Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Uzroci i povod za početak svetskog sukoba

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Uzroci i povod za početak svetskog sukoba

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 0:19:03



Prvi svetski rat je najveći oružani sukob u dotadašnjoj istoriji čovečanstva. Zato je sve do Drugog svetskog rata nazivan Veliki rat. Trajao je više od četiri godine i u njemu je učestvovalo 36 država sa oko 1,5 milijardom ljudi (tri četvrtine ondašnje svetske populacije). Oko 70 miliona ljudi bilo je pod oružjem. Poginulih je bilo između 10 i 21 milion, a ranjenih još više.
Uzroci i povod za početak svetskog sukoba

Povod za Prvi svetski rat bio je Sarajevski atentat ali su uzroci bili mnogo dublji. Krajem XIX i početkom XX veka postojala su dva velika vojno-politička saveza – Centralne sile i Antanta. Centralne sile – Austro-Ugarska i, pre svega, Nemačka – su težile novoj podeli sveta (pre svega kolonija) zbog čega su došle u sukob sa starim kolonijalnim silama, naročito sa Engleskom i Francuskom. Vremenom, odnosi između blokova su se zaoštrili što je dovelo do tzv. politike hladnog rata, a to je značilo stalnu trku u naoružavanju, česte krize i sporove među suprodtavljenim blokovima, izbijanje brojnih lokalnih ratova, špijunske afere, itd.

Rat je lako mogao početi i pre 1914. jer je postojalo više političkih kriza i lokalnih ratova koje su mogle da posluže kao povod za početak svetskog sukoba – Prva marokanska kriza 1905-6, Druga marokanska kriza 1911, Aneksiona kriza 1908, itd. Do rata tada ipak nije došlo jer vojne pripreme članica Antante nisu bile okončane. Zato su one uspešno odlagale svetski sukob sve do 1914. Nemačka i Austro-Ugarska su nametnule svetu rat 1914. godine, znajući da su u tom trenutku vojnički najspremnije i da će je u roku od nekoliko godina njeni suparnici u snazi oružane sile dostići, možda čak i nadjačati.

Zaraćeni blokovi
Prvi svetski rat je bio sukob dva imperijalistička bloka (Centralne sile i Antanta). I za jedan i za drugi blok ovo je rat osvajačkog karaktera. Centralne sile su nastojale da kroz ovaj rat izvrše novu podelu sveta, a sile Antante da odbrane stečene pozicije (prvenstveno kolonije) i da ih još više prošire. Za neke manje evropske države, članice Antantinog bloka, ovo je odbrambeni rat, dakle rat pravednog karaktera – za Belgiju, Srbiju, Crnu Goru itd.

Glavni ratni ciljevi Centralnih sila

Nemačka je planirala da ratom nasilno oduzme kolonije od Francuske, Engleske i Belgije, a od Rusije Poljsku, Ukrajinu, Belorusiju i Pribaltik i tako uspostavi svoju dominaciju u svetu, dok je njena bliska saveznica Austro-Ugarska planirala da porazi Srbiju i nametne svoj dominantan položaj na celom Balkanskom poluostrvu.

Glavni ratni ciljevi sila Antante

Velika Britanija je planirala da ratom oduzme nemačke kolonije u Africi i Aziji i turske posede na Bliskom istoku (Palestinu, Irak i druge). Francuska je težila da učestvuje u podeli nemačkih kolonija u Africi, da povrati svoje pokrajine Alzas i Lorenu (izgubljene u Francusko-pruskom ratu 1870-1871) i da oduzme bogatu Sarsku oblast od Nemačke. Rusija je planirala da ratom zauzme pokrajne Galiciju i Bukovinu koje su bile u sastavu Austro-Ugarske, da uspostavi svoj dominantan položaj na Balkanu i da oduzme od Turske važne moreuze Bosfor i Dardanele i još neke teritorije na Kavkazu. Japan je planirao da zauzme nemačke dalekoistočne kolonije i uspostavi svoju dominaciju nad celim Dalekim istokom. Italija je planirala da zauzme pokrajnu Tirol koja je bila u sastavu Austro-Ugarske i još neke manje slovenačke i hrvatske teritorije.

Hronologija
Sarajevski atentat, izvršen 28. juna 1914., shvaćen je i u Beču i u Berlinu kao dobar povod za otpočinjanje već dugo nameravanog rata. Austro-Ugarska to koristi kao povod za objavu rata Srbiji 28. jula 1914. Na to su Rusija i Francuska otpočele mobilizaciju jer nisu htele da dozvole poremećaj ravnoteže snaga na svoju štetu. Nemačka to koristi kao povod za objavu rata Rusiji – 1. avgusta i Francuskoj 3. avgusta 1914. godine. Turska je zvanično objavila neutralnost, ali je već 2. avgusta 1914. potpisala tajni sporazum sa Centralnim silama i u novembru 1914. započela rat protiv Rusije na Kavkazu. Nemački napad na Belgiju 3. avgusta 1914. iskoristila je Velika Britanija za objavu rata Nemačkoj 4. avgusta 1914.

Najveći rat u dotadašnjoj ljudskoj istoriji je tako mogao da počne, mada niko od njegovih aktera u početku nije to slutio.

Tokom rata i Centralne sile i sile Antante su nastojali da za sebe pridobiju što više saveznika, obećavajući im delove teritorija država uglavnom iz suprotnog tabora tajim ugovorima kao nagrada za učešće u ratu. Tako su Antantinom bloku pristupili:
Japan 23. avgusta 1914. – japanska vojska ubrzo potom zauzima sve nemačke dalekoistočne kolonije na Pacifiku i u Kini
Italija 26. jula1915. – posle potpisivanja tajnog ugovora u Londonu,
Rumunija 28. avgusta 1916. – jer su joj saveznici obećali Erdelj, Bukovinu i Banat
SAD 6. aprila 1917. – posle nemačke objave neograničenog podmorničkog rata
Grčka juna 1917
Kina 14. avgusta 1917
latino-američke države Brazil, Bolivija, Peru, Urugvaj, Kuba i mnoge druge.

Bloku Centralnih sila priključila se, pored Turske, i Bugarska 11. oktobra 1915. – pošto joj je nemački blok obećao Makedoniju i istočne delove Srbije.

Planovi i strategije
Nemci su, prema ranije stvorenom planu, tzv. Šlifenov plan (nazvan po svom tvorcu nemačkom generalu-feldmaršalu Alfredu fon Šlifenu, koji je kasnije nešto izmenio general Helmut fon Moltke Mlađi) planirali rat na dva fronta. Plan je predviđao najpre ofanzivu i jaku koncentraciju nemačkih snaga na Zapadnom frontu (78 divizija), a defanzivu i slabu koncentraciju na Istočnom frontu (9 divizija). Upadom kroz Belgiju i severnu Francusku trebalo je za 6 do 8 nedelja uništiti francusku vojsku, zauzeti Pariz i tako diktirati uslove mira Francuzima. Posle toga sve nemačke snage trebale su u isto tako munjevitom pohodu poraziti Rusiju na istoku i prisiliti je na mir.

Brzom intervencijom ruske vojske 1914. onemogućen je uspeh ovog nemačkog plana i omogućena je pobeda francuske vojske na Marni početkom septembra 1914, čime je srušena nemačka koncepcija i taktika vođenja munjevitog rata i brze i lake pobede.

Najznačajniji frontovi

Tokom rata najznačajniji frontovi (ratišta) bili su:
Zapadni front – na kojem je nemačka vojska ratovala protiv francuske, britanske i belgijske vojske, od 1917. i američke
Istočni front – gde su ratovali nemačka i austro-ugarska vojska protiv Rusa.

Značajni frontovi u Evropi bili su još i:
Italijanski front– koji je nastao ulaskom Italije u rat 1915. i tu su se Italijani borili protiv austro-ugarske vojske i
Balkanski front (od 1915. Solunski front) – gde je Austro-Ugarska (od 1915. zajedno sa Bugarskom) ratovala protiv Srbije i njenih saveznika.

Sa ulaskom Turske u rat nastali su i
Kavkaski front – gde su se Rusi borili protiv Turaka
Mesopotamski front u Iraku
front na Galipolju i Dardanelima
front u Palestini i Siriji – tu su zapadni saveznici ratovali protiv Turske.

Borbe su bođene i u Africi, Aziji, na kopnu, kao i na moru.

Strateške osobenosti Prvog svetskog rata

Za Prvi svetski rat, posebno za borbe na Zapadnom frontu, bilo je karakteristično poziciono, rovovsko ratovanje – pozicioni rat je oblik vođenja rata koji nastaje kad nijedna od zaraćenih strana ne može da ostvari strategijsku ofanzivu, usled čega dolazi do zastoja u vođenju manevarskih operacija; frontovi se tada stabilizuju, a borbena dejstva ograničavaju se na lokalna iznurivanja i trošenje neprijateljskih snaga (suprotno pozicionom ratovanju je manevarsko ili pokretno ratovanje, karakteristično za Drugi svetski rat). Tokom čitavog rata na zapadu je ustanovljena linija od Severnog mora do Švajcarske koja se nije bitno pomerala i pored ogromnoih gubitaka na obe zaraćene strane.

Rovovskom ratovanju predhodila je taktika munjevitog rata, sve do nemačkog poraza na Marni kada se front postepeno stabilizuje.

Front je sa obe strane bio utvrđen dubokim rovovima opasanih bodljikavom žicom. Vojnici su, sem kratnih odsustava, sve vreme boravili u skloništima i rovovima, koji su posle kiše bili puni vode i blata.

Bitke na frontovima imale su uglavnom isti tok: počinjale su artiljerijskom pripremom koja je često trajala nekoliko sati, a nekad i nekoliko dana. Granate su svojom razornom moći potpuno menjale prirodnu okolinu. Predeli su ostajali bez drveća, sasvim izrovani kraterima od eksplozija. Posle artiljerijske pripreme u juriš je kretala pešadija, koja je obično bila brzo zaustavljena mitraljeskom vatrom. Za nekoliko stotina metara ili nekoliko kilometara napredovanja ginulo je često na desetine hiljada vojnika.

Rovovi na Istočnom frontu uglavnom nisu bili tako dobro utvrđeni kao na Zapadnom, pa zato za Istočni front nije bilo toliko karakteristično poziciono ratovanje.

Za Prvi svetski rat je karakteristično i stalno usavršavanje i razvijanje novih borbenih sredstava, te je u toku rata prvi put masovno upotrebljeno hemijsko oružje (bojni otrovi) i krajem rata i tenkovi kao potpuno novo borbeno sredstvo!



Prvi svetski rat-Solunski front (kraj rata) - Hronologija


- Austro-Ugarska,Nemačka i Bugarska napadaju Srbiju krajem 1915. god. i okupiraju je.

- Srpska vojska je posle otpora prinuđena na povlačenje

- Bugarska sprečava povlačenje preko Makedonije

- Srpska vojska se povlači preko Albanije do Jadranskog mora

- Saveznici prebacuju vojsku na ostrvo Krf (Grčka) i u Bizertu (Tunis)

- Ostrvo Vido („plava grobnica“)

- Srpska vojska se oporavlja na Krfu,godine pobede

- Krajem 1916. god vojska se prebacuje na solunski front

- Bitke na Solunskom frontu vode se od 1916-1918 god

- U borbama učestvuje i saveznička vojska

- Poznata bitka na Kajmakčalanu, septembra 1916. god.

- Solunski front je probijen 1918. god

- Srbija i Crna Gora su oslobođene krajem 1918 god

- 45 dana posle proboja fronta srpska vojska stiže u Beograd

- Austro-Ugarska i Nemačka su položile oružje

- Zejtinilik u Solunu (Grčka)je vojno groblje gde su sahranjeni srpski vojnici-heroji (7441 vojnik)

Najznačajnije bitke

1914.
Istočni front:
Istočno-pruska ofanziva
Bitka kod Tanenberga
Prva bitka kod Mazurskih jezera
Varšavsko-ivangorodska operacija
Galicijska operacija
opsada Pšemisla

Zapadni front:
Bitka kod Sent-Kantena
Bitka kod Giza
Bitka na Marni (prva)

Balkanski front:
Cerska bitka
Kolubarska bitka (Bitka na Drini)

1915.

Istočni front:
Karpatska operacija
Bitka kod Bolimuva
Bitka kod Gorlica

Zapadni front:
Bitka kod Ipra

Galipoljski front:
Galipoljsko-dardanelska operacija

Balkanski front:
Treća austrijska ofanziva na Srbiju

1916.
Bitka na Somi
Bitka kod Verdena

Istaknute istorijske ličnosti (vladari, političari, vojskovođe,...)

Nemačka

Vilhelm II Hoencolern
Fridrih Ebert
Karl Kaucki
Karl Libkneht
Roza Luksemburg
Paul fon Hindenburg
Erih Ludendorf
Kolmar fon der Golc
August fon Makenzen
Erih fon Falkenhajn
Helmut fon Moltke Mlađi
Alfred fon Tirpic
Franc Riter fon Hiper

Rusija

Nikolaj II Romanov
Vladimir Iljič Lenjin
Lav Trocki
Nikolaj Nikolajevič Romanov
Aleksej Aleksejevič Brusilov
Nikolaj Vladimirovič Ruski

Austro-Ugarska

Franjo Josip I
Franc Ferdinand
Bela Kun
Konrad fon Hecendorf
Oskar Poćorek
Svetozar Borojević

Srbija

Petar I Karađorđević
Aleksandar I Karađorđević
Nikola Pašić
Radomir Putnik
Živojin Mišić
Petar Bojović
Stepa Stepanović
Pavle Jurišić Šturm
Gavrilo Princip

Sjedinjene Američke Države

Vudro Vilson
Džon Dž. Peršing
Narednik Jork

Kraljevine Srbija i Crna Gora u Prvom svetskom ratu

Srpsko - austrougarski odnosi pred izbijanje rata

U godinama pred Prvi svetski rat Srbija formalno nije bila članica nijedne od suprotstavljenih koalicija, ali je posle Majskog prevrata iz 1903. godine, kada je došlo do smene dinastija, nastojala da se u potpunosti oslobodi austrougarske hegemonije. U tom stremljenju Srbija je prirodan oslonac nalazila u Rusiji, samim tim i u ostalim članicama Antante, pa je nova srpska spoljna politika za Austro-Ugarsku bila potpuno neprihvatljiva. Iz toga se rodio sukob i zbog njega će Srbija biti uvučena u Prvi svetski rat.

Srbija je držala centralni deo Balkana, sa strateški važnim dolinama reka Morave i Vardara. Lako je preko stare Raške mogla da se spoji sa Crnom Gorom i izbije na obale Jadranskog mora. Vladajući krugovi u Beču posebno su se plašili pijemontske uloge Srbije prema srpskom i ostalom južnoslovenskom stanovništvu u Bosni i Hercegovini i Austro-Ugarskoj Monarhiji. Zato je austrougarska politika prema Srbiji u osnovi, imala radikalne namere: uništiti samostalnost srpske države. Od aneksije Bosne i Hercegovine, 1908. godine, počeli su da se razmatraju planovi o podeli Srbije ili o bitnom smanjivanju srpske teritorije.

Sarajevski atentat

Tokom proleća 1914. godine, nemačke militarističke krugove sve je više hvatala nervoza, jer se činilo da vreme radi za Antantu. Iz Pariza i Petrograda dolazile su vesti da su Francuska i Rusija sve spremnije za rat i bilo je sasvim jasno da Antanta ostaje složna i da postaje sve jača. Željeni rat za svetsku premoć mogao je u budućnosti da bude samo jš neizvesniji. Austro-Ugarska je zapadala u sve oštrije sukobe sa Italijom, koja se rukovodila samo svojim najužim interesima i Rumunijom, koja je sve više klizila ka Antanti. Ubrzanje rata postalo je imperativ za vladajuće nemačke krugove.

Kako se bližilo leto, sve se više govorilo o Srbiji kao o zemlji koja ugrožava interese Centralnih sila. Čekao se povod koji bi bio dobar za mobilizaciju nemačkog javnog mnjenja, kao i za propagandni rat u inostranstvu i diplomatske manipulacije.
Povod za izbijanje Prvog svetskog rata desio se na pravoslavni praznik Vidovdan, 28. juna 1914. godine, u Sarajevu (glavnom gradu Bosne i Hercegovine), kada je Gavrilo Princip, pripadnik tajne terorističke organizacije Mlada Bosna, ubio prestolonaslednika Austro-Ugarske Monarhije nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Mada zvanična Srbija nije imala ništa sa organizovanjem atentata, jer zbog velike iscrpljenosti u balkanskim ratovima, nije bila spremna za rat, bečki dvor je optužio srpsku Vladu za organizovanje atentata i ubistvo Franca Ferdinanda.

Ni u Beču ni u Berlinu smrt austrougarskog prestolonaslednika nije izazvala iskreno žaljenje, ali je odmah bila shvaćena kao dobar povod za početak već dugo nameravanog rata. Ko je stvarno organizovao atentat i da li je za njega bila odgovorna srpska Vlada , nije previše zanimalo one koji su želeli obračun sa Srbijom. Atentat je odlično poslužio za pokretanje javnog mnjenja. Iako su činjenice govorile o nedužnosti srpske Vlade, jer bi se sve suprotno vodilo kao samoubilački veleizdajnički čin protiv svog naroda i države, ovaj povod za rat centralne sile morale su da iskoriste. Do današnjeg dana je ostala misterija ko je stvarni organizator Sarajevskog atentata.

Odluka o ratu bila je konačna i oblikovana je u dve carske prestonice već početkom jula. Sa objavom rata sačekalo se još tri sedmice kako bi Centralne sile stvorile što bolje uslove za otpočinjanje neprijateljstava, tj. da maksimalno prikupe snage, obmanu protivnika da se ništa krupno ne sprema i da utiču na povoljan razvoj međunarodne situacije. Tako je 23. jula Srbiji upućen ultimatum sa ponižavajućim uslovima u vezi sa istragom i utvrđivanjem krivice za ubistvo nadvojvode Ferdinanda. Zahtevano je da srpska Vlada uguši svaku publikaciju "koja draži na mržnju i prezrenje Austro-Ugarske Monarhije", da rasturi društvo "Narodna odbrana" i druga udruženja koja se bave propagandom protiv "velikog suseda", da ukloni iz vojske i državne službe sve oficire i činovnike koji su krivi za ovu propagandu i da smesta uhapsi majora Voju Tankosića. Istragu je trebalo da vode organi Vlade u Beču, što je i pravno i moralno vređalo nezavisnost Kraljevine Srbije.

Srpska Vlada sastala se iste večeri kada joj je uručen ultimatum i mogla je samo da zaključi da "ne ostaje ništa drugo nego da se gine". Pokazalo se i da sile Antante žele da izbegnu rat, pa su "savetovale" Srbiji da popusti u najvećoj meri. Srpski odgovor bio je konačno gotov 25. jula, kada je isticao rok ultimatuma. Odgovor Vlade u Beogradu bio je dostojanstven i krajnje popustljiv. Prihvaćeni su svi zahtevi, osim onog koji se odnosio na direktno mešanje bečkih organa. Nuđena je i arbitraža Haškog suda ili velikih sila. Ipak, austrougarska Vlada je odmah po dobijanju srpskog pisma prekinula diplomatske odnose, a poslanstvo se iz Beograda prebacilo u Zemun, na austrijsku teritoriju. Vlada u Beogradu je odmah po prekidu diplomatskih odnosa, 25. jula uveče, prenela svoje sedište u sigurniji Niš, naredila evakuaciju prestonice i objavila proglas o opštoj mobilizaciji.

Ratna 1914.

Vlada Austro-Ugarske Monarhije objavila je, običnom poštom, rat Srbiji, 28. jula 1914. godine, tačno mesec dana od dana pogibije nadvojvode Franca Ferdinanda, u Sarajevu. Sutradan je objavljen ratni proglas Cara i Kralja (monarha Austro-Ugarske Monarhije) Franje Josifa, a istog dana je princ Aleksandar Karađorđević objavio svoj ratni proglas u kome je pozvao ceo narod pod srpsku trobojku: "Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme!" Srpsku vojsku, ukupno oko 400,000 vojnika pod komandom regenta Aleksandra i načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, činile su tri Armije pod komandom Petra Bojovića, Stepe Stepanovića i Pavla Jurišića - Šturma, kao i Užička vojska pod komandom đenerala Miloša Božanovića i trupe grada Beograda.

Iako se Srbija našla u izuzetno teškom položaju, možda najtežem u dotadašnjoj novijoj istoriji, njoj je malo ko mogao da pritekne u pomoć. Crna Gora je bila već tradicionalni saveznik Srbije, povezana osećajem zajedništva nacionalne svesti i istorijske sudbine. Prema ovim činjenicama je i odredila svoje držanje, uprkos nastojanjima Beča da je odvoji od Srbije i privoli na neutralnost., obećanjima da će dobiti veliku novčanu pomoć, zatim Skadar i delove Raške. Već 28. jula ujutru, Crna Gora je proglasila mobilizaciju, a 1. avgusta Narodna skupština na Cetinju jednoglasno objavljuje rat Austro-Ugarskoj, pozivajući da "zagrljena braća polete u sveti boj". Operacije crnogorske vojkse počinju 7. avgusta. Njena ukupna jačina bila je oko 45,000 vojnika, pod komandom Kralja Nikole i divizijara serdara Janka Vukotića.

Opšti napad na Srbiju austrougarska vojska otpočela je iz pravca Bosne, prelaskom reke Drine, 12. avgusta, pod vođstvom generala Oskara Poćoreka, komandanta austougarske Balkanske vojske. Prvo je u žestokim borbama odbačena srpska Treća armija, a zatim su napadnuti i drugi delovi srbijanskog i crnogorskog ratišta. Đeneral Stepa Stepanović kreće sa svojom Drugom armijom iz okoline Aranđelovca prema Drini ("Marš na Drinu") i kod sela Tekeriša započinje bitku koja se od 16. do 18. avgusta svom silinom rasplamsala na planini Ceru i 20. avgusta završila potpunim porazom austrougarske Pete armije. U dnevniku jednog vojnika Monarhije ostalo je zapisano pod 19. avgustom sledeće: "Armija je potučena i nalazi se u divljem, haotičnom bekstvu. Počelo je opšte bežanje. Jedna razuzdana rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici".

U nezadrživom protivnapadu, srpska vojska prodire u Srem, a zajedno sa crnogorcima i u istočnu Bosnu. Austrougarska vojska imala je 23,000 poginulih i 4,000 zarobljenih vojnika. Srpske žrtve takođe su bile velike - oko 16,000 poginulih i ranjenih. Zločini nad civilima još od samog početka rata bili su nečuveni: u Mačvi,Jadru i Podrinju ubijeno je oko 4,000 staraca, žena i dece.

Kraći prekid operacija većeg obima bio je samo predah pred još teže borbe. Austrougarska Balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, naročito pojačala artiljeriju i odmorila se. Od 8. septembra 1914. godine, vrši se konstantan pritisak na Drinu, pa se srpska vojska povlači iz Srema, gde je i inače doživljavala svakakve neprijatnosti od domaćeg civilnog stanovništva, pa i od srpskog, koje je na srpsku vojsku gledalo sa podozrenjem, kao na "gedže u opanku". Teške borbe vode se na planinama Gučevu i Mačkovom Kamenu, u zapadnoj Srbiji. Ovo dvomesečno rovovsko ratovanje po planinskim visovima zapadne Srbije naziva se Drinska bitka. Krajem septembra taj deo fronta je stabilizovan. Crnogorska kraljevska vojska prodire duboko u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice izbijaju na planinu Jahorinu, istureni delovi ulaze u varošicu Pale, nedaleko od Sarajeva, a 3. oktobra osvojena je i planina Romanija.Ipak, pred nadmoćnijom vojskom velikog suseda usledilo je povlačenje na desnu, srbijansku obalu reke Drine.

Treći snažan nalet austrougarske vojske usledio je 6. novembra na Drinskom frontu, ubitačnom artiljerijskom vatrom i odlučnim pritiskom iz sektora Srebrenica - Ljubovija.Žestok napad usledio je i sa položaja u Mačvi.

Želeći da speru sramotu iz prethodnih bojeva i ne žaleći žrtve, austrougarska vojska potiskuje srpske redove na celoj liniji fronta. Nedostatak artiljerijske municije preti katastrofom. Prva armija zadobija težak udarac. Situacija je na ivici ponora. Već 8. novembra u Valjevu održava se zajednička sednica Vlade i Vrhovne komande, pod predsedništvom regenta Aleksandra Karađorđevića. Vojvoda Putnik u očajanju spominje čak i sklapanje primirja. Nikola Pašić i regent Aleksandar traže borbu do kraja. Posle dramatične noći, prihvaćen je stav predsednika Vlade. "Saveznici", kao i do tada ostavljaju Srbiju bez ikakve pomoći.

Neprijatelj je snažan: zauzima Valjevo, Lajkovac, Obrenovac, Lazarevac, Kosjerić, Požegu,...Beograd ostaje bez odbrane i vojska Monarhije, 3. decembra u njemu održava trijumfalnu paradu. Sa vojskom odstupa i narod. Panika je na vrhuncu, nestašica hrane je razorna, glad je na vidiku, očaj se uselio u sve srpske domove. Pomoći niotkuda, Grčka odbija da isporuči 20,000 granata dok joj francuska Vlada ne uplati adekvatno obeštećenje. Treba podsetiti da su samo godinu dana ranije, 1913. srpska i grčka Vlada potpisale Sporazum o zajedničkoj odbrani u slučaju napada na jednu od zemalja potpisnica sporazuma. Iz Nemačke su poletele oduševljene čestitke savezničkoj Monarhiji. Srbija je na umoru, davno sanjani ideal "crno-žute" monarhije skoro je ostvaren.

Tog istog 3. decembra, kada je Beograd u neprijateljskim rukama, na ratnu pozornicu stupa slavni đeneral Živojin Mišić, koji je 15. novembra postavljen za komandanta Prve armije. Sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prelazi u protivnapad. Mišić je povukao očajničke poteze: skratio je liniju fronta, dao vojnicima vremena za predah, nahranio ih i dramatično stavio pred izbor - ropstvo pod "Švabama" ili borba do poslednjeg čoveka. Iz Grčke konačno stiže artiljerijska municija. I vojvoda Stepa Stepanović i đeneral Pavle Jurišić - Šturm kreću u ofanzivu. Austrougarski front se pokolebao, povio, a zatim raspao.

Srpska ofanziva napreduje blistavo, neprijateljneprekidno odstupa ka Savi i Dunavu, ratna oprema je razbacana po srpskim drumovima, broj zarobljenika je ogroman. Jedan od njihovih vojnika piše u svom dnevniku: "Nismo mogli ni da zamislimo da su nam Srbi za petama. Po jarugama mnogo poginulih konja, razbacane robe, rublja, amovi, konzerve. Bežimo u panici. Talasanje i tiskanje na mostu, guranje i laktanje, drmanje i nered ne mogu se opisati". Beograd je oslobođen 16. decembra. Neprijatelj je potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno proteran sa teritorije Kraljevine Srbije. Sve ove borbe poznate su pod jednim zajedničkim imenom Kolubarska bitka.

U savezničkim zemljama, uspešne bitke donele su Srbiji i Crnoj Gori priznanja i simpatije, i ne mnogo više od toga. Posebnu pažnju privlačio je veliki preokret u Kolubarskoj bici. Velike države počele su da cene tu malu balkansku zemlju koja je odbrambenim udarcima znatno poremetila neprijateljske planove i moralno ponizila slavno carstvo Habzburga. Srbija i sa njom Crna Gora, postala je važan deo savezničke koalicije.

O herojstvu srpske vojske najbolja svedočanstva ostavili su njeni neprijatelji. U visokim vojnim krugovima u Beču i Berlinu, procenjivano je da su snagu srpskoj vojsci davali i besprekorno obučeni i visokomoralno nadahnuti oficiri, a vojvoda Mišić ocenjen je kao najsposobniji srpski komandant. Za srpskog vojnika je isticano da je najbolji u odbrambenim bitkama, kada se bori "tvrdoglavo, aktivno i uspešno". Artiljerija je bila elitni deo srpske vojske "pošto raspolaže dobro obučenim i najinteligentnijim oficirskim sastavom".

Upade austrougarskih trupa u Srbiju tokom leta i jeseni 1914. godine, karakterisao je i okrutan postupak prema civilnom stanovništvu, koji se može okarakterisati i kao genocid na određenim područjima. Iako su na zauzetim teritorijama ostali samo starci, žene i deca, pa i oni u srazmerno malom broju, okupator je zatvarao i streljao veće grupe ljudi, ne gledajući na uzrast. Kada je potom srpska vojska oslobađala ove krajeve, nailazila je na tragove teških zločina. U izvršenju ovih nedela, čak i dobrovoljno, za šta ima gomila zapisa i svedočanstava isticali su se "Švabe koji govore naški", odn. Hrvati i bosanskohercegovački muslimani i sa kojima će taj isti narod samo nekoliko godina kasnije živeti u zajedničkoj državi. Đeneral Pavle Jurišić - Šturm je posle Cerske bitke izvestio: "Austrijska vojska počinila je u našim krajevima strahovita zverstva. Svuda po selima nalaze se omanje grupe pobijenih i unakaženih, većinom dece i žena. Vešana su i streljana i deca od 10 godina!!!"

Ratna 1915.

Posle iscrpljujućih borbi i teških stradanja, Srbija je u proleće 1915. godine bila, kako je zapisao američki novinar Džon Rid, "zemlja smrti". Ratni napor bio je pretežak za Srbiju. U zemlji je vladala ogromna glad, nestašica životnih namirnica, stoke za vuču, sirovina, novca i radne snage, a oblasti u kojima su vođene borbe bile su razorene i popaljene. Najviše su bile opustošene izuzetno plodne oblasti Posavine.

Epidemije bolesti počele su da haraju još u decembru 1914. godine, a vrhunac su dostigle u februaru i martu 1915. godine. Pegavi tifus bio je smrtonosan. Bolnice su predstavljale mesta užasa. Ulice srpskih mesta bile su pune kola natovarenih grubo sklesanim mrtvačkim sanducima, a groblja su proširivana preko mere. Umrlo je više od 100,000 građana. Smrt je pokosila i četvrtinu srpskih lekara i bolničkog osoblja.

Inostrana pomoć, pre svega iz Engleske odlučujuće je doprinela da se epidemija zaustavi. Međunarodna humanitarna solidarnost bila je nemerljiva. Pojedinci, organizacije i Vlade osetili su potrebu da pomognu jednom malom narodu koji se prethodnih meseci pročuo po odlučnoj odbrani svoje slobode.

Posle obilaska fronta na Drini, američki novinar Džon Rid je napisao da se "dizao zadah da se čoveku smuči", da je hodao po mrtvima, tako mnogo ih je bilo. Ipak se čudio i "izuzetnom odsustvu gorčine svuda u Srbiji". Bio je u zemlji čudnovatoj, i zamrloj i živahnoj, u zemlji izmoždenoj ratom, a ipak izuzetno visokog borbenog morala. Džon Rid je ovako video Mačvu: "Ceo ovaj kraj je bio spaljen, opljačkan, a stanovništvo pobijeno.Nijednog vola nismo videli, a kilometrima ni čoveka.Prošli smo kroz mesta u kojima je trava rasla po ulicama i gde nijedno ljudsko biće nije više živelo". O valjevskoj bolnici, Rid je napisao: "Postojala je i strašna soba, puna ljudi, sa tifusnom gangenom, užasnom bolešću, od koje meso truli i kosti se mrve. Soba je puna ljudi bez nogu i ruku, ljudi kojima su trula lica i grudi. Smrt je dolazila u strašnoj agoniji."

Najveća ratna iskušenja tek su se nadvijala nad Srbijom. U septembru 1915. godine, u Sremu i u severoistočnoj Bosni, u južnom Banatu i zapadnoj Bugarskoj, prikupljala se združena vojska za napad na Srbiju. Svim ovim trupama, ukupno oko 800,000 savremeno naoružanih vojnika, komandovao je nemački feldmaršal August fon Makenzen, slavom ovenčani ratnik. Pripremana je velika koncentrična ofanziva protiv Srbije, uz učešće elitnih jedinica tri države: Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske.

Udružene nemačke i austrougarske trupe započele su napad 5. oktobra 1915. godine, snažnom artiljerijskom pripremom i malim desantnim akcijama. Sutradan je počelo forsiranje Dunava i Save. Osnovni pravac prodora ovaj put bio je usmeren iz pravca Banata, preko Dunava ka dolini Velike Morave.

Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300,000 vojnika, ugl. starije dobi, razvučenih na oko 1,000 kilometara fronta. Srpskim armijama komandovali su vojvode Mišić i Stepanović i general Šturm. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.

Prvu tačku najžešćeg udara predstavljao je Beograd. Grad je napadnut strahovitom artiljerijskom vatrom 6. oktobra. Tokom celog dana na Beograd se sručilo najmanje 30,000 granata, izuzetno visoke razorne moći. Prestonicu su pored redovnih trupa branili i civili, starci, žene i deca koji su uzimali oružje od poginulih vojnika. Major Dragutin Gavrilović prikuplja rastrojene jedinice i naređuje napad: "Obraz Beograda ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Zato napred, u slavu. Živeo Beograd!"

Neprijatelj je napredovao, ali veoma sporo i uz velike gubitke. Za dve nedelje borbi, Makenzenove trupe ušle su tek 30 kilometara duboko u srpsku teritoriju. Bugari u napad kreću 11. oktobra, udarivši u leđa srpsku odbranu, ali su ostali prikovani na polaznim položajima. Nemački glavni Generalštab upućuje pojačanja sa francuskog bojišta. Srbi, razvučeni na tri strane, odstupaju korak po korak, a uz vojsku se povlači i narod. Desetine i desetine hiljada civila, sa decom natovarenom u kola ili u rukama, vukući i noseći ono što se moglo poneti, idu prema jugu, ne znajući gde će se zaustaviti. Srbija je predstavljala pokretnu masuizbeglica, bez krova i hrane, koja odstupa po jesenjem nevremenu i bespuću.

Neprijatelj je napredovao sve brže, ali je već izgubio petinu svojih snaga. Ipak je snaga odbrane kopnila, već odranije istrošena. Probijen je front u Makedoniji - Bugari već 19. oktobra izbijaju na Vardar, ulaze u Kumanovo i zauzimaju Skoplje. Srbi su tako odsečeni od Egejskog mora. I pored toga, srpska vojska odstupa u redu i neprijatelj ne uspeva da je opkoli. Srpsko vođstvo pokazalo se doraslo svim iskušenjima. Ostareli kralj Petar je na prvoj liniji fronta. Njegov sin je na položaju sa običnim vojnicima. U Berlinu uzalud iščekuju srpsku ponudu za kapitulacijom. Na sednici Vlade od 29. oktobra u Kruševcu, kojom je predsedavao regent Aleksandar, usvojena je odluka: "da se ima istrajati do kraja u dosadašnjoj politici". Iako i sile Antante očekuju da Srbija pristane na separatni mir, srpski moral je bio veći od svih iskušenja. Izlaz je tražen u svim pravcima, osim u kapitulaciji.

U prvoj polovini novembra 1915. godine, srpske trupe i narod slivaju se na Kosovo.Vlad ai Vrhovna komanda odlučuju da se izvrši povlačenje do albanske obale. O tome su obavešteni saveznici i traži se pomoć u hrani i opremi. Pašić ni jednog trenutka ne sumnja u krajnji uspeh: "Nakon povlačenja, mi ćemo za mesec dana imati vojsku od 250,000 ljudi, dobro opremljenu, obučenu i naoružanu, koja će moći, u društvu sa saveznicima, ne samo isterati neprijatelja sa Balkana, već ga i uništiti".

Vrhovna komanda izdaje naredbu za povlačenje 25. novembra 1915. godine. Spas je viđen u istrajnosti, strpljenju i krajnjoj izdržljivosti celog naroda. Vojska je bila u rasulu, neverica i očaj pretili su potpunim rastrojstvom. Glad je harala, bekstva su bila svakodnevna. Iskušenja povlačenja preko albanskih planina i bespuća i strah od nadolazeće zime nisu svi izdržali. Razočarenje zbog izostanka savezničke pomoći pratilo je teško mirenje sa mišlju da borbu treba nastaviti van otadžbine. Ispred je bio nadmoćniji neprijatelj, a iza leđa šiptarske komite koje su sprečavale ulazak u sela gde se mogla naći hrana i topao konak.

Vlad aje u Skadar stigla 28. novembra, a Vrhovna komanda 6. decembra. Muke su bile prevelike, stradanja neizdrživa, neopisiva. Albanske planine postale su masovna grobnica neprebrojanih ljudi, neizbrojanih sudbina, neostvarenih životnih snova. Ostale su zauvek rasute kosti desetina hiljada pomrlih od gladi, iznemoglosti, zime ili šiptarskih kuršuma.

Sredinom decembra, dolaskom na albansku obalu, okončana je tek prva etapa stradanja. Ni dovoljno hrane, ni savezničkih brodova nije bilo. Smrt od gladi je kosila. Nešto hrane blagovremeno je stiglo samo u luku Drač. Regent je molio ruskog cara za pomoć i naglašavao da je reč o opstanku srpske vojske. Konačno su saveznici, posle dramatičnih izveštaja o propadanju vojske i naroda, odlučili da učine sve što mogu kako bi spasli srpsku vojsku. Postepeno je stizalo sve više hrane i sanitetskog materijala. Pripreme za evakuaciju Srba sa albanske obale počele su 29. decembra, a 8. januara 1916. godine, odlučeno je da se vojska prebaci na grčko ostrvo na Krf.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu