Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Pocetak Uskrsnjeg Posta

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Pocetak Uskrsnjeg Posta

Počalji od Gost taj Sub 5 Mar - 15:17:16

Za one koje zanima , i kao podsetnik , pocetak ovogodisnjeg Uskrsnjeg posta pocinje 7 -og marta .



Poslednji izmenio lola011 dana Sub 5 Mar - 15:27:50, izmenjeno ukupno 1 puta

Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pocetak Uskrsnjeg Posta

Počalji od Gost taj Sub 5 Mar - 15:24:24




Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pocetak Uskrsnjeg Posta

Počalji od Gost taj Uto 8 Mar - 16:08:19

“Uninije je teško mučenje duše, neizrečena muka i kazna koja je mnogo gorča od svake druge kazne i mučenja” (sveti Jovan Zlatoust).

Evo istinite priče jednog našeg savremenika. On ima 35 godina i dovoljno je uspešan biznismen. Ima lepu i skromnhu ženu i malu ćerku, veliki stan u Moskvi, vikendicu, dva auotmobila, veliki broj prijatelja ...On ima ono čemu teže i o čemu mnogi maštaju. Ali ništa od toga ga ne raduje. On je zaboravio šta je to radost. Svaki dan ga pritiska tuga od koje pokušava da pobegne radom, ali bezuspešno. Smatra se nesrećnim čovekom ali ne zna zašto. Ima novac, zdravlje, mladost ali nije srećan.

On pokušava da se bori, da pronadje izlaz. Redovno posećuje psihologa, nekoliko puta godišnje putuje na specijalne seminare. Posle njih oseća olakšanje neko kratko vreme, ali se potom sve vraća na staro. Ženi govori: “Pa ako mi od toga i ne postaje lakše, ali tamo me razumeju”. Prijateljima i rodjacima govori da strada od depresije.

U njegovoj situaciji postoji još jedna posebna okolnost o kojoj ćemo govoriti nešto kasnije. A sada moramo da priznamo da nažalost on nije jedini primer. Takvih ljudi ima mnogo. Naravno nisu svi u tako dobrom materijalnom položaju i zato mi često govore: tužan sam jer nemam dovoljno novca, ili nemam svoj stan, ili posao nije odgovarajući, ili je žena svadljiva, ili je muž pojanica, ili se automobil pokvario, ili nisam zdrav i tako dalje i tako dalje. Njima se čini da ako se nešto malo promeni ili poboljša da će I tuga da prodje. Oni mnogo snage potroše na postizanje onoga što im kako im se čini ni ne nedostaje, ali jedva uspevaju da ostvare željeno, kad ponovo posle kratke radosti nastupa tuga. Mogu se menjati stanovi, radna mesta, žene, automobili, prijatelji, zabave, ali ništa ne može zauvek da utoli tu sveporažavajuću tugu. I što je čovek materijalno obezbedjeniji to ga po pravilu ona jače drži.

Psiholozi odredjuju takvo stanje kao depresiju. Oni je opisuju kao psihičko rastrojstvo, koje kao po pravilu nastaje posle negativnih dogadjaja u čovekovom životu, ali se često razvija i bez nekih vidljivih uzroka. U današnje vreme je upravo depresija – najrasprostranjenija psihička bolest.

Osnovni simptomi depresije su: napetost koja ne zavisi od okolnosti; gubitak interesovanja ili zadovoljstva od prethodno prijatne delatnosti; “smanjenje snaga”.
Dodatni simptomi su: pesimizam, osećaj krivice, beskorisnosti, straha, nesposobnost koncentracije i donošenja odluka, misli o smrti i samoubistvu, nestabilan apetit, poremećen san – nesanica ili previše spavanja.
Da bi bila postavljena dijagnoza “depresije”, dovoljno je da su prisutna dva osnovna i dva dodatna simptoma.

Šta da radi čovek ako je otkrio kod sebe te simptome? Mnogi idu kod psihologa. I šta dobijaju? Kao prvo, duge razgovore, a kao drugo tablete-antidepresante, kojih ima mnogo. Psiholozi kažu da se depresija u većini slučajeva leči. Ali pritom priznaju da je to najrasprostranjenija psihička bolest. Ovde je očigledna protuvurečnost: ako se bolest uspešno leči, zbog čega ne nestane, već se broj bolesnika s vremenom povećava? Evo naprimer već boginje se već odavno uspešno leče. A sa depresijom je slika potpuno suprotna. Zašto?

Da li zato što se leče samo posledice bolesti, a njeni istinski koreni ostaju u ljudskim dušama, kao koren korova, koji ponovo i ponovo pušta štetne klice?
Psihologija je mlada nauka. Zvanično je formirana kao nauka pre svega 130 godina kada je 1879. godine V. Vundt otvorio prvu laboratoriju eksperimentalne psihologije u Lajpcigu.
Pravoslavlje postoji 2000 godina i ono ima svoj pogled na tu pojavu koju psihologija naziva “depresijom”. I s tim pogledom treba da se upoznaju oni koje zaista interesuje mogućnost uspešnog izlečenja od depresije.

U Pravoslavlju se za opisivanje tog duševnog stanja koristi reč “uninije”. To je bolesno stanje pri kome u dušu proniče tužno raspoloženje, koje s vremenom postaje neprekidno, nastupa osećaj samoće, napuštenosti od strane bližnjih, uopšte svih ljudi pa čak i Boga. Razlikuju se dve osnovne vrste uninija: uninije pri potpunoj ugušenosti duha, bez osećaja neke zlobe, i uninije s primesom osećaja zlobe, razdražljivosti.

Evo kako o uniniju govore drevni sveti Oci Crkve.
“Uninije je raslabljenost duše i iznemoglost uma, klevetnik na Boga – kao da je On nemilosrdan i nečovekoljubiv” (prepodobni Jovan Lestvičnik).
“Uninije je teško mučenje duše, neizrečena muka i kazna koja je mnogo gorča od svake druge kazne i mučenja” (sveti Jovan Zlatoust).

Takvo stanje se susreće i kod vernika, a medju neverujućima je još više rasprostranjeno. O njima je starac Pajsije Svetogorac govorio: “Čovek koji ne veruje u Boga i u budući život, podvrgava svoju besmrtnu dušu večnoj osudi i živi bez utehe u ovom životu. Njega ništa ne može da uteši. On se boji da izgubi život, muči se, ide kod psihijatara, koji mu daju tablete i savetuju da se zabavi. On prima tablete, a potom ide tamo-ovamo da gleda znamenitosti i zaboravi bol”.

A evo kako je o tome pisao sveti Inokentije Hersonski: “Da li grešnici koji ne rade na spasenju svoje duše stradaju od uninija? Da, i njihov život se najčešće sastoji od zabava i uteha. Čak se potpuno sigurno može reči da je unutrašnje nezadovoljstvo i skrivena tuga neprekidni udeo grešnika, jer savest koliko god je gušili kao crv izjeda srce. Nevoljan, duboki predosećaj budućeg suda i udela takodje uznemirava grešnu dušu i ogorčava njene bezumne utehe osećajnosti. Najokoreliji grešnik vremenom počinje da oseća da je unutar njega praznina, mrak i smrt. Odatle ta nezadrživa naklonost neverujućih prema neprestanim zabavama, da bi se zaboravilo i bilo izvan sebe.

Šta reći neverujućima o njihovom uniniju? Ono je dobro za njih jer im služi kao poziv i podstrek na pokajanje. I neka ne misle da bi se za njih našlo neko sredstvo za oslobodjenje od tog duha uninija, sve dotle dok se ne obrate na put istine, i ne isprave sebe i svoje naravi. Sujetna zadovoljstva i ovozemaljske radosti nikada ne ispunjavaju prazninu u srcu: naša duša je prostranija od celog sveta. Tokom vremena telesne radosti gube snagu da zadovolje čoveka i postaju izvor duševne težine i dosade”.

Neko može da kaže: zar je svako stanje tuge uninije? Ne, nije svako. Tuga i teskoba nisu bolesti ako se nisu ukorenile u čoveku. One su neizbežne na mnogotrudnom ovozemaljskom putu, kako je upozoravao Gospod: “U svetu ćete imati nevolje; ali ne brinite: Ja pobedih svet” (Jn. 16, 33).
Prepodobni Jovan Kasijan uči da “samo u jednom slučaju tugu treba smatrati korisnom za nas, a to je onda kada ona nastaje od pokajanja za grehe, ili od želje za usavršavanjem, ili od sozercanja budućeg blaženstva. O njoj sveti apostol kaže: “Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenije pokajanje, a žalost ovoga svijeta smrt donosi” (2 Kor. 7, 10). Ali ta tuga koja proizvodi pokajanje za spasenje biva poslušna, smirena, krotka, prijatna, trpeljiva, jer nastaje od ljubavi prema Bogu i na neki način je vesela, bodri nadom svog savršenstva. A tuga koja dolazi od demona biva veoma surova, netrpeljiva, sjedinjena sa besplodnom žalošću i mučnim očajanjem. Slabeći onoga ko joj se predaje, ona odvlači od revnosti i spasonosne tuge, kao nerazumna. Dakle, sem gore navedene tuge koja nastaje od spasonosnog pokajanja, ili od revnosti prema savršenstvu, ili od želje za budućim blagom, svaka druga tuga kao ovozemaljska i ona koja donosi smrt, treba da bude odbačena i izgonjena iz naših srca”.

Prva posledica uninija

Kako tačno primećuje sveti Tihon Zadonski, s praktičen tačke gledišta ta «ovozemaljska tuga je beskorisna, jer ne može da povrati ili da čoveku ništa od toga, zbog čega tuguje».
Ali s duhovne strane ona nosi i veliku štetu. “Izbegavaj uninije jer ono istrebljava sve plodove podvižništva”, - tako je o tome rekao prepodobni Isaija Otšelnik.
Prepodobni Isaija je pisao za monahe, to jest za one koji već znaju osnovne principe duhovnog života da trpeljivo podnošenje nevolja i samoograničavanje Boga radi donosi bogati plod u vidu očišćenja srca od grehovne prljavštine.

Na koji način uninije može da liši čoveka tog ploda?
Može se uzeti poredjenje iz sveta sporta. Svaki sportista prinudjen je da trpi teške napore u vreme treninga. A u borilačkim vrstama sporta treba još primati i prave udarce. A van treninga sportista se ozbiljno ograničava u hrani.
Dakle, on ne može da jede to što želi, ne može da ide tamo gde želi, i mora da se bavi time što dovodi do iscrpljenosti i nanosi realan bol. Medjutim pri svemu tome sportista ne gubi cilj radi koga sve to podnosi, i ta njegova upornost biva nagradjena: telo postaje jače i izdržljivije, trpljenje ga kali i čini snažnijim, iskusnijim, i kao rezultat toga on postiže postavljeni cilj.

To što se dešava sa telom dešava se i sa dušom kada ona trpi stradanja ili ograničenja Boga radi.
Sportista koji je izgubio cilj, prestao je da veruje u to da može da postigne neke rezultate, upada u uninije, treninzi za njega postaju besmisleni, i čak i ako se primora da ih nastavi on ne može da postane šampion, i znači gubi plod svih svojih trudova, koje je hteo ne hteo pretrpeo.
Može se pretpostaviti da se slično dešava i sa dušom čoveka koji je upao u uninije, i to je tačno pošto je uninije posledica gubitka vere, maloverja. Ali to je samo jedna strana stvari.
Druga se sastoji u tome da je uninije često praćeno roptanjem. Ropot se ispoljava u tome da čovek prebacuje svu odgovornost za svoja stradanja na druge, a na kraju i na Boga, smatrajući da sam nevino strada i sve vreme se žali, i ukorava one koji su po njegovom mišljenju krivi za njegova stradanja, - a “krivaca” je sve više po meri toga kako čovek sve dublje upada u greh roptanja i ozlojadjenosti.
To je najteži greh i najveća glupost.

Suština roptanja se može predstaviti na jednostavnom primeru. Čovek naprimer prilazi rozeti i čita natpis na njoj: “Prste ne stavljati – udariće vas struja”, i potom stavlja prst u rozetu – udar! – biva odbačen ka suprotnom zidu i počinje da vapi: “Ah, kako je Bog loš! Zbog čega je dozvolio da me udari struja?! Zbog čega?! Ah, to je Bog kriv za sve”
Čovek naravno može da počne da okrivljuje električara, rozetu, onoga koji je otkrio elektriku, i tako dalje, ali će obavezno završiti sa okrivljavanjem Boga. U tome je suština roptanja. To je greh protiv Boga. I onaj čovek, koji ropće na okolnosti, podrazumevajući pod tim da je kriv Onaj, Koji je poslao te okolnosti, jer bi mogao da ih učini drugačijim. I zato medju onima koji ropću ima tako mnogo “uvredjenih od Boga”, i suprotno “uvredjeni od Boga” neprekidno ropću.

Ali postavlja se pitanje zar je Bog primorao čoveka da stavi prste u rozetu?
U roptanju se projavljuje duhovni i psihološki infantilizam: čovek odbija da prihvati odgovornost za svoje postupke, odbija da uvidi šta se s njim dešava – kao logična posledica njegovih dejstava, njegovog izbora. I umesto toga da prizna ono što je očigledno, on počinje da traži krivca, a krajnji je naravno Sami Dugotrpeljivi.
I od tog greha je i počelo životarenje čovečanstva. Kako je to bilo? Gospod je rekao: od svakog drveta možeš da jedeš samo od ovog nemoj. Samo jedna zapovest i kako jednostavna. Ali čovek je pošao i pojeo. Bog ga je pitao: “Adame zašto si jeo?”. Sveti Oci kažu da je u tom trenutku naš praroditelj rekao: “Sagrešio sam Gospode, oprosti, kriv sam, više se neće ponoviti”; ne bi bilo izgnanstva iz raja i čitava ljudska istorija bi bila drugačija. Ali umesto toga Adam odgovara: “A što ja? Ja nisam ništa, to je sve žena koju si mi dao..:”. To je to! Eto ko je prvi počeo da prebacuje odgovornost za svoje spostvene postupke na Boga!
Adam i Eva su bili izgnani iz raja ne zbog greha, već zbog toga što nisu želeli da se kaju, a to se ispoljilo u roptanju – na bližnjega i na Boga.
U tome je – velika opasnost za dušu.

Kako kaže sveti Teofan Zatvornik, “poljuljano zdravlje može da poljulja i spasenje, kada se iz bolesnikovih usta čuje roptanje”. Tako i siromasi, ako negoduju i ropću zbog nemaštine, ne dobijaju oproštaj.
Jer roptanje ne izbavlja od nevolja, već ih samo otežava, a smirena pokornost Božijem Promislu, i blagodušnost odstranjuju tu težinu u nevoljama. I zato ako čovek koji ima nevolja, ne ropće nego slavi Boga, djavo to ne može da podnese i odlazi kod drugog – kod onoga koji ropće da bi mu pričinio još veće neprijatnosti. Jer što čovek više ropće to više sebi šteti.

O tome, kako se ispoljavaju te štetnosti, svedoći prepodobni Jovan Lestvičnik, sastavivši takav duhovni portret čoveka koji ropće: “Takav čovek kad mu se nešto naredi, protivureči, i u njemu nema ni dobrog raspoloženja, jer je lenj, a lenjost je neodvojiva od roptanja. Prevrtljiv je i niko ga ne može prevazići u mnogoglagoljivosti; uvek kleveta nekoga drugome. Čovek koji ropće je mrzovoljan za dobra dela, nesposoban da primi stranike, a u ljubavi je licemeran”.

Neće biti naodmet da se ovde navede jedan primer. Ovaj dogadjaj se desio početkom 40-ih godina u jednoj južnoj ruskoj guberniji.
Jedna udovica, žena iz višeg sloja, je sa dvema mladim ćerkama trpela veliku nevolju i tugu, i počela je da ropće najpre na ljude a potom i na Boga. U takvom stanju se razbolela i umrla. Posle majčine smrti stanje dve sirotice je postalo još teže. Starija se takodje nije uzdržala od roptanja i takodje se razbolela i umrla. Mladja je mnogo tugovala kako zbog smrti majke i sestre, tako i zbog svog krajnje bespomoćnog položaja. Na kraju se i ona razbolela. I ta devojka je u duhovnom vidjenju videla rajska naselja puna neizrecive lepote i radosti. Potom su joj bila pokazana strašna mesta mučenja, i tu je ugledala svoju sestru i majku, a potom čula glas: “Slao sam im nevolje u njihovom ovozemaljskom životu radi njihovog spasenja; da su ih podnosile sa trpljenjem, smirenjem i blagodarenjem udostojile bi se večne radosti u blaženim naseljima. Ali one su svojim roptanjem sve pokvarile i zato se sada muče. Ako hoćeš da budeš s njima, idi i ti i ropći”. Posle toga se devojka osvestila i ispričala svoje vidjenje prisutnima.

Ovo je isto kao i u primeru sa sportistom: onaj koji vidi postavljeni cilj, veruje da je on dostižan, i nada se da će lično moći da ga dostigne, - taj može da podnosi teškoče, ograničenja, napore i bol. Hrišćanin koji trpi sve te nevolje, koje neverujući ili maloverni uzima kao razlog za uninije, ima uzvišeniji i svetiji cilj od bilo kog sportiste.

Poznato je koliko su Sveti veliki. Njihove podvige priznaju i uvažavaju čak i neverujući. Postoje razni činovi svetosti, a najuzvišeniji medju njima je – mučeništvo, to jest oni koji su primili smrt ispovedajući Hrista. Sledeći posle njih su – ispovednici. To su oni koji su postradali za Hrista, podneli mučenje, ali su sačuvali vernost prema Bogu. Mnogi ispovednici su bili bačeni u tamnice, kao sveti Teofan Ispovednik; drugima su odrezali ruku i jezik, kao svetom Maksimu Ispovedniku; ili su vadili oči, kao svetom Pafnutiju Ispovedniku; treće su podvrgavali mučenjima kao svetog Teodora Načertanog…I svi su oni izdržali Hrista radi. Veliko delo!
Mnogi kažu da oni kao obični ljudi nemaju snage za tako nešto. Ali u Pravoslavlju postoji jedan važan princip, koji omogućava svakom čoveku da postane svet i ubrojen u ispovednike: ako neko slavoslovi i blagodari Bogu u nesrećama, taj nosi podvig ispovedništva. Eto kako o tome kaže starac Pajsije Svetogorac.

“Hajde da zamislimo da sam se rodio bez ruku i nogu, potpuno paralizovan i ne mogu da se krećem. Ako to primim sa radošću i slavoslovljem, Bog će me uvrstiti u ispovednike. Tako malo treba da uradim da me Bog uvrsti u ispovednike! Ako se sam zakucam svojim automobilom o strmu stenu i primim s radošću to što se desilo, Bog će me uvrstiti u ispovednike. Pa šta još želim? Čak i ako rezultat svoje sopstvene nepažnje primim s radošću Bog će i to priznati”.

Ali čovek koji je upao u uninije lišava sebe velike mogućnosti i cilja; ono mu zatvara duhovne oči i povrgava u roptanje, koje ničim ne može da mu pomogne a nanosi mu mnogo štete.

Druga posledica uninija

Eto koja je prva posledica uninija – roptanje. I ako nešto može da bude gore i opasnije, to je ova druga posldeica za koju je prepodobni Serafim Sarovski govorio: “Nema ništa gore od greha, i nema ništa užasnije i pagubnije od duha uninija”.
“Uninije i neprestana nespokojstva mogu da skruše duševnu snagu i dovedu dušu do kranje iznemoglosti”, - svedoči sveti Jovan Zlatoust.
Ta krajnja iznemoglost duše se naziva očajanje, i to je druga posledica uninija, ukoliko se čovek na vreme ne oslobodi od tog greha.

Evo kako sveti Oci govore o tom stadijumu uninija:
“Očajanje predstavlja najteži greh od svih grehova na svetu jer taj greh odbacuje svemogućnost Gospoda našega Isusa Hrista, odbacuje spasenje koje nam je On darovao pokazujući da su u toj duši pre svega gospodarili samopouzdanje i gordost, dok su joj smienje i vera bili strani” (sveti Ignjatije Brjančaninov).
“Satana se zlobno trudi da rastuži mnoge da bi ih očajanjem povukao u geenu” (prepodobni Jefrem Sirin). “Duh očajanja donosi najteže muke. Očajanje je najveća radost za djavola” (prepodobni Marko Podvižnik).
“Nema tako pogubnog greha kao što je očajanje” (sveti Jovan Zlatoust). “Sgrešiti je ljudski, a očajavati je satanski i pogubno; i sam djavo je očajanjem nizvrgnut u pogibao, jer nije hteo da se pokaje” (prepodobni Nil Sinajski).
“Djavo nam i ubacuje pomisli očajanja radi toga da bi iskorenio nadu na Boga, to bezbedno sidro, taj oslonac našeg života, tog rukovodioca na putu ka Nebu, to spasenje duša koje ginu …Lukavi poduzima sve da bi nam ubacio pomisli očajanja. Njemu posle nisu potrebni napori da nas porazi kada sami pali ne žele da mu se usprotive … I duša koja jednom očajava u svom spasenju, već potom ne oseća kako ide u propast” (sveti Jovan Zlatoust).
Očajanje vodi direktno u pogibiju. Ono prethodi samoubistvu, najstrašnijem grehu, koji čoveka vodi direktno u ad – mesto daleko od Boga, gde nema Božije svetlosti i radosti, već samo mrak i večno očajanje. Samoubistvo je jedini greh koji ne može da bude oprošten, pošto samoubica ne može da se pokaje.

“U vreme voljnog stradanja Gospodnjeg dvojica su otpali od Gospoda – Juda i Petar: jedan Ga je prodao, a drugi Ga se tri puta odrekao. Obojica su počinila jednako težak greh, ali se Petar spasao, a Juda je poginuo. Zašto se obojica nisu spasli ili poginuli? Neko će reći da se Petar spasao jer se pokajao. Ali sveto Jevandjelje kaže da se i Juda pokajao: “…raskaja se i povrati trideset srebrenika glavarima svešteničkijem i starješinama govoreći: ja sagreših, što izdadoh krv nevinu” (Mt. 27, 3-4); medjutim njegovo pokajanje nije primljeno a Petrovo jeste. Zašto je to tako? Zato što se Petar kajao s nadom na milost Božiju, a Juda se pokajao sa očajanjem. Užasna je ta propast! Nju je bez sumnje potrebno ispuniti nadom na milost Božiju” (Sveti Dimitrije Rostovski).
“Juda-izdajnik, postade očajan i otide te se obesi” (Mt. 27, 5). On je spoznao snagu greha, ali nije spoznao veličinu Božijeg milosrdja. Tako mnogi i danas rade i slede Judu: svesni su mnogih svojih grehova, ali nisu svesni mnogih milosti Božijih i tako očajavaju za svoje spasenje. Hrišćanine! Teški i poslednji djavolji udarac je – očajanje. On pre greha predstavlja Boga milostivim, a posle – pravosudnim. Takva je njegova lukavost” (sveti Tihon Zadonski).
Tako kušajući čoveka na greh, satana mu ubacuje pomisli: “Bog je dobar, oprostiće”, a posle greha se trudi da mu ubaci sasvim druge misli: “Bog je pravedan i ukoriće te za to što si uradio”. Djavo sve ovo radi čoveku jer on nikada ne može da se izbavi iz jame greha, jer ga Bog neće pomilovati, jer ne može da dobije oproštaj i da se popravi.

Očajanje je - smrt nade. Ukoliko ona nastupi onda samo čudo može da sačuva čoveka od samoubistva.

Kako se uninije ispoljava i njegove posledice

Uninije se ispoljava čak i u čovekovoj mimici i ponašanju: izrazom lica koje se tako i zove – unilo, opuštenim ramenima, pokunjenom glavom, odsustvom interesovanja za okolinu i svoje stanje. Može se primetiti i neprekidno sniženi arterijski pritisak. Takodje je karakteristična duševna inertnost. Dobro raspoloženje ljudi koji ih okružuju izaziva kod onih u uniniju nedoumicu, razdražljivost i javni ili skriveni protest.
Sveti Jovan Zlaotoust je govorio da “duša koja je obuzeta tugom ne može ništa zdravo ni da govori, ni da sluša”, a prepodobni Nil Sinajski je svedočio: “Kao što bolesnik ne može da nosi teško breme, tako i onaj u stanju uninija nije u stanju da brižljivo ispunjava Božija dela, jer su kod prvog telesne snage u rastrojstvu, a drugi nema duševne snage”.

Prema rečima prepodobnog Jovana Kasijana takvo stanje čoveka “mu ne dozvoljava da se moli sa uobičajenom revnošću srca, ni da se bavi čitanjem svetih dela, niti da bude miran i krotak prema bratiji; netrpeljiv je i nesposoban za sve radne obaveze ili bogosluženja, sve je kod njega ugušeno mučnim očajanjem. Kao moljac odeći i crv drvetu, tako i tuga šteti čovečijem srcu”.
Dalje sveti otac nabraja projave tog grehovnog bolesnog stanja. “Od uninija se radja nezadovoljstvo, malodušnost, razdražljivost, praznina, sanjivost, nespokojstvo, nepostojanost uma i tela, razgovorljivost … Koga ono počne da savladjuje čoveka primorava ga da bude lenjiv, bez ikakvog duhovnog napredovanja; potom ga čini nepostojanim, praznim i lenjim za svako delo”.

Takve su projave uninija. A očajanje ima još i teže projave. Čovek koji je u očajanju, to jest koji je izgubio svaku nadu često se odaje narkomaniji, pijanstvu, bludu i mnogim drugim gresima, smatrajući se ionako za palog. Krajnja projava očajanja je kako je već rečeno – samoubistvo.

Svake godine na zemaljskoj kugli million ljudi okonča život samoubistvom. Strašno je i zamisliti taj broj koji prevazilazi broj stanovnika mnogih zemalja.
U našoj zemlji je najveći broj samoubistava bio 1995 godine. U poredjenju sa tim pokazateljem, taj broj je 2008 godine smanjen za polovinu, ali Rusija i dalje ostaje medju zemljama sa najvećim brojem samoubistava.
Zaista, u siromašnim zemljama ima više samoubistava nego u bogatim i ekonomski stabilnim. To nije čudno jer kod prvih postoji više povoda za samoubistvo. Ali od te bede nisu oslobodjene ni najbogatije zemlje ni najbogatiji ljudi jer pri spoljnjem blagostanju duša neverujućeg čoveka često čak jasnije oseća teskobnu prazninu i neprekidno nezadovoljstvo, kako je bio slučaj sa tim uspešnim biznismenom, koga smo spomenuli na početku članka. Ali njega od tog užasnog udela, koji svake godine odnese milion ljudi, može da spase ta posebna okolnost, koju ima i koje su lišeni mnogi od tih nesrećnika, koji sebe očajanjem dovode do samoubistva.


Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Pocetak Uskrsnjeg Posta

Počalji od Sponsored content Danas u 7:07:54


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu