Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Bora Stankovic - genije za sva vremena

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 4:30:55


ZA REVIZIJE U ISTORIJI SRPSKE KNJIŽEVNOSTI


Vreme je došlo da se u istoriji srpske književnosti učine potrebne revizije; znaci vremena su tu i čitaju se po češćim pojedinačnim pokušajima da se ovaj ili onaj pisac, ovo ili ono doba, sagledaju sa drugih stanovišta i osvetle drugima nizovima misli, da se osvetle drugačije no što su se do sada osvetljavali, da se uvedu u život druga načela, bilo psihološka bilo ideološko-sociološka. Ti pokušaji jasno pokazuju da se ceo kompleks pitanja iz istorije naše književnosti nalazi pred potrebom revizionizma i da se dugo održavani načini posmatranja ne mogu više održavati. To je znak da se kliše izlizao i da više ne pokriva potrebe i osećanja novijeg vremena; to je znak da se ono što je bilo nekada duh i sadržina sada pretvorilo u slovo i oblik koji je štur; to je znak da je ono što je nekada bilo organsko sada postalo mehaničko. A kada naiđe to osećanje, kada se životnost oseti kao kliše – znak je da smo pred revizijom.

Ne mislim, dakle, da jednu starinu valja zameniti drugom. Nego mislim, i vidim po znacima vremena, i osećam svuda u ljudima koji misle i rade, da je vreme došlo – da se otresemo mnogih zastarelih sudova, gledišta i merila kao jedne, više nemogućne, nagomilane zalihe izveštalih klišea. Za epohe, za pisce, za pokrete duhovne i pojedine duhove, u oblasti naše istorije književnosti vezale su se, kao ustaljene i "opšte priznate i poznate", formule koje naprosto znače sprečavanja i kočnice: sprečavanja da epohe sagledamo pod drugim stanovištima, kočnice koje onemogućavaju slobodnije psihološko rasmatranje pojedinih naših stvaralaca u književnosti.

Naše prošlo književno, dakle duhovno, stvaranje uključeno je u celokupnu našu duhovnu prošlost, a ova je temelj na kome se zida dalje. Potreba je duhovna i kulturna da se ono razmatra stalno, korigujući naša gledišta o njemu, ne primenjujući stara merila, ne primenjujući tobožnja nova, koja su u osnovi stara, nego idući za neodoljivošću vremena. Kada se sloboda razmatranja zaguši teretom starina, onda je najpreči posao raščišćavanje i revizionizam. Naša istorija književnosti stoji pred tim zadatkom.

Na pregršti se mogu navoditi primeri...

Sa Borom Stankovićem slučaj je bezmalo isti. Vreme je da napustimo formulu o nekakvom "seks-epil" shvatanju njegove ličnosti, o mesečini, dertu i sevdahu kao osnovnim karakteristikama njegovog duha. Isto kao što je čas došao da se odbaci kliše o njegovoj "nepismenosti", o stilu njegovom koji je loš i mucav, zato što ne odgovara konstrukciji francuske isklišetirane fraze. Danas je modernom istraživaču poetske psihologije i literarne istorije nepodnošljivo jedno takvo neodgovorno i olako fraziranje: mi znamo da je stil stvaralačkog duha i duhovni rukopis koji izdavaja originalnog stvaraoca iz gomile spisatelja, a da nije primena utvrđenih pravila teorije književnosti, po kojima "valja čestito pisati". Poželeti Bori Stankoviću da piše uglađenim francuskim šakopisom, bezličnim i klišetiranim – kakav apsurd! Nemamo pune moderne studije o njegovom poetskom stvaranju, na kojoj bismo se poučili pravoj poetici i psihologiji stvaranja. U slučaju Bore Stankovića imamo i još jednu pouku: koliko se, ponekad, direktno ne znaju stvari; Bora Stanković je za naše ljude još uvek samo Koštana i Nečista krv sa jako naglašenim i jednostrano podvučenim interesom za ljubavne strasti, a slabo je poznat, i među "stručnjacima", po svojim izvrsnim stvarima: Gazda Mladen, i Pevci drugima. Imao sam prilike da razgovaram tim povodom sa "ljudima od književnosti" i našao da bukvalno ne poznaju Stankovićevo stvaranje. Kako da damo studiju o njemu kad takoreći ni bukvalno ne raspolažemo fakturom? Ali naši mladi uče – i dobijaju ocene i kvalifikacije – o njegovoj "nepismenosti" i o sličnim stvarima...

Vladimir Vujić

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 4:32:31


NEMAČKI KRITIČARI O BORI STANKOVIĆU



SLOVENSKA MEKOTA I ORIJENTALNA DIVLJINA

Malo je dela u kojim je tako oslikan jedan svet herojske, antičke veličine, koji potresa dušu svojom lirikom i tragičnošću, ocenio je, neposredno pred rat, redakcijski odbor Nemačke akademije nauka i umetnosti

NEPOSREDNO pred Drugi svetski rat u Nemackoj je poraslo zanimanje za knjizevnosti jugoistocne Evrope. Zato je nemacka akademija pokrenula ediciju "Biblioteka jugoistocne Evrope". Naravno da je to imalo svoju politicku i ideolosku pozadinu, ali kao trajna vrednost te edicije ostaje cinjenica da su nemackim citaocima priblizena dela velikih srpskih pisaca, kao sto su Laza Lazarevic, Milovan Glisic, Petar Kocic, Ivo Andric. Velike zasluge za to ima Sava Davidovic-Zeremski, koji je uspesno preveo dela ovih pisaca. Glavno mesto u ovoj ediciji dobili su upravo srpski pisci koji su se kvalitetom svojih ostvarenja izdvajali medju balkanskim narodima. Prva knjiga ove edicije Nemacke akademije nauka i umetnosti bila je roman "Necista krv" Bore Stankovica. Kakav je uspeh ovaj roman imao u Nemackoj govori cinjenica o 20.000 prodatih primeraka, ali i kriticko reagovanje na njega.

O Stankovicevom romanu pisano je u redovnim rubrikama knjizevne kritike u najznacajnijim nemackim listovima i casopisima. Tako se Stankovic sagledava kao "upravo majstorski tumac starobalkanskog zivota" ("Reichssender Berlin"), a njegov roman kao "slika srpske zemlje, njenih ljudi i njene proslosti, i to u raznoloskim drustvenim slojevima, u blagostanju i u gorkoj nevolji" ("Reichssender Kongsberg"). Berlinska ilustrovana revija za zene "Dame" veli da "ovaj roman ('Necista krv') nosi u sebi vreo dah orijentalnog sveta. Uzvisenost i surovost spajaju se u svecanoj tragicnosti. Kompleksna osecanja opojne strasti, duboko ocajanje i poniznost u odricanju jesu motivi i polovi izmedju kojih se krecu likovi u ovom romanu". Da je ovaj Stankovicev roman bio otkrovenje za nemacke citaoce govori prikaz kriticara "Dulmener Zeitung-a", koji ovako objasnjava izuzetnu popularnost "Neciste krvi" u Nemackoj: "Jedan potpuno nepoznati svet otvara se pred duhovnim ocima nemackih citalaca i vezuje ih za roman sa napetoscu koja im prosto oduzima dah, sto vec odavno nisu doziveli pri citanju dela modernih pisaca. Najlepse u ovom romanu jeste produbljeno rekreiranje ljudskog zivota, ljubavi, strasti, bolova, zrtava, divlje uzbudljivosti i plemenitog odricanja. Opis svadbe pokazuje najvise pripovedacko umece. Covek osluskuje zvuke i posmatra izvrsne opise u ovom romanu kao nesto novo, nesto nevidjeno..." Kriticar knjizevnog casopisa "Die Literatur" zapaza da Stankovic, "taj talentovani Srbin, izvrsni pisac, pise roman koji ima najvise knjizevne vrednosti, i koji je, iako obimom skroman, vrlo snazno i upecatljivo naslikao ceo jedan zivi svet, pun zivopisnog kolorita i lepote." Prisustvo romanticnih motiva i lirskih elemenata u romanu "Necista krv" narocito istice kriticar "Verliner Tagblatt-a": "U tom romanu je muzika koja nam izgleda kao da doalazi iz davnih vremena — jedna skladna melodija koja obuzima dusu i srce."

Gotovo svi kriticari punu paznju posvecuju etnoloskoj strani Stankovicevog romana, sto je u skaldu sa pokusajem da se nemackoj citalackoj publici predstavi jedan jos malo poznat predeo sa ljudima koji zive stalno izmedju staroga i novog, izmedju proslosti i sadasnjosti. Tako kriticari primecuju da se u romanu preplicu "slovenska mekota i orijentalna divljina" ("Dulmener Zitung"), da citalac u romanu moze naci "divne slike obicaja ove balkanske zemlje, saroliki zivot ovog strasnog, iskonskog naroda". ("Reichssender Leipzig").

Ipak, najcelovitije i najtacnije ocene "Neciste krvi" pruzili su nemacki knjizevnici. Te ocene redovno su pohvalne, a zapazanja precizna i usmerena pre svega na tematsko-motivske osobine romana. Tako Herbert Ertl, u "Europiaische Revue", odusevljeno pise: "Kakav ogroman i snazan zivot u tom delu obuhvacen! Bez milosti uvuceni u sudbinu i sredinu devojke i zene Sofke, do kraja se ne mozemo otrgnuti i pobeci Stankovicevoj pripovedackoj vestini." Upravo na predlog Ertla "Necista krv" je postala obavezna lektira u nemackim skolama! Isti autor u minhenskom casopisu "Deutshe Zeitschrift" zapaza da Stankovic "prica novelisticki, sa jedrinom i jasnocom, te da jednim potezom postavlja figuru i ocrtava osobenosti zene i sredine u kojoj ta zena zivi". Pesnik i esejista Horst Klaus, u casopisu "Magdeburger General Auzeiger", takodje je uocio lirizaciju u Stankovicevom romanu, i zakljucio: "Stankovic je pesnik, pravi pesnik!"

Mozda najpohvalnija i najznacajnija ocena Stankovicevog romana dosla je od samog redakcijskog odbora Nemacke akademije nauka i umetnosti. U predgovoru nemackom izdanju "Neciste krvi" zakljuceno je da je Stankovicevo delo "najbolji srpski moderni roman", i da je "tako znacajno knjizevno delo da se slobodno moze reci da je to delo od svetske vrednosti!... Ovaj se roman moze i mora staviti pored najznacajnijih romana u svetskoj knjizevnosti. Malo je dela u kojima je tako oslikan jedan svet herojske, anticke velicine, koji potresa dusu svojom lirikom i tragicnoscu".

Ovi kratki izvodi iz kritickih napisa o Stankovicevom romanu pred samu okupaciju, a i tokom nje, govore o pojacanom interesovanju Nemaca za Srbiju i Srbe, najpre kao moguce saveznike, a potom kao protivnike. Ipak, ako se izuzme politicki kontekst, recepcija Stankovicevog romana u Nemckoj, a kasnije i recepcija knjiga drugih srpskih pripovedaca, svedoci o neprekinutim knjizevnim i duhovnim vezama Nemacke i Srbije, cak i u najtezim danima rata i okupacije.

Bojan Đorđević
23.04.2008.

Iz knjige "Srpska kultura pod okupacijom", izdavač
"Službeni glasnik", 2008.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 4:34:32


"Vranje spada u one gradove, blagoslovene bogom, koji su svom narodu rodili pesnika"
Jovan Dučić

Kroz kaldrmisani sokak uličice koja nosi ime Borine babe po ocu, Zlate dolazi se do muzej kuće književnika Borisava Stankovića. Obična starinska kuća. Tu se nalazi doksat, "ajet", i nad podrumom drevna vinova loza, pa onda zeleni šimšir, bunar pred kućom. Tu je i stari šamdud, odakle se stazom odlazi do letnje kujne.

U kući gde su sada muzejski eksponati, nekada je cvrčao žar, bilo dima i pepela. Porodičnih originala nema mnogo tim su i dragoceniji. Baba Zlatino libade, kecelja Borine majke Vaske, lanac od sata Borinog oca Stojana. Tu je i tapija o nasleđu kuće i priznanica o njenoj prodaji iz 1898, pisana rukom Borisava Stankovića. Borine kćerke su muzeju poklonile srebrnu tabakeru na kojoj stoji gravira: "Svoji svome. Najvećem pesniku Bori Stankoviću na dan dvadesepetogodišnjeg slavlja 20. aprila 1924. Vranjanci u Beogradu". Tu je i faksimil pesme ispisane rukom Gustava Krkleca "Spomen na Boru". U Borinoj sobi su izložena izdanja njegovih dela. Piščevi rukopisi nisu sačuvani.

"Posetilac vidi da je Bora u rodnoj kući živeo siromašno — tu očigledno ništa nije glatko, sjajno, blistavo... Možda zato poseta Muzeju može da se shvati kao kontekst, kao prateća okolnost za svestranije razumevanje i doživljavanje književnog dela ovog samoniklog, samosvojnog, neponovljivog pisca koji je u svojim delima dotakao neke od univerzalnih, opšteljudskih istina i vrednosti života i umetnosti...", nadahnuto piše o ovom vranjskom kulturno-istorijskom spomeniku dr Vera Cenić u katalogu koji je neka vrsta prologa za ulazak u kuću pisca.

U ovoj kući Borisav Stanković rođen je 23. marta 1876. Kuću je sagradila udovica Zlata, koja je — zlehude sreće — izgubila brzo oba muža. Iz poštovanja prema svom prvom mužu Iliji, Zlata je svoga jedinca Stojana dala na izučavanje obućarskog zanata. On se oženio kćerkom bogatog trgovca Riste Grka - Vaskom. U tom braku rodio se Borisav. Mlađi Stankovićev brat Timotije umro je u drugoj godini. Borin otac Stojan umro je 1881. kada je Bora imao samo pet godina, a dve godine kasnije umreće i majka Vaska. Ostao je sa baba Zlatom, koja ga je "od mrvku" odnegovala. Osnovnu školu i gimnaziju Stanković je završio u Vranju. Osmi razred ginazije završio je u Nišu. Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu upisao je 1896. Te iste godine, 8. februara umrla je baba Zlata. Dve godine kasnije pritisnut besparicom Bora će prodati svoju i baba Zlatinu kuću lokalnom svešteniku za 1386 tadašnjih dinara.

"Deda je u Beogradu, u Vršačkoj ulici 14 kupio kuću jer ga je podsećala na baba Zlatinu u Vranju", seća se profesor Zora Živadinović-Davidović, unuka poznatog pisca, dok pijemo kafu u dvorištu ispod trema kuće njenog dede. Pošto je diplomirao 1901, Stanković se oženio Angelinom Milutinović, uglednom Beograđankom. Iz tog braka dobili su tri kćeri.

"Koštana" je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu 1900. Do 1907. izašlo je ukupno sedam nastavaka "Nečiste krvi", čije je objavljivanje započeto u niškoj "Gradini", a okončano u beogradskom "Delu". Kao roman "Nečista krv" se pojavila 1910. Do Prvog svetskog rata, a naročito kasnije, Bora Zlatin, kako je umeo za sebe da govori, bio je neretko u protivrečnosti i sa samim sobom i sredinom u kojoj je živeo. "Buntovni nezadovoljnik, tvrdoglavi inadžija, poznati boem, neprestano je rastrgnut između svog starinski, vranjski uređenog doma - kuće sa baštom i vinovom lozom — i Skadarlije s njenom boemijom", oslikava Stankovića dr Vera Cenić.

S proleća muzej kuća Bore Stankovića kao da ponovo dobije svu patinu koju nosi sa sobom. Doći će i unuka, gospođa Zora Živadinović-Davidović, da iz fildžana popijemo kafu ispod trema i od nje "ukradem" još ponešto od onoga što je tajna fenomena Bore Zlatinog, koji je umro u 53. godini 1927. Tačno pre 81 godine, koja će se navršiti ovoga 23. marta leta gospodnjeg. Umesto parastosa, tek podsećanje na najoriginalniji lik koji je sa sobom u prestonicu odneo ovaj književnik s juga, a odatle u istoriju evropske civilizacije.

Vranje, 6. mart 2008.




Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 9:50:12


Borisav Stanković

POKOJNIKOVA ŽENA


I

Toliko mu je već izlazila, a i sada izlazi na grob, da ga je kao živoga gotovo zaboravila, i pamti ga samo po grobu. Dugačak mu grob. Više groba štrči mu drven krst. Do krsta testijica vode, u grlu joj kita suva bosiljka, a po dršci testije i bokovima crne se kaplje voska nakapane od toliko sveća koje mu je palila. I ako ne svakoga dana, a ono svake subote i uoči praznika, ispočetka s majkom, a posle, kada joj dete poraslo i ojačalo, s detetom je izlazila na grob i klecala. Tada bi na grobu uvek bila razgrnuta bošča s tepsijom, u kojoj bi bilo ponuda: pite, jabuke, grožđe, i kriške pečene bundeve (sve ono što je on rado jeo). Bošča bi se belela, odudarala od trošne, crne zemlje groba, u kojoj ona nikada nije smela dublje da zabode prst, sve bojeći se kao da ne napipa, dodirne trulo čovečje telo, jer toliko je u tome grobu bilo pokopano! Cela njegova porodica, jedno preko drugoga, naizmence i - naposletku, povrh sviju, on, muž njen.
Oko krsta bi upaljene sveće tiho gorele. Lelujali bi im se njihovi plamenovi. Ona, pošto čelo groba klekne, nagnula bi se napred ka grobu, tako da joj glava, čelo, dodiruje krst. Crna joj šamija, sa otpuštenim krajevima sa strane, sakrila bi joj belo lice, a na ruci zavrnuo bi se rukav od košulje s crnim ojama, te bi joj se videla bela, rumena koža od ruke. Plače. Puna joj se ramena tresu. Lice joj sakriveno u šamiji i, ugrejano, okupano krupnim, sočnim suzama, jasno, nežno odudaralo bi od crnine šamijine. Oči joj vlažne, tamne. Istina, s malo bora, ali naročito tada kada joj oči pocrvene i podnaduju se od plača, i ne vide se.
Pa taj njen plač bio je tako dubok, uzdržavan, pun grcanja...
Čim uđe u groblje, sinčića, koga je dotle za ruku vodila, odmah ostavlja da za njom ide, a ona kao da potrči grobu... I, idući, skida tepsiju s glave, da bi je što pre metnula na grob, posle još brže odveže šamiju, zabaci krajeve, te joj sine prodbradak, lice... I, čisto sa strahom, uplašeno, pošsto poljubi krst, još užurbanije pali mu sveće, pa kao da bi se što pre svega toga otresla - ne klekne, već pada na grob i zajeca:
- Lele, Mito!
Sinčić joj, koji, ostavljen, trči za njom, ne može da je stigne, i kad vidi kako ona pada, nestaje je kod groba, pojuri k njoj:
- Nemoj, nano... - pa od straha što se ona ne obzire na nj, pada i on do nje na grob i počne, gurajući se u njen skut, da plače, jeca.
Ona ga i ne gleda, kuka, nariče. Kao uvek, spominje njega, pokojnika, muža; ređa njegove želje. Pa kada počne ono: na kome ih je ostavio... što ne siđe da ih vidi i ne pogleda... a naročito da vidi dete, sina... već koliki mu je i kakav je porastao...
Ne zna se ko više plače: da li ona ili dete. I tek kada dete, onako ispod njena skuta, još više uplašeno što se ona nikako njemu ne okreće, počne na sav glas da rida, i kad bi od njegovih krupnih suza već počela zemlja da se vlaži i lepi po njegovim obraščićima, tek onda bi se ona osvešćivala, trzala, dizala ga gotovo onesveslo od plača, čisteći mu zemlju s obraščića.
- Šta pa ti? - kroz plač počela bi kao da ga kori. - Ne gledaj ti nanu, čedo... Zar zato što vidiš da nana plače, pa i ti da plačeš! Ne gledaj ti nanu. Drugo je nana... Nemoj. Lošo će mi ti je... - počela bi da ga utišava, prigrljava, meće u skut. Ali, tek tada sinčić joj, u njenom krilu, oslobođen od straha, još više bi se razalio i produžavao da i dalje jeca, plače.
Posle se diže. I pošto od plača razuzureno joj i popustilo odelo pritegne, ponovo se zabradi šamijom, ali sada dublje, da joj se vide od uplakana lica samo oči i jabučice, i kad od onoga što mu je iznela na grob razda po komšijskim grobovima, a najviše prosjacima, i kad naposletku još onako, zajedno sa sinčićem, zapali i kandilo pored sveće, uredi, očisti mu od trave i učvrsti grob, - tek onda bi se vraćali, ostavljajući mu grob onako nem, dugačak.
Išli bi natrag kući. Ona nosi tepsiju na glavi. Jednom rukom vodi dete koje, isplakano i umireno, sada veselo poigrava oko nje, a ona još sva vrela. Uplašeno joj lice zažarilo se, buknulo, a i cela joj snaga kao nabrekla. Haljine joj tesne. A oseća kako joj se prsa šire, otimaju se iz tesnog količeta, izlaze napolje, vide se... Zato od stida saginje glavu, namiče još više šamiju, da joj se jedva vide oči i usta, koja još ne mogu da se umire od plača, već joj dršću. A sa groblja u varoš vodi još i drum širok, prav, po kome vrvi svet. I zbog toga još uplašenija, sve uza zid brzo ide. Ali već ispred Itine kasapnice menja hod. Čvršće steže dete za ruku, još više poginje glavu, i jedva čeka da što pre do te kasapnice dođe, nazove boga i prođe je. Jer pred tom, Itinom, kasapnicom uvek ima po nekoliko njih, muških, gde besposleni sede na ćepencima, puše, gledaju ili svet što drumom prolazi, ili one obešene čereke mesa i krvave direke od kasapnice, iskićene bajatim crevima i džigericama, što kupuju Cigani ili krajnja sirotinja. I čim ona tu naiđe, jače povuče k sebi dete, još više se skupi, smerno, uplašeno. Ljudima oko kasapnice nazove boga prema kasapnici. Ali, ako se tu desi i gazda Ita, čim nju spazi, on odmah silazi s ćepenka, obuva izuvene cipele, izdvaja se, zaustavlja sinčića joj i zove ga k sebi da ga daruje. Ona dete pusti i, pošto odmakne, jednako okrenuta varoši, stane, čeka. Dete ode do Ite, poljubi ga u ruku, a ovaj vadi kesu, jedva nađe marjaš, i daje mu. Pa, mada ga niko od ostalih ne pita, on im kazuje čije je:
- Mitino. Mita, što lane umre. A ono mu je domaćica - i pokazuje na nju, pa se opet okreće detetu: - Milane, sinko, dođi sutra, ali rano, sabajle, te čiča malo mesca da ti da, da odneseš doma, a sad, 'ajd idi - otpušta gledajući u nju kako ona stoji i čeka na dete. - 'Ajd idi, - veli glasno, da ga čak i ona čuje. - Idi, da te nana, eno, ne čeka.
A ona zaista ga jedva čeka: sve se boji nečega, a naročito one širine i prostranosti druma, sveta, ljudi što po njemu idu. I čim oseti kako joj se sinčić vraća, hvata je za ruku, ona odmah produžava put.
Utom počne prvi mrak. Njive počinju da se gube, varoške ulice da bivaju tešnje i tamnije. Ona ubrza. Preko skrhanog mosta Odžinke ulazi u varoš. Žuri se. Ali sada malo slobodnije ide po poznatim ulicama. Prolazi pored kapija, kapidžika, sniskih kućica, dugačkih ćerana... tek po koja velika kuća, turska, s kapcima i rešetkama na prozorima... Susreće sluge i decu koja nose meso, pirinač i drugo što po njima šilju iz čaršije svojim kućama muževi, domaćini... Ali kada dođe do čaršije i kad hoće da je pređe i uđe u svoju ulicu, opet mora da zastane. Naročito ako je subota, ne može se od sveta - pazarlija -, seljaka, koji se vraćaju svojim selima. Neki pijani, na konjima, isprečili se i zaustavljaju svet, ispijajući okanice, onako s konjima ispred mehana. I posle sve to, tiskajući se, odmiče s vrevom, žagorom i prašinom. Ona, dok to, kao neka navala, ne prođe, čeka, pa zatim brzo pređe, gotovo pretrči čaršiju, i uđe u svoju ulicu. I čim uđe u svoju ulicu, sinčić je odmah ostavlja i pojuri ispred nje kući.
Ona, u svojoj ulici, sada kao sasvim oslobođena, gleda kako joj sinčić veselo trči kapiji, na kojoj ih, već kao uvek, čeka njena majka, koja svakad subotom i u oči svakog praznika dolazi da kod nje prenoći.
- Dođoste li? - pitala bi je mati, dižući se s praga od kapije i brižljivo krijući bošču, u koju bi obično uvila brašna i drugo što joj je donela.
- Eto, dođosmo, - odgovarala bi materi ona i odmah se saginje, pruža joj ključ od katanca, pošto ona od tepsije na glavi ne može da otvara kapiju.
Majka bi otvorila i, jednako krijući onu bošču, prva bi ušla i žurno otišla u kuću. I, kao uvek, odmah bi tamo po kući počela nešto da rasprema, radi, pali vatru, i to užurbano, kao od nekog straha, i navlaš, luparajući, udarajući, da se čuju odjeci, udarci, kao da bi time htela da smanji onaj nem, pust izgled male, čiste i visokim zidovima ograđene kuće.
A ona bi za majkom, sinčićem poslednja umorno ulazila, ostavljala bi majku da u kujni posluje, rasprema i dogovara se sa sinčićem šta će za večeru, a ona bi, isto onako umorno, sustalo, otišla u sobu. I, pošto skine sa sebe odelo, razuzuri se, oseti se tu, u sobi, zatvorena, slobodna, seda u sobi, gotovo se izvaljuje, kao odmarajući se od onog plača na grobu i straha što je pretrpela idući sama putem...
Utom bi počele i komšike da joj dolaze. One su samo tada, kada nije sama, već kad joj mati dođe, dolazile k njoj. Inače ne. Ne što je nisu volele, već nisu mogle, nije bio red. Sama je. Muške glave nema u kući, a ona, onako sama, udovica još mlada i lepa. I zato nije bilo u redu da joj ko dolazi, posećuje je. Bojale su se da joj zbog toga, tih njinih poseta, mešavine, ne bi kakav rđav glas izišao, čulo se što "lošo".
Ali i sada, kad bi one došle, ona nije izlazila iz sobe; ostavljala majku da se tamo s njima razgovara. Navikla se već, i teško joj da se s njima sastaje. Zna da one, žaleći je i snebivajući se pred njom, ne mogu da budu onako slobodne u razgovoru kao s drugim ženama koje imaju muževe, domaćine. Nego, pazile bi, kao uvek pred njom, šta će da kažu, strahujući da je ili čime ne uvrede, ili ne podsete na nešto što nije za nju. I uvek bi gledale da što pre odu od nje i ostave je samu, bojeći se da joj od njina prisustva i razgovora ne bude teško. I zato ona sada nije pred njih ni izlazila. U kujni, s majkom, one su razgovarale i posle otišle. Uto i noć beše pala. Mati joj uđe i, mada je znala da ona neće, opet, reda radi, upita je:
- Da zapalimo sveću?
- Neka, - odbi je ona. I majka joj se povrati u kujnu, opet je ostavi samu. A ona je baš to i volela. Istina da joj je bilo teško, ali opet lakše i blaže joj je bilo tako u tami.
I tako u sobi ležeći nepomično, raskomoćena, dišući teško i umorno, slušajući vrevu i žagor iz komšijskih dvorišta i materino sitno, staračko poslovanje u kujni, čekala bi dok bude gotova večera i dok je majka, pošto sve unese kod nje u sobu i postavi sofru ne pozove:
- 'Ajde da večeramo!
I tada, pošto bi joj majka unela večeru, ona bi se tek samo podigla, i onda bi večerali. Ona bi ili jela vrlo malo, ili nikako. Ali bi morala da sedi za sofrom i čeka dok majka joj i sinčić ne večeraju, pa posle majka joj - kao svagda kad bi tako došla kod nje da prenoći, uvek osećajući se pred njom kao kriva za tu njenu teškoću, jad, ne smejući s njom da se razgovara -, počela bi sa sinčićem joj da se zabavlja, igra, dok ne bi tako zadremala i zaspala. I tek posle njih ona bi legla. Ne da spava, već da, kao i pre, i dalje tako produži da leži.
Da tako leži, da još više umorna od noćne tišine, s potajnim, ali već otupelim strahom, sluša kako noć prolazi, kako joj mati sve lakše i osetljivije spava, i čisto kao da čeka da joj se mati probudi čim zora počne i, kao uvek, odmah, kao bežeći od nje, vrati se natrag kući, ocu, braći joj, i opet je ostavi samu. Posle opet, kao do tada, ona sedi sama u kući i nikuda ne izlazi. Čak ni na kapiju. Jedino kad sinčića pošlje za štogod u čaršiju, samo na kapiju sme za njim da promoli glavu, ali čim vidi da ko ulicom ide, približava joj se, odmah se sakrije, i onda iza kapije čeka kad će joj se sinčić vratiti iz čaršije. Vrlo retko, ponekad, kakvim velikim praznikom, ako bi joj došao taj Ita. On, jedno što joj je bio stari svat, smatrao se od muževljeve, pokojnikove rodbine, - jer ni njena rodbina nije smela da joj dolazi, bojeći se da time kao ne uvredi pokojnika, što bi mu tim svojim dolaskom "mešali se u njegovu kuću", dolazili, "uznemiravali ga". Pa i on, Ita, kad god bi došao, mada ga ona nije ni nudila, ni sam ne bi ulazio unutra, u sobu, već bi uvek ispred kuće na stoličici, sedeo, i, ulazeći, navlaš za sobom ne bi zatvarao kapiju, ostavljao bi je otvorenu, da ga može svaki videti. Ne što je hteo, već sve radi nje, bojeći se za nju, a još više i od njene braće, koja su, mada joj nisu dolazila, nit je, sem matere, pomagala, ipak na nju bodro pazila. I teško njoj ako bi čuli da ona nije kao što treba: sama s detetom kod kuće, već da izlazi, viđa se... Jer, ni oni sami nisu joj dolazili a kamoli drugi.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 9:52:21


II

A ona, Anica, jedino se po toj svojoj braći i znala. Niko nju nije zvao njenim imenom, već "sestra na Ribinčiki". Bili su to naprasiti ljudi, čuveni kao ubojice. Još dok su bili u selu, i već tamo, još izmalena, bavili su se krijumčarenjem, prevođenjem šverca preko granice. Posle oca silom nagnali da se iz sela presele u varoš (kao da im je selo bilo malo, tesno), i ovamo, u varoši, opet produžili su taj posao. Noćni posao: da često putuju, služeći trgovcima kao vođe im, i da i dalje, i sad u varoši, još više i opasnije po život, prenose šverc. Retko su kod kuće bili, naročito noću, već uvek tako u "nekim" poslovima. A te njihove poslove svi su znali, ali niko nije smeo da im kaže, tako su se oni bili nekako od svih kao izdvojili, odmakli, postali silni. Čak i kad nisu u poslu, na putu, već kod kuće, oni, ne kao ostala braća da sednu zajedno, bilo za sofrom, bilo onako na dogovor, razgovor, već svaki na svoju stranu. Svaki je ručao za sebe, zapovedao da mu se jelo da kad se njemu jede; svaki se od njih osećao silan, jak. Pa i kad duže ostanu kod kuće, odmah ma za šta posvađaju se, pa čak nekad i potuku. A ovamo, prema tuđincu, trećem, bili su kao jedna duša. Teško onome ko se usudi da ma koga od njih dirne, uvredi. Svi kao jedan tada bi dotrčali, napali na onoga. Takvi su oni, Aničina braća, bili. Pa zbog njih ni kuća im, mada je bila velika, lepa, nije mogla da bude kao što treba: lepo nameštena, čista, uređena, da svaka stvar stoji na svome mestu. Zbog njih nije se moglo. Kad kome što zatreba: kakva krpa, peškir, sud, on što mu prvo do ruku dođe uzme, ne pita da li je to za to, već uzima i, kad svrši posao, on ga posle baca, i to ma gde. I zato kuća im je izgledala kao gola, prazna. Nigde ništa. Tek u kakvom kutu ponjava, asura. Polica nikad uređena. Oko ognjišta stolice za sedenje, neke izvaljene, neke bačene čak ispod naćava. U tremu, pred kućom, istovaren samar, do njega asa, uzengija; onamo opet uzda bačena čak kod bunara. Iza kuće, bašta velika. Pa ni ona od njihova gaženja, dovođenja tovara, konja, što su noću dovodili i odvodili, nije mogla da se održi uređena, zasađena.
Oca, koji se, pošto je ostavio selo, bio povukao sasvim, nisu ni za šta pitali. Ostavljali ga samog. Samo su majci najviše dosađivali. Majku i nju, Anicu, oni nisu ni razlikovali. Smatrali su ih kao jednake, nazivajući ih "žene". I sve su od njih tražili, za sve su im one odgovarale, bile krive. Naročito mati, koja, nikako ne smejući da im se odupre, već uvek ćuteći, gledala je da ih svačim zadovolji, samo da bi ih se što pre otresla, te da odu, ne viču po kući, a ovamo je jednako za njima uzdisala, strepeći da im se štogod ne desi, jer su oni svakog dana imali po kakvu svađu, zadevicu... I tako s braćom njenom, svi oni, cela njihova kuća, kao izdvajala se u mahali, štrčala.
A opet su se oni, braća joj, pazili. Naročito su gledali da im u kući što ne oskudeva. I njih, "žene", majku, sestru, odevali su. Osobito nju, sestru, Anicu. Krojili su joj lepo, čak nekad i skupo odelo. Samo su jednako motrili na njih dve. Ne radi drugog čega, već jedino iz bojazni da one, idući po komšiluku, mešajući se s ostalim komšijama, varoškim ženama, ne pokažu se slučajno kao proste, kao seljanke, niže od ostalih... i time da i same njih ne ponize. I zaista, mati je imala živu muku s tim, ne mogući uvek da se kao što treba obuče, već zaboravljajući se. I zato ih oni nisu ni puštali da se druže s ostalim, komšinskim ženama, da im odlaze.
- Ja! šta ćete tamo? - obrecali bi se oni uvek na njih. - Ne umete još ljudski ni da se obučete, a kamoli...
Naročito su njoj, Anici, zabranjivali. Nikad ona, kao ostale njene drugarice, nije smela da iziđe na kapiju; još manje da ode na kakvu igru, sedenje sa ostalim svojim drugama iz mahale. A šta bi tek bilo da se upozna i s kojim muškarcem!... Istina da je mnogo njih s braćom joj dolazilo, ali sve je to dolazilo kao braća joj: u mrak, naoružano i spremno za noć. Ali njoj oni nisu bili ništa, nisu bili kao ostali varošani, mirni, obični. Jedino taj Ita nije bio kao oni. A zato, valjda, što se on time, sšvercom, nije ni bavio, već je samo dolazio da preko braće joj kupuje švercovanu stoku za svoju kasapnicu, on kao da je bio za nju nešto, ali o tome ona nije smela ni da misli, niti je opet za to imala kad. Sva je kuća bila na njoj. Majka joj je radila samo one poslove koji su se ovde, u varoši, kao i tamo, u selu, isto tako radili, a sve ostalo, što je trebalo drukčije da se radi, ostavljala je Anici. I Anica je sve radila. I to još kako! Mada se nije toliko družila i, što kažu, "mešala", ipak je ona i čišćenje kuće, i nameštanje soba, police, i zaprživanje jela, sve radila, nameštala kao neka iz varoške, najstarije, bogate kuće. Sve je ona to umela. I da joj nisu bila takva braća, od kojih ništa nije moglo da ostane kao što treba, kako bi tek onda Anica umela da spremi, udesi kuću! Ali što se od njih nije moglo, ona nije to svoje znanje, umenje, tako jako isticala, bojeći se da se ona time ne izdvoji, kao odskoči od braće, i time ne zameri im se.
I, valjda od te plašnje, stida, ona je to svoje umenje od njih kao krila, zadržavala za sebe, kao čuvajući ga, znajući da treba da ga tek onda pokaže, razvije, kada i ona bude kao druge; a to je bilo: kad se uda, počne da vodi svoju kuću, "domaćinluk"... kad, kao i sve ostale, počne i ona da ide u crkvu, u posete, prima goste, s mužem ide na sabore, slave, sedenja... da bude ono što od svake njene drugarice biva, i što treba da bude. Ali, što je najčudnije, kad god je mislila o tome: sve to uvek kao da se skupljalo, vrzlo oko toga Ite. Zato bi ona tada uvek, crveneći, brzo prestajala da misli o tome. I, ne osećajući se nesrećnom, kao da to nije njena stvar, još manje da to od nje zavisi, već da to samo po sebi mora doći, mirno, sva predana poslu, čekala je, upravo ne čekala, nego je svakog dana radila ono što je bilo njeno, tj. što je trebalo za taj dan da se uradi u kući. A za to, drugo, ostalo, uverena je bila: ima kad, doći će.
I to je došlo. Ni ona sama nije znala kako. Zna samo kako je jednog praznika s braćom joj i ostalim gostima bio i jedan prosed, ali oštra lica čovek i obučen najukusnije od svih. Posle dva dana došli su, bez toga čoveka, drugi neki, i u sobi, s braćom joj, dugo u noć pili. Majka joj, izlazeći od njih, iz sobe, zaplakala se, a njoj tada braća zabranila da se, iako se i dosad retko viđala, otada više nikako ne viđa, ne pokazuje na ulici. Dakle, bila je "pijena", dana. I otada je za Anicu nastalo spremanje, šivenje, tkanje ćilimova i ostale prćije... Otada je Ita prestao da od braće joj kupuje švercovanu stoku, niti je dolazio više... Posle za njega ništa nije čula, do samo to da je tom čoveku za koga su je dali, Ita pobratim; i kad je to doznala, čisto joj je odlaknulo, kao da se oslobodila nekog straha, bojazni... Čak joj i bilo milo što se tako s njim lepo svršilo, i što će joj on odsada biti kao brat, a ne drugo... A za toga čoveka, muža, čula je da je iz gornje mahale, dakle iz najboljeg dela varoši, da ima kuću, da je terzija, ali da ne radi u dućanu, već u kući. I čula je da je dok je bio mlad, putovao, išao na pečalbu, posle se vratio, dva puta ženio, ali kažu da su mu obe žene umrle, i zato, kad je hteo i sada, treći put, da se ženi, nisu mu otuda, iz komšiluka, dali devojku, već mu nudili ili udovicu ili koju sluškinju bogatašku... A opet on, kao i u inat njima, digao se, sišao ovamo k njima, u donje mahale, i zaprosio nju... A drugo? Ništa nije znala do same svadbe, venčanja.
Venčali su se. Svadba je bila skromna, prema mužu, udovcu, kao svaka udovička svadba. Ali opet je bila bolja. Istina, ne prava svadba, velika, što traje četiri dana, ali ipak ne opet i onakva kao kad udovac uzima udovicu, pa kad se pre službe, na jutrenju, venčaju, i onda tiho, gotovo bežeci, od stida da ih ne "gleda svet", idu kući s ono malo zvanica koje su najnužnije. Bila je bolja. A ovde, kod Anice, bilo je i svirača. I taj čovek, muž joj, nije hteo da se, kao ostali udovci, venča u stajaćem odelu, već je načinio novo. Imala je i devera, i sveće, poklona... Bila je i igra, čak i "šareno oro"... Samo što nije bilo večere, pa, kao što je običaj, da se posle cele noći sedi, pije, a sutra ispraća starojko, kum... već je samo bio ručak, a na njemu njena i njegova porodica. I stariji sedeli su za sofrom, mlađi igrali u dvorištu s ostalim svetom. Na kapiji, širom otvorenoj, zbili se bili prolaznici i gledali; svirači podvojeni, jedni unutra kod sofre, a drugi u dvorištu, svirali su, a sproću njih, uza zid, sedele su im Ciganke s decom, uživajući u svirci muževa i čekajući da, kad se njima, muževima, što iznese za jelo, i one priđu i jedu zajedno... Aščika, zasukana, s golim laktovima, gurala se, gotovila tamo u kujni; iza okolnih zidova virile su žene, devojke, i gledale ovamo... Kolo je igralo, gomila dece gurala se, vijala. I Anica je bila u kolu, na najlepšem mestu, i s deverom igrala. Osećala je kako svi u nju gledaju; naročito s doksata gazda-Jovine kuće, koja se više njihove kuće izdizala na dva sprata; otuda su je gledale prve, bogate devojke, žene... I primetila je kako one, gledajući nju, u isto vreme kao s nekim podsmehom traže i mladoženju da gledaju... Ali, i on je sad bio kao što treba. Služio je tamo po sobi goste i uvek se sklanjao, bio u strani. Pa i braća joj bila su prema njoj sad drukčija, i kao sad nešto višu od sebe, oni su je pratili, ugađali joj... A svirka je bila meka, dan topao. Prvi put ona oseti - oseti da je lepa, mlada... I, sva srećna, poče da drhti, osećajući kako ono što je čekala nailazi, ostvaruje se, lepo, dobro...
Utom počelo veče.
Onako isto u igri, neosetno, tamno, meko, dan se izmicao, a noć je dolazila. Svet se pomalo razilazio. I, kad se sve razišlo, ona je ušla u kuću. Međutim, svirka iz sobe, gde su sedela braća joj, Ita, bila je jača. A tamo joj i muž bio otišao, i, na njeno iznenađenje, ne kao mladoženja, da ih dvori, stoji u strani, već kao gost seo među njih, čak u čelo. Posle, kao da im tesno bilo u sobi, te izišli u baštu i tamo zaseli. A u kući ostale samo žene: aščika, neke muževljeve sestre i jedna stara tetka mu, koja je sad zamenjivala svekrvu. I Anica je posle, presvučena, izašla u baštu da ih dvori... Bili su ispod vinove loze, do sobe. Braća joj, Ita i svi već su bili polupijani. Zavalili se. Po stolu ispolivano vino, izglodane kosti, rasturen duvan. Sveća na sredi stola osvetljavala ih je. I sve se to Anici učini neugodno, najviše što joj svi oni, što joj njihovo veselje ne dođe onako domaćinsko, s nekim redom, poštovanjem: stariji, mlađi. Na primer da braća joj prema njenom mužu izgledaju kao prema svome zetu, ili, obratno, muž joj prema braći da je kao prema šurama. Ne. Već svi oni izgledali su jednaki, ravni, kao neka noćna braća. To joj je bilo neugodno. Ali je još više uzdrhtala kad je videla muža. Tek sad ga je prvi put sasvim videla. U noći, spram sveće, bio je još oštrija, koščatija lica, sa širokim, upalim ramenima. Samo su mu oči bile crne, vrat dug, jak, i, valjda od skorog brijanja, videle su mu se jake žile. Bio je namršten, ljut. To mu se videlo po njegovim ukočenim očima i uzdignutim, raširenim nozdrvama. Njoj srce stade. Pomisli da se on valjda ljuti na braću joj, Itu i ostale, što već ne idu, i ostave njih dvoje same. Pri toj pomisli on joj dođe još više ljut, krut, te se ona u strahu poče jače privijati oko braće, Ite, koji su, usled svirke, svežine letnje večeri i blede iza mrkih oblaka mesečine, čudno izgledali: govorili mnogo, drhtavo, čas veselo, čas zbunjeno. Utom joj najstariji brat zapeva. Bio je prebacio ruku, zagrlio muža joj, svog zeta, i govorio mu, pevajući i nudeći ga da pije:
- Pij, Mito... Znaš, brate... prva radost, pa sam ti... "Oj Moravo, moje selo ravno", - zapeva tako prostrano, da se Anici učini da on sad prvi put zato tako prostrano, radosno, peva, što su se nje kurtalisali, udali je, zato što im je ona dosad, kao devojka, kod kuće, prečila, stajala na putu, te im nije bilo sve ravno, ravno čak do Kosova!
Ni sama ne znajući zašto, gotovo pobeže od njih, ostavi ih, i brzo se vrati u kuću. Tamo je opet svuda bio jak miris od jela i prolivena pića. Ušla je u sobu. Bilo joj je hladno. Samo su joj se slepoočnjače znojile, a na usnicama izbila rosa od njena vrela daha. Jednako joj je bilo tesno, neugodno, teško. Osećala se kao da je sa sviju strana nešto opkoljava, stešnjava. A o njima tamo, u bašti, naročito o mužu, nije smela nikako da misli. A, međutim, otuda je dolazio sve veći žagor, pesma i noć... Utom je ušao kod nje "braca" joj, Ita, pevušeći pesmu koju su svi napolju pevali.
- A što ti, snaho, bežiš? - počeo je Ita da se šali s njom, čineći se pijan; - što si nevesela? Ej, hej! baš ste vi srećni... Gledam njega, pa... - I onda seo do nje, ali nije gledao u nju, već se bio zagledao napolje. Činio se kao da sluša pesmu i svirku koja je otuda bivala sve jača. Odjednom se trgao, pogledao ju je onako skamenjenu od straha, i, s izrazom zajedanja, u kojem je bilo i nekog gorkog saučešća, počeo da je dira, pecka, pokazujući na muža joj:
- Skoro će doći...
- Ko? - trgla se ona.
- Ta on! Pobratim! Taj srećnik. Srećan li je on!
Ona, od straha, jedva dođe do glasa:
- Kako, brate, a zar ti...
I kao davljenik, hvatajući se za tu reč "brate", trudila se da u tu reč metne, da, što više sestrinske, samo sestrinske ljubavi.
To je Ita osetio, i to ga je kao osvestilo.
- Da, da, i ja! - i digao se. - Srećan sam! Što da ne? Hoćeš da ti pevam? Znaš da ću noćas, dok vi... ja ću svu noć - ah, noćas!
A opet to "noćas" bilo je... Ona se seti šta on misli pod tim "noćas". Krv joj jurnu. Htede da ustane, viče, ali nije mogla. Jedva se digla i odmakla od Ite.
- Snajka, - poče on, kajući se i ne gledajući u nju. - Kuda? Zar se bojiš?...
- Ne, brate... - tresla se ona i mucala; - ali, da idem. Čekaju me... traže...
Ita odjednom stao pred nju. Vilice ukočio, stisnuo, kao da ne da da mu zubi cvokoću. I svom ukočenom licu silom je davao smejanje. A osmeh mu bio kratak leden.
- Snaho... - poče on, a glas mu jedva izlazio... - Neću večeras da se vraćam i vidim s tobom. Ko zna šta posle... samo bog sreću neka vam da... veliku, golemu... Naročito tebi. A njemu, već - i opet je pokazivao napolje, na muža joj: - on je sada ionako srećan.
Pružio joj ruku, ali nije mogao da kroči. Ona, jedva čineći se nevešta svemu, opet bojažljivo, sestrinski, zapita ga:
- Zašto, brate? Da nisi ljut? - I čineći se da strahuje da nije čime ugošćen, udvoren i time naljućen, kao moleći ga za oproštaj, izvinjenje, priđe mu da ga poljubi u ruku.
Ita, i sam videći taj njen bol - muku da se otrgne, održi, da mu se pokaže samo kao sestra, snajka, a ne drugo -, i gledajući kako se muči od bola, samo se izvio, i darovav je, izišao.
Ona ga nesvesno odgledala. Čula je kako ga zaustavljaju, a on neće. Glas mu suv. Ču kako mužu joj u šali dobaci: "Ti zaustavljaš, a ovamo jedva čekaš da ostaneš sam..." Zatim uze svirače. Ukočeno prebaci koliju, nabi fes, da bi izgledao što više pijan, naredi sviračima da mu sviraju i pevaju. Zatim pravo, ukočeno, ode sa sviračima, koji su mu pevali:

Poduhnuše saba-zorski vetrovi...



Utom napolju već je bio jak mrak, drveće počelo da šušti kao masa, a ona, kako je bila pala na sanduk tako i ostala, dok nisu sveću uneli i jedva je probudili, trgli od zanosa.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 9:55:17


III

Kako su posle raspremili i namestili postelju u sobi, kako je aščika uvela mladoženju k njoj - ništa ne zna. Jedva se seća: kad joj je pukla i poslednja kopča na jeleku, ogolila joj se prsa, snaga, ona osetila dodir muževljeva koščata tela uza svoje, da je, pošto je uzalud pokušala da se izvije iz njegova naručja, pala i, zagnjurivši lice u svoje kose, trpeći, proplakala.
Dalje? Ništa ne zna, do kad se u zoru probudila i skočila. Do nje je bio on, muž joj, a usta mu poluotvorenja, ali usled palih, zamršenih rkova, zubi mu se nisu videli. Zgrčen, upalih ramena, sa suvim, jakim rukama, kosmatim grudima, prosedom kosom, spavao je do nje. Ona se tresla. Izgledao joj je tako, tako... Pa još mrka zora, koja je bivala sve jasnija, pa onaj miris novoga nameštaja po sobi, zadah zavrnute lampe, a ona polunaga, s modricama, izlomljenim telom, a i on do nje, zguren, koščat, uz nju, dodiruje je... oseća mu dah... Skočila je. Klecajući navukla je mintan, bošču i, spotičući se u kujni o razbacane sudove koje sinoć pijana aščika nije mogla da ukloni, izišla. Čula je kako aščika, probuđena njenom lupom i spoticanjem, progunđa za njom:
- Ti li si!
- Ja, ja. Ništa, teto! - umirila je ona aščiku i izišla.
I, kad se osetila sama u dvorištu, sama u nemoj noći, ona je, bežeći, čisto potrčala kapiji, ali, setivši se da nema kuda, ne sme nikuda, klonula je.
- Nane, nane, mori! - zaplakala se. - Nane, nane... - grcala je tako stojeći ukočeno i cepteći od straha, da je bilo muž ili ko iz kuće ne vidi, ne čuje gde plače. I zato je od straha dlanovima brisala suze, stiskala ih na oči, kao da ne da suzama više da izlaze.
Utom je počelo da biva vidnije. Sa sviju strana počelo da se rasklapa i razgranjuje. Oko Anice, iz bašta, počele ptice, bube, da se dižu, šušte, miču. Kroz svež, oštar vazduh, počeo žagor, kretanje... dan se beleo. Utom, s kraja mahale, iz neke mehane, doprli zvuci svirke i pesme. Ona se još vise ohladila, premrzla od straha. Znala je, - sigurna je bila da je to tamo Ita. I, kao da je tamo kod njega, čisto ga poče gledati kako izlazi iz kafane. Ide; noge ga ne drže. Svirači već ne mogu da mu sviraju. On ide, ne spotura se, samo se ukočeno zanosi, nabija jače fes - ili ga baci. Zapovedi Ciganinu da mu ga donese. Ciganin donese, a on vadi banku i njome kiti Ciganina.
- Sviraj... Ne znaš ti, ali ipak sviraj... de, onu... "Poduhnuše".
I kao da ču kako neispavani, promukli glasovi Cigana zapevaše uz kreštavu svirku.
A on se, Ita, zavaljuje. Kolija mu dotiče zemlju.
- Da, da, tu... tu sviraj... "Razviše ružu vetrovi"... Jest... da... i ona se noćas razvila, noćas...
A Anica oseća da se to na nju odnosi, šta on time misli, kako pod onim "noćas razvila" misli na njenog muža, na njenu prvu noć. I ona, ovamo u bašti, od straha, počela da skuplja na sebi odelo, kao krije prsa, sebe, da se ne vidi ništa od nje, a još manje da je istina to da se ona noćas "razvila, razvila"...
Ali, od svega u stvari nije bilo ništa. Pesma i svirka što su se čule ukraj mahale brzo su umuknule. A ko zna ko je tamo u mehani bio... Ništa nije bilo od svega. Samo je dan sve jače osvajao, beleo se. Po ulici počeše da škripe kapije, a iz čaršije se čulo otvaranje dućana, skidanje ćepenaka. I to je nju osvestilo. Istina, teško, ubijeno, no ipak pribrano, i sa ugušenim plačem, bolom vratila se, našla metlu, pa, kao da nije ništa bilo, već, kao svaka mlada domaćica, počela da čisti dvorište, trudeći se da se umiri, da ne grca, da se pribere. Utom je uveliko svanulo, i ona je prvi put dobro videla i razgledala sve, naročito sad svoju novu kuću. Kuća je bila mala, sniska. Oko kuće bila je prostrana bašta. Bašta je bila lepo uređena, sa čistim, zasađenim alejama. Do kapije bio je ambar, koš, a otuda, od kapije do kuće, vodila je kaldrmisana putanja, koja se belela, i onaj deo kuće koji je bio do bašte, s lica, i u kome je bila soba u kojoj su spavali. Taj prednji deo kuće bio je okrečen, a ostalo ne. No ipak sve, cela kuća, bašta, kaldrma, izgledalo je, istina, malo, ali čisto, uređeno, kao novo. Samo okolni zidovi bili su veliki, kao stari. A i do kapije, više bunara, bio je veliki, stari orah. I on, onako razgranat, polusuv, ozgo šireći grane, izgledao je kao da celu kuću, baštu, sve pod sobom pokriva, drži.
To je sve bilo, drugo ništa. Docnije je Anica i muža poznala. Kao što ga je prvi put videla: koščat, ali već oronuo. Samo jedino oni njegovi crni brkovi što su mu bili puni i odudarali od njegova suva, oštra lika. Ali, zato ipak bio je čist, uredan, tačan, a nekako čudnovat. Izgledao je kao čovek koji je mnogo živeo, uživao, pa, zasićen a i razočaran, povukao se. Izgledao je i bio uvek miran, tih. A ovamo, učas, ma za šta, planuo bi i bio gotov na sve. I, kao da nije nikoga uvažavao, cenio, a najmanje nju, svoju ženu, Anicu. Kao da mu nije bila žena, velika, dorasla, već kao da je dete, ništa ne zna, niti opet ima kakvog izgleda da će moći štogod znati, biti od nje štogod, tako je s njom postupao... Za sve je morala njega da pita. Čak i u gotovljenju jela, i tu se on razumevao, i nije joj davao da gotovi onako kako ona zna. U kući, od nameštaja, posuđa, police nije smela da dira, namešta drukčije, moralo je da ostane onako kako je ona zatekla, kako je bilo i pre namešteno, dok nije ona došla.
- Ništa nemoj da mi diraš! A što ne znaš, pitaj. Sama ništa ne smeš, - bila mu je to prva reč njoj.
Ispočetka njoj je to bilo teško. Mislila je da zbog toga ne sme da dira što je to tako namestila neka od njegovih prvih žena, pa sad iz ljubavi prema njoj, kao uspomenu, ne da da se to dira, kvari; ali je posle doznala da je takav bio i prema pređašnjim ženama. I kad vidi šta je, kako je sve to: muž, kuća... ona se umirila, navikla. Istina, s mukom, teško, ali ipak navikla se. Kad već nije bilo sve onako kako je zamišljala, nadala se, kao u naknadu za to, gledala je da bar ona, kuća, muž, sve bude kao što treba. A naročito da odevanjem (a imala je lepa, skupa odela od njegovih prvih žena), držanjem, nameštanjem, čišćenjem kuće nije postidna od bogatijih žena, kojih je toliko bilo u mahali, komšiluku. U tome je nalazila kao neku utehu. I zaista, toliko je radila, čistila, nameštala, trudila se da ugodi mužu. Sve do sitnice ugađala mu, ne iz ljubavi, već više kao od straha da nema za šta da je grdi, govori joj, približuje joj se, i time ne podseća na ono. Toliko je bila vredna, gotovo ludo, sva unesena u posao, spremanje, da je i njemu, mužu, već bilo više nego što treba.
- De, de... - zaustavljao bi je, neugodno se trzao, gledajući je kako od jutra do duboko u noć radi i samo o tome poslu misli. Neugodno mu je bilo, jer kao da je osećao da se ona zato silom unosi u posao da bi se time zanela, kao otresla, odvojila od nečega drugog...
A ono? Ono bežanje prve noći, plakanje u noći, - nikad. Nikad više ona ne zaplaka... Nije o tome mislila. A da ne bi mislila o tome, zato se toliko i unosila u posao... Pokatkad, ali veoma retko, počelo bi da kod nje ono kao dolazi, javlja se, počela bi da joj prsa igraju, obrazi, usta svrbe... Ona bi tada, kriveći ta tvoja prsa, obraze, sva zajapurena, očajno šaputala:
- Oh, pusto ostalo!


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 9:56:59


IV

Posle godinu dana umre joj muž. To je još više uplašilo. Od straha nije znala za sebe. Ispočetka nije ga toliko, od srca, žalila. Ali što je osećala da ga iskreno ne žali, smatrajući se za to kao kriva, kao kažnjavajući sebe za to, ona je više, upravo otada samo plakala. Pa pogrebu, sedmodnevnici, četrdesetnici i pogodišnjici jedva su je povraćali od plača i zanosa u koji je padala.
Ono njeno "lele, Mito!" ko zna zašto je bilo. Da li je taj plač bio za njega ili za nju, samu sebe.
I kad se posle otresla straha od njegove smrti, malo pribrala, sva se odala tome plaču i odilaženju mu na grob, i u tome, za sve što je bilo, što je pretrpela, kao da je nalazila za sebe oduške. Jedva je čekala da dođe subota, kakav praznik, i da mu iziđe na grob, iznese za dušu, i sita, do mile volje, da se naplače.
Cele je nedelje bila mirna. Onako sama, s detetom, celog dana, pošto joj niko nije dolazio, kao zatvorena, sedela bi, čisteći baštu, kuću. Naročito kuću, koju je sada još pažljivije čistila; ništa nije kvarila od pređašnjeg reda, bojeći se i strepeći da se ne oseti i ne vidi da je to zato što sada njega, muža, nema, pa ona radi šta hoće. Slobodna je... I tako mirno, teško, čak i sa zadovoljstvom cele bi nedelje radila, sedela kod kuće. Ali, još uoči subote ona oseti strah, nemir, a i žudnju. Jedva čeka. Gotovo ne zna ni kako umesi, spremi za grob. Dok joj je dete bilo malo, te je majka išla s njom na grob, ona ju je od nestrpljenja uvek čekala na kapiji, a posle, kad je s detetom išla, samo što dete obuče, ona se brzo spremi, poveže, odmah izlazi iz kuće i polazi na grob. Od straha ne zna ni kako pređe čaršiju, ulice i uđe na groblje. Samo zna da, kad uđe na groblje i oseti iza sebe zid, kapiju grobljansku, čisto joj lakše, a još više joj odlakne kad padne na grob i zajeca:
- Lele, Mito!...
I zanesena, u tom odilaženju, plaču, čak je nije žalostilo što su je gotovo svi bili ostavili, - naročito njeni, pa komšike joj, rodbina pokojnikova, prijatelji mu, što se oni, čim je on umro, svi povukli. Ni Ita, koji je pređe, dok je bio živ pokojnik, često dolazio, sad gotovo nikako da dođe, sem što ponekad seti se i pošalje kao milostinju malo mesa da se omrsi. Pa i to, bojeći se da ona ili koji drugi iz komšiluka ne pomisli da on radi nje, Anice, šalje, njegov momak, kad donese, govori: kako je Ita, gazda mu, poslao to "za dete"; boji se da ono ne vidi po ulici, pa da ne željuje..."
Ništa nju nije vređalo. Istina, bilo joj je teško tako usamljenoj. Naročito noću, od straha što je sama. Ili zimi, kad nestane drva, pa nema čime - ne sebe, već dete da ugreje. I drveće što je u bašti - kakva trula grana, lozinka, - ne sme da uzme; sve od straha da se to ne primeti, vidi, i počne da se govori kako ona upropašćuje kucu... A ona već za sebe i kojekako, već dete mora da topli, greje i jednako drži uza se...
I tako, da sama cele nedelje sedi, nadgleda kuću, čisti, održava je u onom redu u kom je pokojnik ostavio, da dete neguje, motri da je uvek čisto, obučeno, da se ne bi primetilo kako je bez oca... Da subotom izlazi mu na grob, plače... Naročito taj plač dobro joj je dolazio, kao davao joj neke naslade i unosio u nju života, vatre... Navikla, i bilo joj je dobro. Po njenom mirnom, mladom licu, očima sustalim od plača, u crnini, zakopčana do grla, sedeći smerno, mirno, s detetom u krilu, po celoj njoj isplakanoj, mirnoj, duboko mirnoj, izgledalo je da više ništa drugo ne želi. Čak toliko je bila mirna, da je izgledalo kao da je postala nesposobna i da oseća, misli, gotovo kao mrtva. Kao da je s njegovom, muževljevom smrću, i ona svršila svoje. Ništa da više za nju nema. A najmanje da se preudaje. Mada joj je mati, znajući da neće moći svakad ovako krišom, krijući od snaha i braće joj, da je potpomaže, donosi joj brašna i drugo, - počesto o tome, preudaji, napominjala.
A Anica je uvek znala kad će joj mati o tome govoriti. Obično posle večere, kad dete zaspi. Njih dve ostanu same i, kad Anica počne da razbira za braću i ostalo što se desilo po čaršiji, mahalama, i kad joj mati, odgovarajući, odjednom, naprečac, kao da se tek tada, uzgred setila, prekine i počne po koga da hvali:
- More, Anice, čujem, eto, Nedeljko 'arno se oporavio. Prolazim i gledam, a dućanče mu puno. Zembili puni, raf pun.
Anica bi se trgla, ali odmah bi se odobrovoljila i, čisto sažaljevajući majku što je tako naivna, pa, ne uznemiravajući se, odgovarala bi:
- Neka, nane... - i, da bi mater uverila kako je to nije uznemirilo, uvredilo, raspoložena, produžila bi da je za nešto drugo pita.
I majka bi je ostavljala. Posle, mesecima joj ne bi više o preudaji spominjala. Ne bi ona ni dala da joj se Anica preudaje i tako učini greh, obesveti pokojnika, da se ne mora, da ima od čega da živi. Od kuće i ona dva vinograda ne bi ni čovek mogao da živi, a kamoli žena. A ona, majka joj, već više ne može da joj kao dosad krišom, krijući od snaha i sinova, donosi.
Pa i to što donese jedva da ima za nju, a kamoli još i za dete... A da se Anica zaduži, da proda vinograd, kuću pokojnikovu, to bolje Anicu da vidi mrtvu, negoli to. Pa i ovo, kad bi joj o preudaji spomenula, samo je ona znala koliko se muči, bori, dok joj to kaže. Smatrala je to kao greh. I ne samo ona, majka joj, već svi drugi, rodbina, komšiluk, kao da su smatrali za greh ako sa Anicom ne govore samo o njemu, pokojniku. Nabrajaju joj pojedine zgode, reči njegove. Pamtio se do sitnica njegov život, i pred Anicom se samo o njemu govorilo. A ona, Anica, dete, današnjica, - sve to kao da nije postojalo, a još manje bilo vredno pažnje, govora. Glavno je bio on, pokojnik. I to ne što su ga baš voleli, istinski žalili, već osećajući da će biti kao krivi ako jednako ne govore, ne spominju ga, i da će time potvrditi kako je on zaista mrtav, umro, nestalo ga. A to nije. Greh je pomisliti. I, od straha da zaista to nije istina, već da je on još tu, da nije propao, već živ, a naročito za nju, Anicu, ženu mu, da ona ne bi pomislila da je slobodna, da smrću njegovom njega zaista nema, da nije više njegova, - svi su se oni trudili i svaku sitnicu upotrebljavali samo da se on spominje, ne zaboravi.
Tako, ako bi joj koja komšika nešto što umesi, zgotovi, donela, ona bi, dajući joj, govorila, snebivajući se:
- Eto, donesoh! Znam, pokojni Mita, domaćin ti, mnogo je to voleo, pa donesoh, da i ti okusiš!
Ili, ako bi koja došla da štogod, kakvu stvar, urutku, uzme od nje na poslugu, ona to ne bi kao od nje tražila, već:
- Anice, da li imaš to? Dok beše pokojnik, to je bilo u kući. I on nam nije branio, uzimali smo.
A i Anica je sve to znala, osećala. I uvek se trudila da izbegne pomisao da on, pokojnik, nije tu, u kući, živ, već da je mrtav i daleko, daleko od nje. Greh je bilo to misliti. Bilo u bašti, kući, svuda, svuda je bio on; sve je bilo njegovo. Uvek ga je gledala, bio je pred njom isto onako koščat, suv, - naročito oni njegovi puni crni brkovi, koji su mu još za života onako odudarali od njegova bleda, suva lica. I mada ga u stvari nije bilo, mada je već toliko bilo prošlo od njegove smrti, ipak on je morao za nju da bude živ. Naročito za nju, Anicu. Jer on je bio taj koji se sagao, uzeo je i uveo u svoju kuću, i time uveo u neki red... žena, ljudi. Dao joj - ne ime, već nešto više, jače: dao joj neku odredjenost, a ne kao pre, dok je bila devojka, što nije smela ni u koga da pogleda, jer, ako pogleda, ko zna šta može taj pomisliti o njoj! Sigurno rđavo, beščasno. A kad je on nju uzeo, uveo u svoju kuću, postala njegova, otada je mogla slobodno da gleda u svakoga, mogla da živi, jer nije bila svoja. I onaj koga bi pogledala, ako bi što rđavo o njoj pomislio, to se nje ne bi ticalo, ne bi se odnosilo na nju, već na nj, na muža, domaćina, kao da je njega rđavo pogledao. On je bio tu, jer je ona bila njegova. Pa i kad je umro, opet je ona i dalje bila njegova.
I zato svi, cela rodbina, a naročito žene, kao u naknadu za to, iz zahvalnosti, uplašeno, strahujući da se ne pokažu neblagodarne, s nekim strahopoštovanjem trudile su se da jednako održe uspomenu, ništa ne propuste.
Bilo je glavno da se njemu, pokojniku, ugodi, da se zadovolji... A ovo drugo, svakidašnje, ono je uzimato tek onda pošto se sve ispuni što treba njemu, pokojniku. Glavno je bilo ovo: pokojnik, ispravnost prema njemu. A ona, dete, pa još preudaja?... Eh, Anica bi najradije volela da se više ne preudaje, već da i dalje ostane ovako. Pokojnik, usamljena, jad, plač, - toliko se bila navikla na to, da joj je to već bilo kao omilelo. A znala je da će opet biti bola i muke kad počne da se od tog naviklog jada i plača rastavlja, kad ulazi u život. I, u početku, nije nikako na preudaju pristajala. Jedno to, a drugo još i pomisao da njeno telo još nije čisto od prvog muža, pokojnika, a kamoli da sada dođe i telo drugoga. Ali, docnije, a najglavnije što je znala, uverena bila da će taj koji će je uzeti sigurno biti gori, sirotniji, stariji, a i to da, opet, još jednom mora biti, da se mora preudati, tj. da "njeni" - majka, braća - neće je tako ostaviti, već kad oni nađu da je došlo vreme, preudaće je, - zato je ona ostavila da o tome oni misle, brinu se, a ona je i dalje revnosno, teško, produžavala da nadgleda kuću, sedi sama, ide s detetom na grob pokojniku i tamo plače, plače do mile volje. Isplače se za sve što joj se nakupi, što je zaboli, što oseti: za razočaranje, bol prve noći, mladosti, ljubavi; a o preudaji bila je ravnodušna. I čak se ismevala, govoreći:
- Ah, ko će mene da uzme?!
A, opet, osećala je kako se ta njena preudaja približava, već se o njoj slobodno govori, javljaju se neki. Pa se već uveliko počelo da pogovara za nekog Nedeljka. Znala je i koji je taj. Odskora je otvorio bakalnicu. Prvo je bio sluga, pa, pošto se oženio sluškinjom svoga gazde i ovaj mu kao miraz dao nešto novaca, on posle za sebe otvorio dućan. Žena mu zatim umrla, pošto mu je ostavila troje dece... Znala je da ju je tražio, a da joj se braća nećkaju i ne daju mu je zato što ima toliku decu... Znala je gde mu je dućan: u čaršiji, odmah do njene mahale. Čak ga je jednom i videla, kad je išla na groblje i prelazila preko čaršije. Iznosio je iz dućana neke zembile i ređao ih po ćepenku. I, kao da je znao da će ona tada proći, bio se lepo, čisto, čak i kicoški obukao. Samo što su mu preko praga, iz dućana, virila njegova prljava deca, s komadićem hleba. Čula je da on tu decu sam pere, oblači i zajedno s njima spava u tom svom dućančetu... Znala je sve, i opet je - ne da činila se, već uistinu bila ravnodušna i podsmevala se, naročito majci. Majku bi uvek još s kapije poznavala, kad bi joj dolazila i imala što da javi o preudaji, ili za koga novog prosioca. U takvim prilikama uvek bi joj majka ulazila brzo, još brže za sobom zatvarala kapiju i dolazila Anici, ali polako, kao strepeći, bojeći se nekoga. (Sigurno pokojnika, što mu u njegovoj kući, i njegovoj ženi govori za drugog muža).
No svakad bi joj Anica tu njenu bojazan, strepnju, mučenje da joj javi za prosidbu, olakšavala. Čim je vidi da tako uđe, ona bi se povukla u sobu, time kao da majci vremena da se ona smiri, pribere, i posle, kad bi joj majka došla u sobu, sama bi Anica, sažaljevajući majku, ravnodušno je pitala...
Ali, jednoga dana majka joj se, tek što je bila ujutru otišla od nje, opet, preko običaja, brzo vrati. Kapiju zaboravi da za sobom zatvori. A kao da je zaboravila i na pokojnika i strah od njega. Izgledala je radosna, vesela. Tako je brzo ušla. Anica nije bila u sobi, već iza kuće tamo nešto radila. Majka je dozva. Pa, ne mogući da je sačeka u sobi, iziđe, i sretoše se na pragu od sobe.
- Anice, kaži dragička, ćerko!... - predusrete je.
Anica se bolno, ravnodušno nasmeja na majku, pogađajući unapred da će biti opet kakav nov prosilac, ali sad, valjda, bolji. Sigurno bogat, imućan.
- Dobro, dobro, nane: koji je? - i, pogađajući šta će biti, spremi se da se vrati natrag i produži svoj posao.
- Ita, - reče joj majka brzo.
Anicu nešto preseče u polovini. Podiže ruku ustima, kao da spreči krik, radost, šta li?
- Ita, Ita, ćerko... - poče majka da ponavlja i unosi se u nju uplašena, kad vide kako se ona ukočila, poniknula.
Anica se jedva trže:
- Nane! - a uhvati se celom šakom za čelo, jedva držeći se da ne padne, - ne ostavljaj me noćas samu. Spavaj tu. - Pa čisto izgura majku, zatvori za njom sobu. I majka joj ču kako ona tamo u sobi negde pade.
Cele noći tako je ostala.
Majka joj, preplašena, uzalud je obigravala oko nje, zvala je, molila, kumila. Ništa od nje nije čula do: - Ostavi me. Ne diraj me, majko... - A glas joj je bio, istina, na plač, ali suv, suv.
Ništa više nije se čulo od nje iz sobe. Majka joj je cele noći obigravala, molila, plakala; naposletku, obrvana snom, pala do praga sobnjeg i zaspala. Ujutru se Anica probudila i, da bi majku ućutkala, da se ne prepada, ne viče, ne pita je što ona takva izgleda: raširenih, nabranih očiju, upalih nedara, i dotad sveže, jedre, sad izlomljene, gotovo iskuvane snage, očajno je ućutkala: - Ćuti, nane, molim te! - I onda, skupljajući svu snagu, odgovori na Itinu proševinu: - Za Itu? - Neću. A Nedeljko, ako on hoće, mada ima toliko dece, za njega hoću.
Pa, preklinjući majku da je ne pita zašto to čini, opet se vrati, i opet se zatvori u sobu.
Majka otišla, ali se sa pola puta vratila. Rukom se udarila po čelu od jeda na samu sebe:
- Luda ja! Što ja ćutim? Što ja nju slušam?
I vratila se da je pita zašto neće. Zašto neće Itu, već hoće Nedeljka, udovca, siromaha, te opet ona, majka, da i dalje strepi za nju, da joj opet krišom, kradući od snaha, donosi. A neće za Itu, momka; neće da pođe za nj i da postane bogata, da majku jednom oprosti brige, da više ne strepi za nju, da, kad tamo, kod braće joj, ona sedne da jede kakvo lepo jelo, ne zasedaju joj zalogaji jela od slutnje da ovamo, ona, Anica, kod muža, možda nema ni hleba. Vratila se da je pita, pa i da je grdi, bije. Ali, kad je došla do kapije, nije smela da uđe. Ne znajući šta da radi, čisto plačući, svratila je komšikama i počela njih da moli, preklinje, da one idu Anici i pitaju je zašto neće za Itu.
- Ako neće - govorila je komšikama -, ali zašto, neka bar kaže zašto neće.
Ali Anica ne samo komšikama, već nikome nije htela da kaže. Čak ni braći, koji su od besa hteli da je biju. A možda bi je i bili da Anica nije izgledala tako izbolovana, izlomljena. Samo je odgovarala:
- Za Nedeljka hoću, - i skupljala je, grčila svoje vrele, oznojene šake. - Za Nedeljka hoću, - jednako je govorila, umirivala braću. I to ne što je istinski za Nedeljka htela, volela ga, već da bi se braći, materi, kao umilila, te da se oni ne ljute na nju... Da ne misle da ona zato neće za Itu da pođe što želi da i dalje ostane tako, hoće da oni i dalje o njoj vode brigu, hrane je, izdržavaju, i, da se ne bi toga oni bojali, kao da ih uteši i skine im tu brigu s vrata, ona im je revnosno odgovarala:
- Za Nedeljka hoću...
I to sve zato samo da je ne pitaju zašto za Itu neće, kad je on bolji, momak, bogat... Da je ne pitaju, ne diraju. Da joj niko ne dolazi, nikoga da ne vidi, gleda. I dete nije htela da vidi. Kao da ga namrze. Majka je morala dete da skloni ispred nje, i tamo u kujni s njim da spava.
Pa i nju, majku, nije trpela. Čak je počela da je grdi, natresa joj se. Naročito kad mati joj, raspremajući kujnu, zaboravi da ostavi što na pređašnje staro mesto, kao što je i pre, za vreme pokojnikovo, bilo. Tada bi majku ona najviše grdila. Ne što je to ona učinila, već što je Anica u tome osećala kako majka joj hoće time namerno da uvredi pokojnika. A oni su sad svi protiv njega. Čak ga kao i namrzli. I to zbog toga što Anica neće da pođe za Itu. A sad je Anica, naprotiv, kad su svi bili protiv pokojnika, smatrala da je dužna da ga brani od njih, ne samo njega od njih, već i sebe od njih, što oni time, udadbom za Itu, hoće da je od njega kao otrgnu, izvuku. I zato nije htela nikoga da vidi, niti da iziđe iz sobe. Jednako je ležala. Od teških misli ponekad se zanese, pa čitav dan ne zna za sebe. A opet, kad se osvesti i vidi više sebe majku kako ona steže čelo, glavu, lepi joj oko slepoočnjača crni luk s kafom, opet je tera od sebe:
- Idi, ostavi me.
Naročito noću nije davala materi da je kod nje. Volela je da je sama. Da tako cele noći: ili, rešena da neće poći za Itu, leži kao mrtva; ili, kad joj iziđe pred oči njegova proševina, on, Ita, skače od bola: - Ito, Ito moj... - i kao da je mrtav, počne da kuka, oplakuje ga.
Nije da ga ne voli! Ah, samo jednom da ga oseti, pa da... Ali kako će? Kako će ona njega, Itu, da pogleda, da mu se nasmeje, od radosti da se zaplače kad ga zagrli, kad bi se odmah, ama odmah, isprečio on, pokojnik. A sada ona sama, Anica, nije više ono: pređašnja Anica, već žena, a on, Ita, još je Ita... I kako će ona da ga primi, zagrli, kao njegova? Možda bi uvek osećao kako mu nije došla čista, kad je grli, ljubi, već je drugoga, pokojnikova... jednom već grljena, milovana.
Pa da je on, kao svaki muž, običan, kao taj Nedeljko, ali ovo je Ita. A drugo je Ita, a drugo je muž.
A Ita je Ita...
Eh! I ponekad bi Anica padala, podavala se. Puštala bi da joj poigravaju prsa, snaga, da je obuzimlje i da se podaje onom, izvan pokojnikove kuće, zidova, kapije i drugom, novom, životu. A taj je život bio: Ita. Ali, uvek tada, kao kazna, usred toga, u tom slatkom, teškom snu o Iti, pojavio bi se on, pokojnik. Ništa ne govori. Samo mu jače odudaraju oni njegovi puni, crni brkovi od bleda, koščata, a sada još i mrtvačka lica. I ispred Anice ukočeno, sve više počne da se dize. Pogled mu strog, mračan, uprt u nju. Ona ništa ne sme. Samo, kao molba za izvinjenje, oproštaj, što se usudila da misli o drugome nečem, počne da jeca:
- Tvoja, tvoja...
I izmiče ispred pokojnika, cepteći od straha, što na dnu srca oseća da to "tvoja, tvoja", nije, možda istina.
Ponekad, to je tako silno, da od straha skoči i, gotovo izvan sebe, ne znajući šta radi, pojuri prozorima, rešetkama i počne da ih cima, drma, kao da bi htela da ih izvadi i pobegne. Majka joj dotrči. Dete se probudi. Počne ono da cvili, obigrava oko nje. A ona ništa ne zna. U košulji, gotovo luda od straha, samo cima za rešetke, a opet zna da nema gde, ne sme nikuda. Dete cvili, cvili, da čak i komšije čuju. Preskoče zid. Ali ne dolaze oni, već prvo otvore kapiju i na nju puste žene da one kod nje idu.
- Anice, Anice... dete, Anice! - prihvataju je s prozora žene zajedno s majkom i pokazuju joj na dete, da bi se ona što pre osvestila, došla k sebi.
Ali ona ne može da se osvesti. I tek kad vidi sveću, majku, žene, uveri se da ono nije istina, grune u plač.
- Šta je, Anice? - pitaju je i polivaju je vodom.
Ona ne može da se oslobodi, dođe do reči, već samo jeca.
- Šta je? Da te ko nije uplašio, šta li?
- Ništa! - muca ona.
- Kako ništa? Ne boj se. Ništa nema. - Pokazuju joj na mirnu, tamnu noć, kuću, dosećajući se za njene noćne snove i priviđenja.
I posle, majka joj sa ženama iz komšiluka, mada Anica nije dopuštala, silom, dogod se za Nedeljka nije udala, venčala, otišla odatle, iz pokojnikove kuće, svake noći su sedele oko nje, čuvale je, i kao branile od nekoga.

1902.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 10:10:12




Zal za mladost


Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah!
Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja' i ne naceliva'...
Jos mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!...
Poj, Kostan, kako k'd se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo.
Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme.
Mesecina greje...
Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu,
a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene.
Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv.
A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na
mesecini oro igrav, gmeta sviri, dajre se cuju i pesma...
I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje.
Pa taj glas ide, s's mesecinu se lepi, treperi i na men' kao melem
na srce mi pada.I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes...
A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan
da umrem, s's otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj "zal za mladost"...
Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi.
Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje,
da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem...!





vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 10:18:40



Koštana iz 1940. godine


Klavirštimer "sačuvao" Koštanu

Johan Has, muzičar i klavirštimer iz Beča, lečeći kostobolju u Vranjskoj banji upoznao ovdašnje muzičare, Koštanu i njene pesme



Vranje – Malika Eminović, jedra i prelepa ciganka, nenadmašna u pesmi i igri pred Mitketom u delima Bore Stankovića poznata kao Koštana, ovih dana je zahvaljujući poznatom vranjskom fotografu i interpretatoru starog vranjskog karasevdaha, kao nekada, ponovo u žiži interesovanja žitelja grada pod Pržarom. Naime, svetlost dana su ugledale davno zaboravljene pesme, ali i dokumenta, trajni zapisi i fotografije Koštane, klarinetiste Kurte Ajredinovića i druge zanimljivosti.

– Umalo me "srčka" nije strefila kada me je pozvala 96-godišnja rođaka i saopštila: "Joco sine, tvoje srce i dobrota su mnogo golemi. Pevaš sa srce i dušu, zato što umeš i voliš. I ja sam pevala, ali i nešto čuvala, što ću ti s’g dadem, što mi je ostalo od Jovana iz Beč koj me je mnogo poštovao i voleo, a i ja njega. Ovo ti ostavljam u amanet, sa alal (srećom) da koristiš, uživaš i pevaš. Da ga i ti ostaviš na mladi da nastaviv da pevav onoj što ne sme nikako da se zabravi (zaboravi). Jer ljubav je večna i neprestana, stalno se rađa i obnavlja". Zatim mi je dala staru drvenu kutijicu iz koje se, kad sam je otvorio, osetio neverovatno prijatan miris. A zatim kako sam koji predmet i papir vadio rođaka je pevušila, a ja "upijao" i pamtio, priča Jovica Stanković Tatabit, poznati vranjski fotograf i interpretator zaboravljenog vranjskog karasevdaha.

Stanković kao jedan od poslednjih pevača zaboravljenog vranjskog karasevdaha kaže da mu je posle nekoliko dana vremešna rođaka objasnila da je njena velika ljubav Jovan iz Beča, u stvari klavirštimer i muzičar Johan Has, koji je kostobolju lečio u Vranjskoj banji. Tu se on upoznao i često bio sa Koštanom, Kurtom klarinetistom i ostalim muzičarima. U meraku karasevdahu su se provodili banjski dani. Osećao se miris šeboja i čuvenih banjskih karanfila. Birala se i "Karanfil devojka". Živelo se mirno i lepo, za dušu i merak. Johan je od Koštane tada zabeležio predivne pesme koje je ona pevala, između ostalih, Mitketu ali i po kafanama, sedeljkama, svadbama i veseljima, i koje se dugo ili čak uopšte nisu pevale. Čuvajući ove Koštanine pesme koje već uveliko pevam na priredbama, čuvam od zaborava Borino Vranje, jer pesmom dočaravam kako se nekada živelo u njemu. Ovom ostavštinom klavirštimer iz beča je "oživeo" Koštanu i ponovo podsetio na njenu lepotu, pesmu i starost.

Jovica je ovom prilikom došao do zanimljivih (neobjavljivanih) fotografija Koštane iz 1940. godine, čuvenog klarinetiste Kurte Ajredinovića i Stane Avramović-Karaminge od koje je, kako kaže, mnoge pesme naučio.

– Jedinu Koštaninu fotografiju iz 1940. godine mi je dao veliki prijatelj i stari niški boem Rodoljub Tasić Rode (87) koji je noći i noći provodio u Vranjskoj banji. Od njega sam saznao i niz zanimljivih detalja, ali i zaboravljenih pesama, priča Stanković.

Inače, Jovica Stanković Tatabit, vranjski umetnik fotografije, sin je poznatog ugostitelja Dimitrija Mite Tatabita, nekadašnjeg vlasnika ugledne vranjske kafane "Proleće" u kojoj su se uvek uz "iće i piće" pevale stare vranjske pesme. Tu je on čuo i naučio stotinak vranjskih karasevdaha koje pevajući na priredbama, takmičenjima i zabavama u zemlji i inostranstvu, čuva od zaborava. Predratne kafane "Proleće", poznate po dobrim gurmanskim specijalitetima, više nema. Po kazivanju starih Vranjanaca, bila je stecište boema koji su u njoj dočekivali prvu jutarnju pesmu petlova slušajući vranjski karasevdah za merak i dušu.
– U najskorije vreme pokušaću da napravim muzički zapis i ove Koštanine i Kurtine pesme koje sam u amanet dobio od stare rođake, za buduće generacije sačuvam i ostavim, veli Stanković i dodaje da mu se zainteresovane TV kuće i produkcije već javljaju. – Jer, malo njih zna za pesme kao što su: "Gugutko moja, guguče moje luče", "Kam te noćas pored mene", "Šetnala se Kuzun Stana izgubila kovan đerdan", "Izgubija Toma kaškano maramče", "Bez dušu si ič ne mogu", "Svu noć stojim na kapiju, ranim Stanu s leblebiju", "Stanika mi bolna legnala", "Ti bez mene, ja bez tebe", "Kito ćerko, kuj čuka na portu", "Kude s’g da krenem" i mnoge druge koje još uvek pamtim i koje sam kao dečak slušao u kafani svoga oca Mite Tatabita, a sve što sam kao dete čuo dobro sam upamtio, priča Jovica. On dodaje da će uskoro štampati pesmaricu sa starim vranjskim pesmama u kojoj će se naći i pesme koje je nedavno dobio od stare rođake.
Aleksandar Davinić
objavljeno: 18.06.2007.
Politika

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 10:37:32


"Koštana"


Najpopularnija i najsnažnija Stankovićeva drama "Koštana" izgrađena je na tragičnom sukobu između jedinke i njenih snova o sreći — i patrijahalne sredine koja okrutno sputava svaki individualni pokret i polet ka ličnoj slobodi i sreći. Posebna vrijednost ovog dramskog djela je u tome sto je taj problem u njemu zahvaćen u trenutku neposredno poslije oslobođenja Vranja, kada je postepeno nestajalo čorbadžijske moći i kad su u skamenjene navike i običaje dotadašnjeg života poćeli da prodiru novi nazori i shvatanja. Na jednoj strani je čovjek koji traži pravo na ličnu sreću, na život koji bi zasnovao prema svojim naklonostima, a na drugoj je neumoljiva patrijahalna sredina sa utvrđenim oblicima života i pravom da svakome unaprijed odredi životnu sudbinu.

U sižeu drame je jednostavna priča o Ciganki koja je svojom opojnom pjesmom i strasnom igrom zatalasala život u Vranju i opila bogatog hadžijskog sina Stojana i nesrećnog dertliju Mitka.

Za hadžijski društveni red i moral postupci koje čine Stojan i Mitke predstavljali su nečuvenu povredu starinskog dostojanstva i ponosa. Zato hadži-Toma, strogi čuvar običaja patrijahalnog života, dolazi da prestupnike silom vrati tom utvrđenom redu. Ali tu, pod neposrednim dejstvom Koštanine pjesme i igre, i on se zaboravlja, skida sa sebe masku despota i otkriva u sebi čovjeka koga je vlastita sredina takođe unesrećila. I kad taj hadži-Toma silazi sa kafanskom pjevačicom u zaprepašćenu čaršiju, varoška vlast ustaje i Koštanu silom udaje za Ciganina koga ona ne voli i kome srcem nikada ne može da pripadne.

Slikajući sudbinu nekoliko tragičnih, promašenih života, Bora Stanković se dotakao vječite ljudske teme: sukoba jedinke sa sredinom i istine o iluzornosti usamljeničke pobune protiv konzervativnih shvatanja života. Ilustrujući ovu ideju, pisac je ovdje izgradio nekoliko likova koji se ubrajaju među najoriginalnije tvorevine u (jugoslovenskoj) srpskoj književnosti.

Koštana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost života unosi u opojnu ljepotu pjesme i igre. Iako je čaršija pohmanitala za njom, kafanskom pjevačicom, u njenoj prirodi nema ničeg razbludnog, niti u njenim postupcima ičeg nemorlnog. Sve sto traži od života, to je prvo na život koji bi zasnovala prema vlsastitim snovima i osjećanjima. Njenoj izazitoj i nadarenoj prirodi ne odgovara siv i jednoličan život pod ciganskom čergom, u lutanju pod selima kraj Pčinje, u prosnji i pjevanju po drumskim hanovima, gdje će je proždirati pogledi pijanih sevdalija. Za nju nije ni hadžijski dom, u kome bi svoju mladost žrtvovala potčinjenom i ponižavajućem životarenju između četiri zida. Ona je zaželjela drukčiji, ljepši i bogatiji, u prvom redu slobodan i nezavisan život, i to je upravo njen veliki grijeh. Tome što je htjela da pođe nekom novom životnom stazom, koju patrijahalni oblici života nisu mogli utrti, ona se pobunila protiv ustaljenog reda, i zato je morala da bude svirepo kažnjena; obamrlu od bola, uz svirku svatovca i glasan jauk majke, Koštanu silom odvode za nevoljenog čovjeka.

Slične sudbine je i Mitke, izrazit i tragičan tip orijentalnog sevdalije i dertlije. Kao i Koštana, i on nije mogao da se pomiri sa teskobom svog i društvenog života. Njegova priroda ga je gonila da traži intezivniji život i jake doživljaje, a sredina ga je vezala za bezbojno trajanje u porodičnom domu i kraj nevoljene žene. I kad se na izmaku života poveo sa svojim željama, sredina je surovo ustala i vratila ga domaćem ognjištu. Tip patrijahalnog despota, neograničeno samovoljnog porodičnog starješine, umjetnički je oblikovan u liku hadži-Tome. On je za svijet oko sebe strog i neumoljiv čuvar patrijahalnog reda, ali ispod njegove prividne neosjetljivosti živi isto tako nesrećno ljudsko biće kao što su to Koštana i Mitke. Ni on nije u stanju da sakrije svoju ljubav prema nekom drugom, ljepšem i neiživljenom životu, i on se pojavljuje kao čovjek koga je patrijahaln sredina sputavala i nametnula mu ulogu čuvara strainskog reda. Način na koji je Bora Stanković prikazao hadži-Tomin preobražaj i njegovo postepeno prerastanje u buntovnika protiv sopstvenih života, najrečitije pokazuje koliko je ovaj naš pisac volio čovjeka i sa koliko je objektivnosti prikazao slikanju njegovog intimnog svijeta.

Koštana predstavlja osobeno djelo naše dramske literature. Građena na motivu tragične individualne pobune protiv svijeta i surovosti jedne zaostale društvene sredine, ona je dala nasoj literaturi nekoliko vanrednih likova, u čijim tragičnim sudbinama, pored nečeg što oduvijek karakteriše ljudsku prirodu i njene iskonske polete ka slobodi i sreći.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 10:52:35

Poznate pesme iz Kostane





Jedan od najpopularnijih i najvise izvodjenih komada sa pevanjem, svakako je Kostana, Borisava Stankovica. Analizirajuci ovo delo, profesor Predrag Bajcetic istice da je Kostana, zapravo, komad o veselju, "po didaskalijama, najmanje, pucnjava se cuje dva puta, svirka u daljini devet i na sceni pet puta, pesma se uplice u desavanja trideset sest puta". P. Bajcetic govori o pevanju i pesmi kao izrazu u narodnim komadima i sledece: "Pesma je ispovest licnosti, ona zamenjuje monolog, kazuje ono sto ne sme da se zna, i ne ume da se iskaze. Pesma je nagovestaj sudbine, ona zamenjuje drevni hor, kazuje da su iste grehe i drugi pocinili, iste patnje i drugi podnosili."



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 11:16:10




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 11:34:07


U VRANJSKOJ BANJI POTOMCI BORINE JUNAKINJE PONOSE SE SVOJOM SLAVNOM ROĐAKOM


NE ZNA SE GDE JE KOŠTANIN GROB

Ciganska lepotica Malika Eminović, po kojoj je književnik Bora Stanković
stvorio slavni dramski lik, umrla je 1945. u 73. godini

VRANJSKA BANJA — Legenda o ciganskoj lepotici, pevačici i igračici Koštani, o pesmi, dertu i arasevdahu "koji se do Stambola čuje" ljubomorno neguju mnogobrojni potomci Malke Eminović iz Vranjske banje, po kojoj je Bora Stanković stvorio slavnu dramsku junakinju.

U naselju Burdinci u Vranjskoj banji samuje oronula potleušica u kojoj je nekada znamenita Malika Eminović sa suprugom Maksutom Rašitovićem živela i izrodila sinove Isu i Ćerima. Za njom su svojevremeno mnogi uzdisali. Neverovatno je, ali istinito: Koštanini potomci ne znaju gde joj je grob. Pod teretom slave od koje za života Koštana nije videla nikakvu vajdu, u 73. godini umrla je 1945. u Vranjskoj banji, a sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina njenih obožavalaca.

Koštanina unuka Đika Demković ima 80 godina i kaže da najviše liči na svoju slavnu babu.

■ Kada je ostarila, čuvala sam je u njenoj kući, u kojoj sam provela detinjstvo. Ja najviše ličim na nju. Bila je lepa, visoka i vitka. Bila je bela Ciganka i tvrdim da se takva lepotica neće roditi u narednih sto godina. I žene su je zagledale. Deda Maksut se nije odvajao od nje i bio je strog prema njoj, čak bez njega ni u komšiluk nije mogla da ode — kaže Đika.

Koštanom se ponosi i njen praunuk Srboljub Maksutović, koji nosi prezime po pradedovom imenu.

■ Moja prababa potiče iz muzičke porodice. Otac joj je svirao violinu, brat klarinet, a ona je sa njima pevala, udarala daire i igrala. Za velike pare je moj pradeda kupio Koštanu, kada je imala nepunih 19 godina. Zbog Koštane je pradeda Maksut ostavio ženu i sina. U Vranjsku banju često je dolazio kralj Aleksandar Karađorđević i stalno su ga dovodili da je sluša i gleda. Pevala je i kada je ostarila. Zbog bede i teškog života, Koštana se propila, pa se, zbog previše čašica rakije, nezgodno ogrebala. Nije išla kod lekara, te je umrla zbog trovanja - kaže Srba Maksutović, penzioner "Jumka".

Srboljub Aritonović, kustos u Muzej kući Bore Stankovića, kaže da je Malika rođena u Vranju. Buduća Koštana, njen otac i brat svirali su i pevali po kafanama i privatnim slavljima.

■ Malika je bila najpoznatija. Očarala je vranjske čorbadžije. Maliku je Bora Stanković video u jednoj kafani dok je bio gimnazijalac. Đadima je tada zabranjivano da uđu u kafanu. Stanković je hteo da proveri koliko su tačne priče o njenoj izuzetnoj lepoti i izvanrednom glasu. Ušao je Bora u kafanu i video Maliku, sa kojom inače nije nikada razgovarao, ali je kasnije napisao dramu — ističe Aritonović.

Koštana je 1926. godine, po nagovoru advokata, tužila Boru Stankovića i to kada je poznati pozorišni komad uveliko bio izvođen na pozorišnim scenama širom Srbije. U tužbi je od poznatog srpskog pisca tražila deo autorskog honorara. Malika Eminović je bila nepismena, ali ju je jedan advokat nagovorio da ima pravo na deo honorara. Tada su srpski mediji bili na strani Bore Stankovića. Koštana je izgubila spor. Kuća u kojoj je nekada živela Koštana danas je u jadnom stanju.

Zidovi su napukli, stepenice koje vode do oronule prizemljuše samo što se ne sruše. U više navrata Srboljub Maksutović obraćao se dosadašnjim vlastima da finansijski pomognu renoviranje Koštanine kuće, ali od toga nije bilo vajde. Sekretar Mesne zajednice Vranjske banje Dragan Petković kaže da je u planu da se u centru ove varošice podno Besne kobile izgradi fontana posvećena Koštani. Obezbediće se i novac da se makar preuredi jedna soba u kući u kojoj je nekada živela Malika Eminović.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 11:40:48


MLADEN OLJAČA


MRTVI MITKE BORE STANKOVIĆA

Kako se Prebilovci dovode u vezu sa ovim likom iz "Koštane"

Na šapranačkom groblju tražimo humku Mitka Stajića, čudnog, tužnog, nesrećnog sevdalije, koji je pre 65 godina, raspinjan strašću, žaleći mladost, uvek željan veselja i pesme, kobnik i očajnik, sam sebi skresao kuršum u grudi. Imao je nečeg pesničkog, nesvakodnevnog, plemenitog...

Od tog čoveka, stvorio je Borisav Stanković popularnog junaka, koji već nekoliko decenija ne silazi sa naših pozornica. To je Mitke, iz "Koštane". Pisac ga je našao u svojoj okolini. Zaista je imao od čega da pođe. Stvarni Mitke beše idealan za literarno oblikovanje. Gotova drama…

Ovdenegde je njegov grob. Tražim ga... Sa mnom je jedan kapetan koji putuje na neku proslavu. Voli književnost, Mitka je gledao na pozornici, pa želi i da vidi gde je sahranjen. Idemo polako. Na groblju ima dosta sveta. Nailazimo na grupu vojnika. Pitamo ih.

■ Znate li gde je grob Mitka Stajića? Oni kažu da neznaju. Nisu iz ovog kraja.

Nailazimo na popa. Pitamo njega. On kaže da je Stankovićev Mitke izmišljena ličnost, da nikakav Mitke nije postojao. Mi tvrdimo obrnuto. Pop kaže da u groblju ima nekoliko parcela na kojima su sahranjeni Stajići. Jedan stari grobar, dronjav i neveseo, polazi s nama, da nam pokaže te parcele. Pridružuju nam se još dvojica namernika. Jedan je veoma star, gluvonem, nizak i bled. Drugi je mlad, riđ, s brčićima oštro zašiljenim na vrhovima.

Danas su zadušnice. Danas se na groblju pije i jede. Ima mnogo mesa i rakije ovde…

Da li ko zna gde se nalazi Stajićev grob?

■ Zna Mijalko.

■ Hoćete li da ga zovete?

■ Dobro, idem po njega — kaže stari grobar, dronjav i neveseo. Uzima ceduljicu, na kojoj sam napisao šta tražim. Odlazi. Ubrzo se vraća. Za njim ide gologlav čovek, koji se klati u hodu. Kaže nam da se zove Mijalko Paunović. I on je grobar. Tvrdi da zna gde je Mitke sahranjen.

■ Znam ga — viče pijano. Sin Staje Stanojevića, bogataša. Mitke Stajić je brat Tomin i Arsin. Znam njegovu tragediju...

Paunović maše rukom: Evo groba. Spomenika nema, ali je Mitke ovde zakopan. Ovde su mu i sinovi, i žena. Evi ih …Ja sam pijan, ali ako sutra dođete, sve ću da vam pričam. Ja znam celu tragediju….

Posmatramo dva groba, sa gvozdenom ogradom. Na pločama piše Borisav Stajić, trgovac; Trifun Stajić, trgovac. Sinovi Mitka Stajića. Umrli su u ranoj mladosti. Njihove fotografije još su sačuvane. Tu im je i majka, Sofija. Blizu njih nalazi se nekoliko spomenika Staja Stanojević, Arsa Stajić…

■ Arsa ga je u smrt oterao, govori Mijalko Paunović. Ovaj ovde, brat njegov, bivši predsednik Vranjske opštine. Mitke je bio bolji od njega. Mitke čovek beše…darivao je ljude, družio se sa Ciganima, štitio sirotinju i bednike… Bio je često pijan, kao i ja, često je i plakao. Ženu nije voleo. Ovde mu je žena, Sofka… Sve ja znam, samo sam pijan. Imao je četri sina i dve kćeri. Jednoga dana, nožem je naleteo na Sofku. Ona zajauče. Ćerka Sava, koja se zadesila u kući, skoči da brani majku. Počne tuča, kuknjava. Cudi zaviču: "Otvaraj Mitke, otvaraj !". Mitke na njih opali iz pištolja. Neko jaukne: "Dane šnajder, pogibe!". Bio je to najbolji drug Mitka Stajića, Danilo Kostić. Verujući da je ubio druga, Mitke okrene pištolj u svoja prsa. Kada su panduri ušli u sobu, nađu ga mrtvog. Bio je u plamenu. Odelo mu je bilo zapaljeno…

Slušam priču Mijalka Paunovića i upoređujem je sa onim što sam ranije čuo i pročitao. Govori istinu. Zaista je Mitke tako završio.

■ Dođite ovamo, viče Mijalko Paunović, mašući obema rukama.

■ Evo groba Danila Kostića. Živeo je 82 godine, a ja sam ga zakopao. Mitke ga je pogodio u nogu, ali ga nije ubio. Umro je pre nekoliko godina…

Obilazimo grobove. Vraćamo se. Žao mi je što na grobu Mitka Stajića nema ni ploče, ni natpisa. Čovek tako strastan, tako silovit, osetljiv, lep, pametan, pravdoljubiv, izuzetan, celoga života sputavan uskogrudim obzirima šićardžiske sredine u kojoj je živeo, morao je da propadne. I propao je…

Borisav Stanković ga je opevao. Uneo ga je u dramu, ostavljajući mu čak i ime isto. Divan je taj Stankovićev Mitke. Dok se drugi vesele, on pati, očajava, proklinje sudbinu i traži Cigane, da pesmom i svirkom olakša svoj bol i svoju samoću. "Svirite mi" viče on Ciganima. "Šta gazdo?" pitaju Cigani. "Žal, bre da sviriš… A kako moj žal, nigde ga — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema" , odgovara Mitke. Koštana traži pesmu, a Mitke se seća mladosti, ludovanja, lepih žena, mlade Redžepovice, koja ga je "na dušeci, gola, mlada, kapka…", da bi je muž, u znak osvete, vezao u vreću i bacio u Moravu. Prohujala je mladost, ostala pesma. Iako u godinama, Mitke hoće da čuje tu pesmu, samo njegovu. Zapoveda Ciganima: "De, onu našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori". Bio je silan i neustrašiv: "Sve ono što od tursku veru i po carski drum nađešem, sve terašem ispred sebe… i paše mi se sklanjaše". A sad nema ničeg: "De, bre! Sviri! Da sviriš kako nigde nikoga nemam. Ni brata ni tatka, ni majku! Ženu? (pokazuje na kuću). Eno gu. Od brašno i testo oči gu se ne videv": Bežao je od kuće, tražio je zaborav. Po mehanama, lutao i pio, želeći da ublaži bol. Bio je uveren da mu nema spasa: "Zemlja me pije. Noć me pije. Mesečina me pije. Evo ostare, a još se ne nažive." Večno je žalio mladost, bekrijao, grcao po mehanama, vadio jatagan, govorio: "More, što da se pa ja ne ubijem?" Stvarni Mitke se ubio. Stankovićev Mitke ostaje živ, da očajava. Tako je hteo pisac… Ostala je legenda, koju zna čak i ovaj gluvonemi starac, koji se pijan valja po grobovima. Mlatarajući rukama, grčeći lice i usne, on bez glasa, na svoj način pokušava da obnovi ovu legendu.

Napuštam groblje i mislim kako sve prolazi: i bes, i slava i snaga i lepota.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 12:08:43








Ali je i Stankovićev čovek redak i komplikovan u jednoj posebnoj rasnoj crti, tako da odista ne liči nijednom drugom čoveku naše zemlje. To je najpre po njegovoj duhovnoj uzrujanosti, po erotičnosti, i naponu njegovih varvarskih strasti, u borbi sa pravoslavnim moralom. Zbog toga slučaja, njegov grad Vranje izgleda ponekad kao neko ostrvo, koje nema ničeg drugog ni pred sobom ni za sobom, nego stoji odvojeno od ostalog sveta, zatvoreno i nepristupačno.

U ovom Stankovićevom Vranju izgledalo bi da se nikad ne spava, nego da se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurokoj Provansi. Kad padne noćni mir, to je samo za trenutak, jer brzo odnekud udari tursko dahire, ili zajeca cigansko ćemane "što se čuje čak u Tursko". Najzad, nasred ulice iznenada gruvu zurle i doboši, i zaigraju čočeci. . . Muzika i igračice Ciganke prate nekog voćnika, raspikuću, bekriju; ali čoveka koji se pronevaljalio ne zato što mu gori grlo, nego zato što je sevdalija kojeg ubija ljubav, i kome mesečina krv ispi.

Ovaj prosti svet kalajdžija i zlatara, i mesara i vinogradara, pun je obesne mladosti i čežnje, vatre i tuge, kao da je svakom dvadeset godina. Mala Nuška, kojoj mirišu nedra, i kojoj sedamnaest godina ključaju u krvi, sva izgore maštajući o čoveku. I Lenka, koja u ljude gleda "zamagljevim i poluotvorenim očima", ali za kojom i ljudi izgiboše po vinogradima, "gde miriše vazduh na ispucalo grožđe". Tonče se zapio u svom "dertu", tuče raspevane Cigane što ga izbezumiše vranjavskim napevima o prokletoj ljubavi. Svugde i čamerna "žal za mladost", čak i kod mladih, koji ne znaju šta je beda starosti.

Istina, ljubav vranjanskih ljubavnika obično je jedno nasleđe zdravog instinkta, duševne srpske lepote i nežnosti, impuls čuvenog srpskog zdravlja, moćna ekspanzija jednog primitivnog, neobuzdanog, ali i nepokvarenog temperamenta. — U najviše slučajeva, i u Stankovićevoj priči, stoji po sredi jedna zdrava etnička istina: ničeg ovde bolesnog, ni snobskog, ni izveštačenog. Ovo su ljudi iz kraja naše najstarije muzičke melodije, naših najmanje govorljivih ljudi, naših žena najzatvorenijih u sebe, i najzad, iz oblasti najstrožijih odlika dubokog palanačnog morala. Sukobi i protivurečnosti među Stankovićevim licima baš i dolaze od nepomirljivosti zdravog čoveka, kojeg drže okovanog u njegovom železnom etičkom krugu, gde je malo društvo nametnulo čoveku izvesne navike, teške kao robija, i uspostavilo jedan poredak, hladan kao tamnica. . .

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 12:54:34



„Увела ружа (из дневника)“ je приповетка Борисава Станковића, објављена је први пут у његовој дебитанској књизи, збирци приповедака, „Из старог јеванђеља“ (1899). Као и многа друга Станковићева дела, и она садржи аутобиографске елементе.





Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštene, oveće, kamenove. Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivaše se u dnu bašte i od nje se višače samo krov s novim crepovima. Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. Sa ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, s pohorđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a na sred dvorišta stari dud – „šandud”. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom... Je li, pamtim li dobro? Vi beste sa sela, skori doseljenici. Prodali ste u selu vaš posed i došli u varoš. Otac ti i starija sestra umrli, a ti s majkom ostala. Nešto od neprodatih njiva u selu, a nešto od nadnice tvoje majke, vi dve živele ste lepo i tiho. A ti beše uvek, od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena. Tvoja majka iđaše jednako u seljačkom odelu, ali tebe kićaše i gizdaše kao najbogatiju. Kakva li beše tada! U šalvaricama, kratkom, tesnom mintanu sa širokim rukavima, opasana boščicom, u lakim papučpcama i povezane glave iđaše ti. A hod ti beše brz, lak. Kako da te ne pamtim kad dolažaše k nama? Prelaziš preko potoka a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu. Na tvoje blede, dutuljaste obraze izbilo jedva primetno rumenilo, a bujne ti kovrčaste kosice pale po čelu i oko ušiju. Prelaziš ti, gledaš gde ćeš da stupiš, prvo oprobaš kamen da li je on dosta stalan, pa onda, zanihav se, i uzdignuvši glavu, lako kao srna, skočiš na našu stranu.

– Ah! Evo me! – veliš stajući preda me – Šta si me zvao, a?

– Majka te zove!

I ti ne gledajući na mene, brzo, previjajući se i izbacujući iz šalvara tvoje male nožice u belim čarapama, otrčiš materi koja te pošalje da joj nešto kupiš u čaršiji.

I ti si uvek tračala, radovala si se kad bi te moja majka poslala za što kao i da si se time i ponosila. A imala si i zašto. Jer mučno beše mojoj materi pristupiti. Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana crnom šamijom i to tako da joj se samo nos i oči vide, pretura po svojim sanducima i dolapima. Vadi iz njih stara, već plesniva odela, skupocena ali požutela platna i svilene tkanine koje počele već da se osiplju. Uvek je čistila zlatno i srebrno posuđe i svaki čas ga nameštala u gostinskoj sobi kako bi istaknutije stajalo. Ceo dan je provodila u gostinskoj, sniskoj, pocrneloj sobi, koja beše lepo nameštena. U njoj je bilo nagomilano sve bogatstvo koje beše preostalo: stari persijski ćilim, po rasrovima veliki „sahani”, srebrni „zarfovi” za šolje, pozlaćeni čiraci za lojane sveće, po minderlucima veliki jastuci, „čupavci”... Beše Jerusalima, Peći, Ravanice u zlatnim okvirima, i to počađale, plesnive, s oštrim, provobitnim crtežima... I sve to nagomilano, stisnuto u maloj svetlosti, pomešano s mirisom od suvih dunja, grožđa i krušaka što višahu na tavanicama, izdavaše oštar, a često i zagušljiv zadah.

Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i čistila nameštaj. Samo ja i ona živeli smo od moje mase. Otac mi beše umro pošto upropasti gotovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao više radi sveta, da se ne kaže: kako ništa ne „pečali”, već jede gotovinu. Mati mi skoro za ocem umrla. Zato sam babu zvao uvek majkom. Dakle od cele nekadašnje bogate i znane porodice samo mi besmo ostali. Ona je retko išla drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli našu sirotinju koju je već ceo svet gledao. Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je ponosna, povučena. U celom njenom tihom, odmerenom ponašanju isticaše se neka skrivena i osetljiva dostojanstvenost. Nikada nju nije mogao ko da vidi, da ona radi kakve teške poslove. Sem pletiva i šivenja ništa drugo pred ostalima nije uzimala da radi. I svi su se čudili kako mi izlazimo na kraj. Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao. Čak su me neki i zapitkivali: da li viđam kod nje starinske velike zlatne pare? Od toga ništa nisam video. Samo često, u noći, trgnem se iza sna, probudi me svetlost sveće. I ja se tada dižem i gledam, gde se ona skupila, na leđa bacila staru, čohanu gunju; nagnula se k sveći i nešto radi. Podvila ona noge pod šalvare, kolenima pritisla platno, jednom ga rukom drži zategnuto i palcem pritisla šav, a drugom šije brzo, silno... Njene suve ruke samo lete, a oko nje razbacano po pet, šest pari gotovih košulja. Prozori sobe ćilimom zastrti, da se spolja iz sobe svetlost ne vidi. Ja je gledam, čudim se i pitam:

– Nano?!

– A?! – trgne se i ona i baca rad, pa kad vidi da sam to ja, ona ga opet uzima.

– Što ne spavaš?

– A što ti? – pitam je.

– Spavaj ti, čedo, spavaj. Nana je spavala, pa sam se digla na „podranku”.

Rukama pipam oko sebe postelju, a ona ravna. – Nisi ti spavala! I ja ću da se dignem. I počnem da ustajem iz postelje.

– Ne, ne! Eh, što si bedan! – veli ona blago. Pa da bi me umirila, ostavlja rad i leže sa mnom. Ja se zgurim u njen skut, grudi joj otkrijem, zavučem ruke u njene smežurane, tople pazuhe, i, tako zguren, osećajući na čelu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 12:56:06


A ti? Beše svakog dana kod nas. Tvoja te majka uvek ostavljaše idući na rad da sediš kod nas, ne trčiš i viješ se po ulicama i čaršiji. Ti si bila živa, brza, hitra, a tvoja mati povučena, suva, uvek se sklanjala i bila u brizi. Izgledaše da je ništa ne interesuje, da ništa ne vidi i gleda do samo svoj rad: okopavanje, filizenje i prašenje duvana po njivama. Išla je i ona brzo s prekrštenim i zavučenim rukama u nedra, i to pognute glave, uza zid, po krajevima, kao da se čega bojala i sklanjala s puta svakome. Moja vas je mati rado imala. Jer jedno što nam beste komšije, drugo što od poznanika i rodbine ne imađaste nikoga, zato vas je ona prizivala i družila se s vama više kao iz nekog sažaljenja i misleći da vam daje neku milost i time svoju dužnost ispunjava... I tako ja, ti, one, svi mi, neosetno zbližismo se i postadosmo jedna kuća. Ako tvoja mati što dobro umesi, ona donosi nama. I, da to ne bi izgledalo kao poklon, ona tiho i gledajući ponizno u mater, moli je:

– Eve ’adžike, da vidiš... Ja ga, istina... ali ti znaš bolje. Obiđi da vidiš!

Mati uzima, jede, i mada je izvirsno jelo, ona opet stavlja primedbe, kako bi to izgledalo da ona to jede samo iz dobrote te time da tvojoj materi učini po volji – milost. A kad mi što god dobro skuvamo, onda mati pošalje, po mene, vama.

– Na odnesi im. Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slušalo.

I tako mi besmo svi skupa, zajedno. Koliko puta ti kod nas, igrajući se, umorna, u našoj toploj sobi, naslonjena na kolena moje matere, zaspiš. U tom dođe s rada tvoja mati. Ulazi ona tiho, ponizno, s prekrštenim rukaš, noseći pod pazuhom ostatak od svoga ručka.

– ’Bro veče! – veli tiho, pa kad te vidi zaspalu, s opuštenim rukama i zavezanom glavom na materinu krilu, ona se prepadne od tolike tvoje smelosti pa prilazi i uzima te od nje. – Što je, ’adžike, ne pustiš na zemlju nego je držiš? Malo ti i onako dosađuje, pa još i ovo...

– Neka, neka – prekida je mati. Neka spava. Umorila se. Sedi, Marijo, odmori se... Sedi, doma nema niko da te čeka.

I majka ti, držeći te zaspalu na krilu, podalje, uza zid, seda. Posle otpočnu razgovori. Moja mati je pita kod koga je toga dana radila i na čijoj njivi. Posle joj kazuje od koga je sadašnji gazda tu njivu kupio. Onda joj nabraja nekadašnje naše njive, čiviluke, vinograde; kazuje joj koliko je to godišnje donosilo, s kojim se imanjem graničilo, na koji je način to posle otišlo... I onda, zanese se, pa otpočne da priča svoj život, mesta i gradove gde su bili, kad su išli na hadžiluk s dedom... Ona nabraja, kazuje do sitnica o svima sadašnjim gazdama „skorotečnicama”: šta su pre oni bili, kod koga služili, iz kog su sela došli, kako su se obogatili... Priča ona, a tvoja majka sluša je željno, klima joj u povlad, a na licu joj se vidi zadovoljstvo što moja mati to njoj priča i govori. Posle se ti probudiš i onda večeramo. Tvoja mati donese štogod od vaše kuće, a i s onim što mi imamo, večeramo zajedno. Posle večere ti poliješ sve, skupiš mrve sa sofre, a majka ti opere sudove, razmesti sobu, pa čak nam i postelju prostre. Ja i ti zaspimo, a one dve nastave razgovor do neko doba.

Pa znaš li – kad dođe zadušnica, dan mrtvih? To je jedini dan kad mati namesi i spremi, kao nikad. U jutru, pošto se da kokoškama, da one prve okuse kuvanu pšenicu, ja onda raznosim po komšiluku „zadušnicu”. Prvo donosim vama. Mati metne u čanak pšenicu, poskurice i drugo: oraje, kestenje, trešnje. Donosim vama, a vi mi u moj čanak dajete od vaše pšenice i poskurica. Kad izredim tako sve kuće u komšiluku odnoseći i donoseći, onda probiram što je najlepše za mene. Kad dođe vreme da se ide na groblje, mati spremi veliku kotaricu i naslaže sve: pite, jela, začine. Naročiti momak to odnese na groblje. Tvoja mati dođe, i, da ne bi izgledalo da ona hoće da ide u društvu s njom, traži od nje štogod da joj ponese.

– Hajde, ’adžike. Daj ako ima što da ti ponesem.

– Pa nema ništa, Marijo. Sve sam poslala. Ali hajdemo, možda ćeš mi uz put što zatrebati.

I one odlaze. Ulice i čaršiju zakrčile žene s korpama, jelom i pićem. Oko njih se tiskaju i jure ka groblju prosjaci, Cigani i Ciganke noseći velike torbe za jelo i testije za piće. Jure oni i grabe ko će što pre i lepše i bolje mesto zauzeti pred portom groblja. Ja ostajem kod kuće, čekam tebe da dođeš te da zajedno ručamo, kao što smo se i dogovorili. Ti dolaziš s punim čankom svačega. Zatičeš me gde dižem zaklopce sa jela i od svakog ponešto uzmem.

– Što ne čekaš? – veliš ti nabureno. I onda uzimaš pa sve mećeš sahane, ređaš ih oko vatre. Ja te ne slušam, već jednako uzimam i jedem. Ti se ljutiš.

– Nemoj. Sad ćemo zajedno da jedomo. Ako li ne? – neću ni ja! Evo, čekaj! – Pa brzo, hitro, uzimajući tako ozbiljno ulogu domaćice, donosiš ti pred mene veliku tepsiju. Prvo pa nju mećeš poskurice, hleb, pa onda kašike i viljuške (koje će biti sasvim nepotrebne – pošto ćemo prstima jesti). I da bi sve to izgledalo kao ozbiljan ručak ti mi u čašici daješ vode mesto rakije. I tek onda donosiš jela, ali najviše pšenice s orasima i šećerom. Ja sam seo, prekrstio noge i punim usta, a ti samo trčkaraš, donosiš, sedaš sproću mene podvivši kolena i probiraš što je najbolje.

– Evo, uzmi! – veliš ti ozbiljno i pružaš mi.

– A što ti ne jedeš? – pitam te, gurajući ono u usta što mi daješ.

– Pa, takav je red – odgovaraš mi ozbiljno – Mužu žena treba najbolje da da... Ona može i posle, što ostane od njega, da jede.

I za tim, pošto ja napunim sve džepove orasima i kestenovima, ti sve onda dižeš. Opereš sahane, da se ne bi poznalo. Sve središ, zagasiš vatru na ognjištu, lepo i jako poklopiš sudove jela da ne bi mogla koja mačka ili pas što da uzmu. I to hitro, ozbiljno, sa zasukanim rukavima, uzdignutim šalvarama, pazeći da se ne uprljaš, ti umah sve to svršiš. Posle, pošto zatvorimo kuhinjska vrata, držeći se za ruke, smejući se, izletimo na polje, u baštu i potok, te da nas sunce greje, zapljuskuje svežina i miris zelenila... Da čekamo, dok se naše matere, isplakane, s glavoboljom vrate s groblja.

Je li – da je ovako bilo?



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 12:58:02


II


A posle? Majka je moja želela, da ja postanem ono što moj otac ne beše – da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše, a nije znala sirota ona da se opadanje porodica ne zaustavlja tako lako i brzo, pa još i na prvom kolenu.

Šta je o tome ona znala. Ona samo sanjaše nekadašnje bogatstvo, zidaše svoje kule na mene, i možda baš joj i to davaše snage i onoliko dugog života. Dade me u školu. Učio sam se prilično. Za sve vreme osnovne škole i niže gimnazije ne beše ničega neobičnog. A i tebe majka upisa u školu, ali je ti i ne dovrši. Posle si učila da šiješ i krojiš žensko odelo. I zatim se opet vrati kući da tu ostaneš. Ali, ne! Nisi bila ti samo kod svoje kuće već i kod naše. Šta više, prvo bi naše dvorište počistila, pa onda vaše; prvo bi nama izvadila iz bunara vode i donela, pa onda vama. Za Božić, Uskrs, po čitave dane ostajala bi ti kod nas, pomažući materi. A tvoja mati, kao i pre. U veče bi došla s nadnice kući, a u jutro rano išla na rad. To pade u oči komšijama, i već počeše iznositi kojekakve stvari, a naravno da ste vi u tome najgore prolazili. Podmetalo vam se neko ulagivanje i silom guranje kod nas. Koliko bih puta čuo gde govore o tome i to kao s nekim sažaljenjem pomešanim sa zluradošću:

– Eh, ugniću se. Uvile se oko one stare žene, pa joj ne daju da mrdne. Ali ’adžika! Zar će ona još i takve da gleda?...

Eto, znao sam ja to, slušao, mislio o tome, ali sam opet ćutao. I mati se tome činila nevešta, jer je bila uverena o nemogućnosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj naš život. Jedno što vas je sažaljevala, a drugo, što si je ti služila i dvorila kao rođena kći.

I, kao što rekoh, sve je bilo po starom. Opet smo zajedno večerali, matere su se razgovarale, ti si štogod šila ili plela a ja čitao. Sve je bilo po starom i dani su išli, tekli jedan za drugim, brzo, neosetno, ti naši mladi dani ispunjeni srećom i bezbrižnošću. Samo su se naše kuće svakog leta sve više ugibale i gubile u zelenilu. Topole su rasle i išle u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruške, kajsije, višnje i dudovi sve više debljali i ukrštavali se. Potok se proširi i iskrivuda. Preko njegovih glatkih kamenova nahvata se nežna, meka mahovina; trava postade bujnija i tamnija. A i mi smo se menjali i rasli. Ja i ti smo, opet, svakad bivali zajedno. Ali ja, ah ja, već počeh da se zanosim ambicijama, koje, podsticane uspomenom moga „visokog porekla” i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve više se i više širahu, pružahu čak do – stid me je već! Našto spominjati sve one želje i nade, one rane, ubitačne zrelosti, kojom smo se čak i ponosili?... Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas, što ti dopuštamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da gledajući me smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.

Koliko puta me zatičeš. Zamišljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige. Ti dolaziš tiho, na prstima i zastajkujući, pitaš me:

– Šta ti je, Kojo?

– Ništa.

– Pa ne ljuti se, što? – A u tvojim plavim i čistim očima toliko je iskrenog saučešća i tuge što sam ja ljut, da ja odmah omekšam i otpočnem da se s tobom šalim i razgovaram.

To me je ubilo!

Kao što rekoh, po komšiluku počeše već da zuckaju, pričaju o nama i da nas, iako besmo još deca, iznose zli jezici.

Da, bili smo samo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.

Ali, i tome dođe kraj. Sećaš li se toga trenutka? Tek što sunce da zađe. Otvorio sam oba prozora gostinske sobe i beh zaseo te čitah neki roman. Svetlost je dolazila kroz prozore i jasno osvetljavala sve. Odjednom uđe i ti. Stade do mene. Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poče prelistavati knjigu koju čitah.

– Čitaš li? – pitaš me i naginješ se da pročitaš ono što čitah.

Slučajno mi pogled pade na tvoju ruku i čisto se trgoh, kad je videh kako se ispunila i prolepšala. Zagleda dalje a ono oblina ruku ti isticaše se dosta primetno iz mintana. Pogledah ti u lice i tek tada videh kako ti je ono puno, čisto i svetlo; kako ti se vrat očistio od malja; podbradak se ispunio i zaokruglio, i na jagodicama izbila jedra, nežna rumen. Posle i ramena ti se ispunila; tesne i uske grudi zaokruglile se i izdigle; pas ti postao vitak i obao... Iz cele tebe izbijala je toplina, mekota i neki čudan, opojan miris, koji nikad u životu više ne osetih.

– Što me gledaš tako? – upita me ti začuđeno.

– Tako! – plamen mi obuze blede i suve obraze. Pružih ruku, obavih je oko tvog pasa, ti se ugnu i slatko nasmeja.

– Nemoj! Tuga mi je!

Noge počeše da mi drhte. Jače te k sebi privlačih, ti se ugibaše, podavaše i naginjaše k meni, šapćući:

– Pa šta hoćeš?

– Ništa! – I privukoh te silno, da se tvoja glava nasloni na moju. Celim telom beše ti naslonjena na mene. Stisnuh te jače, htedoh da okrenem glavu, obrazi nam se protrše, ti oseti moj vreo dah i uzdahta, klonu, ali se brzo trže i skoči.

– Uh!

– Čekaj! – I pođoh k tebi. Ti me, dignuvši ruke, gledaše zabezeknuto i široko. Na licu ti beše neka čudna, topla svetlost. Oči ti behu kao potamnele i prevukle se vlažnom maglinom. Prihođ ti, ali me ti silno odgurnu i kriknu.

– Ne – i pobeže.

I od tada se ti preobrazi. Sam ti hod postade oprezniji i mekši. Ugibanje tvoje zaobljene snage postade toplije i strasnije; lice izrazitije, usnice ti dođoše rumenije a pri krajevima tamnije i oštrije...

Opet smo se viđali i to svaki dan. Dolazila si, služila nas i pomagala nam, ali više mi se ne približivaše onako smelo i otvoreno. Izbegavala si da ostanemo sami. Kao da osećaše neki strah od mene. Nestade našeg tepanja i milovanja. Seta se često spuštaše na tvoje čelo. Često, vrlo često zaticah te, gde si, čisteći naše dvorište, stala. Naslonila si se leđima na direk, metla ti ispala iz ruku, a ti oborivši glavu, tareš čelo i nameštaš kose i to polako, mučno. Usta ti skupljena više na plač nego li na osmeh.

– Šta ti je? – pitam te zadovoljno jer znam da o meni misliš.

– Ništa! – odgovaraš ti, i uzimaš metlu da ponoviš čišćenje.

– Da ne misliš o Nikoli? (Tvoj, iz komšiluka, najdrskiji udvarač a u isto vreme najveći opadač.)

Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči. U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki pročitao tvoj nem i bolan jauk što beše u njima: „Što me toliko mučiš?” I kad bi ti osetila da sam ja baš to isto i pročitao, oborila bi brzo pogled i zacrvenevši se rekla bi:

– Možeš da govoriš šta hoćeš!

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila više od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta umoren i obuzet sumnjom da možda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san. I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj sobi, pod žmirkavim kandilom i počađalom ikonom izdahnem kao što su i moji preci...

Ali mati? Ulazi ona tiho, ponosno. Uvek obučena čisto, s belom maramicom oko vrata. Seda sproću mene i pita me za školu, za drugove iz bogatih porodica. Da li se i oni uče kao ja? Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao:

– A, ’adžike, tvoj unuk?!...

– Pa, šta mogu ja? Dete na to pošlo. Drugo neće ništa... Mučimo se – odgovorila ona.

– A, ne, ne! Dobro je pošlo ono. Ne pometaj ga... Poznaje se čija je krv! – rekao on.

I tada, smešeći se, tarući zadovoljno svoje suve ruke, otpočinje da priča već toliko puta kazivan svoj život, da izvodi poreklo naše porodice, opisuje život i navike naših predaka. Nabraja njihova velika imanja, gradove u kojima su bili i trgovali, lica s kojima su stajali u prijateljstvu, kao: paše, kajmakame, vladike i ljude za narodnu stvar, koji su u ono strašno vreme dolazili i nalazili pomoći i sigurna skloništa u našoj kući.

– Eh, ne znam što me čeka, a sve znam što prođe! Ne gledaj ti mene, čedo. Nana je tvoja stara. Naša je kuća bila prva. Mi smo bili znani, poštovani i svuda prizivani... Sad? Bog tako reče – posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja. Ali, hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe, iskru, čedo moje! te da ima ko će mi oči zaklopiti. I da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kažem, kad me moj čovek a tvoj deda zapita: „Ženo, koga ostavi tamo? Da se ne ugasi naše ognjište?” – da mogu tada, čedo, da mu kažem: „Ja ostavi’, čoveku, poveliko i od tebe i od mene. Ognjište se naše ne ugasi, već se još više raspali i raširi...” I suze kašalj – počinju da je guše.

Dede sad kaži mi toga koji bi tad na tebe mislio? Ko bi smeo da joj kaže:

– Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu, nano, strah me je!...

Jesam li ja to smeo? Ne! Zagrejan, potresen, klicao sam: „Naprijed!” I pošao sam.

Znaš li, kad se spremah da idem u drugu varoš radi veće škole? Ti nekoliko dana pre ne izbivaše od nas. S majkom spremaše mi stvari. Čarape, košulje, peškiri, sve sitnice, čitava devojačka oprema, začas prođe kroz tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomeša se sa dunjama, jabukama i krušakama koje ti krišom guraše, da niko ne vidi. A kad dođe dan za polazak, tvoja mati dođe da mi poželi srećna puta, tebe ne beše.

– A Stana?... upita začuđeno moja majka. Majka ti se zbuni, pocrvene. I, onako malena, ona se još više zguri i prošapta:

– Ne znam, ’adžike. Znaš ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi.

Ali ja sam osećao, znao i s nekom sigurnošću mogao bih te naći gde u tvojoj bašti, pod dudom, u travi, poklopljena ničke i uvivši glavu u tvoju bošču jecaš i plačeš za mnom!



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 12:59:46


III


Ah! – Ali ne smem da puštam ni volju svojim osećajima. Silom ih zadržavam da bih što kraće iskazao ono što bi. A bilo je mnogo što šta, što se ne može lako kazati. Dosta boli i ovo, a kamo li i ostalo.

Ja sam produžio školu. Stupio u život, u bujan, neobuzdan let, za koji mišljah da ide po vasioni, a ono, u istini, kretao se po običnoj, svakidašnjoj kaldrmi. Mladost! Da li je nje ikada bilo kod mene? U čemu beše ona? Ne! Ja nisam imao mladosti. Ja nikad ne osetih čilost duha, svežine misli i brz, topao, opticaj krvi u meni. Nikad mi snaga ne zaigra, od zdravlja i bujnosti. Nikad se ne osećah tako čio, svež, lak, da bi mogao da se utrkujem a da poda mnom zemlja tutnji, da kličem gledajući u sjajno, modro nebo; da ne opija i zanosi sveže zelenilo i da me istinski razdraga ševina i slavujeva pesma iz grmlja. Slavuja čak nisam poznavao, nikad ga nisam video niti bih mogao da razlikujem njegovu pesmu od pesme običnog kosa... Zar je to mladost? Uvek beh suv, iznemogao i bled. Čak mi je bledoća godila. Moj korak beše trom, nemarljiv i nesiguran. Moj pogled ili mutan ili grozničavo svetao. Imah vrlo čestu glavobolju ili nesvesticu. Pa i samo učenje beše mi mučno, teško, neugodno.

Kući sam dolazio svakog raspusta. Mati me dočekivaše sva presrećna. Samo bi joj oko zasuzilo kad bi me videla bleda i ispijena. U veče, nameštajući me u postelju i podmećući jorgan i jastuke da ne ozebem i pitajući me šta volim da mi za sutra spremi, odlazila bi govoreći:

– Spavaj, čedo, odmori se. Ne brini i ne uči toliko. Teške bile te vaše nauke?!

– Teške, nano!

I iz početka bivalo mi je vreme bavljenja kod kuće prijatno. Započinjao sam neke radove, učenje predmeta. Popravljao sam se. Ti si opet dolazila. I zajedno s materom trudile ste se da mi što bolje i ukusnije jela zgotovite i da što više teja i lekova pripravite. Vi dve išle ste kao senke ne dišući, ne dajući čak ni muva da zuji. I jednako ste radile za mene, gledale, slušale moj dah i pogađale iz oka mi želje. S tobom sam se razgovarao vrlo retko. Više puta uzimam i diram te: te za ovoga, te za onoga. Kako sam, tobož, čuo, da si se s nekim sastajala i da si mu što poklonila: čarape ili maramu. Ti se zaprepastiš, obrazi ti poblede, oči zasjaje i kršeći ruke moliš me, kumiš, da ti kažem onoga ko mi je to kazao:

– Kaži mi, kaži, živa ti majka tvoja! Kaži mi ga, pa da mu nasred mle glavu razbijem.

– Zar si ti takva? – pitam te smejući se i uživajući u tvojoj muci.

I ti ne prestaješ da me moliš. Čak i suze ti pođu dok ti ja ne kažem da sam se šalio. Tebi lice sine radošću i sva srećna, veliš mi:

– Molim te, pa nemoj drugi put tako da se šališ!...

I svi su govorili da ti mene čekaš. Neki su me čak i pitali. Ali kao u šali i kao sažaljevajući te:

– Ama, ona, Boga ti, baš tebe i nikoga, a?

– Eh! – odgovorio bih ja i okrenuo odmah razgovor na drugo. Mrzelo me je čak o tome i da govorim.

No ovo bavljenje kod kuće u brzo mi je postajalo dosadno. Jer kad mi ona tišina, urednost, počinje da biva monotona, onda bacam sve i jedva čekam kad ću da odem. Ništa mi se tada ne dopada. Jela mi postaju teška, ti i majka dosadne s vašim večitim ugađanjem i dvorenjem. Kao da me je gušilo to vaše njegovanje, ti vaši mili i puni strahopoštovanja pogledi. I odlazio sam pre vremena. I tada sam o tebi retko razbirao i čuo. Sem kad si pisala materina pisma, i posle pozdrava od svih, dole, na dnu, dodavali si: „i od mene”. To je bilo sve. Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu svu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti, i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, još neproteklog izvora... A ovamo? Oh da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti?! Nisam te smatrao za višu od ostalih, ali ipak si bila nešto drugo, nešto, što me je sprečavalo da postupim kao i s ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu tek u procvatu.

Ali jednog dana, u prvi sumrak, kad sunce klone i rasipa žarku rumen, a hladovina već preuzima maha nad žegom; kad iz tople zemlje bije suvota i draž; kad zeleno i čisto modro nebo srce draga i puni ga opojnim, razdraganim miljem – toga dana iziđoh iz sobe salomljen od silne vatre i uzbuđenja. Ne znam šta mi je bilo. Celog tog vrelog dana leškario sam po krevetu čitajući i maštajući. Hladovine istina beše dosta u sobi ali ipak beše i žege koja probijaše krozu zavese i polutamu... Raskomoćen, u onoj polutami, čitajući, čini mi se, Mopasana, razdražen, uzavreo i stiskajući vrele usne na svoje gole ruke, ja sam dahćao... Upila mi se beše ti u pamet. Tvoja jedra, puna, raskošna snaga srce mi je kidala. Gledah te, izazivah uspomene i slike nekadašnjeg milja.

– Što sad da ne?... – uzviknuh i skočih – Lud sam! Budala! Što patim, mučim i satirem sebe?!... – I stvarah te, grljah, celivah tvoje rujne usne i opijah se od mirisa tvoje kose.

I brzo natukoh šešir, ogrnuh kaput i iziđoh iz kuće. Iz vaše bašte čujaše se udar motike. Pređoh preko potoka i stahod iza granja da te vidim gde si. Ali ti beše ispred mene, blizu, u aleji i okopavaše mladi luk, čisteći ga od trave. Sva se beše predala poslu. Na glavu si ovlaš bacila belu šamiju, da ti sunce ne peče lice. Bila si samo u jeleku i šalvarama. Košulja ti se na grudima beše otkopčala i zavrnula te se viđaše mali deo belih ti nedara. Htedoh duže da ostanem ali poče pucati suvo i trulo granje pod mojim nogama.

– Stano! – viknuh.

Ti se trže i oslušnu.

– Zove me neko? – upita se ti i brzo rukom dohvati košulju na grudima.

– Ja te zovem – rekoh jače i iziđoh iz granja. – Dođi ovamo.

Ti brzo ostavi rad, i, trčeći, kršeći se, njišući levo desno prsa, zabacujući laktove, dođe i htede proći pored mene, misleći da te ja zovem radi matere. Bog zna šta sam tada osećao. Jedva sam se držao na nogama kad osetih tvoju toplu blizinu. Nokte sam utiskivao u dlanove samo da se uzdržim.

– Teta li me zove? – i htede da prođeš.

– Ja te zovem, ja. Stani, kuda ćeš?

Ti stade.

– A što ti? – upita me začućeno.

Pokajah se. Dođe mi teško i neugodno. Htedoh da se udaljim, ali nisam mogao. Ti spazi tu zabunu. Doseti se, pa planu, uzdrhta i nasloniv se na granu od višnje, šanu obamirući od plašnje i sreće:

– Pa šta?...

Ništa – rekoh – zvao sam te – i onda hladno, odsečno, gledajući te strogo, nastavih: – Imam nešto da ti kažem, zato dođi posle večere ovde. Čekaću te.

Ti drhtaše. Lice ti pobledelo, u usnama ni kapi krvi ne beše. Gledaše me pogledom kojim htede u dno moje duše da prodreš. Bojali si se. Ali ja sam se nadao tome pogledu i načinih lice tako hladno, mirno, da svaka sumnja odlete.

– Ako mogu... – odgovori ti zbunjeno.

Ja planuh.

– Onda ne dolazi! – i htedoh da se udaljim.

– Ne, ne... doći ću. Hoću!

I ošinuvši me sjajnim, srećnim pogledom, otrča, zanoseći se.

Vratih se. Topih se i nestajah. Bejah lud... Veče pade. Mesečina iziđe. Nisam znao kako sam večerao. Zalogaji mi zapirahu, ruke drhtahu a prsti behu oznojeni. Posle večere odmah se digoh i rekoh materi da ću ići u kafanu, pa polako, krijući se, dođoh iza kuće na potok. Vlaga potoka još više me dirnu. Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće. Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamno zelenu vodu koja polako žubori, promiče, belasa se i mileći preliva se preko glatkih kamenčića, oko kojih se nahvatala meka, zelena mahovina. Tek pokoji cvrkut nezaspale ptice i ništa drugo. Iz vaše bašte ništa se nije čulo. Izvalih se na travu. Poduze me svežina. Glava mi je gorela, ruke behu sve u znoju a srce udaraše tako silno, jako, da sam ga i ja čuo. Čekao sam te. Položio sam dlanove na vlažnu travu i premirah od slike koju stvarah. Unapred sam rešio kako će biti. Kako ću da te metnem u krilo, raskopčam ti jelek, i, uviv moje lice tvojom kosom, zagnjurim ga u tvoja bujna, topla nedra, i osećam dodir tvoje meke, nećne, tople kože, i sišem, sišem... Đipih. Uhvati me strah. Strah neopisan i neiskazan, strah od nečega što se u meni buđaše i svega me poražavaše... Strah od ove gluve samoće, mrtve tišine i ovog tihog žuborenja i belaskanja vode spram mesečine. Sedoh. Drhtao sam kao prut. Odjednom čuh laki šušanj. Znao sam da si to ti. Htedoh da ustanem ali ne mogah. Stisnuh samo jače pesnice u travu i zaustavih dah. Šum bivaše jači. Odjednom, plašljivo, tiho, okrećući se i zazirući od svačega, dođe ti njihajući se.

Pruži mi ruku a ona ti beše vrela i sva oznojena.

– Evo me – šanu plašljivo i vrelo. – Ti, ti, ti?... – pa se zagrcnu, pade i briznu u plač.

– Stano?! – trgoh se uplašen.

– Oh, oh! – grcaše ti, plakaše i vijući se ljubljaše mi ruku, kvaseći je suzama. Srce mi se steže. Samo voda žuboraše i mesec nas mestimice osvetljavaše. Ti grcaše i plakaše. Ja sam stajao kao ukopan. Nisam znao šta da radim. Osećaji me poplavili. Kad se pribrah, sedoh do tebe, podvih svoje ruke pod tobom, jednu tvoju klonulu, toplu i punu ruku prebacih preko moga ramena i privukoh te, posadih u krilo, okrenut tvoje zažareno i uplakano lice spram sebe i naslonih ga na svoj obraz...

– Slatka si! – i upih moje usne u tvoje tako duboko i jako...

– Oh! – treseš se ti.

– Volim te!

– Oh...

– Volim te!

– Ooh!... – i jedva, s mukom odvajaše svoje usne od mojih...

– Volim te, volim.. volim!... – I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te, osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I mesto radosti, sreće, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.

– Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?! Ozgo, s ukrštanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj obraz. Ti se trže uplašeno.

– Ne boj se – rekoh ti, šapćući i tronuto – to vrba plaće, pa pada na tebe... Idi! – I brzo te otpustih i ustadoh.

– Idi, vreme je! – I zaista prvi petli pevahu.

– Strah me je – govoraše ti unezvereno. – Uh, kakva sam! – viknu uplašeno pa okrenuvši se od mene poče doterivati u red odelo i kosu... A petli pevahu, hladovina bivaše jača, i žubor, belasanje vode spram meseca odmicaše i gubljaše se polako. Ispratih te. Na prelazu u vašu baštu ti zaista, okrenu se i, boreći se, ušita me:

– Nećeš da se ljutiš?

– Ne. Šta?

– Još koliko imaš da učiš? Da znam.

– Još malo – odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu:

– E, pa to je... – i ode.

Vratih se, legoh, zaklopih oči, ispružih ruke, i obamirah od slatke, lake i tajanstvene sete i tuge.

I ti – ne dani, već noći! ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode?! Ne povratih više te noći kad mesečina sja, kad senke drveća padaju i šire se; kad se bregovi i vinogradi gube u beličastoj magli. I onda, kada ja prelazim preko potoka, idem kroz vašu baštu, dolazim pred kuću gde vi u sred dvorišta, na prostoj asuri, ti i majka spavate. Ti se od toplote zabacila pokrivač, ruke bele, pune zabacila više glave; kosa oko tebe u neredu a prsa uzdignuta i razgolićena... Tvoja se majka skupila, uvila, pokrila glavu i spava...

Prilazim na prstima. Mesečeva zrka drhti. Bojim se da moja senka ne padne na tebe i zanoseći se, saginjem se i puštam na tvoje vlažne, vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak, neosetan poljubac... I onda polako, krijući se u senci drveća, bežim dok ne iziđem iz vaše bašte, pa onda zapevam:


Oj večeri, oj, slatka čekanja,

Oj, vi noći, moji beli dani!...


Oh, pa znaš li kad te trgne iz sna moj poljubac, ti se probudiš, brzo se setiš da sam to ja, i onda sva ugrejana, u poludremežu, vrela i mirišljava, ti – kad te poljubim, zadržiš moj poljubac.

– Ti si... protepaš, a usnama, žmureći i ne puštajući me, tražiš moje oko!

Ali posle, u jutru, kad se probudim, otresem tih noćnih mađija i čari; dižem se nezadovoljan, natmuren i zlovoljan. Uviđao sam da ovo ne može ostati tajna. Strah me je bilo da ko ne vidi i dozna, a naročito moja i tvoja mati. Nisam se njih, lično bojao, već nisam hteo da izgubim ono poštovanje i ugled koji imah kod njih a osobito kod tvoje majke. Govorio sam sebi i ubeđivao da ovo nije lepo i časno od mene. Kuda će nas sve to naposletku odvesti? Jer ti odbijaš prosioce radi mene. Čekaš me. Podaješ mi se. Veruješ mi kao svecu i sva se sjaš od sreće. Pevaš celog dana da se ori bašta, potok. A i glas ti doš’o mekši, topliji. I tada sam se zaklinjao da više neću s tobom imati posla. Zato sam danju bivao onako ponosit. Ali kad padne noć, kad se sve utiša, kad mesečina bleda, meka, sjajna, čudna, obasja sve, moju sobu, krevet, mene – onda, kao u bunilu, opet ustajem i dolazim k tebi i ljubim te...

Posle jedne takve noći, kad ustadoh opet bunovan i zlovoljan, mati mi donese doručak, i onda sede sproću mene s pletivom. Ja malo okusih. Nisam mogao da jedem. Ti mi beše jednako u pameti i zbog toga još više se jedih.

– Što ne jedeš? – upita me.

– Ne jede mi se.

Mati me pogleda. Iz tog njenog pogleda videh da ona sve zna.

– Kad ćeš u školu? – upita me kratko.

– Ima vremena. Rano je.

– Pa druge godine i pre ovoga vremena si iš’o? Valjda imaš sada malo da učiš. Svršavaš već.

Pogledah je začuđeno. Njeno smežurano lice beše pokriveno tamnim pegama. Stisnula smežurana usta, a kroz kožu vide se desni. Tek sada spazih da joj je još ono staro odelo ali već ulaskano. Prvi put, ispod bele maramice oko vrata, videh joj neopranu košulju. Kao da me nečija ruka uhvati za srce i steže ga jako, pa ga onda opusti, te da se što više raširi i razlije gorčinom.

– Što pitaš? – odgovorih turobno.

– Pa, da znam, sinko!

– Kad budem svršio, znaćeš.

– Ta ne ljuti se odmah! Ti se od neko vreme baš... – i zastade. Znao sam kuda je ciljala. To me žacnu, planuh i skočih ljutito.

– Zar sam ja krvi što smo mi sirotinja? Evo, baš kad hoćeš – viknuh i bacih tabake. – Bataliću školu. Eto, svršio sam!

– Ne, ne... ne boj se ti, čedo. Imamo još. Dao Bog. Ne ljuti se. Oh, što ja prokleta? Ne ljuti se ti. Znaš, kad je čovek star on se podetinji.

Ovo navlaš izbegavanje i izokretanje razgovora još više me ispuni gnevom i jedom. Sedoh, a sav se stresoh od nekog čudnog gnušanja, neugodnosti i besa koji je u meni polako kipeo i širo se. Zaćutasmo oboje. Ona je plela. U sobi se ništa nije čulo, a tako i spolja. Jer beše radni dan, pa svi otišli na posao. Odjednom, polako, tiho, kao uvek, uđe tvoja mati ali nekako još više zgurena, uvučena, i kao s nekom plašnjom.

– ’Bro jutro, ’adžike! Radite li?

– A kako si mi ti? – upita me, rukujući se. I zatim, idući natraške, sede, kleknu uza zid po svom običaju i uze da zapitkuje mater za neko platno, koje misli da tka za tebe. I onda otpoče da kazuje i nabraja tvoje darove što si spremila. Govoraše ona, a sva beše uplašena, uzbuđena i krišom, kao s nekim strahom bacala je kratke, tajanstvene i plašljive pogleda čas na mene, čas na mater. Kao da iščekivaše nešto a od toga se plašila, drhtala i zastajkivala u govoru. Pogledah mater, i trgoh se uplašeno, jer oko smežuranih usta, igraše joj zadovoljan, jedak podsmeh.

– Šta hoće i čemu ovo? – upitah se uplašeno jer se bojah da se ovi uvijeni, nejasni govori ne odnose na nas. Uplaših se i digoh da iziđem, ali, prvi put tako oštro, i s osmehom zaustavi me mati.

– Sedi. Vidiš da nema nikoga! – i onda hladnim, oholim, punim nekog prezrivog saučešća glasom, okrenu se tvojoj materi koja se još više zgrči uza zid. – Ama, Marijo... poče ona – hajde kad ćeš već tu tvoju da udaješ? Zar ne vidiš kolika je i kakva? Zar hoćeš da ti neku sramotu metne na glavu? A, valjda čekaš nekoga?

Tvoja mati sagla glavu, rukama stisla kolena i tako nagnuta sluša, trese se i dršće. Odjednom diže glavu, pogleda mater, pa je opet brzo obori, zari u krilo i briznu u plač, grcajući:

– ’Adžike, zar to?

Pun straha, i kao s nekim gnušanjem, okrenuh se od matere samo da je ne gledam onako hladnu, nemu i zadovoljnu.

– Ne plači, Marijo – reče ona, a u njenom glasu osećaše se neko saučešće pomešano sa zadovoljstvom. – Ja tek samo onako rekoh, da znaš – i to „da znaš” naglasi.

– Znam ja sve, ’adžike – poče majka ti pribirajući se i brišući oči šamijom. Ako nisam bila kuma i starojkovica, a drugo sve znam. Ali, što ja... Eto, plače, moli: „Majke, zbori ona, nemoj slatka majke. Zar sam ti toliko nakrivela, te to hoćeš... Bolje mrtvu u „kovčeg” da me ispružiš, u crn povoj da me poviješ, nego li to...” A ja nju samo ’adžike, nju jednu, to dete, ’adžike, imam, pa?!... I opet je zaguši plač.

Ja sam samo drhtao i strepio.

– A javlja li se koji? – upita je mati.

– Javlja se. Svaki dan. Evo, baš jutros opet onaj Nikola posalo navodadžiku. Veli: samo ako hoće, pa odmah, o večer, ispit...

– Momak dobar?...

– Kao svaki čovek. Odslužio vojsku. Nema ni on nikoga, ima nešto od imanja i ovo naše što je, pa... Ali, ona, ona...

– A ti hoćeš?

– Hoću – dahnu ona silno – Što da ne?... Kosti, ’adžike, da odmorim?! Rasipah se po polej...

Mati se diže, doterujući šamiju.

– Hajdemo – reče joj – Čekaj, ja nju da... Što ona luda i besna, misli?

I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito a tvoja zgrčeno i zanoseći se...

Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na meterinom oku spazih još neosušenu veliku suzu kad se vrati i reče:

– Svršeno je!

I onda brzo odnese stvari: čaše, šolje, sahane kod vas što će trebati za tvoj ispit, a što vi niste imali... I onda nastade trka, jurenje, donošenje stolova, klupa, stolica iz obližnje kafane i ostale potrebe iz svake kuće u komšiluku. Sve se sleže. Usklici, smeh, razgovor razlegao se iz vaše bašte, koju počeše utapkavati i krčiti za igre... Ja? Isprva kao da se oslobodih, danuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Boja sam se. Poražen mojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Moja mati ni reči utešne, kao da nije ništa znala. Čisto ne verovah da je to ona, kako se beše zanela oko tvog spremanja... I pade veče, opet iziđe mesec i obasja sve. Opet lišće zašumori, hladovina i senke padoše... Ljudi se vratiše s rada, stoka uvede u štale, zatim se presvukoše i dođoše vama na veselje i „radost”. I onda, kreštav, jak, suv glas Ciganke Salče zapeva pred tvojim prozorm kad te drugarice počeše oblačiti. Dahire, ćemaneta, zaječaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama... Oh, a u njima kao da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; sitosti i zlurade, tajanstvene sreće što mi te oteše, uzeše od mene... Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u te visine, krešteći i pišteći... svetiće se meni koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 13:01:40


IV


Dve godine nisam kući dolazio. Kad treće godine dođoh i stihog u veče, opet beše mesečina, opet ono bujno zelenilo, opet taj potok, topole i vrbe me sretoše. Setih se tebe i uplaših. Mati otpoče da mi priča i kazuje sve promene koje se desile za vreme moga odsustva: ko je umro, propao, prodao njive; ko se oženio i udao. I onda za tebe:

– Marija umre. Bog da je prosti – reče mati, i pogleda me.

– E? – trgoh se.

– Mani, sinko, – odmahnu ona rukom. Što beše, ni crnom Ciganinu Gospod da ne da! Umre, presvisnu od tuge kad vide ono dete kako se bije, muči i tuče od onog njenog besnika. A lepo poče iz početka. On miran, radi. Uze, otvori dućan, napuni ga espapom i otpoče da radi. Ali ga đavo natera te se malo zaduži kod Doktora... A on, znaš ga, živa vatra. Koga dočepa u svoje ruke, taj više čitav ne iziđe. Malo po malo preklopi mu imanje. I davaj, davaj, isplaćuj, ali ko će ’alu da zasiti. Prodade im sve njive i vinograde. On se propi, propade – uzedoše ga dušmani na vrat! Sad je krijumčar. Po nedelju dana doma ne dolazi niti što donosi... Imaju jedno žensko detence, ali i ono kržljavo – Bog zna da li će da ostane. A ona, crnica, da je samo vidiš, sinko, pa duša da ti zaplače: ide na nadnicu, radi duvan, te sebe, dete i kuću drži... Eto, na!

Iz čaršije, s ulice, dopreše glasovi pesme, zurle i bubenjevi.

Iziđoh i stadoh na prag od kujne. Mesec beše nasred neba te ne beše velikih senki. Larma, pesma i svirka sve se više približavaše i ječaše. Uzdigoh se na prstima da štogod spazim ali od uličnog visokog zida ne mogah ništa videti. Ponekad bi se tek uzdigla čija kapa i ruka. Bubanj i zurle sve su jače pištale i bile, te s promuklim glasovima i velikom jačinom, uzdizale su se i rasprostirale...


Niz polje idu, babo, sejmeni,

Sejmensku pesmu, babo, pevaše,

Hajdučku glavu, babo, nošaše!


– Ha-ha-ha!... – ču se besno groktanje i zatim pucanj puške.

– Unutra! – viknu mati bojeći se da mi se štogod ne desi.

Uđoh, stadoh. Čudna i teška tuga obuze me. Mati spremaše večeru jednako pričajući o tebi. Počesmo večerati. Vika se utiša. Odjednom kroz rupu na sobnim vratim, začu se tvoj tih, drhtav glas:

– Teto, tu li si?

Nisam mogao da se maknem od silna, neugodna, i teška, pomešana s bolom i saučešćem, osećanja. Ti otvori brzo vrata, još brže ih zatvori za sobom kao bojeći se čega. Pa odmah, uza zid, držeći u krilu povijeno detence, sede ti suva, bleda i ispijena. Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta visaše ti; kroz šamiju provirivaše tvoja kosa, zanemarena. Bila si u prljavoj košulji, iskrpljenim šalvarama, iz kojih virahu tvoje, od silna rada razvijene, pljosnate stopale s ispucalim prstima.

Stresoh se. Mati iziđe za tobom da zatvori kuhinjska vrata.

– Stano?

– Ti?! – vikinu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću. Samo ne mogu da ga opišem, kako u njemu nečega i prestrašenog, i bolnog, i očajnog bejaše. Beše đipila. Zverala si, drhtala, nijala si se i kao htela gde da pobegneš. Posle se jedva pribra, postoja malo, i, uzdahnuvši silno, opet sede ukočeno uza zid. – Ti si, gospodine? – šanu, a neki nov, stran, ponizan, učmao i beživotan tvoj glas prepade me. U njemu ne beše ni traga o kakvom osećaju, toplini i bolu. Kao da si me sad prvi put videla u životu, takav beše tvoj glas.

– Ja, ja! A ti?

– Eto, hvala gospodu!

Mati se vrati iz kujne gde beše zatvorila vrata za tobom.

– Gde je? – upita me. Pa kad te vide uza zid, oborene glave, skupljenu, zgrčenu nad detetom u krilu, brzo uze dete od tebe. – Što si tu sela? ’Odi, priđi... Što se bojiš? – I uze te za ruku dižući te.

– Neka, teto, neka – braniš se ti – i onako ti mnogo dosađujem!

– Hajde, hajde!... – I ostavi u stranu dete, tebe posadi za večeru. Ti si pognute glave, išla, sela, uzela zalogaj, ali tako nevešto kao da prvi put jedeš. Majka te nutkaše, metaše pred tebe jelo. Ti si jednako, onako pognuta, valjala taj zalogaj u ustima. Uzalud si probala da ga progutaš, ali nisi mogla. Posle briznu u plač.

– Teto, teto!

– Ne plači, ćerko! Pisano je!

– Crno pisano!

– Ne ’uli Gospoda! Ćuti, čedo, čuti, sinko! – i uze tvoju glavu, metnu je na krilo i milijući te po kosi, tešila te je i utišavala. – Ćuti, ćuti... Gospoda imaš, ako majke nemaš... Ćuti, čedo moje!...

– Nana moja! I nju on... oh! – grcaše ti. – A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj, bre, čedo, tako! Vi ste sami, nikoga svoga nemate, a evo, Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva... pa nemojte, sinko!”... A on samo udri, psuj, viči. Mene već što... ali uzme nju pa je tera od kuće zimi, a ona, nana moja slatka, da se ne bi čulo, da ne bi svet posle to... ah! ona celu noć provede oko kuće, krijući se da je ko ne vidi, mrzne se i umre! Ostavi me...

Odjednom ču se krhanje plota, pucanje granja i glas:

– A čekaj, ćerko majčina! I ako je ’adžika, nije Bog! Čekaj ti!...

I zatim rupi u dvorište, podskakujući s noge na nogu, mali, raspasan, zanoseći se, tvoj muž, Nikola. Otpoče da lupa na kuhinjska vrata. Ti si se skamenila, mati mene gleda i kao da me pogledom moli: da se ne ljutim na tebe, što nas on uznemirava. On gurnu silno vrata i uđe. Ti se odjednom diže, istrže od matere i izlete u kujnu pred njega, da ga zaustaviš.

– Ne, Nikolo! Sladak, mili Nikolo, ne ulazi! – molila si ti, sirotice moja, jer si se stidela da ja njega, tvoga muža, vidim takvog. Molila si ga, vila se oko njega i zaustavljala ga.

– Ja! Što! Koj’ mi što može! A ti... – I odgurnuv te nogom od sebe uđe on k nama, klateći se i zanoseći, s raspasanim pojasima, izvučenim mintanima, u opancima i visokim, debelim čarapama. Oko pojasa beše mu prazan „redenik” od kuršuma, a do njega veliki kasapski nož. Njegovo crno, mesnato i podbulo lice, s vodnjikavim očima i velikim ustima, beše tako surovo i silno, da se čovek nehotice okretao od njega... Uđe on, zanoseći se.

– ’Adžike mori! Što? – ali se brzo trže kad me spazi, skinu kapu i pogleda me neodlučno. Zatim baci kapu, nasmeja se tup, pa, šireći ruke pođe mi u susret. – A ja te, brate Kosto... – pa opet zastade i poče upitno i kao začuđeno gledati čas u mene, koji stajah ozbiljan, čas u mater.

– Što, Nikolo, ne ideš da spavaš? – reče mu mati malo blaže, ali to tako, kao da ima jedino meni da zahvali što ga i sad, kao i uvek, ne grdi, već moli.

– A? – promuca on. – Idem, ’adžike! – reče naglo i htede da uzme dete. Saže se, ali se povođaše. Mati mu istrže dete i pozva te, da ga ti uzmeš. Ti uđe, brzo uz dete ne gledajući ni u koga, i još brže iziđe. Za tobom iziće i on ćuteći i povodeći se. Iziđoh i ja za vama. Uzalud me mati zaustavljaše mimikom. Čim se on vide u dvorištu, okrenu se, i kad me ne spazi, on poskoči, dođe do tebe i stisnu te za kose.

– Dom! – viknu on potmulo i gurnu te tako silno da ti posrnu prigrlivši dete i u malo što ne pade. – Dom! Nemaš li kuću, nego kod onu staru vešticu si?... A, a?... – I opet izmahnu da te udari po glavi. Ti samo zaklanjaše dete i tiho, preplašeno moljaše ga:

– Ne, ne! Nemoj sad, ovde!... Čuće!...

– Ko, ko, ko?... On!... A što on? Što je on? I njega ću ja... A ti njega, njega? Čekaj, ćerko moja, koga ćeš ti? Njega a, njega? – I onda besno, držeći te za kose, poče te udarati, gurati i voditi kući...

Slušam kako suho granje pucka, gledam gde mesečina sija, tišina se rasprostire a suv, nekako oštar i kao star vazduh puni mi grudi, guši me i nateruje na kašalj... I ko zna dokle bih tako stajao, da me ne trže neko zvrjanje čekrka i neki tih, dubok, kao iz zemlje glas... To dolažaše iz vaše kuće. Nagoh se, pristupih i otovorih oči da vidim... I videh tebe, gde pod mladom kajsijom, na sred dvorišta, pogurena „motaš cevke” spram mesečine, a jednom nogom klatiš korito u kome spavaše tvoje dete. I tako klateći se, njišući se čas napred, čas nazad, ti – ili pevaše ili plakaše... Ko će to da zna?



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Uto 8 Feb - 13:10:24

V


Beše početak zime kad na glas teške bolesti moje stare majke opet dođoh. Iz gostinske sobe višđaše se mala svetslost. Uđoh pravo tamo. U prvi mah ne mogoh ništa da raspoznam zbog male svetlosti, pare i dima duvanskog. Tek posle videh punu sobu ljudi i žena. Oni behu ustali, pomakli se i načinili mi mesta, ćuteći. Nijedan mi se od njih ne približi i uteši. Bojali su se. Moje gospodsko odelo, hladno, ukočeno držanje uzdržavaše ih. Na podu, blizu zida, na asuri i starom pokrovcu beše bačen „jorgan” pokrivač, a iz njega uzdignuta i osvetljena sa strane svećom vićaše se suva, k’o vosak žuta, s velikim čelom, upijenim obrazima i uvučenim ustima tako da se vilice i nos u malo ne dodirivahu – ljudska glava. To beše ona!

Krkljanje tup, teško, retko i mučno izvijaše se iz njenih grudi koje se i ne micahu. Kad uđoh i nazvah: „Dobro veče!” to krkljanje posta jače i pretvori se kao u neku vrstu glasa:

– Kolj..lj...jo!

Žene se zguriše i prošaptaše:

– Sirota. Čula je da je došao, pa ga zove. Priđoh joj bliže. Sagoh se. Uzeh je za ruku suvu, crnu, hladnu, i prinesoh je ustima da je poljubim. Stresoh se. Čudno i teško i neugodno, kao neki strah, osećanje obuze me kad osetih dodir te suve zategnute kože na kostima ruke. Da li to beše strah od smrti? Ne znam. Samo se sećam da sam drhtao kao prut od nekog strašnog osećanja.

U tom se jedna žena diže i pođe vratim pogureno.

– Što ne sediš, Stano? – upitaše te.

– Da nacrnem kuću i vidim dete da ne plače – odgovori ti, zatvarajući vrata.

U tom jednoj babi, koja beše zadremala uz „mangal” žara, ispade lula iz zuba. Svi se nasmejaše. Baba se trže, zbuni, pogleda me plašljivo i ponizno. Ostale kao da bi je opravdale, rekoše mi:

– Dve noći nije spavala. Čuvala je, pa sad zadremala.

– Idi spavaj tetka! – rekoh joj blago i tronuto.

– A ne – trže se stidljivo ona – ne spava mi se, nego onako... Obećala sam joj da ću je spremiti i lepo da ću joj vezati „čajku”, kako je ona veziva... Jer mi je u amanet ostavila.

I onda se svi oslobodiše. Priđoše mi i rukovaše se. Pa onda otpočeše – da bi me utešili – pričati kako je poslednje dane provela. Kako se nije podavala bolesti; kako sama, noću, nije mogla da naiđe na vrata sobe; kako je htela da padne u bunar ne mogući da se vrati u kuću; kako nije davala da me zovu, bojeći se da se ne „pometem” od učenja; kako me je, kad je počela da gubi jezik i svest, ovog večera, dok sam ja putovao, zvala: „Kojo, Kojo, hajde brzo”... I ako je tražila moju sliku, gledala dugo, dugo i plakala! U tom poče ona da se previja i grči. Usta joj se izgubiše u grlu, vrat uvuče... Svi skočismo oko nje. Jedna baba mi priđe i blago reče:

– Iziđi, sine, da ne gledaš.

– A što?

– Pa ne valja se. Mlad si.

Iziđoh.

Ona izdahnu.

S nekom svečanom tugom i skrušenošću slušah kako je spremaju, kako šušte njene stare, svilene haljine koje behu u jednom zavežljaju koji je ona još u životu spremila za svoju smrt.

U jutro u samo svanuće iziđoh. Nisam znao gde da idem i i šta da radim. Jedva sam čekao da prođe ovaj dan i da je što pre saranim, svršim, jer mi je bilo tako neugodno. Čak sam se bojao da je mrtvu vidim, već sam krišom bacao pogled kroz prozor u gostinsku sobu u kojoj ona beše spremna da je vidi svet i pripali joj sveću više glave. Da bih izbegao pozdrave i izjave sažaljenja od žena i ljudi koji počeše dolaziti i donositi joj sveću, zađoh iza kuće, u potok, koji sad beše mučno poznati. Jer on beše usahnuo, drveće isečeno a zemlja gola, trošna i smrznuta. Pogledah ka tvojoj kući iz koje se još ništa ne viđaše i kretaše. Samo, ona ti sad beše – da li se meni tako učini? – tako mala, skučena i propala u zemlju kao da se bojala od nečega i zato skrivala. Tvoja bašta i dvorište bejahu čisto goli. Sve što beše kod tebe: u bašti malo drveće, s ulice oronuo zid i pokriven tuluzinom i prućem mesto crepova; na motki, pred kućom, obešena ponjava; uza zid prislonjeno nekoliko drveta; mali prozori izlepljeni hartijom – sve to izgledaše tako malo, sitno, povučeno i skriveno, kao da se bojaše čije navale i kao da svakom govoraše: „Molimo te, ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo. Evo, ako hoćeš, još ćemo da se pomaknemo, još više ćemo da se sakrijemo i sklonimo, ako smo kome na smetnji... Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi”... Iz svega isticaše se tvoja ruka, ruka ženska, ponizna, tiha, bez smelosti i jačine, ali žilava, durašna i istrajna do kraja života. Odjednom se ti pojavi iz kuće. Brzo ostavi nešto i uputi se kapiji da je što bolje pritvoriš. Zatim se vrati. Na glavu metnu neki zavežljaj, valjda detinje pelene, na rame motiku, u desnu ruku uze dete, a u levu neki sud, čini mi se s jelom, i uputi se meni, prolazom, da iziđeš na našu kapiju. Ja sam stajao i gledao te kako pognute glave ideš, i to u nanulama, na nogama čarape iskrpljene, u mintanu iz koga je virio pamuk... Dođe do mene, spazi me, i mesto; „Dobro jutro”, ti reče:

– Umre teta? – A glas ti beše tako običan, ravnodušan. Lice tamno, bledo, suvo i, pocrnelo od letnjeg sunca, ne izdavaše baš nikakav osećaj.

– Da – rekoh mračno. – A zar ti nećeš da je ispratiš?

– Ne mogu, boga mi, gospodine, – poče se pravdati. – Imam rabotu. Moram njemu da odnesem ručak, a posle u nadnicu.

– A gde je on?

Ti poče da mucaš. Beše ti neprijatno i stidno.

– Na robiji – odgovori tiho.

– Šta?

– Nije kriv, gospodine, tako mi Gospoda! Obediše ga. Uzedoše nam dušu dušmani – bog im sudio! A on? oh! nije kriv!

Branila si ga tako živo, ponizno i verno da nisam znao šta da mislim. Pogleda oko sebe, a zimski dan već u velike svanuo. Kroz hladan vazduh, protkan kao nekim rasturenim vlasima magle, počeše leteti sa svih strana, kao zalutale, pahuljice snega i padati na ugnute krovove, zidove i golo drveće čije se grane oštro i crno ocrtavahu.

To beše pravi sneg. Iz gostinske sobe svetlucahu sveće više materine glave i katkad dopiraše tiho, jedva čujno, naricanje neke starije žene, valjda njene drugarice iz mladosti. Ti si stajala pognute glave. Bilo ti je ladno, ali si ti jednako dete utopljavala, prigrljavala, a ono sisaše komad crna hleba.

– Zima, Stano – rekoh tek što da kažem.

Ti se još više zgrči. Oproba da li zavežljaj na glavi i motika na ramenu dobro stoje, i ode, prošaptavši kao za sebe:

– Ne znam. Sad nešto rano dođe.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 6:44:27


Borisav Stanković

U NOĆI


Na njivi je sedela Cveta i očekivala muža, Jovana, da dovede vodu, te da natope duvan, što su još prosle godine zasadili, a nikako dosad "navadili". Ona beše sela, zgurila se, naslonila bradu na skupljena kolena, i gledala je sanjivim pogledom u toplu, tamnu noć. Po polju, svuda oko nje, viđahu se ljudi, kako po izbrazdanim zasađenim njivama rade pri fenjerima. Na istoku ocrtavahu se bregovi i bila planinska, odudarajući od tamnorujna neba, na kojem trebaše da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj noći, sa svojim šuštanjem i njijanjem, izgledahu kao živa, ljudska bića... Ponekad čuo bi se tup, metalan zvuk motike, promukli glasovi radnika i njihovo dozivanje, ali je sve to, opet na mahove, raznosio još topao vetrić koji je pirkao preko ove ravnice.
Cveta beše mrtva umorna, ali se silom savlađivaše da ne zaspi. Odjednom, ona ču bat ljudskih koraka koji joj se približavahu, i posle razabra glas svoga muža.
- Eto, na! - govoraše on nekome. - Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!...
- Istina, istina! - odgovaraše onaj drugi.
- Bože, opet on?! - trže se Cveta preplašeno kad ču onaj drugi, više ženski no muški glas. I zatim brzo se diže i, kao bežeći, uđe u njivu, uze motiku i poče kopati. U tome dođe Jovan.
- Radiš li? - oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. - Hodi ovamo, gazda-Stojane, - okrenu se on onome koji iđaše za njim. - Hodi, sedi malo.
- Sad, sad! - ču se. I nesigurnim koracima, upadajući s jedne i s druge strane međe, ukaza se visoka, protegljasta prilika, takođe s fenjerom i motikom. - 'Bro veče! Radite li? - upita on tiho i nekako plašljivo.
Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, nije čula.
- Eto, mučimo se, gazda, kao svaka sirotinja, - odgovori mu Jovan i pomače se, te mu načini mesta do sebe. - Sedi. Odmori se. Hoćeš duvana?
- Pa, mogu. Daj! - I, obzirući se, polako sede, skrsti noge i uze da savija i puši duvan, ali nevešto i brzo. Međutim, Jovan otpoče da mu se tuži na zle godine, rđava vremena, opštinu, vodeničare i na sve što mu smetaše, te ne mogaše da dobije vode. Stojan ga slušaše, klimaše glavom u povlad, pušaše odgovarajući mu oretko i kratko. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da Jovan odjednom ne đipi, nagnu se nad zemljom i oslušnu; pa kad ču kako voda izdaleka dolazi, ono njeno miljenje, tih žubor, baci od radosti cigaru, zgrabi ponovo motiku, i bez fenjera otrča u susret.
- Cveto, spravljaj te brazde, - reče njoj, koja jednako kopaše podaleko od njih. - A ti, gazda, čekaj; eto mene sad, odmah... - E-e-hej! - rastegnu on veselo i izgubi se u noć.
Stojan kao da se uplaši od njegova nagla odlaska, jer se i on brzo diže i pođe za njim, ali se opet vrati, sede, i uze da čupka suvu travu, slušajući Cvetine udarce motikom. Odjednom, prema Cveti opkoli rukom usta i tiho viknu:
- Cveto!
Ali od nje ne ču odziva, do samo udarce motike.
- Cveto! - viknu on jače.
Ona opet ćuti.
- Cveto, čuješ li? - i naže se, napreže sluh i oči, ali vide samo nju kako se zgurila, pa udara silno motikom, iz koje ponekad, kad naiđe na kamen, odsevne svetlac. - Cveto, dođi, ili... - i htede da se digne, ali se trže iznenađeno kad vide nju gde dođe i naže se nad njim.
- Što si došo? - upita ga ona prigušeno.
- Ja?! - zagrcnu se on i uplaši. - Nesam, veruj, nego znaš, pođoh na njivu, i tvoj me čovek nađe, te... dođosmo! A ti se ljutiš?
- Odmah da si išo! - i okrenu se ljutito od njega.
- Ljutiš li se? Nemoj!
- Ne ljutim se, - poče ona da guta, kao suze. - Ne ljutim se, ali šta će da kaže svet, ljudi! Idi, ako misliš dobra. Šta hoćeš ti? Ta ja sam žena!
- Istina je, - odgovori on meko.
- Pa kad je istina, što dolaziš? Što me ne ostaviš?... Eto, imaš ženu, decu.
- Eh, - odbi on rukom - ne spominji mi.
- Da, ti imaš, a ja? Pa još i to, da nešto on čuje, onda gde ću ja, gde?
- Nemoj, Cveto, - viknu on kad oseti kako joj glas na plač zadrhta. - Idem, evo odmah sad. Istina što kažeš, ali ja... Znaš ti mene. Ja samo onako..., dođoh da te vidim. A ti, eto, baš kad hoćeš, neću više, neću... Zbogom!
Ona mu ne pruži ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče oštro:
- Zbogom. Idi!
- Eh, ljutiš se ti! - potvrdi on udivljeno i, prebaciv motiku preko ramena, ode.
A kad se on izgubi, ona brzo, silom i, kao braneći se od nečega, okrenu se i uze motiku da opet produži kopanje, šapćući u sebi:
- Laže on, laže. Opet će doći. Oh, a šta traži? (Mada je znala.) Što je ne ostavlja već jednom? A da kaže mužu, ne sme. Jer, kakav joj je muž, i krv bi potekla... A ovamo, opet, s njime se viđa; govore, on joj dolazi, i muž joj ne zna zašto je sve to... Kud će joj duša i telo na onom svetu?... Grešno je to, grešno... Majko Bogorodice!
I otpoče da se krsti, šapuće molitve! Ali ova topla noć, tup i metalan zvuk motike, micanje ljudskih senaka s tamnim fenjerima... još je više to potrese, ispuni strahom i slatkim sećanjem. Pamet, nasuprot volji, kštenju, molitvama, poče joj silno stvarati i iznositi sve što beše...
...Bila je dete kad je njeni ubogi roditelji dadoše Stojanovima, da tamo služi, kako bi je ovi posle lepo udomili. Otac Stojanov beše prek i surov čovek. Po natmurenom i kosmatom licu izgledaše da niko od njega nije čuo blagu i nežnu reč. Sa ženom i Stojanom, koji mu beše jedinac, postupaše kao sa ostalim slugama. Svi su se njega bojali i strepeli od njega. I da ne beše matere Stojanove, žene milostiva srca, možda bi i Cvetu postigla sudba njenih drugarica, sluškinja u tako bogatim kućama, koje bivaju ili upropašćene od slugu, a nekad i od samih gazda, ili zakržljave od prekomerna rada. Ali mati Stojanova poče je paziti, jer se njen Stojan, kao dete, najradije igraše s njom. I zato je zaklanjaše od slugu, ne davaše joj težak rad, te se ona docnije razvi i prolepša. Ona njena snaga, lepota, jedrina, zanošaše svakog, a najviše Stojana, koji se docnije, kad je odrastao, gotovo nikad nije ni odvajao od nje. Uvek su bili zajedno. Na njivi, polju, uvek, uvek behu oni jedno do drugog. On joj nikad ne dade da oseti da je ona kod njih samo sluškinja. Svakad joj je poklanjao ponešto, davao - krijući od oca - žita, brašna i drugo, da ona odnese svojim sirotim roditeljima. Beše on blag, miran, tih i raden kao niko. Ah, ti dani!
Odu na njivu da filize duvan.
Korenje ih pokriva do pojasa, pod bosim nogama krši se i roni suha zemlja, a oko njih, svuda, u nedogled, zelenilo i bujnost. Svež, čist i sjajan zrak greje ih, te im krv brizga u jedre obraze. Oni rade, kidaju mlade izdanke. Iz reke duše vetrić, a iz požnjevena polja, strništa, dopire pesma grlicina... Rade, utrkuju se, dirkaju jedno drugo, pa se sporečkaju i, tobož rasrđeni, odmiču se. Čute oboje. A ovamo gledaju se krišom ispod oka, a oko usta im igra prkosan osmeh. Ona, u tesnom jelečetu, povezana šamijom, s nestašnim i prkosnim osmehom na rujnim joj ustima, gleda ga krišom, vidi: kako se on češe, vrpolji, gleda u nju i hoće nešto da joj kaže, a ona mu tada okreće leđa i čini se nevešta.
- Cveto! - veli on naposletku. - Hajde da pevamo.
- Neću.
- A što? Eto, ja te molim!
- Pa baš i ti. Neću.
- Ali kad te ja molim? - pita on slobodnije i pristupa joj.
- A što me ljutiš? - govori ona, pa se tad nasmeje od srca i, tobož srdita, prilazi mu. - Hajde. Počni!
I počnu. Zapevaju pesmu koja se tad najradije pevala. Glasovi im čisti i dršću od radosti. Ruke im lete na rad, a okolinom se razležu reči pesme:
Vetar duše, vetar duše, al-katmer miriše;
dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu piše!
- Cvet-o-o! - klikće Stojan i odmiče se od nje da bi je bolje video.
- Šta ti je? - pita ga ona vragolasto.
- Ti si, ti - moja!
- Eh! - nehotice, iznenada poleti joj usklik iz dna grudi. I brzo se saginje da sakrije radost i kao krv rumene obraze. - Nemoj, Stojane! Hajde da se radi.
- Ne, ne... - muca on. I ostrag, ispod pazuha, hvata je i stiska... Ona se otima, izvija, brani, ali tako malo, malaksalo, da mu se baš time još više podaje i privija uza nj.
- Nemoj. Dosta je, dosta, slatki Stojane... - šapće ona i krije lice. - Dosta... videće ko... oh!...
- Još, još. Daj! - grca Stojan i sve je više stiska, grli i ljubi gde stigne.
- Ta dosta... Oh, baš si ti!... - I, iznemogla, obamrla, blažena, predaje mu se i pruža mu onda čas levi čas desni obraz da ga on celiva naizmence.

Ali jedne jeseni, uveče, rekoše joj da se lepo obuče i nakiti. Zatim iziđe Stojanov otac, uze je za ruku i uvede u gostinsku sobu.
- Ljubi u ruku! - reče joj i pokaza na ljude koji behu tu. Ona klecnu, pogleda ga preklinjući prestrašeno i htede pasti, ali njegov oštar pogled i surov izraz lica povratiše joj snagu. I, jedva idući, poljubi sve one ljude u ruku. Oni je darivaše, pa čak i Stojanov otac, na iznenađenje sviju, poljubi je u čelo i izvadi veliki dukat - dublu.
- Neka ti je srećno, ćerko, i dugovečno. U mojoj kući jela si drvenom kašikom, a u tvojoj srebrnom, dabogda!
I izvedoše je. Ona pade. Celu noć nije znala za sebe. Od toga dana do svadbe, Stojana nikako nije videla. I udade se. Pođe za ovim Jovanom, čovekom istina ne sirotim, ali udovcem, tvrdicom i prekim do zla boga... Srce joj htede pući, ali jaka priroda i večit, težak svakodnevni rad pobediše... Uguši sve što beše. Ali, eto sad, od neko doba, opet on, taj isti Stojan, gleda, vreba zgode da se s njom nađe, vidi i razgovara. A ona ne može da ga gleda ni da sluša taj njegov mek, više ženski glas. No i on se nije usrećio. Oženili ga bogatom devojkom, iz znane kuće. Ali kao da ga nisu oženili, jer on otada nikad da se skrasi kod kuće. Ženu ni da pogleda, već uvek, tobož poslom, beži u sela kod čivčija, gde su njihove njive, i tamo ostaje po čitave nedelje. Šta ti nisu radili, samo da ga zamiluju sa ženom, ali ništa ne pomaže! Prskali ga nekom vodom, čini mi se od tatule, davali mu bilja, vodili manastirima i među vračare, ali on nikako da postane razgovorniji, življi i bolji. Uvek samo ćuti, radi, dopušta materi da radi s njim šta hoće. Ni s kim se ne prepire. Otac mu da pobesni. Jednom ga istukao na mrtvo ime i isterao. Otada niko nije smeo njegovo ime u kući da spomene. Mati mu, sirota, da presvisne od tuge i srama. Molila ga, preklinjala, bar njoj, ako ocu ili kome drugom neće, da kaže zašto beži od kuće i žene, ali uzalud... I ko zna dokle bi to tako trajalo, da rodbina mladina, kad vide u čemu je stvar, ne poče iskati da im se devojka, iako venčana, vrati natrag. Jer, vele, nisu oni nju dali za njega, starog, i njegovu kuću, već za Stojana... Tada ga dozva otac k sebi, ne znajući šta da čini.
- Sedi! - rekao mu mrko i pokazao mu mesto do sebe na minderluku.
Stojan, kao uvek, samo stao pred njim.
- Neka - odgovori mu -, mogu i da stojim.
- Sedi do mene, sedi ko što priliči mužu, domaćinu! - i reč "domaćin" naglasi. Stojan je pokorno ćutao i nije seo.
- Sedi i govori! - odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. - Jesi onemeo, dabogda! Govori, hoću da čujem, vidim: da li znaš, da li umeš da govoriš; hoću da ti čujem glas... Da znam, živ li si?!
- Šta da ti govorim? - šanu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima.
- Šta, šta???... - ubrzao starac i počeo, sav nakostrešen i guzvajući svoj gunj, da se nadnosi jarosno nad njime. - I još pitaš, pitaš? Ubiću te, bre, ubiću, nikakav sine! - I diže pesnicu. - Zar ja to da dočekam, da mi devojku, venčanu, natrag odvedu?... I to ja, ja?!... Govori, kazuj! - I uhvati ga besno za prsa, te ga poče da drmusa, gnjavi. - Kazuj... Ubiću te, ubiću te! Bar da te ne gledam takvog!...
- Ubij me!
Starac odskoči od njega.
- Da te ubijem? I hoću, sad, evo! - I poče da se vrti po sobi, kao da nešto traži čime će ga ubiti. Stojan samo ćuti, pognuo glavu i čeka... Hoću, evo sad! - govori starac i odjednom viknu: - Ne, bre, sinko! - Nemoj tako, molim te!... Evo, ja, ja te molim! - I dršćući, sagao se pred Stojanom, skinuo kapu, te mu se bela kosa rasula po vratu i ramenima. - Evo, na! Ubij ti mene... ti me ubij! - grcao je starac, a ruke mu, pleća, glava, celo telo drhtalo je.
Stojan, na sve gotov, spreman, samo ne na to - njegovu, očevu molbu, trgao se preplašeno:
- Ne!... - i prignu se da ga digne, uspravi; ali kad spazi čak i krupne, vruće suze kako iz starčeva oka kaplju i padaju mu na ruke, on ustuknu, prepade se i pobeže iz sobe.
I od toga dana za nekoliko meseca Stojan se popravio, zamilovao sa ženom i otpočeo da živi ko drugi oženjeni ljudi. Sedeo je kod kuće, nadgledao rad i išao ponekad sa ženom i materom po rodbini i saborima... I svi se tome zaradovaše. Ali, evo, opet, otkad nastade leto - ko zna šta mu bi? -, on otpoče ponovo da ide kao i pre po polju, selu, i tamo da ostaje duže i - što je najvažnije i najstrašnije za nju, Cvetu, on poče dolaziti k njoj. Istina da je dolazio svakad s njenim mužem, ali je ipak ona znala, osećala, zašto on dolazi. Uvek je gledao da se nađu. Ako ona pođe na njivu, on bi izdaleka išao za njom, obilazio puteve samo, kako bi izgledalo da se slučajno sretaju. I mada joj, sem uobičajenih pozdrava, nikad drugo onako što nije kazao, ipak se ona bojala. Ne mogaše da ga vidi a da je ne prođu jeza i strah. Samo kad ga sagleda gde se primiče k njoj, a očiju ne skida, trepće, i oko usta igra mu neki bolan, učmao osmeh, - njoj se srce steže, snaga ustreperi i suze polete... Sebe je odavno prežalila, već kad ga vidi takvoga, dođe joj da njega žali, oplakuje. Ali mora da se uzdržava, čini se silom stroga i uvek gruba prema njemu, jer ko zna šta bi onda bilo da ne radi tako? Ali, sve uzalud. Istina, svakad, kad god dođe njoj, zaklinje se da više neće drugi put dolaziti, a opet dolazi, opet!... Ah, a od prošlih dana ostao mu samo lep, zvučan, mek glas. Retko je otada pevao. Ali sada, kad god bi zapevao, pevao je tako tužno i izrazito, da bi svi padali u sevdah... Koliko puta, sama ona, u zoru, kad mesečina sja, gleda ga kroz svoj prozor gde izdaleka, na konju, s paše dolazi kući i peva tiho, jasno, tužno... peva on, a niotkuda glasa, samo mesečina sja i trepti. A njoj tada dođe - sačuvaj bože, kao neka napast! - da i ona, kao što se u pričama kazuje, poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga, i da oboje, zagrljeni, na mesečini, preko polja i gora pobegnu daleko, daleko!...
- Na mesečini, zagrljeni, daleko, daleko!... - nesvesno otpoče Cveta da šapuće glasno, njihajući se napred i stiskajući prsa. - Na mesečini... Jaoh! - kriknu ona sva prestrašena i odstupi korak uplašeno, kad spazi sebe i okolinu osvetljenu od meseca, koji beše za to vreme davno izišao i sve obasjao.
- Bože moj, Gospode!... Gospode bože, sveta Bogorodice... Gospode, Gospode... bože, šta je ovo? - šaptaše ona, dršćući od straha i krijući pogled od svetlosti. - Umudri me, slatki Gospode!... Oh, grešna i crna ja! - I misao o grešnosti, mučenju na onom svetu zbog takvih nečistih misli, sve to iziđe pred nju u crnoj i strašnoj boji... I da bi sebe koliko-toliko umirila, opravdala, diže se, pa gledajući u osvetljenu okolinu, prateći mesečevo jurenje preko čista neba, poče da se krsti, metaniše, šapuće molitve od zlih duhova, napasti i nečiste krvi... A svetlost je obasjavala svu: njen vitak stas, široka ramena, lepo razvijeno i zažareno lice s vrelim ustima i crnim, tamnim, dosta upalim i užagrenim očima... Ona se krstila, metanisala, a mesec je sjao i obasjavao sve. A kao da je sa svetlošću došao i život. Sa sviju strana čuo se žagor, vika, dozivanje i pesma ovog noćnog, radenog sveta. Osvetljena prostrana polja, blage udolice, reka i potoci s visokim topolama i gustim vrbama, sve se pokrenulo, kao dahnulo, i učas se osetio onaj tih i kao balsam noćni miomir. Cveta se krstila, drhtala, slušala u daljini kako žubori reka, šuštanje lišća, konje kako sputani pasu, udarce motike... Slušala je, strepela, a ništa nije mogla da radi. Misao o svome grehu, što je o tome, njemu, Stojanu, mislila, pamet joj obuze i svu ispuni neopisanom tugom i strahom. Stajala je kao ukopana, naslonjena na motiku, i ništa nije videla, pa čak ni vodu koja je došla i, romoreći, šušteći, upadajući u suve, žedne rupice, tekla u drugu, susednu njivu... I odjednom usred ove blestave sjajnosti i noći, jedan jasan i tužan glas uzdiže se, zatrepta i razastre se na sve strane.
Cveta je već znala, i obamre.
- U-u-uh! - strese se ona i poklopi se ničke na zemlju.
... - Hej, Stojane! Čuj, Stojan peva! - kao odgovor na njegovu pesmu čuše se odasvud oduševljeni uzvici i glasi. I, zaista, to beše Stojan, koji, udaljen, idući valjda kući, pevaše onu istu pesmu:
Vetar duše, vetar duše, al-katmer miriše;
dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu piše!
- Oh, dosta, dosta!... - kao i sebi i njemu poče besvesno šaputati Cveta, onako poklopljena, zgurena, stiskajući prsa i gušeći se od suza i navrelih osećaja. I, ne mogući da izdrži više, besno, mahnito ljubljaše i ugrizaše prsa, gojne mišice na ruci, gurajući pesnicu u usta, kao da bi sprečila ono što iz nje izbijaše i svu je obuzimaše... Međutim, pesma jednako brujaše. Stojan pevaše tako izrazito i tužno kao nikad dotle. Njegov jasan glas treperaše i gr'otaše, unoseći se u obasjane, bleštave visine ove tihe i sjajne noći...
Da znaješ, mome mori, da znaješ
kakva je žalba, mori, za mladost!
Ču se gde zapeva on.
- Žalba!... - dahnu silno Cveta. I slomljena, pobeđena, diže glavu, zinu put Stojana, otkud dolažaše njegov glas, te kao da htede da i poslednji akord njegova glasa, kojega nestajaše, upije u sebe.
- Voda došla, a ti? - trže je muževljev glas. Učas beše dotrčao Jovan, radostan što je jedva doveo vodu. Ali, kad spazi kako ona nije pazila niti otvorila brazde, da bi voda u njih išla i natapala ih, već ih ostavila, te voda otišla na stranu, u susednu njivu, on se zgranu, uzdiže motiku i, sav cepteći od jeda i besa, ustremi se na nju.
- Šta je ovo, a-a-a? - zaciči on.
- Ne, Jovane! - poče ona da muca, jer tek sad vide da je na vodu bila sasvim zaboravila. I, osećajući se kriva, očekujući udarac za to, samo je zaklanjala glavu i mučila se da pred njim ustane. I, ne znajući čime da se izgovori, poče ga moliti:
- Nemoj, bolna sam!
Njeno obasjano i zažareno lice, ugrizena usta, vrele oči, kosa u neredu, jelek raskopčan, sve to učini te Jovanu sinu misao da je možda trudna i baš sad osetila čedo pod pojasom. On spusti motiku i zadrhta radostan.
- Pa šta ti je?
- Oh, ne znaš ti! - grunu ona u jauk i silan plač. - Ne znaš!
Jovanu se učini to kao prekor: što je on, mada vidi kakva je, trudna, opet goni noću da radi.
- Ta ne plači! Što ne kažeš, pa da te ostavim doma. Čekaj! - reče on meko i saže se, uze je u naručje, odnese do međe, položi, skinu sa sebe gunj i pokri je, da ne ozebe, zatim brzo otrča i vrati vodu...
- Ama dosta, ne plači. Ne boj se. Proći će to, - hrabraše je on natapajući vodom brazde i slušajući kako ona grca, plače i bunca...

1899.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 7:56:44






vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 8:02:49


Borisav Stanković

STANOJA


Cela ga je čaršija i donja mahala znala. Kad dođe pazarni dan, uzajmi ma od koga dva-tri dinara, pa trguje sitnurijom, preprodajući je. Uzajmljeno vrati, a "ćar" popije.
Pričaju, a i on koliko se puta hvalio, kako je bio nekad imućan: držao bakalnicu, imao dućan, kućicu i jednu sakatu sestru. Ali nekako otkad se moj stric oženio strinom, on se propio, i malo-pomalo dućan napustio, kuću dao sestri, i počeo da služi, dok naposletku nije došao kod strica, ne tražeći nikakve plate do samo hleba, starog odela i prenoćišta u štali.
Kad se napije, skupi svu strininu decu, a i mene, pa nas vodi po šećerdžinicama, kupuje nam šta hoćemo; onda nas pošlje da odemo strini i pohvalimo joj se, a on pođe pozadi nas, gleda, smeška se i peva svoju omiljenu pesmu:
Mehandži, more, mehandži,
donesi vino, rakiju,
da pijem, da se opijem,
dertovi da si razbijem!
- Poj, poj, - a sutra? - dočekala bi ga strina srdito.
On zastane, nasloni se na zid, pa je gleda nekim čudnim pogledom.
- A što? Ti li si mi ga dala?... Moje pare! - I, kao u inat njoj, seda na zemlju, prekrsti noge, baca kapu, vadi iz pojasa staklo rakije, pije iz njega i produžava pesmu.
A kad je trezan, radi kao crv. Što god mu se naredi, on samo radi i ćuti. Ponekad, kad mu mi, deca, suviše dosadimo dirajući ga i vitlajući se oko njega, bacio bi posao, razjurio bi nas, i onda otišao. Ali, ma ko da ga naljuti, čim bi strina pristupila njemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga: - Stanojo, što si ljut? Nemoj. 'Ajde učini to i to! - odmah bi uzimao rad i radio kao besan.
Moj stric beše prek čovek. Njegova reč bila je u kući zakon. Koliko puta on tuče strinu i goni je od kuće. A naročito kad se napije, onda, što kažu, u svet da se beži. Sećam se jednom: došao on kući pijan, uhvatio strinu, zavalio je ispod sebe, i tuče dušmanski. Mi se od straha sakrili po ambarima. Stanoja utom iza kuće, u dvorištu, cepaše drva na drvljaniku. Dok ćutaše, ništa; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko svoje ruke, otpoče da je vuče i drmusa ko lud po kući, strina tiho, utušeno, pisnu; Stanoja, kad ču strinin pisak, oslušnu, da se uveri da li je zaista to njen, pa brzo ostavi rad, baci sekiru i uputi se k njoj u kuću.
- Ne, Stanojo! - viknusmo mi iz našeg skloništa.
- Hajd vi! - oseče se on na nas, a glas mu drhtaše.
I uđe u sobu, stade između strine i strica. Ovoga uhvati za ruku, te se strina oslobodi i uteče. On tada pusti ruke stricu, stade preda nj, i otpoče ga moliti:
- Nemoj, gazda, grehota je, nemoj! - branio je strinu. - Ženska strana!...
A stric stao, zgranuo se i sav se trese od jeda. - Ti li bre, pseto?! - viknu on gušeći se, i dohvati štap te lupi Stanoju po glavi. Šiknu krv. Stanoja se povede i, sav obliven krvlju, iziđe, dođe do bunara, ispra glavu, metnu duvan na ranu, te krv zasta. I, metnuvši ruke pod pojas, klateći se, ode pognute glave...
I valjda zato strina ga je pazila. Svako veče, uz jelo, davala mu je po jednu veliku čašu vina. A uvek stara odela i zimi ponjave da ima čime da se uvija noću.
Jednom se strina razbole. Stric beše na putu, te nemaše niko da se brine o deci i kući. Tada Stanoja uze sve na sebe. Čistio je kuću, nameštao decu, oblačio ih i radio sve poslove po kući kao neka žena. I kad bi uveče sve spremio, decu namirio, uspavao, onda bi seo na prag od sobe u kojoj ležaše strina i celu bi noć probdeo, čekajući da joj štogod ne zatreba. Ako slučajno čuje što od žena da joj treba kakve ponude, odmah bi otrčao i donosio. Jednom uzeo pa napunio pojas i nedra pomorandžama, limunovima i drugim voćem. Ide, smeje se; mi trčimo oko njega tražeći mu, on nas odbija:
- Hajd, hajd! Nije za vas!
Zatim uđe strini u sobu i, ne govoreći joj ništa, sve sruči pred nju.
Strina se zabezeknula, pa srdito gleda:
- Lud li si? Šta će mi to, a?...
On ćuti i češe se po glavi.
- Kazuj, šta će mi to? Gde nađe pare? Neću ti ovo, neću! - I poče da baca i gura od sebe.
On se sagao, pa ono što ona baci skuplja i ponovo joj pruža.
- Jedi, jedi! - nudi je.
Strina ljuta što on i onako nema, pa još sada kupuje, troši; srdita i ne gleda ga.
- Neću. Ne gledaš sebe! Dokle ćeš...?
- Ako, ako... Dok živim, dotle... Suđeno je!... - A glas mu još više drhti.
Šta će? Da ga ne bi sasvim odbila, strina uzme i nešto okusi. On tada od silne radosti istrči u kujnu, skače, grli nas, ljubi i diže čak do tavanice.
I za njena bolovanja ni kapi pića ne okusi. Ali, čim se ona pridiže, ode i napi se kao zemlja.
I stric je pio. Beše, istina, bogata kuća, izobilna svačim, ali nemaše sloge i ljubavi. Sirota strina! Onako visoka, crnomanjasta, suva, s crnim krupnim očima, dugačkim tankim obrvama, malim i upijenim ustima - beše i radenica ko krtica. Od rane zore do mrkla mraka ona je bila uvek u poslu. Koliko bi puta u pola noći došla kod nas, bežeći od pijana strica, prespavala bi tu, dok se on istrezni, i uvek pre svanuća vraćala bi se natrag kući. Poče i pobolevati onako "s nogu", ali joj niko ne obraćaše pžnje! Ali jednog dana pade u postelju i ne diže se više!
Beše jesenje veče. Zahladnelo. U kujni plamti velika vatra. Mi smo se, deca, načetili oko nje, zapretali bose noge u pepeo i pečemo kukuruze na žaru. U sporednoj sobi ležaše strina. Sigurno je bila mnogo bolesna, jer moja mati i druge žene čas po čas izlazahu i ulazahu šapćući. Stanoja, kao uvek, seo do vrata njene sobe, skupio se i ćuti. Odjednom se vrata otvoriše i iziđe stric.
- Idi, zove te! - reče Stanoji, a on sede na stoličicu do vatre, zavaliv glavu u ruke.
Stanoja uđe, a vrata za njim ostaše otvorena.
- Stanojo! - ču se otuda iznemogao strinin slab glas. - Skupljaj pamet, Stanojo, mene neće biti više. Skupljaj pamet, jer ti nemaš nigde nikoga. Sam si. Nemoj da piješ. Zbogom i - oprosti mi!
Pogledah strica, a njemu se oči ovlažile, trepavice od nadošlih suza podnadule i brk mu igra.
Sav zacenjen, gušeći se, iziđe Stanoja, i opet sede, savi se u kut do vrata. Zagnjurio kosmato lice u ručerde, pa jeca. Suze mu idu niz ruku.
Stric ga pogleda mrko.
- Što plačeš? Ćut'! - oseče se na njega, a nama mahnu rukom da idemo spavati.
- Ga-a-zda!... - čuh Stanojin tup glas.
Drugog dana posle toga zakopali smo strinu.

Dani prolažahu. Stanoja sve više opadaše. A i stričeva se kuća raskući. Stanoja napusti stričevu kuću i iđaše od kuće do kuće po mahali. Radio je, cepao drva, klao, kopao grobove, i sve što god bi mu se naredilo.
Leto, zima, njemu je bilo svejedno. U iscepanim čakširama, nekim pojasima i krpama od košulje provođaše dane. Njegova strulja kosa, snisko nabrano čelo, nos mali, usta debela, ispupčene jagodice, razvijene vilice s gustom i čekinjastom bradom, - sve to beše podivljalo, mutno i tužno. S tupim i učmalim izrazom lica, razdrljenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tužnim, činjaše on na čoveka utisak snažan i nekako odvratno tužan. Kad samo pred kim stane, obori pogled i ište što, a glas mu tup, mlak i monoton, čoveku dolazi da beži od njega, samo da ga ne gleda takvog. Noćivao je kod nas. Dali smo mu jedan sobičak. Koliko mu je puta moja mati davala spavaće odelo, ali on to odmah odnese, proda i popije.
Posle nekoliko godina umre mi mati. Da bismo njoj grob iskopali, morali smo strinin raskopavati. Stanoja je već bio tu i rado pristao da mojoj materi kopa grob. Uze motiku i stade preda me:
- Mile, da idem?
- Idi, Stanojo, ali lepo da skupiš kosti.
- Hoću, hoću!
- A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš?
- Ne.
- Strinin.
- Neću! - reče uplašeno, poblede i sede na zemlju.
- Što?
- Neću, neću! - i odmahivaše rukom od sebe sav drušćući.
- Kako? Zar hoćeš drugi da kopa grob?
On se diže.
Ja mu iznesoh malo rakije.
- Ne, ne, oku mi daj, oku! - i poče da uzmiče.
- Posle, Stanojo. Sada je ovo dosta. Opićeš se, pa nećeš znati.
- Ne, ne!... Oku, Mile, oku!... Oh!
Iznesoh mu punu okanicu. Uze staklo, pogleda ga naspram sunca, prodrmusa rakiju, brk mu se nasmeši, pa naže i otpi dopola.
- Ah! - i strese se. Zatim uze motiku i ode.
Posle podne dadoše mi torbicu od čista platna, te odem na groblje, skupim u torbicu prah strinin, koji će se posle opet prepojati i metnuti s materinim sandukom u grob.
Odoh tamo. Još izdaleka spazih više strinina groba gomilu izbačene, crne zemlje, a po njoj komađe od trulih dasaka, krpe i parčad od zemljosana odela i ubuđale obuće. Na ivici groba stajaše ispijeno staklo rakije, a do njega motika i Stanojin iscepan mintan. Nagoh se grobu, ali se brzo ustrašeno trgoh natrag.
Na podu groba behu poređani ostaci strinini: glava, ruke, rebra... A više njih, naslonjen na budak, sav umrljan zemljom, natuštena čela, razbarušene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajaše Stanoja i gledaše u strinine poređane kosti.
Trgoh se i pogledah nebu. Ono čisto i plavo. U daljini, preko ograde, zelene se bašte i vinogradi. U čistom i suvom vazduhu klikće ševa i lastavica. Ohrabrih se i opet pogledah u grob, a Stanoja crnom, umrljanom rukom pređe preko očiju. Odjednom pade ničice kostima.
- Kato... zar ovo ja tebi, ja?...
- Stanojo! - dreknuh uplašeno.
- A? - đipi on i pogleda me strašno; ali kad vide ko sam, brzo se pribra, uze budak i otpoče da kopa, šanuv: - Ti si, Mile!
- Tu da skupiš, - rekoh, a i meni glas drhtaše.
- Ako, sad!... - poče on pokorno. Pa uze torbicu, saže se polako, prekrsti se, i kao najveću svetinju, otpoče skupljati njen prah. Ruke mu drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrljano mu i zemljom posuto lice.
- Što plačeš, more?
On podiže glavu. Pogleda me pogledom u kome beše sve: zakopana ljubav, proćerdan život i večita tuga za nečim.


* * *

Posle nekoliko godina umro je. Pričaju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a čuvari ga našli mrtva na putu ka groblju.

1898.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 8:10:46

Borisav Stanković

GUGUTKA


Zadugo sam lutao po groblju tražeći njihove grobove. Nije se tako lako moglo naći. Stari grobovi sa velikim pločama, ozidani čerpičima, ugnuti, poispreturani. Već ih nestaje. Mesto njih sveži, novi, ograđeni "filaretama" s malim spomenicima, natpisima, cvećem... Da ih nisu prekopali? Ali nisu. Još nije prošao toliki niz godina a niti imaju potrebe, jer zemlje ima još toliko, toliko... Pamtim pravac kojim sam išao kad nosah zadušnicu. Tad se od crkve išlo na desno, pa sve putanjom, pored adžijskih grobova i odmah na naše. Ali sada putanja duga. Crkva okrečena, slike premazane, čak i zvonara ukovana novim daskama obojenima narodnim bojama. Uzeo sam stari pravac. Desno od crkve udarih naviše, ali jedva iznalazih stazu. Morao sam više puta da preskačem male, sveže grobiće sa još neosušenim cvećem i prekrštenim vencima preko njih. Ili me prepreči istrulela greda stara groba. Zemlja oronula a ispod nje zija dubina i hladnoća. Jedva naiđoh na panj odsečenog duda pod kojim su žene posle pomena sedele u hladu i uzimale za dušu. Poznajem samo dužinu grobova čija se sredina ugnula. Jedva naiđoh na upale kamene krstove. Pamtim te široke, mrke nezgrapne kamenove sa urezanim krstom. Na vrhu njinom tamna udolica od mnogo paljenih sveća, suza i poljubaca. Čovek je čudan. Nikad ne može da pokaže onakav kakav je. Kad sam polazio suze su mi navirale pri pomisli na te grobove. A sada stojim nem, pognut. Kajem se što sam dolazio. Skidoh kapu, ne prekrstih se, samo klekoh i dodirnuh usnama hladno kamenje. Zatim pripalih sveću i sedoh. Nikoga nije bilo u blizini. Nedaleko stoji izbačena vlažna zemlja nove rake. Oko porte sede prosjaci i čekaju pratnju i prolaznike, da ih daruju. Čuje se udar motike sa brega gde okopavaju kukuruz. Dopire pesma iz njiva zasađenih duvanom, a letnji dan u Boga na izmaku pa toplo i sveže. Digoh se. Udarih na desno. Groblje pa groblje. Samo ugledah crkvenjakovicu gde obilazi nove grobove i pali kandila po "gospodskim" i "golemaškim" grobovima. No, iza crkve, međ starim grobovima (sada tu ne daju nove grobove) čije se bele, mramorne ploče ispreturale i kameni sanduci izvalili, naiđoh na iako star, a ono tako uredan, suh, čist grob, ko da je juče u njemu ko zakopan.
Iza krstače spazih gologlava starca, gde se zaneo oko čupanja trave i čišćenja kamenčića. Nešto je gunđao. Posle razabrah da psuje pse što se noću lunjaju urličući i loču zejtin iz kandila.
Kleknuo, široke čakšire zemlju mu dodiruju. Bio je pod kapom. Lice se nije moglo videti, jer beše nad očima, pod šubarom kruto parče debele hartije, valjda zaklon od sunca...
- Pomozi Bog!
- Bog ti pomoga, sinko... gospodine! - dodade brzo kad me vide. Diže glavu i zagleda se u mene. Zatim brzo ustade i priđe mi.
- Ama ciji bese ti?
- Ja? Stojanov!
- E, bre, sinko... Gle! A ja star... ne vidim! - dodade tužno kao pravdajući se... Beše sav smežuran. Ruke su mu drhtale, glava se uvek tresla, a oči mu i kratki brkovi bili su po sredi žući, valjda od šmrkanja burmuta. Za pojasom, u silavu, video se bosiljak i crvena maramica lepo uvijena... Do grla mintan bio mu je raskopčan, zavrnut, te se videla čista, bela košulja ispod koje su provirivale sede dlake suhih, upalih i koštatih mu grudi... Stajao je onako mali, pognut preda mnom, gledajući me tiho, i tresući sa sebe travu, korenje i grudve zemlje, jednako raspitujući me...
- Pa što tako ovamo?
- Dođoh da obiđem naše!
- Ako, ako, sinko!... Zašto su se mučili, ako ne za to. Rodili su te. Evo i ja. (I pokaza na grob.) Do'odim, ne ostavljam... Trebaše on meni, ali Bog... Hvala mu.
Pošto zagleda kandilo i sveće da li gore, poljubi krst i pođosmo. Čim nas spaziše prosjaci i bogalji oko kapije, opkoliše nas. Svi oko njega, kao da im je dužan.
- Za tvojega Mitu! - bogorade oni i svaki nabraja usluge što čini njegovu grobu. Jedan donosi svako jutro vode i sipa mu u testijicu do krstače, drugi cveće, treći sveću. A neki počeo da priča, kako ga je Mita, dok je bio živ, častio... Starac izvadio kesu, ruke mu se tresu te jedva vadi novaca iz kese. Daje, smeškajući se zadovoljno, detinjski.
- Na... Pa neka vidim da mu što vali... Sve ću u Anadol da surgunišem. Na, za njegovu mladu dušu.
Jedva iziđosmo iz porte i uputismo se širokim, prašnjavim putem za varoš. S desne strane je zid groblja, a s leve njive i polja. Pogdegde doprlo bi do nas preko zida naricanje na kome grobu, a iz njiva pesma ili udarci motika. Išli smo ćutke. Starac je išao nesigurno. Jednako se zagledao da mu što ne vali. Doterivao pojas, čakšire i čistio se.
Uđosmo u mahale. Starac mi poče pričati. Raspitivao me je. Onda poče o mojima. Kako je s mojim ocem živovao, putovao po Turskoj, išli čak u Serez za espap... Glas mu je bio slab, ali nije drhtao, pištao kao drugi starački glasovi, već kao jedva, jedva izlazio iz njega. Sunce se klonilo zapadu. Još malo pa da zađe. Njegovo rumenilo, kao žar posut po pepelu, tako odsjajivaše po drveću, zidovima. Dođosmo do Itine kasapnice. Bilo je to sve. I kafana, mlekadžijinica, ćevabdžinica i bakalnica. Pred njom je stajalo obešeno i rasparčano meso u torbama. Muhe su zujale, lepile se za torbe i padale po tezgi na kojoj su obično sedele mušterije, a na kojoj sada beše sedeo sam Ita "kovač". Još se iz daleka poznavao u njegovim belim čakširama starog kroja, bez gajtana. Približismo mu se. On seo na tezgu. Prekrstio noge, zavalio se i puši na svojoj velikoj i debeloj muštikli poduhvativ lakat desne ruke u levoj...
Čim nas spazi, skoči, obu cipele koje su bile na zemlji i pođe nama. Ali kad spazi mene, seknu se, no pošto ču da sam "njihov", oslobodi se i zdravi.
- Kod Mite li beše, Jovane?
- Tamo! - odgovori moj starac Jovan.
- A i ja pre neki dan svrnu' te mu zapali' sveću. 'Oćete da sednete? - ponudi nas kad dođosmo do dućana.
Zatim iznese č'a-Jovanu malu, tronožnu stoličicu, a meni, kao "gospodinu" veliku, tešku i glomaznu. Pa onda iznese u lejci vode, poli Jovana, ovaj umi ruke, obrisa ih svojom maramicom iza silava i izvadi burmuticu pa poče da šmrče, pošto ponudi i Itu.
Ita ga je raspitivao čas za ovo za ono. A najviše za njihovo staro vreme. Uopšte, ne znam da li zbog mene, tek Ita se je prema starcu ponašao kao sažaljevajući ga a opet poštujući i ugađajući mu.
- Ito, daj nam po jednu, ako hoćeš.
Ita iznese kavu nama, a i sebi.
Opet razgovori. Počeše da pričaju, ali to kao da je bilo namenjeno meni. Najviše su grdili današnja vremena, kako je svet postao "vr'ovinja", spominjući staro dobro vreme, svoj život, mladost.
- Još, Ito!
Pijemo svi. Veče tek da padne. Iz polja idu radnici. Čuje se pesma i duduk. Na bregu i u reci pojavile se ovce. Zvonik crkve, pokriven plehom, blešti i odudara. Krstovi se na crkvi crne tamno i kao da tonu. Pred nama njive, jednolike zelene ravni.
- Što me, Ito, ne teraš? - trže se č'a Jovan. - Ja se zadocni'.
I brzo ustade.
- De, de... Još je rano - zaustavlja ga Ita. - Stići ćeš!
- E, znaš ti mene. Pođem pa zabasam. Izgubim se, a moji viču...
Oprostismo se i pođosmo. Morao sam da odem i do njegove kuće, "da me vide njegovi", kao što č'a-Jovan veli.
- 'Ajde, sinko, 'ajde nama. Istina nismo Bog zna što... Ali naši smo...
Pođosmo. Zađosmo u Odžinku naviše. Reka presušila i samo pesak i tek po koji veliki kamen nanos. Kuće se jedva vide od bašta, gustog drveća, tako bujnog da se samo dole, kroz stabla naziru.
Stigosmo do njegove kuće. Pređosmo jendek, i zađosmo u baštu. Tu bašte nije ni bilo. Bilo je kao ledina sa gustom travom. Na sredi se dizao stari, veliki orah. Iza njega je dvorište s bunarom, stara kuća, uzdignuta s doksatom. Oko kuće, bašta, aleje luka, paprike i kupusa, pa onda ambar od pruća i pokriven tuluzinom, i još druge staje. Č'a Jovan mi je pokazivao sve, drveće koje je zasadio, opravke što je učinio...
Čim nas spaziše, istrča pred nas stara, mala, podgrbljena starica. Iziđe nam na susret s izrazom koji se ticao č'a-Jovana i kao da govoraše kako mu se ne čude što me poveo, niti da mu je to prvina... Ali čim ona ču čiji sam, poče me starica grliti i celivati žaleći i vajkajući se, "što moja majka nije živa te da me vidi koliki sam"...
Nudi me u kuću, a grdi č'a Jovana.
- Što ne uvedeš dete u kuću, nego ovde, na ovaj zeleniš? Kao da nemaš kuće... - kori ga, a on se i ne pravda, već zapoveda da nam iznesu što...
Iznesoše nam pokrovčić i prostreše pod orahom, o čijoj je najbližoj grani visilo crno, masno uže i o njemu čengel. Sigurno tu kolju, jer se još po stablu poznaju mrlje krvi i isušena, ulepljena parčad creva. Posle nam iznesoše jastuke, da nam je mekše. Ja seo na stolicu, a č'a Jovan prekrstio noge, pošto je izuo cipele, i skinuo kapu. Donesoše nam rakije i mezeta od mlada, kisela luka. Do nas sede i stara, a služila nas je njihova snaha, žena u godinama sa velikim, ispucanim rukama i mirnim, pitomim licem...
- Tamo li si bio? - upita ga starica.
- Tamo. Pa tamo se i nađosmo. (I pokaza na mene.) Došao da zapali sveću i zateče me... Jedva sam ga poznao.
- Tugo, tugo, slatko dete! - i pogleda me bolno i tronulo starica. - Pamtiš li nanu, sine? E, more sinko, da znaš kakva ti je bila majka?! Njena rabota, vrednoća, i lepotinja, nadaleko beše... A ti beše mali... Znam te, kad ona dođe kod mene, na posed. Tebe donese povijenog, a ja sam baš bila odbila moga Mitu, beše već trećak. Dođe li Mita moj, a tebe majka razvije, ti se praćkaš u pelenama, pružaš ručice, smeješ se, a moj Mita oko tebe... I tako ceo dan igrate. Mita mi oko tebe zaboravi na mleko... Hej, ej...
I umuknu, trže se, pogleda u snahu i kao da na njenu licu opazi nešto, te se diže i ode izvinjavajući se poslom. I č'a Jovan kao da beše dirnut. Pognuo glavu i ćuti. Zatim se obrati snahi i reče joj da ide. Ona se nećka. Ali i ja je zamolih, i ona naposletku ode, ostavi nas same.
- Ženska rabota! - reče č'a Jovan kao pravdajući staricu... - Šta ćeš joj! I govorim joj sto puta, da pred njom to ne počinje... Aja, ne može...
- A što? - upitah začuđeno.
- Eh, što?... Pa ne li, to je žena Mitina? Kad mi umre, ne ostavi ništa iza sebe, do nje. A ja, kuda ću? Šta ćemo sami mi, dve duše, u ovolikoj kućetini? Šta ću da radim, nego, ovu istu, što je vide, snaju mi, udadoh za drugoga, dovedoh ga kod mene i usinih... Na Mitino mesto... Pa kao što vidiš... Eh, bre, sinko, bre, sinko... Gledam, pa ne mogu... Pa i ne idem međ svet. Tako, ako se nađemo mi stari. Šta ćeš mu? Stari ljudi, pa... A ostarelo se već. Noge me ne drže, kosti mi se tresu. Neću još mnogo da trajem, bre, sinko!... A i dosta beše. Dosta... Pini, srkni! Zdravica ti!
I ispi čašu. Ispih i ja. Rakija stara, komovica i čista kao suza te pali, gori.
Već je noć. Ali ne mrak, već neka sredina od prozračne tmine i vedroće. Oko nas mrak, a u daljini čisto. Više nas jasno se ocrtavaju granje i lišće prema nebu. Iz varoši dolazi žagor, po kućama počele da vreče koze dovedene s paše. Pred nama, kroz stabla, iza Odžinke crno se ocrtavaju prostrane, izbrazdane njive, a iza njih, na padini, crnila se Sobina sa svojim starim kestenima i orasima... a više nas sklopilo se lišće, ukrštalo i šuška, klizi tako tajanstveno i meko. Sve se utajava i tone, ali dajući od sebe života u onom tihom blagom i silnom mirisu zelenila.
Snaha nam iznese sveću. I kad je dobro utvrdi u zemljani čirak, ode da spava, pošto je mi nagnasmo, jer jedva zadržavaše zevanje dok utvrđavaše sveću.
- Kao kokoš rano se saviju - poče č'a Jovan. - Ama da se i tebi ne spava, a ja te ovde...? Znaš, takva mi narav. Nema noći, a da ne sedim ovde i gledam... Isprva, morao sam, čuvao sam kuću, znam, svašta ima, jer, kao što vidiš, odgrađeni smo. A posle pređe mi to u krv. I sada, da me zakolješ, ne sklapam oči, dok se sve ne smiri, utiša. I prvi, drugi petli kad već počnu, ja jedva zaspim. I to pola sata ako spavam, a posle, opet se probudim, trenem i do zore ne spavam. Samo žmijem, ćutim, ležim, a sve čujem. Šta znam drugo da činim? Starost, bre, sinko, teška starost! Sedim tako, pa se zamislim. Preda mnom čeprnja vina, ali i ono mi se ne pije, već samo da ga ima preda mnom, da ga gledam... I tako sedim, svi moji zaspe. A ja sedim, eto baš ovde... Sedim, gledam. A niti me je strah, ni čudno kao nekad u mlado vreme. Slušam, a ne znam ni sam šta slušam... Ama ti ne piješ? Pij, sinko...
Popismo. Sveća je gorela. Njen žut, slab plamičak igrao se, vio i čas trnuo da ugasne od jačeg vetrića, čas bi buknuo, uspraviv se i obasjao mene, č'a-Jovana, čije lice sad došlo žuće, a čelo i više, uže, ispupčenije i oštrije. Samo mu oči drukčije, jagodice tamnije. Ruku suvu pustio na koleno i prsti mu se tromo savili. On se zagledao pred sebe. Malo glavu nakrivio. Kao da nešto sluša.
- Nema je! - šanu kao za sebe, a opet očekivaše.
- Ko to? - upitah naglo.
- Gugutka. Od neko vreme sve mi u snu dolazi, predskazuje mi se. Skoro ću već. Pa samo čekam nju da čujem, i onda znam. I čekam je celo veče, svake noći. Slušam, čekam. U ovo doba sam je čuo i odmah izdahnu...
- Ko?
- On, bre, sinko, moj Mita, sin... Kako da ne pamtim... Sve izdado' na njega, lekove. Vodih i po manastire i kuda ti ne. Aja! Glava odsečena, lek nema. Dete mi kopni, kopni. Gledam gde ga nestaje, a ne mogu ništa. Da li njega da gledam, ili onu staru, majku mu, koja jedva ide i samo kuka. Jedne večeri, baš kao ovo sad. Toplo i meko. Mi seli da večeramo. Kakva nam je večera! Nego samo pred njim da se pokažemo. On leži. Mi jedemo. Ja ga gledam, pa kad vidim da me ne gleda, brzo vadim zalogaj, i mećem pod sofru. A nešto me spopalo pa od muke da crknem... Gledam ga, on se izvalio, gleda me, oči mu čudne. Pozva me. Dođoh, nadnesoh se. On pokaza na majku. Čedo moje slatko, oseća već, pa da mu ne vidi majka. A za mene k'o veli: Može on. Jak sam. Rekoh joj da izađe i nešto mu donese. Tobože on to da traži. Iziđe ona... "Tatko, će ti umrem..." "Ne, bre, sinko!"... Ne znam ni kako sam to kazao, samo se vidoh gde sam pao, seo... Gugutka pisnu. On se izdiže, dohvati za grudi, pogleda me kao da me zove, moli... a ja?... Ne znam što je bilo. Ko mu je sveću dao... Ništa ne znam. Samo pamtim gugutku, i čekam je, i slušam...
Plamen planu jače, pravo. Osvetli ga. Kao da me nešto uhvati za srce kad ga pogledah. Ne beše ni tužan, ni plačljiv... Nego nabran, suv, kao pečen.
Retka, prilepljena kosa po suvoj mu oštroj lubanji došla kao ono kad dete dobije temenjaču. Kosti od slepoočnjače, jagodice, sve kosti u glavi bile su tako oštre, jasne, i obasjane žutom svetlošću, izgledale su da jedva čekaju da lice, da ta suva, bez masti koža, samo na jednom mestu pukne i one sve da, razglobljene, trule, poispadaju i od celog lica ostanu samo tamni, hladni očni i usni otvori. Noć kao beskonačnost. Čini ti se da padaš, toneš. Više nas šušti lišće, beli se do pola osvetljeno, ispucano na kriške, stablo orahovo. A on stao, naperio uši, i zagledao se i čeka... Sa visine odjeknu pucanj... Sigurno gone šverc. Poduze me jeza.
- Noć je. Da idem.
I ustadoh.
- Zar ideš? - trže se č'a Jovan. - Istina, noć. Hajde da te ispratim.
I uze sveću. Isprati me čak do puta sa kojeg se videla čaršija. Ništa nismo govorili. On jednago drži sveću više glave, osvetljava put, džbunove, šiprag gde smo prolazili, i po kojima se čuo šušanj poplašenih insekata, od svetlosti.
- E zbogom, sinko. Prošćavaj, ispratio bih te još, ali tamo ne idem. - I pokaza rukom na čaršiju iz koje je dolazio mlaz svetlosti.
Oprostismo se. On se vrati, idući jednako nesigurno, polako, držeći sveću više glave i gubeći se u mrak... zajedno sa onim krugom svetlosti koji se rasipaše zrakasto od njega i gubljaše u mrak.
Pogledah oko sebe, a ono potpuna noć. Noć topla, meka, čudna. Sva okolna brda i bila planinska crne se i ćute, samo se krečnjava Čuka beli, blešti i odskače od opšte crnine i noći.

1898.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od Sponsored content Danas u 23:40:52


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu