati, duznost Srbinova je da gaji svoju tradiciju i kulturu, da je cuva od zaborava i predaje cistu i neizmenjenu, kao najvecu svetinju, buducim pokolenjima... inace, ako se pomirimo i odustanemo, nestacemo kao narod, a za to se nasi pretci sigurno nisu borili i ginuli.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13440
Broj Poena: 58072
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Legende o Kosovskom boju

Počalji od vivijen taj Pon 18 Okt - 13:02:41




Svedočenja o
krvavom Vidovdanu


Piše Živan J. Grujičić
Veliku pažnju proučavalaca Kosovske bitke, a posebno kosovske legende, privuklo je pismo koje je Firentinska opština poslala kralju Tvrtku I, 20. oktobra 1389. godine. Razmatrajući svojevremeno izvore o Kosovskom boju, Ljuba Kovačević je zauzeo stav da je pismo Firentinske opštine “najstariji i najvažniji izvor o Kosovskom boju”. Međutim, mnogi kasniji proučavaoci Kosovske bitke i kosovske legende smatrali su isto, uzgred naglašavajući da u pomenutom pismu ima i retorike. U pismu koje je, prema jasno vidljivom datumu, poslato dva meseca nakon Kosovske bitke, veli se da se saznalo kako je Murat napao sa dvojicom sinova srpsku zemlju. Do odlučujuće borbe došlo je na Kosovu polju. Firentinska opština oduševljeno čestita kralju Tvrtku na velikoj pobedi Srba nad Turcima, mada je nejasno zašto se Tvrtku upućuje ta čestitka, kada se već uveliko znalo da je njegovih tri hiljade vojnika na čelu sa vojvodom Vlatkom Vukovićem napustilo Kosovo još u prepodnevnim satima, dakle, na samom početku bitke. Pismo se zadržava i na približnijem opisu Muratove smrti. Kaže se da je Murata ubio Lazarev vojvoda Miloš Kobilić sa dvanaest srpskih velmoža, koji su se prethodno zakleli da će izvršiti taj čin. Oni su mačem prokrčili put kroz neprijateljske čete i redove kamila, koljući se sa Agarenima oko sultanovog šatora, dok je Miloš nožem ubadao u grlo i u stomak turskoga cara. U firentinskom pismu posebno priznanje odaje se vitezu Kobiliću (Obiliću), onom od pomenute dvanaestorice koji je ispunio zavet i izvršio junačko delo, ubivši velikoga neprijatelja.

ZVONA BOGORODIČINE CRKVE
Širok krug čitalaca posebno je privlačila vest da je pobeda na Kosovu polju odjeknula i u Francuskoj. Proučavaoci Kosovske bitke, naime, tvrdili su da je francuski kralj Karlo VI priredio svečano blagodarenje u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, a u čast pobede Serboa na Kosovu, i danonoćno bdenije u molitvama za duše poginuli srpskih vitezova. Ta vest je pronađena u “Hronici sen-deniskog kaluđera”. Ova hronika kaže da su zvona sa Bogorodičine crkve dvadeset i četiri časa zvonila u čast hrišćanske pobede na Kosovu, što i te kako pokazuje da je Kosovska bitka s puno žestine odjeknula i u Evropi. Francuzi su posebno iskazali radost, kako beleži Hronika sen-deniskog kaluđera, i zbog smrti turskoga sultana Murata i sina mu Jakoba. Među prva reagovanja na smrt sultana Murata I treba ubrojati i pismo Dimitrija Kidona vizantijskom caru Manojlu II Paleologu, koji se u tom času nalazio u izgnanstvu. Pismo je upućeno iz Carigrada jula 1389. godine, iz istog grada u kojem je đakon Ignjatije pribeležio saznanja o Kosovskoj bici koja su toliko uzbudila i mitropolita Pimena i episkopa Mihaila, i njega samog. Kidanovo pismo ne daje bliže podatke o onome što se zbilo. Muratova smrt povod mu je za mučna razmišljanja o sopstvenim jednovernicima i jednoplemenicima. Konstatuje samo smrt sultana prokletnika, napominjući kako je ovaj tašto verovao da će hrišćani, protiv kojih je podigao vojsku, već na samu vest o približavanju njegove sile “ poskakati od straha u sinje morje”.
O Kosovskoj bici prozborio je početkom XV veka i Klaviho, španski poslanik u Samarakandu. Klaviho je kao izaslanik kastiljanskog kralja Hinka III boravio maja 1404. godine kod tatarskog kana Tamerlana. U putnom izveštaju ostavio je i kraću belešku o Muratovoj pogibiji. Veli da je Murat, odnosno “Amurat”, ubijen u boju snažnim udarcem mača u stomak i rasporen na krst, od pupka do grkljana uzbrdo i od jedne slabine do druge popreko. Po Klavihu, Murata je ubio vitez Miloš Kobilić, verenik Lazareve kćerke Despine (Olivere). Dalje kaže da je Muratov sin, Bajazit, osvetio smrt oca pogubivši odmah Miloša, a kasnije i srpskog cara Lazara. Klaviho je u putopisnom izveštaju ostavio zanimljivu zabelešku kojom objašnjava zbog čega je spominjao Muratovu pogibiju na Kosovu: “A ovo sam napisao zato da bi se znalo koga su zvali Murat (Murate), pošto sve vladaoce turske mi ovde znamo samo pod imenom Murat, a svaki vladalac imao je svoje posebno ime”.

ZMAJEVITI JUNAK
Iscrpno i, svakako, pouzdano svedočenje o Kosovskom boju nalazi se u Žitiju despota Stefana Lazarevića koje je Konstantin Filozof napisao verovatno 1431, dakle, nepune četiri godine posle Stefanove smrti. Konstantin Filozof u delu teksta koji je posvećen Kosovskom boju obraća više pažnje na ličnost čoveka koji je ubio Murata. Piše o njemu: “Beše neko veoma blagorodan, koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna, samo zato što bejaše vitez ponad svih hrišćanskih vitezova. A ovaj, po imenu Miloš, smion kao niko, za koga se i pre boja kazivalo da je od zmajevskog roda i da ga podojila kobila, a zadojila vila nagorkinja, da pokaže vernost otačastvu, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku Agarena, uzgred kazujući da je prebeglica, na šta mu ovi otvoriše put do šatora. A kada je bio blizu i ugledao cara Amurata zavaljenog na minderu kako glaba čibuk i duvani, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca, dušu mu poganu isterujući napolje. A tu, posle boja sa mnogim Agarenima, i sam pade taj dični i junački sin Serbone”.
Ako pismo Firentinske opštine kralju Tvrtku I, pisano 20. oktobra 1389, prvo spominje zaveru i zavet nekih velmoža da će ubiti Murata, Konstantinovo Žitije prvo pominje kako je čovek koji se zavetovao da će Murata ubiti bio oblagan od zavidljivaca i osumnjičen da je neveran svome gospodaru Lazaru. Konstantin Filozof saopštava u spisu i tačan datum bitke: “krvavi Vidovdan, 15. junija 1389. godine Gospodnje”.

LAZAREVA BESEDA
U Slovu o knezu Lazaru koje je krajem 1392. godine napisao patrijarh Danilo III o Lazarevom opredeljenju za nebesko carstvo, citiraju se veoma nadahnuto istinske reči koje je Lazar izgovorio pred vitezovima i nepreglednom skupinom srpskih vojnika u sumrak uoči boja: “Bolje je nama u podvigu smrt, nego li sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, nego li pleća dušmanima našima dati. Mnogo poživismo za svet, najzad postarajmo se za mali podvig stradalački primiti. Da poživimo večno na nebesima, dajmo sebi imenovanje vojnika Hristovih, stradalaca blagočastija, da se upišemo u knjige žizna i večnosti. Ne poštedimo telesa naša u borenju, da od onog koji prosuđuje podvige svetle vence primimo”.
Na ovu uzbudljivu i teološki nadahnutu Lazarevu besedu slede i odgovarajuće reči njegovih vojnika: “Veselja i radosti, a ujedno i vojništva, jela i naslađenja katkad bogatih i katkad sirotinjskih trpeza, ljubav i čast, sve obilo od tebe primismo. Što je mnogo za tebe i za blagočastije, i za otačestvo nam umreti? Ne poštedimo sebe, znajući da imamo i posle ovoga otići i s prahom pomešati se. Umrimo da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu kao živu žrtvu, ne kao pre malovremenim i obmanljivim gošćenjem naslađenju našem, no u podvigu krvlju svojom. Ne poštedimo život naš da živopisan primer posle ovoga za vekove pokolenjima budemo”.
Dakle, braćo Srbi i sestre Srpkinje, hrišćani, ako dozvolimo da nam bar na tren venama prostruji prastara krv naših junačkih predaka, podsetićemo se zašto je Kosovo svesrpsko porodilište i ognjište, pepelište i grobljište. Podsetićemo se, otrezniti, a i uplašiti od pomisli da - ako izgubimo Kosovo, gubimo i sopstvenu dušu, sopstveni identitet prepoznatljivosti, ne samo na mapi sveta, već i na mapi večnosti. Mene lično, kao autora i istraživača srpske prošlosti, i od same pomisli na to hvata neopisiv strah.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13440
Broj Poena: 58072
Reputacija: 971
Datum upisa: 29.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu