Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Византијске приче

Ići dole

Normalna Византијске приче

Počalji od pcelica taj Uto 22 Feb - 0:33:49

Од деведесетак византијских царева, уз Константина Великог, Јулијан, звани Отпадник, највише је узбуђивао машту поколења. Већ су и савременици о њему писали на опречан начин, а то се наставило и кроз читав низ столећа до нашег времена

[You must be registered and logged in to see this image.]

Зла коб пратила је породицу Константина Великог. Најпре је због сумње да му је син из првог брака Крисп ступио у недозвољене односе с маћехом Фаустом, његовом другом супругом, наредио да се младић убије. Кад се испоставило да је Крисп највероватније био недужан, велики цар заповедио је да се погуби и Фауста. После Константинове смрти, 337. године, његови синови немилосрдно су побили неколико својих блиских рођака из породица Константинове полубраће.
Пошто су му браћа Константин II и Констанс погинули, 340, односно 350. године, Констанције II, други од тројице синова Константина Великог, постао је једини господар Царства. Будући без сина наследника, морао је да поведе рачуна о томе коме ће касније припасти престо. Најпре је исте 351. године брата од стрица Гала, који је захваљујући болешљивости преживео породични масакр из 337. године, наименовао за цезара Истока. Овај је, међутим, исказао претерану склоност ка насиљу и завео неку врсту страховладе, па није изостала ни Констанцијева реакција. Без много осећајности и рођачке болећивости, последњи живи син Константина Великог 354. године хладнокрвно је наредио Галово убиство. Зла коб Константинове династије се настављала.

Посвећен свету књиге

Свестан да сам не може истовремено ваљано да обуздава германска племена на западним границама и Персијанце на истоку, Констанције II морао је поново да потражи помоћника. Могућност избора није му била велика, па је 355. године за цезара поставио брата од стрица и Галовог полубрата Јулијана и поверио му да надзире Галију, док се он запутио на увек несигурну дунавску границу. Јулијан, коме је Констанције побио готово читаву породицу, није имао ниједан разлог да га воли. Тога је Констанције, наравно, морао да буде свестан.
После очевог убиства, 337. године, Јулијан је најпре био послат у Никомедију, где је тамошњи епископ Евсевије требало да га упути у хришћанско учење. Касније ће се показати да истакнути богослов није много утицао на свог малог ђака. Затим су Јулијан и његов полубрат Гал одведени у малоазијску област Кападокију, где су у дворцу Макелум, под будном присмотром неког Мардонија, неколико година практично били окренути само књигама и у некој врсти кућног притвора. Двојица принчева ту су примили и свету хришћанску тајну крштења.
Према признању самог Јулијана, снажан утисак на њега оставила је добротворна делатност хришћанске цркве, нешто што касније није могао да нађе у многобожачком свету. Међутим, преданост читању и размишљању Јулијана је усмерила на чаробни сјај античког света и паганство. Потом му је, почев од 348. године, допуштена некаква ограничена слобода и он је неколико година путовао по Малој Азији и усавршавао се. То су вероватно биле најсрећније године његовог кратког живота.
Најпре се обрео у Цариграду, а затим је боравио у Никомедији, где је био очаран славним филозофом Либанијем, па је онда доспео у Ефес. Учио је и био под снажним утицајем највећих ондашњих филозофа неоплатоничара Едесија из Пергама и Максима из Ефеса. Овај други га је увео у мистеријске култове који су му се веома допали. Извесно време провео је у Атини где је стицао знања на чувеној Платоновој академији, најбољој школи античког света. У древном жаришту античке мудрости у потаји се упознао и с елеусинским мистеријама.
Занимљиво је напоменути да су се некако у исто време у Атини образовали будући велики црквени оци Василије Велики и Григорије Назијански, а с овим другим и лично се упознао. Податак да су се у исто време и на истом месту школовали један од највећих умова хришћанства и један будући цар, који ће покушати да потисне хришћанство и паганству удахне нову снагу, треба видети у светлости верског прожимања којим је био обележен већи део 4. века.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Време Констанцијеве свемоћи у Царству полако је нагињало заласку. Његов положај изгледао је веома постојан и није могао да га поремети ни млади брат од стрица, лутајући филозоф Јулијан кога је 355. године поставио за цезара и упутио на Запад да тамо влада. Потреба за савладаром постала је неизбежна јер је Констанције на другим странама имао пуне руке посла. Цар није имао много разлога за бригу јер двадесеттрогодишњи младић, посвећен свету књига и без било каквог војног и политичког искуства, није могао да буде равноправан такмац тако прекаљеном војнику и државнику.

Дијадема с драгуљима

Ни Јулијанова спољашњост није уливала неко посебно поверење. Григорије Назијански, који га је лично упознао у Атини, доноси нимало лепу слику будућег цара:
„Мени се чинило да нема знакова ничег здравог у том чудно ишчашеном врату, у тим погрбљеним раменима која су се стално трзала, у тим дивљим, немирним очима, у том тетуравом ходу, у надменом дувању кроз тај велики нос, у тим смешним изразима лица, нервозном и необузданом смеху, глави која непрестано потврдно клима и у том замуцкивању.”
Иако се великом теологу не могу порећи извесна претеривања, његов портрет свакако има обележја веродостојности. Једном речју, Јулијанова спољашњост није била привлачна ни обећавајућа.
Међутим, бритка памет и огромна радишност допринели су да за само неколико година овај привидно занесени младић израсте у великог војсковођу и државника који је кадар да постане господар Царства. У Галији су га сачекали готово разорена администрација, малодушна војска и самоуверени варвари који су после низа победа постали разметљиви и обесни. Премда без довољно средстава, он је у неколико сјајних похода најурио варваре који су пустошили северну Галију и снагу римског оружја показао и преко Рајне. Били су то успеси који су оставили снажан утисак и на Констанција који је морао да о томе поведе рачуна.
На другој страни, Персија је опасно запретила источним границама Царства. Сада је Констанције, почетком 360. године, послао наредбу да знатан део Јулијанове војске, међу њима и одређени број варварских одреда, пређе на Исток и помогне у предстојећем рату. Јулијан, који се налазио у близини Париза, ово је могао да схвати и као подривање свог ауторитета, а део војске није био много вољан да креће на тако далек пут. Како било, под помало затамњеним околностима, Јулијанови одреди су га у фебруару 360. године прогласили за августа. На помолу је био нови грађански рат.
Новопроглашени август упутио је изасланике у Кападокију где се Констанције тренутно налазио и није журио да покреће војску. Неочекиване вести из Галије су код сина Константина Великог изазвале толику провалу беса да су се емисари уплашили за своје животе. Констанције није могао да напусти источно ратиште, па је могао само да најстроже опомене рођака који је већ почео с припремама за сукоб који више није могао да се избегне. Поручио му је да остави охолу надутост и задржи се у оквирима цезарске власти. Јулијан се полако померио према Вијени, месту у Галији, где је 6. новембра 360. године прославио пету годишњицу именовања за цезара. Амијан Марцелин саопштава да је Јулијан сада носио раскошну дијадему посуту сјајним драгим камењем, док је при ступању на власт на глави имао јефтину круну и, налик на управника вежбалишта, био огрнут пурпуром.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Раздвојивши војску на три дела, с циљем да се поново окупе код Сирмијума, Јулијан је кренуо пут Истока. Он је први, у октобру 361. године, стигао на одредиште где га је месни гарнизон одмах признао за августа. Не губећи време, продужио је до Ниша где је намеравао да презими и припреми војску за коначни обрачун. Већ после три или четири недеље стигла му је повољна вест да је Констанције преминуо.

Против хришћанства

Крећући се из Сирије према Цариграду, средњи син Константина Великог се разболео. Наводно, кад је на путу видео обезглављени леш, то је схватио као лоше знамење. Кад је приспео у Тарс, већ га је мучила лака грозница, али се није мирио с тим да је болестан него је наставио пут. Доспео је до сеоцета по имену Мопсукрена, свега километар или два од Тарса, и схватио да даље не може. Попут оца, на самртној постељи га је крстио аријански епископ Евзој. Ту је умро 3. новембра 361. године, али је претходно последњем члану династије Константина Великог пренео власт над читавим Царством. Имао је само четрдесет четири године и све до ове болести био је савршеног здравља. Тако је грађански рат неочекивано завршен пре него што је и почео.
Најближи сарадници тек упокојеног цара договорили су се да признају Јулијана за врховног владара Царства и двојица државних чиновника кренула су му у сусрет да га позову да неизбежно дође на Исток који је спреман да му се покори. Јулијан је пожурио у Цариград. Одевен као особа у дубокој жалости, на Босфору је сачекао да се донесе тело преминулог Констанција и предводио погребну поворку до цркве Светих Апостола. Наводно је и плакао, можда и искрено, довијају се неки истраживачи, кад је убица његовог оца полаган у мермерни саркофаг. Тек онда је преузео власт и више никад ногом није крочио у хришћанску цркву.
Премда је Јулијанова владавина потрајала само осамнаест месеци, била је и биће предмет трајне очараности модерних научника. Он сам био је готово непоновљив спој римског цара, грчког филозофа и мистика. Премда о Јулијану и његовој краткотрајној владавини располажемо разноликим изворима, није нимало лако проникнути у сложену личност овог цара. Пагански писци неумерено га величају као обновитеља хеленске вере и грчког духа. Насупрот њима, хришћански писци обасипају га мноштвом покуда и дају му погрдно име апостата (отпадник) јер је, према њиховом мишљењу, срамно издао веру у којој је одгојен. Међутим, у једном се слажу и једни и други: последњи представник Константиновог дома био је саткан од низа супротности.
Особеном проницљивошћу Јулијан је проценио да се Царство на чије је чело доспео налази у поодмаклој „јесени” постојања и да је заправо болесно. Оно је било само сенка оне империје од пре два века. Старе врлине – као што су скромност, оданост отаџбини, моралност, смисао за заједништво – које су Рим уздигле у светску силу, ишчезле су без трага. Узрок тог моралног посрнућа и назадовања видео је у успону хришћанства. У таквом његовом ставу приметна је и својеврсна опсесивна усредсређеност коју је он покушао да умота у човекољубиву попустљивост широкогрудог филозофа.

Без дворског сјаја

Као страсни поклоник античке цивилизације и њених несумњивих великих домета, као ватрени присташа једног збиља блиставог, али већ одумирућег света, као заљубљеник у мистичност неоплатоничарске филозофије, Јулијан је уместо Константиновог Бога грчевито пригрлио пантеон паганских божанстава. Већ на почетку владавине он је за саветнике изабрао двојицу паганских филозофа, Максима и Приска, и на тај начин наговестио у ком смеру је намеравао да поведе Царство. Отуда се његова владавина у историографији означава синтагмом „покушај паганске рестаурације”.
Јулијан је на двору живео веома скромно, готово аскетски, презирао је раскош и дворске обреде. Однедавно је био удовац и није имао намеру да на том плану нешто мења, док су му јело и пиће мало значили, а удобност нимало. Што се тиче његове спољашњости, могло би се рећи да је чак помало био и запуштен. Познато је да се на почетку владавине лишио великог дела Констанцијеве послуге и дворана. У тој брзој и делотворној чистки наводно је без отпремнине отпуштено на хиљаде собара, домара, коњушара, бербера и телохранитеља. Захваљујући личној храбрости и скромности, уживао је велики углед међу војницима. У јавним наступима био је приметно нервозан и није био равнодушан према похвалама светине. Неки истраживачи му пребацују верско притворство јер је десетак година крио своје право верско опредељење што је било у супротности са античким моралом у коме је иначе устрајавао.
Чим се устоличио, Јулијан је објавио верску трпељивост која је, за разлику од Константинове, била усмерена на помоћ унеколико потиснутом паганству, укинуо је повластице које су уживали хришћанска црква и њено свештенство и наредио обнову службе у паганским светилиштима и великим градовима. При том је тежио да промене изведе тако да изгледају као повратак у стари римски свет и некадашње јавно поштовање богова који су Риму даровали његове велике успехе у прошлости. Уз то, намера му је била да промену о којој је годинама сневао изведе без прогона и стварања нових мученика. Ипак, приликом враћања некадашњих многобожачких храмова, које су у међувремену преузели и на свој начин преуредили хришћани, долазило је до сукоба, па је понегде чак било и осветничких наступа пагана.

Вера неуких?

Стање у хришћанској заједници, непомирљиво подељеној и због бескрајних расправа, које су често изгледале као судар мушичавих и цепидлачки ситничавих паметњаковића, изнетој на лош глас, умногоме је погодовало Јулијановом верском заокрету. Како бележи Амијан Марцелин, сам цар је на основу личног искуства установио да нема дивље звери која је толико непријатељски настројена према људима као што су то хришћанске секте једна према другој. Како било, овој немилосрдној оцени не може да се порекне известан степен веродостојности. Уз то, паганство јесте у међувремену доживело знатну осеку, али је још било прилично јако.
Да је Јулијан претходно добро осмислио подухват који је предузео, показује и његово настојање да се преуреди и наново окупи паганско свештенство. Међутим, управо се ту и видела значајна слабост његовог прегнућа. Он је у много чему опонашао устројство хришћанске цркве која се, истина, показала као делотворна јер је премрежила подручје читавог Царства. Није искључено да је Јулијан оваквим устројством рачунао на то да ће и многи хришћани приступити преуређеном и поново оживљеном паганству.
Јулијан је нарочит ударац хришћанима задао законском одредбом из јуна 362. године којом је наредио да убудуће сва наименовања за учитеља у било којој школи морају да имају одобрење градских власти или мора да их изрекне сам цар. У овој одредби заправо се крила намера да се хришћани сасвим потисну из школства и образовања. Речено је да је неприхватљиво да неки учитељ тумачи Хомера, Хесиода, Херодота или Демостена, а да не верује у богове у које су они веровали. Ко не мисли тако нека иде у цркву Галилејаца и тамо тумачи јеванђелисте Матеја и Луку. Ишло се на то да хришћанска вера лагано прерасте у веру неуких. Овај закон није се допао чак ни паганском историчару Амијану Марцелину, иначе наклоњеном Јулијану. Он је у своме делу записао да га једноставно треба прекрити вечном тишином.
Међутим, одушевљење с којим се он враћао некадашњим паганским култовима није наишло на нарочит одјек ни код нехришћанских поданика Царства. Духовна клима у последњих неколико деценија знатно се изменила, па су нове генерације, ненавикле на сурова жртвовања животиња којима је, у циљу тобожњег сазнавања будућих догађаја, била отварана утроба, с гнушањем гледале на повратак старих, али њима већ страних обичаја. Занимљиво је приметити да је један епископ Јулијаново оживљавање паганства чак слободно и отворено назвао погрешним настојањем да се уместо старе вере уведу „новине”. У сваком случају, како је закључио један зналац, „као свака реакција која се одушевљава за старо зато што је старо и устаје против новог зато што је ново, Јулијанов подухват био је осуђен на пропаст”.
Попут Констанција, и Јулијан је морао да решава тешке задатке на источном ратишту. Свесна своје нарасле снаге, Персија је непрестано претила и подсећала римске цареве да се некада распростирала и по европским областима. Јулијан је одлучио да таквим претњама учини крај, па је 5. марта 363. године на челу војске од 65.000 људи кренуо у пажљиво припреман поход. Сигурно није ни слутио да се с тог похода неће вратити.
Поход је почео сјајним победама и продором римске војске дубоко у персијску земљу, све до престонице Ктесифона. Освајањем средишта персијских владара Јулијан би крунисао бриљантно изведен подухват и потпуно понизио противника. Међутим, показало се да је град тешко освојив и онда је све пошло наопако. Хришћански богослов Григорије Назијански, који је, као што је већ речено, лично познавао цара, нагласио је да „од ове тачке даље, као песак који цури кроз прсте, или велика олуја која се устремљује на брод, ствари су кренуле наопако”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Смртоносно копље

Била је то тачка на којој је Јулијан учинио пресудну грешку. Уместо да се повуче путем којим је и дошао, одлучио је да спали бродове на којима је његова војска прешла Еуфрат и настави даље, у дубину персијске земље. Тамо су, међутим, његови одреди постали лака мета честих напада из заседе, а потрошене залихе додатно су обесхрабриле римске војнике. Уз то, успорено су се кретали преко каљуга а неиздржива врућина додатно је отежавала покрете војске. Амијан Марцелин, који је био сведок и очевидац ових догађаја, помиње и густе ројеве мува који су заклањали сунце. Јулијан је захтевао да се упркос свим недаћама иде напред, али су се његове војсковође, свесне да би на покрет тешко натерале већ обесхрабрене војнике, успротивиле таквој намери.
У тешким приликама цар је 16. јуна 363. године наредио повлачење према северозападу уз леву обалу Тигра. Покрети римске војске водили су се под непријатним притиском персијске коњице која им је стално била за петама. Одлучни тренутак наступио је 26. јуна 363, недалеко од Самаре, кад су Персијанци изненада напали и, користећи слонове, унели пометњу у римску војску. Било је познато да је мирис слонова ужасно узнемиравао коње.
Јулијан је без оклопа јуначно ушао у бој и повицима храбрио војнике, али је у тренутку кад је битка почела да се окреће у корист римских трупа и кад су Персијанци почели повлачење долетело једно персијско копље и погодило цара у слабину. Цар је покушао да га извуче, али му је оштро сечиво посекло жиле на десној шаци. Онда су га саборци подигли са земље и унели у шатор. Копље су извукли, али је од удара јетра већ била оштећена. На крају је рекао да је боље да умре херојски него да падне као жртва некакве „тајне завере”. Умро је пред поноћ истог дана а, према сопственој жељи, сахрањен је у Тарсу.
Хришћани су из својих разлога касније створили легенду коју срећемо у делу Теодорита Кирског из 5. века, према којој је Јулијан на самрти шаком зауставио крв која му је текла из ране и тихо изговорио речи: „Ипак си победио, Галилејче!” На тај је начин, веровали су, признао победу Исуса Христа. Постоји и приповест, коју доноси такозвана „Ускршња хроника”, написана око 630. године, према којој је Јулијана убио свети Меркурије. Реч је о једном од заповедника Јулијанове војске кога је овај погубио. Међутим, Богородица га је накратко оживела и он је убио цара паганина.
Од деведесетак византијских царева, уз Константина Великог, Јулијан је највише узбуђивао машту поколења. Већ су и савременици о њему писали на опречан начин, а то се наставило и кроз читав низ столећа до нашег времена. Док су га средњовековни писци поистовећивали с ђаволом, змијом или антихристом, дотле је за ренесансне људе од пера он био херој, за писце 18. века владар – филозоф, а романтичари су у њему видели одважног и племенитог, али и усамљеног побуњеника.
У сваком случају, Јулијанова кратка владавина и његов неуспео покушај паганске реакције показали су и велику истину да точак историје не може да се врати. Његовом погибијом изумрла је Константинова династија, а пред хришћанством се срушила и последња велика препрека.
На неки начин постајало је очигледно да је смрћу Јулијана Отпадника сахрањено и његово дело и у суштини ипак једна утопијска идеја која није могла да има сутрашњицу. Можда и на њега могу да се примене речи да је прошао као и сви занесењаци његовог кова који су сањали о немогућем.

[You must be registered and logged in to see this link.]
pcelica
pcelica
Deveti Razred
Deveti Razred

Pčelica
Srbija

Grad : Smederevo
Browser : Firefox
Broj Postova : 98
Broj Poena : 3779
Reputacija : 175
Datum upisa : 28.03.2010
Datum rođenja : 01.04.1979
Godine Starosti : 40
Pol : Ženski Zodijak : Ovan Koza

Zanimanje : pravnik
Raspoloženje : ;-)
Uzrečica : Ma daj!
Knjiga/Pisac : 100 godina samoce-Gabriel Garcia Marques
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu