Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Pon 21 Mar - 13:20:10

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)



Anais Nin i Henri Miler

"Slušam radio. Pišem. Živci su mi na tankoj niti. Groznica. Očaj života. Apsolut. Ali velika patnja koju sam juče osetila zbog ljubomore prema gdji Ferrant - koja ima prekrasnu glavu i raskošne grudi, vulgaran tip lepote po Henrijevom ukusu - navela me je na ispisivanje potpuno histeričnih stranica.
Sada znam da je to moja bolest, najveći razlog moje patnje. Prošle noći u taksiju, vozeći se prema Ferrantovima, već sam se uznemirila zbog Henrijevog opisa 'žene sa vrlo zanimljivim licem'. Pevala sam, silila se da budem jaka, odlučna da zavedem Ferranta. Tokom večeri osetila sam da se Henri neće zaljubiti u gdju Ferrant. Možda samo bude seksa. Osetila sam se smirenijom sećajući se koliko sam se puta prevarila u svojoj ljubomori prema Henriju, pogrešno zamišljajući stvari, koliko sam samo uzaludno patila, koliko sam pokušavala ismejati Henrijevu ljubomoru, njegov strah da će me izgubiti, koji je čak veći od moga. Izgubim li ga - nestaće i patnje. Izgubi li on mene, izgubiće život i sreću. Rak ljubomore. Verovala sam da ću biti sretnija bez Henrija.
Nemoguće.
...
Patnja je trajala celu noć i celi dan. Noć prave agonije zamišljajući da su se moji strahovi ostvarili. Dan je postao strašan kad mi je Fred preneo da je Henri rekao kako gdja Ferrant nalikuje na Džun. Racionalni deo mene je govorio: "Dobro je ako se dogodi nešto što će nas razdvojiti. Sama i tako nisam spremna da prekinem. Nisam srećna sa Henrijem. Onoga dana kada se budemo rastali, moj će život biti spašen. Život će ponovo početi."
Ponovo me patnja sili da pišem."



"Jedne večeri Henri je otišao u svoje lakrdijašenje.
Vratila sam se u ponoć, preumorna da spavam. Pozvonila sam mu na vrata - nije bilo odgovora. Pokušala sam da zaspim. Nagrnule su slike. Henri i njegova pijana bratija. Henri i njegove kurve. Cele noći. Groznica me trese. Očaj. Kleknula sam da se pomolim. Golemi, dubok osećaj usamljenosti. Rugam se samoj sebi jer radim dok se Henri zabavlja. Preumorna sam da bih se igrala - kao što sam to bila i dok sam kao devojčica gledala braću kako se igraju u vrtu. Ja sam morala da ostanem uvek kod kuće zbog obaveza. A nakon obaveza više nisam imala snage za igru i smeh. Tako je i danas. Po celi dan ljudi dolaze, ljudi koji me koriste, ponašaju se spram mene kao da sam simbol, kao proročica, ljudi koji traže snagu i mudrost. A ja sam slaba jer sam jaka jedino udvoje, u blizanačkom odnosu, a nemam utisak da je Henri deo mene.
Molila sam se. Plakala sam. Srce mi je snažno udaralo. U zoru, sišla sam u predvorje hotela da uzmem njegov ključ. Želela sam da budem u njegovoj sobi kada se vrati. Želela sam ga ubiti ili umreti. Starac na recepciji mi ga nije hteo dati. To je protiv pravila. U šest sam ponovo sišla i slagala da je g. Miler moj brat. Odsutan je. U sobi je sredstvo za spavanje. Nisam spavala cele noći. Poslao je lift boja. Vrata su se otvorila. Henri je spavao. Rano je stigao kući. Spavao je i kada sam prvi put kucala. Drhtala sam, plakala. Uvukla sam se u postelju, bio je nežan. Zaspala sam."

"Pokretnost i promene stvaralački nastrojene osobe, ne ulivaju poverenje. Svi mi imamo potrebu za trajnim prisustvom stvari ili ljudi. Ali nepromenljiva bića nisu podsticajna."

"Strah od smrti zaokuplja nas kada ne živimo. Biti živ znači živeti svim svojim ćelijama i delovima. Delovi koje smo zanemarili atrofiraju kao da su osudjeni, poput mrtve ruke - i šire klicu smrti celim telom."

"Strahovit sukob izmedju moje ženske strane, koja želi živeti u svetu kojim vladaju muškarci, želi živeti s muškarcem, i one stvaralačke strane, sposobne da stvori vlastiti svet, vlastiti ritam, ritam koji ne odgovara nijednom muškarcu. U tom svetu koji su stvorili muškarci, nemoguće mi je da živim svoje 'ja'."


"On mi kaže...
- Pružajući muškarcu iluziju ljubavi, da je voljen na način na koji to želi, žena se služi svojim majčinskim instinktom - vara ga da bi se zaštitila. Od čega? Od života ili sebe same? Potrebno je samog sebe zavarati kako bismo prevarili drugoga, ali ako samozavaravanje postane istinito (to jest, svesna laž), tada je laž potvrda samozavaravanja. Znači da je laž potrebna kako bismo osigurali ljubav (prema sebi i prema drugima) - što znači da je i ona laž. Laganje zbog straha od gubitka (bes), od gubitka ljubavi! Zamišljamo da laž koristi drugome, ali možda služi nama: stvarajući uterinski svet u kom muškarac napokon može da živi. Uterinski svet znači Svet Ega, gde je sve onako kako on želi, ili kako mu treba. Ona, zna i oseća šta mu je i na koji način potrebno: potrebna mu je njena prilagodljivost. Ona je njegovo okruženje, njegovo promenljivo, moguće okruženje...
Gde je tvoje istinsko 'ja' - ni u rečima, ni u pisanju, ni u životu, ni u igri - gde je onda?"


"Smeh, plač, zanos, strast, bol, veselje, mir, nadahnuće, bol, ljudski život. U šest sati toga jutra, nakon noći koju sam provela s Henrijem, a Hak je znao da sam bila sa Henrijem, napisao mi je pisamce u kom mi, izmedju ostalog, kaže da je ljudski slediti vlastite nagone, da vernost u ljubavi nije prirodna, da je moral izmišljotina ideologije, da je samoporicanje nužno kako bismo bili dobri, poricanje lošeg prirodnog "ja" koje je rezultat samozaštite i stoga je najsebičnija stvar na svetu."


"Uveče odlazim na premijeru Američkog baleta: još jedno predavanje, novo odstupanje. Uvek me neki muškarac spreči da se uspenjem na pozornicu. Moji nastupi su uvek privatni, nikad javni! Promatrala sam ples sa divljenjem, uznemirenošću i očajem. Sva ta umetnost, sav ples, uobrazilja, posvećeni su ljubavi, sve je posvećeno ljubavi, ljubavi...
Plesačica se okretala, okretala se poput ploče, okretala se nasred pozornice, kao da se ne može zaustaviti. Druge su je žene dodirnule, obgrlile - ona se nastavila okretati. Točak i zemlja, zvezde i ciklusi, sve se okreće, točkići i satovi. Tada ju je zagrlio muškarac i ona se zaustavila. U tom trenutku me je obuzela neobjašnjiva žalost koju je Rank osetio i ne pogledavši me."



Iz filma Henry & June



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Pon 11 Apr - 8:23:41





Diana Budisavljevic veca od Sindlera

ZA ime Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata, čuo je ceo svet. I Irena Sendler, spasiteljka 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece - uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela - ne zna gotovo niko. Znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci.Jedan od njih, pisac Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević, javio se ovih dana „Novostima“ iz Brazila, u želji da se o Dijani, njenom radu i deci koju je spasla sazna što više ljudi, dok prašina zaborava potpuno ne zatrpa i njeno herojsko delo, ali i zločin protiv koga je ustala.
Činjenice
ISTORIJA za Dijanu kaže ovo: Dijana Budisavljević (rođena Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, organizovala je veliku akciju spasavanja oko 12.000 dece iz ustaških logora smrti.Ta činjenica se navodi u mnogim publikacijama koje su se bavile stradanjem dece u NDH. Kod srpskih istoričara, o Diani čitamo u radu Milana Koljanina, kod Milana Bulajića, ali i Dragoja Lukića, koji je uz pomoć ostataka njene kartoteke uspeo da sastavi dosad najkompletniji spisak ubijene i zatočene dece u NDH.U zvaničnim publikacijama, kao i na sajtu Spomen-područja „Jasenovac“, ime Dijane Budisavljević nalazi se pod odrednicom „Spasavanje dece“.- Akcija koju je organizovala Dijana Budisavljević, bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece (više od 10.000) jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi - stoji na sajtu.U Hrvatskoj, o Dijani je pisala prof. Mirjana Ajduković sa Filozofskog fakulteta (pominje je kao „utemeljivača socijalnog rada u Hrvatskoj“), pa istoričar i teolog Josip Kolanović.
Dnevnik
BAŠ dok je Kolanović bio na čelu Hrvatskog državnog arhiva, ova institucija objavila je, 2003. godine, „Dnevnik Diane Budisavljević“, potresno svedočanstvo o spasavanju dece potkrepljeno dokumentima i fotografijama, spiskovima mališana i fotokopijama dela kartoteke od 12.000 dece koju je Dijana uredno vodila, ne bi li mališanima sačuvala identitet. Iz zaborava je „Dnevnik“ - dragoceni istorijski dokument - izronio gotovo šest decenija posle oslobođenja i to zahvaljujući Dianinoj unuci, Silviji Sabo.Uprkos svemu tome, Dianin herojski čin široj javnosti gotovo je nepoznat. Za nju nikada nije čuo ni najveći broj dece, danas odraslih ljudi, koji su preživeli ustaške logore. Diana Budisavljević nije slavljena kao heroj, nijedna ulica, škola ni u Hrvatskoj, ni u Bosni ne nose njeno ime. Ne pominje se ni u jednom udžbeniku istorije. O njoj nije napisana nijedna knjiga niti snimljen film, ima je tek u retkim novinskim tekstovima...- Razloga za to ima više - objašnjava Milan Koljanin, iz Instituta za savremenu istoriju. - Posle rata, insistiralo se da je KPJ sve organizovala, da je stajala iza svega. U tu se „šemu“ nije uklapala nezavisna akcija Diane, koja nije bila član partije. Uz to, ona je bila buržujka, Austrijanka, pripadala je zagrebačkoj društvenoj eliti, sarađivala i sa Nemcima da bi spasavala decu. Sumnjiv je bio i njen muž: kako je, kao Srbin mogao da preživi u Zagrebu? Takva je, nažalost, bila logika zbog koje se o Diani sada vrlo malo zna.Ni Dianin „Dnevnik“ objavljen pre šest godina, koji je vođen na nemačkom, od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. i koji predstavlja neprocenjiv istorijski izvor, nije priču o ovoj izuzetnoj ženi proširio dalje od uskih stručnih krugova. Ne samo zbog toga što teme Drugog svetskog rata više nisu više u žiži interesovanja, već i zato što je štampan u samo 700 primeraka. Tako, recimo, u Beogradu postoji - samo jedna kopija.
Akcija
A Dianin dnevnik govori sve. Tu čitamo kako je odlazila, sama ili sa saradnicima (među kojima su bili profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić), u logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak - pa čak i u Jasenovac - i odatle „otimala“ od ustaša izgladnelu i bolesnu decu.Baš u uvodu „Dnevnika“, u prvom od 388 zapisa koje je Diana uredno vodila tokom skoro pet godina danonoćne borbe da sačuva živote što više malih logoraša, ona objašnjava šta ju je navelo da pomaže Srbima. Slučajno je od rođake saznala da uopšte postoje koncentracioni logori u kojima su pravoslavne žene sa decom.- Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslave vere ne postoji nikakva akcija pomoći - piše Diana.„Dnevnik“ opisuje vređanja, prepreke, odbijene molbe, decu za koju je Diana znala da im se bliži kraj, bol majki koje su znale da moraju da se odvoje od dojenčadi, ne bi li ih spasle. Opisala je i susrete sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, te nemačkim generalima, koji su bili mnogo raspoloženiji da pomažu pravoslavcima od ustaških vlasti...
KARTOTEKA

ZA svu decu Dijana je pedantno vodila kartoteku, kako bi im sačuvala identitet i kako bi, posle rata, roditelji mogli da pronađu mališane - objašnjava Leonardo Rašica. - Ali, svu dokumentaciju, i sve fotografije, morala je da preda 1947. godine, po naređenju Ozne. Ta konfiskacija predstavljala je za nju „smak sveta“, jer, to je značilo da neće uspeti da neku decu vrati svojim pravim roditeljima.Posle rata Diana nikome, pa ni porodici, nije mnogo govorila o onome što se događalo tokom postojanja NDH. I kasnije, kada se vratila u svoj Insbruk, ostala je ćutljiva.- Znala je da kaže: „Uradila sam šta sam mogla i šta je trebalo, i to je to.“ A možda je mislila da je mogla da spasi još dece - kaže Leonardo Rašica.
IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLJEVIĆ“

10. jul 1942, Stara Gradiška:„Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol“ (...)„Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora“.
POMENUTA U VELMARKINOM “LAGUMU“

DIANU Budisavljević pominje i srpska književnica i akademik Svetlana Velmar-Janković, u svom delu „Lagum“. Na 155. strani čitamo:„Logor u Loborgradu u kojem su zatvorenice Jevrejke, prema svedočenju zatvorenica Srpkinja, imale gotovo povlašćen položaj iako su logorom upravljali Nemci, i delatnost gospođe Dijane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima na očigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. spadaju u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna."
Marko PRELEVIĆ, 04.04.2010 Vecernje novosti

Preživeo pakao Jasenovca


Put stradanja, a potom i izbavljenje Gojka Kneževića, tada malog logoraša koji je uspeo da preživi pakao Stare Gradiške, Jasenovca i Jastrebarskog, u potpunosti se poklapa sa spasilačkim akcijama Diane Budisavljević.

Iako to i ne zna, Gojko je, verovatno, jedno od hiljade dece koje je zahvaljujući njoj spaseno od sigurne smrti u logorima.
U trošnoj i skučenoj kancelariji Udruženja logoraša Drugog svetskog rata u Banjaluci, čiji je predsednik, Gojko nam priznaje da nije čuo za Dianu Budisavljević, ali jeste "za neku ženu koja je spasla mnogo dece od smrti u logorima". I eto, opet: Dianino ime toliko je potisnuto da se za nju ne zna čak ni među preživelim logorašima sa Kozare!


Svirepost


POTRESNA trasa Gojkovog stradanja vodi od Stare Gradiške, gde su ga ustaše, kao osmogodišnjaka, transportovale u leto 1942. godine iz zbega na Kozari, pa preko Jasenovca, gde, u organizaciji Diane Budisavljević, prvi put interveniše Crveni krst.
Iz Jasenovca dolazi u Sisak, gde raspoređuju male logoraše, a potom ga nevoljni put vodi do "kužne" bolnice u Zagrebu, pa sve do Jastrebarskog. Odatle ga u jesen 1944. godine odvode u Zavod za gluvonemu decu u Zagreb, gde će ga konačno spasti jedna druga žena.
Kroz čitavu sudbinu tada tek dečarca, poput nevidljive niti - a da toga nikada nije postao svestan - provlači se ime Diane Budisavljević, koja je vodila većinu akcija spasavanja iz pobrojanih logora. Na jednom od sačuvanih dokumenata iz Hrvatskog državnog arhiva gledamo spisak dece odvedene iz Siska u Zagreb te 1942. Gojkovog imena ni na jedinoj strani nema, ali tu su druga deca iz njegovog sela, Knežice...
- Majku Jovanku su zaklali na moje oči u Jasenovcu, a izgubio sam i devetoro braće i sestara. Svi su pobijeni u logorima. Jedini ja, eto, preživeh - kaže Gojko, kao da se jada. - Ustaše su uživale u otimanju dece od majki, pa su tako moju tek rođenu, dvomesečnu sestricu oteli od majke. Moja mama, krupna i jaka žena, Kozarčanka, u rvanju sa ustašama, četvoricu poobara u blato, a ostale ustaše, koje su posmatrale, iskidali su se od smeha, kako ih jedna žena pobaca okolo kao snoplje. Poniženi, izvadili su noževe, uhvatili je i odsekli joj dojku. Majka je izgubila svest, i tada su je zaklali. Sestricu su samo bacili uvis i dočekali na nož.

Spasenje


DEČAK je bio u grupi logoraša koji su sve to posmatrali. Jedan od starijih rukom je zatvorio usta, da ne jaukne za majkom i sestrom, da se ne oda i bude sledeći pod ustaškim nožem.
Preživelo je kozaračko dete i odvođenje na streljanje, i mnoga druga mučenja i bolesti u logorima, ali će se do kraja života sećati dana kada je spasen i svog anđela-spasioca.
- Bilo je to u jesen 1944. godine, kada su nas, grupu dece, ponovo odveli u Zavod za gluvonemu decu. Pavelić je dozvolio da Zagrepčani uzimaju decu pod uslovom da im promene ime, da ih vaspitavaju u duhu hrvatstva i ustaštva, te da zatru svaki trag porekla toj deci - priča Gojko.
Blanka Novaković je bila zagrebačka intelektualka, ženevski student, bogatašica, otac joj je bio senator, građevinski preduzetnik, a bila je udata za Stjepana Novakovića građevinskog inženjera.
- Ako postoji anđeo, to je bila ona. Kada je čula za taj logor-prihvatilište dece, ona je odmah uzela sedmoro srpske dece - priča Gojko. - Kada je došla do mene, ja sam bio na samrti sa nekih petnaestak raznih bolesti: difterija, dizenterija, upala pluća, upala porebrice, rahitis, gliste, uši... Na glavi je imala maramu, i ja sam u onoj agoniji, kako ju je obasjalo sunce, pomislio da je moja mama i povikao sam: "Mama, vodi me odavde!" To joj je, valjda, osim humanih, pobudilo i majčinske osećaje, jer nije imala svoje dece, uzela me u naručje i ponela prema kapiji.


Novi dom


A NA kapiji - poslednja prepreka.
- Ustaša me pita: "Hoćeš da ideš sa ovom tetom?" Ja tada malo dolazim sebi iz onog bunila, gledam u ustašu, pa u nju i kažem: "Neću!" A taj ustaša odmah dočeka: "Ma milostiva, mali ima pravo, dok dođete do kuće on će umreti". Ona se iznenadila pa me pita: "A sinko, zašto nećeš?" Ja gledam u nju, vidim neka dobrota, nežnost isijava joj iz očiju, pa kažem: "Hoću, ali da uzmeš i mog prijatelja Boška". A taj Boško je bio zdrav dečak, rodom sa Korduna, koji je pola svoje hrane delio sa mnom, onako iznemoglim.
Tog dana Blanka je osim sedmoro ranije uzete dece, spasla i Gojka i Boška. Sve je udomila kod prijatelja, a Gojka je uzela sebi. Oporavila ga od bolesti i posle školovala pod imenom Vojko Novaković.
Gojka je 1949. godine pronašao otac-partizan, koji je tražio familiju izgubljenu u ratu. Kada je preminuo poočim Stjepan, 1954, Gojko je napustio Zagreb i otišao na dalje školovanje u Tehničku školu u Beogradu. Blanka je umrla tri godine kasnije. Do kraja života posećivala je Gojka dok je bio na školovanju u Beogradu.

Večernje novosti 09.04.2010


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Pon 11 Apr - 8:26:01




Диана Будисављевић - Отргнута од заборава
Диана Будисављевић најзад добија место у историји. улице у неколико градова носиће име спаситељке 12.000 српске деце


Најава да ће Диана Будисављевић ускоро добити улицу у Београду, али и у Бањалуци, Козарској Дубици, Загребу и Сиску, представља само почетак брисања неправде која је нанета једној од највећих српских добротворки.

Херојско дело рођене Аустријанке из Инсбрука, која је за супругом, Србином Јулијем Будисављевићем пошла у Загреб између два светска рата, дуго је било на маргинама званичне историје.
О њој се није много писало ни говорило, упркос чињеници да су историчари знали за жену која је, у сталној стрепњи од немилосрдних усташких власти, организовала акцију спасавања деце из логора смрти током крвавог режима НДХ.

Није, чини се, било политички подобно говорити о 12.000 српских малишана којима је сачувала живот, што дело Диане Будисављевић чини једном од највећих - ако не и највећом! - хуманитарном акцијом током Другог светског рата у читавој поробљеној Европи.

Историја каже и ово: Диана је из логора у Горњој Ријеци, Старој Градишки, Сиску, Лобор-граду и Јасеновцу, уз пристанак мајки, одводила децу, хранила их и лечила у Загребу. Потом их је давала на старање хрватским породицама које су могле да брину о њима.
ФРАЊО И СИМО

О СВИМ малишанима, Диана Будисављевић и њени сарадници - попут Камила Бреслера из Министарства социјалног рада НДХ и сестре Црвеног крста Драгице Хабазин - водили су уредну евиденцију, како би деца после рата била враћена својим мајкама и очевима. По ослобођењу, ипак, Диани је Озна одузела картотеку, па многи са именом Фрањо и Јозо у Загребу никада није сазнао да је, у ствари, Симо са Козаре...

Ни 2003, када је у Загребу објављена књига "Дневник Диане Будисављевић", потресно сведочанство богато документима и фотографијама, написано руком доброчинитељке на немачком језику током четири ратне године, није храбра Аустријанка враћена у жижу јавности. Тада су се хрватски медији више бавили расправљањем о улози Алојзија Степинца у њеној "Акцији", него што су величали њено дело. У Србији није било чак ни тога!

Тек је серија текстова у "Новостима", од 4. до 16. априла ове године, покренута после контакта са њеним праунуком, Леонардом Рашицом, пробудила интересовање српске јавности за судбину Диане Будисављевић.

Дианино херојство препознали су најпре у Козарској Дубици, чији је начелник покренуо иницијативу да се по њој назове једна улица у том градићу. Уследило је слично обећање у Бањалуци. Сада се апелу наших читалаца одазвао и град Београд и Комисија за именовање улица и тргова, потом и група грађана из Загреба и Сиска.
Прва "победа" наших читалаца је ту: ускоро ће улице бар неколико градова у Србији, Босни и Хрватској бити украшене таблама са њеним именом.
НЕДУЖНИ

ДИАНА ће у свом "Дневнику" написати и ово: "Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних."

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Pon 11 Apr - 8:30:25




Diana sa mužem, ćerkom i unukom

Ovako kaže Diana:

„Za neke od preostalih sam uspjela dobiti neke podatke, ali mala umiruća stvorenja nisu mogla ništa kazati. Umrla su djelomično tamo, a djelomično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol."

Diana se skoro pet godina borila danonoćno za spas dece. Želela je i pokušala da spašava i jevrejsku decu ali nije uspela nijedno dete da spasi jer sudbina jevrejske dece bila u potpunosti zapečaćena. Nijedno dete nije smelo preživeti. I nijedno nije - ako nije bilo sakriveno kod dobrodušnih i hrabrih Hrvata ili bosanskih muslimana.

U prvo vreme najveći broj zatočenika Loborgrada su bile Jevrejke sa decom, a na drugom mestu su bile pravoslavke. Jevrejska opština Zagreba je imala dozvolu da pomaže zatočenike hranom, a Srpkinjama i njihovoj deci nije imao ko da pomogne. U Jasenovačkim logorima i sabiralištima, krajem juna 1942. godine, bilo je zatočeno ono 23.000 srpske dece, koja si istrgnuta iz naručja majki bila izložena uništenju na najsuroviji način.

Ovako kaže u dnevniku:

„23. listopada 1941.

Moja šogorica, gđa Mira Kušević saznala je da postoji veliki koncentracijski logor u kojem se osim Židovki nalaze i pravoslavke s djecom. ... Odlučile smo se o tome pobliže informirati u Židovskoj općini ... U to vrijeme smo samo namjeravale mjesečno davati novčane priloge.

6. veljače 1942.

Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavne nije nitko brinuo. „

Pokrenula je Akciju i posle već nekoliko meseci počelo je transportima žena i dece za Srbiju ili u Zagreb u u Zavod za gluhonijeme na Josipovcu. Time je sigurne smrti spasila mnogo srpske dece.

Kasnije počinju progoni na Kordunu, Baniji, logor Stara Gradiška, rasformiranje ženskog logora u Đakovu - odakle su sve Jevrejske i Srpkinje odvedene u Jasenovac, tu je i Mlaka, Gornja Reka...


U svojim beleškama piše o svemu onome što se dešavalo u Jasenovcu, u logorima Mlaka, Jablanac, u kancelarijama Kvaternika, nadbiskupa Stepinca, Artukovića, kao i advokata, službenika, lekara, u kancelarijama Crvenog Križa Hrvatske, Karitasa.

Osnivaju se dečiji domovi u Sisku, Jastrebarskom i prihvatna stanica u Jeronimskoj dvorani. U leto 1942. Spašava 5000 pravoslavne dece. Tokom jeseni iste godine dolazi hiljade dece iz Bosne zbog gladi.

Kako su osnovani i kako su radili domovi za djecu u Sisku, Jastrebarskom i Zagrebu, prihvatna stanica u Jeronimskoj dvorani. Na njezinu inicijativu pokrenuta je djelatnost kolonizacije koju je u cijelosti preuzeo Caritas, pa je tako u ljeto 1942. kolonizirano 5000 pravoslavne djece, na jesen velik broj djece koja su zbog gladi došla iz Bosne i Hercegovine, te izbjeglice iz cijele zemlje, sve do povratnika iz logora u Italiji. U nemogućnosti da nabavi mleko u Hrvatskoj, doprema velike količine iz Švajcarske. Zajedno sa Ivankom Džakulom i dalje radi na kartoteci pravoslavne dece. Odmah po oslobođenju kartoteku je preuzela OZNA u Zagrebu.

Evo šta kaže Diana:

„Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom posebnih oznaka za djecu. Zovem gđicu Kogoj i predlažem g. Madjeru da im ona u Ministarstvu pomaže tako dugo dok se netko ne uvježba u radu s kartotekom. Osim abecednog rasporeda imali smo još i poseban raspored, kako bismo po mogućnosti pokušali identificirati što je moguće veći broj nepoznate djece (...) No, željeli smo što je moguće više male djece vratiti njihovim roditeljima. I bila je to sada velika bol, moja i gđe Đakule, da nam se tako naglo naš rad na našoj kartoteci oduzeo (...) Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže."

Tako je i bilo.

Rad na sređivanju Dianinih dnevnika je trajao 10 godina. U isto vreme (i još uvek) traje rad na traganju za dokumentacijom o stradanju dece u ustaškim logorima i sabirnim centrima kao i rad na traganju za popisima dece koji su urađeni od strane Antifašističkog fronta žena koji je sadržavao kako popise dece tako i popise porodica koje su usvojile tu decu.

Posle rata neumorno je radila na stvaranju socijalne službe u Hrvatskoj. Radila je u potpunosti u smislu Konvencije o pravima deteta koju su Ujedinjene nacije donele mnogo godina kasnije.

Diana Budisavljević preminula 1978. u Insbruku potpuno zaboravljena.

blog.b92.net

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Pon 11 Apr - 8:33:29





Diana Budisavljević, dnevnik

Hrvatski državni arhiv objavio je 2003. godine “Dnevnik Diane Budisavljević 1941.-1945.”, u suradnji s Javnom ustanovom Spomen-područja Jasenovac, a uz podršku Dianine unuke Silvije Szabo.

Tokom rata Diana Budisavljević vodila je bilješke, izvorno nazvane “Izvještaj o radu akcije Diane Budisavljević”, na temelju kojih je nakon rata napisala dnevnik, u kojem je prikazan rad nje i mnoštva joj suradnika. “Dnevnik”, na 306 stranica i sa 80 priloga, sadrži i niz opisa pomoći djeci koja su u ustaške logore dovođena s područja Korduna i Kozare, kao i imena širokog kruga ljudi koji su bili uključeni u tu akciju.

“Objavljivanjem ovakvog povijesnog izvora ne umanjuje se strahota zla i zločina. Štoviše, u prizmi brige za obespravljene, taj zločin postaje još izrazitiji. Objavljivanjem ovog ‘Dnevnika’ želimo i upozoriti na taj pristup proučavanja prošlosti Drugog svjetskog rata, koji se ne smije predvidjeti ni zanemariti. ‘Spasiti jednog čovjeka – isto je kao spasiti cijeli svemir’”, riječi su izdavača, uz čiju dozvolu u sljedećim brojevima “Novosti” donosimo izvatke iz “Dnevnika Diane Budisavljević”.

1941.

23. listopada

Moja šogorica, Mira Kušević saznala je da postoji veliki koncentracijski logor u kojem se osim Židovki nalaze i pravoslavke s djecom. Židovska bogoštovna općina ima nalog uzdržavati taj logor i možda bi se mogli dati prilozi za pomoć ženama i djeci kršćanske vjere.

27. listopada

Budući da se nije nitko našao tko bi organizirao akciju pomoći, a da sam stalno razmišljala o tome kako je ona nesretnima nužna, nametnulo se samo od sebe, da uz pomoć dva požrtvovana suradnika, preuzmem taj zadatak. U međuvremenu se, među do tada vrlo zaplašenim pravoslavcima, vrlo brzo pročulo da je ipak moguće pružiti pomoć i nevjerojatnom brzinom je započelo prikupljanje odjeće… Neprestano su stizali novi omoti. Budući da se smjelo raditi samo u tajnosti, savjetovala sam da se primijeni sistem “snježnih gruda”. Svatko neka obavijesti svoje poznanike… Na taj je način bilo za nekoliko dana moguće animirati velik broj ljudi i pribaviti znatan broj toplih odjevnih predmeta. Uz pomoć mojih dviju kćeri i nekoliko njihovih prijateljica započelo se u našem stanu sa šivanjem. Od vunenih i baršunastih zastora šivani su dječji kaputi, haljine i pokrivači. U mojoj velikoj garaži se razvrstavalo i pakiralo.

9. studenoga

Saznala sam da se u Lobor-gradu pravoslavke osjećaju potpuno izolirane od Židovki, da su među sobom izabrale komandanticu, Radojku Vasiljević… Moj cilj je bio da, ako ikako bude moguće, odem osobno u logor i da na licu mjesta utvrdim najbolji način organiziranja pomoći. Savjetovali su mi da se obratim dr. Pajasu, koji se brinuo za štićenike staračkog doma u Lobor-gradu.



25. studenoga

Dr. Pajas došao je po mene unajmljenim ustaških autom za koji sam platila benzin i posudbu. Utovarili smo nekoliko paketa… U stanu dr. Pajasa utovarili smo još mnogo paketa i gdje nam se pridružila sestra Anka Meleš iz Crvenog križa… Usprkos propusnicama (Židovskog odsjeka Ravnateljstva ustaškog redarstva) u Lobor-gradu nam je bio zabranjen ulaz. Tek nakon duljih pregovora uspio je dr. Pajas dobiti dozvolu da uđemo u zgradu… u dvorištu su me čekale pravoslavke i sad sam konačno saznala da od bala koje smo poslali ništa nije bilo podijeljeno i da se može slati hrana koja im je nužna.

28. studenoga

Posjetila sam dr. Kleinbergera, za kojeg je bilo poznato da svoja njemačka poznanstva u velikoj mjeri koristi za pomoć progonjenima.

29. studenoga

Prethodnih dana vodila sam različite razgovore, između ostalog sa dr. Štampar, liječnicom za djecu i sestrom Ankom. Zaključile smo da je najbolje rješenje da se jednom tjedno u logor autom prevezu sendviči… Da bi se to moglo ostvariti, potrebna je dozvola… To bi nam mogao ishoditi biskup i zato sam ga posjetila. Najprije nije htio vjerovati da su žene i djeca u logorima. Kad sam ga zamolila za pomoć, postao je suzdržan… Kad sam mu kazala da se u velikoj mjeri radi o ženama koje su prešle na katoličku vjeru, kazao je da je onda zadatak nadbiskupa da se pobrine za te ljude.

3. prosinca

Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr. Stepinca. I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiskup je rekao da nema nikakvog utjecaja na vladu, da ništa ne može ishoditi.

Krug mojih suradnika u međuvremenu se proširio. Pomagali su gđa Becić s kćerima, dr. Divjak, Stana Radosavljević, Mirjana Lacković, ing. Vasilik.

13. prosinca

Dr. Besarović (poslanik iz Sarajeva), u skladu s nastojanjima da dobijem dozvolu za posjete logoru, ishodio mi je audijenciju kod ministra unutrašnjih poslova dr. Artukovića.



16. prosinca

Audijencija kod Artukovića. Bio je vrlo ljubezan, ali je izjavio da nije kompetentan za ono što meni treba, jer takvu dozvolu može izdati samo ravnatelj za sigurnost Kvaternik.

1942.

7. siječnja

Slanje namirnica. Napravili smo male pojedinačne pakete, adresirane za kršćansku djecu interniranu u Lobor-gradu.

8. siječnja

Srpska crkvena zajednica iz Sarajeva poslala je nekoliko velikih sanduka s odjećom i obućom.

10. siječnja

Unajmili smo kamion i sve što smo u međuvremenu skupili, poslali smo u logor.



5. veljače

Pokušavam dobiti pismeno odobrenje za vođenje svoje Akcije, jer se ispostavilo da Židovska općina nema nikakva odobrenja koja bi moj rad bilo kako štitila od ustaša.

6. veljače

Ako bi se moj rad morao prekinuti, ne samo da se interniranima ne bi moglo pomoći – ta pomoć koliko god je bila mala, ipak je bila pomoć – već bi izostalo i značenje koju je ta pomoć imala za zatočenice… činjenica da se netko za njih brine pomagala im je da ne klonu duhom. Nisu se više osjećale tako napuštene kao ljetnih mjeseci kad su ih vukli iz logora u logor. Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavke nitko nije brinuo… Smatrala sam da je uspjeh akcije i u tome da su zaplašeni pravoslavci u Zagrebu uvidjeli da mogu, iako u maloj mjeri, pomoći pripadnicima svoje vjere. To im je ponešto vratilo volju za životom.

: [You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Pon 11 Apr - 8:38:41



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Ned 26 Avg - 8:11:11



Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27.6.1880–1.6.1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).



Posao sa Helen bio je njen prvi posao, i rado ga je prihvatila, iako nije imala iskustva. Naučila je Helen znake za slova abecede i crtala joj slova po dlanu. Ali osim toga, učila ju je da se ponaša za stolom, a ne da, kao dotad, jede rukama i grabi hranu iz svačijih tanjira; da se sama češlja i zakopčava cipele. Ovo podučavanje izazivalo je sve više izliva besa. En je kažnjavala izlive tako što je odbijala da “priča“ sa Helen. Ali Helenino ponašanje se popravljalo; a onda se desilo i čudo.

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.



Kad je Helen imala četrnaest godina, Enina obuka zamenjena je formalnom školskom nastavom, a sa osamnaest je pošla u gimnaziju. En joj je i tada bila od velike koristi – pratila ju je u školu, sedela pored nje na i pisala joj predavanja na dlan. Helen je odlično savladavala gradivo i sa devetnaest je upisala književnost i istoriju na Koledžu Redklif (Radcliffe College).

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu. Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju. Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Helen Keler postala je svetski poznata govornica – njene govore “prevodila” je En Saliven, rečenicu po rečenicu. Bila je pacifista, govorila o ljudima sa posebnim potrebama, bila je radikalni socijalista i podržavala kontrolu rađanja. Sa Džordžom Keslerom (George Kessler) osnovala je organizaciju Helen Keller International, posvećenu istraživanjima vida, zdravlja i ishrane. Putovala je u 39 zemalja i upoznala 12 američkih predsednika. Kao član Socijalističke partije aktivno je podržavala radničku klasu.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac. Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

Helen je 1961. godine preživela nekoliko srčanih udara, i povukla se iz javnog života. Ipak, dobila je Predsedničku medalju slobode 1964. godine – najviše američko odlikovanje za civile. Umrla je 1968. godine u snu, i sahranjena je pored ranije preminule En Saliven

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Ned 26 Avg - 8:16:49



Helen Keller - inspiracija životu bez ograničenja



“Samoća žaljenja je naš najgori neprijatelj i ako mu se predamo nikada nećemo učiniti nešto mudro na ovom svijetu.”
Riječi su Helen Adams Keller poznate američke književnice i aktivistice, rođene 27. lipnja 1880. godine u Tuscumbiji, Alabama. Krajem 19. i početkom 20. stoljeća impresionirala je stručnu i širu javnost, te je postala uzorom i simbolom upornosti u svladavanju tjelesnih nedostataka, pružajući potporu i ohrabrujući sve one koji su dijelili sličnu sudbinu.

Helen Keller (27.6 1880. – 1.6 1968.) bila je zdravo dijete, no u dobi od 19 mjeseci oboljela je od upale moždane ovojnice i jedva je preživjela. Posljedica bolesti bio je trajni gubitak vida, sluha i govora. Put iz mraka počela je nalaziti 1887. u dobi od sedam godina. Kao nadprosječno inteligentno dijete naučila je donekle brinuti se o sebi, postajala je i sve svjesnija da njenom životu nešto „nedostaje“.

Roditelji su ju poslali u slavnu bostonsku školu za slijepe, Perkins Institute, u nadi da ce se tamo naći netko tko ce joj moći pomoći u obrazovanju. Taj „netko“ bila je Anne Mansfield Sullivan koja je u djetinjstvu jednako imala problema s vidom i pohađala Perkinsonovu školu za slijepe. Kad ju je Anne upoznala, bila je neobuzdano, razdražljivo dijete koje se i zbog najmanjeg povoda znalo žestoko razbjesniti. Sve dok nije pronašla način kako doživjeti svijet oko sebe. Odlučna Anne i neočekivano bistra Helen za samo nekoliko mjeseci komunicirale su jedna s drugom uz pomoć abecede na prste i rudimentarnog rječnika temeljenog na Brailleovom pismu.

Anna Sullivan je primjenjivala i metode podučavanja Laure Bridgman. Davala bi Helen predmete da ih opipava, a istodobno je u njezinu slobodnu ruku prstima otkucavala njihove nazive. Nesvakidašnja marljivost učenice i iznimno strpljenje učiteljice urodili su iznimnim rezultatima.

S deset godina Helen je potaknuta pričom o gluhonijemoj Norvežanki Ragnhild Kaata, pokušala proizvoditi oralni govor. Također je mogla razumjeti ljude koji nisu znali ni abecedu prstima niti Braillevo pismo i to samo dodirom njihovih pokreta usana. U dobi od 14 godina, Helen Keller i Anne Sullivan preselile su se u New York gdje je Helen krenula u Wright-Humason specijalnu školu za gluhu djecu u New Yorku kako bi se posvetila učenju govora.
Nakon specijalizirane škole, Helen se vratila u Massachusetts i krenula u Cambridge školu za mlade dame, gdje je školovanje platio njezin obožavatelj Mark Twain koji je rekao da je Helen najveći junak u ljudskoj povijesti kao i najveća žena nakon francuske nacionalne heroine Ivane Orleanske.

"Posrćem, padam, ustajem... Teškom mukom nastavljam dalje, ali idem naprijed... Sve sam željnija i sve više i više se penjem. Nazirem sve širi horizont. Svaka je borba - pobjeda." Tim je riječima Helen Keller opisala svoj studij na koledžu Radcliff na kojem je 1900. do 1904. godine studirala strane jezike i povijest, specijalizirajući se za englesku književnost. U vrijeme studija nastaju i prva njezina djela.
Samo 10 godina nakon što je, uz pomoć Anne Sullivan, naučila svoju prvu riječ, Helen Keller diplomirala je s najvišim ocjenama te tako postaje prva gluha osoba koja je uspjela dobiti diplomu.


No, tu nije stala. Na Radcliffe Colledgeu obranila je i doktorat iz filozofije postavši postala jednom od popularnijih ikona američke kulture kao invalid koji je uspio prebroditi svoju hendikepiranost, a to je dokazala još jednom kad se kasnije u životu odlučila angažirati kao socijalna radnica.



Bila je neumorni aktivist za rasnu i spolnu jednakost, za građanska prava, za prava hendikepiranih, za pacifizam i militantni feminizam. Jednom je izjavila: "Mislim da je Bog ženu napravio glupom kako bi bila prikladno društvo muškarcu!" Zbog svojih ljevičarskih ideja i članstva u Socijalističkoj stranci, FBI i njegov tadašnji direktor J. Edgar Hoover, vodili su o njoj pomni dosje. Cijelog života Helen Keller je predano radila za američku organizaciju za slijepe - American Foundation for the Blind, putovala držeći predavanja u mnogim zemljama svijeta i bila vatreni zagovornik potreba i prava svih hendikepiranih. U toj je misiji obišla četrdesetak zemalja i za svoj je rad dobila brojna priznanja i počasne titule. Helen Keller je bila živi dokaz sposobnosti onih za koje se vjerovalo da „ne mogu“ i da su bespomoćni. Njena glavna poruka bila je: "Mi smo kao i svi drugi. Tu smo da živimo život kao i svatko drugi. I u redu je da budemo to što jesmo." Godine 1915. ona i George Kessler osnovali su Helen Keller međunarodnu organizaciju koja je prije svega bila posvećena istraživanju vida, zdravlja i prehrane.

Slijepa i gluhonijema, Helen Keller napisala je sedam knjiga i iako nikada nije čula nikakav zvuk, savladala je nemoć svojih glasnica i odlično progovorila engleski, francuski i njemački.

Autobiografska knjiga Povijest mog života (1902.) postala je pravi bestseler i prevođena je na mnoge jezike. Početkom 60-ih godina povlači se iz javnosti.

Umrla je 1. lipnja 1968. u 88. godini života. Potkraj svog neobičnog i uzbudljivog života izjavila je:

"Slijepa sam, ali vidim; gluha sam, ali čujem."

Uistinu, njezin bjeg iz „zatvora“ kako je sama nazivala svoju hendikepiranost bio je velika životna pobjeda.



Izvor


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od vivijen taj Ned 26 Avg - 8:41:07



Kad nam sreća zatvori jedna vrata, često nam otvori druga, ali mi ponekad znamo predugo gledati u ona zatvorena i ne vidimo otvorena.

Helen Keller

Cilj je biti čovjek, a sreća biti i ostati dijete.

Helen Keller

“Posrćem, padam, ustajem…Teškom mukom nastavljam dalje, ali idem naprijed…Sve sam željnija i sve više i više se penjem. Nazirem sve širi horizont. Svaka je borba – pobjeda.”

“Sreću nam ne donosi ono što vidimo i dodirujemo, ni ono što drugi rade za nas, nego ono što mislimo da možemo osjetiti i učiniti za drugoga, a onda za sebe same.”

“Ono najbolje i najljepše ne može se vidjeti, pa čak ni dotaknuti. To se mora osjetiti srcem.”

“Moji prijatelji ispisali su priču mog života. Na bezbroj načina preokrenuli su moje mane u sjajne prednosti i omogućili mi da koračam smireno i srećno pod sjenkom mog nedostatka.”

“Karakter se ne može razviti kroz lakoću i mir. Jedino kroz iskušenja i patnju se duša može ojačati, vizija pojasniti, ambicija inspirirati i uspjeh postići.”

“Dok sebičnost i pritužbe izopačuju i pomračuju dušu, ljubav je nadimlje radošću i oštri njezin vid.”

Helen Keller


Film o zivotu Helen Keller



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59063
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: ZENA - juce, danas, sutra, uvek - ZENA - na sve spremna

Počalji od Sponsored content Danas u 9:23:49


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu