Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Duhovne pouke Svetih Otaca

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 1:45:16



СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ


Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средишту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наи|е. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога што Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од

помисли које човека вуку ка доле уместо да га узвоце у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на блихсњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни.

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она

и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.

Неможе се оповргнути истина да се и у току дана могу видети звезде, али то је могуће из дубине која мора бити уска и окомита, недоступна за светлост сунца. Исто се дешава и са сваким од нас јер што је човек

дубље у своме смирењу, то је њему лакше да види Небо.

Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај затиме да сазнаш оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно шта је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо.

Нека је слава Христу, Који нам се јавио у смирењу наше природе, да би нам показао узор смирења. Он се родио у пећини, да ми не бисмо тежили лепоти своје собе или своје келије, лежао је у јаслама да ми не би тражили меку постељу, био је повијен у пелене да бисмо волели просту одећу, дошао је као дете које још није умело да говори да бисмо ми били једноставни као деца, незлобиви и да свој језик не бисмо покретали на празнословље. Нека вас ове

истине осене и нека осене и мене,за шта молим и ваше молитве.

Оно што је горко не може се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки.

Ако је наша душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 1:47:25



СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

О молитви и о молитвеном животу хришћана


Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај којије тражио молитву.

Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узменирен због близине и делања сила које нису сродне души човека.

Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и цистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испраЗНИ.

Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ?

Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа.

Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо.

Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас.

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом.

Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта.

Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи.

Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу

молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико ад вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак аметати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу.

То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати сама са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем.

Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу.

"Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала". Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се

кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтило је њено кандило.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 1:48:57



СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

О односу према ближњима



Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуЂује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац.

Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни.

Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може

да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења.

Ако други човек не показује хгељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно

употребити штит онда када вас други напада.

Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.

Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења.

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни.

На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом.

Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети.

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се

трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност.

Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра.

У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.

Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир.

Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не приближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога.

Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо

мира и кротости, начинимо непријатељство и штету.

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељуј е.

Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро.

Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.

Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прикватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.

Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 1:51:04



СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ


О подношењу жалости,
дуготрпељивости и о смирењу


Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и горим размишљањем, не представља ништа друго него пад.

Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи.

Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању.

Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно.

Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе

благодати Божије. Не усуђујући се ца себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и нецостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч лажни, потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и бого

угодан.

Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени.

Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу

да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.

Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа цтто је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ?

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као

магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу, и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божиј е као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.

Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно-загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божји, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да

будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро.

Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гњев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну.

Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда

могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње.

Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост.

Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је цретвпри у некакав слаби бљесак или привиђење.

Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али кој е су само привидне.

У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само

прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надај ући се да ће им она послужити на корист.

Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.

Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој.

Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успек. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак

добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи.

Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују.

Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божји.

Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине.

Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време

болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.

Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да потакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уоеталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када' су радови били говоти, одједном се указала цела.

Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила, и нема користи од ње.

Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати.

За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас жалости и да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости још и то што у таквим околностима молитва није саврше

на. Принесите Богу жељу да се молитве, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере.

Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га

меримо и да га поредимо са другима. Дужни смо да се не жалимо на невоље, да бдимо над собом и да се снажимо, да не бисмо, изнемогли и посустали, били лигцени припремљене награде.

Сви су утешитељи, а не исцелитељи зла,каже праведни Јов за своје пријатеље. Такви су сви људи. Само Бог мо>ке заиста да утеши, и онда када дарује, и онда када одуЗИМа.

Ако трпиш искушења и жалост од ближњих, учи се у трпљењу и праштању онима који те вређају. Тако за динар искушења можеш да купиш читаво богаство врлина.

Ако трпиш жалост, не имајући никакве своје кривице, заблагодари Господу. Реч невин лечи твоју жалост попут мелема.

Када котао ври на ватри, тада му се не приближавају муве које би могле да га опогане, нити неке животиње које би могле да украду јело, које се у котлу спрема за чо.века. А када се котао скине са ватре и када се прохлади, видећете ројеве мува које круже, а дрске животиње су већ ту и гледају како да се дочепају хране. Тако је и са човековом душом: када она ври пламеном

чежњом за Божанским, тај духовни огањ јој истовремено даје снагу да делује и служи јој попут оклопа који је штити. Али, ако из немарности дозволи да се овај огањ угаси и ако се угаси побожна усрдност, онда се рађају сујетне, празне, лукаве и нечисте помисли, роје се у осећањима, падају у дубину душе и тако је скрнаве. Тада се може прикрасти и нека дрска страст и да покраде из душе све оно што је било припремано да би се угодило Богу.

Када кућу захвати пожар, мноштво људи притрчава да се бори против ватре да се спасе шта се спасти може. А када душа гори у пламену зле страсти, похоте, срџбе или очајања, да ли се исто тако брзо окупе људи који би похитали да животм водом праведних речи и речи љубави угасе смртоносну ватру, пре него што она покори све душевне снаге и пре него што се разбукти и слије са пакленим огњем?

Човек не види своју душу до саме дубине. Царство Небеско је налик семену, које човек посеје у земљу и семе ниче и расте, и ако ин не зна за њега. Између сетве и жетве има и кише, и ветра, и хладноће, и врућине,

и мразева. Дај, Господе, да човек сеје добро семе у душу своју, да га залива, чува и да чека милост од Бога, Који једини може да награди.

Када су Асирци стајали испод зидина Јерусалима, и онима који су стајали на бедемима довикивали свакакве речи, хулећи на Господа, трудећи се да поколебају њихову веру у Бога и верност цару, тада је побожни Језекија наредио својим људима да не одговарају, а он је отишао у храм да се моли. Тако би требало да поступају и Хришћани онда када их опхрвају свакаве мисли. Не одговарај, не слушај, погрузи се у своје срце, призивај Име Господње и заштити се крсним знамењем споља и изнутра.

Тачно је да Бог неке људе кроз сиромаштво води у спасење. Ово Он сам чини и није вама оставио да то чините, него вам је Син Божји поручио да таквима чините милостињу. Испуните ову заповест и спасавајте се њоме. А то, да ли некога треба очистити кроз сиромаштво, Бог ће Сам одлучити и учинити и од вас неће трежити помоћи. Ако желиш да учиниш добро дело, а искушава те жеља да се хвалишеш,

размисли, па ако се ствар може одгодити, ти сачекај, не жури, него укроти своју сујету. Али, ако треба нахранити гладнога, похитај да га нахраниш и, исто тако, похитај да осудиш и победиш своју сујету.

Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро, јесте савршена и Божанска. Било би бесмислено да је Бог створио човека да буде Бог, а не твар. Не дати човеку слободу која је својствена твари, тј. слободу која је ограничена, али која не искључује могућност да се човек удаљи од добра, значило би начинити машину од човека. Машина не може да чини зло, али не може да чини ни добро, она не може да учествује у блаженству.

На питање како је постало зло, свети Василије Велики одговара: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе настала тама. Чему служи слобода? Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не само да луташ по земљи као животиња или да постојиш попут неке биљке.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 1:52:56



СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ


О разним питањима духовног живота


За духовна дела пре свега је потребан Божји благослов, а он се може задобити само ако су нам побуде чисте, а не ако у позадини наших намера стоји угађање нашој суј ети.

Несрећна случајност може да прерасте у несрећан обичај.

Неопходно је да једноставност не буде нез мудрости.

Како још ниси схватио да једноставност ослобађа, а да свака компликована префињеност пре или касније ствара мучнину. Срамота је што неправославни боље поштују недељу него они који себе називају православнима. Понекад се овај хаос не може исправити људским средствима, па би требало да се уплашимо да ће нас са Неба стићи још страшније казне од оних које већ

трпимо.

Служење Богу састоји су и у томе да не инсистирамо сувише на томе да спроводимо своје, па макар и добре жеље и да чиста

срца слушамо оно што нам други, добронамерно и са љубављу предлажу.

Не би требало да се устежемо да чинимо добро ближњима, уздајући се у Бога, а не у себе. Ономе ко овако поступа Господ неће ускратити Своју заштиту и милост.

Искрену отвореност не би требало да примамо као чин слободног разума, са истим оним поштовањем и страхом Божјим, са којим се прима тајна хришћанске, Божије душе.

Треба се чувати да не напишемо или кажемо више, или мање од онога што каже истина. Ова обазривост није тешка, а само је она потребна.

Само се на истини и на правди може градити мир, и за себе, и за друге.

Наравно, лакше се подноси добровољно понижење, него ли оно које нам наносе други. Тако је са сваким подвигом. Али, шта је корисније?

Када видимо да пате они који су добри, то изазива посебну жалост. Она није оштра, али је дубока.

На затворена врата се куца са молитвом. Са саветима се може ући само на отворена врата.

Све се рађа и расте у ћутању. Дела која су пре времена обзнањена, често се завршавају само звекетом речи.

Добро је ћутање са кротошћу и смирењем, добра је и реч која изражава љубав према добру и стремљење ка правди. Радујте се Господу и онда када нам овај свет не улива радост, или када нас, шта је још горе, саблажњава весељем што је налик пуцкетању грања које гори испод ко

тла.

Чврстој истини слаби докази не само да не користе, него јој и штету наносе, пошто непријатељима откривају рањива места. Ма какве да су околности, не треба да очајавамо. Чамотиња неће учинити да околности постану боље, а нама може бити само горе.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да

се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Да ли је добро позивати друге да иду и дају душу своју за браћу, а своју душу носити тамо куда она хоће и где је њој лакше? Будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овај савет нам је дат за све животне прилике, па и за оне најтеже.

Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно шта нас жуде, у овоземаљском животу забавља и увесељава.

Много је корисније да се бринемо о томе како да дочекамо свој крај у миру и у доброј нади, него да мислимо о томе где ће нас покопати, или да правило скупе гробнице.

Ако и нехотице осећамо да нам је живот постао терет, требало би да подигнемо поглед ка Господу и да се не жалимо како нам је живот досадио. Бог нам га даје и продужава ради нашег спасења, па треба да га схваимо као дар. Ономе ко нас дарује треба да се захвалимо, а не да се жалимо.

Не треба се подвизавати на сваки начин о којем нешто чујемо. Није свакоме сваки подвиг на корист.

Ако је речено да богатство треба да се стиче само од себе, а не да у њега улажемо своје срце, зар није погибељно ако наше срце жуди за њим?

Искусна мудрост каже: у радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем.

Ако вам је Господ даровао радост, да у вашој души буде рај, настојте да тај рај тамо и остане. Не престајте да радите на њему и да га чувате, трудећи се да, према својим способностима, чините добро и да се уздржавате од свега што не бива по Божјој вољи, него по људској самовољи.

Не слаже се са душевним миром мисао да некога не волимо. Зато не треба ни да мислимо о томе. Треба да се молимо за ближњега и да не заборављамо своје обавезе и вољу Божју.

Научите да будете једноставни. Не ословљавајте људе посебним именима која су изнад њих. Не заносите се непотребним идејама.

Ономе од кога желимо да чујемо истину, а посебно духовну истину, треба и само да приступамо са простом истином и да га не величамо узалуд,јер ако он буде слаб и полакоми се на величање, неће више бити у истини па више ни ми нећемо моћи да од њега чуј емо истину. А ако буде строг, може

се дестити да нам и не одговори.

Заповест да не волимо сина и кћер више него Господа може извршити и онај ко живи заједно са сином и кћерком, а може је

прекршити и онај ко не живи заједно са њима. Размислите, у каквој ситуацији ћете моћи боље да извршите ову заповест, па тако и живите.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 1:55:35



ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ

1. О БОГУ И ЊЕГОВОМ ОДНОСУ ПРЕМА СВИЈЕТУ И ЧОВЈЕКУ



Све што видимо, свједочи о невидљивом (Рим. 1, 20).

Небо, земља, море, једном ријечју сав овај свијет јесте велика и преславна књига Божја у којој се самим ћутањем открива проповиједани Бог. (Св. Григорије Богослов).

Један философ упита св. Антонија Великог, који није знао ни читати ни писати: "Из каквих си књига поцрпио знање о високим истинама које проповиједаш"? - Св. Антоније не говорећи ни ријечи, једном руком указа небо, а другом земљу.

Посматрање безбројних чуда, виђених на небу и на земљи, јесте књига коју сваки може читати а која и дању и ноћу исказује величанственост Божју људима, чак и најограниченијим у појмовима.

Пођите полако по узаној стазици у поље засијано пшеницом, разгледајте влат (класје), погледајте на ону танку кожицу (пљеву) која их обавија, дугачке љуске које га штите од јаке сунчане припеке; видите зелене листиће или љуште које обавијају кромпир да задржавају влагу која је потребна да кромпир раскрупња . . . Ко тако чува те влатове? Ко скрива то зрно? Ко је уредио трепавице а и обрве над човјечијим оком да га штите и од зноја и од сунчане свјетлости? Зар не Бог, биће разумно? Зар је при таквим доказима могуће одрицати Његово Биће, пажљивост, смотреност и доброту?

Свака ствар изражава собом мисао Божју. А мисао Божја савршена је и пуна, отуда и свака твар по своме виду и роду садржи у себи савршенство и пуноћу. Додуше, ми називамо неке од твари гаднима, ружнима, али то чинимо по лошој навици. А то је врло глупо. Продри мислима, расмотри организам тих по изгледу ружних твари - створова, и ти ћеш се зачудити њиховом чудном устројству. Шта више, може се рећи: што је и ништавнији, што је једва за очи примјетнији какав гмизавац или инсекат, тим више он у себи има савршенства. Ми мало знамо природу те с тога о њој тако површно и судимо. Но када се вели: диван си Ти Господе и чудна су дјела твоја, то је за то тако речено, што је свака твар у своме роду савршена, да се свака од њих налази у тијесно вези са осталим створењима и створена је за извјестан неопходан циљ. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

У стварању црва и мушице види се несравњено више вјештине него ли у најбољим производима ума људског. Многи граде великољепна здања, изналазе необичне машине, граде огромне лађе; но најјачи и најоштроумнији од њих - проналазачи и вјештаци - могу ли створити гмизавца, летећу птицу, зелену травчицу или чак саставити једно зрно пијеска?

Заиста је Бог велики. И Он је, само Он велики и у малом на земљи и у великом. (Филарет, митроп. Московски).

Код видљивих, такорећи, опипљивих доказа бића Божијега у природи, која нас окружава, немогуће је довољно начудити се безумљу (Пс. 13, 1) атеиста (безбожника) који поричу биће Божије, или материјалиста, који су готови да прије саму природу обоже, него ли да признаду правога домаћина њенога, Творца и проузроковача!

Одрицање, непризнавање бића Божијега садржи у себи рђаву претпоставку; оно строго говорећи није ништа друго, него ли необична самообмана. Прије него ли ма ко може рећи "свијет је без Бога", он мора познавати цијели свијет, он мора испитати васељену са свима њеним сунцима и звијездама, историју свију времена, проћи сву област пространства и времена, те да би могао са свом тачношћу рећи: "Нигдје ја не нађох ни трага од Бога". Да би могао позитивно казати "не постоји никакав Бог", треба бити свевидећим и свемогућим, т.ј. треба да је он сами Бог.

Кад би било могуће мишљење материјалиста, као да су некаква тврда и нераздјељива тијела, повучена неизвјесном силом и тежином, сјурила се наниже, а случајним њиховим сударом произведен је овај уређени и прекрасни свијет, - то зашто не допустити и ово: да треба само посути по земљи безбројно мноштво салитих из злата слова латинске азбуке да се из њих састави љетопис Енија? Но не знам може ли случај таквим начином сложити макар један стих? (Цицерон).

Ако је судар атома (по мнијењу материјалиста) могао створити цијели свијет, то онда зашто не може (тај судар атома) створити један храм, или кућу, или варош, а што би много простије и лакше било? (Исти).

Хришћанине! Када су се они који су се клањали звијездама, звијездом научили клањати се јединоме истинитоме Богу (Мат. 2, 1-11), то тим више клањај се ти Њему када гледаш сунце, мјесец и звјезде.

Када би се Савска царица (Мт. 12, 42), по доласку своме у престоницу Јудејску, занијела разматрањем драгоцјених ријеткости и не обратила пажњу на Соломона цара, украшенога мудрошћу - онда њена равнодушност не би се могла извинути. - Тим више је недостојан извињења човјек који у овоме свијету живи и занима се свима предметима осим Бога, Извора свакога блага и премудрости.

Добра су створења и одвећ добра, но неупоредиво је бољи Створитељ који их је добре створио. (Св. Тихон Задонски).

Ако би ти, сагласно Св. Писму, имао свагда на уму "да су по свој земљи судови Господњи" (Пс. 105. 7), то би сваки случај био за тебе учитељ богопознања. (Св. Марко Посник).

Сви ми вјерујемо да је Бог моћан и вјерујемо да је Њему све могуће; но ти и у својим дјелима треба да имаш вјере у Њега, стога што и у теби самом чини чуда. (Ава Евагрије).

Треба завољети путеве Господње и они ће за нас постати примјетни. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Путеви провиђења покривени су мраком и тамом, и непостижне су разуму судбе Његове, но онај човјек који добро чини, познаје их. (Ава Евагрије).

Бог открива себе не проницавом уму већ чистом срцу: "Благо онима који су чиста срца јер ће Бога видјети" (Мат, 5, ), казао је Богочовјек.

Да би могао посматрати путеве промисла Божјега потребно је да сам будеш близак промислу. (Филарет, архиеп. Черниговски).

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 1:57:45



ДУХОВНА ГРАДИНА

Као што је немогуће видјети сунце без самога сунца, тако је исто немогуће познати Бога без самога Бога. (Прота П. Соколов).

Нема ничега бједнијега од ума који без Бога мудрује о Богу. Не говори о Богу ничега таквога чему се ниси научио од Њега самога. Одвећ је опасно говорити о Богу што ти се самоме хоће, па ма колико то изгледало истинито. Истинска ријеч о Богу, јесте само Ријеч Божја (т.ј. Св. Писмо).

Ко хоће да стекне високо знање или науку о Богу, тај човјек треба увијек да се креће у границама и свјетлости Божјега Откривења - Открића (т.ј. онога што је Бог открио и показао људима у Старом Завјету преко пророка, а у Новом преко Исуса Христа и светих апостола), те да не би маштањем своје уобразиље саставио о Врховном Бићу појмове недостојне Његова величија и светости и због тога да не потпадне под строгу одговорност и осуду, какву је сами Бог изрекао грјешнику ... "Ти си то чинио (гријешио), а ја мучах [1], а ти си мислио да сам ја као ти" (Пс. 49. 21).

Опасно је пливати у одијелу (одјевен); опасно је и дотицати се богословског мудровања, ономе ко има какву страст. (Св. Јован Љествичник).

Када је Мојсију (пророку) било забрањено да приступи ватреној купини (на Синају) прије него ли скине са ногу своју обућу, то како можеш ти прићи к Богу прије него ли се најприје ослободиш од чулних наклоности?

Ко нема смирености са дубоком понизношћу, тај не може расуђивати о величију Божјему.

Што више ко познаје Бога тим се већма смирује, боји Га се и воли Га. (Св. Тихон Задонски).

Оно што је Бог, не могу знати не само Пророци и Апостоли, самим Богом просвећени људи, - него чак ни Анђели и Арханђели, бића Богу најближа.

Као што нико и никада није удисао у себе сав ваздух, тако ни ум није смјештао у себе савршено, нити глас обухватао Божје биће и суштину. (Св. Григорије Богослов).

Шумбер прича: како је једна дјевојка добила падајућу болест што је упорно жељела да посматра сунце отвореним очима. Зар слично овоме не подвргавају себе они дрски умови који се усиљавају да појме или разумију Онога који је Непостижан, Неописан, Непојмљив?

Каквим ће умом човек постићи Бога, када он још не зна ни самога ума којим ће постићи?

Када се то, да Бог постоји, прима вјером (Јевр. 11, 6), а не постиже се разумом, онда, зар је могуће постићи разумом оно шта је Он? (Св. Златоуст).

Ријеч о Богу што је савршенија, мудрија, тим је непостижнија. (Св. Григорије Богослов).

Нема имена које би могло потпуно изразити Бога; исто је тако немогуће разумјети Њега свег.

Ми треба да се радујемо томе што је Бог недостижан, с тога што ће Он бити предмет познавања кроз сву вјечност. Кад би га ум (наш) појмио, онда би остао без дјелања (беспослен), а то је за њега права мука. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

Не улази толико у дубока истраживања о Богу, колико се старај да Му подражаваш. (Св. Григорије Богослов).

Најпростији доказ да је потребна храна за сва жива бића јесте глад, тако исто најјачи је доказ бића Божјега тежња свих добрих срдаца ка Богу.

Бог је центар наш и ван Њега ми смо тако мало спокојни као рибе ван воде и као ишчашени чланак изван свога мјеста.

Наш је дух од Бога и само у Богу он може наћи за себе утјехе и блаженства.

Тијелу даје живот душа, души - Бог. Према томе, истински живи само она душа у којој по благодати духовно Бог обитава.

Као што тијело, раставши се од душе, умире; тако и душа, ако није у општењу с Богом, умире. (Блажени Августин).

Погледајте на биљку која се зове сунцокрет: шта њу привлачи тако сунцу те је свагда њему - сунцу окренута? - У сунцу је живот биљака. Када се сунцокрет не окреће на страну камо је сунце, то је знак да му је корен подгрижен црвом и биљка је увенула.

Погледајте такође на ватру која пламти; зашто пламен тежи све горе, у вис? С тога што је његова стихија - елеменат над земљом. Када пламен не иде горе, - знак је да нема хране (тј. горива) и гаси се. Тако је и у хришћанина онај огањ љубави Божанске, о којој говори Господ Исус Христос (Лук. 12, 49), и он свагда треба да тежи к Њему и да се упире више свега земаљскога ка Богу. А то би био доказ правога живота духовног; гдје нема тога огња, тамо нема ни правога живота.

Бог је све, прво и посљедње благо душе наше!

Шта то значи, што никаква земаљска ствар, ни част, ни богатство, ни дарови, ни знања не задовољавају наше срце? Шта то значи, што посред земаљске среће нама је досадно, обузима нас некаква чамотиња, и осјећамо празнину душе наше? - То је јасни, силни глас срца који нам говори: Човјече! не тражи задовољавајућих блага на земљи, у овој долини сујете и трулежи: твоје је блаженство само у јединоме Богу! Ка Њему упућуј све твоје жеље, у Њему тражи сталних наслада и спокојства. (Јаков, архиеп. Нижегородски).

Због чега је некима досадно и нерасположени су? Због тога што нису наишли на предмет који би их свестрано занимао и засићивао потпуно. Такав је предмет један: Бог и судови правде Његове. Предајте Њему свој труд, вријеме и пажњу и ви нећете имати кад чамити; напротив бићете као у рају, стога што се са радошћу размишљања о Богу и славословљења Бога ништа не може сравнити. Испитавши ово, свети оци су сво вријеме овоме посвећивали. На том је основу и св. Црква заповједила да се вјерни више пута дневно на молитву скупљају. (Теофем, еп. Владимирски).

Ничега нема већег него ли човјек са Богом, и ништа нема ништавније него ли човјек без Бога (т.ј. човјек без вјере у Бога или који се слабо сјећа Бога). - Ти си, човјече, угљен, а пламен је твој и свјетлост - Бог.

Права и потпуна радост бива само у оних људи у којима Бог обитава.

Ко има у себи Бога, тај све има, па макар се и свега у свету лишио. (Адријан Југски).

С Богом бити и живјети - и у несрећи је срећа.

С Богом бити, на сваком ти је мјесту дом и отаџбина; међутим, без Бога бити и сами дом и отаџбина су заточење и ропство (Св. Тихон Задонски).

Са Богом је добро и у биједама и страдањима, па и у самоме паклу; али без Бога и сами рај и небо су ништавни. (Исти).

Са Господом свуда је рај; без Њега је свуда пакао и жалост духа.

Са Богом бити и у паклу је рај; а без Бога бити и на самоме небу су муке.

О ви, који ми причате о блаженству раја, говорио је један философ; не тражим ја рај, но Онога који је створио рај. (Огјуст Никол).

Тражи Бога, али не тражи - не распитуј - гдје Он обитава. (Ава Сисоје).

Тражи Онога свуда, који је свуда.

Бог је свуда: Он је и на висинама небеским и у дубини наше душе.

Попните се на највишу висину, отидите у најудаљенија мјеста, спустите се у најдубља њедра земље, сакрите се у најмрачнију таму - свуда ће те бити пред очима Божјим. "Куда бих отишао од Духа твојега, и од лица Твојега куда бих утекао" (Пс. 138, 7).

Бог је круг, којега је средиште (центар) свуда, а окружност (котур, периферија) нигдје. (Филарет, митроп. Московски).

Бог све испуњава, и ван свега постоји. (Св. Јован Дамаскин).

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:00:18



ДУХОВНА ГРАДИНА


У сваком мјесту налази се Бог, али ни у једноме није затворен (опкољен). (Св. Кирило Јерусалимски).

Бог је сав свуда, сав у свему, подједнако равно, како у великоме тако и у маломе, и сав је више свега. (Св. Јован Дамаскин).

До Бога ни ниско, ни високо, ни блиско, ни далеко, с тога, што је Он посвудан, те је ближи теби него ли твоја душа тијелу твоме; само буди умјешан наћи ту близину вјером и молитвом. "Господ је близу свијех који Га призивају, свијех који га призивају у истини" (Пс. 144. 18). (Филарет, м. Московски).

Бог је близак човјеку по својој свудаприсутности, а човјек пак није свагда близак к Богу по својој ограничености, непажљивости, расијаности. (Исти).

О, душо моја! Бог је свагда с тобом а ти живиш онако, као да је Он врло далеко од тебе.

Од нас зависи бити далеко од Бога, а Он се свагда налази близу.

Бити близу или далеко од Бога зависи од самога човјека, с тога што је Бог свуда. (Св. Златоуст).

Када доброме човјеку не може бити близу онај који се разликује од њега својим наравима (Прем. 2, 15), то тим више (не може се приближити) ка Богу. (Исти).

Бог се приближава нама, када се ми приближавамо ка Њему. "Ако ко отвори врата, говори Он, ући ћу к њему" (Апок. 3, 20). (Филарет, архиеп. Черњиговски).

Да би Бог био са нама потребно је да ми будемо са њиме. (Филарет, м. Московски).

Буди свагда са Богом ако хоћеш да Бог буде с тобом.

Тражи Бога мишљу на небесима, љубављу у срцу, побожношћу у храму; свуда га тражи дјелима, која ћеш ради Њега предузимати и довршавати. (Филарет, м. Московски).

Тражи свуда Онога који је свуда. Оставивши се свега, Њега Јединога тражи и - неизоставно ћеш наћи. (Св. Тихон Задонски).

Бог свуда присуствује, а ти стојиш пред погледом Његовим.

Треба бити тврдо убјеђен да очи Господње, бескрајно свјетлије од сунца, посматрају стално синове људске и ништа се од њих (очију Господњих) не може сакрити: ни мисао, ни машта, ни ма какво било осјећање у срцу.

Од свевидећега ока Божијега не могу се сакрити не само јавна дјела која људи виде, него и тајна дјела наша; па не само дјела но и саме помисли наше (Апок. 2, 23; Јеврејима. 4, 13). (Филарет, митр. Московски).

Представите себи најтамнију ноћ, нај-црњи (по боји) мрамор и најцрњега мрава. Бог у таквој без звијезда ноћи, на таком мрамору не само види овога мрава, но чу-је и топот ногу његових. (Арапски мудрац).

У свакоме дјелу које дјелаш - којим се занимаш - имај на памети да Бог види сваку помисао твоју, и никада нећеш сагријешити. (Ава Исаија).

Ако се свагда будеш сјећао да је Бог посматрач свега онога што ти чиниш душом и тијелом, то ни у каквом дјелу нећеш погријешити. (Ава Евагрије).

Ако се ти стидиш сличних теби грјешника да те не виде када гријешиш, то колико више треба да се страшиш Бога, који потпуно види сакривене тајне срца твога? (Ава Исаија).

Ако хоћеш да све послове (и у опште дјела твоја) добро вршиш, то представљај себи (имај на уму) да Бог на тебе гледа.

Када ми у присуству цара недозвољамо себи никакву небрижљивост, то тим већма и више онај који има на уму присуство Божје, не дозвољава себи никакав гријех и ревнује у светоме дјелу које је Богу угодно. (Филарет, митроп. Московски).

Као што је ласно човјеку назвати по имену - именовати - постојеће предмете, тако је ласно било Богу дати биће, односно створити оно чега није било.

Богу је лакше ужећи ново сунце на небу него ли ја и ти да упалимо свијећу. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

Богу није ништа немогуће, сем онога чега Он неће. - Шта хоће Бог то и може; али Он неће све оно што може. (Тертулијан).

Све је немоћно ондје гдје Бог јавља силу своју - Богу је могуће и да вода пали а ватра да гаси.

Бог саме непријатеље своје употребљава као оруђа славе своје.

Онај који је из ничега све створио, може и из мрака свјетлост и од зла добро створити.

Гдје нема начина за спасење, тамо Бог начин (средство) налази.

Гдје је нама нешто немогуће, Богу је тамо све могуће.

Бог може нама и из безизлазног стања излаза наћи.

Промисао Божији пројављује своје моћи онамо гдје човјек гледа (тј. види) понекад само и једино немоћи, (немогућности). Моћ Божија не потребује моћи људске.

Бог баш тамо и јавља моћ своју, гдје оскудијева моћ људска.

Изгубивши наду на помоћ људску, обрати се к Богу и добићеш је од куда се ниси ни надао ни замишљао.

У кога другога тражити помоћи и милости ако не у Најмоћнијега и Најмилостивијега?

Пред величанством Божијим нема ничега великога, а пред Његовом милошћу и благошћу нема ничега малога.

Јер, и најмања птичица није заборављена пред Оцем небеским. (Св. Тихон Задонски).

Господ не одбацује ни једнога молитвеног уздисаја, као ни једне капље суза наших.

Господ је моћан неизмерно, благ безбројно.

Особито велико чудо љубави Божје - које нећемо видјети ни у вјечности (с тога што је то крајња граница могуће љубави) - јесте послање у свијет Сина Божијега. Много значи неосјећати увреду када вријеђају, још више је - опростити; још више је - после опроштаја благодарити; но кудикамо и несравњено је много - да Бог прими на себе природу човјечију и да страда и умре за људе. Ово је заиста највеће чудо у моралном свијету (Јоан. 15, 13; Рим. 5, ). Само у овоме једноме толико је се испољило срце Божје, да када би се заборавила наука о савршенствима Божјим, само у овоме једноме би се садржавало све богословље. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

По правосуђу своме, Бог је за гријех једнога (Адама) предао сав род људски смрти, а по милосрђу своме, када су сви људи били под проклетством и свезани свезама грјешним, ради правде Једнога (Господа Исуса Христа) свима је даровао спасење. (Блажени Теодорит).

О Боже, давши нам Сина Твога, шта ли нам Ти нећеш с Њиме дати! (Филарет, митроп. Московски).

Лакше је измјерити простор неба и под небом и дубине бездана морских, лакше је избројити дисања срца и тежину удисања ваздуха, него ли измјерити и сазнати величије и број доброчинстава Божјих. (Филарет, арх. Черниговски).

О! када би човјек тако Бога почитовао и уважавао, колико Бог цијени човјека! (Св. Тихон Задонски).

Човјек је свагда заборављао Бога; али Бог никада није заборављао човјека.

Бог је познао нас прије него ли ми Њега; Он је нас заволио прије него ли ми Њега.

Љубав Божја к човјеку несравњено је већа од љубави човјечије к Богу.

Бог се о нама више стара, него ли колико се ми о себи старамо.

Мајка се толико не стара о своме дјетету које јој је на грудима, колико се о нама брине наш Господ и Цар. (Наполеон).

Бог се за нас брине и о ономе што при-пада нама.

Бог нам низпошиље издашне даре своје са већим задовољством него ли са каквим их ми тражимо. (Св. Григорије Богослов).

Бог по бескрајној благодати и милосрђу своме свагда је готов подарити човјеку све, али човјек није свагда готов (управо - није достојан) примити што од Њега. (Филарет, м. Московски).

Сви ми имамо потребу у милосрђу, али нисмо сви достојни милосрђа. А то с тога што оно, и ако је милосрђе, тражи онога који је њега достојан, као што је сами Бог рекао: "Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим" (2 књ. Мојс. 33, 19). (Златоуст).

Бог је тачан у испуњавању својих обећања, али само за људе који су вјерни према својим објетима. (Другим ријечима: испуни оно што си Богу обећао, и Он ће опет испунити оно што је рекао).

Дарова је код Бога у изобиљу, али је нас мало за те даре Његове. (Филарет, м. Московски).

Благодарност Богу за учињене нам доброте, јесте суд у који благост Божија меће нове доброте - дарове.

Ништа није Богу угодније (пријатније) него ли благодарност. (Златоуст).

Буди благодаран на маломе па ћеш се удостојити да добијеш веће. (Тома Кемписки).

Вјеран у маломе, задобија повјерење у многоме. Ко је благодаран за мали дар Божији, добија слободу да моли за већи. (Филарет, м. Московски).

Господ дарива и увећава даре своје ономе који их прима у смјерној благодарности, а од неблагодарнога одузима и оно што замишља да има. (Димитрије, архиеп. Херсонски).

Што више сунчаних зракова пада на цвијеће и друга растиња, тим више они испуштају пријатан мирис према сунцу; наше је сунце - Бог, будимо му благодарни слично цвијећу. (Прота Ј. Толмач


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:02:06




ДУХОВНА ГРАДИНА


Какви смо ми према Богу, такав је и Бог према нама.

Хвали Бога, па ћеш и сам бити похваљен од Њега.

Ко Бога заборавља, тога ће и Бог заборавити.

Суђења су Божија различита од суђења људских. Када би милосрдни и пун љубави Бог подчињавао се страсти гњева и кажњавао за сваку увреду која се Његовом Божанском величију нанесе, сав би род људски одавно изумро.

Господ по своме дуготрпљењу и човјекољубљу дуго пријети прије него ли кажњава.

Бог је тако дуго трпио и трпи тебе, а ти, не гледајући на то, ипак се не поправљаш!

Господ је моћан неизмјерно, благ безбројно.

Ако Бог и одлаже своје кажњавање, али ти не одлажи своје обраћање. (Блажени Августин).

Бог је милосрдан, али је и правдосудан - бескрајно милосрдан, но и бескрајно правосудан. (Филарет, м. Московски).

Ко, надајући се на милост Божју, не престаје гријешити, тај треба да се страши праведнога суда Његова. (Св. Тихон Задонски).

Ко живи безбрижно, с надом на милосрђе Божје, тај тражи од Бога суд над собом.

Ко је немаран према благости Божјој, тај ће осјетити на себи правду Божију. (Св. Тихон Задонски).

У колико је Бог велики у својој благости, у толико је велики и у своме правосуђу.

Благост Божја нека нас покрене ка Њему, те да не осјетимо на себи правду Божју. (Св. Тихон Задонски).

И у дуготрпећега постоји граница трпљењу.

Једним оком гледај на милосрђе Божје, а другим на правду Његову. (Св. Тихон Задонски).

Да не би гријешио потребан је страх суда Божјега; а који је сагријешио, да не пада у очајање, нека се нада на милосрђе Божије. (Св. Василије Велики).

Праведан ли си, ипак се бој гњева Божијега да не паднеш (не згријешиш); грешан ли си, ухвати се за милосрђе Божије да устанеш. (Св. Григорије Двојеслов).

Пријеко је потребно имати страха Божијега, али толико и таквога који не би уништавао наду, но такву наду која не би искључивала страх Божји.

Не покушавај да проникнеш у тајне судова Божијих. Нису то чинили ни сами светитељи.

Не жалимо се на праведни суд Божији. Ми смо незналице и, као такви, не можемо давати своје мнијење о непостижним судовима Божијим. (Св. Василије Велики).

Као што мало дијете није у стању да праведно цијени и оцијени дјела и поступке свога оца, тако смо и ми неспособни да са сигурношћу исљеђујемо путеве премудрога Промисла.

Што нам се понекад понешто учини да није како треба, у самој је ствари више уређење Божије.

А понекад опет што нам се учини да је одвећ добро и заслужује похвалу, бива гадно у очима Божијим, нпр. идеја Кајзера њемачког и његових доглавника да Нијемци завладају цијелим свијетом, итд.

Не мисли да онамо већ нема ни правде Божије гдје је не може запазити твоје ограничено око. (Филарет Московски).

Не чудимо се срећи неваљалаца и страдању праведника. Ако не овдје (на земљи), а оно онамо (са оне стране гроба), и тим више онамо, ако не овдје, Бог ће свакоме по заслузи дати. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

Потпуна одгонетка разноликости судби наших биће онамо. Онамо ће сви увидјети како је све било добро уређено, а овдје ми живимо за сада у тами. (Теофил, еп. Влад.).

Премда су сакривени од нас узроци Божјих уређења, ипак све што бива по наређењу премудрога и љубећега нас Бога, ма се чинило тешко, треба неизоставно за нас да буде пријатно. (Св. Василије Велики).

Не жели да се догоди оно што ти хоћеш, него оно што је угодно Богу. Ти треба да желиш оно што хоће Бог. А што нам Бог жели то је и најбоље за нас. (Прота Ј. Толмачев).

Што је за нас корисно, то и Бог хоће; што хоће Бог, то је корисно за нас. (Св. Златоуст).

Ма шта се с тобом догодило, примај тако као добро, знајући да без Бога ништа не бива. (Св. Симеон Нови Богослов).

Не сматрај за излишно и најмању околност или догађај с тобом у животу твоме, ма каква та околност или догађај био, јер је Бог хтио тиме да те нечему научи или те од нечега сачува. Ако само пажљиво размотриш ту околност или догађај, то ћеш се увјерити да је он служио и служи твоме добру.

У догађајима живота чује се глас Провиђења, који призива човјека на пут Господњи. (Филарет, митр. Московски).

Вјеруј да све што се нама догађа до најмањих ситница бива по промислу Божијему, и тада ћеш без забуне и страха подносити све што те снађе. (Ава Доротеј).

Не заборављај да без Бога ништа не бива и - мир ће овладати у души твојој.

Онај који се искрено предао вољи Божјој, много се не брине о будућности својој, ма колико му мрачан изгледао хоризонт његова живота. "Све је од Бога - говори он у себи - све је мудро, све је ради користи наше. Шта ће бити, то ће и бити; а биће оно што Бог да. Шта хоће Бог мој, то и ја хоћу."

Премудрост Божја налази средства и путеве за наше добро и срећу, чак и онамо гдје ми не видимо ништа друго, него ли опасности и страдања. (По проти Ј. Толмачеву).

Када ти говориш: Бог је човјекољубив те с тога неће ни казнити, онда ће по твоме изићи, да је Он нечовјекољубив ако казни. (Св. Златоуст).

Бог нам и тада чини добро, када нас кажњава.

Бог по својој мудрости шаље нам несрећу ради наше среће. (Прота Ј. Толмачев).

Ако ти је Свеблаги послао тугу, то значи да и у самој тој жалости има за тебе нечега кориснога.

Бог нас покара мало, да би после на нас излио велику милост.

Горчина коју нам Небесни Љекар шаље много је благопријатнија за наше душевно здравље, него ли сладост коју нам свијет пружа. (Филарет, м. Московски).

И срећа може бити опаснија од несреће, и несрећа спасоноснија од среће. (Исти).

Често гледамо да задовољство вуче за собом самозадовољство (задовољство самим собом).

Да није жалости и страдања, људи би се ријетко и хладнокрвно молили Богу. (Прота Ј. Толмачев).

Господ помоћу патњи избавља од још већих патњи. (Филарет, м. Московски).

Бог кажњава тијело зарад цијене душе, да је тако уразуми и поучи. (Исти).

Велики дио људи такав је да их ваља побудити - подсјећати споља, да би се они могли повући сами у себе.

Вријеме биједа јесте вријеме по преимућству сјећања Бога о нама; вријеме несрећа јесте оно вријеме у које Бог обнавља или препорађа душе наше. (Игњатије, еп. Кавкаски).

Као што сјемена имају потребу да их киша орошава, тако су и нама сузе потребне. Као што је потребно да се земља оре и копа, тако су и за душу у мјесто раоника потребна искушења и жалости, да она не би прорашћивала рђаве траве - коров, да се умекша њена окорјелост и суровост, да се не би погордила. И земља без пажљивога обрађивања не доноси ништа кориснога. (Св. Златоуст).

Да би успламтила ватра Божанске љубави, нема бољих за то дрва, него ли дрво крста (невоље).

Школа крста (биједе, невоље, жалости) најбоља је школа. Васпитавање у тој школи чини те: а) - безумни постају паметни, а паметни мудри; б) - горди постају смјерни а смјерни смиреномудри; в) - рђави добри, а добри још бољи; г) - слаби силни, а силни - непобједни. (Прота Ј. Толмачев).

Кад већ нема човјека који би без искушења благоугодио Богу, онда треба благодарити Богу за сваки непријатни догађај и случај. (Св. Марко Посник).

Ма какво искушење постигло човјека, он треба да говори: "То је по милости Божјој". (Св. Ава Сисоје).

Кад је наишло (спопало те) искушење не истражуј због чега је и ради чега те је оно снашло, него се потруди да га благодарећи, без туге и смјерно, претрпиш. (Св. Марко Посник).

Бог у садашње доба не допушта таквих тешких искушења каквих је пређе бивало, с тога што зна да су сада људи слаби и не могу их издржати. (Св. Атанасије Велики),

Бог зна потребе свакога човјека, мјеру снаге и моћ немоћи свакога.

Лончар зна колико треба држати у ватри земљане судове, који, будући сувише задржани, испуцају, а опет, недовољно испечени, постану неупотребљиви; тим више Бог зна до какве је степени потребна ватра искушења за словесне судове Божије - хришћане, те да се оспособе за наслијеђе царства небеснога. (Игњатије, еп. Кавкаски).

Бог нам не допушта ни стално остати у биједама да не би пали у очајање, нити пак непрестано уживати да не би (морално) пропали. (Св. Златоуст).

Бог не оставља људе ни свагда у несрећи да не би изнемогли, ни у срећи те да не би постали безбрижни, но различним начинима спрема им спасење. (Исти).

Треба благодарити Богу када нас усрећава - обасипа добром, и не излазити из стрпљења када нам не даје оно шта желимо и тражимо. (Св. Василије Велики).

Дошла срећа или напредак - благодари Бога, и напредак ће бити осигуран и чврст. Наступиле су несреће - благодари Бога и њих ће нестати. (Св. Златоуст).

Слава Богу за све! Нећу престати да ово говорим свагда и у свима догађајима живота мога. (Св. Златоуст).

Ма куда ме, по горама или дубодолинама, водила невидима рука Провиђења, само нека би ме довела до горње Отаџбине моје. (Филарет Московски).

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:03:24




ДУХОВНА ГРАДИНА


Свето Писмо треба да буде свакоме од нас учебна књига (уџбеник) и прва столна (настолна) књига кроз цијели живот наш.

Што је тјелесна храна за одржавање наших сила, то је и читање Светог Писма за душу. (Св. Златоуст).

Као што лишени очињег вида не може право путем ићи, тако и онај који није просвијећен свјетлошћу Божанских Списа, принуђен је да непрестано гријеши у многоме, с тога што тумара по дубокој тами. (Исти).

Оно што можеш видјети, посматрај својим очима; но при расуђивању невидљивога и вјечнога ослањај се на Ријеч Божју.

У молитви ми разговарамо са Богом, - у Светом Писму пак Бог разговара са нама. (Блажени Августин).

Савјетујем свакоме да купи Библију или бар Нови Завјет. Те књиге послужиће вам свагда за науку. (Св. Златоуст).

Вода је по природи својој мека, а камен тврд. Но ако је над каменом стављен бић, то вода, капајући и падајући постепено на камен, најзад га пробије. Тако и Ријеч Божја (Св. Писмо) меко је, а наше срце грубо; но ако човјек често слуша или чита Ријечи Божје, то страх Божји силази у срце његово. (Ава Пимен).

Библија узводи од свјетскога ума на духовни. (Андрија Југски).

Ко има Библију, томе она може прибавити велику корист и утјеху. Често један поглед на ту Свештену Књигу задржава нас од расположења ка гријеху. (Св. Златоуст).

Не гледај само на Библију, но је читај са усрђем и брижљиво чувај у памети прочитано. (Исти).

Неко је једном приликом упитао мудраца: "Зашто ти непрестано читаш књиге у којима се садржи учење о Божанству и о дужностима човјековим? Та ти си их већ по неколико пута прочитао?" Мудрац одговори: "А зашто ти сада тражиш себи храну? Та ти си синоћ вечерао?" - "Ја чиним то да би могао живјети", одговори питалац. - "И ја читам ради тога да би такође могао живјети", одговори мудрац. Очевидно је да је по схватању мудраца за душу потребна свакодневна душевна храна, као што је тјелесна за тијело потребна. (Петар, еп. Томски).

Један благочестиви човјек у току двадесет година непрестано је читао Библију, не напуштајући у осталом ни службено ни књижевно занимање. Једном приликом неко га упита: "Зар ти већ није постало досадно понављање једнога и истога?" (тј. читање Библије). - "А ко вам то рече да је ту понављање једнога и истога? Напротив, ја свакодневно проналазим у Ријечи Божјој непрестано по штогод ново, понечега таквога што ми раније није било пало у очи, и, Бог ми је свједок, када би садашњи човјек проживио Матусалове године, он и тада не би до краја прочитао ту књигу, па макар је посведневно читао".

Треба знати: Човјек може разумјети Св. Писмо према самоме себи, тј. какав је он и какав треба да буде; његово разумијевање одговара оном степену на коме се он налази. Ако живи природним животом, то ће и у Св. Писму наћи само ствари природне; а када пак он сам пење се све више и више у духовноме животу, то ће и Св. Писмо бити за њега узвишеније. Уопште, у колико се он налази више (у духовноме животу), у толико ће му се већма откривати тајинства у Божјој Ријечи.

Буди марљив у пажљивом читању Св. Писма и не лијени се чешће читати га, па макар разумијевао или не разумијевао силу ријечи; јер често читање (поуке) разријешиће оно што ти се у почетку учинило неразумљиво. Често бива да оно што ми је неразумљиво сада, разумљиво ће бити сутра, благодаћу Бога који невидљиво просвјећује ум наш за разумијевање Св. Писма. (Духовни Маргарит).

Ако ти и не разумијеш Ријечи Божије (Св. Писмо), али ђаволи разумију шта ти читаш, и дрхте.

Ово је велико благодјејање Божије што су нека мјеста Божанскога Писма одвећ јасна а нека нејасна, да би се једни прво утврђивали у вјери и љубави и да због непоимања многога не би пали у невјерије и тугу; а други, тј. они који не разумију, да би побуђивали себе на истраживање (испитивање) и труд, и тиме се сачували од гордости и смирили се кроз оно што не могу постићи. (Св. Златоуст).


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:08:11



ДУХОВНА ГРАДИНА


Ми смо: душа и тијело; Исус је: Бог, душа и тијело.

Син Божји јавио се на земљи с душом, тијелом и Божанством, да као Бог избави душу и тијело од смрти. (Ава Таласије).

Господ наш Исус Христос, да би нас учинио оним што је Он сам, по безмјерној љубави својој постао је оно што смо ми. (Св. Иринеј Лионски).

Бог Ријеч, раван Оцу, постао је саучесник наше смртности, не по својој већ по нашој природи, да нас учини саучесницима Божанства Његова, не нашом већ Његовом силом. (Блажени Августин).

Бог је сишао до човјека да би човјека подигао и узвисио до Бога.

Син Божји сишао је с неба ради тога да би нас извео на небо.

Син Божји постао је сином људским, да би синове људске учинио дјецом Божјом (Гал, 4, 5). (Св. Атанасије, код проте П. Соколова).

Син Божији постао је сином човечијим не престајући бити Сином Божијим.

Ријеч Божја (Божији Син) поставши по човекољубљу тијелом, није се измијенио у ономе шта је био, ни оним шта је постао. (Ава Таласије).

Ако гвожђе туримо у ватру оно се сво загрије и усија, па ипак не претвара се у ватру; и обратно, ватра не постаје гвожђем; тако и у Исусу Христу свака природа (Божанска и човјечија) задржала је своја својства и остала је оним шта је била. (Прота Јевгеније Попов).

Руссо, непристрасан критичар, говорио је да Лице Господа Исуса Христа не може бити измишљено, с тога што не могу бити измишљена Његова дејства - дјелања. (Инокентије, арх. Херсонски).

Мудрост Исуса Христа тако је очигледна у Његовој науци, да ако би ју ко хтио доказивати, било би то исто као кад би ко покушао да доказује да сунце свијетли. (Исти).

У цијелој историји Божанског Учитеља нема ничега што би увриједило осјећаје морала. Над свим Његовим животом може се натписати: "Моје је јело да извршим вољу Онога који ме је послао" (Јован. 4, 34). (Исти).

Христос од самога рођења свога почео је носити крст ради спасења нашега.

Христос се родио у јаслама, живио како се гдје десило и умро на крсту. (Инокентије Херсонски).

Размотрите пажљивије човјека Христа и ви ћете несумњиво видјети у Њему Бога.

Ако је Сократ живио и умро као мудрац, онда је Исус Христос живио и умро као Бог. (Жан-жак Руссо).

"Ако си ти Син Божји", говорили су Јудејци, то "сиђи сада са крста и узвјероваћемо у тебе" (Мат. 27, 40-42). Па баш због тога Он није ни сишао што је Син Божји. Он је претказао да ће на крсту умријети, и Он умире. Доиста, за човјека би било нешто необично - сићи са крста и спасти се од смрти. Али је само Бога достојно и само је једноме Богу могуће било торжествовати на крсту, са крста привући Себи васељену, остати у животу и послије смрти, и чак посредством смрти дати живот свијету. (Огјуст Никол).

Хоћеш ли свакога дана гледати чудо? - сваки дан размишљај о ваплоћењу и страдању Христову. (Св. Тихон Задонски).

Како ли је ограничен ум човјечији са свом препреденошћу и свим лукавством страсти. Људи су мислили да, предајући на смрт Христа Господа, они чине само то што се хтјело њиховим страстима. А међутим се догодило да су саме страсти извршиле оно што је хтјела љубав небеска, љубав Сина Божијега. (Филарет Черниговски).

Бог је постао човјек да постане мртвом жртвом (за човјека), - да постане Спаситељ и оживи (васкрсне) човјека.

Христос је умро ради тога, да би у нама гријех умро.

Умри не чинећи гријех, умри што прије, без свакога одлагања и расуђивања; у противном, ти ћеш изгубити Христа, а са њиме и све остало. (Или, што рекли Свети Оци: боље је поштено или у поштењу умријети, него ли непоштено и неваљало живјети).

Ми гледамо на крст Христов и читамо о Његовим страдањима, а сами не трпимо ни једне увреде. (Стародревни Отечник).

Природа синова Адамових отима се подићи - од материјалног ка духовноме, слично риби која се понекад праћне из воде у ваздух; но тако исто брзо и лако (као риба у воду) погружава се опет у материјално; само Христос благодатном силом својом може је безусловно и смело узвисити, обновити, препородити и дати јој стални духовни правац. (Филарет, митроп. Московски).

Када бура почне колебати лађу душе наше, тада пробудимо Христа Господа молитвом, па ће настати тишина у души нашој (Лук. 23, 24).

Распети за нас помоћи ће нам да распнемо (уништимо) наше страсти и похотљивост.

Исус је уједно и љекар и љекарство. Христос је својом смрћу побиједио гријех и својим васкрсењем побиједио је смрт.

Господ није васкрсао у први дан, ни одмах после смрти с тога да би освјетио - освештао наш пут ка гробу и освијетлио надом наше гробове; није васкрсао ни у други дан, ни у суботу ради тога да очува одмор законске суботе и да дужим борављењем у гробу увјери све у истинитост своје смрти и погребења и тиме увелича славу васкрсења. Али већ трећега дана, у недјељу, васкрсао је Господ да не би дуже оставио своје ученике у тузи и забуни и да би их што прије обрадовао и утјешио. Јер, зар би и смрт могла у својим канџама држати Извор живота? (Прота Ј. Јахонтов).

Као што је Христос својим васкрсењем скрхао паклена врата и отворио излаз из њега, тако је и својим вазнесењем отворио небеска врата и отвара вјернима улазак у рај. (Филарет Московски).

Љубав наша утврђује се на страдању Христовом, вјера - на васкрсењу Његову, а надежда - на вазнесењу Његову.

Сишавши на земљу, Син Божији није оставио Свога Оца; и изишавши на небо, није се одвојио од оних који Га вјерују.

Не видећи Христа, вјеруј у Њега, воли Га, и радуј се, па ћеш бити срећан. (Филарет Московски).

Ако ти, слично мироносицама, не проспаваш јутро ради Господа и журиш се к Њему духом својим, онда, ако Га и не видиш, ипак ћеш бити научен гдје ћеш Га наћи.

Христос је сишао с неба ради нашег искупљења, а отишао на небо да нас прослави.

Ми смо више задобили у Христу - Христом, него ли колико смо изгубили у Адаму - Адамом.

До Христа Аврам у паклу; послије Христа разбојник у рају.

Ако је створење свијета дјело љубави Божије, онда је дјело искупљења људи смрћу Сина Божијега чудо љубави Божије. (Филарет, арх. Черниговски).

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:09:31



ДУХОВНА ГРАДИНА


Ако смо у свему обавезни Богу за учињено нам добро што нас је створио, онда чиме и како можемо заблагодарити Богу што нас је откупио и спасао, - и то још на такав начин? (Гиродо).

Кад би ти предао Богу не само све што имаш, него и све шта мислиш, осјећаш, чиниш, - душу, тијело, живот: можеш ли а да не признаш да си ипак овим само мало дао "Божије Богу"? (Филарет Московски).

О, ум човјечији није у стању обухватити сву ширину и висину љубави Божије, која се на нас Исусом Христом излила. Но тим је страшније бити неблагодаран пред таквом љубављу. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Христос с крста као да говори свима и свакоме: "Ето шта ја за тебе учиних? А шта си ти учинио за мене"?

Желиш ли ради Христа учинити ближњему пријатну услугу? Укажи сиромашноме помоћ.

Што се пружи сиромаху, то у лицу сиромашка прима сам Христос (Мат. 25, 40).

Христос је заволио нас недостојне; и ми Њега заволимо, достојна сваке љубави.

Нека буде у теби љубави према људима ради Исуса, а љубав према Исусу ради Њега самога. (Тома Кемпијски).

Треба љубити родитеља, али претпоставити Спаситеља (Лук. 9, 59, 60). (Блажени Августин).

Изабери - боље је да ти цијели свијет буде противником, него ли да увриједиш Исуса. (Тома Кемпијски).

Буди такав у односима према Исусу у каквим Га желиш видјети према теби. Ти желиш да Он јави на теби сво богатство љубави Своје, онда и ти откриј Му сву ширину срца твога.

Нема већега блаженства него ли вољети Христа и бити од Њега вољен.

Најбједнији је онај који живи без Исуса, а најбогатији је онај коме је добро бити са Исусом. (Тома Кемпијски).

Христос - све наше радости, сва наша блага, све наше - све!

Човјек који борави са Исусом богат је, па макар у материјалном погледу сиромах био. (Ава Евгеније).

Боље је лишити се свега у свијету, него ли изгубити Исуса Христа: сву неимаштину Он ће стотину пута надокнадити. А лишење Њега самога не може бити надокнађено владањем над цијелим свијетом. (Прота П. Соколов).

Боље је трпити оскудицу и бити са Христом, него ли изобиловати у свему, а бити ван општења са Њиме.

Без милога Исуса горко је живјети у овоме многобиједноме свијету.

Живот без Христа рђавији је од саме смрти.

Тешко онима који одгоне од себе Исуса! А то с тога што ће и они некада бити одагнати од Њега. (Прота П. Соколов).

Они који нису хтјели послушати Христа који их је звао: "Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени ..." (Мат. 11, 28), чуће некада Његов заповједнички глас: "Одлазите од мене, проклети, у огањ вјечни" (Мат. 25, 41).

Не удаљуј се од Исуса, но се здружи с Њим присним везама љубави, ако желиш себи среће и блаженства, не само у будућем него и у садашњем животу.

Са Премилим Исусом све ће за тебе слатко бити. Саме невоље учиниће ти се нектаром небеским.

Зар се не осјећамо срећни, када за човјека, кога волимо и поштујемо, учинимо нешто па претрпимо? Из овога, по узношењу од малога ка великоме, можемо извести закључак овај: ако радо понесемо крст (страдања и невоље), осјећаћемо се срећни и радосни у самоме подвигу прије него ли наступи блаженство за подвиг. (Филарет Московски).

"Ми никада раније нисмо осјећали да са таквим задовољством, са таквом радошћу подносимо ово за Исуса Христа", одговорила су света браћа Марко и Марцелин када им је један од мучитеља изјавио сажаљење што су они за Христа привезани за стуб и приковани страшним ексерима.

Као што дијете или необразовани човјек не поима задовољства каква налази просвећени муж при читању учених књига, тако и мудри философ, или проницљив човјек, али неупознат са спасавајућом вјером, не може себи представити чак ни слабога појма о оној радости какву хришћанин црпи из љубави Исуса Христа!

Када тјелесна љубав толико заробљава душу да ју одвраћа од свега и привезује ју само особи коју љуби, шта онда неће учинити љубав према Христу или страх да се не буде удаљен од Њега? (Св. Златоуст).

"О, када би се мноме насладили звјерови, назначени да ме растргну, - које ја молим да убрзају моју кончину! Ако они не хтједну да се пожуре, ја ћу се постарати да они што прије растргну мене. Нека навале на мене ватра или крст (распињање), звијери, ломљење костију, расијецање дијелова (тијела) и сви ужаси ђавола, само да се насладим Христом"! - Са таквом ревношћу, са таквом готовошћу св. Игњатије Антиохијски очекује, тражи, измољава, изнуђава за себе мучења за Христа!

"О, мили крсте! кога сам давно желио, страсно волио, неодступно тражио; и ево сада је приготовљен за душу моју, која га је жељела! Ја прилазим Теби спокојан и радостан: и ти торжествено примаш мене"! - Тако је узвикнуо св. Андрија Првозвани, и у ужасима крсне смрти за Христа осјећао своје блаженство!

Ми треба да сматрамо себе за одвећ срећне, ако би се удостојили да ма шта претрпимо ради Господа.

Нема веће славе, него ли подијелити бешчашће са Исусом. (Филарет Московски).

Крст и различне биједе (несреће) јесу знамења или заставе хришћанске, под којима хришћани служе Цару своме, на крсту распетоме. (Св. Тихон Задонски).

Када добро расудиш ко је Христос, шта је и ради чега је, и ради кога је страшне муке и бешчашће - срамоту и понижење - претрпио: добићеш велику утјеху у свакој невољи и сваку биједу и жалост примићеш са благодарношћу и радошћу. (Св. Тихон Задонски).

Пред Крстом и у Крсту налазе утјехе сви они, које ништа у свијету не може утјешити.

Трпи до краја са Христом и Христа ради, ако хоћеш да са Христом царујеш. (Тома Кемпијски).

Ко коће да буде учесник вјечнога царства са Исусом, тај је дужан бити учесник и страдања и трпљења Његова. (Св. Тихон Задонски).

Ко хоће да наличи на Исуса Христа по слави, тај је дужан наличити Њему и по животу.

Ако љубиш Христа, не заборављај извршити Његове заповијести. (Ава Евагрије).

Противник (непријатељ) је Христов не само онај који учењем, него и ко се животом противи Његовој ријечи. (Св. Тихон Задонски).

Онај није Христов који онако не мисли и не ради као Христос.

У свему да буде твојим учитељем Господ Исус Христос, на којега погледај оком ума твога; чешће самога себе питај шта би у томе случају помислио, казао и учинио Исус Христос?

Умјети смирити се, значи умјети подражавати Исусу Христу. (Св. Василије Велики).

Обучен у смјерност, Бог се јавио људима; ко се од људи обуче у смјерност, постаће Богу сличан.

Постани младенцем са Исусом (у смислу смјерности и простоте), и ти ћеш расти с Њим у премудрости (Лука 2, 40).

Сјећај се, хришћанине, да пећина и јасле витлејемске, гдје се родио и био у пеленама повијен Спаситељ и Господ наш, треба да буду гробом твога частољубља и властољубља.

Кад је Син Божји смирио себе, то смо и ми дужни понижавати себе, тим више што је Он због гордости наше понизио себе.

Ради тебе Бог је понизио себе, а ти ни ради себе не смираваш се, него се узвишаваш и гордиш. (Св. Макарије Велики).

Христос, призиван да царује, бега од тога, а позван на ругање и крсну смрт, драговољно се сагласио. И тако, човјек желећи да се уподоби Христу, треба да се више весели понижавањима него ли слави.

Сјећај се Христа у пећини и тамници, и тебе неће заносити ни примамљивати прекрасно украшени дом. (Филарет Московски).

Сјећај се Христа одгоњенога и обученога у срамотну хаљину, па нећеш тражити скупоцјена одјела. (Исти).

Сјећај се оцта и жучи, којима је Христос запојен, па нећеш тражити раскошних гозби и весеља.

Опомињи се Христа, чија кољена, по изразу пророчкоме, "изнемогоше од поста" (Пс. 108, 24), па ће ти пост бити сладак и храњив више него ли гозбе и богате трпезе. (Исти).

Сјећај се Христа, који је пролио крв своју и за оне који су је проливали; сјећај Га се како је, висећи на крсту, молио се за оне који су га распели, - и ти ћеш престати да мислиш како ћеш се осветити непријатељима својим, већ ћеш им великодушно опростити.

Не заборављај Господа, отишавшег са славом на небо у 40-ти дан после свога преславног васкрсења из гроба, и сјећај се Њега "Сједјашчаго одеснују Оца"; не заборављај Његова обећања: "Гдје будем ја, ту ће и слуга мој бити" (Јован 12, 26), и теби ће се бреме ("иго") служења Исусу учинити лаким (Мат. 11, 30) и незнатним.

"Гдје ја будем", говори Христос, ,,ту ће и слуга мој бити". А гдје је Христос? На небесима. И тако, преселимо се и ми тамо душом и умом, још и прије васкрсења. (Св. Златоуст).


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:11:48



ДУХОВНА ГРАДИНА


Благодат је - Бог којега осјећамо и видимо у срцу и срцем. (Паскал).

Благодат је - присутност Господа нашега унутра у нама. Најсвјетлији доказ математичке истине може ли се сравнити по очигледности са дејствима благодати када је срце за њу отворено? (Гроф Сперански).

Благодат у духовном животу човјечијем јесте исто што и дисање у животу тјелесном. Човјек је без дисања мртав тијелом; хришћанин без благодати Духа Светога није хришћанин (Рим. 9), мртав је духом (Ефес. 2, 1). (Петар, епископ Тамбовски).

Благодат је за нас исто што и сунце за земљу: она (благодат) обасјава, загријева и оживљава. (Прота Ј. Толмачев).

Као што најздравије око не може видјети ако се не обасјава ма каквом свјетлошћу; тако и човјек, ма колико он био поштен, није у стању да без благодати Божије добродјетељно - честито - живи. (Блажени Августин).

Они хришћани који би жељели да буду добри а не старају се да задобију благодати Св. Духа, налазе се у заблуди. Они сију на камену, ору у води, хоће да лете без крила, да дишу без ваздуха. (Прота Ј. Толмачев).

Што је за лађу искусан крманош, то је Дух Свети за људе у руковођењу њихова пливања по океану духовнога живота, пунога опасности. (Исти).

Као што упуштена, поремећена лађа тумара овамо онамо по узбурканом мору, тако и душа, лишена благодати Божије, непрестано се налази под управом гријеха, који је вуче не онамо куда она хоће, већ онамо куда је упућује ђаво. (Св. Златоуст).

У Хришћанству све бива благодаћу и ништа без благодати. Стога нека се сваки од нас постара наћи за себе благодат. (Филарет Московски).

Благодат Божја је спасавајућа сама по себи, али нас она не спасава без нас. (Исти).

Благодат Божија спасава оне који то хоће, а не оне који то неће. (Св. Тихон Задонски).

Бог, створивши нас без нас, одредио је да нас спасе, но не без наше воље. (Филарет Московски).

Бог не чини насиља над онима који неће, но привлачи Себи само оне који то желе.

Бог дејствује не тако да би људи преко воље своје вјеровали, што је немогуће, већ тако да би и нехотећи пожељели да вјерују.

Земља ништа не производи без кише, и без земље је опет киша некорисна; тако исто и благодат не дејствује без учешћа самога човјека, ни воља човјекова без учешћа благодати. (Св. Златоуст).

Божанска благодат и човјеков труд (старање) треба да дјелују заједно. Поље доноси плодове само тада, када Бог благосиља а ми се трудимо. (Прота Ј. Толмачев).

Бог се не труди умјесто нас, већ нам само помаже.

Благодат не уништава препреке (сметње), али помаже да их савладамо.

Почнимо само, и Бог ће почети с нама дјело спасења нашега.

Бог - Господ пружа ти Своју руку; пружи и ти Њему своју. (Св. Златоуст).

Као што извор, који непрестано излива из себе чисте водене струје и обилне потоке, никада не забрањује ономе који жели да се у обиљу наслађива бадава чистом водом, тако и божанска благодат отворена је свима да би се сваки наслађивао колико хоће. (Св. Јефрем Сирин).

Молитва је пружена чаша за примање благодати Божије. (Филарет Московски).

Само Ми можемо бити далеко од Духа Божијега, а Дух Божији не може бити далеко од нас. (Исти).

Сунце не проницава својом свјетлошћу у цвјетић, ако је његова чашица затворена; тако и благодат не осваја душу, ако се она не открива у молитви. (Прота Ј. Толмачев).

Као што магнет не привлачи себи све, к чему се приближи, но само гвожђе; тако се и Бог свима приближава, али привлачи само оне који су способни и испољавају неко сродство с Њиме (у смислу сагласија своје воље и саосјећања Богу) који жели свима спасења. (Теофилакт, архиеп. Охридски).

Прљаво огледало не може примити у себе одсијавање и слике; и душа, која је заузета свјетским бригама (стварима) и помрачена страстима тјелеснога, мудровања, не може примити у себе обитавање Светога Духа. (Св. Василије Велики).

Премда је Дух један, али дарови нису једнаки, с тога што примаоци Духа нису једнаки. (Св. Григорије Богослов).

Разлике дарова Св. Духа зависе од разноликости умних и моралних снага лица која те дарове примају. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

Као што киша која пада на земљу, даје прорашћу (биљкама) својствене им каквоће: слаткима - сладост, опојнима - опојност; тако и благодат која улази у срца вјерних, мијењајући се дарива моћи које одговарају врлинама. (Св. Марко Испосник).

Благодат може, када јој је по вољи, уздизати и постављати и пастире за Пророке и рибаре у чин Апостола.

Дарежљиви Бог дарива благодат, али је не расипа узалудно. (Филарет Московски).

Као што се по Божијим мјерама одмјерава мјера нашега живота, тако се по мјерама живота (тј. начину живота) одмјерава и Божија мјера (дарова благодати). (Св. Григорије Богослов).

Уколико ми, вјерујући, испуњавамо заповијести Божије, утолико и Дух Свети производи у нама своје плодове. (Св. Марко Испосник).

Благодат је таленат, дар Господара свијета Бога, којим он вјернога и марљивога слугу награђује, а од невјернога и љењивога одузима и ограђује. (Филарет Московски).

Као што је милосрђу Божијему својствено откривати за нас, чак и недостојне, ризницу благодати своје у очекивању нашега покајања и поправке, тако и правосуђу Његову својствено је да одузима божанске даре од оних који их вријеђају и да кажњава неблагодарне. (Исти).

Не само да је опасно не вршити дјела Божија, него и вршити небрижљиво страшно је (Јерем. 48, 10). (Исти).

Као што ватра потребује дрва, тако и благодат тражи нашега усрђа да би се распалила. (Св. Златоуст).

"Духа не гасите" (1 Солуњ. 5, 19), говори Апостол, и тиме даје видјети да као што се обична ватра гаси ако јој се не даје сагоријевајућа материја, а још ће се већма угасити ако се буде вода на њу лила, тако и у нашем духу ватра благодати несумњиво ће се умањивати, са умањивањем у нама светих мисли, чистих осјећаја, богоугодних намјера и дјела; и тим прије ће се угасити када пунимо душу оним што је противно светињи Духа. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Чим благодат спази да је у мислима човјековим почело да се појављује високумље (гордост, охолост) и он је почео високо о себи мислити, одмах благодат допушта да се осиле и утврде противу човјека искушења (напасти, неприлике, невоље), док тако не позна своју немоћ и не потражи у смјерности Бога. (Св. Исак Сирин).

Ко хоће да задржи у себи благодат Божју, онда треба да буде благодаран за благодат када му се она даје, трпељив када му се одузима; нека се моли да му се она врати, нека пази на се и смирава се да је не изгуби. (Тома Кемпијски).

Губитак благодати најстрашнији је од свих губитака; нема несрећнијега стања као што је стање човјека који је изгубио благодат. Одвећ мало их је који су је повратили великим подвизима. Треба бити свагда на опрези да би је сачували. Она нам се даје бадава, једино по милосрђу Божијему, но да би је сачували морамо улагати свуколику пажњу и труд. (Схимонах Партеније).

Утјеха благодати понекад оставља и напушта и онога који побожно, па чак и испоснички, живи; али то није губитак благодати, те се не треба ни узнемиривати. Благодат никада не оставља онога који вјерује, већ сакривши се, оставља у њему само мјесто ради већих подвига његове вјере и трпљења.

Бог је присутан људима и свима њиховим догађајима и гледа на све биједе вјерних слугу Својих, али понекад као да се удаљава од њих да би са већом наградом наградио побожност која претрпи тешка искушења. Тако понекад и родитељи одашиљу своју дјецу у туђе земље. Св. Антоније Велики, бивши нападан и мучен од злих духова ђавола, није виђао Исуса Христа при својим мукама. Потом видјевши Га, узбуђено је узвикнуо: "Гдје си Ти био, Господе мој, гдје си био"? - "Ја сам био овдје и посматрао храброст твоју и трпљење твоје", одговорио му је Спаситељ. (Теофан Прокоповић).

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:13:26



ДУХОВНА ГРАДИНА


Ништа није толико потребно човјеку као вјера. Од ње зависи не само блаженство будућега вијека, но и срећа овога вијека; и не само срећа свакога од нас, него и благостање цијелих друштава. (Филарет Московски).

Човјек без вјере сличан је лађи без крме, коју носе тамо амо таласи морски.

Свети Петар ишао је чврстим стопама по бездану морским док је гледао на Јединога Исуса Христа, но почео је да тоне чим је почео да мисли о бурном вјетру и дижућим се увис таласима, те је почео да слаби у вјери својој у Богочовјека. (Мат. 14, 29-31).

Ленгер - котва - нужан је за лађу у вријеме буре; вјера је нужна човјеку у времену биједа и несрећа.

Ленгер је - нада лађина на мору; вјера је - ленгер (котва) човјеку на земљи (Јевр. 6, 19).

О, како је велико благо вјера! Она нас спасава и тада када западнемо у безизлазно стање, када нас угрожава смрт, када смо у очајним околностима. (Св. Златоуст).

Вјера добија и оно на шта се, иначе, не смије надати, што нам потврђује нпр. благоразумни разбојник на крсту. (Св. Јован Лествичник).

Вјера је - душа народа. Када се она гаси у народу, онда се народ претвара у труп који нема живота у себи, и који се као такав брзо распада и предаје трулежи. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Све велике епохе у историји држава биле су истовремено и периоди процвјетања религије (сљедствено и вјере, без које се религија не може ни замислити), и опадање посљедње неизоставно је повукло за собом и опадање такође државнога живота народа и његово пропадање.

Шта се може очекивати од људи када скидају са страсти најјачу узду - правила свете вјере? (Филарет, архиеп. Черниговски).

Гдје нема вјере тамо нема ни доброга дјела, с тога што намјера прије свега чини дјело добрим, а добра намјера произилази од вјере (Блажени Августин).

Без јелеја (зејтина) не може горити кандило, и без вјере нико не може стећи добре мисли (Св. Јефрем Сирин).

Зар је могуће да постоји ма какво човјечије друштво, или сама идеја правичности, ако се прекрати побожни одношај к Богу (тј. религија)? (Цицерон).

Закони имају своју вишу гаранцију у религији.

Држава без правичности (основ које лежи у религији), шта је друго него ли веће друштво разбојника? (Блажени Августин).

Друштво људско без вјере у Бога и у бесмрће душе личи на стадо дивљих звјерова, које иако је обдарено разумом, свагда је готово да растрзава и уништава друг друга. (Макарије, митроп. Московски).

Ко нема вјере у Бога, тај не заслужује никаква повјерења код људи.

Вјера чиста, света, небом откривена, драгоцјена је не само у односу вјечнога живота, него и за живот привремени (земаљски). (Филарет, архиеп. Черниговски).

Шта човјек још може друго имати ако ли нема вјере у Бога и у бесмрће душе? Ничега, апсолутно ничега.

Религија је мајчина утроба, из које је изашао сав духовни живот човјечанства; сва виша култура човјечијега рода јесте кћерка религије. (Лутард).

Виша цивилизација никако се не може натурити народу без одговарајуће јој веће религије. Отуда је потпуно разложно, по општем признању, да прво мјесто у реду цивилизујућих средстава дивљих народа припада Хришћанству - мисионарској дјелатности.

Од свих постојећих на земљи религија, само је једино Хришћанство права, истинита религија, и стога само Хришћанство може подарити човјеку и човјечанству блага и срећу - небеску и земаљску.

Унесите у живот човјечанства сва начела хришћанска, избаците из њега све што забрањује Хришћанство, тада ће се на земљи појавити рај. (Прота Ј. Бонд.).

Хришћанска је религија за удивљење чудна појава: она, по изгледу, има за предмет само блаженство будућега живота, но у исто вријеме она ствара и срећу садашњега живота. (Монтескије).

Архимед је тражио да му даду тачку ослонца и он би се заузео да преврне свијет. Исус Христос установио је такву тачку и посредством ње обновио је лице земље. То је - вјера, о којој је Сам говорио да ако ко њу имадне колико горушично зрно, тај ће бити у стању да покрене планине. (Мат. 17, 20). (Огјуст Никол).

Орфеј, по тврђењу пјесника, умекшавао је тигрове својим пјевањем; но Бог хришћански, призвавши људе ка истинитој религији, учинио је несравњено више: Он је умекшао једнога од најнеукротнијих звјерова - човјека. (Климент Александријски).

Један старац испосник близу Александрије, окружен руљом невјерника, био је подвргнут са њихове стране не само грђењу, но и батинама и исмијавању. Они су му говорили: "Шта је ваш Христос којега почитујете тако необично, чудесно учинио"? - "То што се ја не узбуђујем и не осјећам се увријеђен тиме, па и већим увредама, ако би их ми нанијели", одговорио је старац. (Ава Хермон).

И философија, по изгледу, у лицу својих бољих представника, тежила је да морално усаврши човјека, но све њене тежње не приведоше ка своме циљу и никада неће привести с тога што философија ничим не гарантује своја правила наравствености; она не указује и не даје оне вијенце за подвиге љубави, трпљења и других врлина какве добија прави сљедбеник религије Хришћанске; јер он, чак и мећу невољама садашњега живота, осјећа будуће блаженство које га очекује.

Трпи, учи философија; а Хришћанство додаје: и надај се.

Човјек који не вјерује у Божанство и будућност, никада неће бити тако смјеран и храбар као онај који има такве вјере (у Божанство и у будући живот). (Лефатер).

Нема сумње да човјечанство никада није могло живјети без појмова о Богу, о бесмрћу душе и о суду у будућем животу; но појмови о тим истинама ван Хришћанства свагда су били несређени, непостојани, непотпуни због разрушавајућег дејства страсти, којима су они (појмови) били предани без заштите, па их мало по мало и изврнули по свом начину. Са тим појмовима догодило се исто оно што и са статуом Главка, о којој говори Плутарх, а која је била намјештена на морској обали и, постепено крњена непрестаним морским таласима, напосљетку је изгубила све црте нацртаног божанства (тј. кипа), изгубила је свој облик и постала онакажени камен. (Огјуст Никол).

Религиозна истина и моралност јесу одбљесци једне свјетлости: гдје је прва смијешана са заблудама, тамо је нечиста и посљедња. (Филарет Московски).

Већега и чишћега учења од Хришћанскога нема и не може бити на земљи. (Филарет, архиеп. Черниговски).

О, колико величанствености у Хришћанској религији! Ево њене суштине у збијеном виду: "До времена, Слово (Логос - Син Божији) било је у Богу; у почетку времена, Слово је створило свијет; у сред времена, Слово се оваплотило ради нашега спасења; на крају вијека времена, - оваплоћено Слово, Богочовјек Исус Христос судиће људима и остаће, као и до створења свијета, вјечност. (Жиродо).

Прост хришћанин нимало не образован, а обучен догматима свете вјере, далеко је мудрији чак и од Платона, Аристотела и осталих незнабожачких мудраца. (Св. Тихон Задонски).

Дјеца у њедрима Хришћанства више знаду о Богу и животу вјечноме, него ли колико су знали велики мудраци старога свијета.

Хришћанин зна и потврђује тамо гдје философ само претпоставља и сумња. (Амвросије Рандју).

Хришћанска религија просвјећује човјека, освјетљава његов умни видокруг, уздиже ниво његова знања; но она не открива све своме сљедбенику. Њено учење пуно је тајни које не може разум човјечији постићи, и које се могу примити једино самом вјером.

Високе планине ограничавају поглед гледаоца, но за овим узвишицама, кроз дубодолине, прослопе виде се прекрасна мјеста, слика се нова сфера по којој машта лети на брзим крилима својим. И кругозор ума човјечијега ограничен је висинама вјере, за схватање којих слаби свако знање, ослабљавају најпроницавије мисли; но та вјера открива за нас неизмјерне даљине, гдје почиње бескрајност за срце. Бескрајно јесте облик вјере.

Сјајна свјетлост сунчана чини да предмете видимо јасно; напротив, свијетле звијезде скривају се од нас и наше земаљске свјетиљке потамне при јакој сунчаној свјетлости, као сјенка и дим. Али, тако не бива у стварности са звијездама небесним, јер оне никада не губе своју свјетлост; и када ми њих и не видимо, оне другима свијетле у ноћној тами. Зар се у овоме не види слика Божијега Откривења? Оно, нејасне за наш разум и срце предмете, освјетљава, но пред свјетлошћу његовом ишчезавају наша горда знања и бацају од себе сјенку. Има и у Откривењу удаљених звијезда, скривених од нашега умнога погледа: то су тајанствене или високе истине до којих не допире поглед нашега разума, но које бивају видљиве у озарењу вјере, очима срца. Тајне Откривења не мање усхићавају срце вјерујућега него ли звјездано небо.

Философи нападају тајне откривења; међутим, у философији их има још више. Први су ступњи ума јасни, но чим је нешто извишеније, тиме је тамније, тако да се напосљетку губи свјетлост (видљивост). Ум у том случају можемо упоредити са ваздушном куглом или балоном, на коме за нас, што се више подиже, све се више умањава свјетлост, а увећава мрак. (Инокентије, архиеп. Харковски).

И у свијету физичком, којега је Бог оставио нашем истраживању, ми на сваком кораку сусрећемо тајне. Често не поимамо ни оно на шта гледамо, ни оно чега се дотичемо. Ми и не можемо сумњати у биће природних ствари, и опет - не знамо како оне постоје.

Плашити се од тајанствености религије значи плашити се сопствене сјенке своје, стога што свуда тајне неразријешене прогоне нас на сваком кораку, као наша сопствена сјенка. (Огјуст Никол).

И наоколо и у близини нашој има много предмета и ствари према којима смо ми дјеца.

Па и оно што ти је дано да знаш, одвећ је веће и више од твога разума.

Сам човјек јесте велика тајна за себе.

Од свих одговора, могућих са стране невјерја, најжалосније је оно које се изводи из немогућности појмити. (Огјуст Никол).

Када не можеш постићи (разумјети) оно што је под тобом, испред тебе, па и у теби, како ћеш појмити оно што је над тобом, више тебе?

Зар је чудно да онамо гдје Бог говори није понекад довољно човјечије разумијевање? Како често дијете не разумије потпуно оно што му зрео човјек говори!

Јавни је знак невјерја - питати о Богу "како?" (Св. Тихон Задонски).

Моћан је Бог и оно створити што је немогуће човјеку схватити. Таква су - сва чуда, сва дејства Божијега свемогућства, која превазилазе законе природе те стога су непојмљива уму човјечијему. Њима је пуна историја Хришћанске религије, и она по преимућству служе као камен спотицања за рационалисте, који признају за стварно и истинито само оно што је доступно уму људском и закључцима из природних закона.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:14:32



ДУХОВНА ГРАДИНА

Ми се сада смијемо над незнабошцем - идолопоклоником, који је, држећи се слијепо слијепе вјере, падао ничице пред кипом (идолом) да би чуо истину из уста варалице (ђавола) који се био скрио у идолу. А зар је мање стидно када данас понека мудрица чини идолом свој ограничени разум и само из уста тога идола хоће да прима истину?!

Рационалисти у дјелу познавања онога што је људско исто су што и алхемичари: они умјесто тога да приме и користе се истином, хоће да створе истину, као што су алхемичари хтјели да добију злато из разних материја; они, слично њима, падају и ниште се у истраживању новога камена философског. (Огјуст Никол).

Гдје има у свијету друге религије која би на себи носила толике јасне одлике Божанског происхођења, као што је религија Хришћанска? (Прота Ј. Толмачев).

Хришћанска је религија таква, да када би из историје њенога оснивања и распростирања уклонили или избацили сва чудна факта, ипак она не би изгубила своју чудесност и божанственост. "Хришћанство, говори блажени Августин, основано је или на чудима или без чуда. Ако је основано на чудима, значи да је оно истинита и права религија, стога што само једини Бог, као свемогући Господ, Творац и Господар природе, може кроз чуда објављивати свемоћност своју. Ако ли је пак чудни постанак наше вјере извршен без чуда, он-да је он - постанак - сам по себи чудо највеће над свима чудима. Јер, каквим је начином такво дјело, које превазилази све моћи људске, могло бити извршено таквим трудбеницима (тј. апостолима, који су раније били прости рибари и ништа више), са таквим средствима и тако брзо, одважно и потпуно"?

Чудна дејства Хришћанске религије непостижима су разуму људском. Нека је тако. Но оно што ум не може постићи, то још није нешто такво да противријечи законима Божјега свемогућства. (Филарет Московски).

Чуда нарушавају законе природе. А то с тога што чиниоц и творац њихов није природа, није подчињеник природин, већ Створитељ Бог, узрок природе и њених закона, премда понекад то чини кроз природу и посредством својих слугу.

Не треба тражити природних доказа за оно што превазилази природу, или због недостатка њихова оповргавати и не признавати натприродно.

Не питај да ли је саобразно с природом када што производи Творац природе. (Св. Златоуст).

Ко одриче могућност чуда, тај одриче биће Јединога живота Бога и свемогућство Творца. (Ф. Шаф).

Чега не разумијеш, томе се можеш само дивити, али не покушавај да одбацујеш (Мат. 8, 27).

Нити је могуће нити треба све објаснити; многоме треба само вјеровати, стога што је и могуће само вјеровати. (Филарет Московски).

Ум без вјере јесте слаба трска, која се непрестано колеба од вјетра сумњичења.

Вјера за разум исто је што и телескоп за очи: помоћу телескопа око види оно што само по себи не може видјети; оно проницава у простор, који је иначе недостижан за њ' без тога средства. Слична је томе и вјера: она само распрострањава и укријепљава разум; она му оставља на вољу да се занима исљеђивањем свега што је приступачно расуђивању; но онамо гдје природне моћи разума малаксавају, тамо вјера подиже разум и показује му нове, натприродне божанствене истине; она му даје да проницава у тајанствене совјете Божије.

Вјера и знање нису противници, но моћи узајамно допуњујуће једна другу; нису непријатељи једно другоме, но нераздвојне сестре - близнакиње. (Ф. Шаф).

Заштићивати вјеру значи заштићивати разум; заштићивати разум значи бранити вјеру. (Ерн. Навиљ).

И безбожје (атеизам) тражи од својих поклоника тврду вјеру, само не вјеру која спасава већ која убија.

Као што сујевјерје (празновјерица) често мисли да оно вјерује, а међутим у самој ствари не вјерује; тако и безбожност (атеизам) понекад сматра да не вјерује, док у самој ствари вјерује.

Безбожност (атеизам) је - близнакиња празновјерице.

Празновјерица и безбожност иду руку под руку; заклети атеисти (безбожници) вјеровали су у предсказања гатара и опсјенара и, не вјерујући у Бога, вјерују у идоле! (Фред. Фарар).

Нема никога на свијету који би тако био лаковјеран као што је безбожник. (Еп. Иринеј).

Човјек је принуђен да вјерује у ма шта било. Ако не вјерује у вјечни разум, онда вјерује у глупост, у будалаштине; ако не признаје истину живога Бога, вјерује у идоле мртве материје.

Зашто Бог, створивши човјека разумним, није благоизволио оставити га у таквом важном дјелу као што је религија, да се руководи својим сопственим разумом, него га је дао под руководство вјере? Блажени Августин одговара на то: "Бог је тако поступио у овој ствари једино ради славе своје. Као што домаћин неће да његове слуге улазе у испитивање његових наредаба, особито пак у његове тајне и у важне послове, тако је несаобразно и са величанством Божијим да човјек, ова ништавна твар руку Његових, ступа с Њим у расуђивање о скривеним и непостижним намјерама Његовог провиђења и о поредцима Његових судова". И доиста морамо се сагласити да покорност, какву ми указујемо Богу кроз вјеру, јесте наш дуг који припада врховној слави Његовој.

Гордост и неваљалство, не желећи лишити се уображене слободе ума својега и желећи избавити се од укоривања савјести, која при свјетлости вјере обасјава и изобличава дејства зле воље - главни су узрок и основица безбожности.

Односи између високих, свештених истина и покварених људи слични су људима који болују од очију: свјетлост им је несносна, особито сунчана; њима је пријатнија свјетлост од трулога дрвета (фосфорна), него ли сунчана свјетлост. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

Тајне вјере сличне су сунцу: непроникнуте у суштини својој, оне освјетљују и оживљују оне који греде ка њиховој свјетлости, у простоти срца; оне осљепљују само дрско око, које тежи да у њих проникне.

Дубине тајни Светог Писма, и уопште хришћанске религије, корисне су: оне су скривене (тајанствене) да не би биле понижаване; предлажу се и нуде се ради упражњавања, и откривају се ради тога да нас духовно хране. (Блажени Августин).

Потребно је пажљиво и чешће разматрати свете истине вјере. Као што сунчана свјетлост тим више благотворно утиче на растиња уколико је већма окренута и отворена према њима, тако и божанска наука тим више просвјећује и оживљава вјерне, уколико су ум и срце њихово ка њој обраћени.

Без потребне пажње немогуће је добро изучити музику, тим мање нерадна душа може схватити тајанствене (божанске) звуке. (Златоуст).

О предметима видљивога свијета ми имамо подвојене појмове тада када их сами посматрамо; сасвим пак не у таком степену јасноће и подвојености представљамо предмете по причању других, ма колико то причање било потпуно, неголи што је наше сопствено посматрање. Таквог су својства и наша знања о духовном свијету. Наши појмови о њему бивају савршенији, пунији и дубљи када ми њих такорећи опажамо, осјећамо их чувством вјере. Познавање разума о предметима духовним без осјећања срцем, слична су знању по чувењу.

Ако желиш умно проницавати (умно сагледавати) тајне, онда на дјелу испуни заповједи сам собом, а не тражи да их само познајеш. (Св. Исак Сирин).

Степен познавања Богооткровене Истине одговара свагда успјесима нашим у богоугодном животу.

Да би се убиједио у истинама Хришћанске науке, треба почети живјети по хришћански, стога што хришћански начин живота уводи у душу мир и радост, и човјек, окусивши их, не жели се растављати од њих и тежи ка њиховом Изводу - Искупитељу нашем (Јован 7, 17). Лијепа апологија живота Исуса Христа јесте живот хришћанина, у коме Исус Христос живи. (Д. Угорле).

"Ти се можеш затворити у тијесну пећину, вели један богослов, можеш имати завезане или извађене очи; но сунце свакодневно путује по своду небесном у уобичајеном величанству и красоти својој". То се може казати и о вјери у Господа Исуса Христа. Нека би Га људи и одбацивали, нека би затварали срце своје од уласка Његове благодати, а свој дух од Његове свјетлости, - Он је вјеран у својим обећањима и царује кроз све вјекове над свима видимим и невидимим свјетовима.

Спаситељ је о својој, основаној Њиме Цркви, чуварици и носитељици религије Хришћанске, рекао да и сама "паклена врата неће је надвладати" (Мат. 16, 18). "Ријечи Христове неће проћи, па макар би и небо и земља били уништени". (Филарет Московски).

Црква, основана Исусом Христом, то је кула свјетиља на обали морској, на чијим се темељима често одржавају прилични слојеви пјене од морских таласа, који као да пријете да је сву разруше, али на чијој висини бљешти свјетлост, која се никада не гаси. (Огјуст Никол).

Религија Христова тријумфоваће над садашњим увредама које јој невјерници наносе, као што је већ тријумфовала над бившим бјеснилом својих непријатеља; она ће светковати своју побједу над пером садашњих лажљивих мудраца, као што је побједнички ликовала над мачем својих старих гонилаца.

"Облачић - проћи ће", рекао је Свети Атанасије о Јулијану Одступнику, који је после кратковремене владавине, у току које је испољио толико непријатељства против Хришћанства, умирући ипак рекао: "Галилејанине, Ти си побиједио"! Ове горе споменуте ријечи Светог Атанасија могу се згодно примијенити и на све покушаје лажних теорија, да поткопају вјеру човјечанства у његовог Божанственог Господа и Спаситеља. (Ф. Шаф).

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:16:31



ДУХОВНА ГРАДИНА


Да би вјера била спасавајућом, треба живјети по вјери. Јер "вјера је без дјела мртва" (Јак. 2, 26), и, сљедствено, неспособна је да доведе човјека до вјечнога живота. (Филарет Московски).

Добра дјела - душа су вјере; вјера с добрим дјелима - жива је вјера.

Гријех и вјера не могу живјети заједно; са вјером треба да је у исто вријеме здружено и доброчинство. (Прота Ј. Толмачев).

Као што је ватри својствено да загријава, води да орошава, свјетлости да обасјава, тако је и живој вјери својствено да се испољава у добрим дјелима. (Св. Тихон Задонски).

Унутарња вјера мртва је без спољашњих дјела, не само по томе што без дјела није могуће судити о њеном животу, него и стога што без дјела немогућ је и сами живот њезин, слично томе као што је немогуће и животињи живјети без удисања и издисања, тј. без даха.

Вјера је без дјела мртва. Таква је вјера вјера мисли, а не срца и не живота. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Права вјера при порочном животу не доноси никакве користи. (Св. Златоуст).

Каква је корист вјеровати хришћански, а живјети безбожнички?

Непаметно је, па чак и глупо сумњати у истине оне науке која је самим Богом дана, која је запечаћена крвљу безбројних мученика, потврђена чудесима и призната чак и од самих злих духова. Но куд и камо је неразумније вјеровати у истине те науке, а овамо живјети онако као да то учење и не постоји или да није истинито.

Не вјера на ријечима спасава нас, но дјела здружена са вјером (Јак. 1, 22; Гал. 5, 6). (Ј. Толмачев).

Вјера без дјела и дјела без вјере подједнако ће бити осуђени.

Вјеровати само да има Бога, није довољно, јер и ђаволи то вјерују; треба вјеру оправдати дјелима: такву вјеру тражи од нас Христос.

Ако желиш бити спашен вјером, заволи и воли Онога у Кога вјерујеш. (Филарет Московски).

Вјера без љубави јесте слика без живота.

Са љубављу је - вјера Хришћанска; без љубави - вјера ђаволска.

Уређуј своје владање, односно владај се по својој вјери. Вјерујеш ли прилично, тј. добро, онда добро и живи.

Предај се вјери свом душом својом и свим животом својим, тако да вјера буде главна мисао твога живота и сав живот твој пројава вјере. (Филарет Московски).



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:18:29



ДУХОВНА ГРАДИНА


Молитва је обавеза хришћанина, и то прва обавеза (дужност), коју су они дужни испуњавати. (Прота Ј. Толмачев).

"Има вријеме свакој ствари под небом" (Еклес. 3, 1); па зар онда немати времена за молитву, која је прва ствар под небом? (Филарет, митроп. Московски).

Кад има времена за забаве, зар се онда може ко пожалити на немање времена за рад на молитви?

Не налази времена молити се само онај који неће да се моли. (Инокентије, митроп. Московски).

Ма колико велики били твоји дневни послови, ма колико велики био труд и рад твој којим зарађујеш себи храну, ти ипак, нема сумње, можеш одвојити себи неколико првих часова дана и ноћи зарад молитвеног бесјеђења са Богом, а у продужењу дана одвојити бар по неколико минута ради сјећања Бога и молитвенога обраћања к Њему својима мислима. Па и усред труда и занимања, ако је могуће, не треба напуштати молитву. "Посао у руци, а молитва у устима", говори један подвижник.

Дјело молитве треба да буде прије свију дјела и послова, стога што се без њега не може свршити никакво друго добро дјело. (Филарет Московски).

Молитва је први дар Божији, кроз којега се сви остали дарови задобијају.

Да би просјак добио милостињу - треба да пружи руку, да би дијете узело себи храну - треба да отвори своја усташца; слично овоме потребно је да човјек тежи к Богу, да добије благодат Божију - треба да има отворену душу. Молитва је пружена рука за задобијање милости Божје; она је отворена уста ради окушања небеског пића. (Филарет Московски).

Молитва, као златни кључ, отвара нам сва богатства милосрђа и дарова Божијих. (Димитрије, арх. Херсонски).

Молитва узлази, а благослов Божији силази.

Неопходност, корист и сладост (пријатност) молитве потпуно знају, виде и осјећају небесни духови, и стога они не престају "дан и ноћ" (Откр. 4 ) узвишавати се ка Богу и сједињавати се са Њиме у молитви. "Уморити се молећи, значило би за небеске становнике исто што и нама дисати", говори Инокентије, архиеп. Херсонски.

Молитва је за душу исто што и храна за тијело; стога и недостатак молитвеног расположења осјећа се у души толико колико и недостатак такозванога апетита, или немоћи и болести за тијело.

Ако не осјећамо у молитви пријатност сједињења са Господом, не ојачавамо унутрашње, зар се онда тиме не испољава у души нашој исто стање какво бива у тијелу када нам се и укусна јела не допадају и чине нам се неукусна?

Без молитве наш духовни живот и гладује и жеђује и умире. (Св. Златоуст).

Опасно је и достојно сажаљења стање хришћанина који се не моли. У срећи и у добру он је поносит и горд; у несрећи је малодушан и тужан; у заблудама - нема наставника; у слабости - нема потпоре, у искушењу - нема друга.

У молитвама другога имају потребе и Свети; но ко се не моли сам за себе, томе неће помоћи ни праведници (Јак. 5, 16; Рим. 15, 30).

Велику моћ имају молитве Светих, но само тада када се и ми сами често и свесрдно молимо. (Духовни Патерик).

Вјера, нада и љубав су коријени молитве. Ако су ти корени чврсти, онда се молитва сама собом унутра покреће и објелодањује се с поља. Јер, као што свјежи коријени, хранећи се топлотом и влагом, сами природно дају клицу, тако и душа, загријевана свима врлинама, неопходно моли се и живи молитвом.

Не вољети молити се - значи не вољети самога Бога.

Као што риба живи у води и водом, тако и душа, која Бога љуби, живи у молитви и молитвом. А то произилази отуда што душа, која Бога љуби, непрекидно тежи и жуди да бесједи са милим јој Створитељем. Та тежња бива понекад тако велика да људи, силно љубећи Бога, моле се Богу и у сну и притом тако силно, да понекад сузе умилења прекидају им сан. О томе се говори у књизи Пјесма над Пјесмама: "Ја спавам, а срце је моје будно" (5, 2), тј. ,Ја спавам, а срце моје будно-љуби Бога, тражи Бога, моли се Богу, наслађива се Богом. Ја спавам, а срце моје не спава, гори, свијетли, пребива на небу". (Јаков, архиеп. Нижгородски).

Не хтјети се молити - значи не хтјети бити са Богом.

Ако немаш молитвеног духа, старај се све више и више да познаш, с једне стране, своје ништавило, а са друге - богатство дарова благодати Божанске. Тада ће побожна молитва сама собом потећи из срца твога. (Прота П. Соколов).

Да би се свикнули и срасли са молитвом, не очекујте расположење према њој, но принуђавајте себе, стога што се "Царство небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају " (Мат. 11, 12). Многи, у ишчекивању унутарњега нагона, мало по мало су се сасвим оканули молитве. (Прота Аврам Некрасов).

Расположење за молитву често се појављује у вријеме саме молитве.

Приморавај себе дугој молитви, молитва је свјетлост за душу. (Ава Исаија).

Као што је из облака муња, тако су из молитве свјетлост истине и разумијевања. (Филарет Московски).

Ништа тако не потпомаже успијевању у врлинама као често бесјеђење са Богом (тј. молитва). (Св. Златоуст).

Онај умије добро да живи, ко умије да се добро моли. (Блажени Августин).

Молитва одржава добре у добру, а зле, по милости Божјој, чини добрима.

Бива да понеки отпочне молитву као грешник, а доврши је као праведник. Толика је и таква милост Божја!

Молитва је слична густом облаку који час заштићава од злих и жестоких мисли, час орошава и освјежава потоцима суза оне који се у њој подвизавају. (Блажени Августин).

Да би могли затегнути ослабјеле од сувоте конопце ради подржавања катарке на лађи, њих квасе водом; покваси и ти ослабјелу од зноја страсти суву душу твоју сузном молитвом и ум ће се твој укријепити ради чувања од мисаоних и страсних вјетрова. (Андријан Југски).

Прекрасна је за душу бања - сузе за вријеме вршења молитве; но после молитве сјећај се о чему си тада плакао. (Св. Нил Синајски).

Буди свагда расположен онако како биваш расположен у вријеме искрене молитве.

Када прође час, два и три после молитве и ти примијетиш да узбудљиви жар у теби готов је да се постепено угаси, пођи опет на молитву и загриј охладњелу душу твоју. (Св. Златоуст).

Молитва није само средство за врлину, него је и сама она врлина.

Моли се Богу тако као да би Га гледао, стога што Он доиста види тебе. (Ава Нестерон).

Зашто при молитви оборе (искрени мо-литвеници) очи доле к земљи? Ради тога што стоје пред Свесветим Лицем Свевиш-њега Бога.

Узалудне су и некорисне молитве, мољења и молбе када се врше без страха и трепета, без трезвености и бодрости. Када, приступајући цару, човјеку, сваки од нас износи своју молбу са страхом и бојажљивошћу и са свеколиком пажњом, тим више и већма то треба чинити пред Богом, Господаром свију и Христом, Царем царева и Господаром господара. Пред Њим треба макар сличним начином стајати и таквим начином пред Њим вршити своје молитве и мољења. (Ава Евагрије).

Пази на себе шта радиш (у молитви) и са киме бесједиш, да твоја молитва не постане гријехом.

Најљепша је молитва она у којој се просто и од срца излажу потребе пред богатим љубављу Богом. (Прота П. Соколов).

Онај који се само устима моли, ваздуху се моли, а не Богу; Бог обраћа пажњу на ум, а не на ријечи, као што раде људи. (Св. Петар Дамаскин).

Молитва, која се са небрежењем (непажњом) и лијеношћу врши јесте брбљивост и бесмислица. (Св. Антоније Велики).

Молитве наше већином бивају неуслишене, или, како се говори, не долазе до Бога стога што не долазе ни до нас самих, јер не излазе из наше душе и из нашег срца. (Свештеник А. Шчукин).

Ти сам не чујеш (не слушаш) своју молитву, па како тражиш да Бог услиши твоју молитву? (Св. Затоуст).

Или ви мислите да ће Бог обратити пажњу на молитву, на коју ни ви сами не обраћате пажњу? (Филарет Московски).

Дејство на душу дуге, но непажљиве молитве слично је дејству падања јаке кише на плехане кровове, са којих се слива сва вода ма колика се излила, немајући никакво дејство на сами кров. Супротно томе, пажљиву молитву можемо упоредити са благотворном кишом, која орошава посијана поља и утиче на рашћење посијаног сјемена, спремајући тиме богату жетву.

Расијаност и хладноћа (мртвило) на молитви, на шта се сви жале, готово свагда проистиче од тога што ми почињемо наше молитве без претходне припреме. Земљодјелац не сије сјеме по њиви прије него ли њиву најприје како треба припреми. Имајући намјеру да се јавимо (лично станемо) пред какво важно лице и да га за нешто замолимо, ми најприје поразмислимо шта ћемо пред њим рећи. Тим прије и више не треба да се јављамо молитвено пред лице Божије прије него ли се најприје како треба припремимо. "Прежде даже не помолишисја, уготови себе, и не буди јако человјек искушаја Господ

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:20:02




ДУХОВНА ГРАДИНА


Као што је немогуће забранити вјетру да допре до отворених груди, тако је немогуће зауставити прилив и навалу помисли, стога што је човјечија душа по самој природи својој (а услијед грјеховнога пада наших прародитеља) откривена за дејство утицаја зла. (Ава Пимен).

Један брат дошао је код Аве Памва и жалио му се на своју душевну борбу са по мислима. Памво му је, између осталога, рекао ово: "Немој се чудити томе шта се са тобом догађа. Ти видиш мене како сам стар; седамдесет година живим у овој колибици, у старању за моје спасење. У овој и оваквој старости, ево, до сада трпим искушења и напасти (од помисли).

Искушења не може нико избјећи, али се могу избјећи падања (у гријех). (Теофан, еп. Владимирски).

Острво које лежи насред мора, може ли зауставити да га таласи не запљускују? Па ипак острво даје отпор и противи се таласима. Тако и ми не можемо зауставити навалу мисли, али се можемо њима противити и давати им отпор. (Св. Јефрем Сирин).

Ти не можеш, разумије се, зауставити летење птице, али јој можеш спријечити да своје гнијездо овдје или ондје намјести. (Прота Ј. Толмачев).

Не треба очајавати услијед борбе коју нам ствара нападај мисли. Ако се ревносно противимо помислима, онда борба са њима плете нам драгоцјене вијенце. (Древни Патерик).

Преподобна Сара била је нападана помислима блуда читавих тридесет година, и никада се није помолила о томе да се тај нападај удаљи од ње, но се је само молила Богу да јој да храбрости и трпљења у тој борби.

Ако ли понекад безбожне и неваљале мисли узнемирују твој ум, немој очајавати, него се опомињи у памети Божије милости. Коме је повјерена лађа, тога господар лађе никада неће укорити ријечима: Зашто си допустио да таласи бију моју лађу? Можда ће само казати: Зашто се ниси старао о лађи и ниси се противио таласима? (Св. Јефрем Сирин).

Ми бивамо осуђени не зато што улазе у нас грешне мисли, но услијед злоупотребе са њима (тј. што их примамо, усвајамо и њима се потчињавамо, тако да се мисли претварају у дјела).

Не потпадамо под осуду због тога што помисли улазе у нас (или правилније: наилазе на нас), него што им дајемо рђав правац. (Св. Варсануфије Велики).

Не буди лијен и нерадан при помислима. Јер се никаква мисао не може сакрити од Бога. (Св. Марко Посник).

Никада не допуштај ући у срце твоје помислу који би Бога прогњевио. (Ава Силуан).

Буди стражарем срца твога да не би у њега туђинци улазили: непрестано говори долазећим помислима: "Јеси ли од наших или од непријатеља наших" (Ис. Навин 15, 13). (Ава Стратигије).

Безопасније је не пустити непријатеља у кућу своју, него ли пустивши га борити се са њим. (Св. Тихон Задонски).

Сваку грешну мисао одмах гони из срца, као што збацујеш и најмању варницу са своје хаљине.

Као што не би задржао шкорпију под пазухом својим, тако не задржавај рђаве мисли у срцу твоме. (Ава Евагрије).

Гаси варницу док се није у пламен претворила, и убијај непријатеља (рђаву мисао) док је још мали. (Св. Тихон Задонски).

Као што је ласно варницу или жишку угасити прије него ли букне у пламен, тако се и рђава жеља ласно уништава у самоме почетку њеном. (Јаков, архиеп. Нижеградски).

Лукава помисао са врлинама у души тешко напредује као год и трава на лејама засађеним поврћем или биљем. (По Св. Је-фрему Сирину).

Ако будемо рђаве помисли одсијецали, одсијецаћемо с њима и гријехе. Од помисли бива и гријех, као од жила - дрво, или као од сјемена - плод. Повади или исијеци жиле, и дрвета неће бити; згњечи или уништи сјеме, и плода неће бити. (Св. Тихон Задонски).

Не постаје облак без дувања вјетра; и страст се не рађа без мисли. (Св. Марко Посник).

Као што неискусно теле, трчећи за травом да се напасе, лако се надује, тако бива и са душом коју мало помало заваравају и саблажњавају помисли. (Св. Марко Посник).

Није долазак помисли гријех, него другарска (пријатељска) бесједа ума са њиме. (Исти).

Сваки гријеши због тога што, при нападу рђавих мисли, не одбацује их истог минута противљењем њима. (Ава Серен).

Лукаве помисли чупај и искорјењуј другим мислима. (Св. Нил Синајски).

Помисао ти слика сладости грешнога дјелања, али ти помишљај о заповијести Божјој, која забрањује то дјелање, помишљај о оним плачним посљедицама до каквих доводи кратковремена сладост гријеха и тада ће се грешна мисао удаљити од тебе.

Често подижи ум на молитву, па ћеш истријебити помисли које прилазе срцу твоме. (Ава Таласије).

Моли се снажно и са уздасима у вријеме напада рђавих помисли. Моли се: ,,Господе, помилуј ме! Господе не остави мене!" "Боже, похитај да ме избавиш; Господе, да ми поможеш" (Псал. 70, 1-2), или слично томе, те тако рђаве помисли те неће савладати.

Не гој нашироко тијело твоје, па ће се умањити у теби скрнавне и гадне мисли. (Ава Евагрије).

Као што љута или горка љекарства умањују жестоке болести, тако и молитва са постом прогони зле помисли. (Преподобна Синклитикија).

Као што је поглед на бакарну змију, коју је Мојсеј у пустињи на дрво уздигао, а која је била праобразом крста Христова, брзо исцјељивао онога кога је отровна змија ујела, тако и поглед покајања, вјере и молитве на распетога Исуса брзо исцјељује душу, израњављену отровним утисцима похотљивих помисли. (Филарет Московски).

Као што змија, извучена из тамне рупе на свјетлост, стара се да побјегне и сакрије се, тако и зле помисли, будући објелодањене искреним признањем и исповијешћу, старају се да побјегну од човјека. (Ава Мојсеј).


ЕПИСКОП МЕЛЕНТИЈЕ
ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:28:54



СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ - БЕСЕДЕ





У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ, И РЕЧ БЕШЕ У БОГА, И РЕЧ БЕШЕ БОГ


На Литургији на дан Светлога Васкрса чита се почетак Јеванђеља по Јовану о Божанској Речи. Када све испуњава Светлост Васкрсења Христовог и небеса се сједињују са земљом у слављењу Победника над смрћу, Јеванђеље нам саопштава ко је Он: "У почетку (по старом преводу - од искона) бјеше Ријеч. "

О Речи се говорило још у Старом Завету: "Ријечју Господњом небеса се створише, и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6), "Посла Ријеч Своју и исцијели их" (Пс. 106, 20). Посебно живописно и упечатљиво о моћном деловању Ријечи Божије је речено у књизи Премудрости Соломонове.

Па ипак, старозаветни људи су под Речју Божијом подразумевали само пројављивање воље и деловања Божијег. А сада Јован доноси благу вест да Реч Божија јесте Сам Син Божији Јединородни, Друго Лице Свете Тројице.

Зашто се Син Божији исто тако назива Речју?

Зато што кроз Њега Отац изражава Своју вољу.

Реч Божија није оно што је реч људска. Човек речју изражава своје мисли и жеље. Али реч коју човек каже утишава се и ишчезава. Жеља која се њоме изражава понекад се испуњава, а често остаје неиспуњена.

Реч Божија вечна је и свемогућа. Она је увек у Богу. Реч људска јест снага која му служи. Реч Божија јесте Друго Лице Свете Тројице. Она је Сама Бог.

Бог Реч јесте Син Божији и воли Оца и све добровољно твори по вољи Његовој. Прецизније - они имају исту вољу.

Бог Отац воли Сина Свога и све ствара кроз Њега. Ништа Отац не начини независно од Сина. "Све кроз њега постаде. " Све је кроз Њега почело да постоји и без Њега ништа не дође у постојање, што постоји: "Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало" (Јн. 1, 3). (Као што је речено у 2. члану Символа Вере. ) Када се у књизи Постања каже да приликом стварања света Бог "рече нека буде свјетлост, рече нека буде сухо /земља/", онда то значи да је Бог пожелео да створи светлост, земљу и остало, и да је Реч, Син Његов, то извршила.

Реч Божија даје живот. Он је извор живота: "У Њему бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима. "

Реч Божија јесте Светлост, кроз Њега се објављује Бог Отац и саопштава Своју божанску вољу: "Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет" (Јн. 1, 9).

Ову Светлост не може да сакрије никаква тама: "И свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе. "

Мрак греха је завладао човечанством после првородног греха, али није могао да сакрије Божанску Светлост.

У складу са вољом Очевом, Син Божији је освештао свет, сишавши на земљу и оваплотивши се. "И Ријеч постаде тело и настани се међу нама" (Јн. 1, 14).

Од Бога бејаше послат Јован Претеча да Му припреми пут у срца људска. Он је проповедао о Христу и позивао да се верује у Њега, јер је Он Син Божији.

Давно пре тога преко Мојсија је био дат Закон. Али Закон, ограничавајући зло, није могао да спасе људе. Извршавајући Закон на спољашњи начин, људи су остали пуни зла у себи. Зато свет није препознао Свога Творца што је дошао на земљу, Сина Божијег: "У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна; својима дође и своји га не примише" (Јн. 10-11). Поштоваоци Закона нису прихватили Реч оваплоћену, јер им неподношљива беше Светлост Његова.

Али Извор Живота, Кога они смрти предадоше, сишавши у ад уништи га, таму растера Својом Божанском Светлошћу.

Васкрснувши из мртвих, Христос отвори двери Царства Славе Своје свима који у Њега верују. Они који повероваше у оваплоћеног Сина Божијег примише Га у душу своју и срцем постају деца Божија. Благодат Божија духовно их препорађа, улазећи у њих и дајући снагу да љубе Истину и творе вољу Господњу. "А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у Име Његово" (Јн. 12).

Они које благодат препороди, ако до краја земног живота у њој остану и наставе да иду путем што га показа Христос, Светлост истинска, постају достојни да приме од Њега нови дар: они ће вечно задовољство имати у Царству Оца Небеског посматрајући Славу Сина Његовог Јединородног, Славу која превазилази све на свету, и осећаће при томе радост и блаженство неописиво.

Иста вечита Реч Божија, која створи свет, спасе и препороди за нови, радосни живот род људски својим Оваплоћењем и Васкрсењем.

Светло Васкрсење је победа Бога Речи, дан победе његове над паклом и смрћу, почетак живота новог и весеља вечног, што нам их поклони.

Речи сабеспочетној Оцу и Духу, од Дјеве рођеној ради спасења нашег, запојмо, верни, и поклонимо се, јер нас удостоји да се у плоти на Крст узнесе, и смрт поднесе, и да умрле васкрсне славним Својим Васкрсењем.

Јединородни Сине и Речи Божија, Који си бесмртан, смрћу смрт победио, Један јеси од Свете Тројице, по слави раван Оцу и Светоме Духу, спаси нас.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:31:17



СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ - БЕСЕДЕ

БОГ ЈЕ ОГАЊ



Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали.

Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава.

Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује.

Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња - у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе - изгореће.

Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет.

Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога.

Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не.

Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује.

Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет.

Греси наши - то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем.

Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху.

Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити.

Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:33:09




СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ - БЕСЕДЕ

ЗАШТО СЕ ХРИСТОС МОЛИО У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?




Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт. 26, 30, Мк. 14, 26, Лк. 22, 39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн. 17).

Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт. 26, 36, Мк. 14, 32, Јн. 18, 1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт. 26, 37, Мк. 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: "Жалосна је душа Моја до смрти, останите овдје и бдите са Мном". И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се.

Двапут је Господ прекидао Своју молитву - долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. "Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк. 22, 44).

За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу - "Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. - Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја".

Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, "нераздељиво и неразлучно" (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састоји од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској - хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн. 5, 30), духовна Му је храна била - да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн. 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости - Богом'. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао - ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак. пон 21, 22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу.

И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна - човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. "Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се", - правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина - Наступио је час кад је све то морало да се испуни.

Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, - добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме.

Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања - Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба - сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, - "све је пред њим откривено", - али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи "ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио". Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн. 16, 31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи...

Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн. 8, 29, 10, 30). Али, да би осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: "Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио? " И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу.

Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле "овце из другог тора", Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подигнутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: "Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао". И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја - спасење људског рода: "Оче, прослави име Твоје" -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4). "И прославио сам, и опет ћу прославити" - чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 , 26; Еф. 1, 9; 3, 9).

И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти - Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26, 53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму?

Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12, 11) и сада Исус, желећи само једно - да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти ("Тачно изложење православне вере", књига III, главе 18, 20, 23, 24; Блажени Теофилакт; Јованова "Лествица", Беседа шеста, "0 памћењу смрти"). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима ("Лествица", тамо; Блажени Августин; "Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова.

За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим.

Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша "чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих - и нико ме не заступи" (Пс. 68, 21; Ис. 63, 5) - него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног трена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног - испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, "са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти", по речи Светог Павла.

Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: "Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију - народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да "види дане добре" Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом својим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом - да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће - избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом - страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то - да се испуни Твоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја".

"О чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној" (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој ("Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22, 43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдашње покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечиjи.

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве ('Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: "Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење. "

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учитеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: "Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде? " И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи - испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2. Петр. 1, 4).

Учинивши дело "које Му је Отац дао да испуни", Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао "пре постања света" (Јн. 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр. 10, 13).

Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спасења (Јевр. 5. 9), Христос и по узласку на небеса пребива "у две природе несливено познаван" (Богородичин догм, шести глас), "две воље у двема природама имајући во вјеки" (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да "суди живима и мртвима", када ће као Цар, не само по Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да "буде Бог све у свему" (1. Кор. 15, 28).


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:34:55



СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ - БЕСЕДЕ

ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ БИО ПОМИЛОВАН РАЗБОЈНИК РАЗБОРИТИ?




"А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" (Лк. 23, 39-43).

Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи.

Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике.

Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми.

Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега.

Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту?

Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са "Најљепшим између синова људских" (Пс. 45, 2), Који тада "презрен бјеше и одбачен између људи", пошто није имао "ни обличја ни љепоте" (Исаи. 52, 23).

Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло.

Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт. 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим.

Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником.

Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности.

Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам.

Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству.

Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами!

Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију.

Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој!

И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. "Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. " А потом се са његових уста зачуо смерни глас: "Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. "

То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише.

"Разбојник благослови, а ја се одрекох" (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли.

Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он "видје и вјерова" да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији.

Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе "десно и лево" од Господа.

Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета "није од овога свијета". Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје.

Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио.

Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола.

Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород.

А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада.

Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом "лево или десно од Њега", него је свестан своје недостојности, смерно молио само "да га помене у Царству своме", да му да макар најнезнатније место.

Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује.

Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог "Цара Јудејског", на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега.

Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици.

Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих.

"Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима", рекао је Господ Исус Христос.

Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему.

Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху "сви народи, племена и језици" (Дан. 3, 7).

Поверовао је разбојник у Господа који страда, "исповиједа Бога скривеног", пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је "Царство што није од овога свијета", разумео "шта је истина" (Јн. 18, 36-38).

Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази.

Он је први угледао "Исуса Христа и то распетога" (1. Кор. 2, 2), први је проповедао "Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост" (1. Кор. 1, 23-24).

Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први "зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара" (4. песма канона Вазнесења).

Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега - ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.

Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника.

Али да ли је неко способан за сличан подвиг?

"Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе" (Блаж. Августин).

"Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? " (преп. Теодор Студит, "Поука поводом изненадне смрти брата". )

Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут "пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? " (беседа св. Кирила Александријског "О Страшном Суду", објављена у Великом Часослову).

Зато: "Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним" (Блаж. Августин, "Илиотропион" св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5).

Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него "да се разапнемо са Христом" и да се "кајемо благо" да бисмо и ми на себи осетили "сапатништва милост" (молитва Симеона Новог Богослова). "А који... распесмо тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат.

"Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме" (Блажене вакрсни 4. гласа).

"Као разбојника разборитог, у трену једном што се раЈа удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме. "

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:36:08



СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ - БЕСЕДЕ

ДОЂИТЕ, ЉУДИ, ТРИИПОСТАСНОМ БОЖАНСТВУ ПОКЛОНИМО СЕ




Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.

Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако.

А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети.

Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији.

Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића.

"Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству.

Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих.

Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују.

Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији.

Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.

Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих.

Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом.

Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег.

За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо.

То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету.

Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице.

Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова:

"Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. "

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:36:59



СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ - БЕСЕДЕ

БЕСЕДА О ДВЕ ГОЗБЕ




У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас духовно гледамо две гозбе, о којима нам говоре данашње јеванђеоске проповеди.

Једну гозбу, описану у причи, припрема цар пун благонаклоности и милости. Па ипак, они који су на њу позвани не дођоше када је гозба била спремљена. Они су више држали до тога да се баве, ко трговином, а ко својим домаћим пословима; а неки, ухвативши гласнике, изружише и чак убише неке. Разгневљени цар, пошто строго казни кривце, поново посла слуге своје - да позову на гозбу свакога кога сретну. И окупи се званица много и када цар приђе да их погледа, угледа једнога необучена у празнично рухо. Цар га запита зашто није одевен како приличи, а онај ћуташе, показавши тиме презир према цару и непостојање жеље да учествује у светковини, због чега бјеше избачен напоље. Тако је на ту гозбу било много званих, али је мало било изабраних, који учествоваше на вечери.

Друга гозба није алегоријска, него је стварна. То је гозба безбожнога Ирода. Као што се зна, на њу нико од званица није одбио да дође, сви. су били свечано обучени и уживали су до миле воље. Она се одвијала у пијанству, обести коју није обуздавао стид ни савест и завршила се највећим злочином, убиством Јована Крститеља.

Ове две гозбе су слике два начина живота, две врсте уживања. Прва је слика духовне гозбе, духовног задовољства. Њу припрема Господ. Ова гозба је Црква Христова. Ми смо позвани на ту гозбу када нас позивају на учешће у богослужењима, посебно у Божанској Литургији и кроз причешћивање Божанственим Телом и Крвљу Христовом, на чињење добра, смотреност и разборитост. Не одазивамо се позиву на ту гозбу када не идемо на црквене службе, када уместо добра чинимо зло, када претпостављамо свакодневне бриге и задовољства божанском животу. Ми не долазимо у свадбеној одећи када уносимо туђе, грешно расположење у тај живот. Свако од нас много пута у току дана је позван на ову гозбу и одбија позив сваки пут када плотско и грешно претпоставља духовном и божанском.

На Иродову гозбу такође смо позвани много пута у истом дану. Ми често не примећујемо одмах да нас зло куша. Грех увек почиње од малог. Ирод је чак у почетку са уживањем слушао Јована Крститеља, он је интимно био свестан грешности свога поступка, али се није борио против греха и стигао је до убиства највећег праведника. Ми одлазимо на Иродову погану гозбу сваки пут када уместо добра бирамо зло, плотска, грешна задовољства, немилосрдност, небригу за своју душу и тако даље.

Почевши од малога, већ се тешко зауставити и ако се касније на време не освести и не буде строг према себи, може се стићи до највећих грехова и злочина који доносе вечне муке.

И сада у свакоме од нас Јован Крститељ позива: "Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. " Покајте се, да бисте уживали у светлим, вечним пребивалиштима гозбе Јагњета, које је заклано ради грехова читавог света и да не бисте са ђаволом делили пир злобе и мучења у тартару и мраку пакленом.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 2:38:10



СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ - БЕСЕДЕ

О ТАЛАНТИМА И ИКОНОПИСУ




Господ изговори причу о томе како господар раздели таланте слугама својим у складу са способностима свакога од њих. Пошто прође неко време он затражи од њих одговор и награди оне који су зарадили исто онолико колико су добили. Али онога који ништа није радио и који донесе само талант који је добио, господар подвргну строгој казни. Тај је господар Господ Бог, таланти су Његови дарови, а слуге су људи. Господ даје дарове духовне, даје појединцима, даје и читавим народима.

Пре доласка Христовог, речи Божије биле су поверене Израиљу. Када се Израиљ поколебао у вери, када је почела да пропада Јудеја, објавио је пророк Варух, ученик пророка Јеремије: "Ово је књига заповијести Божијих и закон који траје вјечито. Сви који се ње држе живјеће, а који је напусте умријеће. Окрени се, Јакове, узми је, иди по сјају свјетлости њене. Не предај другоме славу твоју и што је теби корисно народу страном. Срећни смо што знамо шта је Богу мило" (Варух 4, 14).

Па ипак, Израиљ се није одржао у завету Божијем и, одбацивши Сина Божијег, отпао је од Бога. Господ је основао Своју новозаветну Цркву у коју су ушли многи бивши пагански народи. Посебан чувар Православља, после победе хришћанства над паганством, постала је Византија, у којој су Васељенски Сабори и Свети Оци Цркве утврдили прецизно излагање догмата вере и православно учење.

А после пада Византије, православну веру најбоље чуваше народ руски, који је до тога доба већ потпуно прими у себе. Народни живот и државни закони, обичаји, све је имало у свом темељу веру православну или је било у складу са њом. Једно од оличења православне вере су наши храмови и њима је прекривена читава земља руска.

Сам храм већ је приказивање невидљиве васељенске Цркве о којој у Символу Вере говоримо: "У једну, свету, саборну и апостолску Цркву. " Због тога се наши храмови и зову цркве. Купола која се уздиже изнад цркве нам показује тежњу ка небу и подсећа нас на свод небески, испод кога се вазноси наша молитва Богу. Она нас подсећа на небо невидљиво, на вишње царство Божије.

Храмови се украшавају иконама. Иконе нису једноставно прикази неке личности или догађаја. Икона је символ невидљивог. Ако нам је видљив спољашњи лик Христа, Његових угодника, онда икона мора да изобрази и њихов унутарњи Лик - њихову светост. Чак и световни прикази нам често дочаравају ову или ону идеју. Узмимо, на пример, познати споменик Петра Великог у Петрограду, где је он приказан на коњу који је високо уздигао свог јахача, што приказује колико је он узвисио Русију у многим аспектима. Многи други споменици приказују ову или ону идеју. Ако је тако у световној уметности, тим пре исто тако мора бити у духовној уметности, где се приказује више, небеско, духовно.

Икона није портрет; портрет приказује само земаљски лик човека, а икона приказује и његово унутарње стање. Чак и ако се приказује само спољашњи лик /форма/, у различитим моментима сви прикази ће бити различити. Преблажени митрополит Анастасије је причао да је, док је био студент духовне Академије, са другим својим вршњацима био у Кронштату на богослужењима праведног оца Јована. И када је отац Јован завршавао Литургију лик му бејаше обасјан светлом, као у Мојсија када је силазио са Горе синајске. После неког времена отац Јован их је примао код себе у келији и изгледао је као обичан човек.

Па и Сам Господ наш Исус Христос показа нам једном Своју славу Божанску на брду Тавору, а у остало време он је изгледао као обичан човек и људи су се чудили одакле Њему таква моћ и чуда.

Икона мора да прикаже не само спољашње него и унутарњи живот, светост и блискост небу. Најчешће се то приказује у лицу и његовом погледу, а у складу са тим се мора сликати и остали део иконе. На приказивање стања духа који је скривен испод плоти и усмеравана је сва пажња наших православних иконописаца. Што је боље то полазило за руком, то је боља била икона. Често је при томе долазило до несавршеног приказивања ових или оних делова тела, не зато што су то иконописци чинили свесно, већ зато што им остваривање најважнијег циља није увек дозвољавало да обрате довољно пажње на споредне стране. Уосталом, чак и када би се правиле обичне фотографије, посебно неочекиване, сигурно би се на многима добили неприродни положаји људских тела, које ми обично не примећујемо.

Немогуће је насликати икону само приказавши спољашњи облик тела, већ се на њој морају одражавати невидљиви подвизи и мора блистати слава небеска. То најпотпуније може да учини онај ко сам живи духовним животом и коме су разумљиви и блиски животи светитеља. Зато су наши стари иконописци увек то чинили и припремали су се за то постом и молитвом. Многим тако насликаним иконама Господ је дао чудотворну моћ.

Наравно, свака икона се после освећења мора поштовати и према њој се не треба односити са омаловажавањем и без поштовања, због чега ћемо се уздржати од расправе о иконама које се већ налазе у храмовима, али увек морамо да тежимо бољем и, што је најважније, да не обраћамо толико пажњу на спољашњу лепоту икона, колико на њихову духовност. А иконе које очигледно не задовољавају захтеве православног иконописа не треба постављати у храмове и чак понекад ни у домове.

Икону не могу да сликају сви који поседују вештину и способност за сликање. Често расположење онога који слика икону и жеља да послужи Богу има већи значај него сама сликарска /уметничка/ вештина. После Петра Великог у Русију је, заједно са оним добрим што је донето са Запада, доспело и много новог, православном духу страног утицаја, коме је подлегао значајан део образоване руске класе, уносећи у своја дела многе некорисне, лоше новине. То се делимично одразило и на иконопис. Уместо подражавања староруским иконописцима, завладало је угледање на, Православљу туђе, западне уметнике. Православљу туђи дух се одомаћио у Русији и постепено ју је разорио.

Нама су сада намењене речи пророка: "Не предај другоме славу твоју и што је теби корисно народу страном. " Како у животу, тако и у црквеним обичајима морамо се вратити оним чврстим и јасним темељима, на којима је грађена и почивала Русија. Њихов одраз је и наш иконопис. Не треба сликати иконе за наше храмове стране духу Православља. Нетачно мисле они који тврде да се православне иконе обавезно морају сликати тамним бојама и са неприродним положајем тела. Старе иконе су сликане јарким светлим бојама и временом су постале тамне, од времена и прашине многих векова. Али истовремено се треба подсетити да су заиста многи светитељи били тамнопути, проводећи свој живот у врелим пустињама и да су тела код многих заиста била измучена дугогодишњим подвизима. Они су се прослављали не земаљском него небеском лепотом. Нека нам помогну својим молитвама да храмови наши буду одраз славе небеске, а да се паства наша сједини у тражењу царства Божијег и, како својим храмовима, тако и животом својим да проповеда истину Православља.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Duhovne pouke Svetih Otaca

Počalji od Sponsored content Danas u 10:48:46


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu