Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Anticki ratovi

Ići dole

Normalna Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 6:14:18



Trojanski rat je rat koji se vodio između antičke Grčke i Troje u 12. veku pne.
Trojanski rat ima svoje korene u priči o venčanju Peleja i Tetide, boginje mora. Pelej i Tetida nisu na svadbu pozvali Eridu, boginju razdora, pa je besna boginja uletela na svadbeno slavlje i bacila zlatnu jabuku na sto. „Ova jabuka pripada onoj koja je najlepša“, reče ona.

Hera, Atina i Afrodita su krenule da uzmu jabuku, ali je bog Zevs izjavio da Paris, trojanski princ, za koga se smatralo da je najlepši živi čovek, treba da bude sudija.

Hermes je otišao do Parisa i on se saglasio da bude sudija. Hera mu je obećala moć, Atina bogatstvo a Afrodita mu je obećala ruku najlepše žene na svetu.

Paris je izabrao Afroditu i ona mu je obećala da će Jelena, žena spartanskog kralja Menelaja, postati njegova žena. Paris se tada spremi da ode u Spartu da otme Jelenu. Njegova sesta Kasandra i brat Helen, blizanci proroci, pokušali su da ga odgovore od ovog nauma, kao i njegova majka Hekuba ali, Paris ih ne posluša i zaputi se u Spartu.

U Sparti je Menelaj, Jelenin muž, ugostio Parisa kao kraljevskog gosta. Međutim, kad je Menelaj otišao iz Sparte na sahranu svoga oca na Krit, Paris je oteo Jelenu (a možda je otišla i dobrovoljno), a poneo je i mnogo Menelajevog blaga.

Jelena i Paris su se venčali u Troji. To se desilo oko 1200. pne.

Grčke oružane snage

Menelaj je bio strašno uvređen kada je saznao da mu je Paris oteo Jelenu. Pozvao je sve nekadašnje Jelenine prosce, zato što su se oni u svoje vreme zakleli da će pomoći njenom mužu da brani njenu čast (vidi: Lepa Jelena).

Mnogi grčki heroji nisu želeli da idu u rat. Odisej se pretvarao da je poludeo, ali njegovu prevaru je otkrio Palamed. Ahil, iako nije bio među proscima, pozvan je jer je vidoviti Kalhas prorekao da se Troja ne može zauzeti bez Ahila.

Jedna od nazanimljivijih priča je ona o Kinaru, kralju Pafosa, na Kipru, koji je takođe bio Jelenin prosac. On nije želeo da pođe u rat, ali je obećao Agamemnonu pedeset brodova. I zaista je Kinar poslao pedeset brodova. Prvim brodom komandovao je njegov sin. Ostalih četrdeset devet je, međutim, bilo od gline na kojima su bili glineni mornari. Oni su se raspali čim su porinuti u more.

Grčka flota se okupila, pod Agamemnonovim nadzorom, u Aulidi. Međutim, ili je Agamemnon ubio jednog od Artemidinih svetih jelena ili je svojim oholim ponašanjem uvredio Artemifu; u svakom slučaju Artemida je bila besna i umirila je more i vetrove tako da flota nije mogla da isplovi.

Vidovnjak Kalhas je zbog toga objavio da Ifigenija, Agamemnonova kćer, mora da bude žrtvovana da bi flota mogla da zaplovi. Tako su i uradili i grčki brodovi su zaplovili ka Troji.

Bili su tu mnogi kraljevi, ali su se isticali: Idomenej (kralj Krita), Nestor (kralj Pilosa), mudri Odisej (kralj Itake), Ahil (kraljević Tesalije), Ajant Telamonid i njegov polubrat Teukro (kraljevići Salamine), Diomed (kralj Arga) i mnogi drugi. Sve u svemu iz Aulide je krenulo više od hiljadu lađa i još pet stotina lađa sa hranom.

Traženje Troje

Traženje Troje se pokazalo prilično teškim, tako da se grčka flota prvo iskrcala u Miziji. Prema Herodotu, Grci su verovali da su Jelenu oteli Teukrijanci, a iako su oni to opovrgavali, Grci su započeli opsadu grada. Grci su ih na kraju savladali, ali su pretrpeli velike gubitke od ruke Telefa, teukrijanskog kralja. Jelenu, međutim, nisu našli. Ahil je u borbi teško ranio Telefa.

Razočarani, Grci su se vratili kući.

Trojanski rat se možda nikad ne bi ni odigrao da Telef nije došao u Grčku u nadi da izleči svoju ranu. Proročište je reklo Telefu da ga samo ona osoba koja ga je ranila može i da ga izleči, a to je bio Ahil. Ahil je pristao pa je Telef otkrio Grcima kako da stignu do Troje.

Izaslanstvo kod Prijama

Odisej, poznat po svojoj rečitosti, i Menelaj, poslati su kao izaslanici kralju Prijamu. Zahtevali su Jelenu i povraćaj ukradenog blaga. Prijam je odbio, pa su se Odisej i Prijam vratili do grčkih brodova i rat je bio neizbežan.

Rat

Prvih devet godina rata vodile su se bitke kako u Troji tako i u okolnim područjima. Grci su shvatili da Troju snabdevaju okolna kraljevstva, tako da su Grci prvo morali da poraze ta kraljevstva.

Uporedo s uništavanjem trojanske privrede, u ovim borbama su Grci sakupili i velike količine blaga i drugog ratnog plena, među kojima i žene (npr. Briseja, Tekmesa i Hriseja).

Grci su dobili mnoge važne bitke; poginuo je trojanski heroj Hektor, kao i trojanski saveznik Pentesileja. Međutim, Grci nisu mogli da razore zidine Troje.

Ubijen je i Patroklo, a nedugo zatim Paris je strelom ubio Ahila pogodivši ga u jedino ranjivo mesto – petu.

Odisej je oteo Helena, Prijamovog sina. Helen, koji je bio prorok, rekao je Grcima da Troja ne može pasti sve dok:
Pir, Ahilov sin, ne počne da se bori u ratu,
Grci ne počnu da koriste Heraklove lukove i strele protiv Trojanaca,
dok se posmrtni ostaci Pelopsa, slavnog Elejskog heroja, ne donesu pred Troju, i
ne otme Paladijum, statuta boginje Atine, koja se nalazila u Troji.

Feniks je ubedio Pira da se uključi u rat. Filoktet je imao Heraklov luk i strele, ali je bio ostavljen na ostrvu Lemnu jer ga je ujela zmija i njegova rana je nepodnošljivo zaudarala. Filoktet je bio ogorčen, ali su ga napokon ubedili da se priključi Grcima. Pelopsove mošti su donesene, a Odisej se ušunjao kroz trojansku odbranu o ukrao Paladijum.
Trojanski konj

Tražeći način da uđe u Troju, lukavi Odisej (neki kažu uz pomoć boginje Atine) naredio je da se napravi veliki drveni konj. Njegova unutrašnjost je bila šuplja tako da u njega mogu da se smeste vojnici.

Kada je Epej sagradio konja, jedan broj grčkih ratnika se, zajedno s Odisejem, popeo unutra. Ostatak Grka je otplovio da bi se obmanuli Trojanci.

Jedan čovek, Sinon, je ostavljen na obali. Kada su Trojanci došli da se dive ogromnom drvenom konju, Sinon se pretvarao da je ljut na Grke, jer su ga ostavili. Ubeđivao je Trojance da je drveni konj siguran i da će doneti Trojancima sreću.

Samo dvoje ljudi, Laokoon i Kasandra, pokušavalo je da upozore Trojance na opasnost ali ih niko nije slušao. Trojanci su slavili svoju navodnu pobedu i uneli drvenog konja u Troju.

Te noći, pošto je većina Trojanaca zaspala ili bila omamljena pijanstvom, Sinon je pustio grčke ratnike iz drvenog konja. Oni su odmah otvorili kapije grada ispred kojih su čekali preostali Grci koji su se vratili i iskrcali na obalu. Nastao je strašan pokolj u kome je poginulo mnoštvo iznenađenih i zbunjenih Trojanaca. Prijam je ubijen pred Zevsovim oltarom, a Kasandra je odvučena od Atinine statute i silovana.

Posle rata
Posle rata je Poliksena, Prijamova kćer, žrtvovana na Ahilovom grobu, takođe je žrtvovan i Astijanaks, Hektorov sin, i tako je rat okončan.

Trojanski princ Eneja uspeo je da preživi propast Troje i da otplovi do italske obale gde su njegovi potomci osnovali Rim. Virgilije je u epu Eneida opevao njegovo bekstvo iz Troje. Mnogi izvori kažu da je Eneja bio jedini trojanski princ koji je preživeo, ali su takvi stavovi u neskladu sa opšte poznatom pričom da se Andromaha udala za Helena, Kasandrinog blizanca, posle rata.

Menelaj, koji se zarekao da će ubiti svoju nevernu ženu, uskoro je ponovo podlegao njenoj lepoti i čarima i dozvolio joj je da živi. Njih dvoje su se, posle dugog lutanja sve do Egipta, vratili u Spartu.

Preživele trojanske žene su postale robinje grčkih ratnika a zaplenjeno je i mnogo blaga. Grci za zatim zaplovili kući, ali se putovanje za neke pokazalo teškim i dugim koliko i sam Trojanski rat (za Odiseja i Menelaja, na primer).

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 6:16:45



Prvi peloponeski rat
Prvi peloponeski rat je moderni naziv za niz sukoba između Atine i njenih saveznika okupljenih u Atinski pomorski savez, s jedne strane, i saveznika Sparte okupljenih s njom u Peloponeski savez, s druge strane, u periodu od 460. do 446. godine stare ere.

Uvod u sukobe

Pentekontaetija je predstavljala je doba najvećeg spoljnopolitičkog angažovanja Atine. Nikada ranije i nikada kasnije spoljna politika Atine nije imala takvog zamaha kakav je dobila posle učvršćivanja demokratskog poretka i njegovog uspona pod Periklom. Ta politika bila je usmerena na dalje učvršćivanje državne moći Atine i proširenje sfere njene političke i ekonomske delatnosti i uticaja. Tom politikom su pre svega bili pogođeni saveznici Atine. U ovo se doba, naime, najjasnije ispoljilo stremljenje Atinjana da uguše državnu samostalnost saveznika, da ih konačno pretvore u svoje podanike i da istovremeno povećaju broj gradova zavisnih od Atine. Atinjani su sada počeli da teže da pod svoju hegemoniju stave gradove centralne Grčke i gradove Peloponeza.

Atinjani su raskinuli savez sa Spartom, u koji su bili stupili tokom grčko-persijskih ratova, te su zaključili savez sa Argosom i Tesalijom odmah po povratku atinskog vojnog zapovednika Kimona sa njegovog neuspešnog pohoda u cilju pružanja pomoći Sparti, protiv koje se pobunilo njoj podložno stanovništvo Mesenije. Vezana mesenskim ustankom, Sparta nije bila u stanju da to spreči, iako su se u savezništvu Atine sa Argosom krile velike opasnosti po nju. Kada je dugotrajni otpor Mesenjana na planini Itomi konačno bio slomljen i ovi kapitulirali pod uslovom da im se dozvoli slobodan izlaz, Atinjani su to odmah iskoristili. Oni su pomogli mesenskim izgnanicima da se smeste u Naupaktu, i tako se taj grad na obali Korintskog zaliva na njegovom najužem mestu našao u sferi atinskog uticaja. To se već kosilo sa interesima ne samo Sparte, već – pre svega – sa interesima Korinta, čija se celokupna trgovinska delatnost obavljala preko Korintskog zaliva.

Dva nova saveza Atine – sa Argosom i Tesalijom – bila su provokativna (svakako nisu bila samo odbrambenog karaktera), ali nisu dovela do direktne opasnosti izbijanja rata. Mnogo ozbiljnije bilo je tadašnje zatezanje odnosa Atine i Korinta. Koliko je poznato, Korint nije učinio ništa da pomogne Sparti u vreme helotskog ustanka, već je, izgleda, imao vlastite ekspanzionističke ciljeve na Peloponezu, možda na račun Argosa. Sada, kada su Atina i Argos sklopili savez, to je indirektno štetilo do tada dobrim odnosima Atine i Korinta. (Korinćani su se hrabro borili kod Salamine, čega je i Herodot bio svestan, mada su posle 460. godine o tome kružile sasvim drugačije priče.) Važnije od ovoga bilo je to što je Atina sklopila savez i sa trećim polisom – Megarom. Kao Argivci, i Megarani su osećali snažan pritisak od strane Korinta (u izvorima se pominje spor oko granica pa čak i jedan lokalni rat), te su se obratili Atini. Atina se umešala u oružani konflikt između Korinta i Megare i pružajući Megaranima podršku insistira na izlasku Megare iz Peloponeskog saveza. Megara je sklopila savez sa Atinom, i Atinjani su u taj grad i njegovu luku Pagu, koja se nalazi na obali Korintskog zaliva, doveli svoje vojne odrede. Istovremeno su podigli dva reda utvrđenja između Megare i njene druge luke Niseje, koja se nalazila na obali Saronskog zaliva, čime se sprečavala opasnost da grad bude napadnut sa kopna. Učvrstivši se tako na Istamskoj prevlaci, Atinjani su zagradili Sparti put u srednju Grčku. Ovo je bio uzrok i početak "nasilne mržnje" između Korinta i Atine, koja je proizvela ono što moderni autori nazivaju prvim peloponeskim ratom.

Sukobi i rat

Atina i Korint

Na prvi peloponeski rat (460–446) trebalo bi verovatno u suštini gledati kao na sukob između Atine i Korinta, u koji se povremeno uključivala Sparta. Današnja neslaganja koncentrišu se oko pitanja zašto Sparta nije igrala aktivniju ulogu u ovom sukobu. Jedno gledište je čisto vojno i poziva se na teškoću da se upadne u Atiku dok se planine iznad Megare nalaze pod kontrolom Atine. Po drugom, verovatnijem gledištu, Sparta jednostavno nije imala volje da deluje konzistentno. U svakom slučaju, ne treba preterivati u vezi sa neaktivnošću Sparte. U Sparti je, izgleda, uvek postojala jedna grupacija ljudi koja je imala, uslovno rečeno, ekspanzionističke tendencije prema srednjoj Grčkoj, i njene su ideje ponekada provlađivale.

U prvoj bici ovog rata, koja se odigrala kod Halija u Argolidi, pobedili su Korinćani, ali u sledećoj bici, kod ostrva Kekrifalije, pobedili su Atinjani (459. godine). Zatim su se Atinjani upustili u borbu sa svojim starim suaprnicima, Eginjanima, koji su se uključili u rat na strani Korinta. Bez obzira što se glavnina atinske flote u to doba nalazila u Egiptu, Atinjani su potukli Eginjane u pomorskoj bici, iskrcali se na njihovo ostrvo i opkolili im grad. Pokušaj Korinćana da nateraju atinske snage na povlačenje sa Egine, radi čega su izvršili iznenadan napad na Megaru, nije uspeo. Atinjani su naoružali preostale građane u Megari, pa su oni pod komandom atinskog stratega Mironida potukli Korinćane (458).

Atina i Sparta

Uspesi Atine konačno su nagnali Spartu da se umeša: 457. godine st. e. velika peloponeska vojska pod komandom Nikomeda (tutora maloletnog kralja Pleistoanakta) prešla je Korintsku prevlaku i krenula u srednju Grčku. Zvanično objašnjenje ovog pohoda Spartanaca bilo je posredovanje u sporu koji se vodi između stanovnika male Doride i Fokide. Verovalo se, naime, da su u legendarnim vremenima prvi Dorani krenuli u osvajanje Peloponeza upravo iz ove male grčke države. Ne treba potcenjivati ovaj sentimentalni aspekt, ali je Sparta svakako imala i druge, konkretnije ciljeve. Ti su se ciljevi ispoljili onda kada je Nikomed sa svojom vojskom stigao pred Tebu, smestio svoj logor oko nje i sa Tebancima stupio u pregovore. Politička supremacija u Tebi u to je vreme bila na strani oligarhijske grupacije, koja je održavala bliske veze sa političkim izgnanicima iz Atine (oligarsima). Nikomed je uspeo ne samo da pridobije Tebu za sebe, već takođe da oko nje okupi grupacije u drugim beotskim gradovima koje su bile neprijateljski raspoložene prema Atini. Atinjani su shvatili kakva im opasnost preti te su mobilisali sve snage koje su im stajale na raspolaganju; atinska građanska vojska, popunjena odredima iz Argosa, Tesalije i gradova Atinskog pomorskog saveza, ušla je u Beotiju. U žestokoj bici kod Tanagre Atinjani su bili potučeni, ali su i njihovi neprijatelji skupo platili svoju pobedu značajnim gubicima. Nikomed se stoga nije usudio da napadne Atiku i povukao se na Peloponez.

Posle poraza kod Tanagre Atinjani su se našli u tako teškoj situaciji, da je na predlog Perikla iz izgnanstva vraćen Kimon, koji je uzeo učešća u pregovorima sa Spartom o primirju. Primirje je zaključeno samo na četiri meseca. Ali Atinjani su uspeli da to vreme iskoriste za to da poprave svoj položaj u Beotiji. Preduzet je novi pohod na Beotiju i atinski strateg Mironid potukao je udružene snage Beoćana kod Enofite. Posle toga Atinjani su uspeli ne samo da obnove svoj uticaj nad većinom beotskih gradova, već i da ga prošire dalje na sever: gradovi Fokide i Lokride morali su zaključiti savez sa Atinom.

Pad Egine

U celoj srednjoj Grčkoj Spartancima je, kao njihov oslonac, ostala samo Teba. U isto vreme pala je Egina. Ona je morala da poruši svoje bedeme, da preda brodove i da plaća Atinjanima danak. Neki izvori pominju da je Egini data neka vrsta autonomije; alternativno gledište kaže da je ta autonomija data Egini jednom klauzulom mirovnog ugovora sklopljenog sa Spartom 446. godine. Navodno atinsko narušavanje autonomije Egine predstavljalo je jedan od sekundarnih povoda za izbijanje peloponeskog rata. Takođe, pokoravanje Egine, velikog grada arhajskog doba, čiji ponosni dorizam i tradicionalnu pomorsku veštinu i gostoljubivost naglašava Pindar u svojim Nemejskim odama, bio je događaj ogromnog značaja. Teza da Atina samo predvodi jedan dobrovoljan savez jonskih gradova kojima je potrebna zaštita nije mogla opstati posle pokoravanja Egine.

Ohrabreni tim uspesima Atinjani su obnovili ratne operacije protiv Sparte (456). Atinska flota pod komandom stratega Tolmida iznenada je ušla u spartansku luku Gitij i tu zapalila brodogradilište. Zaobišavši Peloponez, Tolmid je napao Metonu i postigao još niz uspeha na obali Etolije. Otprilike u isto vreme Atini su se priključili gradovi Ahaje, a na istoku Peloponeza, na teritoriji Argolide, Atinjani su zauzeli Trezen.

Događaji u Egiptu

Da se poduhvat u Egiptu nije završio katastrofom, mogli su se očekivati dalji uspesi Atine. Atinjani su, naime, u Egipat ranije uputili jače snage u cilju pružanja podrške ustanku koji je buknuo protiv Persijanaca. Na ušću Nila i kod Kipra bilo je koncentrisano preko dve stotine atinskih i savezničkih ratnih brodova i znatne kopnene snage za desant. U slučaju uspeha, Atinjani su mogli računati da će učvrstiti na novom tržištu i da će u svoje ruke prigrabiti najbogatiju žitnicu Mediterana. U početku su se ratne operacije odvijale povoljno po Atinjane, ali su Persijanci oko 454. godine sakupili veliku vojsku. Atinska vojska zajedno sa Egipćanima koji su digli ustanak držala je opsadu Memfisa i tu je bila žestoko potučena, a zatim je odmah uništen i veći deo atinske flote (Atinjani su u Egiptu ukupno izgubili oko dvesta ratnih brodova i oko 35.000 vojnika). U takvim okolnostima oni su imali razloga da strahuju od nove najezde Persijanaca i od potresa u samom Atinskom savezu, jer sad Atinjani nisu više uživali doskorašnju premoć na moru u odnosu na saveznike. Opasnost persijske najezde uplašila je i Spartu. Kao rezultat toga ponovo je došlo do pregovora između Atinjana i Spartanaca koji su završeni sporazumom o primirju na pet godina. U isto vreme Sparta je zaključila mir s Argosom na 30 godina, što je za Atinu bilo vrlo nepovljno (454).

Kalijin mir

Međutim, pokazalo se da Grčka ovoga puta nije bila izložena persijskoj najezdi. U proleće 449. godine Atinjani su sa svojim saveznicima u bici kod kiparske Salamine do nogu potukli Persijance, zaplenivši blizu 100 njihovih brodova. Posle ove bitke sa Persijancima je bio zaključen Kalijin mir. Međutim, ne može se biti sasvim siguran u postojanje tog mirovnog ugovora (na primer, Tukidid ga uopšte ne pominje), ali je činjenica da posle 449. godine, koliko je poznato, više nije bilo sukoba sa Persijancima.

Tridesetogodišnji mir

Prestankom ratnih operacija protiv Persije za mnoge članove Atinskog pomorskog saveza nestalo je razloga za dalji opstanak tog saveza. To je izazvalo niz novih komplikacija u odnosima između Atine i saveznika. U isto vreme, Atinjani preduzimaju mere za proširenje granica svoje države. U vezi s tim, pod vođstvom samog Perikla izvršena je velika pomorska ekspedicija u Crno more. Izgleda da je tada u Atinski savez ušao čitav niz grčkih gradova sa obala Crnog mora.

Sukobi između Atine i Sparte ponovo su započeli 447/6. godine. Spartanci su preduzeli pohod protiv srednje Grčke s izgovorom da žele pružiti pomoć Delfima, čiju su teritoriju okupirali Fokiđani. Pojavom spartanske vojske u srednjoj Grčkoj Atinjani su izgubili svoj uticaj ne samo u Fokidi i Lokridi, već i u Beotiji, gde su se protiv nje na ustanak digli beotski gradovi (447. godine u bici kod Koroneje Beoćani su pobedili Atinjane kojima je zapovedao strateg; to je označio kraj atinske dominacije u Beotiji). Istovremeno su se od Atinjana odmetnuli Eubeja i Megara. Atinjani su se tako našli u teškoj situaciji – morali su se istovremeno boriti na Eubeji i protiv Megare.

Atina je zbog stalnih sukoba bila veoma iscrpljena, te je 446/5. godine otpočela pregovore sa Spartom o zaključenju mira na trideset godina. Taj je mir bio sklopljen pod sledećim uslovima: Atina se odrekla svih teritorija stečenih na Peloponezu – Ahaje, Trezena i Megare; ostali su joj samo Naupakt i Egina. Obe ugovorne strane su odlučile da razgraniče svoje uticajne sfere. Svaka od njih obavezala se da u svoj savez neće primiti one koji pripadaju tuđem savezu, a takođe da u gradovima tuđeg saveza neće pružati podršku svojim pristalicama. Za Atinu je ovaj sporazum značio odricanje od one politike koju je poslednjih godina sprovodila

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 6:18:11


Prvi makedonski rat

Prvi makedonski rat (215. st. e. – 205. st. e.) je rat makedonskog kralja Filipa V protiv Rimske republike. Od 211. st. e. kao rimski saveznici u tom ratu se ratu bore Etolski savez i pergamski kralj Atal I. Ovaj rat odvijao se u isto vreme kad i Drugi punski rat. Rat nije donio bitnu prednost nijednoj strani. Tokom rata Makedonci su pokušavali da zauzmu delove Ilirika i Grčke, ali bez uspeha. Borbe na istoku sprečile su Filipa V da pomogne Hanibalu u ratu protiv Rima.



Demetrije poziva u rat protiv Rima

Rim je bio zauzet ratom protiv Hanibala, što je Filip V video kao dobru priliku da se proširi u smeru zapada. Grčki istoričar Polibije navodi da je Demetrije sa Farosa (Hvar) nagovorio Filipa V da krene u rat. Demetrije je posle Prvog ilirskog rata 229. godine st. e. vladao većinom obalnog Ilirika. Međutim, poražen je od Rimljana u Drugom ilirskom ratu 219. st. e. , pa je pobegao kod Filipa V .

Dok je Filip V ratovao protiv Etolskog saveza dobio je pismo od Hanibala o pobedi u bici kod Trazimenskog jezera 217. st. e. Demetrije ga je uveravao da može osvojiti veliko kraljevstvo na zapadu, dok su Rimljani zauzeti ratom sa Hanibalom.

Filip V sklapa mir sa Etolskim savezom i gradi flotu

Filip V je sklopio mir sa Etolskim savezom u blizini Naupakta. Tokom zime 217–216. st. e. Filip V izgradio je flotu od 100 ratnih brodova i počeo trenirati posadu. Makedonci verovatno nisu imali sredstava da održavaju flotu, koja bi bila ravna rimskoj. Polibije kaže da Filip nije ni želeo da se sa Rimljanima bori na moru, nego na kopnu.

Filip je odlučuio da gradi male brze galije, kakve su koristili Iliri. Imale su jedan red vesala i prevozile su pored veslača i 50 vojnika. Sa tim galijama Filip je očekivao da može izbeći rimsku flotu, koja je bila stacionirana u Lilibeju (Mesini) na Siciliji. Rimska flota je bila prezauzeta borbama sa Kartaginom.

Filip je u međuvremenu širio teritorije do blizu granica Ilirije. Plan mu je bio da zauzme obalu Ilirije, pa onda teritorije između obale i Makedonije. Tako zauzetu teritoriju bi koristio kao rutu kojom bi mogao preći tesnac do Italije. Mnogo se bojao rimske flote, tako da kad je prvi put krenuo prema Apoloniji u Iliriji, a dobio informacije o nekim rimskim brodovima, odmah se vratio, iako se radilo samo o 10 brodova.

Filip V sklapa savez sa Kartaginom

Nakon Hanibalove pobede u bici kod Kane 216. godine, Filip V je u leto 215. st. e. sklopio sporazum sa Hanibalom, po kojem je utvrđena zajednička borba protiv Rimljana. Po sporazumu, nakon planiranog poraza Rimljana, Rim je trebalo da Filipu preda Korkiru (Krf), Apoloniju, Epidamn, Faros, Dimalu i druge gradove.

Kada su se Filipovi legati vraćali morem Rimljani su ih zarobili i otkrili tekst sporazuma. Rim se odmah našao u problemima i poslao dodatnih 25 brodova u Tarentski zaliv u kome je već bilo 25 brodova, a sve sa ciljem da očuva jadransku obalu od moguće makedonske invazije.

Rat izbija u Iliriji

Krajem leta 214. godine Filip je ponovo pokušao osvojiti Ilirik invazijom sa 120 galija sa mora. Zauzima Orik, koji je bio slabo branjen, pa kreće u opsadu Apolonije. Rimljani su premestili flotu iz Tarenta u Brundizij i kad su čuli za pad Orika i opsadu Apolonija, kreću preko mora.

Rimljani su se iskrcali kod Orika i sa 2.000 ljudi uspeli da izvedu iznenadan napad na makedonske snage. Filip V je bio prisiljen da zapali svoje brodove i vrati se u Makedoniju preko brda. Hiljade Makedonaca je ubijeno ili zarobljeno. Filip V sada više morskim putem nije mogao do Ilirika, jer je rimska flota tu patrolirala. Odlučio je da kopnenim putem osvaja teritorije i tako dopre do Ilirika. Na taj način je došao do Jadrana i zauzeo je prvo Lis, a kasnije i okolne teritorije. Međutim, nije imao flote potrebne za prevoz do Italije.

Rimljani traže saveznike u Grčkoj

Rimljani su tražili način da spreče da Filip pomaže Kartagini. U početku Etolski savez nije bio spreman, jer je potpisao mir sa Filipom. Kasnije, 211. godine, padom Sirakuze i Kapue u rimske ruke, Etolski je savez uvideo da je Rim još uvek jak saveznik te je pristao da potpiše sporazum sa Rimom.

Po tom sporazumu, Etolski savez vodi kopnene, a Rimljani pomorske operacije. Rimljani dobijaju robove i plen, a Etolski savez teritorije. Sporazum omogućuje da i drugi pristupe savezu.

Borbe u Grčkoj

Rimljani osvajaju nekoliko gradova i ostrvo Nasos. Kad je Filip čuo za savez Rima i Etolskog saveza počinje da širi okolo granice od Ilirika, Dardanije do Trakije. Vraća se kad je dobio poziv u pomoć od ljudi iz Akarnanije. Vojska Etolskog saveza je bila daleko brojnija od vojnika Akarnanije, tako da su brzo proterali vojnike Akarnanije do Epira. Međutim, znajući da dolazi Filip i da će se vojska Akarnanije svetiti, Etolska vojska se povlači.

U proleće 210. godine Rimljani sa Etolskim savezom zauzimaju Antikiru u Fokidi. Rim stanovništvo pretvara u roblje. Ubrzo protiv Filipa su i Sparta, Elis, Mesenija i Pergamon. Rimska i pergamska flota su kontrolisali more i pomagali ostalima. Savez protiv Filipa je odlično obavljao posao. Ipak Sparta, Elis i Mesenija ostaku pasivni , a Filip ponovo napreduje.

U proleće 209. godine Filipa pozivaju u pomoć saveznici iz Ahajskog saveza na Peloponezu. Napadnuti su od Sparte i etolskih snaga. U dve bitke kod Lamije Filip pobeđuje udružene snage Rimljana i Etolskog saveza. Naneo im je težak poraz, tako da Etolski savez više nije imao volje da se bori protiv Filipa.

Pokušaj mirovnog sporazuma propada

Predstavnici neutralnih država Egipta, Rodosa, Atine i Hiosa zainteresirani su za prekid rata, koji uništava trgovinu i prosperitet.

Pozivaju na sklapanje mirovnog sporazuma. U početku je mir trajao 30 dana. Međutim, dolazak Rimljana u Naupakt ohrabruje Etolske predstavnike da traže od Filipa previše, a to je povratak mnogih teritorija. Time mirovni pokušaj propada.

Borbe se nastavljaju

Rimljani su pokušavali zauzeti Korint, ali ih je Filip odbacio. Filip je krenuo na Elis, glavnu bazu Etolskog saveza protiv Ahajaca. Rimljani dolaze sa pojačanjem od 4.000 vojnika. Međutim, Filip je u blizini zarobio 4.000 vojnika. Vraća se u Tesaliju na vesti o ilirskim upadima na severu. Rimljani napadaju isturene makedonske posede.

Pergamski kralj Atal morao se vratiti u Pergam da ga brani od kralja Bitinije. Rimljani se vraćaju u Eginu, tako da Filip ima slobodne ruke. On brzo zauzima grad za gradom, sada kada nema blizu neprijateljske flote. Opet predstavnici neutralnih država nastoje ugovoriti mir 207. st. e. Etolski savez je teško pritisnut, ali još ne dovoljno da bi pristao na Filipove uslove.

Mirovni sporazum

Konačno, 206. godine Etolski savez bez rimskog pristanka traži mir pod Filipovim uslovima. Rimljani šalju 205. godine 35 brodova i 11.000 vojnika u Dirahijum (Drač) da bi podstakli nemire protiv Filipa. Filip stiže, pa se Rimljani povlače. Rimljani uzaludno pokušavaju da navedu Etoljane na rat protiv Filipa. Rimljani više nisu imali saveznika u Grčkoj, ali su bar sprečili Filipa da pomogne Hanibalu i spoji se s njegovim trupama u Italiji. Rimljani i Filip V potpisuju mir 205. godine, kojim se završava Prvi makedonski rat.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 6:19:29


Peloponeski rat
Peloponeski rat je sukob između Delskog saveza (predvođenog Atinom) i Peloponeskog saveza (predvođenog Spartom). Rat je, sa jednim prekidom, trajao 27 godina (od 431. do 404. god. pne.) i obuhvatio je skoro ceo antički svet. Rat je završio pobedom Sparte.
Prva faza je trajala deset godina, od 431. pne. do 421. pne. . Karakterisana je kopnenim prodorima Peleponeskog saveza na Atiku i pustošenjem atinske zemlje. Atinjani, vođeni Periklom, su izabrali da ne ulaze u direktan sukob sa nadmoćnom dorskom vojskom, već su se oslonili na svoju flotu kojom su napadali obale Peloponeza i trudili se da ometu trgovinu Korinta sa Sicilijom. Taj period je obeležen i pojavom kuge, usled koje je Atina izgubila četvrtinu svoje stanovništva i trećinu hoplita. Prva faza je okončana Nikijinim mirom 421. pne. .
Druga faza je trajala, takođe, deset godina od 421. pne. do 411. pne. . Najvažniji događaj je atinski pohod na Siciliju (415. pne. ), pre svega protiv grada Sirakuze. Ekspedicija se, posle pomorskog poraza u sirakuškoj luci, završila i katastrofom kopnene vojske. Atinske snage su izgubile preko 200 brodova i 35.000 hoplita. Posle poraza Atina se našla u očajnom položaju, bez novčanih rezervi i sa sve nepouzdanijim saveznicima. Vrhunac krize predstavlja oligarhijski prevrat koji na vlast dovodi tzv. Veće od četiri stotine i otvoren raskol prevratnika sa flotom i vojskom stacioniranom u Joniji.
Treću fazu (od 411. pne. do 404. pne. ) odlikuju borbe za kontrolu Helesponta, preko koga se vršio uvoz žita i drvne građe iz oblasti oko Crnog mora. Tokom poslednjih sedam godina, atinska flota je očajnički branila konvoje. Iako su Atinjani imali znatnih uspeha u bitkama kod Abida, Kizika i Arginusa, podlegli su poslednjoj bici kod Egospotama 405. pne. .

Rat se završio 404. pne. kapitulacijom Atine. Flota je zaplenjena, zidovi koji su spajali grad sa Pirejom, trgovačkom i ratnom lukom su srušeni, a prekomorski posedi su joj oduzeti.

Uzroci rata

Prema Tukididu uzrok rata je strah od rasta Atinske moći tokom 5 veka pne. . Tokom Grčko-Persijskih ratova formiran je Delski savez nekoliko polisa da bi postojala i bila financirana stalna mornarica, koja se može koristiti protiv Persije. Atina je bila najveći član saveza, a imala je i najveću mornaricu. Zbog toga Atina preuzima vođstvo saveza. Tokom sledećih dekada Atina pretvara Delski savez u Atinsku imperiju. Neki članovi saveza su se s tim slagali, a neki su se bunili. Postepeno sredstva namenjena obrani od Persije počela su se koristiti za Atinske projekte. Perikle je premestio središte saveza sa Dela u Atinu, a sredstva saveza su korištena i za gradnju Partenona.

Članovi Delskog saveza su postepeno gubili nezavisnost. Članovi lige su bili polisi oko Jonskog i Egejskog mora i oslanjali su se na brodove za trgovinu i obranu od pirata i persijske flote. Kako se savez pretvarao u atinsku imperiju, članovi saveza su gubili nezavisnost, a tako su gubili i kontrolu nad svojim brodovima. Atina je tako nakupljala ogromnu mornaricu. Sparta, kao vođa Peloponeskog saveza i dotad neprikosnovena vojna sila u Grčkoj, počela je da gleda sa velikim podozrenjem jačanje Atine. Neposredni povodi za rat su bile akcije Atine, kojima je pogađala Spartanske saveznike. Tako je atinska mornarica intervenirala u sporu između Korinta i Korkire (Krfa), tako što je sprečila Korint da osvoji Korkiru u bici kod Sibote. Atina je takođe zavela sankcije protiv spartanskog saveznika Megare.

Prva faza rata (431. pne.-421. pne. )

Sparta i njeni saveznici (osim Korinta) bili su uglavnom kopnene sile, koje su mogle skupiti veliku kopnenu armiju, skoro nepobedivu zahvaljujući legendarnim Spartancima. Atinska imperija bila je raširena preko Egejskih ostrva. Atina je postala bogata zahvaljujući danku, koji su plaćala ta ostrva. Prva faza rata se zove Arhidamov rat, prema spartanskom kralju Arhidamu, koji je izvršio invaziju Atike.
Strategije

Strategija Sparte je bila da invazijom okoline Atine onemogući Atini pristup obradivoj zemlji. Pošto je Atina imala pristup moru, nije trpila mnogo. Mnogi Atinjani su napustili svoje farme i preselili se unutar zidina, koje su povezivale Atinu sa njenom lukom Pirejem. Spartanci bi okupirali okolicu Atine samo po 3 sedmice, a najduže 40 dana. Perikle je rukovodio atinskom strategijom, koja je bila da se izbegavaju otvorene bitke sa mnogo brojnijim i izvežbanijim spartanskim hoplitima. Atina se oslanjala na mornaricu, koja je bila strateška prednost Atine. Atinska mornarica je krenula u ofanzivu i dobila je tako bitku kod Naupakta .

Kuga u Atini 430. pne.

430. pne. izbija kuga u Atini. Pošto je grad bio dosta gusto naseljen, kuga je usmrtila 30.000 građana, mornara, vojnika, čak Periklea i njegove sinove. Kuga je bila treći učesnik tog rata, koji je značajno pomogao spartanskoj pobedi. Četvrtina Atinjana je stradala od kuge. Od kuge se nikad nisu oporavili, pošto je radna snaga bitno smanjena, a čak i strani plaćenici nisu hteli da ratuju za grad pod kugom. Strah od kuge je sprečio i Spartance da napadaju. Spartanci su se povukli iz Atike da ne bi bili u kontaktu sa zaraženima.

Promena Atinske strategije

Posle smrti Periklea, Atinjani menjaju strategiju. Kreću u ofanzivnije akcije. Vođeni od generala Demostena (ne treba ga brkati sa govornikom Demostenom) uspevaju u nizu pomorskih napada na Peloponezu. Atinjani šire vojne aktivnosti po Beotiji i Etoliji i učvršćuju niz mesta oko Peloponeza. Jedno od takvih mesta je blizu Pilosa, na malom ostrvcetu Sfakteriji.

Pokušaj iniciranja pobune u Sparti i bitka na Sfakteriji

Ta utvrda blizu Pilosa bitno pogađa najslabiji dio Sparte. Sparta je bila ovisna o robovima helotima. Heloti su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, dok su građani Sparte vežbali da budu vojnici.

Atinska utvrda kraj Pilosa je počela privlačiti helote. Heloti su bežali. Spartancima je bežanje helota bio težak udarac, a još teže im je padala mogućnost opšte pobune helota u prisustvu Atinjana. Sparta povlači sve trupe iz okoline Atine i odlučuje se na akciju i napada atinsku utvrdu na ostrvu Pilosu. Demosten uspeva da se odupre i protera spartansku flotu, a spartanski hopliti ostaju u okruženju na Sfakteriji. Konačno, Kleon predvodi Atinjane koji u bici na Sfakteriji zarobljavaju 300-400 spartanskih hoplita. Ta poraz je bio ponižavajući za Spartu.

Posle poniženja u bici na Sfalkariji, spartanski general Brasida, zauzima važnu atinsku koloniju Amfipolj, koja je sa nekoliko okolnih rudnika srebra bila vrlo važna za finansiranje rata. U bici kod Amfipolja ubijeni su i Brasida i Kleon.

Nikijin mir 421. pne.

Obe strane su bile umorne od rata, pa se sklapa mir 421. pne. . Mir traje 6 godina. Po odredbama mirovnog sporazuma obe strane uglavnom (sem dve iznimke) vraćaju sve što su zauzeli, Amfipolj se vraća Atini, a Atinjani oslobađaju zarobljene u bici na Sfaktariji.

Moćna država na Peloponezu Argos, uz atinsku pomoć pravi koaliciju demokratskih državica Peloponeza. Sparta pokušava da razbije koaliciju, ali bezuspešno. Ohrabreni Argos sa saveznicima i uz pomoć malo Atinjana pokušava da zauzme Tegeu, blizu Sparte. Sparta sa malo saveznika se nalazila blizu strateškog poraza.

Bitka kod Mantineje 418. pne. bila je najveća kopnena bitka tokom Peloponeskih ratova. S jedne strane je bila Sparta sa saveznicima, a sa druge strane Argos,Matineja,Arkadija i Atina. U početku bitke Argos sa saveznicima je bio uspešan, da bi na kraju bili pobeđeni. Demokratski savez državica Peloponeza je razbijen te većina njegovih članova se vraća u Peloponeski savez. Sparta se spasava od strateškog poraza i ponovo uspostavlja dominaciju na Peloponezu.

Sicilijanska ekspedicija (415. pne. -413. pne.)

415. pne. jedan od atinskih saveznika na Siciliji napadnut je od strane Sirakuze. Atinjani predvođeni Alkibijadom odlučuju da pomognu savezniku, ali i da zauzmu celu Siciliju.
Alkibijad otkriva planove invazije Sparti

Zauzimanje Sicilije i okoline bi donelo Atini velike prihode i vojnike, koji bi poslužili zauzimanju Peloponeza. Tokom priprema za ekspediuciju, netko je uništio religiozne kipove, a optužba pada na Alkibijada. Strahujući da će biti nepravedno optužen, Alkibijad beži u Spartu i otkrivava Atinske planove o zauzimanju Sicilije.

Nikija odugovlači

Atina šalje 100 brodova i 5.000 pešaka u sicilijansku ekspediciju pod vodstvom Nikije. Nakon iskrcavanja nekoliko gradova se pridružuje Atini. Umesto da odmah napadne Nikija odugovlači, tako da do zime i ne nanosi neku veću štetu Sirakuzi. Sa dolaskom zime Atinjani se povlače i skupljaju saveznike za sledeću sezonu. Ta odgoda omogućava Sirakuzi da dobije pomoć od Sparte.

Dolazak Spartanaca na Siciliju i poraz Atine

Spartanski general Glif dolazi na Siciliju sa pojačanjima, preuzima komandu sirakuške vojske i pobeđuje atinsku vojsku. Glif savetuje Sirakužane da izgrade mornaricu. Nikija moli Atinu da pošalje pojačanje. General Demosten predvodi flotu od 100 brodova i 5.000 vojnika, koja dolazi da pomogne, ali Sirakuza sa saveznicima ponovo pobeđuje. Demosten je tražio da se povuku u Atinu. Nikija se posle još neuspeha složio, ali pomračenje meseca, što protumačiše kao loš znak, sprečilo ih je da se povuku. Ta odgoda ih je skupo koštala jer su bili teško poraženi u pomorskoj bici kod Sirakuze. Preostali atinski vojnici tražili su gde da se sklone, ali sirakuška konjica ih ubija ili porobljava. Od Atinske flote i ljudi ne ostaje ništa. Oni koji su ostali živi pretvoreni su u robove.

Kopnena opsada Atine

Tokom rata na Siciliji, po savetu Alkibijada Spartanci se učvšćuju kraj Atine u Dekeliji, da bi sprečili Atinjanima korištenje zemlje celu godinu. Utvrđenje u Dekeliji sprečava bilo kakav kopneni prevoz namirnica. Atina je prinuđena da dobavlja namirnice morskim putem po daleko većoj ceni. Posle poraza Atina se našla u očajnom položaju, bez novčanih rezervi i sa sve nepouzdanijim saveznicima. Atinska omladina je ili stradala u ratovima ili zarobljena u stranoj zemlji. Nazirao se početak kraja Atinske imperije.

Atina se oporavlja

Posle propasti Sicilijanske ekspedicije Atina se našla u očajnom položaju sa sve nepouzdanijim saveznicima. Sparta ohrabruje pobunu Atinskih saveznika, tako da se pobunilo mnogo jonskih gradova. Sirakužani pomažu svojom mornaricom na Peloponezu, a i Persijanci pomažu Spartu i novcem i brodovima. Atina se našla na rubu propasti.

Ipak uspevaju da prežive , jer im neprijatelji nisu bili dovoljno žustri. Korint i Sirakuza su sporo dovukli svoje brodove, a i drugi saveznici su bili dosta spori. Persijanci su isto tako bili spori u ispunjavanju obećanja u novcu i brodovima. Jonski gradovi su očekivali žaštitu Sparte, a nisu je dobili. Izgleda da je Atina preživela najviše zbog nedostatka diplomatskih veština kod Spartanaca.Na početku rata Atina je odvojila 100 brodova i izvesnu sumu novca kao zadnju rezervu u slučaju najgoreg. Ti brodovi su tada ušli u upotrebu i koristili su se do kraja rata.

Oligarhijski prevrat u Atini

Vrhunac krize predstavlja oligarhijski prevrat 411. pne., koji na vlast dovodi tzv. veće od četiri stotine i otvoren raskol prevratnika sa flotom i vojskom stacioniranom u Joniji. Bio je moguć mir sa Spartom, ali Atinska flota bazirana na otoku Samosu odbija da prizna prevratnike. Flota postavlja Alkibijada kao vođu i nastavlja rat u ime Atine. Alkibijad je bio osuđivan kao izdajica, ali još uvek je bio važan za Atinu. Sprečio je da atinska flota napada Atinu u doba borbi za vlast. Nije dozvolio povratak demokracije ratom. Uspeo je da pomogne uspostavljanje demokracije na suptilniji način. Ta flota ratuje sa Spartom 411. pne. u bici kod Sime.

Ponovna uspostava demokratije i uzlet Atine

Nakon dve godine uspostavlja se ponovo demokratska vlast u Atini. Alkibijad uverava Atinjane da trebaju napasti Spartansku flotu. U bici kod Kizika 410. pne. spartanska flota je poražena, a Atina ponovo ima veliku pomorsku nadmoć, koja omogućava ponovo jačanje financijske osnove Atinskog carstva. Zahvaljujući Alkibijadu, između 410. pne. i 406. pne. Atina pobeđuje u bici za bitkom, ponovo vraćajući velike delove Atinskog Carstva.

Lizandar pobeđuje

Sparta je tada sagradila mornaricu da izazove atensku pomorsku silu i ima odličnog vojskovođu Lisandra. Lisandar pobeđuje u bici kod Notijuma. To je bio povod da pobedi frakcija protiv Alkibijada, u Atini smenjuju Alkibijada. Posle pomorske bitke kod Arginuskih ostrva, Atina gubi 12 brodova i ne mogu da spase posadu zbog lošeg vremena. Atinjani krive najviše mornaričke oficire i ubijaju ih, a to ubija i moral cele atinske mornarice.

Lisandar iskorištava pomutnju i zauzimajući Helespont, sprečava opskrbu Atine žitom sa područja Crnog mora. Pod prijetnjom gladi, Atinjani su poslali svoju zadnju mornaricu da se suoči s Lisandrom koji ih je odlučno porazio kod Egospotama (405. pne. ). Uništeno je 168 atinskih brodova. Samo 12 je pobeglo, neki čak do Kipra.

Gubitak vlastite mornarice zapretio je Atini propašću. Suočavajući se sa glađu i bolestima usled opsade Atina je zatražila mir, a Sparta je to uslovljavala očekivano teškom pogodbom: Atina je izgubila vlastite zidine, mornaricu i sve prekomorske posede. Uz spartansku pomoć antidemokratska stranka je zavladala u Atini.

Posle rata

Uz spartansku pomoć antidemokratska stranka trideset oligarha zavladala je u Atini 404. pne.. Demokratija je ukinuta. Demokratija je ponovo uspostavljena, a oligarsi su svrgnuti 403. pne. .

Sparta je postala dominantana sila u Grčkoj. Atina to više nije bila. Atina se nešto povratila tokom Korintskog rata. Sparta je doživela poraz od Tebe tek 371. pne. , da bi samo nešto kasnije došlo do makedonske dominacije.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 6:24:03


Makedonski ratovi

Makedonski ratovi je naziv za četiri rata koja je Rimska republika vodila protiv kraljeva antičke Makedonije, i to s prekidima u periodu od 215. do 148. godine st. e., koji su doveli do nestanka nezavisnosti Makedonije i potpunog pokoravanja Grčke.


Prvi makedonski rat (215–205. st. e)

Tokom drugog punskog rata makedonski kralj Filip V započeo je prvi makedonski rat (215–205) u dogovoru sa Kartaginjanima, kada se činilo da se rimska moć raspada posle poraza kod Kane. Mada je to primoralo Rimljane da dodatno napnu svoje ionako već iscrpljene snage slanjem nove vojske u Grčku, bilo kaku efektivnu saradnju između Filipa i Hanibala sprečile su diverzije koje je u Grčkoj Filipu pravila rimska diplomatija i rimska patrolna flotila u Jadranskom moru. Filip je 206. godine st. e. pristao na mir sa rimskim saveznicima, Etolcima, a 206. godine st. e. je u gradu Feniki sklopio mir i sa Rimljanima.

Drugi makedonski rat (200–197. st. e.)

Odmah nakon drugog punskog rata rimski senat je odlučio da izravna račune sa Filipom, uprkos tome što je ratom iscrpljena centurijatska skupština prvobitno odbila da objavi rat. U pokušaju da objasne pokretanje ovog rata, istoričari navode različite razloge, počev od želje, izazvane filhelenizmom, da se Atinjani i drugi Grci zaštite od Filipa, pa sve do straha od tajnog saveza između Filipa i seleukidskog kralja Antioha III. Međutim, ovim objašnjenjima protivreči činjenica da je kasnije Rim s grčkim gradovima okrutno postupao i da se nikakav strah ne vidi u sve većim zahtevima Rima Filipu i u odbijanju Rima da tokom rata ozbiljno pregovara sa Filipom. Drugi makedonski rat (200–197) pre se uklapa u model spremnosti Rimljana da idu u rat kako bi sve udaljenije susede primorali da se podvrgnu nadmoćnijoj rimskoj snazi.

U zimu 200–199. god. rimske su legije stigle na Balkan pod zapovedništvom Publija Sulpicija Galbe. Tokom sledeće godine nije bilo odlučujućih bitaka, a Rimljani su među Grcima sakupljali saveznike – ne samo svoje ranije saveznike, Etolce, već i tradicionalne Filipove saveznike, Ahajce, koji su priznali rimsku vojnu nadmoćnost. Konzul za 198. godinu, Tit Kvinkcije Flaminin, preuzeo je komandu i potukao Filipa kod Kinoskefala u Tesaliji 197. godine. Uslovi sporazuma dozvolili su Filipu da ostane makedonski kralj, ali su predvideli plaćanje odštete i ograničenja u ratovanju izvan granica vlastitiga kraljevstva. Flaminin se zatim potrudio da pridobije naklonost Grka svojom čuvenom proklamacijom grčke slobode na Istamskim igrama 196. godine. Da bi dao kredibilitet toj proklamaciji, on je uspešno izašao na kraj sa senatskim protivljenjem da se rimske snage povuku iz cele Grčke, uključujući i strateški ključne tačke u Akrokorintu, Halkidi i Demetrijadi.

Treći makedonski rat (171–168. st. e)

Rimljani su od 191. do 188. vodili rat sa sirijskim kraljem Antiohom III. U tom je ratu Filip V podržao Rimljane, nadajući se da će mu biti vraćena tesalska i trakijska teritorija, ali je Rim izneverio ta njegova očekivanja. Rimljani su, ipak, vratili Filipovog sina Demetrija, koji je 197. godine kao talac bio odveden u Rim – nagrada koja je imala tragične posledice. Tokom svog boravka u Rimu Demetrije se sprijateljio sa nekim senatorima, što je u Makedoniji izazvalo sumnju da bi Rimljani više voleli da na makedonskom prestolu vide Demetrija nego njegovog starijeg brata, Perseja. Filip je 181. god. naredio da se Demetrije ubije, a zatim je 179. godine i sam umro, ostavljajući presto Perseju, poslednjem makedonskom kralju.

Persejeve akcije izazvale su niz žalbi senatu od strane susednih grčkih gradova već od 175. godine. Kraljeve prave namere nisu jasne; možda je Polibije u pravu kada kaže da je on želeo da Rimljane učini "opreznijim u davanju strogih i nepravednih naređenja Makedoncima". Senat je slušao žalbe Persejevih neprijatelja, koji su tvrdili da kraljeve akcije otkrivaju njegovu nameru da napadne Rim. Kao i njegov otac, Persej je ratovao u nastojanju da proširi makedonsku teritoriju u pravcu severoistoka i juga, pa je prošao kroz Grčku i stigao čak do Delfa. Tražio je saveze sa Ahajskim savezom i drugim grčkim državama, što su neki od neprijateljski nastrojenih vođa želeli da prihvate. Ušao je u politiku dinastičkih brakova sa drugim helenističkim kraljevima: oženio se kćerkom Seleuka IV, a svoju sestru je udao za bitinijskog kralja Prusijadu II. Mada su se te akcije mogle videti u svetlu ponašanja koje se i očekuje od jednog helenističkog kralja, pergamski je kralj Eumen senatu izneo mišljenje da se Persej priprema za rat protiv Rima. Nakon što je senat odlučio da se krene u rat, poslao je Kvinta Marcija Filipa da Filipu predloži primirje i pruži lažne nade za pregovore kako bi konzul za 171. godinu, Publije Licinije Kras, imao dovoljno vremena da nesmetamo iskrca vojsku na ilirsku obalu – plan koji su neki senatori opisali kao "novu mudrost".

Persejev početni uspeh protiv rimske vojske u Tesaliji 171. god. nije promenio veliku neravnotežu moći. Rimljani su ponovo odbili kraljevu ponudu da pregovaraju. Tokom sledeće tri godine rimski su zapovednici više vremena posvećivali pljački nego pokušajima da poraze Perseja. Poznat je događaj kada je pretor Lucije Hortenzije usidrio svoje brodove kod grada Abdere, rimskog saveznika, i zahtevao zalihe; kada su Abderani tražili da se savetuju sa senatom, Hortenzije je porušio grad, najuglednije građane poubijao, a ostale prodao u roblje. Kada su žalbe stigle do senata, bilo je samo slabih zahteva da rimski zapovednici nadoknade štetu. Godine 168. st. e. iskusni Lucije Emilije Paul bio je ponovo izabran za konzula i poslat da uspostavi disciplinu. On je brzo doveo treći makedonski rat do kraja, tako što je pobedio Perseja u bici kod Pidne juna 168. god. Persej je bio lišen vlasti, a Makedonija podeljena na četiri oblasti koje nisu smele da održavaju međusobne odnose i koje su morale da Rimu plaćati porez u visini pola poreza koji su ranije plaćali kralju.

Rim je 167. god. krenuo u kažnjavanje onih koji su se svrstali uz Perseja (kao što je ilirski vladar Gencije), one čija je lojalnost bila nesigurna (kao Eumen), pa čak i one koji su razmišljali da posreduju u ratu (kao Rodos). Paul je, sledeći instrukcije senata, pretvorio u robove 150.000 stanovnika epirskih gradova. U Ahaji je 1.000 najuglednijih građana za koje se sumnjalo da gaje simpatije prema Makedoniji odvedeno u Rim kao taoci. (Među njima je bio i Polibije, koji se sprijateljio sa porodicom Scipiona i napisao svoje veliko istorijsko delo o usponu Rima uz privilegiju pristupa gledištima senatorske aristokratije.) Eumen nije bio pušten da se obrati senatu tokom svoje posete Italiji; to što je izgubio naklonost Rimljana izazvalo je njegove neprijatelje da se počnu otimati oko pergamskih teritorija, a 164. god. jedno je rimsko izaslanstvo u Maloj Aziji javno pozvalo da mu se podnesu žalbe protiv kralja. Rodos je do tog vremena cvetao kao vodeći trgovački centar istočnog Mediterana, koristeći svoja velika sredstva za suzbijanje piratstva; sada je Rim potkopao njegovu ekonomiju i moć tako što je ostrvo Delos proglasio slobodnom lukom i tako Rodos lišio prihoda od lučkih nameta. Neke maloazijske teritorije, dodeljene Rodosu 189. godine, bile su mu sada oduzete. Ali mnogo oštriji predlog senatu – da se Rodos proglasi za neprijatelja i uništi – naišao je na protivljenje starijih senatora kao što je Katon Cenzor i bio odbijen. Kao rezultat slabljenja Rodosa došlo je do širenja piratstva u istočnom Mediteranu (mladog Julija Cezara zarobili su gusari). Tokom sledećeg veka rimski senatori nisu imali političke volje da potisnu piratstvo, možda delom i zato što je ono išlo u prilog njihovim interesima: gusari su obezbeđivali na desetine hiljada robova za njihova italska gazdinstva, a istovremeno su otežavali prevoz žita, što je u Rimu povećavalo cene tog proizvoda.

Četvrti makedonski rat (149–148. st. e.)

Vakuum vlasti koji su Rimljani stvorili na istočnom Mediteranu na kraju se nije pokazao korisnim za stabilnost. Jedan avanturista, Andrisk, koji je tvrdio da potiče od makedonskih kraljeva, ušao je bez ozbiljnog otpora u makedonske oblasti. Uspeo je da prikupi vojsku i pobedi prve rimske snage poslate protiv njega 149. godine pod komandom pretora Publija Juvencija Talne (koji je poginuo). Druga rimska vojska pod Kvintom Cecilijem Metelom porazila je Andriska 148. god. Rimljani su 147. god. poslali jedno izaslanstvo da interveniše u poslovima grčkih država. To je izaslanstvo izazvalo nasilan odgovor. Najzad je Rim 146. god. objavio rat grčkim polisima, koji su brzo i uspešno okončali Metel (sada s nadimkom Macedonicus) i konzul Lucije Mumije Arhaik. Senat je naredio Mumiju da Grcima očita lekciju: slavni grad Korint je bio uništen, njegovo blago preneto u Rim, a njegove građevine porušene do temelja.

Priroda rimske dominacije na istoku počinje se nakon ovih ratova odlučno menjati: umesto uticaja preko izaslanstava, posredovanja u sporovima i povremenih vojnih upada nastupila je nastupa direktna uprava. Makedonija je anektirana kao provincija, kojom vlada rimski prokonzul, koji je takođe nadgledao grčke gradove na jugu, gde su savezi bili raspušteni. Dalje na istoku, Pergamsko je kraljevstvo bilo priključeno kao provincija Azija 133. godine, kao zaveštanje Atala III rimskom narodu.

avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 6:25:14


Jugurtin rat

Jugurtin rat bio je sukob između Rimske republike i Numidije, koji je trajao od 112. do 105. godine st. e., i koji je svoj naziv dobio po Jugurti, nećaku a zatim usvojenom sinu numidskoga kralja Micipse.

Numdija je bila kraljevina koja se nalazila u severnoj Africi, nedaleko od Kartagine, vekovnog neprijatelja Rima. Numidski kralj Micipsa umro je 118. st. e. ostavivši za sobom dva rođena sina, Adherbala i Hijempsala, te jednog posvojenog, Jugurtu. Micipsina je želja bila da nakon njegove smrti sva trojica ravnopravno dele vlast. Međutim, ubrzo nakon Micipsine smrti Jugurta se pokazao nemilosrdnim i beskrupuloznim čovekom spremnim na sve samo da bi postigao no što želi, uključujući ubistvo, podmićivanje i izdaju. Jugurta je dobro upoznao rimsku vojnu veštinu i taktiku dok je zapovedao odredom numidske vosjke koja se borila pod komandom Scipiona Emilijana tokom opsade Numancije (134–133. st. e.) u okviru rimskih pohoda protiv plemena Keltibera u Hispaniji.

Jugurta je ubrzo prigrabio posede svoje braće i naredio Hijempasovo ubistvo, nakon čega je Adherbal pobegao u Rim, gde je zatražio pomoć. Poznajući rimske naravi, Jugurta je bio ubeđen da se putem pomićivanja može u Rimu sve postići. Stoga, kada je Adherbal otišao u Rim, Jugurta je preko svojih poslanika podmićivanjem uticajnih lica tražio podršku senatora. Rimski senat je u Afrku uputio komisiju, koju je Jugurta takođe podmitio, te je spor rešen u njegovu korist: njemu je pripao zapadni, plodni deo Numidije, a Adherbalu istočna, slabo naseljena oblast sa Cirtom, glavnim gradom Numidije.

Međutim, ubrzo je Jugurta napao Cirtu i opseo je (113. st. e.). Rim je, umesto konkretne pomoći Adherbalu, poslao u Afriku još jednu komisiju te razna izaslanstva, koja su se vraćala u Rim bez ikakvih rezultata. Tako je Jugurta osvojio Cirtu, ubio Adherbala i još mnogo ljudi, među kojima je bilo i dosta Italika koji su se u Numidiji bavili trgovinom. To je u Rimu izazvalo revolt, tako da je Jugurti 111. st. e. objavljen rat. Međutim, Jugurta je potkupio rimske vojne zapovednike koji su sa vojskom već bili prešli granicu Numidije, tako da su oni pristali na mir koji je bio sraman za Rim. To je izazvalo nov revolt u Rimu, a narodni tribun Gaj Memije tražio je da se Jugurta pozove u Rim. Jugurta se zaista i pojavio u Rimu, ali je potkupio drugog narodnog tribuna i neke senatore, pa je i tajno poslao čoveka da ubije jednog od pretendenata na Numidsku kraljevinu koji se tada nalazio u Rimu. To je konačno nateralo senat da odbaci svaku mogućnost sklapanja mirovnog ugovora i da Jugurtu protera iz Rima. Odlazeći on je primetio da je Rim "grad na prodaju koji će brzo propasti, samo ako se nađe kupac" (urbem venalem et mature perituram, si emptorem invenerit, Salustije, Bell. Iug. 35).

Rat sa Jugurtom je vođen sa oklevanjem i krajnje neumešno. Jugurta je uspeo da osvoji jedan rimski logor, posle čega je potkupljeni rimski komandant sklopio mir, po kojem je Jugurta priznat za rimskog saveznika. Posle toga su Jugurti počela prilaziti slobodna i poluslobodna plemena. S druge strane, to je u Rimu izazvalo razne sudske procese, i niz istaknutih senatora, među kojima i Opimije, organizator ubistva Gaja Grakha, bio je prognan iz Rima.

Tek posle toga počele su odlučne ratne operacije. U Afriku je 109. st. e. poslat Kvint Cecilije Metel, nepotkupljiv čovek, koji je podigao disciplinu u demoralisanoj vojsci. Jugurta je, shvativši neizbežnost poraza, molio za mir, ali je Metel to odbio i s vojskom krenuo u unutrašnjost Numidije i u bici na reci Mutulu 109. st. e. zadao neprijatelju odlučujući poraz. Ipak, rat nije bio završen, jer je Jugurta vodio partizanski rat. Metel je smatrao da je neophodno da uhvati samog Jugurtu, te se rat otegao. Tako je Gaj Marije dobio svoju šansu. On je, postavši konzul, Jugurti zadao niz poraza, a mauretanski kralj Bokh prešao je na stranu Rimljana. Konačno, 105. st. e. Marijev kvestor Lucije Kornelije Sula krenuo je zajedno sa Bokhom u numidski logor i zarobio Jugurtu, čime je rat bio završen. Jedan deo Numidije pripao je Bokhu, a preostali deo pripao je jednom bolesnom i slaboumnom Jugurtinom rođaku.

Jugurtin rat otkrio je teškoće kroz koje je Rimska republika u to vreme prolazila. Činjenica da se jedan čovek kakav je Jugurta mogao dokopati vlasti i toliko ojačati putem podmićivanja rimskih vojnih i civilnih zvaničnika odslikavala je, svakako prema Salustiju, opadanje moralnih vrlina kod Rimljana. Rimljani su sada često izlaz iz teškoća tražili u delovanju moćnih pojedinaca, a ne države, što se vidi i iz Marijevog uspona suptotno rimskim ustavnim konvencijama. To je svakako pažljivo posmatrao i tadašnji Marijev kvestor Sula, koji će se kasnije sukobiti sa Marijem u prvom rimskom građanskom ratu.
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 6:26:18


Grčko-persijski ratovi

Grčko-persijski ratovi ili Persijski ratovi, 492 p.n.e.-449 p.n.e., serija ratova između Persijskog Carstva i gradova-polisa u Grčkoj. Rat je završio Kalijinim mirom, oko 449 p.n.e..

Uvod

Uvod u ovaj sukob predstavlja Jonski ustanak, 500 p.n.e.-494 p.n.e.. Grci u Maloj Aziji, pod vlašću Persije, pobunili su se protiv perzijske vlasti uz pomoć Atene i Eretrie. Kada je ustanak ugušen ,494 p.n.e., bilo je samo pitanje vremena kada će Perzija napasti slobodne gradove u Grčkoj.

492 p.n.e. persijski vojskovođa Mardonije je potčinio Trakiju i prisilio Aleksandra I. Makedonskog da stane na stranu Perzije. Međutim, persijska lota je teško stradala u nevremenu kod Atosa i Mardonije je morao odustati od pohoda u Grčku.

Prva invazija
490 p.n.e., Darije I. , persijski kralj, je saznao da Hipija, bivši atinski tiranin, još uvijek ima veliku potporu u Atini. Velik deo stanovnika Atene je bio spreman se potčiniti perzijskoj vlasti u zamjenu za oprost zbog sudjelovanja u Jonskom ustanku. Darije I. je poslao velike snage, oko 25,000 pešaka i 1,000 konjanika, da zauzmu Eretriu. Atinjani su pozvali u pomoć Spartu, a sami krenuli prema Eretriji. Eretria je zauzeta nakon devet dana opsade. Ipak, Atijani su katastrofalno porazili Persijance u bitci kod Maratona, 490 p.n.e.. Zatim je stigla i spartanska vojska, ali su Persjanci već pobegli sa brodovima.

Druga invazija

480 p.n.e. Kserko I., koji je naslijedio Darija I., je pripremio veliku ekspediciju za pohod na Grčku. Navodno je sila iznosila 100,000 ljudi i preko 1,000 brodova. Persjanci su diplomacijom osigurali predaju velikog dela srednje Grčke:Tesalija, Argos, Delfi i dr. Opoziciju perzijancima činili su Atena i Sparta, te velika mornarica koja je izgrađena na inzistiranje Temistokla. Grci su zauzeli položaj kod Termopila, a mornarica kod rta Artemizij.

Pomorska bitka kod Artemizija, 480 p.n.e., završila je bez strateškog rezultata uz velike gubitke sa obe strane. U isto vreme u bitci kod Termopila perzijanci su uspeli, usprkos velikim gubicima, proći strateški važan prolaz. Na vijest o perzijskom napredovanju grci su evakuirali Atiu a mornaricu povukli kod otoka Salamina. Persjanci su sad kontrolirali Egejsko more, jug Grčke sve do Atike te su zauzeli napuštenu Atenu i spalili ju. Međutim, grci su katastrofalno porazili persjance u pomorskoj bitci kod Salamine, 480 p.n.e.. Ova bitka znači prekretnicu u ratu. Do tog trenutka persjanci su imali prevlast i na moru i na kopnu. Perzijanci su tu izgubili većinu brodova. Kserko I. se sa preostalim brodovima vratio u Aziju dok je Mardonije sa perzijskom vojskom prezimio u Tesaliji.
Idućeg proleća Mardonije je dva puta ponudio Atini separatni mir, ali je bio odbijen. Atijani su udružili snage sa Spartancima, koji su poslali vojno pojačanje. Kada je Mardonije saznao za veliku vojnu snagu Grka povukao se u Tebu i odlučio sačekati Grke. Udružene grčke snage su iznosile na kopnu više od 40,000 ljudi a na moru oko 110 brodova. Grci su pobedili u bitci kod Plateje, 479 p.n.e., gde je poginuo i Mardonije. Istovremeno su Persjanci poraženi i u pomorskoj bici kod Mikale, 479 p.n.e.. Ostatak persjske vojske na kopnu je nakon toga napustio Grčku. Time je persjski pohod na Grčku doživeo potpuni neuspeh.

Kontranapad

Ohrabreni persijskim porazom, Grci u Aziji i na otocima koji su bili pod persjskom vlašću su se ponovno pobunili. 478 p.n.e. Pauzanija, spartanski vojskovođa, oteo je Persjancima Vzantiju započeo pobunu na Kipru.U tom trenutku Peloponeski savez, pod vodstvom Sparte, odustaje od daljnjeg ratovanja, ali Atijani nastavljaju. Atijani su osnovali Delski savez 478 p.n.e..

Kimon je porazio Persijance u pomorskoj bici kod Eurimedona, 466 p.n.e..

Usporedno sa ratom sa Persijom, Atinjani su povremeno ratovali i sa drugim grčkim gradovima.

459 p.n.e. Atinjani su poslali oko 200 brodova da podrže pobunu u Egiptu. Iako su isprva prisilili Persijance na uzmak,atenjani su poraženi, 454 p.n.e.. 451 p.n.e. Atena je sa Spartom sklopila petogodišnji mir. Atenska ekspedicija iz 450 p.n.e. nije uspela potaknuti novu pobunu u Egiptu protiv Persije. Atinjani su postigli i dvostruku pobedu u pomorskoj bitci kod Salamine, 449 p.n.e., kod Kipra.

Oko 449 p.n.e., ili 448 p.n.e., atinski izaslanik Kalija i persijski kralj Artakserko I. dogovorili su Kalijin mir. To označava kraj Grčko-persijskih ratova. Kalijinim mirom Persija je priznala Grcima u Maloj Aziji pravo na samostalnost, a Persiji je vraćen Kipar. Persijskoj floti je zabranjen ulaz u Egejsko more.

Persijanci se nikada nisu odrekli ambicije da zavladaju Grčkom ali posle ovih ratova vodeće vojne sile postaju Atina i Sparta. Grci su se nastavili širiti i osnivati kolonije na Sredozemnom moru. Ipak, najveći pobednik iz ovih ratova je Atena. Atina je preuzela hegemoniju u Grčkoj od Sparte što će dva deset leta kasnije dovesti do Peleponeskog rata, 431 p.n.e.-404 p.n.e., između Atine i Sparte.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 8:52:03


Dekeleja

Dekeleja (grč. Δεκέλεια) je antička dema u Atici, koja se nalazila na važnom trgovačkom putu sa Eubeje u Atiku, oko 2 km od Atine. Dekelejski rat je naziv za drugu fazu peloponeskog rata koja je trajala od 413. godine st. e., kada su Spartanci zauteli Dekeleju, do kraja rata i poraza Atine 404. godine st. e.

Upad Spartanaca u Atiku
Nakon katastrofe koju je pretrpela sicilijanska ekspedicija, Sparta je odlučila da obnovi ratne operacije protiv oslabljene Atine tako što će zauzeti Dekeleju. Geografski položaj Dekeleje bio je veoma važan, jer je ona dominirala putem za Orop. Kroz Dekeleju je prolazio i najkraći put prema Eubeji, najvažnijem atinskom posedu, od koga je Atina imala više prihoda nego od čitave Atike. Stvaranjem svog stalnog uporišta u Atici Peloponežani bi pod stalnom vojnom kontrolom držali Atinu i Atiku. Na taj način – govorio je Alkibijad, koji je prebegao Lakedomanjanima – Spartanci će prigrabiti "bogatstvo neprijateljske zemlje (...), a Atinjani će odmah izgubiti prihode od laurijskih rudnika srebra i sve ostale prihode koje sad imaju od zemlje i sudova. A što je najvažnije, izgubiće prihode od saveznika" (Tukidid).

Tokom 414/413. st. e. Sparta se intenzivno spremala za ratne operacije. U rano proleće 413. st. e. spartanski kralj Agis I upao je u Atiku i učvrstivši Dekeleju smestio se u njoj s jakim garnizonom. Položaj Atine jako se pogoršao. Preko 20.000 robova, što je predstavljalo četvrtinu svih atinskih robova (od kojih su većina bili zanatlije) prebeglo je Spartancima, čime je bila dezorganizovana zanatska proizvodnja. Zbog pretnje od direktnog napada u gradu su zavedene stalne straže koje su držali svi građani i meteci na gradskim bedemima. Zauzimanje Dekeleje zadavao je smrtan udarac atičkoj ekonomiji. Dok su prvi napadi Peloponežana nanosili štetu pre svega intenzivnim poljoprivrednim kulturama, to je sada okupacija Dekeleje lišila Atinjane mogućnosti da se uopšte bave zemljoradnjom. Sva hrana morala se uvoziti sa strane preko pirejske luke.

Upravo u to vreme stigla je u Atinu vest o pogibiji Nikije i Demostena, što je značilo ne samo ogromne i nenadoknadive gubitke u ljudstvu i brodovlju, već i neposrednu opasnost od ulaska neprijateljske flote u Pirej. Dokovi su bili bez brodova, blagajna bez novca i nigde se nisu mogli naći veslači za flotu. Osim toga, pretilo je otcepljenje saveznika. Atina je bila na ivici propasti.

Početak raspada atinskog saveza

Po opštem mišljenju, sudbina Atine bila je rešena. Izgledalo je da se ona ne može održati ni do kraja 413. st. e. Zato su neutralni polisi žurili da se što pre priključe budućim pobednicima "ako ih niko ne bude ni pozivao" (Tukidid). Sada su i oligarhijske grupacije u polisima Atinske pomorske države smatrali da je došlo vreme za ustanak protiv vladavine Atine. Uspeh te borbe bio je uslovljen stvaranjem ratne flote. Jonski gradovi nisu imali nikakvih utvrđenja, pošto su Atinjani hteli da ih liše svake mogućnosti za otpor. Lakedemonjani nisu mogli ni pomišljati na ustanak u Joniji pre nego što izgrade svoju flotu. Očekujući skoru pobedu, "Spartanci su naredili savezničkim državama da sagrade 100 brodova, sami su se obavezali da će dati 25 brodova, a na toliki broj obavezali su se i Beoćani" (Tukidid). Kralj Agis, koji se sve vreme nalazio u Dekeleji, počeo je od saveznika skupljati novac za održavanje flote.

U to je vreme izbilo na videlo suparništvo između kralja Agisa, koji je težio za samovladom, i Alkibijada, koji je uživao podršku uticajnog efora Endija. Agisu su u Dekeleju došli predstavnici atinskih podanika sa Eubeje i Lezbosa s molbom da im se pošalju brodovi. Obećano im je 20 brodova, od čega 10 beotskih. Za ustanak su se istovremeni spremali oligarsi na Hiosu i u Eretriji, koji su takođe zatražili pomoć od Spartanaca, ali se nisu obratili Agisu, već direktno Lakoniji. Tamo su svoje predstavnike uputili i persijski satrapi Tisafern (koji je upravljao sardskom satrapijom) i Farnabaz (koji je upravljao askilitskom satrapijom). Obojica Persijanaca predlagali su Spartancima da stupe u rat protiv Atinjana na sektorima koji se graniče sa njihovim satrapijama: Tisafern – u Joniji, a Farnabaz – na Helespontu, obećavajući spartanskoj floti značajnu materijalnu pomoć. Ne predlog Alkibijada Spartanci odluče da otpočnu ratne operacije pre svega u Joniji.

Hios je bio najveći među atinskim savezničkim državama. Posle ugušivanja ustanka u Mitileni (427), jedino je Hios imao vlastitu ratnu flotu, koja se sastojala od 60 trijera. Hiosom su upravljali oligarsi. Pošto je Alkibijad sa 25 peloponeskih brodova stigao na Hios u junu 427. st .e., Hiošani su digli ustanak koji se brzo širio po Joniji. Ustanicima su se pridružili Eritra, Klazomena, Teos, a kasnije i glavni grad Jonije – Milet. Uskoro se protiv Atine digla gotovo cela Jonija, naročito jer su Spartanci u početku istupali sa popularnom parolom o "slobodi Helade". Peloponežani su svu svoju flotu uputili na istok. Ubrzo je Peloponežanima prišao i Rodos.

Atinjani više nisu imali ratne flote koja bi se mogla suprotstaviti neprijateljima. Ali i u takvoj situaciji atinska demokratija ipak je smogla snage za pružanje snažnog otpora. Godine 412. st. e. demos je mobilisao sva sredstva za borbu. Program operacija sastojao se u tome da se "po svaku cenu opremi flota dobijanjem građe i novca, da se osigura vernost saveznika, pre svega Eubeje, da se razumno smanje državni rashodi i da se formira neka magistratura u kojoj bi bili najstariji građani i kojoj bi dužnost bila da prethodno veća o tekućim poslovima" (Tukidid). Taj je program odlučno sprovođen. Atinjani su dobijali građu, učvrstili su rt Sunion za obezbeđenje prolaza brodovima s hranom sa Eubej., likvidirali su svoje uporište na obali Lakonije koje je bilo osvojeno za vreme sicilijske ekspedicije i, saznavši za odmetnuće Hiosa, odmah su uputili 20 brodova radi suzbijanja ustanka. Osim toga, 30 brodova poslato je u obilazak oko Peloponeza, a spremane su nove desetine brodova za akcije u Joniji.

Veliki značaj u to doba imale su finansijske teškoće. Državna blagajna bila je prazna, a za opremanje i izdržavanje nove flote bila su potrebna velika sredstva, koja su se mogla izvući jedino od saveznika, ali oni su se otvoreno bunili zbog visine već postojećeg forosa. Tada je prvi put načeta rezerva od 1.000 talenata, koliko je još Perikle ostavio za slučaj krajnje potrebe, ali to nikako nije bilo dovoljno. Stoga su Atinjani sproveli važnu finansijsku reformu. Atina je ukinula foros i uvela carinu u visini od 5 odsto od vrednosti svih poljoprivrednih proizvoda koji se uvoze i izvoze pomorskim putem. To je trebalo da poveća prihode državne blagajne, ali i da smanji nezadovoljstvo saveznika. Osim toga, ta se carina uglavnom naplaćivala na Helespontu, što je predstavljalo tehnički lako izvodljivu meru i zahtevalo relativno male oružane snage.

Uopšte se u to vreme primećuju konture nove politike atinskog demosa prema saveznicima, što se vidi iz odluke o posadi sedam zaplenjenih hioskih trijera. "Robovima koji su se nalazili na njima bila je data sloboda, a slobodni su bili okovani u lance" (Tukidid). U tom su pogledu karakteristični događaji na Samosu. Iskoristivši prisustvo tri atinske trijere, samoski demokrati su organizovali ustanak, pobili oko 200 plemića-građana, a oko 400 oligarha osudili na izgnanstvo. Zemlju i kuće plemića demos je konfiskovao. Uverivši se u vernost samoskih demokrata, Atinjani su im tada dali autonomiju – faktičku samostalnost.

U vezi sa pobedom demokratije na Samosu, bitna su još dva momenta. Na Samosu je boravio Hiperbol, vođa radikalne demokratije, koji je 417. st. e. ostrakizmom prognan iz Atine. On je u izgnanstvu verovatno postao jedan od vođa samoskih demokrata, jer su ga tamo 411. st. e. ubili oligarsi za vreme njihovog ustanka. U vreme oligarhijskog prevrata u Atini 411. st. e. samo se na Samosu očuvao demokratski poredak. Oslanjajući se na Samos atinski mornari su u savezu sa lokalnim demokratima obnovili demokratiju u Atinu. Radi očuvanja svoje pomorske države Atina po prvi put za vreme rata pokušava da se čvršće osloni na demokratske grupe u savezničkim polisima. I upravo ta politička linija omogućila je Atini 412. st. e. da odloži svoju propast. Samos i dalje ostaje čvrsta baza njihove flote. Na Hiosu Atinjani su zaposeli i učvrstili važan punkt – Delfinij. Na Lezbosu su se vodile borbe s promenljivim uspehom. Raspadanje Atinskog pomorskog saveza bilo je usporeno.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 8:53:20


Arhidamov rat

Arhidamov rat je naziv za prvi period peloponeskog rata i nosi ime po imenu spartanskog kralja Arhidama II, koji je u početku rata komandovao trupama Peloponeskog saveza. Arhidamov rat trajao je od početka aprila 431. st. e. do zaključenja mira između Atine i Sparte 421. godine stare ere.

Strateški plan Sparte Arhidam je formulisao u svom govoru Peloponežanima i ostalim saveznicima. Arhidam je izjavio da vojska kojom on komanduje predstavlja ogromnu armiju. Atinjani nisu mogli da im suprotstave čak ni polovinu broja hoplita i za njih bi bilo nerazumno da prime bitku na otvorenom polju. Znajući to, Arhidam je hteo da provokacijom izazove Atinjane i uvuče ih u bitku, računajući na njihovu razjarenost kada budu videli Peloponežane kako pustoše atičku zemlju. Arhidam se nadao da će Atinjani preći u napad i da neće ostati ravnodušni prema pustošenju svojih polja. Arhidamov je plan nastojao da Periklovu grupu u Atini liši podrške mnogobrojnog atičkog seljaštva koje bi u slučaju peloponeske najezde izgubilo svoj imetak. Arhidam se nadao da će tako jednim udarcem okončati rat. Jedino u slučaju neuspeha tog plana trebalo je da se aktivira mornarica koja je bila postepeno pripremana. Ali i tada joj je bila nemenjena drugorazredna uloga. Moguće je da su Spartanci računali i na podršku i pomoć atinskih oligarha.

Atinska strategija izložena je u Periklovom govoru. "On je poručio ono što je savetovao i ranije, a to je: spremiti se za rat i svu pokretninu skloniti s polja u grad, ne upuštati se u bitku, već se povući u grad i braniti ga, opremiti flotu koja je predstavljala glavnu snagu Atinjana, držati saveznike na uzdi" (Tukidid). To je bio odbrambeni deo plana, u kome je uzeta u obzir ogromna nadmoć Peloponežana u kopnenim snagama i istovremeno se izražavala želja da im se nametne iscrpljujući rat u kojem bi odlučujuću ulogu morala da odigra flota i finansijska moć Atine. Dugotrajna blokada peloponeskih obala i prekidanje trgovinskih veza s Korintom morali su, prema Periklovom planu, da nateraju neprijatelja da pre ili kasnije zatraži mir. Prema tom planu, važna uloga pripala je atinskim uporištima na Jonskom moru, kojim su prolazili glavni putevi korintske trgovine; iz Sicilije je takođe odlazilo žito na Peloponez. Radi uspeha blokade trebalo je da se ona sprovede s obe strane; zato su Atinjani upućivali svoja izaslanstva pre svega u mesta koja nisu bila daleko od Peloponeza – na Korkiru, u Kefaloniju, u Akarnaniju i na Zakint.

Najslabija strana Periklovog plana sastojala se u tome što je on žrtvovao interese atičkog seljaštva, čija je imovina bila prepuštena nemilosrdnom uništavanju i potpunom razaranju. Drugi ozbiljni nedostatak atinskog plana bio je u tome što je floti bio određen samo pasivni zadatak blokade Peloponeza bez iskrcavanja desanta i stvaranja uporišta na neprijateljskoj teritoriji. Tek je radikalna demokratija, koja je pod rukovodstvom Kleona i Demostena došla na vlast tokom rata, dopunila Periklov plan, uključivši u njega aktivna dejstva flote; to je i dovelo do Nikijinog mira, koji je bio povoljan za Atinu.

[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59799
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 65
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Anticki ratovi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu