Zlatibor

Златибор је планина у Србији која се простире на површини од око 1000 km², дугачка је 30 km, а широка и до 15 km. Пружа се правцем сјеверозапад-југоисток. Највиши врх је Торник (1496 m). Златибор се простире између 43° 31' N и 43° 51' N, и између 19° 28' E и 19° 56' E. Познато је љетовалиште и зимовалиште, као и климатско љечилиште. Златибор се налази на сјевером дијелу области Стари Влах, граничне области између Рашке, Херцеговине и Полимља. Обухвата предјеле трију општина Републике Србије: Чајетину, Ужице и Нову Варош у Златиборском округу. Административни центар Златибора је варошица Чајетина.

Јужна и источна граница Златибора су ријеке Увац и Велики Рзав. На западу се Златибор граничи са Републиком Српском, селима Мокром Гором, Семегњевом и Јабланицом. Златибор је одувијек имао велики погранични значај. На брду Цигли код Јабланице и данас се распознаје граница Србије са двјема царевинама - Аустро-Угарском и Турском.
На карти Србије масив Златибора обиљежен је плавом бојом.

Златибор се налази на пола пута од Београда до црногорског и дубровачког приморја. Преко њега прелазе многи значајни магистрални путеви и пруге, међу којима је и пруга Београд-Бар. Најближи већи град је Ужице.

Неколике претпоставке покушавају да објасне порекло имена Златибор. У Средњем вијеку, овај крај се налазио у оквиру жупе Рујно, административне области Рашке, па је и цијели Златибор носио такво име. Оно потиче од кржљаве биљке руја која се користила за бојење (штављење) коже и извозила се у Дубровник, а данас расте по селима Семегњеву, Стублу и Увцу. Од XVIII вијека, све више се користи назив Златибор, а и 1855. године је, приликом нове административне подјеле Србије, Рујански срез подијељен на Ариљски и Златиборски, па име Златибор доспијева и у званична документа. Постоје три предања о постанку имена Златибора. Извјесно је да је то име настало од ријечи злато, односно златни и бор, али не зна се на који начин. Једно каже да је име Златибора настало од златне боје његових пашњака, што није сасвим вјероватно, јер златиборски пашњаци нису толико стари, и ово предање не објашњава откуд ријеч бор у имену Златибора; друго предање каже да су се досељеници из Црне Горе и Херцеговине на Златибор хвалили богатством борове шуме, говорећи: "Златан је то бор!"; а треће предање, вјероватно најтачније, каже да је то име постало од једне веома ријетке врсте бијелог бора, тзв. златног бора, чије је научно име Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica, по сарајевском инжињеру Салиху Омановићу. Златног бора још само има у селу Негбини и стављен је под заштиту државе.

Сложеница Златибор има у свом саставу две основе: злато и бор. Први део сложенице (злато) je јасан, други део (бор) нас највероватније упућује на дрво бор. Према томе, сложеница би могла значити златни бор и да је планина по томе добила име. При том се мисли на златиборски златни бор као посебан варијетет бора. Основна карактеристика борова са овим именом је да, за разлику од других борова, имају један део жутих и жутозелених иглица. Познато је да је до сада идентификовано три златна бора. У вези са наведеном хипотезом о пореклу имена Златибор од златног бора као посебног варијетета бора, могу се поставити два питања. Прво се односи на то чије се име пре појавило - име планине или име златног бора (и сам бор са таквим карактеристикама). Ако се Златибор тако звао и пре појаве златног бора, онда не постоји могућност да је Златибор добио име по том бору. Ако је ситуација обрнута, онда таква могућност постоји. Сигуран одговор на ово питање се не зна. Друго је питање да ли једна таква појава као што је боја четине (иглица бора), и то на једном стаблу, може бити разлог за име не само једном ужем локалитету (што није искључено) него и једној планини и широј области. Мало је вероватно да је то тако. Можемо закључити да нам вероватни одговори на постављена питања не дају довољно основа за прихватање понуђене хипотезе.

Тиме што је скоро искључена могућност везивања имена Златибор за златни бор као посебан варијетет, није искључена још једна могућност везивања имена Златибора за бор. Наиме, Златибор је у прошлости (делимично и сада) био веома богат боровим шумама. Шуме црног и белог бора биле су велико богатство овог краја. Користили су их као грађевински материјал за куће и друге објекте: зграде, амбаре, кошаре, торове, ограде око кућа и имања и сл. Од борова се производио веома драгоцени катран који се извозио у многе крајеве а стизао је чак и у Дубровник. Најзад, ту је боров луч који је у прошлости служио за осветљавање просторија у којима су људи живели а који су Златиборци продавали по целој Србији. Значи, од бора се могло живети. Био је злата вредан, заиста златан бор. То је могао бити разлог за име ове планине. Али није овде само у питању велика економска вредност бора, употребна и тржишна. Бели бор има црвенкастожуту или жуту, златасту боју коре, жуто стабло. Дакле и изглед бора могао је бити разлог за име. Нарочито ако имамо на уму бели бор (Pinus silvestris). Да закључимо: бор, злата вредан и златасте боје стабла, може бити једно од могућих и вероватних објашњења за име ове планине.

Не зна се много о старости овога оронима. Званичне потврде о имену Златибор имамо тек од почетка 19. века. Прве писане трагове о називу Златибор имамо у извештајима које су у току Првог српског устанка одавде слали устаници. Такође је извесно да га писци тих извештаја нису измислили већ је он неко време и пре тога био у оптицају, али не зна се колико дуго. Слободна је претпоставка да је то од друге половине 18. века.

Стари назив за планину Златибор је Рујно (Рујан) чије име потиче од жбунасте биљке руј (Rhus cotynus) којом је читава област била веома богата и која се користила за штављење и бојење коже. У средњовековној српској држави постојала је Жупа Рујно која је обухватала и данашњу област Златибора. У турским пописним књигама из 15. и 16. века имамо забележен назив Рујни батра, што значи рујна планина, брдо. После српских устанака постојала је кнежина (потом капетанија, па срез) Рујно. Тај је назив за територијално-административну јединицу био у употреби све до половине 19. века када се променио у Срез златиборски.

Треба правити разлику између имена планине и назива некадашње административно-територијалне јединице Срез златиборски чије се територије нису морале у потпуности подударати. Садашњи Златиборски округ обухвата знатно ширу област од територије планине Златибор. Малу забуну уноси и туристичко место Златибор (насеље) које има исти назив као и планина.

У подножју Златибора, у селу Врутци близу Ужица, налазио се манастир Рујно у коме је 1537. године штампана прва књига у Србији, данас позната под именом Рујанско четворојеванђеље

Осим напред изложене претпоставке, наводе се још два мишљења о имену Златибор, али су она логички неоснована. Не може се прихватити претпоставка да име потиче од златиборског белог златног бора (Pinus silvestris var. Zlatiborica), пошто је назив планине Златибор био у употреби пре појаве бора са тим својствима. Такође је неоснована и хипотеза да име потиче од траве златиборских ливада и пашњака која у другој половини лета и ујесен добије боју злата, тј. пожути пошто та претпоставка не објашњава одакле у називу име бор.

Златибор је таласаста висораван и припада Динарским планинама. Просјечна надморска висина је око 1000 m, а највиши врхови су Торник (1496 m), Бријач на Муртеници (1480 m), Чигота (1422 m), Чукер (1358 m), Коњодер (1337 m), Вијогор (1281 m), Кобиља глава (1176 m), Градина (1149 m), Јелова гора (1147 m), Груда (1140 m), Црни врх (1177 m) и др. Највећи врхови се налазе на јужном дијелу Златибора, док се надморска висина све више смањује идући ка сјеверу.

Веће заравњене површине без неких виших узвишења се на Златибору зову пољима. Највећа поља су Бранешко поље код села Бранежаца и Шљивовице, Марково у Мокрој Гори, Расница и Сјенишко у Сјеништима и Рожањско у Рожанству.

Златиборска брда су већином купастог облика, протежу се гребенасто и веома стрмо падају до ријека и потока, одакле се опет дижу, правећи тијесне клисуре.
Скоро читаво златиборско тло чине серпентини. У Стублу и Семегњеву се налазе наслаге млађег кречњака, а југоисточни дијелови Златибора обилују великим количинама тријаског кречњака. Ту постоји доста ријека понорница и пећина, од којих су највеће Стопића пећина, Раковичка и Мумлава. У потоцима постоје и алувијални наноси, али је то углавном материјал од обруваног серпентина са обала потока, а понегдје и од кречњака. Укупно, на Златибору постоје 142 спелеолошка објекта: 98 пећина и 44 јаме. Златибор обилује магнезитом, који се експлоатише на неколико мјеста, док је, поред њега, у Чајетини, Семегњеву и Шљивовици пронађен и хром. У Семегњеву су нађене и извјесне количине лимонита и опала, али та количина није утврђена. У Мокрој Гори су пронађене мање залихе никла.

Златибор је нагнут ка сјеверу и сјеверозападу, па већина ријека одлази на ту страну. Сва вода тече у Црно море – Дрином, Ђетињом и Моравицом. Са јужног и централног дијела Златибора, воду у Дрину одводе Увац и Црни Рзав; са сјевера и сјеверозапада, Сушица је носи у Ђетињу; а са истока, Велики Рзав је одводи у Моравицу.

Златибор је чувен по пијаћим водама, од којих су неке најбоље у Србији. Најздравије (и најхладније) су Хајдучка чесма и Хајдучица у Муртеници, Зауглине под Чиготом, Јованова вода у Алином Потоку, Дуњића врело у Стублу, Пашића врело у Чајетини, Око, Кулашевац и Ђурковац на Краљевим Водама, Ђуровића чесма на Торнику, Ћировића чесма у Мушветама и Буквића врело у Зови.

Природних језера на Златибору нема. У центру Краљевих Вода се налази вјештачко језеро саграђено за туристичке потребе, у Рибници се налази језеро са ког се Златибор снабдијева водом, а на Увцу се налази неколико вјештачких језера.

На Златибору има и доста минералних извора. Најпознатији су Бијеле воде у Мокрој Гори, бања Вапа у Рожанству и спомен чесма на Оку. Вода са златиборских минералних извора је љековита за очна и кожна обољења, а може и да се пије, мада не би требало у великим количинама.

На доста мјеста на Златибору се налазе шупља стабла, најчешће букова, укопана у земљу и пуна чисте изворске воде. Ови извори се зову стублине. На њиховом дну се налази ситно камење које филтрира воду.

Златибор има субалпску климу. Средња годишња температура на Златибору износи око 7,5°С. Најхладнији мјесец је јануар, са просјечном температуром од око –2,5°C, а најтоплији је август, са око 15°C. Просјечна дневна температура на Златибору износи око 18°C. Просјечни број сунчаних сати годишње је око 2000.

Падавине на Златибору варирају од мјеста до мјеста. Просјечна годишња висина падавина на Палисаду је око 880 mm, у Љубишу око 990 mm, а у Чајетини око 940 mm, док југоисточни предјели имају нешто више од 1000 mm. Највише падавина се излучује у мају и октобру, док је најсувљи мјесец март. Кише падају преко цијеле године, град у топлијим периодима (од маја до септембра), а снијег пада од октобра до маја и задржава се у просјеку око сто дана, али се често догађа да падне и изван овог преиода. Љетње падавине су у облику јаких пљускова пропраћених грмљавином и изазивају ерозију. Магле су ријетке, посебно на централном дијелу Златибора, а и кад се појаве, брзо се губе, јер нема већих котлина у којима би се задржале. Међутим, често се догађа да се облаци спусте и захвате планинске врхове више од 1000 m.

Влажност ваздуха има, у просјеку, највећу вриједност у 7, а најмању у 14 часова, и никад није мања од 75%.

Најчешћи и најбржи вјетрови на Златибору су они који долазе са југозапада и сјевероистока. Најчешћи и најјачи у току цијеле године је сјевероисточни вјетар, посебно у периоду од октобра до маја. Он у свим годишњим добима снижава температуру ваздуха. Југозападни и јужни вјетрови се обично јављају од јесени до прољећа и доносе релативно топле ваздушне масе, тако да зими ублажују хладноћу, а љети повећавају температуру ваздуха.

Златиборска клима је повољна за лијечење бронхијалне астме и других алергијских обољења.
Села која се налазе на самом Златибору су: Алин Поток, Бијела Ријека, Бранешци, Бурађа, Голово, Гостиље, Доброселица, Драглица, Дренова, Жељине, Јабланица, Јасеново, Кобиља глава, Кремна, Крива Ријека, Кућани, Љубиш, Мокра Гора, Мушвете, Негбина, Ојковица, Рожанство, Семегњево, Сирогојно, Сјеништа, Стубло, Трнава, Увац, Шљивовица и др. На обронцима Златибора, тј. на прелазима ка сусједним планинама - Тари, Пониквама, Јадовику, Мучњу - налазе се села Биоска, Врутци, Равни, Дрежник, Дријетањ, Збојштица, Качер, Мачкат, Никојевићи, Љубање, Скржути, Стапари, Трипкова и др.

Већина становника на Златибору су Срби православне вјероисповиједи. Говоре српским матерњим језиком, односно његовим источнохерцеговачким дијалектом. Златиборски говор је спор и развучен, али Златиборци говоре веома чисто и течно. Вук Стефановић Караџић је одредио управо златиборски говор (то јест источнохерцеговачки дијалекат) за основу српског књижевног језика. Златиборци воле писменост, још је Јован Цвијић забиљежио да нигдје међу Јужним Словенима нема тако много самоуких него као код Златибораца.

Златиборски мелос потиче из прапостојбине. Некада је цијела Европа одјекивала оваквим архаичним звуцима, а сада само златиборске народне пјесме. Оне су монотоне и развучене, а Златиборци, кад их пјевају, затисну једно ухо. То су тзв. пјесме из вика. Најомиљенији инструмент Златибораца биле су гусле.

Златиборци су познати као људи великих интелектуалних способности. Посједују духовитост и лукавство, које употребљавају више из разоноде, а ређе из користи. Они су увијек успијевали другог да надмудре. Веома често у говору користе пословице и шале.

Златиборце зову Старовласима, по области у којој живе (Старом Влаху), и Ерама, именом које је донијето из старе постојбине многих златиборских породица, Херцеговине.
На Златибору се налази најразвијенији тип разбијеног села. Она заузимају огромне територије, понекад дуге по пет-шест километара, а дијеле се на засеоке. Села обично имају више гробаља. Куће су од боровог и храстовог дрвета, зване брвнаре или осаћанке. Прављене су ручним алатом, али веома прецизно, и постављене су на ниску подлогу од камена. Прозори су малих димензија, а врата обавезно имају двоја, на супротним зидовима. У кући се налазе обично двије, мада понегдје и три просторије. Кухиња, са огњиштем на средини, зове се кућа, и у њој нема ни патоса ни тавана. Из кухиње се улази у собу, која је патосирана и затавањена. Поред ових кућа за живљење, једно златиборско домаћинство је обавезно имало још помоћних зграда, нпр. мљекара, штала и др. Најљепши и најочуванији примјерци старих златиборских кућа премјештени су из свих села широм Златибора у Сирогојно, гдје је направљен етно музеј под ведрим небом.Златиборска народна ношња је комбинација црногорске и шумадијске. Мушкарци су љети ишли у пртишту, тј. дугачким гаћама и кошуљама од конопље, а понекад у пеленгирима од вуне. Око струка су стављали појас, а преко њега силаје са затакнутим пиштољем и бритвом. На ногама су имали опанке са везеним чарапама до кољена и тозлуцима, тј. тканим камашнама, док су на глави носили шајкачу или шубару. Зими су додавали копоран, а у свечаним приликама облачили су љепше одијело. Жене су носиле широке сукње, по дну извезене срмом и зубуне од бијелог сукна, такође извезене срмом и металним шљокицама.

На Златибору је често долазило до помјерања становништва, тако да има мало породица за које се може рећи да су старосједилачке. Неки од најстаријих становника Златибора су: Шишовићи, Џамбићи, Спасенићи и Нинчићи у Чајетини; Бонџулићи, Лучићи, Милосављевићи и Костадиновићи у Шљивовици; Дабићи у Алином Потоку; Ђоковићи, Павловићи, Спасенићи и Радовићи у Сирогојну; Дацовићи у Љубишу; Браловићи у Негбини; Селаковићи у Драглици; Крсмановићи, Шарчевићи и Остојићи у Мокрој Гори; Јанковићи и Радоњићи у Кремнима; и Дидановићи у Стублу, чији преци су били чивчије манастира Јање у Увцу.

Кроз читав XVII и XVIII вијек трајала су појединачна досељавања овог краја, а придошлице су биле породице из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Рашке. Поред ових појединачних, било је и неколико масовних досељавања становништва на Златибор. Прво послије Свиштовског мира 1791-ве године; друго послије ослобођења Златибора од Турака 1807-ме године; треће и највеће у доба Уставобранитеља, тридесетих и четрдесетих година XIX вијека; а четврти велики талас миграција трајао је у вријеме босанско-херцеговачког устанка од 1875-те до 1877-ме године.

Надморска висина, велике количине падавина и велики број сунчаних сати годишње условили су на Златибору веома бујну вегетацију. Најраспрострањенији екосистем су пашњаци, тј. ливаде (сувати, закоси, луке), на којима расте чак 120 врста најразноврснијих трава, од којих многе имају љековита својства. До 600 m надморске висине заступљене су листопадне врсте (буква, храст, бреза, липа, јасен), а на више од 600 m доминирају четинари (бијели и црни бор, јела, смрча).

Познато је да је некада Златибор био сав обрастао шумом. Данас има највише ливада, али имена неких данас голих брда говоре да је раније било супротно (Бучје, Честе, Шуматно брдо). Не зна се шта је тачно узрок толиког нестајања шума. Ипак, највјероватније је да је ове шуме у највећој мјери уништио један велики пожар који се догодио око 1800-те године.

И животињски свијет је разноврстан. Златибор обилује вуковима, па је њихово годишње истребљивање постало традиција – чувена Златиборска хајка на вука. Медвједа и нема толико много, али се и на њих још понегдје може наићи. Дивља свиња, лисица, зец, куна, јазавац, препелица, јаребица и вјеверица су на Златибору уобичајена појава, па чак и у близини насељених мјеста. Још се само на Златибору могу видјети бјелоглави суп и орао крсташ, врсте на рубу изумирања, како несметано лете небом.

Рибљи свијет је такође богат: пастрмке, младице, кленови, кркуше...

Планинска љепотица у југозападном дијелу Србије била је одредиште доконих и богатих још од средине седамнаестог вијека, мјесто привременог боравка оних који су, прије свега, трагали за здрављем, али и за благодјетним миром златиборских падина на којима се очи одмарају, а тијело пуни енергијом.
Ипак, прави туризам се развио тек када је на Златибор дошла једна крунисана глава, краљ Србије Александар Обреновић.
У почетку је најинтересантнија била Краљева Вода, мјесто на ком је Његово Краљевско Величанство ручало, али су се убрзо прочули и други златиборски висови: Палисад, Рибница, Око.
А онда је, 1905-те године, на Златибор, по здравље, дошао још један краљ Србије, Петар Први Карађорђевић. Након његовог боравка саграђени су и први велики објекти: хотел "Краљева вода" - данашњи конгресни центар "Србија" - вила "Чигота" и пекара.
Златибор се налази у самом "средишту" Србије. Растојање од ове планине до Београда је 230 km, до Новог Сада 300 km - баш колико и до Јадранског мора. Преко Златибора води магистрала од Београда ка приморју, директне аутобуске линије су успостављене са Новим Садом, Београдом, Нишом, Јагодином и другим градовима. Преко Златибора, а дијелом и кроз његов масив, пролази жељезничка пруга Београд-Бар.

Златибор је, прије свега, планина изузетне љепоте, пријатне климе, пространих пропланака, бујних пашњака, водом богатих планинских потока.
"Ружа вјетрова" се расцвјетава управо над Златибором. Љета су топла, а зиме благе. Кише падају релативно често, а снијега има од октобра до маја.

Данас на Златибору постоје три цркве брвнаре. То су црквице малих димензија којих је некада било више, а данас постоје још само у селима Доброселици, Јабланици и Кућанима.


Црква брвнара у Доброселици из 1821-ве године чува иконе Јанка Михаиловића Молера и Алексија Лазовића. Осим Митра Удовичића из села Стубла, имена осталих градитеља нису забиљежена. Сва њена архива и библиотека је уништена за вријеме Првог свјетског рата, само је сачуван мали број књига које се и данас користе. Према легенди, ту цркву је подигао себи за задужбину један хајдук. Турци су је из освете према њему запалили 1809-те године, али ју је изненадна киша спасила. 1821-ве године је обновљена, заједно са гробљем које је такође основао онај хајдук. Дужина цркве износи 7,60, ширина 5, а висина зида 2,40 метара. Црквица је у почетку била покривена шиндром, али је 1938. године, залагањем свештеника Благоја Шишаковића, покривена цријепом, чиме није изгубила свој првобитни изглед. Олтар брвнаре је заокругљен, а иконостас је дрвен и обојен плавом бојом која подражава мермер. На сјеверној спољњој страни у брвну је урезан натпис зидати се 1821, што значи да је тад црква подигнута или обновљена.


Црква брвнара у Доњој Јабланици подигнута је 1838-ме године, а окружена је мањим дрвеним грађевинама истакнутих породица из села, тзв. собрашицама. Имена градитеља су остала непозната, али изгледа да су то били мјештани, осим једног, који је био са Таре. Дужина црквице је 11, а ширина 5 метара. Олтар је заокругљен, док је иконостас сасвим лијепо обликован.

Црква брвнара у Пети, засеоку Кућана, најмања је црква брвнара на Златибору. У њој се налазе царске двери Симеона Лазовића из 1780-те године. Турци су је запалили током Првог српског устанка, а обновљена је 1832-ге године. Престала је да опслужује и њен инвентар је пренијет у цркву у Негбини, а у њој су остала само врата од велике историјске и умјетничке вриједности, која су нестала.

И у другим селима су постојале цркве брвнаре, али су их Турци попалили или су пропале. Постојала је једна на криворјечком гробљу у Церову, чији темељи су се до скоро познавали, а вјерује се да су се овакве цркве налазиле и на мјестима званим црквине, којих има у скоро свим златиборским селима.

Путујући преко Златибора 1826-те године, Јоаким Вујић је посјетио цркву у Церову и о томе писао у својој књизи "Путешествије по Сербији": После ручка са попом Туцовићем и мојим момком кренем се одавде, пређем потом Грабовицу, приспем једној малој, од дрвета начињеној цркви, која храм јест свјати пророк Илија. При овој цркви су од 1837-ме до 1860-те године вођени матични протоколи. Кад је 1859-те године подигнута црква у Мачкату, у њу је пренијет инвентар из ове црквице.


[You must be registered and logged in to see this link.]