Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Bora Stankovic - genije za sva vremena

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 8:15:26

Borisav Stanković

NUŠKA


Već uveče i kojekako. Zabunite se, zaboravite i zaspite. Ali, kad vas noću probudi mesečevo sijanje - a on baš upro u lice -, ne znate da se jedva diše. Gledate, gledate, pa... More, i zemlja je tamo druga! Ležite i pružate se slobodno i proverljivo po njoj kao pored majke.
Pukne li leto, u kuću se ne zaviruje. Sem što se iznose ili unose spavaće haljine i gotovi jelo, ostalo sve u dvorištu, u bašti. Znate kako je to kad se uveče poprska dvorište, prostru asure, dušeci i jorgani. Ležite, a miriše ovlažena prašina. Mesec sija, te se crne stare, zelene, već obrasle mahovinom ćeramide na kućama. Čisto ne smete da dahnete. Ako se nakašljete, strah vas hvata, jer se samo vaš kašalj čuje i ništa drugo. Zagnjurite glavu u jorgan, udišete miris skoro oprana čaršava, slušate kako popac u ognjištu iz kujne cvrči, iz bašte kako šušti lišće, kako skaču po drveću i žbunovima još nezaspale ptice, do vas, u bunaru, kako kaplje voda sa ovlaženih kamenova, a odozgo iz ciganske mahale jedva dopire zurla, koja tanko pišti i čuje se daleko, daleko...
Danas bila nedelja, a mene jedva otrgli sa svadbe. Komšija Trajko ženi sina prvenca. Kuća mu odmah do naše. Majka i otac otišli tamo na večeru, a mene doveli da nije sama Nuška, gošća, koju je mati još u subotu uveče dovela. Jedno, da ima ko kuću da očisti i ručak zgotovi, dok majka i otac idu u svatove, a drugo, da se i ona, Nuška, toga dana provede: da iz naše bašte preko zida gleda svadbu i oro što će se igrati celoga dana. I Nuška je gledala celi dan. Pokupila kamenje i trupove što je našla po bašti, naslonila ih uza zid do višnje, i popela se na njih, te gledala oro. Bio je silan svet u igri. Čak sam i ja igrao. Hvatao se do najboljih momaka. Oni me rado primali, ne radi mene, već radi nje, naše gošće, Nuške, čije je belo, okruglo lice sijalo preko zida ispod granja i lišća. A od cele nje video se samo gornji deo prsiju joj koja su se, naslonjena o zid, bila izdigla, odapela, te po njima legle velike nize dukata i dubla... I otud je gledala ovamo u oro, ali tako gledala kao da ni u koga ne gleda. To je jedilo momke. Naročito Mladena, crvena, visoka momka iz njene mahale, koji je čak ovamo došao radi nje i ubi se vodeći kolo i dajući bakšiša Ciganima. I da joj, valjda, pokaže kako je voli, on, kad kolo povede, ne pušta nijednu devojku do sebe, već uzme mene, njenog rođaka... kao da sam ja, nešto, ona! A Nuška se na to samo osmehne, prevuče očima i - ne gleda ga!... Eto, zato su me, kad je nastala noć, silom sa svadbe doveli kući, zatvorili kapiju, a otac i majka otišli na svadbu, a mene i Nušku ostavili da spavamo. Zato sam i bio ljut na Nušku. Bacao srdito orahe i kestene što mi je davala. Čak nisam hteo ni da jedem. Ona je bila polila dvorište, prostrla postelju i iznela u tepsiji večeru. Ali, ko će da jede! Pred nama tepsija, večera nedirnuta. Mesec sija kao rastopljeno olovo. Senke velike, mrke, talasaju se i šire. Sa svadbe, kroz našu baštu, dopire mrka, žuta svetlost, isprekidana i izlomljena od granja i lišća dok do nas dopre. I oni tamo, na svadbi, večeraju. Čuje se zvek tanjira, čaša, okanica i tiho, sevdalijsko sviranje svirača. A više nas, kroz obasjan vazduh, klizi nešto toplo, opija.
- Večeraj, Nuške!
Ona uzela hleb, premeće ga po prstima i gužva u kuglice. Pomera se s mesta, otkopčava čas jelek, košulju, čas razgrće i zanosi kosu za pleća.
- Vrućina mi! - govori, a glas joj kratak.
Gledam je i čudim se. Nije ona takva. Znam, i pre, kad je tako majka dovede u goste, a ona živi vrag. Posle večere skupi oko sebe devojke, pa dođu i mlade žene. Otac, kao uvek, povuče se u sobu da rano spava. Samo majka s njima ostane, a one, pošto dobro pritvore kapiju, zapuše rupe na njoj, počnu da igraju i pevaju. Šta ti ne rade! Oblače se u muška odela, plaše jedna drugu, valjaju se po travi u senkama od drveća po bašti. A Nuška im kolovođa. Kad samo razastre crne kose, razuzuri se i obujmi neku, a naročito onu koja se plaši od tmine i noćne vlage, pa se s njom vine u baštu. Trči tamo, vitla se i peva pesmu kako "kumita bulu grabi, beži s njom u planinu na konju, a bula se nećka, grli ga i muca: "Ah, džan'm, džan'm!""
- "Ah, džan'm, džan'm!" - Izleti ona iz bašte, ostavi onu s kojom se vitlala, pa uzme tepsiju i, udarajući po njoj, poče da se previja, trese, igra. Kose joj šibaju, obrazi gore, oči cakle, a ona igra i peva.
- Šta ti je? - pitam je sada. Ali ona glave ne diže. Kao da ne sme da me pogleda. Samo se jednako raskopčava, hladi, zavrće rukave na košulji, i gleda nekako čudno, meko. A mesec, čisto trepti. Od našeg dvorišta, gde mi sedimo, samo se to sjaji, a ostalo sve je u senci od tolikog drveća što je oko nas i po baštama.
Utom sa svadbe svirači zasviraše brzo, sitno, valjda na zdravicu starojkovu, i čuše se uzvici...
- Oh! - viknu Nuška i diže se. Poče da se proteže. A sa svadbe žagor veći. Odjednom uze me u naručja, prigrli celim rukama i ponese u baštu. - Da gledamo, - šaputaše noseći me kroz baštu.
I donese me do zida. Izabra najtamnije mesto, u ćošku do jabuke. Mene metnu na zid i okrenu tamo, svadbi, a ona osta iza mene. Odupre se o stablo nogama, izdiže, nasloni na zid, prigrli me i, tako sakrivena iza mene, zagleda se u dvorište, svadbu: u one stolove do zida, ljude oko njih, starojka, svekra i ostale zvanice, koji se, već zagrejani pićem, zavalili, raskopčani mintane, bacili gunjeve i počeli da kašlju, krkljaju, teško uzdišu! Mlada ih i mladoženja služe. Samo je jedan fenjer, okačen o granu kajsijinu, osvetljavao ozgo.
Na sredi dvorišta bunar, a oko njega se sjaji razlivena voda. Iz kuće svakog časa izlaze poslušnici, donose jela, kotlove s vinom. A do kuće, ispod streje, između muških u dvorištu i ženskih u sobama, seli Cigani. Svi u senci. Sviraju. Samo za Šabana, šupeljgdžiju, nema mesta. Izgurali ga drugovi ispred sebe, na svetlost. On prekrstio noge, pognuo se. Beli mu se čalma, crni koščato lice, a po beloj šupeljci, u koju svira, padaju krupni mu, crni i koščati prsti. Svira on, a njegov kusi pas (koga smo mi, deca, uvek jurili, jer nas je ujedao kad god smo hteli da se približimo njegovom gazdi) čučnuo preda nj, digao glavu, zagledao se u gazdu kako ovaj svira i samo prednjim nogama mrda, kao po svirci. A svi sviraju. Grneta gr'oću, ćemane klizi, dahire zvone, a Šaban svojim šupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seče, te da čovek još više pobesni. I zaista. Eno, starojko i još nekoliko njih ustali. Drže se za stolice; hteli bi u oro, ali kao da im je žao da prekidaju pesmu, pa samo stoje, zanose se po svirci i rukama, po taktu, odobravaju:
- A, ha... Tako! O-o-o-o!
Pa, kad starojko ne može više da izdrži, viknu Šabanu:
- Šaban, de onu, tešku...
Cigani im zasviraše. Žene to jedva dočekaše i istrčaše iz kuće, sada, tobož, samo da gledaju, a posle će se već i one uhvatiti u oro. A oro već počelo. Njih nekoliko izdvojili se, izvadili maramice, peškire, i, pognuti, pazeći da ne pogreše, počeli da igraju, ali polako, teško i silno.
- A, bre, Mile, dušu da dam, samo da sam ja - ti! - prepade me i trže od gledanja zagušljiv glas ispred mene. Pogledah, a ono se izdiže zaturen fes na čelo i ukaza oznojeno i zažareno mrko lice Mladenovo. Nuška se iza mene još više saže, poniknu, i rukama me poče jače privlačiti k sebi, kao da me odbrani od njega. A on se jednako izdizaše na prste da bi mogao pored mene da vidi nju. Ali nije mogao. Samo je u mom krilu video njene bele, pune ruke, kojima me stegla i, onako poniknuta, krila se iza mene. On izvadi kesu s novcima i pruži mi dinar:
- Na, da si kupiš... - pa, mećući mi novac u nedra, pusti ruku na njene ruke i zadrža ih.
- Ne uzimaj, ne uzimaj! - iza mene čuh kako mi Nuška prestravljeno šapuće.
Okrenuh se, a ona se sagla čak do zemlje i nogama kleca. Jedva se drži. Osećam kako u mom skutu otima, čupa svoje ruke od njegove; ali on ne pušta. Svirači sviraju, oro se već raširilo i počelo da dopire čak ovamo, do nas, a on nikako da digne ruke s njenih, i da se odvoji i ode.
Nuška se jedva oslobodi.
- Hajdemo!
I skinu me sa zida, uze, prigrli još jače na grudi i pođe, ali krijući se, po senci, uza zid. Odupro sam se o nju. A ona sva vrela, oznojena. I ja sam oznojen od nje. Kako sam je desnom rukom obgrlio oko vrata, prsti moje ruke dopirahu čak do njenih toplih, vrelih joj usta. A nedra joj topla, tvrda. Čisto osećam kako se neke grudvice rastvaraju i krše u njenim nedrima pod mojim laktom. Čak mi i noge gore od njene toplote...
- Ne slušaj ti njega... Lud je on, lud! - kao da se pravda, govori mi ona, zanosi se i jedva ide. A ja njega vidim gde se izdigao, gleda, odupro se rukama o zid, pa čisto za nama što ne preskoči. A ona kao da zna za to, pa ne sme da se okrene, samo mene jače grli i njija se, spotiče o najmanji šljunak. Zaustavlja je najmanja grančica i trzaju je i plaše senke i vlaga noćna. Kao da se oslobodi nečega kad se vide u našem dvorištu i kad sede na postelju... Poče da se tare rukom po čelu, skuplja kosu, hladi... Ode do bunara, izvadi vode, poče da se umiva, zapljuskuje...
Osveži se, pribra. Oči joj sinuše, obrazi zaplamteli, a po njima ulepljeni prameni joj kose... A sa svadbe jednako oro. Počeše puške. Isprva tiha, dugačka i monotona pesma, pa posle brža, veselija... A šupeljka pišti, te srce kida... Odjednom se razleže pesma:
Jovane, prvo gledanje...
Nuška skoči. Nije mogla više. Dohvati tepsiju i poče da igra. Nikad to neću zaboraviti. To beše nešto!
Znala je da nas niko ne može videti, pa je igrala, vila se, cikala, i prevrtala, kao da joj je od toga bogzna kako slatko dolazilo. Rastresla se, jelek razgrnut, košulja otklopljena, te joj grudi kao mramor blešte; kosa crna i vlažna, šiba je i mrsi se... Snaga joj se krši i vije kao zmija. Samo joj oči raširene, čudne, tamne, a opet tako svetle... Pesma i svirka sa svadbe sve jače. A mesečina se razastire i pliva, pliva... A ona prva pesma otuda još traje:
Za malo mi se, tugo, gledasmo!
Nuška se izvi natraske. Kosa joj dodirnu zemlju, prsa odskocise, rukavi joj se zavrnuse cak do ramena, padose dole. A ona, presavijena, drzeci tepsiju, koja blestase od mesecine, poce:
Jovane, prvo gledanje!...
U to se beše sva unela. Kao da beše pala u neki zanos, šta li? Onako otvorenih usta, kao da je gutala sve što dolažaše sa svadbe: i mesečinu, i noć, i sve, sve... Jedva se trže. Razgrnu jorgan, pade, uze me u naručja, prigrli, privuče u skut, i metnu moju glavu u nedra.
- Spavaj, spavaj! - umirivaše me i uspavljivaše, a sva se tresla, valjda od svega onoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!

1899.



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 8:25:40


Borisav Stanković

JOVČA


I

Kuća mu je bila nakraj mahale i opkoljena visokim zidovima; od nje se video samo širok, ugnut krov i vrhovi od drveća oko nje. Njena velika, dvokrilna na svod kapija otvarala se samo kad se ulazilo i izlazilo. Retko je ona kao druge zjapila celog dana otvorena, već je uvek bila zatvorena, i to nekako teško, kao zamandaljena. Jedino, u jesen, stajala bi ona otvorena kada bi čivčije dovlačile berićet sa čuvluka. A on je čivluke imao mnoge. Pored toga i trgovao je. Vodio je trgovinu ružama po Turskoj. I to uveliko. Po godinama bi probavio trgujući, kući je retko dolazio. A i kad dođe, on kao neki gost. Tada cela kuća samo njega mora da gleda, nastojava mu i dvori ga. I pre njega, dok on ne bi bio gotov, dok njega ne usluže, udvore, niko ne bi smeo što drugo da počinje, radi. Tako, izjutra, ni sluga ne bi smeo iz kuće da iziđe dok on ne bi ustao, obukao se, i tek kad on, prvi, iziđe iz kuće, onda su smeli drugi.
A čim on iziđe, kroči u čaršiju, unapred se zna gde će i na koji kamen da stupne, tako je išao polako i ozbiljno.
Beše pun, plav, jak, i sa širokim, kao u neke žene, gojnim prsima. U čohanim čakširama, utegnut svilenim pojasima, sa uvek zapaljenom cigarom, išao je on onako ozbiljno, pognuto, ne gledajući ni u koga, već samo preda se i jednako pušeći cigaru, duboko nekako zamišljeno. Mada je bio uvek utegnut, u čisto, novo obučen, ipak dolamu nikad nije nosio obučenu, već samo ovlaš, onako preko ramena prebačenu i oko vrata je uvek bio raskopčan, kao razdrljen, te mu se belela čista košulja i pomaljala njegova kosmata, krupna prsa sa jakim mu vratom.
Takav je bio otkako ga pamte. Ozbiljan, odvojen i nekako zamišljen, kao unesen u sebe. Ne samo njegovi u kući, već i po mahalama i varoši bojali su ga se. Žene su ga čak i mrzele.
- "Turčin!" - gunđale bi one kad bi videle gde im se on onako natmureno, a čist, u novo obučen, još svež i zdrav, približava. Ali bi opet one skočile i ustale mu na noge kad bi pored njih prošao, ne gledajući ih, niti otpozdravljajući.
I zaista, živeo je on čudno. Pored ostaloga, triput se i ženio. Ali se uvek razvenčavao. Nijedna nije mu bila dobra, kao da se od svake brzo zasićivao i razvodio. Nije žalio ni novaca, ni imanja, samo što pre da se odvoji. Makar i protiv zakona. Silom bi je oterao. Bio je uvek usamljen, nekako odvojen. Mada je imao toliku rodbinu, niti je kome odlazio, niti mu je opet ko smeo da dođe. Za komšije kao da nije znao ni koji su mu. I u kući je bio takav. Imao je sve svoje, odvojeno, za sebe, u koje niko, ni žena mu, za živu glavu, nije smeo da dirne. Svoje vino, naročitu rakiju, sahane, posuđe za jelo... sve svoje, kojim se samo on služio i koje se samo za njega u kući upotrebljavalo. U sobi, u kojoj je on spavao, makar kod kuće godinu dana ne bio, u njoj niko ne bi smeo da sedi, a kamoli još i spava. A opet, nikako da mu se ugodi, potpuno zadovolji. Uvek ponešto nije bilo dobro. Bilo haljine da mu nisu lepe, dobro skrojene, bilo postelja mu nije dobro nameštena, te san mu se razbije, bilo u jelu. Naročito s tim jelom bio je nezadovoljan. Ako nije dobro, ukusno, baca ga; ako je dobro, suviše mnogo jede. U kući čitav događaj je bio ako on ne bi za što zamerio, izgrdio ženu ili ma koga, već na miru prošlo. Beše bogat, silan, kao da nikoga nije gledao, niti mario šta će se za nj bilo u čaršiji, međ trgovcima, bilo u rodbini reći. A još manje pak da je ko smeo njemu samom šta u oči da kaže, primeti. Tome ništa ne bi rekao, samo bi ga nekako prezrivo, silno gledao, gledao, i onda bi se okrenuo i otišao. I taj posle nikad više u životu ne bi smeo na oči da mu iziđe, a kamoli približi.
Često bi, i to kad je pijan, govorio:
- Gospodara nemam. Za sebe, ja sam gospodar. Od nikoga ništa ne tražim, a daću.
I davao je. Koliko je njih on udavao, ženio! O svom trošku svadbe im činio. Pa i njima je retko išao. A kad bi mu se koji veoma blizak rod ženio, te je morao da ide, opet bi sam. Ukućani bi otišli pre njega. Po sluzi bi se poslali darovi, a i njegovo piće, vino, jer on će čak i na svadbi svoje da pije. A Jovča bi, tek kad gosti već počnu da sedaju za sofru, dolazio. Sviračima bi ga dočekivali, odmah do starojka davali bi mu mesta, ali bi on opet onako ozbiljno i usamljeno sedao i ostajao samo dok traje večera, a posle, pošto bogato sve obdari: devojku, mladoženju, svirače, aščiku... odlazio bi ostavljajući svoje, da i posle njega i dalje na svadbi ostanu.
A kad bi, što je veoma retko, i on zaseo, zapio se, onda se već znalo njegovo. Zna se da bar svirači samo njemu, ni starojku, nikom više, moraju da sviraju i pevaju. I to sve pesme: od rođenja, mladosti, ašikovanja, venčanja, sve bez prekida kao jednu pesmu da otpevaju... I tek onda bi on, prekrštenih nogu, zavrnutih rukava i naslonjen počeo da pije, i to mnogo, halapljivo, i terao bi svirače da mu pevaju, igraju. Ali retko da mu tad oni sasvim ugode. Uzalud bi sve svirače iz varoši dovodio, ali niko da mu otpeva i odsvira to što on traži. Po neki put, u nekom glasu, otrgnutom zvuku, kao da naiđe na to:
- A! de to!
I ništa više ne da do samo to. Cigani, iznenađeni, baš to prekinu i pitaju:
- Šta, gazdo?
- Ah! - počne on da besni, bije Cigane i goni da ponovo to sviraju. Ali oni nikad više da to pogode.
Žena mu, kad vidi da on počinje već to da traži, beži i trči kući. Zna da će on sada nju. Da će doći kući, da će je zatvoriti u sobu, dovući jatagane, pištolje, poređati ih ispred sebe, pa da će nju nagnati da se svuče i da mu tako, podalje od njega, peva, peva... A on cele noći da pije i puca iz pušaka. Da je čas uzima, meće na krilo, kiti i, sav raspasan, razdrljen, gotovo krvav od neke siline, peva besno, ali nekako tužno, čežnjivo kao za nekim nikad neostvarenim snom... Pa bi se i toga brzo zasitio, i opet bi dizao se i opet sa sviračima, čitavom halabukom odlazio, ređao mehane, išao čak u čivluk, vraćao se, opet tamo išao, opet se vraćao... i tako do zore lutao jednako pevajući to, kao tražeći tu momu, šta li...
A posle toga odmah bi otputovao. Ili, ako bi ostao, on bi, kao neko kajanje, stid, tada bivao još povučeniji, osorniji i suroviji.
Tada, mada mu beše već pedeset godina, već oronuo, odebljao, lice mu počelo da se brazda, opada, podvaljak počeo mlitavo da visi... bio je već najstarijeg sina oženio, od njega i unuka dobio... ipak, umalo što se i sa ovom trećom ženom ne razvede.
Ali ona, na sreću svoju, kao poslednje dete, rodi mu kćer, Nacu, koju Jovča kao nekim čudom zavole.
Otada on poče češće kod kuće da ostaje. Istina još onako prek, surov, ali ipak nije više bežao od kuće, dugo na putu ostajao. Pa i kad je bio na trgovini, po Turskoj, on je otuda kupovao darove: basme, svile i slao toj kćeri, Naci. Pa pored nje slao je čak i svojoj ženi, snasi. Uopšte, otada, prema svima on postade drukčiji, nekako mekši, blaži. I to sve radi Nace, kao bojeći se da od onakvog njegovog pređašnjeg ponašanja što njoj ne bude. Svi su se čudili. A naročito kad Naca poraste i poče da se razvija i prolepšava. Jovča više nije davao niko da ga služi sem nje. Ona ga je dvorila, brinula se o njemu, gotovila mu jelo i začudo sad tako ukusno da se Jovča nije tužio, a još manje vraćao jelo, bacao ga, kao što je pre činio i najviše zbog njega, kako govoraše, i razvodio sa ženama... Naca bi ga dočekivala na kapiji, ispraćala čisteći ga usput. Koliko puta njegovi su se iznenađivali i gotovo uplašili kad bi ga videli gde se noću diže i odlazi u žensku sobu, kod Nace. I tamo, nagnut nad njom, ostajao je on čuvajući je i gledajući kako ona spava, diše.
A Naca je uvek mirno, tiho spavala i, što kažu, u snu rasla. Jovča dugo ne bi se odvajao od nje, kao da je u onim njenim od zdravlja toplim obrazima i u orošenim joj usnicama od disanja on nešto nalazio, kao da ga je valjda podsećalo na nešto što je on uzalud toliko dugo tražio. I zato bi se s mukom, jedva, jedva odvajao od nje.
Koliko puta ga je tako i zora zaticala nad Nacom, gledajući je,unoseći se u nju i brižno posmatrajući da joj što nije rđavo.
- Da ne tražiš štogod? - pitala bi ga žena uplašena već tolikim njegovim gledanjem.
On bi se tada trzao, odvajao i pokretima ženu umirivao da se ne bi Naca probudila.
- Ništa, ništa. Lezi tam' i ćuti. Dođoh da vidim da je što ne boli.
Ali Nacu nije ništa bolelo. Ona je zdrava, od svih čuvana, najviše od njega, rasla i razvijala se u krasan, redak cvet. Prolepša se ona kao nijedna. Njena vita snaga ne toliko jaka, krupna, koliko puna; njeno lice, ne toliko belo koliko čisto i rujno; sa očima krupnim, crnim i duboko, duboko toplim... Ali što najviše kod nje beše, to beše ona blagota i pitomina ne samo lica joj, već cele njene snage. Kad prođe, zamiriše.
I Jovča, ljut, besan, što je unapred znao da neće biti toga koji će moći to da oseti, uvidi toliku lepotu... da bude dostojan njegove Nace, odvoji je, kao ogradi od sveta.
Nikad ona, kao ostale devojke, nije smela s njima na kapiju ili na svadbe, slave, veselja, gde bi mogli da je vide muškarci. Jedino, vodio je na sabor u Sveti Pantalej, kome je sveću bila zavetovana radi zdravlja. Pa i tamo, samo da ne bi, kad je mnogo sveta bilo, sa još kojom porodicom u jednoj sobi sedeo, on je, u prilog manastiru, svoju, naročitu sobu sazidao. I tad, Naci bi bila sva provodnja, sabor, što bi sama u sobi, nakićena, sva u dukatima, gledala kroz prozor dole, u sabor, ora, veselje...
Uzalud toliki prosioci. Dolazili su prvi, čuveni. Ali je Jovča sve odbijao. I bez ikakva snebivanja što su neki od njega bili i bogatiji i čuveniji, čak i sa nekom nasladom odgovarao im je:
- Za mene nema zeta!
I ne jednu, dve, tri, već deset godina je tako odbijao. Naca je cvetala, gorela. Beše joj već i dvadeset i pet godina, što se retko pamti da je koja druga toliko devovala. Svi se prosioci već odbiše, ali tako da odmah opet je prose.
Uzalud su mu svi govorili, molili ga: da ne radi što niko ne radi, da udaje kćer dok je za udaju... Ispočetka on se izgovarao:
- Ima kad!
A posle, besno i jasno sve je odbijao:
- Ne dam!
I otada svakoga koga je video da mu za to, za provodadžiluk dolazi, predusretao je:
- Ako si za drugo došao, dobro! - govorio je on, a već besan. - Sedi, da pijemo, veselimo se. A ako si za to došao, eno ti! - I vrata bi mu pokazivao. - Ja sam gospodar! Često je puta govorio u sebi: Ja imam svoje čedo, ja sam hranio, čuvao, i ne dam!...
I bojeći se da mu Nacu kao ne ukradu, zavedu za nekoga, još strožije, čisto zatvorenu je držao. A sve joj je donosio. Što god je mislio da ona hoće, da joj se dopada, sve joj je kupovao, dovlačio. Odelo vrh odela pravio. Nize dukata već nije imala gde više da meće. Čak joj je najbolje svirače, čočeke koji bi došli u varoš, dovodio da joj sviraju i pevaju pesme, vesele je.
- Naco, sine, da ne zaželiš za što! - razdragano je on uzvikivao gledajući kako Cigani pred njom ponizno sviraju i pevaju.
A Naca uvek se pred njim činila kao da se raduje. Ali se je videlo kako je baš te svirke i pesme još više rastužuju i teško joj padaju.
I zaista, po licu joj se poznavalo kako joj je teško. Počela beše da se suši, kao kopni, vene, od neke da li vatre? da li dugog čekanja?... Ali Jovča to ništa nije video. I kad mu se žena, bojeći se da joj Naca tako i ne umre, usudi da ga i ona opomene, on se zgranu. Jedva su je oteli od njega. Ali otada ni ona, ni snaha, ni sin, niko nije smeo k njoj, Naci. Otera ih. Spavali su dole, u kući. Tamo su oni za sebe, kao druga kuća i gotovili, jeli. A gore, u odaji, kod Nace, samo je on bio...
Jednog dana dođe mu tast, stari hadžija. Čak i on se diže i dođe mu na noge da ga moli.
Hadžija dođe, sede, i, posle pozdrava, okolišeći, poče o tome. Jovča htede i njega, ne gledajući što mu je tast, kao druge oterati, ali hadžijin onaj starački, već beo pogled kojim ga on gledaše nekako čudno, sumnjivo, Jovču zadrža. On pocrvene. Odjednom se seti zašto ga on tako gleda. Pomisao da ga oni tako svi zato gledaju što se boje, sumnjaju da on, otac, s Nacom nema možda kakva rđava posla, pa zato je i ne udaje... To ga zadrža da i sa hadžijom mu ne učini kao s drugim, već da, dišući teško od straha, žureći se da što pre tu sumnju otkloni, uvede tasta u sobu, posadi ga i gledajući mu pravo silno u oči, počne:
- Hadžijo! (Tastom ga nikad nije zvao). Znaš, čovek ceo vek žedan traži nešto. Ne nađe. Pa... digne ruke, pregori. Ali, žedan, bar hlad da nađe. Ni to nema. Sam on uzme, posadi drvce, čuva, pazi da ono poraste, te bar tu, ako ne žeđ da ugasi, a ono hlad da nađe... Drvce poraste, zazeleni, zahladi... ali oko njega nigde bor, topola, sve sučke... E sad, biva li da to drvce osečem, dam, vežem ga za sučku... biva li? Kaži de!... - poče Jovča besno i u hadžiju da se unosi, gledajući ga široko, očajno, upinjući se da ga ovaj razume.
Hadžija, ustupajući kao pod nekim teretom, saginjući ramenima, dizao bi se i odlazio.
- Jovčo, sinko! Ne razbiram šta govoriš, ali znam, osećam... Radi šta znaš.
I ostavljao bi Jovču da dalje čuva, drži Nacu. Ne da nikome kod nje, sve bojeći se da je ne zavedu. Samo je on kod nje ulazio, donoseći joj što god je htela. Ali Naca je sve više i više malaksavala. Koliko bi puta Jovča zaticao je unezverenu, okupanu u znoju i kao ubijenu. Jedva bi mu se ona na noge digla kad bi on kod nje ušao.
- Šta ti je? - trgao bi se i zastao Jovča brižno gledajući je.
- Ništa, tate...
- Da ti nije teško?
- Ništa mi nije! - odgovarala bi mu ona ponizno, stidljivo ali toliko ubijeno i bolno da je Jovča tad se vraćao, ostavljao je, osećajući u tom njenom bolu neki veliki, nem, gorak prekor.
I otada, jedva, istina sa nekom mržnjom, ali ipak, iz potaje, poče da gleda, motri, ne na mladoženju za koga će je udati, već "kuću" koja bi bila dostojna njega i njegove Nace.
Zato čak i otputova. Ode u Tursku da tamo traži međ čuvenim, bogatim porodicama s kojim bi se orodio. Ali je opet i to trajalo dugo. Godinu dana provede tamo na putu.


II

I jedva naiđe na takvu kuću. Iz Prizrena, čuvena klinčarska porodica. Iz nje je jedan i vladikom bio postao. Jovča tamo dade Nacu.
I kad je dade, onda otpoče veselje. Tri dana novi prijatelji piše i veseliše se. Onda zajedno pođoše ovamo da piju i da je prstenuju. Drugi put za dan Jovča stiže otuda, a sad trebalo je dva dana. Sve varoši, hanove, mehane uz put ređali su i odmarali se. Sve svirače na koje su naišli poveli su. I kad u noć ovamo dođoše, cela varoš prenu i probudi se od njihove svirke, halabuke. A Jovča, čim banu pred kuću, poče silno da udara u kapiju i viče:
- Čedo, Naco, otvori! - Pa razdragan mišlju kako će prijatelji mu da se kao trgnu, uplaše od njene lepote kad ona iziđe i otvori vrata, okreće se sviračima i zapoveda im da sviraju. Svirači sviraju. Kroz kapiju videlo se kako se u kući tek upalila sveća i kroz veliku sobu počele da promiču senke ljudske, vrata se otvaraju, čuje se lupa nanula. Jovča, da bi zagovorio prijatelje, priča im, pokazuje dokle je njegovo, šta mu je od starine ostalo, šta je on prinovio, kupio. Zagovara ih on dok ne spazi kako se kuća osvetli, velika soba zasja svetlošću.
- Ama što se to ne otvara?! - planu Jovča i poče besno da lupa kad vide kako oni iz kuće, nekako kao uplašeni, sporo se žure i ne dolaze da im vrata otvore.
- Sad će, sad! - ću se tanak glas snahe mu.
I zaista, mesto Nace, iziđe snaha mu i onako na brzu ruku obučena i zabrađena otvori im.
- Dobro došao, tate! - pozdravi ga ona, ali se trže uplašeno kad vide da, sem njega i svirača, još i drugih ima.
- Drž' konje! - preseče je Jovča.
Ona mu pridrža. Prijatelji sami poskakaše. I napred on, oni za njime uđoše. Ali sami, niko ih ne pričeka, niko ne iziđe. Svi se bili kao posakrivali.
Jovča ih uvede u veliku gostinsku sobu, ostavi ih i brzo iziđe u kujnu.
Opet nikoga. A svi, i sluge, sinovi, snaha, svi su bili budni. Videlo se kako se svećama promiču, tumaraju.
- Kamo ste? - preteći viknu Jovča.
- Tu smo, tu! - odazvaše mu se, a opet niko kao da nije smeo da mu se približi, već svi kao da su bili u nekom poslu i išli po dvorištu, podalje od njega. Jedva se izdvoji žena mu i pođe, priđe k njemu. Ali i ona išla je nekako čudno i dizala šalvare da se ne spotakne. Kao da sad prvi put ide u njima, tako je išla smeteno.
Samo se ona ispnu i dođe k njemu.
- Ovamo, ti! - prizva je Jovča a već jedva uzdržavajući se od besa.
Ali ona, od straha, kao da nije znala gde će. Poče čas na jednu čas na drugu stranu da ide, spotiče se.
- Gde ćeš tamo? - uhvati je on kad vide kako se ona uputila gostima u gostinsku sobu.
I sam on morao da je uvede u drugu, spavaću sobu. Ali i tamo nikoga nije bilo. Samo su se belele i zjapile njihove otkrivene postelje. Nace ni tamo nije bilo.
- Šta je? - viknu Jovča kad se vide sam, daleko od gostiju. Ali i žena mu se beše kao pribrala. I stojeći ispred njega onako pognuta, rešena na sve, beše digla glavu i gledaše ga kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko.
- Ama šta je? - ustuknu preneražen Jovča od tog pogleda.
- Ništa! - jedva ona prošapta.
- Pa... kamo je?
I glavom pokazivaše za Nacu.
- Bolna.
On odahnu, oslobodi se, i tad poče da besni.
- Kako bolna? - poče da od besa prediše i nadnosi se nad nju, i čekajući da to izgovori pa da je posle bije, makar ubije. - Zašto je bolna? Dokle će da boluje? Šta si ti gledala, čekala, zašto je nisi lečila?... Zašta si majka, zašta ti je ona kći?...
Ali on opet ustuknu. Čisto mu se kosa podiže kad ga ona opet poče onako dugo, i gorko, gorko da gleda, i proplaka:
- Kučka je ona, a ne kći!
Ništa više nije trebalo. Jovča je sve, u tren, odmah sve znao. Da ih je obeščastila i zašta, od čega i kako je bolesna. Zašta je u kući nema.
Samo pregrize jezik.
- Av! - I brzo, ne gledajući ni kakav izgleda odjuri gostima. - Prijatelji!...
Ali brzo zastade. Sam se uplaši od strašne šupljine svoga glasa. Vrati se. Iziđe u kujnu. I kad vide da nikoga nema, zavuče pesnicu u usta i zagrize je, te krv poteče. I kad ga bol od ujeda osvesti, vrati se gostima i produži:
- Prijatelji! Kći (a to "kći" gušilo ga) bolna je. Danas, sutra, ako ne umre.
Prijatelji uplašeno pođipaše. Počeše da ga teše, žale. A nesuđeni tast čak se i zaplaka, tešeći ga.
- Ne boj se, prijatelju. Ozdraviće ona. Ne odričem se ja. I bolesnu, ja ću da je uzmem.
- Nema joj leka! - preseče ih Jovča.
Čak ih ne isprati kad oni uplašeno pođipaše, brzo odoše. Odgleda ih iz sobe u koju se zatvori.
I onda zaćuta. Ćuta, ćuta. Sve živo posakri se i sa trepetom iščekivaše kad će on da iziđe i sve ih pobije. Ali on jednako u sobi presede. Niti se diže, ni prošeta, ni uzdahnu, ni zatraži sveće, postelje, ništa.
Posle đipi. Sam izvede konja i po noći odjuri u selo, u čivluk. Ali je tamo ne nađe. Mada je čivčije bio, na muke metao, misleći da neće da mu je prokažu, pošto znaju da će je ubiti, ipak je ne nađe. I zaista, tamo ona nije bila. Majka joj znala da će je on tamo tražiti i zato je sakrila nju u varoši, u komšiluku.
U zoru se kući vrati. Opet mu na oči niko ne iziđe. Opet se on zatvori u sobu i ceo dan i celu noć presede jednako ćuteći. Samo je rakiju pio. I to ljutu, prepečenu. Celu varoš i mehane izređali su ne mogući da mu rakijom ugode. Svaku je vraćao, jer ne beše za njega dovoljno - ljuta.
Posle se diže i ode na put, u Tursku. Tobož po trgovinu.


III

Sinovi mu, bez njega, niti smejući da mu to pomenu, udali su Nacu za toga s kim je ostala trudna. A da je bio ko, već sluga njihov, Manasija.
Naca, na toliki boj i muke od braće, nije htela ništa da kaže. Samo, trpeći kao s nekom nasladom udarce, sebe je krivila.
A njima, braći joj, tek sada bilo je jasno ono Nacino nekadanje moljenje i preklinjanje kad su oni u dugim zimskim noćima išli svi na veselje, sedeljke po rodbini, a nju ostavljali kod kuće, ne smejući od oca da je tamo povedu.
- Ne smem sama! Ne ostavljajte me samu! - preklinjala ih je tad ona.
A oni su joj se čak i smejali, zadirkivali je; otkuda je sama kad u kući spava Manasija, a pored njega po štalama i ambarima još toliko slugu?
I pošto se venčala za toga Manasiju, dali su joj kao miraz, i to nakraj varoši, međ seljacima, neku baštu na kojoj je bila stara, već opala neka kuća.
I otada, ne samo braća, snahe, rodbina, već cela varoš zaboravi na nju. Istina da niko za nju ne reče ni dobro, ni rđavo, ali niko je više i ne spomenu. Kao da nikad ni bila nije. Neku su iz radoznalosti čak išli tamo da je vide. Ali nisu imali šta da vide. Kuća je bila ista onakva. Opala, polegla, samo sa tri kamena zida i pokrivena pločama. A nju, Nacu, nikad niko nije video. Viđali su samo toga Manasiju, njena muža, kako na leđima dovlači sučke, drva iz planine. I da se pokatkad nije video dim kroz krov, ispred kuće nešto malo počišćeno i ono nekoliko zasađenih brazda, ne bi znali ni da li je ona i živa.


IV

Jovča je zaista, opet, kao pre počeo da trguje, putuje. Kao da nije ništa bilo. Čak izgledalo je kao da se i raduje što se tako svršilo, i što je opet počeo kao pre da živi. Za sebe, sam, odvojen. Ali ipak, ipak. Naročito su mu teško padale noći, kad od jeda što misli na nju, Nacu, cele noći oka ne sklopi.
Mada mu niko nije kazao, ipak je on o njoj sve znao. Kako je udata za istoga Manasiju. Žive nakraj varoši. Nemaju ni hleba da jedu, a kamoli da je ona još onako lepa i da se nosi i kiti kao pre, kod njega... On, ne siteći se njoj, već više sebi što je radi nje bio drukčiji, toliko je voleo, pa čak i prema drugima bio mekši, popustljiviji zbog toga, od jeda, često zaboravljajući se uzvikivao je siteći se sebi:
- Tako! Hoćeš ti.
I otada, kao u inat nekome, diže ruke. Sinovi mu počeše da upravljaju imanjem. Oslobodiše se i počeše "u svet da izlaze", piju po mehanama i kartaju se. A i Jovča, pod starost, opet poče kao i pre sa ženama. I to sad luđe, bešnje. Sve kao u inat nekome. Kući nije dolazio. Sedeo je jednako u čiviluku. I seljanke, žene njegovih čivčija, Ciganke, sve je bilo oko njega. Jedna umalo ga ne stade čivluka. Ne beše toliko lepa koliko je imala velike krupne oči... Nalik kao u njegove Nace. Za nju su morali čak i sinovi mu da se umešaju, krišom je odvuku, odvoje od njega i negde preko granice odvedu.
Jovča, na to, ništa ne reče. Mada su mu sinovi strepeli i bojali se da ih on sve ne razjuri. Ali zato, Jovča, kao u naknadu i u inat sinovima, poče češće da dolazi u varoš. I to s jeseni, kad počnu vetrovi da zavijaju oko ogolelih kuća, jure se po poljima. Obično bi tada noću useo na konja, došao i otišao tobož sve u inat sinovima, čak kod nje, Nace. I stojeći više njene kuće, ne gledajući ni na noć ni vetrove koji su i njega s konjem zanosili, on je gledao kako ti isti vetrovi zavijaju oko njene kuće, ulaze unutra i možda je šibaju, šibaju...
- Tako, tako! - mrmljao je on zadovoljan vraćajući se i krijući da ga ko ne opazi.
Ali, kako koja godina, on sve češće i češće tamo odlazio. Opet tobož u inat nekome. Ispočetka dobro krijući se, ali docnije sve manje i manje, da su ga neki već bili opazili, viđali tamo. Ubrzo, cela varoš je saznala da on ide kod Nace. Ali niko nije smeo da mu to kaže. A on je gotovo svake noći tamo odlazio. I uvek tobož krijući se, na konju, oko pola noći. Pa pored toga, posle svake takve pohode, znalo se da dovodi neku Ciganku kod sebe koja mu vraća, gleda u "kost".
Obično, čim se vrati, siđe s konja, uđe u čivluk, odmah počne čivčijama da se izgovara kako je išao da sačeka Arnaute i bar nekoga ubije.
Čivčije, mada znaju gde je bio, srećni što on, gazda im, razgovara s njima, otpočeli bi da se tuže na te Arnaute, nabrajajući njihove upade, krađe, ubistva.
Jovča, i ne slušajući ih, još uzdrhtan od puta, sam se penje u svoju sobu, odžakliju, na gornjem boju. S njime bi pošla koja od žena da ga ogrne, utopli mu noge. Jovča seda sproću vatre, u sobi pušta da ga žena zaogrne, utopli i onda zapoveda da mu dođe Ciganka.
Odmah dolazi stara Ciganka, vračara, koju je Jovča zato čak iz Turske doveo i u čivluku čuvao. Od svake pojedine kokoši, živine, njoj se morale da nose kosti, kobilice, po kojima je ona gledala, vraćala.
Čim Jovča oseti da je ona ušla, još s vrata joj zapoveda:
- Gledaj!
Ciganka dođe. Seda do njega, sproću vatre, i pošto razgrne šamiju te joj se još jače osvetli od vatre njeno staro, koščato lice, počne da se unosi, gleda u kobilicu, u njene pege, šare... A napolju tek ponoć prevalila. Vetri još jače i bešnje duvaju. Tresu čivluk, zgradu. Vatra praska, gori. Njeni plameni lizu čađ i čas Ciganku, čas Jovču osvetljavaju. Ponekad izdvojio bi se od huke vetrova i dopro bi dug, otegnut urlik kakvog psa... A Ciganka nikako ne diže glavu. Još jače, tajanstvenije, dublje unosi se u kost, i gleda, gleda... Već Jovču strah poduzme.
- Gledaj! - vikne on hrabreći se.
- I arno i lošo! - počne ona, ali nekako teško, kao ne mogući da se odvoji, otrgne od silnih znakova, znamenja. I onda nastavlja: - Bio si bogat, silan. Što god si zaželeo, sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama...
- More i sad to imam! - prekide je on.
- Drugo šta ima? - pita se Ciganka i ne slušajući ga. - Ijafige što si tolike zemlje video, gradišta proputova, i na Bak'rnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, ono, što ti je srce tražilo, nikad nisi imao.
- Hm, pa... - prezrivo i radoznalo Jovča mrmlja.
- U tvojoj bašti cveće, fidani... Jedan fidan, jedno drvce, od svih najubavo, najlepše. I ti si ga mnogo čuvao, mnogo voleo. Ali kad ono poraslo, zalistalo, zažednelo, ti mu ne dade...
- Sve sam davao! Šta joj nisam dao? - pravdajući se i čisto plačno počne da viče Jovča i odaje se pred Cigankom.
Ciganka, ne izdavajući se da zna o kojoj on govori, nastavlja:
- Ne znam, gazdo. Ovde tako stoji. - I da bi se opravdala, uverila ga, ona mu podnosi kost i pokazuje prstom:
- Evo, gazdo, evo ga to drvce, a evo odovud kao neki mlaz kako je pošao da ga osveži, napoji... ali, evo gde si i ti, između njih, i kako ne davaš, prečiš... I zato si grešan. Zato te san ne hvata. Sve na to drvce misliš...
- Napolje! Lažeš! - prekida je Jovča i dere se besno terajući je i bacajući joj novaca. - Sve lažeš. Nisam ja grešan. Nisam joj prečio, ne davao... A što je ona bila kučka, azg'i, pa nije mogla da čeka, dočeka muža...
Ciganka ponizno, brzo odlazi. Zna ona da kad mu ne bi o tom njegovom drvcetu, grehu, već o nečem drugom, lepom vračala, da bi je, istina ne grdeći, ali opet oterao i ne davajući joj novaca.
I zato ona svake noći to mu vrača, govori... Zato je Jovča, dajući joj novaca, grdi, tera od sebe da bi je opet iduće noći, kad se vrati od Nace, opet zvao, terao da mu gleda o tom njegovom drvcetu kome on nije davao, prečio...


V

Ko se je nadao i mislio da će nekad doći vreme kad se njega niko neće bojati? Već da će se sada oko njega da kupe i gledaju ga kako samo u gaćama, košulji, opasan dugačkom anterijom, gologlav ide i švrlja po čaršiji. Vuče svoje oteknute, u papučama i belim čarapama, noge i radosno ispija pangur rakije koji uvek sobom nosi smejući se srećno, blesasto. Čaršilije pored kojih prolazi diraju ga. Istina, još ne mogu da mu se smeju u oči, ali ga ipak zadirkuju, zadržavaju, kako bi uživali u njegovom blesastom pogledu i pomućenom govoru. A on kod svakog seda i pruža im onaj pangur rakije, nudi ih.
Pitaju ga:
- Kako je, č'a-Jovčo?
On, smejući se, gledajući ispred sebe, u daljinu, tresući se od smeha, sav srećan, odgovara:
- Eeeh... ete. Tako.
Ili, da kad iziđe iz varoši, uputi se svojoj Naci u goste, pa ne može. Pada. Deca se iskupe oko njega. Čas ga vode, slušaju šta mu treba, čas počnu da ga diraju, vuku za anteriju, te on pada smejući se zajedno s decom:
- A... a... a!...
A deca klikću, raduju se, skaču oko njega i produžuju da se dalje igraju s njim, obarajući ga, dok ne naiđe ko od starijih ljudi te ih rastera, a njega podiže i povede.
- Kuda da te vodim? - pita ga.
On se jedva diže, muči da ide i okreće lice k Naci.
- Tamo, tamo... - muca i pokazuje.
- Kod Nace li? Dockan je. Skoro će noć - odvraća ga onaj. Ali on počinje radosno da prepleće noge, žuri se samo što pre kod nje da stigne i muca:
- Ako, ako...
Ovaj, dok traje njegov put, vodi ga, onda ga predaje drugome na koga naiđe. I tako, predajući ga jedan drugome, odvedu ga kod nje, Nace. Ona ga radosno dočekuje, pere, čisti, čuva dok od kuće ne pošlju kola da ga od nje natrag, kući, odnesu.

1901.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 8:57:18


Borisav Stanković

TETKA ZLATA


I

Još kao devojka, najmlađa od svih sestara, ali večito u kujni, oko ognjišta, više je izgledala kao neka njihova sluškinja. Nikada se ona nije sa sestrama pojavila na kapiji, na kakvoj svadbi, veselju; nikada da je ponela novo, za nju naročito krojeno i šiveno odelo, već je uvek nosila stare haljine od svojih sestara, samo malo doterane i prekrojene. I to ne što se i njoj ne bi kupile, nego što sama ona nije htela. Nije htela sve iz straha da ne bi tim svojim novim haljinama štetila kuću, a osobito brata, koga je tako mnogo volela. I docnije, kada su joj se sestre sve razudale, a ona ih je tako lepo opremila da im nisu bile ravne ni kćeri iz najbogatijih kuća, ona je ostala kod brata, da, dok se on ne oženi, i dalje vodi i nadgleda kuću. Ali brat dugo putovao, dugo vodio trgovinu i dugo se ne ženio, tako da kada se jednom i on oženio, ona je tada već bila ako ne usedelica, a ono stara devojka.
I, sigurno, ne bi se nikako udavala, jer je i sama bila nekako čudna. Istina, bila je dosta razvijena, jaka, sa četvrtastim belim licem, plavim očima i nežnim ustima navek razvučenim u onaj samo njen, tako topao i predusretljiv osmeh, ali je bila sva kao skrivena. Skrivenih prsiju, skrivenih pleća, ruku, kukova i svega onoga što bi na njoj opominjalo da je žensko. Ali pored svega toga ipak se morala udati. I to iz srepnje da, kada se brat oženio, došla snaha, pa kada budu dece imali i zbog toga troškovi kuće bivaju veći, da možda snaha ne bi kadgod počela osećati kako im je ona na teretu, samo zbog toga naposletku se i udala.
Da bira, to nije mogla, nego za prvoga ko je zatražio pošla. Pa ipak nije joj bilo baš tako rđavo. Muž, istina siromah, samac, otud iz Turske, ali dobar zanatlija. I valjda namučen samačkim životom, bio je sav srećan što je ona za njega pošla i donela punu kuću. A osobito što mu je donela mnogo nameštaja: dušeka, jorgana, jastuka, za čim je on najviše žudeo, da, jednom, i on, utopljavajući se, odmara svoje nažuljeno telo od tvrdih, dućanskih, momačkih postelja. A još više je bio srećan kada mu je njen brat, koji je tada već bio viđen trgovac, pozajmio i novaca i verovao za njega kod ostalih, te je mogao da otvori svoju radnju. A kada im se rodio Stojan i radnja poče bolje ići, muž joj, da bi se još više pokazao pred njenim bratom dostojan i zahvalan pažnje i potpore, sav novac što je dotada zaradio pretvorio u espap i, kada nastade jesen i sabori po okolnim varošicama, on sav espap ponese. Mislio je da ostane dva-tri meseca, pa makar i čitavu godinu, dok sve ne proda, da bi se odužio, a sa ostatkom kupio kakvu kućicu. A ona za to vreme, da se ne bi mnogo trošilo, sa Stojanom se vratila bratu. Istina da odvojeno, zasebno kuvajući, ali bar ne plaćajući kirije, tu ga čeka.
I luda njena ženska glava, da bi samo što više uštedela, ne samo da je odvajala od usta, nego - a to je ubi, zato i celog života na to nije smela da se potuži, zaropće, pusti suze - jer je sama svemu bila kriva... čak ni slava kad je došla, nije htela ni kolač da umesi ni sveću da upali... Ali zato, kao neka kazna, posle toga stiže i glas o mužu joj: vraćajući se i žureći da što pre k njima dođe, jedne noći po kiši, kada je prelazio neku reku, naišla bujica i njega, konja i bisage sa parama utopila i odvukla sa sobom. A nije se znalo gde, koja reka, na kome mestu, da bi mu se bar sveća zapalila i krst podigao.
Otada uzalud je po dva puta slavila slavu, i zimnju i letnju. Ali ne samo što nije pomagalo, nego bilo je sve gore i gore. Bar da ostade sama, onda bi trpela i gutala da je snaha ne samo popreko gleda, već i grdi, jer bi joj toliko radila po kući, da bi odrađivala onaj hleb što bi ga jela. Samo da više ne izlazi u svet, ne pojavljuje se. A što je najgore bilo, što je najviše tištalo, to je što je bila uverena da je samo zbog nje to bilo, a on, muž joj, da je samo neku drugu uzeo, ne možda, nego sigurno ne bi umro, još manje poginuo. A sada s njom bio je još njen Stojan. A dete će rasti, napredovati, i brat, ako može podneti hranu za nju pa i za njenoga Stojana sad, dok joj je još ovako, docnije neće moći. Dete će i više jesti. Trebaće ga oblačiti, izvoditi na put i za to trošiti. Iako je on, brat, dužan da nju, svoju sestru, hrani nije dužan još tuđe, njegovo dete... I zato, ponova steže srce i preudade se.
Taj joj drugi muž takođe bio udovac, istina bogat, ali što se doselio sa sela pa željan jela i pića, počeo mnogo da pije, mnogo da jede. A od prve žene imao još i sina, i to velikoga, gotovog za ženidbu. I taj joj pastorak toliko bio besan, osion. Valjda što su bili bez ženske glave u kući, živeli su svaki za sebe. Nikad zajedno nisu ručali, ni večerali, niti spavali u jednoj sobi. I tako živeći dugo, godinama, bili se gotovo i zaboravili kao otac i sin, nego došli jedno drugom strani, tuđi. A pastorak još više pobesneo kad vide da mu se otac ponova oženi. Nađe se uvređenim. Zašto pod starost da se po drugi put ženi? Zašto da ga sramoti i zašto baš nju, tu varošanku, pa još sa sinom, dovodi u kuću i da sada ona rasipa i troši ono što je njegova mati s mukom pribirala i tekla na selu. Ali ona pastorku za to nikad nije prebacila, još manje ga uvredila. Nije ga se bojala. Znala je ona da ovaj ne bi smeo na nju da nasrne, jer zna on da iza nje stoji njena rodbina, kuća odakle je došla i brat njen, nego što je htela da, prvo, u kući bude mira, a drugo, što je bila uverena da će ih, i muža i pastorka, pre tom svojom mirnoćom umiriti negoli svađom. A najviše je zato trpela, čak je i bila srećna zbog te svoje trpnje, što je osećala kako tom svojom patnjom iskupljuje i hranu i odelo za svoga Stojana. Samo da joj Stojan, kada uzme parče hleba, ne bude popreko pogledan; da kada obuče novu košulju ili mintan, ne misli se da je to od ukradenog novca iz kuće. Samo da njenom Stojanu bude kao što treba, a što se nje ticalo, za nju je moglo da bude najgore i najcrnje. I zaista, kao na neko čudo, isti taj njen pastorak ne samo da joj Stojana nije mrzeo, a od toga je ona najviše i strepela, nego ga je čak i zavoleo. A osobito otkada je Stojan pošao u školu i počeo da se najbolje uči. Onda taj njen pastorak u Stojanovom dobrom učenju nalazio kao neki i svoj ponos, jer valjda će se tamo, u školama i međ svetom, uz to Stojanovo dobro učenje sigurno pominjati i ime njegove kuće, i ne samo on i otac njegov nego i svi oni koji su odskora u varoš došli i još su nepoznati. I zbog toga ponosa i sujete bilo bi teško onom koji bi na Stojana ruku digao, a i na samu nju, njegovu mater, izdirao se kada bi video kako ona Stojanu ne da da obuče nove cipele kad pođe u školu ili kada bi cipele počele da se cepaju, a ona neće odmah nove da mu kupi.
- A mori! - počeo bi na nju da viče. Drukčije nije nikako mogao da je zove. "Materom" - ne, jer je već toliko bio veliki, a opet po imenu kao kakvu sluškinju, iako je bio toliko grub i osion, ipak nije hteo baš toliko nažao da joj učini. - Što Stojan da ide bos? Što mu ne kupiš? Što ne kažeš ocu da da para?
Ona, sva srećna zbog te njegove pažnje, mucala bi:
- Pa kaži mu ti. Ne smem ja.
- Što da ne smeš? Što da ne da? Kad može on sam tolike pare da rasipa, što dete da nema kao druga deca?
I onda bi to dete, Stojana, uzimao za ruku, vodio ga u čaršiju, kupovao mu - ne opanke, nego za inat njemu, ocu, nove cipele.
I samo to, ta njegova ljubav prema Stojanu za nju je bila dosta pa da mu sve oprosti, da sve ostalo bude - ništa!
Ništa, i ta svađa njihova, prostačko življenje po kući, nikad ručkovi i večere kao što treba. A osobito slave, Božić i Uskrs nikad ne provedeni, ne dočekivani kao što je red. Istina, donese se, zakolje, svega i svačega puno, ali uvek bi se tada izrodila svađa između njih. Komšiluk počne da se skuplja, da ih razvađa. Ona mora od stida da se krije, ni reči da ne progovori, još manje da sme da se umeša međ njih, jer je znala da pored tolike svađe, njih dvojica, otac i sin, ipak nekako su se, na "svoj" način, voleli. Sin je dopustao sebi da on oca grdi koliko hoće, ali drugi na nj da digne ruku, taj više ne bi pisnuo! A tako i otac, koliko je sina kleo, grdio, terao iz kuće, ipak, kada bi se ovaj razboleo, on ne bi žalio novaca. Sve bi prodao, čak i kuću, krov nad glavom, samo da sina izleči.


II

Ali uskoro i to prestalo. I ovaj joj drugi muž ubrzo umro i tako se svega toga otresla.
A pošto sa njime dece nije imala, to joj je bilo lako. Odvojila se odmah. Nešto od onoga novca što je sklanjala i pribirala dok taj drugi muž bio živ, a nešto i od onoga što joj pastorak pri deobi dao, i, iz straha da ga ne potroši, odmah kupila je nakraj varoši jedan plac. A tamo ulica tek se sekla, tek se delila, i u celoj njoj bilo samo dve-tri kuće podignute, a ostalo još bilo polje. A opet, bojeći se da neće biti dosta novaca za celu kuću, podigla samo zidove, da bi imao na čemu krov da stoji, a od cele kuće, kujne i ostalih soba, samo jednu sobu sazidala koja će joj biti za sve: za sedenje, spavanje i kuvanje.
I uselivši se, ona, tamo, istina nakraj varoši, ali u svojoj kući, kao da odahnu. Tek onda vide kako je dobro učinila što nije ni brata niti ikoga poslušala da ostane u kući drugoga muža kod pastorka, istina možda da i dalje trpi i snosi svađe, ali bar u bogatstvu i u izobilju. Nikako oni nisu mogli da shvate zašto ona sve to baca i ponovo ide u sirotinju. Jedino je ona znala, nadala se, strepela da će možda, možda kad tako ostane sama, sa svojim, njegovim, Stojanom, osetiti se kako se cela ona, sva, ponova vraća njemu, pokojniku, svome prvome mužu. I ne prevari se. Jer ne samo da se oseti kako se ponova vratila njemu, nego odvojivši se i ostavši sama sa svojim Stojanom, oseti da je njegova, prvoga pokojnika, oca Stojanova. I to toliko njegova kao da nikada nije prestajala biti. Uvek, svagda, jedino je bila njegova. Nikada drugoga, za koga se bila preudala... Jer zna ona da grleći toga drugoga uvek je osećala, uvek je zamišljala, kao da grli i ljubi svoga prvoga muža, prvoga svoga ženika, prve možda i jedine ljubavi svoje, prvo i poslednje milovanje i radovanje.
I koliko je tek bila srecna kad vide da i svet i komsiluk to shvati i razume, jer nisu je zvali po bogatstvu drugoga muza, "gazdaricom", nego po zanimanju prvoga, "majstoricom". I to joj tako slatko, tako drago bi...
Ali tu radost, sreću brzo je morala da ostavlja i da se sva okreće kući i svome Stojanu. A iz straha da se novac, što je preostao od kuće, ne potroši, radila je i dan i noć. Plela je, sila, tkala. I u tome imala je kao neke sreće, jer je taj kraj i ta njena ulica bila nastanjena od skorih doseljenika, većinom seljaka. I njine žene, neveste u tom varoškom predenju, pletenju i šivenju, davale su njoj da im ona to radi i nagrađivale je bolje nego da je bila u sredini varoši i da je radila za prve i bogate kuće. Jer ove, seljanke, nisu joj plaćale u novcu ne smejući od muževa, ali zato izobilja u brašnu, maslu, siru i mesu, što je za nju više vredelo nego gotov novac. Pored toga uzimala od svojih, osobito od te snahe, a i od ostale rodbine, stara odela i preprodavala ih ovamo sirotima, najviše Ciganima i Cigankama, kojih je, kao u svakom okrajku varoši, bilo puno sa njihovim razbacanim kolibama. Ništa nju nije uzdržavalo. Ni što je bila "majstorica", ni što je iz bogate, prve varoške kuće. U početku zidanja kuće, kada je još strepela da joj neće novac dostići za sve, sama je iz polja i obližnje reke dovlačila pruće i kamenje i time ograđivala baštu. Čak u prvi mrak ili ranu zoru, da je ko ne vidi, tamo u uglu bašte, a zaklonjena kakvom gomilom pruća i trnja koju bi dovukla, sama je kopala zemlju, od nje sekla ćerpiče i posle ih ređala, sušila na suncu i gomilala. I to s dana u dan, s godine u godinu toliko je bila isekla te ćerpiče, nepečene ciglje, da ređajući ih kao zid, celu baštu njima ogradila. Docnije i one ostale sobe sagradila, čak i gostinjsku i u njoj dolape i rafove, a u kujni ognjište. Nad ognjištem počeše da se lelujaju obešene nove verige, po kujni da se razleva nov pepeo, a gore, krov, grede i daske da se tamne od dima. I bunar je iskopala. Sama ga kopala sve dotle dok nije naišla na blato sa vodom, i tek onda pozvala majstore da ga sasvim iskopaju, ograde i očiste. I onda ona prva kofa vode iz bunara! Ono prvo staklo tom vodom napunjeno od kojeg, bačenog preko kuće i nabijenog na kućno sleme, i sada stoji komađe, i sada, kada sunce u podne naiđe, odbija se od toga staklenog komađa te kao neka zvezda nad kućom treperi i greje... A već gostinsku sobu nikako nije mogla da namesti. Jednako je nameštala onako kako je mislila da je trebalo namestiti još za života pokojnikova. Jednako je ređala i vešala već požutele i počađavele svoje nekadašnje, devojačke darove, peškire i marame. Čak i krevet namestila, na kome će - ne sada, nego, ako Gospod da - kada Stojan poraste, izuči zanat, postane momak, pa kad počne kao svaki momak, onim odvojenim momačkim životom da živi - da na tom krevetu spava i odmara se.
Ali što je najgore u tome bivalo, to je da što god joj je Stojan više rastao, ona kuću sve većma doterivala, nameštala i ututkavala, nju je - ni sama ne zna zbog čega, otkuda, zašto - sve veći neki strah, slutnja i trepet obuzimao. Možda, možda - a kakve je ona zle sreće - od svega toga ništa neće biti. Oh, da možda Stojan - a on već tako nemiran, tako trči, tako se noću otkriva - slučajno ne nazebe, ne razboli se, i - ne daj, bože! - umre. I onda našta sve? Već kuća i ovo nameštaja, sve to neka nosi đavo, ali šta njoj ostaje? Nešto najstrašnije. Jer, kada bi joj i on umro, onda ne bi smela da na sebe kidiše, da sama sebi dođe glave, jer zna se da je to takav greh da bi onda bila osuđena: da joj ne samo dok je u životu, niko, ni Stojan, ni muž, ni njen otac, mati niti ikoji drugi pokojnik ne sme u snu doći, da ga vidi, nego i kad bi umrla, i tamo, na onom drugom svetu, ne bi joj dali da se sa njima vidi. Ne bi joj dopustili ni da im se približi, a kamoli, kao svaka mati, kada umre, onda se sa svojima nađe tamo na drugom svetu, kada joj već nije bilo suđeno dole na zemlji. A njoj, kada bi ona zbog Stojanove smrti sebi glave dosša, ne samo što to ne bi bilo dopušteno, nego ne bi joj dali ni da im se približi, toliko bi bila osuđena zbog toga svoga samoubistva. I onda, kada zbog toga ne bi smela sa sobom da svrši, šta bi joj ostalo da sa sobom čini? Da jednako glavu kamenom tuče, ali da je ne okrvavi; da sebe glađu mori, ali kada počne da se mre, opet da mora jesti da bi ostala u životu. I tako, da se vuče, kuka s dana u dan na groblju, ukopava se u njihove već napukle grobove, samo da bi joj što pre smrt došla, a obično baš tada smrt ne dolazi. Eto toliko njih! Eno već poludele Marije, stara baba-Anđe! One pored sinova i kćeri i sve unučice pokopale, i još su žive, još se vuku... I, bože, nikome ne dosudi, nikome ne daj! - ipak ponekada se zaborave pa se najedu, napiju i počnu da se smeju!...
I kad joj te slutnje, te misli počnu da dolaze, nju - ma gde bila, ma u kakvom poslu - to kao nož preseče, te unezvereno počne da se krsti i šapuće:
- Ne daj, bože! Molim ti se, bože!
A još ako tada Stojan nije kod kuće, pa ako počne da pada mrak a njega iz škole nema, a povrh svega počnu da se otuda, iz polja i iza bregova osećaju kao neki vetrovi i oluje, ona se sasvim izgubi.
- Nemojte, bre!
I izmahujući iza sebe rukama, kao da sprečava i potiskuje te vetrove i nepogode, istrčava na kapiju. Prolaznici, uplašeni njenim licem, uzdrhtalim ustima i već sa navrelim suzama u uglovima očiju, pitaju je:
- Šta je, snaja-Zlato?
- Čekam Stojana! - odgovarala bi kratko i čisto kao ljuteći se što je još pitaju, kad znaju kakva nesreća njenom Stojanu može da se desi. A ako tada počnu pored nje da prolaze u tuči i jurenju njegovi drugovi pri vraćanju iz škole, obamirući od straha da možda u toj svađi i on nije, i da će sada prva kamenica njega možda pravo u čelo, u oko, i da je onaj krik, uzvik, sigurno njegov, ona svakoga ko god protrči pored nje pita: - A, bre, je li tamo i moj Stojan? - A glas joj se u grlu gubi i kolena klecaju.
Stojanov drug, nemajući kad da staje, bežeći od kamenice što za njim leti, samo joj dovikuje:
- Nije, nije! Iza nas je on.
Pored toga što je to donekle umiruje, ipak to njegovo nepojavljivanje u ulici sa ostalom decom toliko je izmuči da ne zna šta ce. Mada i sama vidi kako je još vidno, tek počeo prvi sumrak, njoj počne da se čini kako je još otkada pao mrak, kako je odavna, uveliko crna noć. I, onda, zašto ga još nema? Sigurno je nešto bilo sa njim, jer uzalud je ne muči i ne seče ovoliki strah. Seče je i po polovini, po prsima i po kolenima, da se jedva, eto, naslonjena uz kapiju drži. I kad se već naposletku jednom i on pojavi, ona sagleda onaj njegov alevi fes i onu šarenu torbu sa knjigama, ona mu, sa nogama otežalim već kao od tuča, samo u čarapama polazi u susret. Od toga silnog straha za njim sva se kao sparuškala, šalvare joj se smakle, kukovi joj rasklimatani. I kada već oseti njegovu ruku u svojoj oznojenoj i vreloj, pita ga i kori:
- Pa gde si, sinko? Gde si dosada? Eto već ceo svet došao, a tebe nema. A ja ovamo, sama, pa... I umalo što ne grne u plač.
Ali Stojan veselo priča gde je bio. Kada se pustio iz škole i prošao pored "ujkine", njenoga brata kuće, ujak ga zvao. Tamo sedeo, igrao se, čak i jeo, pa, evo, u torbi od toga i poneo. I dajući joj torbu, gotovo strogo govori joj da je ne pritiska rukama, a osobito njenim od posla jakim zadebljalim prstima, te da mu se ne bi time u torbi izgužvala koja knjiga, a najviše ne obrisalo i umrljalo na tabli što je toga dana pisao i crtao. I ona tu njegovu torbu čak sa strahom uzima i pritiskujući je samo laktom i dlanom od ruke nosi je, a drugom rukom njega vodi. Ne može da se nagleda kako mu se već cevanice nogu jasno ogledaju, kako mu se pri hodu kolena četvrtasto izdvajaju i kako sav on, već uveliko, liči na oca. Čelo isto kao u oca počelo da se oblo nadvisuje, obrve da se razdvajaju i crne, a ispod njih da se pomalja onaj dug, malo savijen očev nos sa onim raširenim nozdrvama. Čak i jabučica počela iz grla da odskače, da se ocrtava i isto onako kao i u oca da mu puca pri gutanju pljuvačke.
Posle večere jedva bi izdržala dok upali kandilo ispod ikone da što pre legne i, pokrivajući i sebe i njega jorganom, zgrabi ga k sebi u krilo. I uzrujana, potresena, jednako bi se naginjala nad njim, utopljavajući ga i pokrivajući ga, ali odupirući se laktovima i kolenima da ga ne bi pritiskivala. Njegove ručice uvlačila bi u svoja topla nedra; njegovu glavu bi naslanjala na svoje grudi, osećajući toplinu njenu. Pa onda miris njegove kose, kože. I onda ono što je za nju bilo najdraže, najveće, to je što grleći ga tako počela bi da oseća kako, što god joj Stojan više raste, a ono se iz njega sve jače izdvaja onaj naročiti miris, miris kojim je njegov otac mirisao. I tada kada bi Stojan počeo da je tim očevim mirisom zapahuje, svu ispunjava; kada bi počela od toga da joj snaga treperi i duša izumire, ne mogući više i ne smejući da ga ljubi, samo bi naslanjala svoje uzdrhtale usne na njegovo čelo, počela bi da grca nad njim:
- Milo moje i jedino moje!
I onda onako u noći, sasvim sama, sasvim slobodna, potpuno, cela bi se ona podavala toj sreći, suzama, proklinjući sebe što je takva: što eto, kad nije ništa, dete je zdravo, evo ga u njenom krilu i naručju, zašto onda ona da strahuje, zlokobi i da možda - a kakva je ona pusta i crna! - sigurno mu time i nešto nasluti.


III

I samo zbog toga crnog predosećanja da joj Stojan poraste i pođe na zanat da to ne može i nije njoj suđeno dočekati, zbog toga straha Stojan je jednako morao da bude mali. Kada i svrši školu, izuči celo crkveno pevanje; kada poče da se više ne vitla po bašti i dvorištu, nego da sa drugovima ide po čaršiji, seda na dućanske ćepenke i po polju baca kamen sa ramena, i tada nikako ona nije dopuštala da je zaista on porastao. Uzalud su je uveravali. Uzalud je već odavna amamdžike nisu sa njime puštale u amam na kupanje.
Ali sve to nije pomagalo. Nikako u to nije smela da veruje, već samo dođe kući pa se isplače. Zar ona ne zna? Zašto je prave tolikom ludom? Zar ona ne vidi kako je zaista već veliki, već porastao, ali zar sme, crnica ona, da popusti, jer zna, uverena je da ona to ne sme dočekati, da joj nije suđeno da to doživi, i da će se morati, kada bude to došlo, tada sigurno, sigurno desiti nešto strašno, i to njemu. Ili će se on razboleti ili će nekako nesrećno pasti, ugruvati se, osakatiti. - I eto zato, a to niko ne zna, već je prave ludom. Jer odlažući to rašćenje njegovo, ona oseća kako odlaze i tu nesreću. Jer to: da joj Stojan poraste i pođe na zanat, i to pokojnikov, svoga oca zanat, to je toliko bilo za nju da kada bi o tome počela da misli, čisto bi je vrtoglavica hvatala od straha i sreće.
Ali pored svega ipak je i ona sama osećala kako to zaista dolazi, približava se. A to i po svome bratu videla je. On poče češće da silazi ovamo k njoj, jer se znalo da je njegova dužnost da on, ujak Stojanov, nađe majstora i pogodi se sa njime. A ona je čak osećala kod koga majstora će ga brat dati. Sigurno kod Cvetka, tadanjeg najboljeg majstora. A da je to već istina, brat svršio, ugovorio sa majstorom i da se čeka samo dan, videla je po samom ponašanju bratovljevu prema Stojanu. Prestade da ga mazi, priziva i donosi mu poklone. I, kada dođe, on počne kao da ga grdi i imenom, Stojanom, da ga ne zove već samo: "A bre... ti!" I naređuje mu da ga on služi, on donosi času vode a ne kao dotada ona.
A međutim odavno je bila krišom nabavila nove, jake cipele, potkovane "na alčama" i klincima; sašila mu čakšire, i to sa gajtanima i nogavicama, jer trebaće da su jake, durašne, da izdrže kad Stojan počne na zanatu da sluša i radi. I sve to složeno i poređano u kovčeg; svakog dana se nalazila oko njih da bi ih što više gledala. Stari kovčeg već prestade da krcka od njenog čestog otvaranja. Nekada po celo bi jutro provodila uz taj otvoren kovčeg, gledajući te haljine, jednako gladeći ih rukom i osećajući pod prstima oštrinu dlake nove materije i udišući miris od ispeglanih gajtanova. Ali ako tada iziđe iz kuće pa još počne da je obilazi, zagleda, onda je tek najluđi i najbezumniji strah hvata. Gleda kako je novo drveće već izraslo i ograđuje kuću. Sama kuća svojim velikim krovom sasvim se izdvaja od ostalih u mahali, od kapije do kućnog praga beli se kaldrma, a ispred kuće bunar već sa kapakom, čekrkom i gvozdenom kofom. Čuje se kako voda žubori i teče ispod kamenova, obraslih mahovinom; a ovamo velika gostinska soba, nameštena, ututkana, sa otvorenim prozorima. Kupa se ta soba u baštenskom zelenilu i hladu zajedno sa onim nameštenim krevetom, na kome on treba, kada odraste, postane momak, domaćin, da leži i odmara se. Tada kao da vidi na tom krevetu otisak njegova tela. Ali odmah nju spopada onaj bezumni strah, užas: da, možda, sve to neće biti. Odmah bi padala. Vila bi se u klupče, obgrljujući kolena, gledajući očajno, unezvereno oko sebe. Krstila bi se, šaputala, molila:
- Ne daj, bože! Molim ti se, bože! Nemoj, bože, oh!
I, brzo, kajući se što je izlazila i gledala, kad je znala da će je to snaći, bežala bi i zavlačila se u prvu sobu. Sedala bi tamo u kut, grčila kolena i drhtala, tresla se. A spolja, kada počne mrak, nju počne svaki huk vetra do srži da potresa; svaki krik, plač i uzvik na ulici u srce je udara i probada... Jer, eto, on, Stojan, tamo je napolju, sa drugovima, u čaršiji, ko zna, možda ti vetrovi i ti krici baš oko njega se viju, oko njega naleću, gone ga. I gotovo luda, još tako usamljena i zavučena, počne da plače, plače. Sva bi se zanosila od plača. Takvu bi je čak i Stojan uveče zaticao. I njega onako odraslog pa ga je već bilo stid od tog njenog večitog plača i počeo bi ljutito da pita, da je kori:
- Ama šta je, mori, nano? Šta ti je? Zašto plačeš?
- Pa neću, sinko, više da plačem!
Zaustavljala bi se umirena, kad bi ga videla, brišući rukama suze sa usta i očiju.
I od toga straha, neiskazanog bola i slutnja pre vremena gotovo se presavi. Oko usta, zbog tog večitog drhtanja, počeše da joj izbijaju malje; obrve i trepavice, zbog tih uvek zadržavanih suza u uglovima očiju, pobeleše joj. One njene od rada koščate ruke izdužiše joj se, i žile i kosti na njima zbog jednakog znojenja, vreline od straha, počeše da joj se žute i bele. Sva dođe četvrtasta sa izbrazdanim i oštrim licem, ali zato sa nekim tako toplim, blaženim i napaćenim izrazom.
Ni tada, ni docnije, ne može da se seti u koji dan, u koje vreme beše, kada dođe bratovljev sluga i javi joj da će sutra Stojana da odvede majstor-Cvetku na zanat. Čak i slugu ne dariva ničim, a to se posle celog života nije mogla da nakaje, jer toliko se izgubi. I posle ništa nije znala. Ni kako je Stojana sa igre dozvala, ni kako pokupila svu komšijsku decu, njegove drugove, i dala im večeru da Stojan zajedno sa njima večera, kao praštajući se od njih, ni kako ga posle okupala, metala u postelju, a više glave poređala spremljene haljine. I onda legla sa njime i, kao tobož, spavala. Zapaljeno kandilo je dogorevalo i prskalo, i ona, ležeći do njega, i to nepomično, da ga ne probudi, osećala je pod šakom i prstima onu rosu i znoj što je Stojanu izbilo po čelu i licu od kupanja i zdravoga sna. A odozgo, kroz noć, kroz tavanice jasno i čisto poče da silazi, da se leluja nad njima on, pokojnik, muž, otac njegov. U istim onim čakširama, u istom fesu, mintanu, zakopčanom do grla, i to onom mintanu što ga je nosio svaki dan, sa tesno zakopčanim rukavima, da mu se ne bi smetali pri radu. A same ruke, prsti izbodeni od igle, voska, umrljani ćirišom. Samo mu lice drukčije. Ne izbolovano, ne mrtvačko, nego usplahireno. Kao nikako ne verujući da je zaista već to dočekao: da je njegov Stojan zaista porastao, i da sutra polazi na zanat, i to njegov zanat. On, kao plašeći se i prezajući, sve se više naginjao nad njim, da ih što bolje vidi, i uveri se, a ona, pokazujući na Stojana kako je sve to istina, plakala je i govorila pokojniku:
- Eto dočekasmo, dočekasmo...
Ali sutra je za nju bilo najgore. Već dok ga je oblačila i spremala i bila u kući, hrabrila se, ali kada ga povede i iziđe iz ulice u čaršiju, tek tada vide koliko je to. Sredinom čaršije vodeći ga morala je na sve strane da se okreće i javlja. Sama čaršija, dućani, tezge i poređani espapi na njima, - sve joj to igralo i bleštalo. Prolaznici, videći je takvu kako ide sredinom čaršije, a ne zabrađenu duboko, ne obučenu u novo, odmah, a naročito po tom njenom idenju, sredinom čaršije, znali su da sina vodi na zanat. I gotovo svi počeše da ustaju i da je pozdravljaju:
- Srećno, srećno, tetka-Zlato!
- Hvala, dabogda i vi dočekali! - Jedva je mogla toliko da odgovori, jer joj usta bila puna vode koju je s mukom gutala, a oči pune suza, da je morala da krije glavu.
I što god se više pela i približavala majstorovom dućanu, njoj čaršija sve gušća i načičkanija izgledala. Dućani puni, ćepenci puni, čak puna i ona velika i prazna pijaca. Svi piljari, prodavci, nosači, pa i seljaci, i njihovi konji sa svojim tovarima, kao da sve to stalo, okrenulo se, pa samo u nju gleda. Nije znala kuda će i kako će. Držeći Stojana za ruku i osećajući kako mu je ruka sve hladnija (a to zato što je njena bila sve vrelija i znojavija), ona kao da tobož njega hrabri, da se ne boji, ne plaši, a ono u stvari sebi poče da govori:
- Ne boj mi se, čedo! Ne boj se, nanino!
A s mukom jedva je išla i prolazila, jer joj se sve većma i većma sužavala čaršija, a sve to svršavalo se i tonulo u onu crnu tačku gde je bio majstorov dućan, jer iza njega i oko njega za nju ništa više nije bilo. Što se više približavala tamo, sve više je osećala kako sustaje, kao da joj se noge ne miču. I kada već priđe, skoro domile, gotovo samo još nekoliko koraka joj je ostalo, već poče da sagleda sam dućan, tezge i u njemu unutra da razaznaje i majstora i svoga brata, koji je tamo čekaše, umalo je ne uhvati nesvest. Oseti da više ne može, da će pasti, načiniti larmu, skupiti čaršiju oko sebe i time možda novoga majstora naljutiti i brata osramotiti...
No srećom brat, koji je sigurno gledao kako ona dolazi i kako sve sporije ide, pa kad vide kako ona stade i poče da se muči da produži, on, dosetivši se šta je, brzo istrča pred nju. I kada vide kakva je: bleda, unezverena, jedva držeći se na nogama, on joj gotovo ote Stojana iz ruke, naljutivši se na nju:
- Sada hajd, pa idi tamo gore, kod nas!
Ali ona kao da ništa nije ni razumela ni osećala da je on to, brat joj, ispred nje. Utom dođe i majstor. Rukova se sa njome, ali ruke su joj bile tako hladne i tako ukočene da, pošto se rukovala sa majstorom, ona zaboravi da spusti ruku.
Majstor, videći je kakva je, poče kao da je teši i hrabri:
- Ne boj se, ne brini se, tetka-Zlato, za Stojana! Ne brini se, čuvaću ga ja, ne boj se ti...
- Ne bojim se! - samo promuca, a ono njeno oko, kojim odgleda kako joj Stojana odvedoše u dućan, bilo je toliko puno suza, toliko se bleštalo, da brat joj, da preseče sve to, čisto je otera:
- 'Ajd sada idi! Idi kod nas gore! Idi i sedi tamo sa ženama.
I ona se odvuče. Samo što joj u očima ostade zapažena unutrašnjost dućanska i tamo u kraju njenom Stojan kako stoji unezveren i uplašen.
I zaista, celo popodne ostade kod bratovljeve kuće. Ali kad dođe veče, poče da pada noć, niko je, ni brat, nije mogao da zadrži da ostane da noći. Ja! Zar to? Zar ona celoga života to, ovo veče, i ovu noć, čekala pa sada da ostane. I navlaš čekajući da što gušći mrak padne, ona pođe kada je bilo dockan. I kad pođe, oseti mrak, oseti se kako prvi put u životu ide sama, bez sluge, bez fenjera, od sreće i radosti sva se ispravi, nozdrve joj se raširiše. Kad dođe kući, kapiju ne zaključa, već pade preko kućnog praga. Jer eto i to bi! On joj ode na zanat i zbog toga ona prestade da je udovica, već postade majka Stojanova. Jer eto, sada, kao svaka majka, ona može u crni mrak da odlazi, u samu kuću čak i da ne ulazi, još manje da se zatvara, zaključava, već ovako ispred kuće, oko kuće, gde hoće, da leži, čuva... I to je ono zašto je ona toliko strahovala, drhtala i plakala da možda ona neće dočekati i doživeti. Jer to sada što svoga Stojana odvede na zanat, nije bilo samo što je time dokazano da joj je on sasvim očvrsnuo, pa da neće odsada trebati svaki čas se brinuti za njegovo zdravlje, niti što će posle nekoliko godina, kada izuči zanat, on postati domaćin, on voditi brigu o kući, niti što ona time, dajući ga na zanat, i kao neki svoj dug odužuje prema njegovome ocu, svome mužu; nego što je ona sada prestala da je ženska, već samo majka. Čak i svoje kršteno ime gubi i jedino se zna kao "tetka Zlata", majka Stojanova. I onda ne samo da je slobodna i ravna svakome, nego i više od ostalih. Svaka mora sa poštovanjem i podižući se da je pozdravlja; kada hoće gde da sedne, da joj čini mesto do sebe. U očima svih, celoga sveta, ona nije više ni kao nekadašnja devojka, ni kao žena, ni udovica, već samo kao mati Stojanova. Mati onoga Stojana što je isto kao i oni, eto sada, posao na zanat, i isto će kao i oni uskoro ga izučiti, uskoro kao i oni kućiti kuću, biti domaćin i onda, kao takva, sama može da ide kako hoće i gde hoće. I nezabrađena, i nezakopčana, čak i bosa. A ne kao dotada da ne sme da se pojavi a da nije obučena kako treba. U novom i zatvorene boje odelu i zakopčana do grla. Od šamije samo nos i usta da joj se vide, a nikako košulja na prsima. Kad ide čaršijom, nikako da ne sme sredinom već samo jednom stranom, i to sve uza zid. A već u prvi mrak kod kuće da je, prva svetlost u mahali mora da zasvetli iz njene kuće, da bi time dala na znanje da je tu, u sobi, a ne napolju, izvan kuće, međ svetom... A sada sve je to otpalo, prestalo. Ne samo da je slobodna nego, kao svaka majka, i čista, čista od svakoga i svačega!

1909.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 9:00:38



Borisav Stanković

U VINOGRADIMA


Miriše mi zemlja na ispucano grožđe, a magla hladna i mrka već počinje da se ne diže tako lako. Sa sviju strana samo lupa od opravaka na bačvama i krblama. Otkako je nastala berba, noć se ne zna. Ma koje doba bilo, a čaršija je zakrčena kolima grožđa sa sela. Oko njih leno i dremljivo stoje seljaci, iščekujući kupce, mehandžije, i, uvijeni, u dugim gunjevima, sa dugačkim štapovima, "ostanima", rasteruju decu, koja se tiskaju oko kola, kradu iz njih grožđe, više radi zabave, i, zasićena, umrljana, ono što ne mogu da pojedu bacaju oko sebe, te na sve strane, gde god stanete, puca zrno pod nogama.
Po ulicama koje vode u vinograde ili na "carski drum" vrve konji natovareni krblama, berači, argati, prosjaci, Cigani, a među njima i poneki gazda na svome konju ili magarcu. Pa kad sve to počne da se tiska, gura, pretiče jedno drugo, onda ni kokoš ne bi mogla da prođe s jedne na drugu stranu, a kamoli čovek. Samo se čuje vika konjara, škripa belih korpa što, nabacane, vire iz krbala, a između kojih se jedva vide deca koja jašu; u skutu im bošče, za pojasom "pištoljče" od čaurice, a bose im noge klate se i udaraju konje po vratovima. U strani, pored zidova, ide ženski svet. Napred su žene u anterijama, "količićima" i zagasitim šamijama; za njima devojke u tesnim mintanima, šalvarama, cipelama "na kopče". Idu one lako, plašljivo. Drže se ruka za ruku i koso okreću k zidu, da im "muškarci" ne vide nabrekle grudi. A "muškarci" zabacili dolame preko ramena, utegnuli se pojasevima do pazuha, i s puškom u ruci grabe po četiri koraka u jedan. Poneki besan, pa opali iz puške; devojke ciknu, sabiju se u gomilu, konji potrče, krble počnu da se odvajaju od samara i lupaju, dečaci na konjima se pognu, jednom rukom pridržavaju se za samar da ne padnu, laktovima i trbusima stiskaju bošče što su im u krilu, a drugom zaustavljaju konje. Ovi se brzo stišaju i pođu običnim, sitnim koracima. I kao pre, opet počnu da cupkaju, razrivaju put kopitama i grabe vinogradima, koji se izdaleka crne, a po kojima se svet već razmileo, viju dimovi naloženih vatra, šarene se obešene ženske "stajaće" haljine o granama već ogolelog drveća, odjekuju pucnji pušaka, usklici, dovikivanje. Nebo je sivo, tmurno. Brda i bregovi crne se i nepomično ocrtavaju. Cela je zemlja vlažna i mrka. Pokatkad proleti jato gavranova, ali ne grakće, već samo šušti i brzo se izgubi u mrku daljinu i maglu. A magla se polako i razvlačeci diže...
Jesen. Da, da! Ali tada ne beše jeseni. Srce mlado, duša tek navirala, oči se raširile, pa ceo dan švrljam s drugovima po vinogradima, pucamo iz pušaka, ložimo vatre od vlažnih, zemljinih lozinaka i pušimo duvan. Tek pred večer ako dođem u naš vinograd. Još izdaleka, na ulazu, vidim gde se Marko konjar raskrečio, šubara mu štrči na glavi, on kolenima pritisnuo krblu, zavrnuo rukav na košulji i mulja grožđe što mu žene sipaju iz svojih korpa, grdeći svaku što pored grožđa bere i suho lišće. A one ga i ne slušaju šta ih grdi, navikle se, pa ga samo peckaju i diraju, on samo mulja, viče i trčkara čas ka trešnjama, gde je rakija, čas na put da obiđe svoga konja, koji čekajući na tovar pase suhu travu po jendeku.
- A, gospodinče, - predusrete me. - Kamo čiča-Marku rakije? Tako li ti? Čekaj, da li ću da ti igram na svadbu.
Ućutkah ga duvanom i uđoh u vinograd. Žene me jedva dočekaše i osuše grdnjama: gde sam bio? što ne radim? kako neću ni večeru da dobijem, i drugo. Odgovaram ja njima. Šalim se. Bile su sve naše: tetke, strine, ujne, neke iz komšiluka; a bila je i ona, Lenka. Samo ona, kao meni za inat, nije se dala da je vidim. Šalim se ja s njima, jer znam da mi mati nije tu. Ona je onamo, iza vinograda, pri vatri, gde, zajedno s komšinicama iz susednih vinograda, piju kafu i nude se rakijom. Zatim odoh ka trešnjama koje su bile u sredini vinograda i oko kojih je bila mala ledina. Po granama i oko stabala bilo je obešenih i poređanih ženskih haljina. Tu je bilo svilenih šalvara, anterija, mintana, lakovanih papuča i cipela. Sve ono što se pri radu prlja... Počeh da tražim što za jelo, jednako slušajući šalu, smeh i kikotanje naših što su brale oko puta. Po koja, dok joj se odnese puna korpa i isprazni u krble, ustala bi. A obično svaka šamiju zabacila, razuzurila se, bez bošče, u ustima drži zrno grožđa i siše ga. I u svakom vinogradu tako. Svuda žene, devojke. Trče iz jednog u drugi vinograd, sastaju se. Nestalo je međa, granica. Sve je jedno. Po drvetima bele se obešene haljine, iz jendeka i međa viju se gusti dimovi, čuje se prasak suvih lozinaka na vatri, uzvici pri tovarenju krbla, njihovo krckanje, kikot devojaka, razgovor žena i vitlanje dece... Svuda i sa sviju strana dim, pesma, pucnji, a sve se to meša, razastire i rasplinjuje u vlažnom, kao nakiselom vazduhu...
Ja sam stao. Nisam osećao glad. Gledao sam i razgledao haljine što behu oko trešnje. Naiđoh na Lenkine šalvare od đizije i mintan od jumbasme. Poznao sam ih po onim zlatnim širitima. Ja ne znam zašto, ali zagnjurih lice u njih, jer su one mirisale na nešto što tako godi i potresa. Iz toga trže me vika na Spasenu, mladu, vitu, crnomanjastu i toplu ženu našega komšije, koji je odmah posle svadbe otišao u Tursku, da šije čakšire, pošto to kod nas već nestaje. Viču na nju što neće da bere. Voli da nosi korpe, da istrčava na put, gleda, obzire se, pa da posle utrči u vinograd preko jedneka, vijući se i kikoćući. A ostale je peckaju, pitaju: da li je skoro snivala muža? zbog koga istrčava? Pa, da bi šala bila veća, počnu je dirati za Marka. A Marko čuje, milo mu, pa se čini nevešt i samo viče:
- Žene, brzo!... Brzo, bre, eno komšije već trinaest tovara, a mi,... Ih!...
I brzo se saginje, mulja besno, a ruka mu se crveni kao krv od grožđa.
Odvojih se od trešnje i sedoh do jednog čokota. Nisam hteo da idem tamo kod njih. Jedno, radi nje, Lenke, kao i u inat, a drugo - znam da će me terati da radim. A da im ja nosim korpe, teške su; opet da berem, brzo me zaboli krstača saginjući se. Zato sedoh za čokot, otkinuh grozd, on mi se prosu, zrna odleteše i razasuše se. Počeh da im pribiram i da im zagledam onu njihovu glatku površinu, skupljam med što se nahvatao po njoj i slušam pesmu koja baš sad otegnuto i izdaleka dolazi:
Devojčice, ružičice - ružo rumena!
A što si mi nevesela - usta medena!
- Što ne bereš? - čuh iza mene glas mek, drhtav i vreo. Sav se zapalih, ali ipak neću da se okrenem, već odgovaram tupo:
- Pa šta ću, kad ti za mene radiš? - I okretoh se. Više mene ona, Lenka, stoji. Čeka da se ja osmehnem, pa onda ona. U desnoj joj se ruci beli nova korpica, a u levoj "kosirče". Prsti joj ulepljeni zemljom, kako je po njoj skupljala zrna. Brada ovalna, a tamni joj i rumeni obrazi odskočili od stegnute šamije, kosa joj se izvukla i pala po čelu čak do mrkih joj i krupnih, vlažnih očiju.
Stoji. Čeka da se nasmejem, ali ja neću, no ćutim i čupkam lišće. Bili smo u svađi. Posvađali smo se pre nekoliko dana kad je dolazila kod nas, na bunar, a od mojih niko nije bio. Tek sto je bila počela da vadi kofu iz bunara, a ja, kao uvek, došao sam, i, tobož, doneo joj moju testijicu koju sam navlaš ispraznio u kujni, da je napuni. Pa se nisam odmicao od nje, već stajao i dodirivao je. Ona je plamtela sva, ali, zauzeta oko vađenja kofe, nije mogla ništa. Samo je počela brže da okreće čekrk, a pri tom da joj se puna, mlada snaga uvija, krši; da joj grudi više odskaču, a oble joj mišice na rukama da se pokazuju, zatežu mintan. Uhvatio sam je za pas. Nije mogla da se brani. Jer, ako me odgurne rukama, pustiće kofu koja će natrag u bunar pasti i razbiti se; a ovamo sam je ja grlio sve više i više... Ona je klecala. Htela je sve da pusti i padne.
- Pusti me! - molila me. - Pusti, tako ti svega na svetu!... Oh, majčice moja!...
I zaplaka se.
Pustio sam je. Ali od jada nogom gurnuh moju testiju i razbih je.
- Ne boj se. Znam ja da ti mene ne voliš, nego... - počeo sam da gunđam odmičući se od nje.
Ona je izvadila kofu, počela da sipa vodu u testije, ali sva se tresla, drhtala, te voda nije ulazila u testiju. Oko deset kofa je izvadila dok je jednu testiju napunila. Čitava se bara razli. Jedva napuni tu testiju. Ali nije išla. Sva zažarena, stajala je; nije smela otići a da se ne pomirimo. Zna ona da je tada ne bih pogledao i da bih je tako uvredljivo peckao, da bi išla kao luda. I onda, čas u inat meni, raskalašna, besna, čas "unilna", kao da su joj svi po kući pomrli. Zato je tada i stajala, drhtala, njijala se. Čekala je da je ja prvi oslovim, makar i najgrublje, a ona će već odmah da mi popusti, moli me, nasmeje se, i tako da se izmirimo.
Ali ja ćutim. Okrenuo sam se koso i prstom šaram po zidu. Ona poče da skuplja crepove razbijene testije.
- Što ti je ono krivo, te ga razbi?
- Pa šta ću, kad sam ti toliko gadan, te plačeš od mene! - odgovaram nabureno.
Gledala me. Kako se bila sagla da digne testiju, tako i ostala. Na trepavicama suze, usta bolno, plačljivo razvučena. Ali ja bejah dosta snažan, te izdržah taj pogled.
- Ah!... - uzdahnu ona i diže testije, pa jedva iziđe na kapiju.
Eto, to je bilo sto sam sada ćutao i tako se činio još ljut, srdit. Istina da je ona odmah, otada, pokušavala da se pomirimo, ali se ipak nije toliko ljutila što ja neću. Jer je znala, sigurna je bila, da ćemo se ovde, u vinogradu, pomiriti; da ćemo, kao i lanjske godine, s jednog čokota zajedno brati grožđe, da ću da mećem u njenu kotaricu, služim se njenim kosirčetom, pa posle, kad počnemo zrna da skupljamo, da ću, navlaš, gurati moju ruku u njenu, a tada će prsti da nam se prepliću i glave, lica, kose dodiruju. I, naposletku, da ćemo iz mojih usta da "zobamo" zrno, ali tako da jedna polovina zrna ostane u mojim a druga u njenim ustima... I zato što je znala, ona je jutros, kad je došla k nama, bila ponela novu, belu korpu i lepo kosirče, i sva je drhtala od radosti, sreće. Po četiri puta išla bi i vraćala se za jednu stvar... I sad, evo gde je došla, stoji više mene, čeka da je ja pozovem da beremo zajedno i pomirimo se. Stoji ona i čeka. Ja jednako ćutim, a osećam vatru od njene blizine. Počeh da kidam jedan poveći grozd. Ne mogu, jak.
- Na ti kosirče! - šapnu i pruži mi ga.
- Neka. Mogu rukom. - I od jeda što ne mogu, seknuh, da sva zrna popadaše. Osta samo peteljka.
- Čekaj. Ja ću... - I saže se. Obrazi joj plamte, ruka drhti; a tako je topla, meka i mila. Lenka odseče grozd.
- Evo! - I pruži mi ga. Gleda me zamagljenim i upola zatvorenim očima. Čak joj brada rumena i svetla. - Hajde da beremo! - šanu i kleknu do mene.
- Ne mogu korpe da nosim. Teške su, - branim se ja.
- Neka. Ti samo beri, a ja ću da nosim. Mogu ja, - hrabrila me je milo, a već grcala od sreće što ću da se odobrovoljim, ne srdim se više na nju.
- Ne, ne! - Ustadoh. - Ići ću u "Rašku", da tamo čuvam vinograd.
Njoj glava klonu, kosirče iz ruku ispade.
- Ako! Idi! - pokorno prošapta i umuknu, oduprevši se rukama o zemlju, da ne padne.
Pitah mater, ona mi odobri.
- Idi, - reče. - I onako ovde nisi za vajdu. Samo pazi da Ciganke..., jer se sad ta vera razmilela, pa...
Pođoh. Na kraju vinograda, do međe, bilo je nekoliko već suvih višanja, a oko njih se uvile loze sa sočnim lišćem, debelim prućem. Vile su se uza stabla, granje, te činile zaklon, kao kolibu. Bile su to "gavranice" i "drenovke". Tu je bila zemlja uvek suha. Htedoh da prođem kad - ona, Lenka! Zaobišla i stala tu. Čeka me.
Naslonila se leđima o stablo i rukama se pridržava za grane. Pobledela, samo joj usne rumene i nabrekle.
- Što se ljutiš na mene? Ne ljuti se, živa ti majka! - poče me moliti, a jedva govori, plače, samo da se pomirimo. Krupne suze kotrljaju se niz obraze. Diše utajano. Hoće da čuje moj dah, a kamoli glas, oproštaj što očekuje.
- A, pa posle opet kao onda, na bunaru, da plačeš?! - počeh ja.
- Neću više da plačem, ži' mi ti! - I da bi me uverila, poče prstima da skuplja rasturene suze po obrazu.
- Neću!... Daj mi da te poljubim! - rekoh odjednom, i sam ne znajući zašto. I počeh da se tresem. Opi me valjda onaj miris zrela i na sve strane izmuljana u krblama grožđa i vlage... Ali najviše, čini mi se, opiše me njena usta, koja se sada - srećna usled potvrde da je volim, zastidjena od moje drkosti, a što tražim otvoreno, glasno poljubac - behu razvukla u osmeh.... Eh, to ne beše osmeh! Beše to nešto što pruža, mami, ali od velika, iznenadna stida strepi i trza se i od same pomisli na poljubac.
- Ne, ne... - mucala je, a jedva se savlađivala da glavom ne odriče.
- Daj mi!
- M-m-m... - mucala je.
- Neću silom, neću! - počeh. - Ako hoćeš daj, ako ne... - I pođoh.
Ona napreže svu snagu. Nije smela da se odvoji od grane za koju se držala, jer izgledaše da bi pala. Pa, žmureći, pruži mi: i lice, i usta, i oko, sve. Ali ni koraka k meni da kroči.
- E, neću! - rekoh ljutito i, ostaviv je, odoh brzo, kruto. Nisam smeo da se okrenem, jer znam kakvu bih je video. Ubrzah korake. Nisam više slušao onaj smeh, kikotanje, krckanje i tovarenje tovara, samo sam jedva čekao da pređem carski drum i odem tamo negde... Počeh da se grčim. Magla nikako da se digne. Naročito se u daljinu ništa od nje ne vidi. Siđoh i približavah se gospodskim i golemaškim vinogradima. Tu već ne beše one vreve, žagora; samo su se u redovima i iza čokota crnela leđa radnika koji su, ćuteći, brali i žurili se. Pogdegde zabelela bi se i zašuštala koja suknja. Na bedemima od šančeva stajala je po koja gomila gospode i gospođica i gledala na "drum", po kome su promicali tovari u varoš, i Cigane, Ciganke, prosjake, koji su se razilazili po već obranim vinogradima da beru jaguridu... Pređoh i ja taj put, koji beše sav crven od grožđa, raskaljan i posut zrnima i peteljkama. Dođoh do česme. Brzo siđoh u dolinu i ne gledeći na onu ledinu ispod česme, na kojoj se streljaju osuđenici, a sa koje se sada čuo zvon ovaca i svirka čobana u duduk. Iziđoh iz doline i počeh se peti našem vinogradu, koji se odmah poznavao po gomili kamenja, brestu i onom redu od divljih ruža i trnja, što je bilo na međi i sprečavalo da se vinograd ne roni u dolinu. Stigoh i, dahnuvši, izvalih se među čokote. Zagledah se u crn, dugačak, sa zarivenim vrhom u zemlju, grozd, koji beše na čokotu preda mnom. Odjednom zašušta nešto iza mojih leđa. To je bila Ciganka, i već se sagla te bere.
- Šta ćeš? - viknuh.
- Kosirče da ti prodam! - požuri ona i približi mi se.
- Neću. Idi!
- Da ti bajem, ako hoćeš. Znam i crve da vadim iz očiju.
Pružih joj ruku. Ona ostavi korpu, veliku torbu i štapove što je vukla za sobom i kleče. Uze mi ruku, okrenu dlan i zagleda se u nj. Kako je čudno odudarala moja bela ruka od njene koščate, suve, crne ruke. Glava joj je bila umotana krpama i starim šamijama, ispod kojih su padale njene prosede kose u uvojcima niz lice joj, a lice joj ćoškasto i smežurano, vrat izdužen, smežuran, grudi crne, gole... Prljava nikad neoprana košulja virila je samo krajevima iz hrpe starih mintana, te su joj se videle čak i smežurane, bakarne boje, dojke... U onom mrkom zelenilu čokota, zgrčena, crna, s lulom iza vrata, držeći me za ruku i mrmljajući nešto u sebi svojim debelim, izbrazdanim ustima, tako je čudno izgledala, da nehotice povukoh ruku:
- Govori!
Ona, ne dižući očiju, prelazeći hladnim, crnim prstom po mome dlanu, poče: "Duša ti je široka, srce crno, te teško onoj koja se u tebe zagleda. Vek ti šaren, put dalek, neznan i taman. Ako preživiš..."
Trgoh ruku.
- Idi i naberi.
Pa, čisto bežeći, skočih. Nešto one reči, a nešto zadah od duvana, pomešan s teškim mirisom njena znoja i neopranosti, toliko me poplaši, da je nisam smeo ni da opomenem da mnogo ne bere grožđe. Odoh do višnje, naslonih se na njeno stablo s ispucanom i savijenom korom. I, kako mi teško pade kad se zagledah u sve što beše preda mnom! U dolinu, koja beše puna već ogolela drveća, česmu, drum, vinograde i onu ledinu s koje se čak i ovde čuo zvon ovaca, video čoban gde nogom naslonjen na kolac nečijeg groba, ogrnut iscepanim vojničkim šinjelom, svira u duduk. A svirka mu oštra, monotona. S leve strane, na putu koji je bio usečen, a iz doline, preko brda, vodio varoši, iskrsnu Mitka Meraklija. Poče se penjati, gotovo trčeći. Zadigao glavu, prigrlio korpu grožđa što je naprosio i koju će sad prodati u čaršiji za rakiju. Zato se, valjda, toliko i žuri, podskakuje, nabija šajkaču na oči, isprsuje gole grudi i peva. Čak do mene dopire njegov istrošen, ali još topao glas i poslednje reči jedne te iste pesme mu:
A ja sam ti, Leno, bolan, bolan-prebolan!
A krckanje tovara na drumu sve jače. Već se neki, koji su obrali vinograde, vraćaju kući. Dimovi vatra koje su počele da se gase viju se gušće, lelujaju se, istežu i ulaze u maglu, te se zajedno s njom lelujaju i rasplinjuju po mokroj, crnoj, obranoj zemlji.

1899.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 9:11:51


Borisav Stanković

STARI DANI


Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima. S udaljene stanice dovezete se kroz vinograde. Od "baždarnice" silazite širokim, prostranim ulicama, koje bivaju sve tešnje i tešnje što se više ulazi u varoš. Isprva, kuće pola seoske, pola varoške. Napred kuće, gomile đubreta, tek sada iz konjušnice izbačena slama koja se puši, i dvorišta puna balege i prljavih kokošaka. To su većinom kuće doseljenika iz Turske. Dalje već počinju dućani, kovačnice, lončarnice, ali najviše mehane. Onda, izrivena kaldrma, opale česme, reka, kameni most s turskim natpisom, presušeno korito, obala puna vrba, topola. Vodenice koje ne rade, već se u njima peče rakija. Opet kuće. Čas nove, sve po planu, čas stare, turske, i radi šora presečene, te stoje kao neke trupine. Štrče im i bele se preseci njihovih počađalih greda. Skrenite nadesno, sreska kancelarija. Pred ulazom istovareni seljaci, ranjeni i poubijani od Arnauta. Podalje od njih stoji lekar, Cincar, ugojen, obrijan, obučen po staroj modi, sa zlatnim prstenjem i lancima, i, ne saginjući se, štapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom, kroz nos:
- Sto, can'm, sto toj, a?
A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu.
Naviše, iznad ugnutih, starih krovova i bašta, diže se veliko, žuto zdanje, okružno načelstvo, u čijem dvorištu, po kaldrmi obrasloj travom, i ispod bagremova odskora posađenih, leškare u gomilama seljaci i čekaju da ih pozovu u "zasedanije". Naniže i naviše čaršija je. Dućani visoki, uski. Čas zbijeni, čas rastavljeni kakvom zaparloženom baštom, ograđenom tarabama, ispod koje se provlače psi, te jure konje ili krave što po bašti pasu.
Dolazite u podne. Vrućina. Nigde nikoga. Samo su pune kasapnice i čevabdžinice, kroz čije se prozore, ulepljene parčadima mesa, krvlju i ubijenim muvama, ništa ne vidi. Možda ćete videti pred "Kasinom" kako lupa doboš, prodajući za dugove stvari koje leže razbacane čak do nasred čaršije. Tada će iz pekarnice ispasti gazda Jovan s parčetom pečene glave: šešir nabio na oči, cigaru drži u ustima i, ispršen, crven, natučen snagom i onako malen, ide brzo, sitno. Prolazi pored licitacije, dobaci svoju cenu, ponudi činovnika mesom od pečene glave i brzo se udaljava u svoj dućan, tvrdo uveren da će na njemu ostati licitacija. Ili ćete, možda, biti srećni da vidite najvećeg "gazdu" kako posle ručka ide polako, pognut, velikim, odmerenim korakom. Jednu ruku podvukao ispod kaputa na leđima, a drugom se šiba prutićem po pantalonama i zvera, gleda na sve strane, traži kamen, grudvu kreča, izvaljen kolac ili koju trulu gredu, da to ponese, odvuče i ubaci u svoja dvorišta. I tako, skupljajući sve što mu padne šaka, polako, pored zida ode nekoj svojoj kirajdžiki, podvodačici, da vidi da li mu je dovela što "novo"... I posle, ostalo? Ostale gazde, bogataše što se obogatiše od turske pljačke i zelenašluka?...
Ali dosta! Našto ovo? Sve je ovo tako sirovo, masno! Neću to... Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce. Evo:
Jesen došla. Magla pala. Slana se već s večera hvata. Sutra je Sveti Arhanđel Mihailo, kome se ne kuva pšenica, jer je još živ. Slavi moj teča Jovan. Stara je to kuća. Pored kuće drži mehanu. I sad piće nigde bolje, cena umerena. A kod njega se ne vide čovek pijan. Prozor se nikad ne razbi, a kamoli što drugo. "A tako i treba", veli moj teča; "nije mehana da se u njoj banči, lomi, već čovek da živi." I zaista, kod njega je sve smišljeno, tiho i temeljito. Pošten je i čist kao ogledalo. Ne govori mnogo, ne brza, ne plete se. Priroda jaka, vera iskrena, a duša neokaljana i čista kao izvor planinski. Žena mu, moja tetka, dobra. Nema pod nebom žene mekšeg srca. Zaplači samo, pa eto i nje gde plače i pruža ti, daje što ima. Slatka moja tetka, s njenim okruglim, blagim licem, pametnim i milim očima i ustima gotovim uvek na smeh ili na plač! Ne beše prosjaka, Ciganina, koji, ako ništa ne naprosi, a on da ne pođe k njoj, uveren da ga kod nje svakad čeka čaša rakije, sir, i ako je još što preostalo od ručka. Kažem: mehana im za ljude, a kuća za sirotinju. A porod im zdrav, na oči kremen. Gledam: oko čisto, snaga prava, i u svakom pokretu kipti i preleva se zdravlje. Jedna udata, druga umrla, a treća još dete. Kao što rekoh, došao Sv. Arhanđel, a oni slave. Još pred veče došao najstariji im sin kod nas, doneo "pangur" rakije i jabuku da nas pozove na "slavu" i večeru.
- Pozdravio vas tatko i majka da doveče, kako mož' da mož', dođete na slavu.
A ko sme da im ne ode? Na oči posle da im ne iziđe. A još kad moj otac ne bi otišao, ne bi se znala slava. Njegova je pesma bila pesma!... Još i sad stariji ljudi, drugovi mu, kad me vide, odmah pitaju da li i ja pevam kao on što je. Bez njega se nije moglo ništa, a kamoli slava. Ako ga posao zadrži, po nekoliko momaka šalju po nj.
I pođemo. Magla pala, zemlja vlažna, mrka, kaljava. Još samo sneg što ne pada. Napred ide šegrt, nosi fenjer, osvetljava nam put. Za njim moj otac, visok, u čohanoj koliji, pognuo se i pridržava svoju majku, moju babu, koja geguca i spotiče se, za njima mi s majkom. U naručju joj moj brat povijen, levom rukom mene vodi, a ja u boščici nosim bratove pelene. Čaršija puna magle, ispresecana ukrštenim mlazevima sveća iz dućana ili kuća. Samo fenjeri na česmama i mehanama čkilje i trnu od magle. A magla pada, pada... Oseća se čak po obrazima. Dolazimo. Već s kapije vide se dva fenjera obešena na kućnim vratima, da se vidi i zna gde je slava. Velika soba osvetljena. Kroz široke, s drvenim rešetkama prozore vide se ljudske senke. Sluge i sluškinje trčkaraju, nose i iznose. Tetka mi izišla čak pred kuću. Zaprašena brašnom, ulepljena testom, sa zasukanim rukavima, sva srećna, grli se i ljubi s mojom babom, ocem, majkom...
- Tugo, tugo!... Slatki moji, smrzli ste mi se? - I brzo od majke uzima povijenog mi brata, grli ga, ljubi i unosi u kuću. U kujni drži sluga sveću više glave i osvetljava nam stepenice po kojima se penjemo. Na sobnim vratima dočekuje nas teča, gologlav (jedini put u godini), otvara vrata, uvodi nas u tu veliku sobu, iz koje zapahuje svetlost, toplota i jara ljudska. Zdrave se.
Sofra pružena od kraja na kraj sobe. Stariji u čelo, do njih starke, i tako redom, čak do kraja, gde su mlađe žene, ali one retko sede, već su ili u dečjoj sobi gde umiruju i uspavljuju malu decu, ili u kujni, i tamo pomažu tetki. A sofra zastrta čaršavom, u čelu veliki kolač, na njemu tri kao na krst voštane sveće, čaša vina, a niže njega po sofri, naniže poređani celi hlebovi, oko njih čanci jabuka, krušaka, oraja i grožđe iz "turšije"... Teča stoji gologlav. Poslužuje. Gosti čisti, obrijani, preko kolena prebačen im ubrus za ruke. Bele im se njihove nove košulje, mirišu im "stajaće" haljine na suve dunje iz sanduka; peć bubnji, a svetlost od četiri sveće široka, prostrana, pomešana s tamnjanom i dimom duvanskim. Napolju hladan i vlažan mrak... Tečina majka sedi u čelu; na njoj kratko džube; povezana je modrom šamijom, te joj se blago, izbrazdano kao smežurana dunja, lice sija. Beli joj se čista košulja sa crnim čipkama, leluja bela maramica vezana oko vrata, a njeno blago, sad čisto zasuženo od radosti oko gleda, motri pred kim je što nestalo, pa samo se okrene sinu, teči, i ovaj odmah već zna šta treba. Ona začinje razgovor, pita... pa čak je i mene poljubila u obraz, kad joj priđoh... Do nje moja baba, pa druge starke, sve jedna do druge. Pa čiča Toma, u žutim od šajka čakširama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i oštrim, više kroz nos; pa čiča Mase, Pera, Arsa - svi ostali. Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno... Jedan drugoga pecka, nude se duvanom. Razgovaraju se, čekaju popa da preseče kolač.
Dođe i pop. Svi stoje gologlavi, on čita, kadi, oni metanišu, krste se. Preseče se kolač, i onda nastaje slava. Počnu zdravice. Čorba se po tri puta pojede. Žene sav hleb pred sobom, štipkajući, pojedu i zasite se čekajući dok dođe zdravica "za slatku večeru", i onda večera. Dođe i ona. Večeramo. Čuje se kako kašike zveče i pucaju vilice. Pred svakim "satlik" vina. Čim se načne, odmah se dopunjuje. Svi ućute. Samo tetka, srećna, nasmejana, onako isto zasukana i ulepljena testom, ulazi.
- A, lale, - dira je njen brat, čiča Toma - ovo ti je jelo zagorelo.
- Tugo, tugo! - prepade se ona. I mada zna da to nije istina već da se šale, ipak ide do svakoga, pita ga, probira mu iz čanka najbolje i nudi ga, kumi da jede, okusi. A ona? - zasitila se od gotovljenja. I ne može ništa. Sem, kad je suviše prinude, ako ispije čašu rakije, nazdravivši kome. Večeraju. Počinju da se razuzuruju, mintane da otkopčavaju, kolije svlače, pojase da popuštaju. A iz kujne, gde su devojke i mlade žene, "neveste", čuje se kikotanje, smeh, ugušena pesma i zvon dahira. One ne mogu da čekaju. Duga im večera, a pre večere da dođu ovamo gde su svi stariji, stid je. Čiča Mase odovud ih dira, smeje im se. Pa, navlaš, da one čuju, tuži se kako od devojaka, a naročito od mladih žena (a on se skoro bio oženio), "ne može čovek rahat da večera". A one opet, otuda, iz kujne, odgovaraju mu kako "oni, muži, ne mogu da se najedu i napiju; sav im vek u to..."
- E, pa šta ćemo? - izvija se č'a Mase. - Kad nam neje vek u celivanju.
- O, o, što si pa za celivanje! - odgovaraju mu i kikoću se.
- More, puštajte ih! Ko će s njima da izađe na kraj! - poviču ostali.
Otvaraju im vrata, one se nećkaju. Guraju jedna drugu koja će prva. Dok, a uvek ona, snaška Pasa, žena čiča-Masina, prva ne uđe, pa za njom ostale. Ulazi ona: glava joj pognuta, oko meko i milo, pokreti topli, a na njoj šušti "kitajka"-anterija i svileni mintan.
- Na zdravlje i slatka vam večera! - pozdravlja im i odlazi na suprotnu stranu, dole, u dno sobe. Oko nje se ostale devojke i mlade načetaju, zgure, a ona ih sve skuplja, kao da ih štiti, a ovamo odgovara mužima na njihova peckanja, doskače svima, ali tako milo, ponizno. Kad je čovek tako vitu, plavu, nežnu a razgovorljivu vidi, ko bi rekao da je ona, kad su je Arnauti grabili, uz put ih noću zavarala i ovamo pobegla? Pa čak do naše granice, preobučena u muško odelo, i peške, preko planina, došla! Tu ju je našao Tomča, koji se baš tada vrzao oko granice kao krijumčar, i preveo je kod njenog ujaka, koji je još pre bio prebegao od zuluma i ovamo se doselio. Taj joj ujak bio bogat i nije hteo da je da Tomči, koji ju je preveo, nego mome čiča-Manasiji. A Tomča posle za to čak mu bio i blagodaran što mu je nije dao, te se nije oženio, nije vezao (kao što govoraše), već i dalje ostao ono što je bio. Sam. Bez igde ikoga. Samo pije i luta po mehanama, bijući Ciganke i druge mehanske žene. Primili ga u opštinu. Ni kmet, ni policija, nešto srednje. Njega niti biraju, niti ga ko postavlja. Zna se šta je on - noćnik, koji obilazi varoš, hvata krijumčare, bije pijane sluge i simidžije, kad ih uhvati gde igraju "potapušku" na novac. Tako celu noć, a nekad svrati i na veselja, slave, proševine. Primaju ga svi rado. Nešto što ga se boje, a nešto što su kao više sigurni kad je on, kao vlast, tu. A Pasa, ne znajući da je on nju prosio, hteo da je uzme, kad ju je preveo, nije se od njega ustručavala, bojala, već ga je mnogo pazila. Na Uskrs, Božić, i onaj dan kad ju je preveo preko granice, kao uspomenu, slala mu je boščaluk, i gde god bi se s njime našla, ona bi se šalila sobodno, umiljavala mu se, tepala mu kao bratu.
Večera je pri kraju. Počeše opet zdravice. Sofra već mokra od vina, umrljana od jela i puna kostiju. Razgovori življi, brži, isprekidani. A kako da ne? Kad ti od vina, i da ga ne piješ, od mirisa njegova, drukčije. Čiča Mase ne može da sedi. Diže se neprestano, ide kod ženskih; one ga guraju, on im se nameće. Čiča Toma jednako zove tetku, svoju sestru, da mu sedi do kolena, nazdravi mu i zapeva.... Tetku stid. Moli druge gošće da je koja odmeni. Aja! - Nijedna neće. A ona se snebiva. Ali kad je već i svekrva zamoli: Setke, ćerko slatka, ti mi, ti prva zapoj, ti mi otvori slavu! - Tetka svekrvi ne može da odreče, zameri se, već saže glavu. Kleknu do svoga brata, čiča-Tome, nasloni se na njegovo koleno i gledajući stidljivo u svoj skut, čupkajući bošču, zapeva milo, drhtavo, iz dubine... Isprva kao stideći se, a posle, kad počeše da joj pomažu, pusti glas i otpeva celu pesmu.
- Žene, pesmu, bre! - viknu sa čela sofre stari čiča Arsa, a mintan već izvukao iz pojasa i razgolitio svoje kosmate grudi. Žene ne mogu. Još ih stid.
- Vi prvo, kao stariji, pa onda mi - odgovaraju mu one, i već se došaptavaju koju će pesmu pevati. I zaista, stari osvetlaše obraz. Majka tečina s mojom babom i još nekoliko njih starica zapevaše:
Adži-Gajka devojku udava
Glasovi drhtavi, slabi, uzalud se uzdižu, ne mogu, već tiho, jednostrano idu, gube se u samim njima, a tako čudno, čudno utiču!
I kao da puče nešto. Poče pesma. Devojke, žene... Njihovi čisti, drhtavi, topli glasovi ispuniše sobu. Ne može se više. Zabraniše da se peć loži. Iznesoše satlike, čaše i svu "srču". Počeše iz kotličeta da piju. Kotliče se ređa. Piju, glave im propadaju u kotliče, laktovi im se tresu, grlo puca, a suze im idu od siline. Č'a Mase uzeo čampare, krši se kao čoček, vije, peva i izvaljuje na skutove žena. I sluge došle u sobu, stale iza peći, do vrata. Sve se otkravilo, oslobodilo, i samo dahće od smeha, pesme. Snaška Pasa naslonila svoje lice na ruku, grlo joj treperi, glas iz otvorenih joj toplih usta ide pravo, meko, milo... Peva staru pesmu: kako kad'n Stana u baštu išetala, izgubila srma-kolan, u sreću joj mlad kaluđer, njega nabedila za kolan, i kune ga:
Ako si zel srma-kolan,
kato kolan da se viješ.
Kaluđer se kune, moli je:
Nesam, Stano, živa bila!
Ako sam zel srma-kolan,
kato kolan da se vijem
oko tvoja snaga!...
Kliknu moj otac:
Što si, Leno, na golemo?
Barem da si od koleno!
Prihvati Pasa i sve devojke za njom:
Ako nesam od koleno,
a ja imam crne oči,
crne oči, medna usta!
- Lalo, dahire! Tugo! Ne mogu više - poče da viče č'a Mase i da se trese, mrda, pruža ruke preko sofre za dahire.
Vrata se otvoriše i uđe Tomča.
Svi, čak i ja ovamo, nakraj sobe, osetismo hladnoću koju on spolja sobom unese.
- Srećna slava, domaćini!
Skočiše k njemu, skinuše mu suri šinjel, postaviše ga za sofru. Snaška Pasa poče kao uvek oko njega: da mu daje jela, toči vino, zapitkuje ga, pecka... On nešto jede, nešto ne. Krupan, koščat, crven, a lice mu jako čvornovato, puno uboda, ali zdravo i čvrsto kao kamen.
Nude ga jednako.
- Neka, neka... - odbija on. - Produžite vi. - Ama, da vam nisam ja na smetnji? - trže se on i poče da se diže da ide.
Ne dadoše mu ni da se makne, a kamoli da ode.
Pasa ga dirnu, pokazujući glavom na čaršiju, mehane:
- Idi, idi! Čeka te tamo...
- Ne, Paso! Živ mi Gospod, ne! Takav mi posao! - prekide je on tako iskreno, da se Pasa trže i kao pokaja što ga je toliko dirnula. Ali ona opet okrete na šalu:
- Jest. Takav ti posao. Samo da si po mehanama. Mesto ovde, ovako, da sediš, veseliš se, a ti tamo. Pa i da se oženiš. - A da znaš kakvo sam ti devojče izabrala! - I prinese mu svoje blago, zajapureno lice tako blizu.
On ne može svoj širok pogled da odvoji od njena lica. Gleda je, gleda, a poče brada da mu igra.
Da bi se kao otrgao od nje, on ponese rukom po sofri, dohvati kotliče vina i poče piti. Pio je dugo, mnogo. Ne toliko da je pio, koliko je držao zagnjureno i sakriveno svoje lice u kotlu.
Opet poče pesma. Ali ne onako toplo, poverljivo, već nekako suvo, duže. Izgledaše da više pevaju iz milostinje prema Tomči, kako ne bi opazio da on nije za njih, i da zato oni pred njim ne mogu onako kao pre svojski da se vesele. A i Tomča je to kao osećao. Jednako se nameštao, rukom ili laktom, da niko ne vidi, pokrivao je svoju krpu na svojim čakširama ili mintanu. Obazirao se uplašeno, brzo preletao preko njihovih svilenih mintana, belih košulja, čistih čakšira. I svaki čas je očekivao nešto, bio na oprezi, a u pogledu njegovu i celom izrazu lica osećalo se: da on zna da ih je prekinuo, da je upao, da nije za njihovo društvo i da treba da ide; i ići će - ali, opet nije mogao da ide.
To kao da i snaška Pasa oseti, i bi joj tako žao na njih, što oni Tomču tako cene. I, da bi Tomči to kao naknadila, brzo se diže, rukom pozva devojke; one pođoše za njom, a ona, okrećućci glavu od ostalih, kao bojeći se da ovi to ne opaze, gledajući u tavanice, više sebe, pođe vratima i zapeva:
Goro le, goro zelena,
dosta sam po te odija.
I iziđe s devojkama u drugu sobu.
Moj otac prihvati:
Kumitske čete vodija.
Mnoge su majke plakale!
Tomča, pognut, na iznenađenje sviju, upade i produži, više kao za sebe:
Najviše majka Jovana!
Zakla ju sina jedinca!
I tako, iz dubine, tupo, oštro, poče celu pesmu: kako je, kad je zaklao Jovana, oca njegova nagnao da ga peče. Otac ga pekao i plakao:
Jovane, sine, Jovane!
Ti si mi, sinko, prvenac!
I majka plakala:
Jovane, sine, Jovane!
Ti si mi jagnje đurđevsko!
I sestra plakala:
Jovane, brate, Jovane!
Ti si mi cveće prolećno!
Završi. Svi ćute. Čuje se plač. Šamijom žene brišu oči.
- Tu li nađe? - odazva se muklo č'a Mase.
Vrata se otvoriše, i snaška Pasa, za njom devojke burno uđoše, vitlajući se, igrajući, udarajući u dahire, obilazeći ih, pevajući im oko glava... Ali snaška Pasa! U jeleku, šalvarama, razuzurena. Ćerćelije i nize bisera trepte joj ispod belog nežnog grla... A cela snaga joj se uvija, uvija tako duboko. S pognutom glavom, rukama više sebe, obilaze igrača. Ne "čoček". Drugu, težu, topliju igru. Polako, kao izdaleka, s nekom slutnjom i raskošnom jezom, za njom su išle, više kao senke, prateći je u korak, devojke. Igraju lesu, ali nevešto, kruto, nešto od stida što im se mlada tek nabubrela tela pokazuju, mada su tu svi svoji, a nešto i od velike pažnje, kojom prate igru njihove "snaške". Ostali, iznenađeni, podignuti, s ispruženim rukama i otvorenim ustima, gledaju je željno, prate... Ali na ustima im zadržan krik, dopadanje... A sve to zbog Tomče, jer je on taj zbog koga oni ne mogu da iskažu sve što osećaju. A snaška Pasa se baš najviše oko njega vije, igra mu: čas kao rob, pognute glave, blagodarno, do crne zemlje; čas milo, nežno, ganuto, sestrinski.
Tomča se diže:
- Da idem! - I, upinjući se da stoji dobro, čvrsto, nasloni se leđima o zid.
- Sedi, sedi, Tomčo!... - tek reda radi viču ostali, ne okrećući glavu k njemu.
- Čaršija, mehane... ko zna šta je tamo? - za sebe on govoraše. I brzo, samoga sebe goneći, iziđe bez kape, šinjela, gologlav, ali ne na kapiju, u čaršiju, već iza kuće.
Iziđoh i ja za njim. Napolju svuda duboka, mrtva noć. Iz čaršije, sa česme pada voda. Na studenom i mutnom obzorju izbio mesec i, jedva probijajući kroz vlažne oblake, osvetljava celu varoš, i okolna brda nekom mrko-gvozdenom svetlošću.
A Tomča na gredi što štrči iza kućna temelja, seo baš ispod fenjera. Gologlav, gleda u mutno nebo, mesec, i sluša iz sobe igru, pesmu, krike i veselje, koje tek sada, kada on iziđe, poče u svoj svojoj silini. Snaška Pasa tamo jednako peva, a ovamo Tomča čas ustaje, čas seda, hladi grudi, briše znoj... A kad ubriše čelo, on i kosu ponese u prstima. Poče da savija cigaru. Papir mu se lepi, cepa, a duvan se prosipa.
Odoh u kujnu da mu iznesem žar mašicama. Tamo, u kujni, iz velike sobe, pesma, toplina, vino. Muži počeli da ištu puške, a devojke se oslobodile i same pevaju. Iznesoh Tomči napolje žar. A on još nije savio cigaru. Skut mu i kolena posuti duvanom i razvijenim cigarama.
- Č'a-Tomčo, hoćeš žara? - oslovih ga.
On se trže. Bi mu tako neugodno što sam ja tu i gledam ga. I jedva dočeka ovo, moju ponudu, i zgrabi s kolena jednu razvijenu cigaru:
- Daj, čičin...
I poče da je pali, ali nevešto, grizući je, žvaćući, trepćući očima, čelom, celim licem, od pesme koja dolazaše iz sobe. Utom snaška Pasa zapeva silno. Tomči suze navrše, saže se, zagrcnu...
- Puh! - huknu i sav duvan izlete iz cigare, osta mu samo papir na usnama. Diže se.
- Mile... - a ne može da govori - kaži, kapu... šinjel, momak neka... donese u mehanu... Ne mogu ja... Imam rabotu... Ne mogu!
I ode, kruto, teško, gazeći oštro.
Jedva naterah momka da mu kapu i šinjel odnese. Momak odnese. Pođoh i ja za njim, ali se vratih, uplašen od piske i larme i Tomčina surova, od besa promukla glasa:
- Sviri, bre!
Zatim su se čuli pucnji njegove žile i jauci, previjanja od udaraca, plačni glasovi svirača, Ciganaka, Cigana, koje gonjaše ispred sebe, i njihova molba:
- Aman, gazdo! Hoćemo! Sad ćemo! - Zatim uplašenu silnu svirku.
Odoh u spavaću sobu, u kojoj behu čitavi redovi pospale dece, razbacanih stvari po sanducima, tepsije pune parčadi hleba, ukvašena vinom i jelom. Brzo se zgurih i legoh. Kandilo gori, oko mene toplo; iz velike sobe pesma, veselje. Po celoj kući mastan miris od jela i pića. Ja glavu ne smem da dignem, pokrivam je, bojim se da pogledam u prozor da ne vidim hladnu noć, onu mrko-gvozdenu mesečevu svetlost, ili da ne čujem Tomčin strašan glas, kako bije Cigane i ispred Tomče njihovo pištanje i vitlanje po pustoj, nemoj čaršiji...

1900.



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 9:15:02


Borisav Stanković

BOŽJI LJUDI


ZADUŠNICA

Jedna pada u zimu, druga u leto, pred letnjeg Svetog Nikolu. A to je onda kad počnu prve trešnje da zru i kad zemlja, onako već uveliko zelena, počne da diše novim, letnjim životom. Ta je zadušnica najvažnija, jer za nju vele da onda mrtvi, cele zime dotada zatvoreni gore, na nebu, puštaju se s neba, te da oni onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi, živi, dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, više njih zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto. Ono, istina da se onima što su sad skoro umrli iznosi na grob i razdaje još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici iznosi i razdaje, jer, vele, oni, onako stari, odavno umrli, već i ne jedu. Dosta je njima posle samo pomen i molitva.
I zaista, na taj dan, njihovi živi dolaze im. Iznose im jela, pića, i razdaju. Na taj dan, mada muški ne idu na groblje, i čaršija je zatvorena. Od žena ne može da se prođe. Iz sviju mahala, kapija i čaršija stiču se i idu drumom što vodi groblju. Stare, poštapajući se, u prazničnim odelima, sa svećama, zajedno sa obudovljenim snahama i kćerima idu napred, a iza njih sluge nose spremljena jela, piće. I to toliko, kao da će na groblju da godinuju. Cela kuća se iznosi. A još, pored toga, opet, svaki čas zastajkuju, osvrću se i vraćaju sluge da od kuće još što ponesu što su one zaboravile, a sad se, usput, setile (a naročito je to ono što je pokojni za života rado jeo). I tako u povorkama, iz svih mahala otiskuju se i žure ka groblju. A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši. Ograđeno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je i prostrano groblje. Kažu da se četrnaest kolena ljudi tu isposahranjivalo. A ovo, sada, petnaesto je koleno koje počelo da se sahranjuje.
A čim se iziđe iz varoši i sagleda groblje, odmah se oseti miris od tamjana. I što bliže groblju, njegovim zidovima, tim jače iz njega tamjan, plač. Ponekad, čisto vas uplaši, kao preseče, - te se trzate i zastajete, - kakav iznenadni krik, cviljenje sa nečijeg groba. Ali ono odmah počne da pada i gubi se u onoj opštoj tišmi od sveta i plača.
Na kapiju grobljansku ne može da se uđe. Mada je ona velika, dvokrilna, na svod, uvek širom otvorena, ipak, kad se uđe, ne može od sveta, žena, dece, slugu, sluškinja koje s korpama jela na glavi i sudovima pića u rukama, zbijene, tiskajući se, jedva ulaze i razilaze se po grobovima. A groblje? Puno. Što kažu, čitava gora od grobova. Naročito oko crkve, jedno do drugog, pa i preko drugog, - kao da žele da probiju zidove i uđu u samu crkvu, - grobovi znanih ljudi, bogataša, hadžija. Svuda upaljene sveće, tamjan. Na svakom grobu beli se prostrt čaršav, a po njemu poređano jelo, piće. Čelo groba kleče starije, matere, a u strani mlađe, žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako nameštajući se oko groba ugodno, slobodno kao kod kuće. I to valjda zato što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, otkako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao. Koliko puta on, mrtvac, u snu im došao, te se videli, razgovarali. Kakav je došao: prek, ljut. I zašta takav? I plače se dok god traje služba u crkvi. I zato, što bliže kraju služba, tim jači, užurbaniji plač. Jer čim se svrši služba, pop počne da prepojava grobove, prestaje plač, nastaje onda deljenje, razdavanje jela i pića u pokoj duša. I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, da, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni mrtvi digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se. I zato, čim se služba svrši, popa iziđe iz crkve, zacrni se njegova mantija preko grobova, tada sve uzavri od plača. Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cviljenje. Cviljenje koje se na sve strane širi i čak u varoš dopire. A naročito cviljenje mladih matera za prvencima. Praštajući se, padaju kao u neki zanos, rasprostiru se po grobovima, viju, ljube, bacaju šamije.
Pop prepojava. Brzo, užurbano, da bi što pre prestalo to cviljenje, plač. Zaustavlja ih, onde diže čas majku, staru, samu, koja već iznemogla od plača, poklopljena, tiho cvili, onde čas udovicu, sestru... I tako svuda. Pogdegde bi, ali to retko, bio kakav muški. Udovac, sam, svi mu pomrli, pa mora on da im dolazi na grob, iznosi. Nakupovao simite, penjerlije iz furundžinica. Poređao po grobu. I, ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao što pre da ide, pobegne, ne sluša oko sebe taj plač, cviljenje.
- Tugo, Mito, domaćine!
- Lele, sinko! Tugo, čedo! Pa što mi se, čedo, u snu češće ne javljaš, ne dolaziš? Dođi, sinko, javi mi se, te majka bar češće da mi te viđa... - cvili već iznemogla majka.
Ali joj pop ne daje dalje. Brzo prepoje, očita, da bi se ona digla i, utirući suze, brecajući još od plača, počela da razdaje prosjacima, slepcima, kljastima. A naročito da gleda ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva: "'Odi, čedo! 'Odi ovamo!" - da ga dovodi, pa, kao da joj sam sinčić ustao, da ga postavlja za grob, hrani ga, trpa mu i nudi. - "Uzmi, uzmi, sinko. Obiđi, kusni od ovoga. Najviše ovo uzmi. Dobro je to. Slatko je. Pokojno moje čedo najviše mi je to voleo da jede. Uzmi, sinko, uzmi, čedo!"
Pa da i ostale prosjake zove, i njima da razdaje. Svima da da, a nikoga od tih prosjaka, božjaka, da ne propusti. A njih je puno. Iz cele varoši, svih mahala. Pa čak i sumanuti, poluludi. A naročito tada, na zadušnici. To im je kao neki njihov praznik. I dok traje plač, služba u crkvi, dok ne počne da se prepojava i razdaje, svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću i s testijama za piće. I, gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste. Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledaju na groblje, plač, upaljene sveće. I opet svi, svaki čas željno pogledaju i iščekuju kad će da se svrši služba i počne da se razdaje. Neki, još odsad probiraju lepše, bogatije grobove. A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite, svoje, grobove kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu, i tamo, kao gosti, za trpezu sedaju, jedu, piju za u pokoj duša mrtvih.

1902


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 9:17:52


MANASIJE

Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve, a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola, a ostalo bilo puno starih, krivih vrba. Od celog groblja, stare crkve, okolnih zidova koji su na nekim mestima već bili srozani i kapije, jedino je ta klisarnica bila jaka, zdrava. Podignuta na direke s kujnom i sobom. Docnije dozidana je jedna oveća dugačka soba sa drvenom sofrom, u koju bi, kad pada kiša, a parastos je, podušje nekome, imali gde da se sklone i trpezu postave. U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo, klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove, a ostalo, što je najteže, otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje groblja, noću obilaženje, paženje grobova, a naročito noću rasterivati pse koji se kupe i loču zejtin iz kandila po grobovima, sve je to ona, žena mu, klisarica, radila. A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima i sumanutima, kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća, po izvesnim mahalama, čak i po obližnjim selima... Ali, opet, kad bi hteo čovek da ih traži, tu bi ih, na groblju, našao. A najradije su bili oko porte, uza zidove, i tu se vukli, ležali. Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili. Neki tamo su i spavali po rupama, a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice. Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica, mada je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi poneki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je koji, tek bi počeo da se viđa među ostalima i vuče onako kao drugi tu oko klisarnice, reke, groblja. A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po ispucalim, trulim grobovima. Ali od tih i ovi drugi su bežali, bojali se.
Koliko bi puta koji od njih, prolazeći pored kakvog groba, kao oparen pobegao odatle i doleteo klisarici, drečeći:
- Ete ga!
- Koji? - istrčala bi klisarica uplašeno.
- Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! - govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob.
Klisarica, mada je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, oko sebe, i zajedno s njima išla i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.
I zato je ona jedva dočekala toga Manasiju i toliko ga trpela da joj se on čak i po kući vuče, jede što nađe, pa i na nju samu se istresa, gunđa. I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji se zavlače po grobovima da ih otuda izvlači, goni ih i bije. Cele nedelje bi tu oko klisarnice i groblja sedeo, da zvoni kada dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj, a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio. I kad bi naprosio, sav ubrljan mašću, jelom, što je kupovao i častio se po aščinicama, dolazio bi on onda natrag i davao klisarici na čuvanje od prošenja preostali novac.
- Da mi čuvaš! - pretio bi joj on dajući.
- Hoću, hoću! - uzimala bi klisarica. Pa od tolike njegove prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlju, u kakav kut, ćošak.

1902.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 9:21:27

LJUBA I NAZA

Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.
A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre... Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.
A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.
Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli - dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.
I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.
Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca... tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.
- Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete... - mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori - eto ima sestru. - I tu reč "sestru" ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.
Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.
- Koje dobro, Nazo? - upita je on.
Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.
- Ete... - počela da muca.
- Pa šta? - hrabrio je popa.
- Iskam da se udam.
- Za koga? - strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.
- Za Ljubu...
Pop počeo da se šali:
- Kako za Ljubu?
Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.
- Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?
Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:
- Hoće i on.
- Kako hoće? - počeo pop da se jače šali. - Pa je li ti rekao, kazao da te voli?
Naza, od stida, jedva je odgovorila:
- Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. - I počela da navodi dokaze. - Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.
- Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? - prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.
Ali Naza jos zbunjenija nastavila:
- E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.
Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.
- E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?
- Imam. Skupila sam nešto, - radosno ga dočekala ona.
- Pa donesi. Da vidim.
I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima... Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.
A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.
On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:
- E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.
Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:
- Neka, živa bila. Idi sad.
Ona pošla. Ali se opet vratila.
- A ako li da se spremam?
- Šta?
- Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka... boščaluke, i drugo što treba.
Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.
Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.
Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer "šta bi posle za nju kazao svet?" A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.
- Nema, Nazo, - odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. - Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, - odbijao je jednako popa.
Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.
- Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. - I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.
Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:
- Tesne su! - I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.
Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.
- Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!...


*

Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.
- Šta bi, more, sa tvojom Nazom? - upitah ga.
- Koja Naza? - poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.
- Pa tvoja žena.
- A! - poče on kao da se doseća - umre ona. Još otkada je umrla!
- Kako? Gde je umrla?
On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:
- Umre. Zimi, u selu... i tamo - vuci li? psi li? - rastrgli je. Ko zna?
I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

1902.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 9:24:44

TAJA

Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina ili vladika im. Naguntan, sa po nekoliko pari odela na sebi, u nekim širokim, čohanim čakširama, dolamama, opasan pojasevima... sve "pustinjsko" odelo, što su mu žene od umrlih muževa i sinova davale. Čak je imao i kao neku prevlast što je samo on mogao do klisarnice, u jednom zaklonu od streje i pruća, da u toj, kao nekoj sobi, samo on spava i dovlači ta svoja pustinjska odela.
- Žene davav, Taja buta! - gunđao bi on stenjući i navlačeći na sebe ta odela. A ostalo, što ne bi mogao da obuče, krio bi po uglovima te svoje kolibe ili zemljom zatrpavao, bojeći se da mu ko ne uzme ili ukrade.
Ali ne samo što u to niko nije dirao, još manje krao, već su mu i svi davali. Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali su. A on je sve halapljivo jeo i uvek, uvek bio gladan.
Bilo na daćama, godišnjicama, parastosima, pomenima po groblju, prvi bi on morao da sedne, najede se, pa onda ostali, drugi prosjaci.
On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna da odelo u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošlje. Njegovo je to. A on bi uvek, nezadovoljan što mu se donese jedan ili dva para, koliko je tad umrlo u varoši, gunđao i drao se:
- Što već svi ne pomru?
I svi su mu davali. Kao da su ga se bojali, i time kao hteli da ga zadovolje, ućutkaju, te da ne gunđa i zlokobi. A verovali su da sve što on prozlokobi ispunjava se.
Tako i klisarici predskazao. Jednog dana seo na prag njene sobe i počeo da se dere na sav glas, gledajući ispred sebe:
- Klisaričina, ete klisaričina ćerka, umreće...
Klisarica izletela na nj sa sekirom. On pobegao.
- Neće, neće...
Ali čim se izmakao od nje, opet je počeo da viče:
- Umreće, umreće...
I popu, za sina mu, predskazao.
- Na popa! - I opet jednoga dana isto tako počeo da se dere. - Na popa sina, po glavi... puc! - I rukama je pokazivao kako će ga kamenom udariti.
I zaista, popova sina deca u igri kamenom udarila te ovaj od toga umro.
I zato su ga se svi bojali, ugađali mu, sve mu činili samo da čuti, ne gunđa, ne proriče, ne zlokobi... A on je, opet, samo gunđao. Nikoga u oči ne gledao, već ispred sebe, natmureno. I stenjući, koje od mnogog odela, koje od suvišnog jela, vukao bi se dišući mrtvo, teško, prosjački... Jedva bi išao i vukao se, mada je u tom nagomilanom, večinom novom pustinjskom odelu, a još ovako krupan i koščat, izgledao dosta i lep.
U to vreme bila prebegla iz Turske jedna prosjakinja, neko ulavo mlado devojče. Zvala se Vejka. Od zuluma pomerila pameću. Turci, da bi je ugrabili, sve joj poubijali. I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila. Bila je sitna, mala... Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi... I tad bi, pišteći od straha, gotovo luda, zaklanjajući glavu rukama, trčala, bežala, krila se...
- Nane, slatka nane, Turci! - cvilela bi ona tako po čitave sate bežeći i vrteći se u kovitlac od straha.
Pa samo da bi je Taja k sebi pustio, da ne bi sama napolju noćevala, ona ga je slušala, dvorila... Sve mu činila što god je on hteo. A bila je vredna. Ubrzo ona onu Tajinu kolibu, sobu, jače i bolje učvrstila prućem i zemljom; iznutra počistila, pa odnekud nabavila i sudove, posuđe, te je uredila kao neku kuću. Čak mu je i jelo gotovila. I tako oni dvoje počeli su da žive mirno, lepo. Naročito Taja, hranjen i dobro negovan od Vejke. Bilo mu je dobro. Više nije gunđao, a još manje kao pre onako halapljivo jeo, ždrao...
Vejka ga je zvala "čičom" i uvek, noseći njegove torbe, išla za njim, da mu je na ruci, da, umesto njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi ga da preko grobova ode do neke žene, ona umesto njega ode, otrči i uzme ono što im daju.
Ali to ne bi duga veka. Tajom prevlada druga. Varošanka je bila. Bila sluškinja, pa se propila i počela da prosi. Nova je bila, tek odskora došla na groblje. Mada je već bila stara, usahla, ipak je bila nekako meka i sa još dobrim prsima i licem. Ona poče oko Taje obletati, a i Taja oko nje. Ali ipak Vejka se nije nadala da će Taja toliko nju, Vejku, da omrzne i otera je, da joj ne da da spava u njegovoj sobi.
Jednog dana prosili su... Taja, kao uvek, a sad još bolji, očišćen i iskrpljen od Vejke, sedeo je u sredi na prvom mestu. S desne strane stajala je ta varošanka; s leve mu, uz koleno, kao uvek, bila je Vejka i trudila se, brinula da u njihovoj, zajedničkoj torbi što više bude naprošeno. I ono što ne bi koja žena pravo u torbu spustila, već na zemlju do torbe, ona je dizala, čistila i metala u torbu. A od svega što je najbolje, pribirala je i davala svome "čiči", Taji, metala mu u skut, da on jede.
A i varošanka. Ona opet, da bi se pred Tajom kao pokazala, glasno se zdravila sa ženama koje su ih darivale i s kojima se ona poznavala.
- Snaške, kako si, snaške? - pozdravljala se ona, istina promuklo, ali nekako strasno, pa i ona, od onoga što joj dadu, i ona je odvajala i davala Taji, metala mu u skut... i, kako se Vejki činilo, navlaš ga dodirivala svojim strasnim rukama.
Vejka ju je, uzdržavajući bol, odbijala.
- Pa ima si... - branila je Taju od njenih darova i još više iz svoje torbe davala je Taji.
Taja je sve jeo. Ali više od varošanke nego od svoga i Vejkinog.
Utom prošenje prošlo. Groblje se ispraznilo. Svi drugi prosjaci otišli, samo oni ne. Vejka skupila torbe, uvezala ih i, kao osećajući nešto, počela s trepetom da iščekuje kad će Taja da se digne i po običaju, kao uvek, on i Vejka odu kući u onu poznatu sobicu Tajinu, iza klisarnice. Ali Taja je jednako jeo, a varošanka se još ne odmicala od njega. Ona je isto onako stajala i kao nešto očekivala, nadala se nečemu od Taje.
- Čičo, 'ajdemo si doma! - naposletku ponudila Vejka Taju, kad je videla da je već sunce zašlo i mrak počeo da pada.
- Ja! - odjednom se na nju obrecnula varošanka. - Šta će tamo? Dobro mu je i ovde!
Ali Vejka nju nije slušala. Znala je ona unapred da će to od nje čuti. Sad je samo gledala u Taju i, služeći ga, drhteći od straha, iščekivala šta će joj on reći.
Taja je međutim jednako jeo, mljeskao, i gledao ispred sebe. Videlo se da je i njemu teško da se reši.
- 'Ajdemo si! - još jednom se, preplašeno, usudila Vejka da ga pozove.
- Neću kod tebe! - jedva on promumlao. Istina, videlo se kako se s mukom rešio, ali je ipak odbio Vejku.
Vejka ništa ne rekla. Samo ostavila torbe, skupila se i odvukla do klisarice.
- Teto, "čiča" me neće više! - proplakala kod nje.
I zaista, Taja je više nije hteo, kod sebe, u svoju sobu. Primio varošanku. A Vejka nije imala više kod koga, no je od tada morala sama po polju da noćeva. Zatim se brzo izgubila, umrla, više od straha što je sama, napolju, nego od gladi.
I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje. Ova ga je dvorila nekako raskošnije. Lepše mu i ukusnije gotovila, nameštala... Sve po varoški. Ali posle varošanka kao da se brzo zasiti Taje i odjednom ga ostavi. I ne samo što ga više nije dvorila, donosila mu, davala od svoga što naprosi, već je i njegovo uzimala, jela, te je on ostajao gladan. A počela opet i da se opija.
Ode tako, zaređa po kućama i počne da prosi, moli, ne za sebe, već tobož za njega, Taju. I laže kako se on razboleo, pa leži bolestan. A i ne jede... Već ako imaju da joj dadu rakije ili novaca te da ona kupi i odnese mu. A posle od toga se ona napije, pa kad dođe kod Taje, ne samo što mu ne da ništa, već ga tera od sebe, izgura iz njegove sobe, te on mora napolju da noći... A često i bije ga.
Svi su se nadali da, kakav je bio pre Taja, da će on varošanku odmah oterati od sebe. Ali on ne samo što je nije oterao, već se nije ni tužio. Samo je ćutao. A kad ga neko upita za to, on bi se izdrao na onoga:
- Gledaj ti svoj put!
I, kao u inat nekome, više nije hteo ni da dolazi ovamo, među prosjake, niti da prosi, i viđa se s kim. Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reci, iza groblja.
I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa. Odelo poče da mu se raspada i vuče za njim u dronjcima i krpama. A drugo odelo više mu nisu ni donosili. Kao da ga se viče nisu bojali, jer je on odavna bio prestao da gunđa, prorice, zlokobi... Još odonda otkada počeo da se drži, meša sa ženama.
On se više živ nije čuo.
Samo pokadikad noću. I to kad obično varošanka, pijana, s drugim prosjacima dođe, pa se s njima zatvori u njegovu sobu. Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe.
- 'Ajde, idi si, mori, idi! Moje je to! - i pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. - Moje je. Klisarica mi je dala.
A ona, mameći ga sebi da ga izbije, pretila mu je iznutra:
- 'Odi, 'odi da ti dam tvoje...
- Oh, lele! Oh, lele! - uzmicao bi Taja uplašen i obilazio oko ulaza i tako cele noći dreždao.
A opet, uvek mu je milo bilo kad bi se ona na njega odobrovoljila, te ga pustila unutra, kod sebe.
I ko zna dokle bi tako, da se sam popa nije umešao. Silom oterao varošanku, te Taja opet morao sam, u toj svojoj sobi, da sedi, noćeva. Ali, otada Taja kao da ne beše više onaj Taja. A zar i godine dođoše. Više nije jeo. Samo, kad ga pustiše u sobu, leže. Više ništa. Ako bi ga koji ponudio - dobro, jeo je; ako ne - gladovao je i sam ne znajući i ne osećajući da gladuje. Samo se uvijao svojim krpama i dronjcima od odela... Čak i zemljom koju bi mogao oko sebe rukama da dohvati; i nju je na sebe bacao... kao da se živ zakopavao, dok ga jednog dana ne našli mrtva. Ko zna kad je i koga dana izdahnuo, samo tad na njega naišli i videli da je mrtav.

1901.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Sre 9 Feb - 9:29:44


MITKA

- A, i ti li? - graknuli bi na nj svi prosjaci čim bi se i on pojavio i ušao na groblje.
On, zaobilazeći ih, okretao bi od njih glavu i odbijao ih prezrivo od sebe.
- More, 'ajd! Zar ja da prosim?
I, ne putem, već bi odmah preko grobova počeo da ide po groblju.
I zaista on nije prosio. Kad bi se približio kome grobu, on bi izdaleka počeo da se gladi, šmrkće, kašlje i stidljivo da zaobilazi oko groba, gledajući željno u rakiju, vino. Žene se sete. I zovu ga, daju mu. On pije sve: čas vino, čas rakiju, i to odjednom, naiskap.
I tako, jednako stideći se, željno zaobilazeći oko grobova, začas izređa celo groblje. I onda se vraća, ali slobodniji, rasplakan, pijan. Tada bi išao na svoje grobove, gde veli da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo. Pošto nema da im zapali sveće, on ono što je naprosio vadi iz pojasa i ređa to po grobovima. I onako pijan, plačući, nudi prolaznike:
- Uzmite, uzmite za njinu dušicu, - i razdaje pokazujući na te svoje odavno propale, ugnute grobove.
Ali niko ne bi od njega uzimao. Svaki zna da je on za sebe to jedva naprosio. A on jednako nudi, plače i moli prolaznike:
- Za njinu dušicu, za njinu dušicu uzmite...
Ni popa ne sme da zove. Već kad bi se groblje počelo da prazni i popa počeo da zailazi po krajevima groblja i kad bi tad naišao na nj, on bi ga molio:
- Dedo, prepoj i ove moje...
Popa, ako je dobre volje, prišao bi, prepojao bi mu ih, on bi ga tad ljubio u ruku, metanisao za njim, a ako nije dobre volje, ne bi ga ni gledao, već bi drugima prepojavao koji mu plaćaju. Mitka bi tad uzalud gledao za popom i, onako pijan, molio ga, plakao, pokazujući na te svoje grobove.
- Dedo, i ove moje...
I mada pop odmakne daleko od njega, neki put ode i iz groblja, pošto sve prepoje, on jednako plače, viče za popom:
- Dedo, i ove moje prepoj!
I posle, pošto pojede sam ono što je naprosio i nudio drugima i razdavao, poslednji bi se dizao i stenjući odlazio. Pa ako na ulazu zatekne pijane prosjake, one iste koji ga uvek onako zlurado dočekuju kad god i on dođe na groblje, on se umeša među njih. Prosjaci, zasićeni, daju mu tad od svog preostalog vina, rakije, da bi ga posle mrtva pijana ostavili te da tu, na ulazu, ničke leži i valja se do gluhog doba noći... Pa da ili natrapa na ulaz i iziđe iz groblja, ili zabatrga međ grobove i tu prespava.


*

A u obične dane ne možete da ga poznate. Čist, vredan. Tako je vešt u sukanju užeta, da se o njega otimaju majstori. A najviše i zbog toga što nije tražio novaca. I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se da.
- Ne mogu, majstore, ne mogu, - odbijao bi uplašeno.
Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošku ispred kakve ćerane. A to obično za vreme ručka, kad svi radnici iz ćerana iziđu da jedu. Ostali radnici, onako u gaćama, prljavi, posuti trunjem i vlaknima od konoplja, ručavaju zajedno. Kako ko ima: jela, pića, a on ne. I čist. Kao da nije radio, zajedno s njima sukao užeta. Očistio se, oprao i, sklonjen od ostalih, jede samo hleba. Pred njim ništa drugo do testijica vode.
Pitate ga:
- Zašto samo suva hleba?... Što drugo ne jedeš?
On bi, jednako zagledajući se i čisteći se, izgovarao se kako nema. Ali ako pokušate da mu date jelo, piće, on odbija:
- Ne mogu, ne mogu.
- Zašto? - čudite se i počnete da se ljutite na nj.
On počne da muca.
- Tako, snaga mi ne trpi.
- Pa kako?
- Tako. Ne mogu, - pravda se. - Ovako kad ništa ne jedem i ne pijem, miran sam. A čim meso, piće... Posle hoću sve, i to mnogo, mnogo! Pa bolje ovako ništa da ne jedem i miran sam.
I zaista, čim okusi što masnije, a još ako makar kap pića popije, onda se provali od pića, pobesni, valja se. A dok tako ne jede, posti, vrednijeg, mirnijeg nema. Uvek čist, utegnut pojasom. Rukavi mu, i nogavice, ako ne dugmetima a ono vrpcama uvezani, stegnuti. I začudo kako je bio lep, naočit. Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač.
Niko ne zna odakle je, tek znaju da se odjednom našao međ slugama čuvenog gazda-Pante. Dok je bio dečko, niko za nj nije znao ni da postoji. Slušao tamo sluge gazdine te ga oni trpeli da spava u štalama među konjima i bivolima i davali mu od svoje hrane što je preostajalo, i tako on živeo. Tek kad porastao, pao u oči samome gazdi. Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne, ali nekako i čudno meke, meke, čak do tuge meke. Gazdi se dopao i uzeo ga kod sebe, posle ga oženio, dao mu svoju sluškinju. S tom ženom imao i kćer. Ali ga žena toliko volela da ga nije mogla gledati da tako on trpi, posti, gladuje, već je radila, ponova služila i njemu davala te on pijući, valjajući se, i ženu i kćer oterao u grob.

1902.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od vivijen taj Pon 16 Jul - 4:50:25





Iz Borine "Kostane"


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59067
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od papanola taj Sub 26 Jan - 5:26:23

.....Divan tekst, ali ne mogu da se vide slike, nazalost !!! Puno pozz

papanola
Novi Član
Novi Član

YUgoslavia

Grad : Vranje
Browser : N/A
Broj Postova : 1
Broj Poena : 1413
Reputacija : 0
Datum upisa : 26.01.2013
Datum rođenja : 10.04.1962
Godine Starosti : 54
Pol : Muški Zodijak : Ovan Tigar

Zanimanje : svime
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Bora Stankovic - genije za sva vremena

Počalji od Sponsored content Danas u 17:05:03


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu