Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Hrista radi jurodivi

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 3:48:54



Блажени Теофил је са радошћу закорачио на уски и скорбни пут како би, ходећи по њему, достигао безметежну земљу телесног бестрашћа. Сада је он био прави Христов војник, наоружан свим Божијим оружјима против свих људских слабости и ђаволских искушења. Туђ свему што се сматра светском сујетом и пренебрегавајући све бриге свакодневице, Теофил ни са ким није успостављао блиске односе, потпуно затварајући скровиште своје душе од света који га није волео још од његовог детињства. Једино је молитва „отварала његова уста и језик је његов узносио хвалу Творцу свега“. Увек обореног погледа, спокојан и дубоко замишљен, ишао је он уобичајеним путем од келије до цркве, од цркве до келије, не пропуштајући ни једно богослужење. Заустављајући се или у припрати или пред црквеним вратима, он би стајао непомично до краја службе. У његовој близини се увек налазила корпа препуна комада хране, кофа, бокал или чинија коју је стално носио са собом, а у рукама му је увек био мали Псалтир.
Блажени је свој подвиг јуродивости још више увеличао ставивши у своју келију стари мртвачки ковчег, премда ноћу није легао у њега, као што су чинили многи стари подвижници благочашћа: он је у њему чувао храну и посуђе. Осим тога, на дан свога пострига у схиму, Теофил је свој кукуљ опшио разним комадићима крпица и [„дотераног“] га носио до саме смрти. Када су на дан смрти блаженог опарали крпице, кукуљ се показао потпуно нов и пригодан за погреб. Сваког јутра старац би одлазио на Дњепар да узме воде. Понекад би седао у један од чамаца који су тамо стајали и прелазио на другу страну Дњепра, где би се, зашавши у честар, предавао дубоком богомислију. У тим приликама он није тражио превознике, већ би, угледавши неки чамац, сам седао и прелазио преко реке. Власници су знали подвижников обичај и никада се нису бринули за свој чамац. Они га нису ометали да поступа по својој жељи. Напротив, они су се радовали што је он седао у њихов чамац.
Као усрдни носилац Божанске благодати и дарова Светога Духа, блажени Теофил није успео да се сакрије од људске пажње и поштовања. Народ га је љубопитљиво окруживао и свуда следио, желећи да од њега чује бар једну реч. Тако Господ на висину уздиже унижене. Ипак, управа Академије није волела „прљавог и поцепаног монаха Теофила“ и свакодневно се на њега жалила епископу. Она је указивала да гомила радозналих људи закрчује двориште тражећи Теофила по манастиру, и из незнања залази чак и у просторије академије, нарушавајући тишину и ометајући наставу. После таквих притужби, блаженог су строго укорили. Да не би изазивао нова негодовања, он је био принуђен да се скрива од својих поштовалаца у шуму, одакле би се враћао тек после заласка сунца. Али, и тада би га гомила народа налазила и, сачекавши на обали Дњепра, следила све до његове келије.
За његову ревност, усрдност и пламену љубав према Распетоме, Бог га је просветио светлошћу небеске мудрости: све тајанствено и недостижно у наравствено-физичкој природи за старца је било природно, доступно и разумљиво. Блажени је тачно предсказивао не само појаве видљивог света, већ и све што се скривало у дубини људског срца. Прича се да се благодат Божија почела показивати на њему још на самом почетку његовог подвига, када је још имао звање искушеника-звонара.
По обичају који је важио међу сестрама Флоровског манастира свакодневно се одлазило на Дњепар по воду, будући да је речна вода у себи имала гвожђа и била здравија и чистија од бунарске. Најкраћи пут је водио преко Братског манастира. То је била једина разонода коју су сестре у свом свакодневном једноличном животу дозвољавале. Али, да би се избегло нарушавање правила манастирског устава, игуманија је лично наредила да ни једна од искушеница не излази иза капије без благослова своје старице. Стога је свака од њих, полазећи на реку, морала да обавести своју најближу претпостављену. Међутим, насупрот таквом наређењу, догодило се да је једна од младих искушеница, користећи одсутност своје старице, без благослова отишла по воду на Дњепар. Дошавши на реку, она је захватила воду, али се оклизнула и пала. Том приликом је испустила у реку кључ од келије, који јој се налазио у руци. Јадница је зајецала и веома збуњена у очајању кршила руке. „Како ћу се сада појавити код старице“, говорила је стојећи на обали. „Како ћу откључати келију“. Кад одједном, наиђе блажени Теофил.
- Што плачеш?
Девојка му је испричала своју невољу.
- Тако ти и треба, лудо. Други пут нећеш ићи без благослова. Уосталом, дај кофу, ја ћу ти помоћи.
Искушеница му је пружила кофу. Блажени се нагао над реком и, прекрстивши посуду, захватио воду.
- Ево, узми и иди кући. Ту ти је вода и изгубљени кључ.
Искушеница је завирила у кофу и на дну угледала изгубљени кључ. Са сузама захвалности појурила је девојка, али од њега ни трага ни гласа.
Тако је, задивљујући све величином свога духа и живота, блажени Теофил живим примером сведочио чудесној сили коју има људска природа, и о власти и моћи које се налазе у души и телу човека који тежи да се прожме силом Христове благодати.
Неки наивни сељак, Украјинац, љубопитљив да сазна како блажени може да предсказује будућност и да продире у скровишта људских срдаца, приступи и запита га:
- Баћушка, како ви све знате и умете да људима предскажете њихов живот?
- Какво чудо – одговори му блажени. – Нема у томе ничега тешког.
- Како нема? Зар је тако лако?
- Па, видиш, лако је. Хоћеш ли и ти да будеш такав?
- Веома желим, баћушка. Научите ме.
- Па онда ишчупај из трепавице једну длаку и завежи је на два чвора. Ако то успеш бићеш разуман као и ја.
- Значи, ви сте на тај начин то постигли?
- Ја, видиш, тако – одговори Теофил.
Наивни Украјинац се на лицу места потрудио да савет спроведе у дело. Међутим, ма колико се трудио, није му полазило за руком.
- Тако је и мени тешко допала моја судбина – рекао је блажени, окренуо се и отишао.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 3:49:51



Многи питомци Академије су се, да би испитали блаженог, трудили да га затекну у келији и покушавали да попричају са њим о предметима духовног образовања. Али, поражени његовим једноставним, мудрим одговорима, они су се прекомерно чудили што један наизглед суморан и „неуредан“ схимник изобличава њихове мисли својим умесним одговорима. Када су безобразнији скретали разговор и покушавали да га исмеју, блажени би их, да не би трошио речи и да не би дужио бескорисну посету, нагло прекидао:
- Одлазите од мене. Било је време када сам и ја учио, а сада ми се ум помрачио. Наставим ли са вама беседу, можда ћете и мене скренути са правог пута. Идите! Идите! Речено је у Писму: А лудих и неуких запиткивања клони се... (2.Тим.2,23).
Али, не може се рећи да су сви исмејавали блаженог. Било је и таквих који су у примеру великог подвижника налазили узор.
На самом почетку његовог подвига јуродивости ради Христа у Академији је учио студент Петар Гаврилович Крижановски. Теофил је још био искушеник када је међу њима почело братско дружење. Читаве сате проводили су млади другови у душекорисном разговору, расправљајући о људској судбини, о земаљској сујети и загробном животу. Видећи у свом другу добра стремљења и осетљиво срце, блажени Теофил се трудио да пошто-пото учврсти и отхрани у његовој души добро семе Речи Господње.
- Зближи се са Њим – говорио је Теофил своме другу – зближи се и бићеш спокојан. Кроз то ће ти доћи добро. Прими из Његових уста закон и стави Његове речи у своје срце. И, ако испуниш своје завете, на твојим путевима ће засијати светлост.
Ти стални разговори благотворно су деловали на младог Петра. Осетљив по природи, Петар је почео да размишља и да будно посматра свога друга. Он већ није могао да живи без њега ни тренутка. Једном су се срели на обали Дњепра, сели један поред другог на траву и распричали се.
- Брате мој, помози ми да спасем душу – ускликнуо је Петар обраћајући се Теофилу.
- Ти то можеш сам урадити – одговори му блажени – само ако имаш вере и усрдности...
- Па, како то могу да урадим? Научи ме.
- Одрекни се света и свега што је у свету. Затвори за све скровиште своје душе. Разапни своје тело са страстима и похотама и, пребивајући у непрекидној молитви, изабери себи уски пут који води у вечни живот.

„Уколико желиш да идеш правом стазом
– смири се. За спасење другог пута нема.
У име Господа чини добра дела
и до неба ће узрасти њихови златни усеви.“

- Кунем се Богом – одговори на то Петар – спреман сам да учиним како кажеш. Али, услед мог неискуства и простоте биће ми тешко да постигнем жељени успех.
- Онда ме следи и подражавај моје подвиге, те ћеш се спасти...
Од тада млади Петар као да се преобразио. Постао је ћутљив и замишљен. Престао је да се шали и смеје и нагло је променио начин живота. Дешавало се да по цео дан седи над књигама, бави се науком или проводи време у Божијем храму. Почео је и усрдно да пости. Видевши наглу промену у свом ученику управа Академије је почела да га посматра. Неколико пута га је строго прекорела, али ништа није помогло. Пренебрегавајући животна правила и обичаје, Петар као да се ругао свету. Приметивши да управа мотри на њега, он је изабрао Флоровски манастир као место за своје усамљене подвиге. Тамо је проводио сате повлачећи се у пусто место, сав се удубљујући у молитву. Једном се догодило да је, прекорачивши време када се закључава манастирска капија, остао у манастиру. Да би прикрио свој пропуст, он се завукао у подрум, запалио свећу и почео да чита Свето Јеванђеље. Угледавши тако неуобичајену појаву, сестре које су дошле по намирнице су се уплашиле и заврискале. Дотрчала је цела гомила. Дошла је на лице места и игуманија Серафима. Али, ствар се разјаснила, средила и завршила Петровим удаљавањем из манастира.
- Зашто тако радиш? – питао га је сутрадан свештеник Флоровског манастира, отац Андреј Стефановски, који му је био рођени стриц. – Место да седиш у Братском манастиру и учиш, каљаш моје име и штетиш самом себи.
Али, Петар је ћутао и није се обазирао. И само када би клонуо духом и када би његовом душом завладала мрзовоља, он би се обраћао за савет свом учитељу. Јецајући, он је падао Теофилу на груди.
- Буди храбар, буди храбар – тешио је блажени свог малодушног друга. – Подноси патње као добар војник Христов (2.Тим.2,3). Ђаво као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1.Пт.5,8 ). Немој се плашити подвига, већ га доведи до краја. Он је тежак, али ћеш због њега избећи огањ геене. Нека су ти руке згрчене од рада. Често их пружај Богу са молбом, а ноге нека стоје на молитви. Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн.12,24). И тако, ако хоћеш да будеш плодоносан, умри, умри на прави начин, и у срцу осећај да си већ умро.
- Веруј ми да ми је тешко... Моје снаге су се сасвим исцрпиле. Рођаци ме не схватају и својим сузама муче моје срце и узнемирују мој ум.
- А ти немој да их слушаш. Мртав се не одазива на оно што га окружује. Тако поступај и ти: хвале ли – ћути, грде ли – ћути, губиш ли – ћути, добијаш ли – ћути, сит си – ћути, гладан си – ћути и не плаши се да неће бити плода ако све замре. Биће! Неће све изумрети, већ ће се појавити енергија, и још каква.
Слушајући поуке свога духовног руководиоца, Петар би поново оживљавао духом и повећавао своје подвиге. Убрзо је добровољни подвижник био искључен из Академије, а његови рођаци су га, не схватајући тајну узвишеног срца, сместили у Кириловску болницу за умоболне. Овде је он проживео осам година не остављајући подвиг јуродивости ради Христа. Он је достигао високо духовно савршенство. Чак је предвидео свој крај. Кратко пред своју смрт, Петар је побегао из свог заточеништва и само у огртачу, без болничке капе, дотрчао у Флоровски манастир.
- Збогом – говорио је сестрама које је успут сретао, топло их поздрављајући. – Збогом невесте Христове. Више се нећемо видети!...
Тада су Петра ухватили болнички стражари који су га пратили у стопу и вратили га у болницу. Сутрадан, Петар је стварно преминуо оставши неразрешива загонетка за све који су га блиско познавали.
На дан његове смрти старац Теофил већ није био у Братском манастиру. Он се тада налазио у Китајевској пустињи. Шаљући једну од сестара Флоровског манастира да уместо њега ода последњу пошту преминулом другу, он је рекао:
- Иди, погледај и поклони се трпељивом и крепком духу... Тако се спасавају сви који истински верују и воле Њега. Јер, истинита је реч Господња: Ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и живети; ако трпимо, с Њим ћемо и царовати (2.Тим.2,11-12).

„Али ако неко не воли небеско,
у жабокречину зла и сујетних брига
овде ће утонути. Авај, тај ће заувек
прави живот своје душе погубити.“

додајмо и ми као закључак...

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 3:50:30



Замарајући се бучним животом Братскога манастира, Теофил је почео да помишља да потражи неко прикладније место за своје усамљеничке подвиге. У ту сврху он је изабрао велики и сеновити врт на Глубочици, где данас цвета Покровски женски манастир. Власник тог врта, Јосиф Никифорович Диковски, много је поштовао старца и никада није заобилазио његове савете и поуке. Под утицајем старца, Диковски је уистину водио подвижнички живот: мало је спавао, држао пост, уопште није јео месо, стално се молио и читао душекорисне књиге.
- Дође тако старац Теофил у наш врт – причао ми је син Јосифа Диковског, данас парализовани деведесетогодишњи старац Назар – и одмах жури код својих пчелица. Није их имао много, три до четири кошнице, али их је са очинском брижљивошћу неговао. И како су биле отпорне! Ниједна болест их није нападала. Старац ме је много волео. Угледа ме у врту и виче: „Назаре, Назаре, дођи овамо“. Ја приђем: „Благословите, баћушка“. „Бог те благословио. А ти стално пецаш рибице. Упецај и мени. Рибљу чорбу ћемо скувати“. Треба напоменути да смо ми у врту имали велики рибњак. Било је у њему великих караша. И напецам ја старцу рибе. Он је онако свежу стави у своју корпицу. И када год би дошао, стално ме је прекоревао: „Назоре, зашто се не жениш?“ „Млад сам, баћушка.“ А имао сам тада двадесет седам година. „Гледај, те се жени. У противном, под старост нећеш имати никога да те под руку води.“ „Па, са ким да се оженим, баћушка? Ја никога не волим, ја никога не знам.“ „Пекарку, пекарку, Назаре. Она ће за тебе радо поћи.“ Ја се, наравно, смејем. „Коју пекарку? Ја ни пекарку од рођења нисам видео.“ На моју срећу, мој родитељ је прислушкивао наш разговор, па је и он са своје стране почео да ме принуђује на женидбу. Шта да се ради, морао сам се венчати. И шта мислите, с ким сам своју судбину везао?
- Са пекарком.
- Да, заиста са пекарком. Звала се Ефросинија Кагаљицкаја. Њена мајка, сиромашна грађанка, пекла је ђевреке и земичке и продавала их на пијаци. И верујте ми да ја своју жену до свадбе очима нисам видео. Само сам пред венчање све сазнао. Питам жену: „Чиме сте се ви са мајком бавили?“ „Пекли смо ђевреке“, каже. „И тиме сте се прехрањивали?“ „Да, захваљујући молитвама оца Теофила, био је добар промет.“ „Па, зар вас је он познавао?“ „Како да не. Бивало је да је сваки дан код моје мајке Јустине слао келијника из Братског манастира. `Кажи – говори – удовици да ми пошаље ђевреке. А ако нема, нека пошаље пресно тесто.` Бог зна зашто му је тесто било потребно. Изгледа да га је делио посетоцима са пророштвима. И какав би промет био тога дана? Мајка би неизоставно на пијаци продала све до последњег.“
- Да ли сте одавно парализовани?
- Мучим се већ тринаест година. Не могу ни да ходам ни да се облачим без туђе помоћи. Жена ме негује као мало дете. И тек сада ми долазе на памет речи блаженог прозорљивца Теофила: „Жени се, Назаре. У противном, у старости нећеш имати никога да те под руку води.“
- Како је старац долазио код вас? Фијакером?
- Какав фијакер! Долазио је на властитој запрези. У Подолу је тада живео трговац, Иван Катков. Много је поштовао старца и бојао га се. Он је намислио да му поклони коњића. Блажени старац није могао у манастиру да држи и негује коњића. Због тога му га је Катков слао по потреби, већ нахрањеног и напојеног. Дешавало се да старац седне у таљиге и путем чита Псалтир. Коњић за то време сам каска. Истина, уличари су му успут много досађивали. Трчали би за старцем и викали: „Теофиле, Теофиле, поведи и нас!“ Понеки би кришом и камен бацио. Старац би се само осврнуо, строго им припретио прстом и поново упро очи у Псалтир.
Али није само Јосиф Диковски уживао љубав старца Теофила. Блажени је гајио наклоност према целој породици. Старија ћерка Диковског, Евгенија Осиповна, била је удата за трговца стоком, Ивана Григоровича Рудкина. Са страхопоштовањем уважавајући блаженог старца, Рудкин није предузимао никакве послове без његовог савета и благослова. Чак и када би се спремао за вашар, прво би одлазио у Китајев. Тек пошто би добио благослов од старца, он би кретао на пут. Једном је Евгенија Осиповна дошла неким послом код оца Теофила. Старац је упитао:
- Зашто ти, слушкињо Божија, не удајеш своју кћи?
- Не могу да јој пронађем вереника.
- Не можеш да јој нађеш вереника! Али пази, твојој души се рђаво пише када будеш прелазила преко огњене реке.
- Ви ћете ми, баћушка, пружити свој штап и ја ћу прећи – одговорила је Рудкина.
Старац је изнео из келије комад белог хлеба намазаног црним кавијаром и пружио јој.
- Ево ти од мене. Не бој се, узми. А када пођеш кући, дај својој кћери. Ускоро ће се удати за знаменитог човека.
И заиста, кроз неко време, кћи Рудкинових је била заручена. Ускоро се она и венчала за професора Константина Скворцова.
Други пут је Рудкина поново дошла код старца неким послом. Спремајући се да крене назад и поздрављајући се, она рече:
- Баћушка, зашто сте ви заборавили мога оца? Дођите да га посетите. Дођите да видите како нам је врт сада леп.
- Доћи ћу, доћи ћу – благо је говорио старац.
И стварно, убрзо је дошао до њих у Глубочицу. Сусрет блаженог са старцем Диковским је био дирљив. Јосиф Никифорович није видео старца неколико година. Радујући му се као мало дете, он поче да му показује разне новине у свом домаћинству.
- Дивно, дивно – хвалио је блажени старац. – Овде је код тебе све као крин процветало.
А онда се, шетајући вртом са Диковским, зауставио под великим храстом и, подигавши очи горе, надахнуто рекао:
- Моли се, слуго Божији Јосифе. Место на коме стојиш је свето.
- Како вам свето? – одвратио је Диковски. – Овамо у празничне дане долази градска омладина и приређује игранке. А ви то место називате светим.
- Не, не – убеђивао га је старац. – Истину ти говорим. Овде ће засијати благодат Божија и на месту на коме стојимо биће подигнут Божији храм. Овај храст ће бити посечен и на његовом месту ће бити постављен црквени престо, а цео твој врт биће претворен у девички манастир. Жена из царске породице биће његова градитељица и настојатељница.
Предсказање старчево се тачно испунило.
Велика кнегиња Александра Петровна, супруга великог кнеза Николаја Николајевича, је 1888. године живела у предграђу Кијева, Липки. Она је у близини, својим средствима, изградила скит. Потом је почела у околини Кијева да тражи погодно место за изградњу манастира. Ћерка Диковског, Теодосија Пониркина, начула је о њеној намери и предложила јој да у ту сврху откупи парцелу земље на Глубочици, која је припадала Диковскима. Не часећи, њено императорско височанство је послала код Диковских жену свог ђакона и наредила да погледа врт и донесе план парцеле која се продаје. План јој се много допао. Врт је био откупљен и ускоро је благочестивом усрдношћу и средствима велике кнегиње био подигнут Покровски женски манастир.
Сетивши се предсказања старца Теофила, Теодосија Пониркина га је испричала великој кнегињи. Царска монахиња се необично зачудила:
- Боже мој, па зар је то могуће? – ускликнула је. – Зашто ми то раније нисте рекли?
- Сасвим сам смела с памети, ваше височанство – одговорила је Пониркина.
И, да би искупила кривицу немарности Пониркине, велика кнегиња је сместа послала у Китајевску пустињу поверљиву монахињу са наређењем да се на гробу старца Теофила одслужи помен. Од тада је она стално и са страхопоштовањем чувала успомену на блаженог. Чак је наредила да јој се наслика Теофилов портрет.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 3:51:36



3.

Удаљих се бежећи и настаних се у пустињи.
(Пс.54,8 ).
„Поздрављам те, пустињо!
Теби сам увек тежио.
Од сада ми буди уточиште и
пристаниште живота и труда.“

Првог децембра 1844. године јеросхимонах Теофил је „због поодмаклих година и крајње исцрпљености“ замолио премештај из Кијево-братског манастира у Кијевопечерску лавру, са назначењем у Болнички манастир. Међутим, уместо тога, високопреосвећени Филарет га је одредио у Голосјејевску пустињу која се налазила недалеко од Кијева. Тамо је смештен у „келију у којој је боравио покојни јерођакон Евстатије“. Исте године је духовној конзисторији прослеђен захтев да се у Лавру пошаље службени лист о њему. Следеће године захтев је поновљен. И поред захтева који је био прослеђен у два наврата, службени лист из Конзисторије није стигао, због чега је јеросхимонах Теофил до смрти остао записан у Кијево-братском манастиру и као да и није премештен у Кијевопечерску лавру.
Прошла је зима, наступило је пролеће и лето. Гласови о старчевом подвижништву су се ширили све више, почевши да у Голосјејевску пустињу, која беше чаробног положаја, привлаче мноштво разног света. Не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт.5,14), рекао је Спаситељ. Не може се сакрити мирисни цвет чак ни у дивљој трави. Њега ће пронаћи по његовом мирису. Није се могао сакрити ни блажени Теофил у својој пустињској осами. Надалеко се почео ширити миомирис његовог светачког живота: њега су осетили сви који траже духовни савет и утеху. Стога би се свако, ко год је долазио у Кијев да се поклони његовим светињама, такође упућивао у Голосјејевску пустињу да би видео старца Теофила и поразговарао са њим. Али, да би избегао светску славу и стално општење са народом, блажени је још више повећавао своју јуродивост. Манастирска управа је, од првих дана Теофиловог доласка у Лавру, мало обраћала пажњу на његову „ћудљивост“. По препоруци управитеља Пустиње, игумана Григорија, он је 1845. године добио следећу карактеристику: „За послушање способан и исправан, у владању ваљан, кротак и смирен“. Међутим, 1846. године је записано: „Мало способан, неисправан, умишљен и својевољан“. Године 1847. јеросхимонах Мојсије је за старца рекао: „Мало способан, спокојан и живи тихо“. Када се 1848. године подигло гоњење на старца и када се умножило негодовање због његовог чудног живота, карактеристика је гласила: „Неспособан за било шта, без икаквог послушања, тврдоглав и умишљен. Стар педесет и девет година“.
Да би проверио слична мишљења голосјејевских управитеља, митрополит Филарет је усмено наредио управитељу Пустиње, јеросхимонаху Калисту, да испита Теофилову способност. Након тога, 20. октобра 1848. године сачињен је извештај у коме се каже „јеросхимонах Теофил врши седмичну чреду богослужења, при чему не може сасвим правилно да обавља службу Божију.“ Митрополит се сагласио са овим извештајем и забранио блаженом да учествује у богослужењу. Ипак, он му је дозволио да се сваке суботе у свештеничком одјејању причешћује Светим Тајнама „ради спасења душе“.
Ниједан пророк није славан у својој отаџбини...
После тог наређења Теофил је био удаљен из Пустиње. Преместили су га у такозвани Новопасјечни врт. Овде се старац веома добро осећао. И поред тога што је до цркве требало далеко ходати, блажени није пропуштао ниједно богослужење. Како се од раног детињства одликовао усрдношћу према богослужењима, појављивао се у храму пре звона.
Господе, заволех лепоту дома твога и место насеља славе твоје... Једно молих од Господа, и то тражих: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и да посећујем храм свети Његов (Пс.25,8; 26,4).
Ушавши у цркву, он би обично на средини направио три велика поклона. Поклонивши се целивајућој икони, он би отишао до јужних врата. Ако би се ту задесиле жене, он би одлазио до западних врата и при томе ваздух осењивао крсним знаком као да неког тера.
- Куда вас се толико накупило, нечисте силе! Нека васкрсне Бог и нека се распрше непријатељи Његови – љутито је говорио старац наглас.
Затим би, пред сам почетак шестопсалмија, одлазио за певницу и прихватао се да чита Псалме. Угледавши пред собом нетраженог помагача, чтец би покушао да се супротстави старцу. Међутим, пошто би добио ситниш за земичку, пружао је старцу књигу. Блажени је читао са великим надахнућем, али јако пригушеним гласом. Незадовољни његовим читањем, клиросни су му срдито примећивали:
- Читајте гласније, баћушка. Ништа се не чује.
Али старац је, напротив, још више спуштао глас и читао још тише. А онда би, прочитавши трећи Псалам, журно затварао књигу и одлазио од певнице на средину цркве, остављајући и чтеца и народ у великој недоумици.
Понекад је блажени утрчавао у цркву за време „великог славословља“ или пак при крају службе док се појало: „Под твоју милост“... У току Литургије он би на почетку „Херувимске песме“ разгрнуо народ, клекнуо и подигао руке и поглед горе ка небу, гласно изговарајући речи молитве. Онда би брзо излазио из цркве, повлачећи за собом збијену гомилу богомољаца.
Снага молитве блаженог за страдалнике и оптерећене телесним болестима била је неуобичајена. Њеним дејством оздрављали су болесни и исцељивали се осакаћени од детињства. Једна удовица, чиновница, Марија Григорјевна Н. повремено је била опседнута беснилом. Она се блаженом обратила за помоћ. Старац је над њом прочитао Свето Јеванђеље, а затим њиме снажно ударио болесницу по глави. Она је чак и поклекнула. Он је гласно изговорио:
- Именом Господа Исуса Христа наређујем ти – изађи.
Болесница се одмах осетила боље.
- Ако хоћеш да будеш здрава – рекао јој је старац отпуштајући је – живи у Китајевској пустињи и нигде немој одлазити.
И стварно, исцељена Марија Григорјевна је до саме смрти живела у близини Китајевске пустиње свакодневно долазећи на богослужење. Данас више није жива.
Н. К., хорски певач у митрополији, беше опседнут телесном страшћу. Блудне мисли му нису давале мира ни дању ни ноћу. У пролеће, док је шетао шумом, он сретне старца Теофила. Али, да би избегао разговор са старцем и неизбежно изобличење, покушао је да скрене у страну.
- Хеј, Николаје, причекај! – довикну му старац. – Куда ћеш? Дођи овамо. Заједно ћемо се наслађивати блудним мислима.
Осетивши да је разобличен, Н. К. поче пред старцем да се каје са сузама у очима.
- Но, ништа. Господ је милосрдан – говори му као утеху старац. – Хајде да му се помолимо.
Клекнувши, старац је почео да се моли. Кроз пола сата он се подигао и нежно се обратио страдалнику:
- Па, сада иди. Блудне мисли те више неће узнемиравати.
Одмах после тога младић се исцелио од свог недуга, премда су се страсти понекад враћале. Али, чим би се зачела помисао на блуд, његовим телом би овладала грозница од које би истог тренутка све нечисте мисли ишчезле из његове главе, а младо исцрпљено тело се више не би распаљивало огњем блудне страсти.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 3:52:35



Више од пола године проживео је блажени у Новопасјечном врту и најзад, по усменом наређењу његовог преосвештенства, 29. априла 1849. године био премештен у Китајевску пустињу, која се налазила близу Кијева.
Не пропуштајући подвиг јуродивости, већ га још више повећавајући, старац Теофил је понео још један крст – крст разних искушења и гоњења од стране управитеља. Међутим, истовремено је обрео утеху и осами. Китајевски манастир је био окружен високим планинама обраслим густим шумама. Старац Божији је одлазио у дубину шуме и размишљао о Богу. Молећи се у самоћи, он је своју душу отварао Ономе чије су очи десет хиљада пута светлије од сунца и посматрају све људске путеве и продиру у скривена места (Сир.23,27-28 ). Често шетајући шумом, он је пронашао велико одсечено стабло. И остајао би по двадесет четири сата на том пању клечећи и непрестано уздишући због пропадљивости овога света. Он се молио за опроштај грешном свету који не зна шта ради.
Непрестано се бавећи искључиво богомислијем и молитвом, Теофил није обраћао ни најмање пажње на своју спољашњост. Бринући се о чистоти своје душе, он се ни мало није бринуо о чистоти тела. Одело му је било похабано, са много закрпа ушивених белим концем и умазано тестом и уљем. Одлазећи у цркву, блажени је облачио мантију и, пустивши широку пану преко камилавке, улицом ишао откривених груди. На ногама је носио поцепану обућу: на једној похабану чизму, а на другој опанак од лике. Глава му је била увезана прљавим пешкиром.
Примећујући на старчевој глави прљави повез многи подругљивци су га са кикотом запиткивали:
- Оче Теофиле, шта вас данас боли?
- Зар си ти лекар? – сурово би одбрусио блажени и одлазио.
Другом приликом, напротив, желећи да се покаже више него здрав и да изобличи сите, стављао би на стомак перјани јастук и сав важан шетао по дворишту. Излазећи кроз манастирску капију у шуму и сусревши искушенике који воде празне разговоре, он би прекорно климнуо главом и приметио:
- Зашто су осудили цариника и фарисеја?
Приметивши код јуродивог велики вештачки стомак, весела младеж би се, као одговор на његову примедбу, необуздано насмејала.
Па чак и та видљива и од свих осуђивана неуредност имала је код Теофила особито значење. Примећивали су да је унутрашње стање његовог духа живље, снажнија његова пламена молитва и мисаоније његово старачко чело уколико је неуредније обучен.
Блажени се увек молио тајно. Приступајући вршењу келијског правила, облачио је мантију, а читајући Јеванђеље – епитрахиљ и фелон, палећи три кандила. Тело му је било опасано гвозденим појасом са уграђеном иконом Богојављења*. Да не би ни један трен остао без посла, блажени је прео вуну, плео чарапе и ткао платно које је углавном давао иконописцима за њихов посао. За време ручног рада читао је Псалтир, који је знао напамет, и разне молитве. Свакодневно се безброј пута клањајући пред иконама, старац Теофил је своме оптерећеном телу давао само најкраћи одмор. Ради тога се или наслањао леђима на зид, или би легао на лежај преко кога је стављао цепаницу или је, пак, седео на краткој и преуској клупици коју је стављао посред собе и са које би, чим би и најмање задремао, падао. Тада би одмах устајао на молитву.
Ипак, настојатељ Пустиње, јеросхимонах Јов, који је много мрзео блаженог због његовог подвига јуродивости и који је пратио његов живот и владање, никада није могао старца да затекне на молитви и душекорисном послу. Кад год би га посећивао у келији, прозорљиви старац се, предвиђајући његов долазак, скидао и легао на клупу, претварајући се да спава. На тај начин као да је поступао по речима Господа који говори: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт.6,6). Јер, тајним молитвеним трудом и подвизима он као да је себи припремао будуће блаженство и градио на небесима вечну кућу, унапред шаљући залог за сву вечност.
Келија блаженог старца уопште није показивала да се о њој брине домаћинска рука. Сва је била затрпана смећем и прљавштином. Када су га питали зашто тако ради, старац је одговарао:
- Стога да би ме све што се налази око мене подсећало на неред у мојој души.
Неки од лавриотских стараца који су још живи и који су некада навраћали у келију блаженог човека, причају да је била потпуно закрчена мноштвом земљаних лонаца и крчага у којима су се чувале намирнице за посетиоце. Чега ту све није било! Каше, чаја, масла, брашна, шећера, земички, пирога, меда, икре, воћа, харинги, рибе, грожђа, свећа.
Разумљиво је да је такво обиље намирница често изазивало завидљиве очи манастирске младежи која је тајно посезала за том храном. Све се то радило лукаво и по унапред смишљеном плану. Приметивши, на пример, да управник Пустиње осећа мржњу према Теофилу, они су подстицали његовог љубимца, црквењака Поликарпа, да се код њега заузме за премештај старца у другу келију. Звонар Поликарп је и сам био рад да речено учини, јер је блаженог мрзео колико и његов настојатељ. А чиме га је озлоједио отац Теофил? Ево чиме. Понекад би старац накупио у простирку читаву гомилу црва, бубашваба и разних других буба. Доневши их у цркву, он би сву покретну армију разбацао по поду. Животињице би се размилеле по кутцима, а црквењака би ухватила мука јер је требало све да их почисти. И шта он тада предузима? Тада Поликарп, грдећи, нападне блаженог и крене да га бије. А старац стане пред њега, скрсти руке на груди и ћути.
Код лукавог су и дела убитачна, говори пророк Исаија. Он замишља лукавства да би лажним речима погубио сиромаха, који је у праву. Тако је у овом случају поступио и Поликарп. Оклеветавши блаженог пред настојатељем и добивши наређење да кривца премести у другу келију, Поликарп се са заједљивим осмехом одмах појавио пред старцем:
- Оче Теофиле, настојатељ је наредио да се преместите у другу келију.
Кораке моје управи по речи твојој (Пс.118,133), смирено је одговорио старац. Узевши под пазух мантију, а у руку икону и Псалтир, он је сместа прешао у одређену му келију. А искушеници су само то чекали. Правећи се да преносе намештај, они би почели да истребљују намирнице. Старац Теофил би, ни мало не ометајући њихову лакомост, са незлобивошћу анђелског срца клицао:
- Дивна су дела твоја, Господе.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 3:54:18



4.

Ако под мојим руководством хоћеш бити,
сагласан сам да ти дам поуку,
али си од сада дужан
одложити свако непотребно лутање помислима...
(гр. А. Толстој: „Свети Јован Дамаскин“)

Ипак, да би убудуће избегао горе описане ситуације и онемогућио друге да долазе у искушење, блажени је код себе у келију примио келијнике. Они нису долазили из манастирског братства, што се није дозвољавало, већ их је старац бирао међу светским људима. При томе, старцу уопште није било важно да ли је његов одабраник порочног владања, само ако је имао осетљиво срце, искрену душу и наду да ће се поправити.
Једном је у Китајевску пустињу дошао један скитница. Звали су га Иван.
Био је дезертер који је неколико година раније побегао од војне службе и у међувремену извршио читав низ разних преступа. Старац га је срео у манастирској кухињи. Изобличивши га због тајних грехова, старац је његово срце побудио на покајање. Угледавши необичног „монаха“, Иван се зачуди. Не одвајајући се од блаженог, он се поче са сузама кајати за своја злодела.
- Да, било је... Многа зла сам учинио на земљи – закључио је Иван са сузама и при томе дубоко уздахнуо.
- Причу о талентима знаш? – одједном га је упитао.
- Ништа, баћушка, не знам. Као будала сам се родио, као будала ћу и умрети – скрушено је одговорио Иван.
Старац му је испричао јеванђелску причу о талентима и, растумачивши је, наставио:
- Ето, и наш живот је време трговине. Треба журити да га искористимо, да стекнемо што можемо. Чак ни онај ко је на пијацу довезао опанке или лику не седи скрштених руку, већ се довија како да намами купце и да, продавши све, купи оно што му је неопходно.
- Баћушка мој, а где да узмем те таленте? Ја сам неписмен, глуп, прост. Ја их немам...
- Лажеш, лажеш. Свакоме ко је добио живот, Господ је даровао нешто. То значи да имаш чиме да тргујеш и да правиш добит.
- А где је то?
- Па, погледај се добро и одмах ћеш открити шта имаш и шта тиме што имаш можеш стећи. На Страшном суду ће те питати: „Јеси ли имао руке? Шта си са њима стекао? Јеси ли имао главу и језик? Шта си стекао?“. И награда ће уследити по ономе што си стекао у животу.
После тог разговора Иван је цео дан стајао по страни, посматрајући издалека старца и чудећи се његовој једноставности, смирењу и мудрости. И најзад, пред вече, успламтевши од жеље да живи под његовим духовним надзором, он је приступио блаженом и са вапајем пао пред његове ноге:
- Баћушка, прими ме код себе! Немој дати да ми душа погине у гресима и пороцима!
- Добро, добро – одговорио је старац. Онога који долази нећу истерати напоље (Јн.6,37). Видим да је твоја душа искрено расположена да служи Господу. Спасавај се и живи код мене. Али памти, пошто ја немам ништа и тебе овде чека глад, жеђ, туга и лишавање. Стога се, када будеш трпео, немој жалити на судбину.
- Оче рођени! Када би и свој живот требало да жртвујем за тебе, Спаситеља ради, решио бих се без оклевања.
Од тада је Иван почео да служи код блаженог. Био је његов први келијник. Али, старац Теофил је био строг и будним оком је пратио развој његовог духовног усавршавања, пресецајући сваки зачетак зла који би се појавио. Једном су блаженом донели велики комад димљене кечиге. Саблазнивши се тим поклоном, Иван је присвојио рибу и појео је. Али, одједном је у стомаку осетио страховит бол и почео је да виче из свег гласа, преклињући за помоћ.
- Трпи, трпи, брате. То се кечига у стомаку вари – подругљиво му је рекао старац. А затим је додао: - Зашто си послушао непријатеља? Зашто си се саблазнио и окусио јело које без благослова није требало да дираш?
Међутим, видевши чисто срдачно покајање кривца, он се сажалио, помолио и болови су одмах ишчезли.
Искушавајући тако свог келијника разним напорима и јуродивим наређењима (чудним, али веома корисним за развитак његове духовне чистоте), те упућујући му духовне поуке које је могао да разуме, старац је веома брзо успео да очисти Иваново срце од свега рђавог, од порока и саблазни. Признајући пред старцем своје ништавило и видећи његову непрестану очинску љубав и надзор, захвални келијник је узвраћао са најнежнијом оданошћу и истинском дечјом послушношћу.
- Иване! – рекао му је једном старац. – Пођимо по печурке. Брже узми корпу!
Узели су све што им треба и кренули. Зашли су у најдубљи честар. Била је врућина. Старац Теофил је скупљао печурке и једнако понављао:
- О, каква олуја се спрема... Каква олуја...
Иван је погледао горе. Небо је било плаво, прозрачно чисто.
- Баћушка, неће бити олује. Нема ни једног облачка.
- О, биће! Ускоро ће бити. Већ се спрема. Ево.
У том часу из жбуња истрчаше три снажна момка са батинама и претећи притрчаше старцу:
- Аха, ухватили смо монаха! Дај паре!
Старац се прекрсти. Мирно је превртао по корпи и пружио им највећу печурку:
- Једите, нека вам је на здравље.
- Шта! – узвикнуше разбојници. – Ти нам се још ругаш! – и почеше ударати старца где су стигли.
- Иване! – довикнуо је окрвављени старац. – Бежи!
- Не! – одговорио је верни слуга. – Где је господар, тамо ће бити и његов слуга. И угледавши на старцу крв, он се разјарено баци на разбојнике.
Међутим, ови су били два пута снажнији. Везавши га, они су и њега избили. И пошто се наругаше беспомоћним жртвама, разбојници нестадоше.
Тада је келијник Иван схватио каква се олуја спремала.
Други келијник код старца беше неки Корнилије, пензионисани војник. Он беше веома хировите нарави, тврдоглав и мутав. Посетиоци који су обилазили блаженог трпели су од Корнилија разне увреде и често су се жалили на његову грубост.
- Не умеш да живиш као пустињак – строго му је једном рекао старац. – Послаћу те у Лавру. Тамо ће тебе, медведа, брзо довести у ред.
И послао га је у лавриотску гостопримницу, код њеног управника. Игуман Агапит, који је касније био постављен за управника гостопримнице, узео је Корнилија себи за келијника. Агапит је био велики старац и његово име још памте сиромаси који су уживали његова доброчинства. Купујући читаве трубе штофа, платна и другог материјала, он је шио мушка и женска одела и веш и делио сиромашним богомољцима. Убоге жене, које су живеле у болничком прихватилишту, нису стизале да сашију одела и веш за просјаке. Осим што је стално делио новац, одела и хлеб, отац Агапит је у граду имао доста пензионера којима је делио месечну помоћ. Он је помагао истински сиромашним људима, оптерећеним и породицом. Самце је, пак, примао у Лавриотско сиротиште, поред гостопримнице, хранио их, одевао, лечио и испраћао у вечност. Ето, код тог старца је доспео Корнилије. Истина, оцу Агапиту није било лако да живи са Корнилијем. Ипак, касније, он га је постригао и дао му име Нестор. Он га је и сахранио и касније га помињао са љубављу. Али, требало је том Корнилију и честитати. У тајним доброчинствима оца Агапита био је незамењив. Умео је да чува његове тајне и уопште – био му је одан душом. Отац Агапит се није ограничавао само на Лавриотску гостопримницу. Волео је да посећује градски затвор, крајње бедна сиротишта и уистину сиромашне људе. Ето, у тим посетама пратио га је Корнилије. Натоваре они на кочију завежљаје са одећом, узму корпе белог хлеба и новац и крену у град. Наводно, они су ишли у куповину по дућанима, а у ствари су обављали духовну трговину и посећивали оне који оскудевају: неког би обукли, неком дали хлеба и новца. Напунивши, затим, своје корпе, реда ради, неком робом, враћали су се кући весели и задовољни. Из свега овога можемо да закључимо да је, након преласка у Лавру, Корнилије од неуког медведа постао достојан ученик свог великог старца – учитеља*.

* Причају да је блажени Теофил о ступању Корнилија под заштиту оца Агапита предсказао још раније, тј. кад га је отац Агапит први пут посетио у Китајевској пустињи, много пре његовог назначења за начелника Лавриотске гостопримнице.
- Када будеш начелник гостопримнице у Лаври – рекао је старац Теофил Агапиту – овај чудни Корнилије ће ти послужити. Са свима ће се свађати и тући, а са тобом ће се саживети.
Предсказање се и испунило...

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 3:58:19




Св. блажени Василије јуродиви Московски



Овај блажени Василије живљаше у време благоверног цара и великог кнеза Јована Васиљевича[6] и преосвећеног Макарија, митрополита Московског и целе Русије. Отац му се звао Јаков, а мати Ана. Њиховим молитвама он заволе Бога, и по њиховој вери он им би дат. Од ране младости он заволе Бога и пође за Њим: оставивши родитељски дом и свој род, он у нади на будућа блага замени трулежно живљење духовним, те уместо телесног оца имађаше одсечење бремена грехова, уместо мајке - чистоту, уместо браће - чежњиво стремљење ка небеском Јерусалиму, уместо деце - уздахе срца. Ради свега тога он силно изнураваше себе разноврсним суровим подвизима. Он беше толико сиромашан да не имађаше за себе чак ни малену пећину, и не ношаше на телу свом одећу, него свагда обитаваше без крова, и хођаше наг и зими и лети, зими мрзнући се од хладноће, а лети патећи од врућине. Живећи усред вреве и вике, али имајући душу слободну од страсти, он свагда провођаше живот Христа ради јуродивог, лудог. Он ништа не говораше и прављаше се као нем, желећи на тај начин да своје врлине сакрије од људи и да буде познат само Богу. Али "не може се град сакрити кад на гори стоји" (Мт. 5, 14), јер слава о њему због чистоте живота његовог и јуначког трпљења његовог дође до ушију благоверног цара и великог кнеза Јована Васиљевича целе Русије самодршца, коме о животу његовом исприча преосвећени митрополит Макарије. Оба они веома се дивљаху његовом трпљењу и хваљаху Бога што Он у њихово време дарова таког светог мужа.

На тај начин непроменљиво се подвизавајући у трудовима и трпљењу, у гладовању и жеђовању, и сваки дан излажући себе смртним опасностима, блажени Василије проведе свој живот. Напослетку се разболе, и лежаше на одру. Благоверни цар и велики кнез Јован Васиљевич, самодржац целе Русије, чувши за скори светитељев одлазак к Богу, дође к њему заједно са својом благочестивом царицом и великом кнегињом Анастасијом и са својим благородним царевићима Јованом и Теодором, да га посети и прими од њега благослов. Налазећи се на смрти и при издисају, блажени пророчки рече царевићу Теодору: "Све што припада твојим претцима, биће твоје: и ти ћеш бити њихов наследник".

Рекавши то, блажени предаде душу своју у руке Божије. Од тела његовог сав сс град испуни миомиром, и мноштво грађана слеже се на његов погреб. Призор беше дирљив: цар и кнезовн сами ношаху тело светитељево на својим раменима до светог храма, архијереји и свештеници са васцелим клиром слављаху блаженога појући псалме и црквене песме, а народ са сузама вапијаше говорећи: "Преблажени Василије, моли се усрдно Христу Богу нашем за град наш Москву, и за све руске градове и села, за христољубивог цара нашег, за благочестиву царицу његову и за благородну децу њихову, а војсци његовој буди победа над непријатељима". Учествујући у погребу блаженога, цар и царица проливаху сузе радоснице и жалоснице: радоснице зато што у таквој кончини светитељевој они гледаху доказ његовог савршенства и његовог увршћења у лик светих, а жалоснице зато што се лишише таквог сјајног подвижника. И већ тада многи добише исцељење од додира к светим моштима блаженога. Преосвећени митрополит Макарије са свештеним сабором, отпојавши над телом светитељевим псалме и погребне песме, погребоше га чесно на дан другог августа 1552 године.[7] Блажени поживе свега осамдесет и осам година, од којих седамдесет две проведе у подвигу јуродства. Господ прослави блаженога чудесима и после његове смрти, у 1588 години. Богу нашему слава сада, свагда и кроза све векове.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:02:39





СВЕТИ АНДРЕЈ ЈУРОДИВИ

2. ОКТОБАР

Словенин по пореклу. Као роб купљен неким богаташем Теогностом у Цариграду у време цара Лава Мудрога, сина цара Василија Македонца. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност заволи Андреју и даде га да се учи писмености. Андреј се усрдно Богу мољаше, и с љубављу црквене службе похођаше. Послушавши неко небесно јављење он се реши на подвиг јуродства Христа ради. И једном кад оде на бунар за воду, он исцепа на себи одело и ножем исече, па се направи луд. Ожалошћен тиме господар му Теогност спута га у ланце и одведе у цркву св. Анастасије Узорешителнице, да му се читају молитве Но како се Андреј не поправи у очима господара свога, пусти га овај у слободу као умоболног. Андреј свети дању се прављаше луд а ноћу по сву ноћ се Богу мољаше. Живео је без крова и уточишта. Ноћевао је на пољу, ишао полунаг, у једној издртој хаљини, јео је мало хлеба кад би му добри људи уделили. Од онога што је примао он је делио просјацима, и то кад би им дао изругао би их, да му не би благодарили. Јер сву награду очекиваше Андреј свети само од Бога. Зато се и велика благодат Божја усели у њ, те је могао прозирати у тајне људске, виђати ангеле и демоне, одгонити демоне од људи, исправљати људе од греха. Имао је предивна виђења Раја и највиших небеских Сила; видео је Господа Христа на престолу славе; видео је, са својим учеником Епифанијем, Пресвету Богородицу у цркви Влахерни како одеждом својом покрива род хришћански (в. Покров Богородичин); чуо је на небесима речи неисказане, које није смео људима поновити. После нечувено тешких подвига упокојио се 911. год. и преселио у вечну славу Господа свога.

ВИЂЕЊА СВЕТОГ АНДРЕЈА ЈУРОДИВОГ

ВИЂЕЊЕ РАЈСКИХ НАСЕЉА

Није само апостол Павле био узнесен у Рај и чуо неизречене речи (II Кор. 12, 4). После апостола Павла на преко 850 година то се догодило и са св. Андрејом. Једне зимске ноћи леже Андреја свети међу псе на буњиште, да би загрејао своје промрзло тело. У том јави му се ангел Божји и диже га у Рај (у телу или ван тела то ни сам Андреја није могао објаснити) и две недеље држа га у небесном свету водећи га до трећега неба. „Видех себе одевена у одело пресветло, као од муња изаткано, и венац од цвећа на глави мојој, и појасом царским опасан бејах, и радовах се веома због те красоте, и дивих се умом и срцем неисказаној лепоти Раја Божјег, и ходих по њему и веселих се.." По том описује Андреја како виде Христа Господа: „и када нека пламена рука повуче завесу, видех Господа мојега, као негда пророк Исаија, како седи на престолу високом и преузвишеном, и серафими стајаху унаоколо. Обучен беше у ризу црвену. Лице Му пресветло, а очи Му прељубазно гледаху у мене. Видевши Га падох ничице преда Њ клањајући се сјајноме и страшноме престолу славе Његове. Колика ме радост обузе при виђењу лица Његовог немогуће је изрећи; и сада спомињући се тога виђења испуњавам се радости неисказане. И чух премилосрднога Творца мога када Својим преслатким и пречистим устима рече ми три речи, које толико усладише срце моје и разгореше љубав к Њему, да се сав као восак топих од топлоте духовне..." Када св. Андреја по том пожели видети и Пресвету Богородицу, би му речено, да тренутно она није на небу него се спустила у свет, да помаже бедне и теши невољне.

СПРОВОД ЈЕДНОГ НЕПОКАЈНОГ ГРЕШНИКА

Андреј свети ходећи по улицама Цариградским виде једнога дана велику и сјајну пратњу. Неки богаташ беше умро, и спровод му беше величанствен. Но када се боље загледа, виде Андреј око носила множину црнаца, како скачу око мртваца с весељем, једни смејући се као блуднице, други лајући као пси, трећи грокћући као свиње, четврти посипајући тело мртваца неком смрадном течношћу. И сви се ругаху појцима говорећи: „певате над псом!" Удивљен Андреја размишљаше, каква ли су дела тога човека? И обазревши се виде красна младића, где стоји уза зид и плаче. „Тако ти Бога небеса и земље, реци ми, какав је узрок твоме плачу?" упита Андреј. Тада му младић рече, да је он био ангел хранитељ онога умрлог, но да је онај гресима својим тешко увредио Бога, одбацио од себе савете ангела свога, и потпуно се предао црним ђаволима. И рече ангел, да тај човек беше велики и непокајани грешник: лажљивац, човекомрзац, тврдица, кривоклетник и блудник. Триста душа људских оскврнуо је блудом. Залуд беше чествован од цара и уважаван од људи. Залуд и та велика пратња. Смрт га је сустигла непокајаног, и жетва му је дошла изненадно.


ВИЂЕЊЕ ДЕМОНА

Једанпут сеђаше Андреја свети са својим учеником Епифанијем и разговараше о спасењу душе. У том приближи се демон Епифани ју, и поче му правити некакве замке, да би му мисли одвео на другу страну, а Андреји се не смеде приближити. Тада навикну Андреја на њ гневно: „одлази одавде, нечиста непријазни!" А ђаво се трже натраг и одговори злобно: „ти си ми непријазан каква нема више у свему Цариграду!" Андреја га не хтеде одмах отерати, но пусти га да говори. И ђаво поче да прича: „осећам, да долази време, кад ће пропасти мој занат. У то време људи ће бити гори од мене као што ће и деца бити у лукавству гора од одраслих људи. И ја ћу онда почивати, и не ћу учити више људе ничему, пошто ће они сами од себе вршити у свему вољу моју". Упита га Андреј: „којим се гресима највише радује род ваш?" Одговори ђаво: „идолослужењу, клевети, злоби против ближњих, содомском греху, пијанству и среброљубљу, - овоме се ми највише радујемо." Још упита Андреја: „а како подносите, кад се неко, ко вам је прво служио одрече вас и ваших дела?" Одговори ђаво: „ти то боље од мене знаш; тешко подносимо, но тешимо се тиме, да ћемо га опет к себи повратити, јер многи, који су се нас одрекли и Богу се обратили, опет су се к кама повратили." Када зли дух изрече то, и још много другога, дуну на њега свети Андреја и он ишчезе.


ВИЂЕЊЕ СВЕТОГ АНДРЕЈА ЈУРОДИВОГ

Неки монах у Цариграду беше знаменит као подвижник и духовник, и свет му много хођаше па молитве. Но имаше тај монах тајни порок среброљубља. Новац сабираше, а ником не даваше. Срете га св. Андреј на улици, и виде му око врата обвијену страшну змију. Сажали се на њ св. Андреј, па му приступи и поче га саветовати: „зашто си, брате, душу своју погубио? Зашто си се везао са демоном среброљубља? Зашто си му дао почивање на себи? Зашто сабираш злато, као да ће оно с тобом у гроб а не у руке других? Зашто давиш сам себе тврдичлуком; док други гладују и жеђују и умиру од зиме, ти се веселиш гледајући у множину злата? Зар је то пут покајања? Зар је то чин монашки?... Видиш ли онога?" И у том часу отворише се очи монаху и виде демона црна, и ужасну се веома. А демон се скиде са монаха и побеже, гоњен силом Андрејевом. У том ангел Божји пресветли приступи ономе монаху, јер се срце монахово измени на добро. И одмах оде монах и раздаде све своје сабрано злато ништим и убогим. И после тога угоди Богу у свему, и прослави се много више него пре.

Преузето из књиге:
Охридски пролог - Светог Владике Николаја

СВЕТИ АНДРЕЈЕ ЈУРОДИВИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:04:16



ЖИТИЈЕ СВЕТЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТРОГРАДСКЕ


Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подпошења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела па Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988., Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом.

Блажена Ксенија родила се између 1719. и 1721. године, а свој спасоносни подвиг чинила је у Петрограду. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је певач дворског хора. Ништа није познато о детињству и младоста Блажене Ксеније, а народно сећање сачувало је само то што беше везано за сам почетак њеног јуродивог подвига - изненада смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удова решила је одпочети тежи хришћански подвиг - направити се безумном, како би, принећи као жртву Богу оно најдрагоценије у човеку - разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Оставила је своје име, назвала се именом супруга свога и као таква, прошла је цео свој крсни пут, приневши на олтар Божији дарове свеспасоносне љубави према ближњему. Када је на дан погреба мужа свога обукла одећу његову: кафтан, панталоне, качкет и када га је тако одевена пратила у гроб, родбина и пријатељи мишљаху да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви је жалише и саосећаху са њом. А Ксенија, као да је изгубљеног ума, тешила их је говорећи: "Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно мртва". Тако започе њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила после смрти мужа, реши да поклони Параскеви Антоновој, код које изнајми собицу, па сав свој иметак раздели сиротињи, а новац однесе у цркву за покој душе "рабе Божије Ксеније". Сазнавши за такву њену одлуку, мужевљева родбина замоли управу да не дозволи Ксенији, да у безумљу раздели сву имовину, међутим, након потребног испитивања, изведен је закључак да је она савршено здрава, као и да има право располагати својом имовином на начин који хоће. Након тога, Блажепа Ксенија, раздели све што је имала па у само једном мушком оделу, крену на улицу, у подвижничко странствовање.

Изложена разноразним оптужбама и подсмесима, по читаве дане, зими, лети, по жези и студени, Ксенија луташе Петроградом. Њена чудна одећа, неразумљиве речи, њена кротост и незлобивост изазиваху подсмех злих људи, који подругљиво имитираху изигравајући дечака враголана. Али Блажена Ксенија, непрестано се молећи, покорно настављаше да чини свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина,била је већ веома висока, те су зидари најпре подизали цигле на скелу па тек онда градили. Блажена Ксенија решила је тајно помагати градитељима. Ноћима, у свако доба, подизала је циглу и полагала је на скелу. Радници изјутра се чудише ономе што се дешавало и решише да дознају ко је тај невидљиви помоћник који ноћу долази на градилиште, те тако сазнаше да је то, већ читавом Петрограду позната "безумна Ксенија".

Мало - помало најосетљивији хришћани почеше запажати да Ксенија просто није луда просијакиња, већ да у себи носи нешто јединствено. Милостињу коју су јој давали, није узимала од свакога, већ од људи добрих и срдачних. Увек узимајући само копејку, давала ју је сиромасима сличним њој. Када се мушко одело на њој искрзало и поцепало почела је и зими и лети облачити бедне рите, а на босим, од мраза натеченим ногама носила је исцепане ципеле. Многи јој нудише топлу одећу и обућу, али Блажена, не хтевши ништа да узме, наизменично је облачила црвену блузу и зелену сукњу, зелену блузу и црвену сукњу.

Дању Ксенија као безумна ишла је градом, а ноћу, склањајући се од очију људи одлазила је из града, у поље где је боравила молећи се и наизменично благо клањајући на све четири стране света. У пољу је, по њеним речима, присуство Божије "видљивије".

Ускоро, они који су је окруживали, почеше обраћати пажњу на то да се у њеним речима и делима крије дубоки смисао. Запазише да ако Ксенија од некога нешто тражи, беше то знак да му помаже и спасава од невоље и беде која ће га задесити и обратно, ако је некоме нешто давала, у скорије време очекиваше га изненадна радост.

Касније, када Блажену почеше сматрати прозорљивом, појављивала се на улицама и пијацама града, да би јој, они који су је знали помогли и тиме истински постајали хришћани.

Прекидајући један другога, сви мољаху "Андреја Фјодоровича" да узме нешто, или пак да окуси понуђену робу, чак беше примећено, узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина постала би веома успешна. Угледавши је, мајке су са својом децом журиле да измоле њен благослов, или да јој дају да помилује дете по глави, убеђене, да ће га само један додир Блажене одмах излечити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовне и телесне беде, љубављу према ближњима и молитвама, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим својим даром многима помагаше у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај, када се Блажена Ксенија постарала за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као давна познаница, дошла је код Параскеве Антоније којој беше поклонила своју кућу и рече јој: "Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао. Иди брзо на Смоленско гробље". Параскева веома збуњена том бесмислицом, ипак послуша Блажену и пође. На Смоленском гробљу угледа мноштво народа и пришавши, виде да је неки кочијаш оборио на земљу трудну жену. Ту пак, на земљи, жена је родила дечака и умрла. Сви су се питали ко је та жена и имали родбине, но не пође им за руком да сазнају. Видевши у том догађају промисао Божију, Параскева узе дечака к себи, усвоји га и васпита у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и гледао до њене дубоке старости. Параскева је захвалила Богу и раби Божијој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија живела је скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, те се може тврдити да је Господу пошла почетком деветнестог века.

Света угодница Божија била је сахрањена на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у славу иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана смрти Блажене, прошло је око два века, али чуда створена молитвама угоднице, не бледе, а народно сећање на њу не ишчезава. 1902. године иад гробом Блажене Ксенија сазидана је нова капела с мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Била је увек отворена за служење помена, који се нигде нису толико често служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас, капела је преуређена и наново отворена за приступ и молитве. Нека да Господ благодат своју молитвама светој Блаженој Ксенији и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу к њеном небеском заснупништву. Амин.

Документарац о Светој Блаженој Ксенији

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:05:35



Петроградска помоћница и заштитница

Света Ксенија Петроградска је један од најпоштованијих светитеља у Русији, а посебно време и у другим православним земљама. Иако ју је Руска православна црква канонизовала у последњим деценија двадесетог века, Света Ксенија је међу руским народом скоро два века сматрана за светитељку којој се народ свакодневно обраћао и од које је добијао помоћ. Оставши као млада удовица, ова изузетна жена је, обукавши мужевљево одело, преузела на себе велики подвиг јуродства.

Немамо никаквих података о њеним родитељима и о датуму њеног рођења. Неки истраживачи сматрају да је блажена Ксенија рођена 1731. године.

Међутим, познато нам је да је Ксенија Григорјевна имала добро васпитање и да је још од детињства знала да чита и пише. У то време учило се писмености само у аристократским и чиновничким породицама. Њено угледно порекло потврђује и чињеница да је Ксенија Григорјевна била удата за пуковника и да у браку није обављала тешке домаће послове.

Деца припадника аристократије и чиновника су се образовала. Девојке су, осим француског, училе "шивење, аритметику, економију, плес, историју и географију, а уз то и читање службених листова". Не само племство, већ и трговци, слали су своју децу на школовање у иностранство.

Ипак, ако и не знамо тако много о животу блажене Ксеније пре брака, њен брачни живот можемо да представимо много поузданије.

Ксенија Григорјевна удала се када јој је било већ двадесет и две и по године. Зашто се, по мерилима тог времена, њена удаја десила тако касно? Да није, можда, блажена Ксенија тражила таквог животног сапутника који би могао да разуме њена унутрашња стремљења?

По казивањима оних становника петроградског краја, који су познавали и памтили блажену Ксенију, она и муж били су сродне душе, и то у толикој мери, да нису могли да живе једно без другог.

Муж Ксеније Григорјевне, Андреј Фјодорович Петров, појао је у дворском хору императорке Јелисавете Петровне.

У животу Јелисавете Петровне, "последње руске, богомољне царице", црквена служба и црквено појање заузимали су посебно место. Још као принцеза, она је имала свој Дворски хор, који је водио диригент Иван Петров (рођен 1861), презимењак, а можда и рођак мужа блажене Ксеније.

Императорка Јелисавета била је уистину православно верујућа, васпитана у црквеној средини - тетка јој је била монахиња у Александровском насељу и Јелисавета Петровна ју је често посећивала. Императорка је волела поклоничка путовања по светим местима (из Москве у Тројице, на пример, ишла је пешице), разговоре са старцима, или јуродивима, које су у то време називали "важним људима". Познато је да је у Москви посећивала Василија Болесног, а у Кијеву - затвореника Доситеја, код кога ће, неколико деценија касније, доћи Прохор Мошнин, будући преподобни Серафим Саровски, да потражи савет у који манастир да иде.

По подацима које је Н. Животов сакупио од оних који су памтили приче својих родитеља о блаженој, Ксенија Григорјевна је проживела три и по године у браку с Андрејем Фјодоровичем Петровим. Деце нису имали. Ксенија Григорјевна је волела свог глагољивог супруга истинском, хришћанском љубављу. У време побожне императорке, брак се чувао као светиња, према њему су се односили "као према Тајни наше вере".

Андреј Фјодорович је често био заузет на двору; хористи су појали не само на црквеним службама, већ и у позоришним представама, концертима и операма, које су тада биле особито популарне. У прво време, царски хористи који нису знали италијански језик, певали су текст написан руским словима. У време празника, певали су у народним позоришним комадима, у којима су сликовито представљене сцене из Светог писма. По наређењу побожне и благочестиве императорке, сваки пут када би по сценарију требало да се појави Пресвета Дјева, на сцену би се износила икона Богородице.

За то време, Ксенија Григорјевна је управљала домаћинством.

По сећањима савременика, Петрови су волели да читају духовне књиге, помагали су сиромашне и неретко чинили подвиге милосрђа и љубави према ближњима.

Њихов живот је мирно текао у њиховој кући у Петроградском крају коју је Андреј Фјодорович купио од мираза своје супруге.

Блажена Ксенија знала је шта је то брачна срећа и можда се, баш зато, тако често одазивала на наше молитве њој упућене, у којима се молимо за наше породице, или сроднике.


СМРТ И САХРАНА МУЖА


Од 1755. године у Петрограду су почеле да харају епидемије вирусних болести (оспа, мале богиње, рубеоле, шарлах, пегавац).

У то време, у четвртој години брака са Ксенијом Григорјевном, Андреј Фјодорович се разболео и добио такву врућицу, да је сав горео.

На сат до смрти, болесном се вратила свест. Потражио је свештеника, исповедио се, причестио Светим Тајнама и, позвавши супругу, благословио је и рекао: "Служи Господу Богу нашему, слави Свеблаго име Његово..." (Ово је верзија Н. Животова, која се разликује од познатије - по народном предању, Андреј Фјодорович је изненада преминуо, без црквене припреме)

Уплакана Ксенија Григорјевна приљубила се уз ноге свога мужа... Ноћ је прошла, тело се укочило, а Ксенија Григорјевна никако није могла да се одвоји од свог драгог покојника; чинило се да је изгубила разум.

Следећег дана Ксенију Григорјевну је било тешко препознати; за једну ноћ остарела је и поседела...

На сахрани Ксенија Григорјевна већ није изгледала толико очајна као првих дана, иако су сви познаници приметили да се с њом нешто десило и да "не личи на себе". Чврстим кораком пратила је ковчег; сви њени покрети били су некако оштри и нагли, али је лице постало укочено, с дубоким борама урезаним на челу и око уста. Све који су дошли да се опросте са пуковником Петровим зачудила је одећа удовице; Ксенија Григорјевна пратила је ковчег одевена у рубље, камзол (мушки прслук, прим. прев), кафтан (старински мушки горњи капут од чоје, прим. прев), панталоне и качкет свога мужа.

"Андреј Фјодорович није умро", рекла је она присутнима. "Умрла је Ксенија Григорјевна, а Андреј Фјодорович је овде, пред вама, он је жив и живеће још дуго, живеће вечно."

Муж је сахрањен на Васиљевском острву, а на гробљу је Ксенија Григорјевна затражила да се моле за покој душе "рабе Божје Ксеније", говорећи: "Јадни Андреј Фјодорович је осиротео, остао је сам на свету..."

Прасковија Ивановна Антонова, која је живела у дому Андреја Фјодоровича Петрова као управница домаћинства, покушала је да утеши младу удовицу.

"Како ли ћеш сада да живиш, матушка?", упитала је Прасковија Ивановна.

"Сахранила сам своју Ксењушку, одсад Андреју Фјодоровичу ништа више није потребно. Кућу ћу да поклоним теби, Прасковија; само, ти сиромашне пуштај да живе бесплатно; све ствари ћу да разделим већ данас, а новац ћу однети у цркву, нека се моле за покој душе рабе Божје Ксеније..."

"Престани, мила моја", одговорила је Прасковија Ивановна, "не ваља да тако причаш... Где ћеш ти да живиш?"

По сведочењима савременика, Прасковија Ивановна се чак обратила претпостављенима покојног Петрова (по свој прилици, јеромонаху Лаврентију који је тада водио хор), желећи да спасе имовину удовице, међутим, Ксенија Григорјевна је била нормална и здрава и нико није имао право да је спречи у њеној намери да располаже својом имовином према сопственом нахођењу.

Већ следећег дана Ксенија Григорјевна предала је кућу Антоновој, поклонила и разделила покућство. Као удовица дворског појца имала је право на пензију, али се и ње одрекла.

Обукавши мужевљев капут, којим је могла да се огрне и преко главе, Ксенија Григорјевна напустила је свој дом.

Рођаци мужа, незадовољни поступком младе удовице, ипак су је жалили и нудили јој уточиште и помоћ, али је Ксенија Григорјевна све то одбијала.

Отад, она више није имала ништа. Одрекла се свега на овоме свету, звања и богатства и, штавише, одрекла се себе саме. Оставила је своје име и, узевши име мужа, прешла са њим цео свој животни пут, приневши на олтар Божји дарове свеспасоносног подвига љубави према ближњем.

Узела је на себе нарочити подвиг хришћанског подвижништва - подвиг јуродства Христа ради.


ЛУТАЛИЦА БЕЗ ДОМА


Обукавши мужевљево одело, то јест, његово рубље, прслук и капут, блажена Ксенија је данима лутала петроградским крајем, већином у рејону парохије цркве Светог апостола Матеја. (Та црква је због старости демонтирана 1806. године, а иконостас и престо су пренесени у суседну, Покровску цркву, која је у совјетско време срушена.)

Тамо су је многи познавали и у сусрету с њом изражавали саучешће због смрти њеног мужа; међутим, блажена Ксенија је свима одговарала како није умро Андреј Фјодорович, већ његова супруга, Ксенија Григорјевна.

"Оставите, не дирајте покојницу. Зашто је узнемиравате?"

Где је живела, где је спавала блажена Ксенија, једва одевена, скоро без обуће, знао је само Господ Бог.

Двадесет и деветог јануара 1757. године издат је указ којим се забрањује скитање сиромашних и инвалида по Петроградским улицама; да није после тог указа петроградска полиција почела да прати Ксенију? Испоставило се да блажена Ксенија сваке ноћи одлази у поље, пада на колена, повремено чини велика метанија на све четири стране света и не престаје да се моли до изласка сунца. Једном је виђена како, после дуге молитве у пољу, одлази да оплеви суседну башту једног сиромашног грађанина; исцрпљена, моментално је заспала међу лејама.

Ако прихватимо мишљење Н. Животова да је блажена Ксенија рођена 1731. године, онда време када се појавио указ у потпуност одговара времену о коме говоримо (узела је на себе подвиг јуродства када је имала двадесет и шест година, то јест, исте, 1757. године).

Свих, четрдесет и пет година, блажена Ксенија проживела је на исти начин; није имала ни собе, ни свог кутка, ни топле одеће, и никад није знала шта ће јести сутра.

Можемо само да се дивимо, на који је начин могла да издржи наше провале облака, јесење пљускове од којих сте мокри до голе коже, наше страшне, циче зиме! Да ли се ту ради о натчовечанском здрављу, или је у питању поседовање таквог снажног, унутрашњег духовног огња, такве дубоке, несумњиве вере, од које и немогуће постаје могуће?

Међутим, присећајући се великих Божјих угодника, који су снагом своје вере творили дивна, али за људски ум, недокучива и неразумљива чудеса, нећемо подвиге блажене Ксеније сматрати необичним и немогућим за људско биће.

"Сви желе да буду са прослављеним и преузнесеним Христом. Али, мало ко хоће да носи са Христом крст, поругу, понижење, исмевање и да трпи патње", писао је велики савременик блажене Ксеније, свети Тихон Задонски.

Желећи да се уподоби Спаситељу, она је постала кротка и смирена. Данима, зими и лети, по врућини и по мразу, скитајући улицама, излажући се нападима и подсмеху, непрестано се молила и без роптања носила свој крст спасења.

Зли људи, а посебно улични дечаци, ругали су се и исмевали не само чудну одећу блажене Ксеније, него и њене многима неразумљиве речи, њену кроткост и добродушност.

Међутим, пред њом је увек стајао узор великог, невиног Страдалника - Христа, који је покорно трпео поруге, пљувања, увреде, распеће и смрт. То је разлог зашто је и блажена, такође покорно, подносила ругања.


О ПРОЗОРЉИВОСТИ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ


Великим смирењем, подвигом духовног и телесног сиромаштва, молитвом и љубављу према ближњима, блажена Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости.

Једном је Ксенија пришла својој доброј познаници Прасковији Антоновој, којој је у прошлости поклонила своју кућу, и рекла: "Ето, ти ту седиш, штопаш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље!"

Прасковија, која је увек веровала речима Блажене, одмах је разумела да се десило нешто особито и пожурила на Смоленско гробље. У једној улици на Васиљевском острву, недалеко од Смоленског гробља, Антонова је угледала гомилу света. Пришла је да види шта се дешава. Испоставило се да је кочија налетела на трудну жену, која је на лицу места родила дечака и, одмах потом, издахнула. Сажаливши се на бебу, Прасковија Антонова ју је узела. И поред свих покушаја, што полиције, што саме Антонове, да се сазна ко су били покојна мајка и отац детета, то им није пошло за руком и оно је остало код Прасковије. Она га је васпитала и дала му одлично образовање. Малишан је касније постао чиновник на високом положају, и до саме смрти бринуо се о својој помајци, будући да ју је јако волео и гајио према њој дубоко поштовање. И према блаженој Ксенији он се односио са побожним дивљењем.

Недалеко од капеле блажене Ксеније налази се гроб Јевдокије Денисовне Гајдукове, која се упокојила 1827. године. Блажена је волела Јевдокију Гајдукову и често је посећивала њен дом.

Једног дана, пред ручак, блажена Ксенија је свратила у дом Гајдукове. Обрадована, Јевдокија Денисовна ју је одмах сместила за сто и пожурила да изнесе и угости је оним, "што је Бог послао". Обед се завршио. Јевдокија Денисовна је захвалила Блаженој за њену посету и извинила се због слабог послужења.

"Не замери, драги Андреј Фјодорович", рече, "немам више чиме да те послужим, данас ништа нисам спремала".

"Хвала матушка, хвала ти за ручак", одговори Ксенија, "само, чему то претварање? Жао ти је било да ми даш пачетину!"

Јевдокија Денисовна се збунила; у пећници се заиста налазила печена патка, коју је чувала за мужа. Сместа је полетела ка пећници и кренула да вади патку.

Међутим, блажена Ксенија ју је зауставила. "Не, не, никако! Не треба, не треба, нећу пачетину. Знам ја да си ти рада да ме свиме угостиш, него се бојиш твоје 'кобиље главе'. Зашто би га љутила?" Кобиљом главом она је звала мужа Јевдокије Денисовне, кога никако није волела због његовог пијанства, грубог карактера и обичаја да врло непристојно псује када је пијан.

Међу познаницама, које је понекад посећивала блажена Ксенија, налазила се и удовица Голубјева и њена седамнаестогодишња кћер - лепотица. Ксенија је јако волела ту девојку због њене кроткости, благе нарави и доброг срца.

Једанпут је свратила код њих у госте. Мајка и кћер су седеле за столом и кувале кафу на шпиритусној лампи.

"Ех, лепотице", рече Ксенија девојци, "ти ту куваш кафу, а твој муж сахрањује жену на Охти. Брже, трчи тамо!"

"Како то?!", ускликнула је девојка, "не само да немам мужа, него ни вереника. А сад, некакав мој муж, па још и жену сахрањује?"

"Иди!", љутито јој рече Ксенија, која није волела приговоре.

Голубјеве, које су Блажену сматрале угодницом Божјом, добро су знале да јуродива никада ништа не говори тек тако. Сместа су кренуле на Охту. Тамо су виделе погребну поворку како се приближава гробљу. Придружиле су се поворци. Сахрањивали су младу жену, докторову супругу, која је умрла на порођају. У гробљанској цркви започела је литургија, затим и опело. Покојницу су повезли на место коначног пребивалишта. У стопу за ковчегом ишле су и Голубјеве. Завршила се сахрана. Народ је почео да се разилази. Пошле су и оне. Међутим, неочекивано су набасале на младог удовца који је горко плакао и, видевши свеже нанесену хумку над прахом вољене супруге, изгубио је свест, сваливши се на руке Голубјевих, које су му притрчале. Оне су му помогле да се поврати, упознале се с њим и - годину дана касније, млада Голубјева је постала докторова супруга. Живела је срећно и безбрижно са својим мужем до дубоке старости, а пред смрт је строго завештала својој деци да чувају гроб и успомену на рабу Божју Ксенију.

Једном је блажена Ксенија срела на улици благочестиву жену, своју познаницу и, дајући јој бакарни новчић са ликом витеза, рекла: "Узми новчић, ту ти је цар на коњу, угасиће се!"

Жена је узела монету, поздравила се са Ксенијом и, збуњена, размишљајући шта би могле да значе ове чудне речи, пошла кући. Само што је ушла у своју улицу, видела је да јој кућа гори. Није успела ни да јој се приближи, а пожар је већ био угашен. Тада је схватила шта су значиле речи: "Узми новчић... угасиће се!"



Чуда Свете Ксеније


М. И. Сергејева (из Јелабуги, Вјатске губерније), у свом писму од петог октобра 1912. године, пише оцу настојатељу:

"У нашем крају, народ нарочито поштује рабу Божју Ксенију, захваљујући чињеници да су се многи болесници од разних болести, после молитвеног обраћања Блаженој, на задивљујући начин исцелили. Тако, на пример, на моје очи, једна жена из Старе Сарале, болесна од парализе, која пет месеци није могла да стане на ноге, после само једног писменог обраћања капели са молбом за молитве за исцељење, као и да се одслужи парастос блаженој Ксенији, још пре него што је добила одговор да јој је молба испуњена, осетила је моментално олакшање, стала на ноге и данас се осећа потпуно здрава".

Вера Габина (из Ташкента), молећи оца настојатеља, у свом писму од двадесет и шестог јануара 1913. године, да одслужи парастос за блажену Ксенију, пише, како су се све њене најискреније жеље, молбе и молитве, које је раније упутила Господу преко угоднице Божје блажене Ксеније, оствариле у садашњости на најдивнији начин; њена кћер, Валентина, потпуно се опоравила од болести и осећа се одлично; стање њене мајке, Марије, која је раније била парализована, сада се такође поправило; она хода без ичије помоћи, може да говори и дефинитивно нема никаквих знакова болести на лицу, раније искривљеном због парализе. Једино још не може сасвим добро да контролише покрете прстију десне руке, и зато није у стању да том руком чврсто држи предмете. Али, даће Бог, и то ће се поправити. Сви њени рођаци, иначе искрено привржени једни другима, досад су били расејани по целом Туркменистану и скоро да се нису никад сретали. То им је тешко падало и молили су усрдно Господа Бога, посредништвом блажене Ксеније, да се сви окупе на једном месту. И, дивна ствар, крајем 1912. године, баш на Божић, околности су се тако поклопиле, да су се сви рођаци нашли у једном граду и сада живе као једна, присна и сложна породица.

Људмила Григорјевна С. Москва.

"Мене је исцелила света блажена Ксенија Петроградска.

Мој муж је умро у фебруару 1994. године, после чега сам често посећивала његов гроб на Даниловском гробљу. Ускоро сам сазнала да је тамо сахрањена блажена матушка Матрона, па сам сваки пут свраћала и код ње. Једном приликом, док сам стајала у реду пред њеним моштима, чула сам за блажену Ксенију Петроградску. Купила сам књижицу о њој, прочитала, и са мном је почело да се дешава нешто невероватно. Нека невидљива сила почела је да ме вуче ка Ксенији...

Имам наследну болест карлично-бедраног зглоба десне ноге - деформирајући полиартритис. То је болест у чијем току коштани зглоб трули, распада се и доводи до потпуне непокретности.

Моја мама је од те болести боловала још од рата и од 1956. године постала је инвалид прве категорије. Негде од 1968. године, у Централној клиници почели су да раде операције замене коштаних зглобова зглобовима од титана. Јануара 1973. године, таква је операција урађена и њој, међутим, умрла је након три дана, не долазећи к себи.

Године 1979, почела сам да осећам болове у зглобовима. Отишла сам у Централну клинику, где су ми урадили снимак и потврдили дијагнозу исте болести.

До 1994. године, некако сам се носила са боловима, а онда је почео, и то нарочито ноћу, да ме мучи јак и туп бол, који није престајао.

Управо у то време, Бог ме је довео до блажене Ксеније Петроградске. Стигла сам у Петроград возом без лежаја, провела ноћ на железничкој станици, а ујутру сам пожурила у капелу, где сам провела целих пет сати, од десет сати ујутру, па све до три поподне. Одстојала сам два молебана, ходала око капеле, молила се, преклињала матушку Ксенију, целивала гробницу, иконе... Касно увече сам кренула возом назад, у Москву. У току вожње, осетила сам изненадни бол у слабини. Помислила сам: 'Овде ме досад никад није болело'. По повратку сам осетила да се у мени, изнутра, дешава неки процес; неко је тамо, почео нешто да ради. У почетку су 'радили' са зглавком бедрене кости, а онда су прешли на карличну кост. Тај 'рад' као да сам видела; видела сам пљоснату кост, са улегнућем испод зглавка кости ноге, која је имала угаони положај са пет-шест пукотина, ширине 2 милиметра и неравним ивицама. Те пукотине су почеле да се пуне, од центра ка ивицама, хрскавичавом, бледом, плавичастосивом супстанцом.

Тај, безболан процес, трајао је отприлике три-четири недеље. Потом се све смирило и више ништа нисам осећала на тим местима.

Хтела сам да наручим молебан блаженој Ксенији у Даниловском манастиру, али ми је свештеник препоручио да читам једну недељу акатист блаженој, што сам и учинила (при том не једну, него две недеље). Молим се блаженој Ксенији два пута дневно и захваљујем јој.

Диван је Бог у светима својим!"

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:06:40





Postoji i dokumentarni film na srpskom jeziku o Svetoj Kseniji Petrogradskoj i moze se naci
na [You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:07:58



Пре два и по месеца сам прочитао акатист Светој Ксенији пре разговора у вези посла и... претпостављате, добио сам оно шта сам тражио иако су шансе биле невероватно мале.

Намерно сам написао да сам само прочитао акатист а не да сам се помолио јер ово шта ми се десило не приписујем својој молитви већ чудотворству ове Светитељке и неизмерној милост Божијој.

Диван је Бог у светима Својим!

Огњен

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:09:36










vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:11:33



АКАТИСТ СВЕТОЈ КСЕНИЈИ ПЕТРОГРАДСКОЈ


Кондак 1.

Изабрана угоднице и Христа ради јуродива, света блажена мати Ксенија, која си изабрала подвиг трпљења и злопаћења, похвалну песму приносимо ти штујући свети спомен твој. Ти пак, заштити нас од видљивих и невидљивих непријатеља, да ти кличемо:
Радуј се, блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Икос 1.

Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо: Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради!
Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала!
Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила!
Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се!
Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала!
Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила!
Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо!
Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 2.

Гледајући твој необични живот, јер си презрела дом свој и свако земно богатство, родбина по телу безумном те сматраше, а људи из Петрова града, гледајући смирење твоје, патње и добровољно сиромаштво, појаху Богу: Алилуја!

Икос 2.

Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у сујети великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи. Ми, који се дивимо таквом животу твоме, кличемо ти похвално:
Радуј се, ти која си тешки крст јуродства, од Бога теби дат, на леђима својим понела!
Радуј се, ти која си привидним безумљем сјај благодати сакривала!
Радуј се, ти која си дар прозорљивости крајњим смирењем и молитвеним подвигом стекла!
Радуј се, јер си дар свој на корист и спасење страдајућих показала!
Радуј се, јер си страдања људска прозорљиво, у даљини непрегледној гледала!
Радуј се, јер си жени доброј рођење сина прорекла!
Радуј се, јер си жени тој од Бога чедо испросила!
Радуј се, јер си сваког научила да се Богу молитвено обраћа!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 3.

Силом одозго, од Бога ти дарованој, врелину и љуту студен храбро си подносила, распињући тело своје против страсти и похоте. Зато просветљена Духом Светим кличеш непрестано Богу: Алилуја!

Икос 3.

Имајући, блажена, небо за покров свој и земљу за постељу своју, Царства Божјег ради одрекла си се сваког угађања телу. Гледајући такав живот твој, са умилењем те призивамо:
Радуј се, јер си земаљски дом свој људима уступила!
Радуј се, јер си небеско уточиште искала и примила!
Радуј се, јер си се, немајући земаљска блага, у свем духовном богатила!
Радуј се, јер си нас животом својим трпљењу научила!
Радуј се, јер си љубав Божју људима показала!
Радуј се, украшена плодовима благочестивости!
Радуј се, јер си трпљење и незлобивост свету показала!
Радуј се, љубазна заштитнице наша пред Престолом Свевишњњега!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 4.

Буру животну у граду Петровом усковитлану, кротошћу и незлобивошћу надјачала си, Блажена мати, и бестрашће према трулежном свету стекла си. Зато и појемо Богу: Алилуја!

Икос 4.

Чувши о теби како страдаш Христа ради, жалосне тешећи, немоћне крепећи, заблуделе на прави пут изводећи, народ страдални помоћи твојој прибеже славећи те:
Радуј се, ти која си пут Христов свим срцем заволела!
Радуј се, ти која си крст Христов радосно понела!
Радуј се, ти која си сваку срамоту света, тела и ђавола претрпела!
Радуј се, јер си даровима Божјим испуњена!
Радуј се, јер си љубав ка ближњима показала!
Радуј се, јер си страдалнима утеху пружила!
Радуј се, јер си сузе уплаканих обрисала!
Радуј се, јер си благодаћу Духа Светога чудесно огрејана!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 5.

Боговођеном звездом показала се светост твоја, Ксенија Блажена, која је обасјавала хоризонт Петровога града. Јер си људима који су у безумљу греха гинули јавила пут спасења и све их пока јању призвала, да би клицали Богу: Алилуја!

Икос 5.

Видевши подвиге твоје у молитви, трпљењу студени и врелине, благочестиви људи хтедоше да умање патње твоје, одећу и храну доносећи ти. Ти си пак све то убогима раздавала, желећи да подвиг свој сачуваш. Ми пак, дивећи се добровољном сиротовању твоме, кличемо ти овако:
Радуј се, јер си жегу и студен Христа ради добровољно подносила!
Радуј се, јер си у молитви непрестано пребивала!
Радуј се, јер си Петров град свеноћним бдењем од несрећа ограђивала!
Радуј се, јер си гнев Божји много пута од њега одвратила!
Радуј се, јер си се сваког дана у години ноћима у пољу молила!
Радуј се, јер си сладост рајску у сиромаштву духа окусила!
Радуј се, јер си у сладости тој све земаљско оставила!
Радуј се, јер сва у Богу пребиваш!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 6.

Проповедају светост живота твога, Богоблажена, сви излечени тобом од многих болести, беда и жалости: богати и убоги, стари и млади. Зато и ми, славећи те, кличемо Богу: Алилуја!

Икос 6.

Засијала је слава подвига твојих, Блажена мати, када си ноћу градитељима цркве Смоленске .ркамен тајно доносила, олакшавајући напор зидарима црквеним. Тобом вођени, и ми грешни кличемо ти овако:
Радуј се, јер си нас научила да тајно добра чинимо!
Радуј се, јер си подвигу благочестивости све призивала!
Радуј се, помоћнице градитеља храмова Божјих!
Радуј се, јер си светост црквену заволела!
Радуј се, јер труд наш на путу спасења олакшаваш!
Радуј се, брза помоћнице оних који к теби прибегавају!
Радуј се, блага утешитељ ко свих жалосних!
Радуј се, Петровог града небеска заступнице!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 7.

Желећи да избавиш од жалости уплаканог лекара који је жену сахранио, заповедила си некој девојци на Охту да побегне и тамо себи мужа нађе и утеши. И учињено је онако како си ти прорекла. Они пак у радости клицаху Богу: Алилуја!

Икос 7.

Ново чудо молитве своје показала си, Блажена мати, када си благочестивој жени рекла: "Узми копејку, угаситејку". Тиме си јој прорекла пожар у дому њеном. И по молитви твојој пламен огња угаси се. А ми, вођени тобом, кличемо ти похвално:
Радуј се, ублажитељко жалости људских!
Радуј се, јер си смелост пред Богом за страдајуће показала!
Радуј се, свећо неугасива која у молитвама Богу јарко гориш!
Радуј се, заступнице у бедама и несрећама нашим!
Радуј се, спаситељко од погибељи страстима обузетих!
Радуј се, јер си благочестиву девојку од брака неверног одвратила!
Радуј се, јер оклеветане од очајања избављаш!
Радуј се, брза заштитнице на суду неправедних!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 8.

Путнице бездомна, прешла си пут живота твога у престоном граду отаџбине наше у великом трпљењу, невоље и грдње подносећи. Сада пак, у горњем Јерусалиму пребивајући, радосно појеш Богу: Алилуја!

Икос 8.

Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, сла-бима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти:
Радуј се, ти која у горњим становима пребиваш!
Радуј се, ти која се за нас грешне тамо молиш!
Радуј се, ти која благи лик служења Богу објављујеш!
Радуј се, покровитељице понижених и прогањаних!
Радуј се, ти која молитвама својим Православље заступаш!
Радуј се, заштитнице увређених и оних који ти се моле!
Радуј се, укрепитељко увређених!
Радуј се, ти која невернике и подругљивце посрамљујеш!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 9.

Свакојаке болести претрпела си, Блажена мати, сиромаштво, глад и жеђ, и грдње људи безбожних који мишљаху да си безумна. Ти се Господу молиш упорно Му кличући: Алилуја!

Икос 9.

Речити говорници не могаху разумети да си ти безумљем својим безумље целога света разобличила и немоћи својом јаке и мудре посрамила. Не видеше у теби силу и премудрост Божју. Ми пак, који помоћ твоју примамо, појемо ти овако:
Радуј се, носитељко духа Божјега!
Радуј се, јер се са Апостолом Павлом немоћи својом хвалиш!
Радуј се, јер привидним безумљем твојим свет разобличаваш!
Радуј се, јер лепоту овога света спасења ради одбацујеш!
Радуј се, јер небеска блага свим срцем љубиш!
Радуј се, јер нас на пут спасења призиваш!
Радуј се, јер страшне грехе пијанства разоткриваш!
Радуј се, јер си бесплатни и милостиви лекар свима била!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 10.

Желећи да спасеш душу, тело си своје са страстима и похотама распела и неповратно себе одбацивши, крст си свој на леђа положила и Христа свим срцем следила, појући Му: Алилуја!

Икос 10.

Бедем си чврсти и уточиште неуништиво онима који ти се моле, мати Ксенија. Тога ради заштити и нас од непријатеља видљивих и невидљивих молитва ма својим, да бисмо ти клицали:
Радуј се, ти која нас на подвиг духовни покрећеш!
Радуј се, ти која нас од вражјих замки избављаш!
Радуј се, тамјане кађени, Богу принесени!
Радуј се, ти која мир Божји у срца људска доносиш!
Радуј се, ти која дух злобе у срцима озлојеђених умртвљујеш!
Радуј се, ти која деци кроткој благослов дарујеш!
Радуј се, јер их тајном молитвом од болести исцељујеш!
Радуј се, јер свету озлојађеном Мудрост Божју показујеш!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 11.

Похвалну песму приносе ти, Блажена Ксенија, они који су твојим молитвама спасени од невоља, жалости и свих напасти, и заједно с тобом радосно кличу Богу. Алилуја!

Икос 11.

Живот твој, Света мати, показао се као озарујућа светлост која у мраку живота овога људе обасјава. Ти си пале у провалију греха избавила и ка светлости Христовој усмерила пут њихов. Зато ти и кличемо:
Радуј се, јер православне Божјом светлошћу просвећујеш!
Радуј се, Христова угоднице, јер си у свету небески живела!
Радуј се, јер си у мукама многим велику благодат стекла!
Радуј се, јер у тами греха благодаћу Божјом сијаш!
Радуј се, јер очајнима руку помоћи на путу спасења пружаш!
Радуј се јер слабе у вери укрепљујеш!
Радуј се, јер дух злобе посрамљујеш!
Радуј се, ти која си животом својим ангеле задивила!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 12.

Благодат обилну изливаш, Блажена Ксенија, на оне који штују спомен твој и прибегавају покрову твоме. Тога ради и нама који се теби молимо источи од Бога реку исцељења, да Му кличемо: Алилуја!

Икос 12.

Појући о многим чудесима твојим, Блажена мати, славимо те и свеусрдно молимо: не остављај нас грешне у жалости, но умоли Господа сила да не отпаднемо од вере наше православне, него да се у њој с тобом утврђујемо и да ти кличемо.
Радуј се, јер си нас састрадању са страдајућима научила!
Радуј се, јер си немоћи наше свеусрдно примила!
Радуј се, јер си нас распињању тела са страстима и похотама научила!
Радуј се, покровитељко и посреднице оних који штују спомен твој!
Радуј се, јер си пут пун невоља прошла!
Радуј се, јер си спасење вечно тиме улепшала!
Радуј се, јер тешиш оне који се гробу твоме клањају!
Радуј се, јер се за спасење Отачаства нашег заузимаш непрестано!
Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 13.

О, света блажена мати Ксенија, у животу твоме крст тешки понела си. Прими од нас грешних мољења која теби приносимо. Заштити нас молитвама твојим од замке духова таме и свих оних који нам зло мисле. Умоли Сведарежљивог Бога да нам пода силу и крепост како би свако од нас узео крст свој и пошао за Христом појући Му с тобом: Алилуја!

(Овај кондак се чита три пута, а затим се поново читају икос 1. и кондак 1.).

[You must be registered and logged in to see this link.]


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 15 Nov - 4:15:52



Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

РАСУЂИВАЊЕ

Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков. сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: "Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви." Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: "Једи, Иванушка, једи!" Љутито му одговори грозни цар: "Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост." Тада му брзо одговори Божји човек: "Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!" Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Pon 31 Jan - 14:30:24









vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Čet 3 Feb - 5:10:21


схиархимандрит Стефан светогорац



Отац Стефан је понекад био јуродив, а понекад је био озбиљан и делио је свој опит светогорског живота са онима који су то могли да приме..

..С временом је јуродство захватило читаву његову личност и појачало се старачким немоћима и болестима, што је саблазнило многе који су лоше упознати са монашким животом и који су неспособни да оцене подвиге које чине подвижници на суровој и чак од стране неких названој страшној Каруљи.

Упокојио се у Господу светогорски подвижник схиархимандрит Стефан Каруљски. Читав живот светогорског старца је био тесно повезан са братским руским народом. О.Стефан (Милковић) је родјен 1922.године. Завршио је сеоско-пољопривредни институт. Знања, која је тамо добио су му касније значила када је постао светогорски монах.

Још пре Другог светксог рата отац Стефан је ступио у манастир Туман у Србији као послушник, где се у то време подвизавало руско братство. За време рата се налазио у манастиру Студеница. Према казивању оца Стефана једном су комунисти хтели да га стрељају, али је успео да побегне.

О томе сведоче сећања о манастиру тих година архимандрита Јована (Радосављевића). У то време је владика Николај (Велимировић) рукоположио оца Стефана у дјакона. На Свету Гору, према сопственом казивању, отац Стефан је дошао из Србије пешке почетком педесетих година. Најпре је ступио у српски манастир Хиландар, где је боравио сасвим кратко. Живео је с руским монасима у Кареји, затим сам у Старом Русику, а потом се населио на Каруљи, месту најсуровијих подвига светогорског монаштва. Овде је отац Стефан провео скоро 40 година.

Припадао је Руској Православној Заграничној Цркви, као и неки други каруљски подвижници, али је примао све ко му се обраћао за савет и помоћ. На Каруљи је водио строг подвижнички живот и био је познат у целој Грчкој. Стотине људи су долазили код њега или су му се писмено обраћали за поуке или молитве.

У време свог боравка на Каруљи отац Стефан је свакодневно служио Божанствену Литургију, при чему је често морао да служи сам јер свих тих година практично није имао послушнике. Био је велики молитвеник, и људи су то знали те су га поштовали и волели. Помињао је стотине имена сваке ноћи вршећи Проскомидију, притом без помјаника, напамет. Имао је велики број духовних чеда у Грчкој, Србији, Француској (Руса). Написао је четири брошуре, које садрже духовне поуке општедоступног карактера, које су штампали његови грчки пријатељи.

Али он је у историју Свете Горе ушао пре свега својом светлом личношћу која је у свему имала посебан колорит: и у фигури, и у живом општењу са стотинама гостију, и у подвизима и у јуродству. Отац Стефан је понекад био јуродив, а понекад је био озбиљан и делио је свој опит светогорског живота са онима који су то могли да приме. С

временом је јуродство захватило читаву његову личност и појачало се старачким немоћима и болестима, што је саблазнило многе који су лоше упознати са монашким животом и који су неспособни да оцене подвиге које чине подвижници на суровој и чак од стране неких названој страшној Каруљи. Пре три године пожар је уништио келију оца Стефана и две зиме је старац морао да проживи у манастиру.

Одатле су га одвезли у Србију, у манастир Сланци код Београда, који је метох (подворје) манастира Хиландар.

Тамо се отац Стефан упокојио на празник Ваведења Пресвете Богородице 2001. године.



Гроб оца Стефана - манастир св. Стефана - Сланци

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Čet 3 Feb - 5:13:24

Каруља старца Стефана





Кажу да је отац Стефан могао својим молитвама док је живео на Светој гори да смири буру
да бродови мирно прођу.
Много година је провео у свакодневном служењу литургије.Умро је у манастиру који је
хиландарски метох у Србији,служећи до краја Пресветој Богородици.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Čet 3 Feb - 5:35:53





Otac Stefan sa mačkom Canetom


Део разговора са оцем Гаврилом Лепавинским о старцу Стефану Светогорцу



***Vaši susreti na Karulji sa starcem Stefanom Srbinom su od neprocenjive vrednosti? Kolika je samo njegova duhovna dubina, a vi mlad monah? Kako je proveravao vaše poslušanje?

otac Gavrilo - Odlazeći često kod starca po duhovnu hranu, mnogome sam se od njega naučio. Jednom kada sam došao kod njega nakon 2 sata pešačenja, jer se drugačije do njegove kelije i ne moće doći, da bi proverio moje poslušanje i smirenje, dao mi je da već u ranu zoru operem neke flaše. Naredio mi je da ih perem ispred pčeljinjih košnica. Kako se Sunce tek radjalo, tako su i pčelice počele da izlaze iz svojih košnica. Šta sam mogao, prekrstio sam se i poslušanje izvršio. Naravno, ni jedna pčela me nije ujela, prvo, znao sam da se i otac moli za mene, a drugo, Karulja je prepuna monaških molitava, pa su i pčele, a i ostale životinje tamo mirne i blagodatne. Pa to su pčele, Božija stvorenja iz Vrta Presvete Bogorodice!

***Čula sam pojanje oca Stefana, pevao je tropar Svetoj Trojici. Koji je to glas, oče? To tako prijanja za srce. Stalno bih ga slušala i često ga pevušim u sebi. Blagoslovite, oče, da našim čitaocima pustimo link, gde se može čuti pojanje starca Stefana.

otac Gavrilo - Pa to je andjeoski glas sa Karuljskim napevom! Vidiš da otac Stefan peva kao dete, kao andjeo. To govori o čistoti njegovog življenja, a njegov život je neprekidna molitva.

*** Kako se otac Stefan odnosio prema neposlušnima koji bi ga posećivali?

otac Gavrilo - Ja sam starca besprekorno slušao i mene je uvek sa radošću dočekivao, kao najrođenijeg sina ili duhovno čedo. Znao sam da starac neposlušnima zatvara svoja vrata i zato sam sve sa smirenjem podnosio, samo da bih što više bio sa njim i da ga svojom neposlušnošću ne rastužim. Neposlušne monahe nikako nije voleo i nije ih primao.

***Vidi se da je otac Stefan voleo i cveće i životinje. Kako ste Vi videli tu ljubav monaha isposnika?

otac Gavrilo - Otac Stefan je bio duboko svestan da živi na svetom mestu. On je toliko očisto svoju dušu, da su ga zaista sve životinje prosto volele i on je sa njima razgovarao. I cveće je mnogo voleo, gajio ga, pričao sa njim, a ono kao da mu je uzvraćalo svojim mirisima, bojama, radošću...Otac je imao dve košnice pčela, mačka Caneta, svoje ptice i cveće, koje je sam gajio. To je bila njegova cela ekonomija.

***Kakva je to promisao i blagodet Božija, da otac Stefan Karuljski, Svetogorac, bude sahranjen u manastiru Slanci nadomak Beograda? Da li ste videli stračev grob, oče? Da li će starac Stefan zbog svog svetog života biti kanonizovan?

otac Gavrilo - Otac Stefan je živeo svetim životom 40 godina na Svetoj Gori. Sama ta činjenica znači da je velika blagodat za ceo Beograd pa i Srbiju, što se zemni ostaci te čiste duše, tog velikog podvižnika, nalaze u manastirskom groblju manastira Slanci posvećenom svetom Arhidjakonu Stefanu Prvomučeniku. Kada bi znali verujući Beogradjani kakvim je svetim životom živeo taj starac, ne bi prestajali da mu se klanjaju i da mu donose ili posade makar jedan cvet na njegovom grobu. Starac je mnogo voleo cveće.

Otac Stefan nije još projavljen kao svetitelj, jer da bi se neko proglasio svecem, mora da se dogodi neko čudo na njegovom grobu. Dakle, ne znači da se to uskoro i neće dogoditi...ne znam, Bog zna...

Nedavno sam u rukama imao fotografiju groba starca Stefana. Kada sam se više udubio i pažljivo pogledao mesto na kome se nalazi njegov grob, misli mi za trenutak odlutaše na Svetu Goru. Učini mi se kao da mu je grob na nekom skromnom mestu, i skromno je sve što se oko njega vidi, običan grob, drveni krst, poneki cvet, a u blizini, košnice sa pčelama. Baš kao na Karulji. Ništa to nije slučajno, pa ni to što je baš Beograd dobio veliki blagoslov da ima telo takvog podvižnika kao što je bio otac Stefan sa Karulje. Njegov monaški podvižnički život na Karulji bio je duži od 40 godina. Samim tim to je veliki blagoslov za verni narod grada Beograda i za manastir Slance.


Grob Oca Stefana u manastiru Slancima

*** Oče, Vi ste, dakle, mnogo voleli da boravite kod starca Stefana i odlazili ste po duhovnu hranu kod ovog velikog molitvenika iako ste mali svog duhovnika u manastiru? Znači, oče, svima nam je potreban duhovnik za duhovno rukovodjenje, ali mu moramo biti u svemu poslušni, inače ode blagodat...?

otac Gavrilo - Ima mnogo primera kada zbog neposlušanja duhovniku blagodat odstupi od čoveka. A onda je to teško ispraviti i čovek počinje da strada...Ne smemo biti neposlušni ni roditelju, ni svešteniku, ni duhovniku.






vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od vivijen taj Čet 3 Feb - 5:39:47


СТЕФАН КАРУЉСКИ...



После петнаестак минута вожње такси-бродом, стижемо у Каруљу. Сви живе у келијама направљеним при улазима у пећине и шупљинама у стенама, а име краја означава „котур“ којим се некада подизала храна са бродова. Све келије су смештене на тако стрмим литицама, да се на њих не може без тескобе ни погледати, а камоли попети до њих. Већ су нас обавестили где можемо срести српске подвижнике, тако да их лако проналазимо. Донедавно је овде било пет Срба, но један се одселио, један је на путу, а један веома далеко у брду. Звонимо на врата најближе келије и отвара нам старац Симеон, оличење доброте и љубазности. Свуда око келије има на хиљаде разбацаних ствари, што је случај и код многих других испосника. Они се брину за духовни ред, док им материјални поредак мало значи. Симеон нам нуди кафу, сок, јабуке, слатко – ствари које је од некога добио, а које већином не користи. Хтео нам је дати све што има, не остављајући себи ништа. Једва смо га убедили да смо сити. Причамо мало о приликама у свету, а он каже: „Вичу како атомска бомба није добра, а добра је, још како.“ Мада толико удаљен од обичног света, он добро осећа притисак који се врши на Цркву Христову, и против слепих злочинаца који то чине осећа праведни гнев. Није то гнев на који смо ми световњаци навикли, љутња која би човечанство кажњавала бацањем бомби; напротив, то је само сагледавање воље Божије у вези данашњег изопаченог, сатанског уређења. Жао му је Косова и народа у Србији. Показује нам где је келија његовог друга, старца Стефана.

Недавно је изгорела, а врло је могуће да су је потпалили шиптарски радници који су ту правили степенице. Они су јефтина радна снага, те их користе за обнављање манастира, изградњу путева итд. Мада кажу како су пореклом сви православни, међу њима је и доста прикривених муслимана, а има и таквих који се на Атону по неколико пута крсте, само да би уз крштење добили поклоне. Многи подвижници су долазили у отворени сукоб са њима, а нарочито предузимљиви отац Стефан, који их је растеривао са тољагом у руци. Ипак, противљење подвижника је уродило плодом: Шиптари су морали да оду, не довршивши градњу степеница.

У Стефана, који је, како смо чули, још у младости изигравао јуродивца, заиста јесте дечји дух. Ако је истина да човек од греха стари, онда је и истина да се од богоугодног живота подмлађује. Изгорела келија, односно оно што је од ње остало, још је горе него код Симеона претрпана отпацима разних врста и облика.

Ноћу, како нам је приповедао Симеон, Стефан у своју келију носи земљу и воду, а дању камење. Док је био млађи живео је у страшној Каруљи (окомитој провалији изнад мора) где је сам узносио џакове цемента да би изградио колибу. Нама је представљало напор да се попнемо без икаквог терета и до садашње Стефанове колибе која је једва стотињак метара удаљена од пристаништа.

Звонимо на звоно испред његове изгореле келије, врата су полуотворена, и нема никога. Смирено чекамо, поучени светоотачким примерима где подвижници нису отварали врата толико дуго док не би испитали смиреност гостију. Они нестрпљиви би сами одлазили, немајући времена да чекају.

Убрзо се иза нас појавио белобради коштуњави старац са црном капом на којој зрачи крст. Коса му је сва замашћена, јер се и он попут мноштва древних светих Отаца већ дуги низ година не пере. За њим смо ушли на згариште од кога је Божијим Промислом остао црквени олтар, као и просторијица где спава, величине три квадратна метра, јер Бог није дозволио да би се његов угодник на старе дане исувише патио.

Остатак келије гледа у отворено небо, пошто се од ватре срушио кров. Газимо преко црепа и угљенисаних рогова. Окретни Стефан нам на брзину очисти део келије и подложи картоне да бисмо сели (а ионако више нисмо баш чисти). Нуди нас са оним што има, хлебом и лименкама кондензованог млека. „Хлеб и млеко, то је све чиме се храни“, рече нам Симеон, „као дете“.

„Свуда се увукао антихрист, и ставља свој жиг,“ каза Стефан те поцепа и баци на земљу омот са конзерве, на коме су били исписани бројеви са кодом. Док ми једемо и пијуцкамо Стефанче слабо да ишта окуси. Више него себе, гледа да нахрани своје мачоре и притом даје свакоме њему одмерен залогај. Његов целодневни оброк се састоји од три-четири залогаја хлеба и два-три гутљаја млека, остало подели својим мачкама.

И његове мачке су посебна прича, неки га мачор стално прати и чува од пацова кад падне од умора. Разуме сваку његову реч и слепо му је послушан. Од других смо чули да се Стефан на њега једанпут наљутио када је овај појео врапца. За казну га је послао у пећину, где је мачак провео известан број дана не излазећи и не окусивши ништа!

Наш старчић, сада је у 82. години, нам показује своје вештачко језеро које је начинио у пећиници више келије. Ту је довукао огромне количине земље и воде.

Пред нама Стефан неко време јуродиви, али онда нам се изненада показује у сасвим другом светлу, засевши са нама да нас поучи вери. Сазнали смо и како је написао велики број књига на грчком језику, које нажалост досад нису преведене на српски. У једној од њих је, каже, писао о крају света и о последњим данима. Питамо га чега треба да се понајвише чувамо у ово тужно доба. „Сваки свештеник, вели, има три кључа: кључ свете Причести, свете тајне исповести и кључ да се на литургији моли за преминуле. Те кључеве он има све док отворено не зађе у какву јерес или на неки други начин себе не учини недостојним служитељем Христових тајинстава. Сила исповести је велика, као и сила свете Причести.“

Некаква жена из Грчке, којој је он већ дуго година исповедник, казивала му је све своје грехе, али је заборавила да помене како је некоћ страшно ударила своје детешце. Када је и тај свој преступ исповедила, усахла рука њеног детета се одмах повратила и ускоро постала сасвим нормална. „Тако, једанпут, када сам носио Причешће једном болесном брату горе на литици, ставим Га у џеп. Сретне ме један монах и пита шта ми то светли у џепу. Ја помислих како сам заборавио да угасим батеријску лампу, погледам, кад оно – светли свето Причешће. У Руско-јапанском рату су се руски војници уочи једне велике битке сви исповедили и причестили. Суборци су гледали како се код њихових погођених другова душе истог трена одвајају од тела, и ангели Божији их узимају у свој загрљај. Ето, ко не би волео да умре таквом смрћу? Па ја бих сутра ишао тако да погинем! Зато нема чега да се бојите: исповедајте се и причешћујте и не плашите се ничега.” Даље нам, седећи на бодљикавом џбуну, прича како „има добро, али има и боље“. „Једна жена у Београду је спречила неког човека да се обеси. Али, није остала при томе: обећала му је (не знамо шта је тачно био разлог његовог очајања, но то може бити управо новац) да ће га издржавати док год буде жива. Господ није дао да жена још дуго поживи – након отприлике две године отишла је Богу на истину – али је своје обећање до краја држала. После смрти је одмах прешла у рај.“ Тако и та жена, као многи свети Оци, не само да је испунила еванђелске заповести, већ је и Богу жртву принела – учинила је и више него што се од ње тражило. Има добро, али има и боље!

„Био је ту у близини, у једној келији болестан брат. Божја воља је била да баш ја сазнам како тај брат треба да се исповеди и шта још треба да уради, па да му се спасе душа. Отишао сам до њега у келију, али су ме његови исповедници отерали, јер су сматрали да су они довољни за исповест. Међутим, ноћу уочи своје смрти, зове мене болесник – отерао је био своје исповеднике и хоће само мене. Ја сам на то и чекао: одем, исповедим га и кажем шта још треба да учини па да дође у рај. Он ме послушао и убрзо умро. Након неког времена, јавио ми се сав у белом, у пратњи двојице анђела. Каже: „Баш ти хвала, дошао сам у рај.“ А анђели ми кажу: „Стефане, ако истрајеш, теби се припрема нешто још боље него њему – ево већ ти се гради стан на небу“. А ја се зачудих: „Зар мени? Како то?“ А они кажу: „Сваком православном хришћанину који некоме покаже пут у рај, припрема се још и боље.“ Ја се само чудих, ево и сад се чудим, али још стигох онога пријатеља да замолим: „Иди, молим те, код твојих другова, и реци им где си, да знају да нисам узалуд говорио!“ Тако је и учинио. Ујутро дотрче мени ти његови другови, па кажу: „Еј, знаш ли да је онај у рају?“ А ја им кажем: „Знам, знам па био је код мене,“ прича Стефан смејући се од среће као мало дете. „Касније сам га откопао и узео му лобању, меденожута са крстом!, нисам дао да узму његови другови. Долазили су неколико пута код мене, све питају: „Па реци нам бар отприлике где је!” А ја кажем: „Па отприлике је ту негде“.

У жељи да нам исприча шта о демонским искушењима у овом крају, кажемо му: “Оче је ли вам страшно овде?!” “Овде нема ништа страшније од мене,” насмеја се Стефанче.

Стефана посећују многе угледне и високе личности из целе Грчке и свих делова Православља. Недавно су код старца били неки грчки официри. Сазнали су да се Турци припремају за напад, пошто хоће да освоје нека грчка острва, па су ови од Стефана тражили савет шта да чине. Он им је узвратио да се ништа не брину, да ће се Бог за то побринути. Уистину – ускоро се десио први од великих земљотреса у којем је страдало мноштво Турака, што их је помело у извођењу њихових накана.

Али, Стефан већ одавно не брине светску бригу, мада се на први поглед чини другачије, пошто стално покушава да се присети неких прастарих четничких песама. Ископао је себи гроб у дворишту и каже: „Једва чекам да легнем овде“. Господ нас је уверио и у његову прозорљивост. Док причамо о Сарајеву, пошто је чуо да је неко међу нама родом отамо, усред разговора га погледа, па каже, климајући главом, као да пита и сам себи одговара: „Теби је мајка још увек жива,…а имаш и сестру“, па настави започету причу.

Остали бисмо дуже са Стефаном, али морамо на пут. Стефан иде са нама до арсане. Када смо силазили, каже свом мачку као човеку: „Ајде, ходај по огради.“ Након што је то поновио још једном, мачак се попео и почео силазити низ ограду, све док га није омела натоварена мазга од које је побегао!

Долази брод, Стефанче остаје на Каруљама, а са Симеоном се враћамо лађом до главног пристаништа, Дафне. Имао је неког посла са тамјаном који лично производи. Тешко да ћемо ту двојицу старчића икада заборавити.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Hrista radi jurodivi

Počalji od Sponsored content Danas u 9:22:02


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu