Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Časni post - Vaskrsnji post

Ići dole

Normalna Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 19:19:56


Vaskršnji post uvek počinje ponedjeljkom, koji se zove i Čisti ponedjeljak, baš kao i cela ta prva sedmica ovog posta, u kojoj se sva jela kuvaju na vodi.

Druga sedmica se zove Pačista ili Hroma, treća je Krstopoklona, četvrta Sredoposna, peta se zove Gluva, šesta je Cvetna i poslednja, sedma nedelja posta je Strasna ili Velika, a najznačajniji dan u njoj je Veliki petak, koji obežavamo kao uspomenu na stradanje Gospoda Isusa Hrista na krstu.

Post je ustanovio sam Gospod Isus Hristos posteći 40 dana u pustinji. Cilj posta je, pre svega i iznad svega, proslavljanje Boga i poštovanje Njegovih svetitelja, potom očišćenje tela, jačanje volje, a time i uzdizanje duše iznad tela.

Istina, post podrazumeva uzdržavanje od mrsne hrane, ali sam taj podvig nije dovoljan, ako ga ne prati i uzdržavanje od rđavih misli, želja i dela, praštanje svima koji su nam nešto nažao učinili, umnožavanje molitava i činjenja dobrih dela, pokajanje za sve loše što smo uradili rečju, mišlju ili delom.

Naša crkva propisuje višednevne i jednodnevne postove. Pored Vaskršnjeg, višednevni post je i Božićni, koji traje šest nedjelja, Petrovski, različite dužine trajanja i Velikogospojinski post, koji traje dve sedmice. Jednodnevni postovi su svaka sreda i petak preko godine, osim Božićne sedmice, sedmice iza mitara i fariseja, pre Vaskršnjeg posta, Vaskršnje sedmice i sedmice Duhova. Posni dani su i Krstovdan uoči Bogojavljenja, Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja i Vozdviženje časnog krsta.



sveti Jovan Zlatousti:

" Ne govori mi:
Toliko dana sam postio, nsam jeo ovo ili ono,
nisam pio vina, isao sam u gruboj haljini;
nego kazi nam da li si od gnevnog coveka postao tih, od zestokog-blag .
Ako si iznutra pun zlobe, zasto si telo mucio?
Ako je u tebi zavist i ljubav prema sticanju, da li je od koristi sto si pio samo vodu?
Ako je dusa, koja je gospodarica tela, zabludela, zasto kaznjavas slugu njezinog - svoje telo ?
Ne hvali se telesnim postom, jer on sam ne uzdize na nebo bez molitve i milostinje. "

 Časni post - Vaskrsnji post A_Vaskrs_110215322

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 19:26:07


Nedelja mitara i fariseja - Na deset nedelja, odnosno, sedamdeset dana pred Vaskrs pada ova nedelja. To je prva i početna nedelja pripreme za dan Vaskrsenja Hristovog. Sedmica ove nedelje je razrešena posta (trapava), dakle, ne posti se sreda i petak. Nedelja je nazvana po poznatoj Hristovoj priči o gordom fariseju i smirenom cariniku.

Nedelja bludnog sina - Deveta nedelja pred Vaskrs. Podsećanje na znamenitu Hristovu priču o bludnom sinu.
Nedelja mesopusna - Osma nedelja pred Vaskrs. Ova nedelja je posvećena sećanju na Strašni sud. U ovu nedešu padaju mesne poklade. Mesopusna se zove, jer je poslednja pred Vaskrs kada se jede meso.

Nedelja siropusna - Sedma nedelja uoči Vaskrsa. Uovu nedešu padaju bele poklade, u toku ove nedelje se ne jede meso, već samo sir, kajmak i ulje. Zato se zove sirna ili bela nedelja. Posle ove nedelje počinje Časni post.


Nedelja prva posta - Čista (Nedelja Pravoslavlja) -
Šesta nedelja pred Vaskrs kojom počinje vaskršnji ili Časni post. Ove nedelje se posti "na vodi". Ne jede se, dakle, ni meso, ni riba, niti mast, niti ulje, jer se vernici spremaju za sveto pričešće. Zove se Nedelja Pravoslavlja, jer se praznuje pobeda Pravoslavlja nad jeresima 842. godine.

Nedelja druga posta -
Peta nedelja pred Vaskrs, nazvana pačista, jer dolazi iza čiste nedelje. Ova nedelja je posvećena još i sv. Grigoriju Palami, arhiepiskopu solunskom i čudotvorcu. (+1368.), vođi isihasta.
Nedeša treća posta - Krstopoklona - Četvrta nedelja pred Vaskrs. Ova nedelja je posvećena Časnom krstu Gospodnjem. Tokom nedelje je strogi post - ne jede se riba.

Nedelja četvrta posta - Sredoposna - Treća nedelja pred Vaskrs. Posvećena sv. Jovanu Lestvičniku (525-600), piscu znamenitog dela "Lestvici". Predoposna se zove jer pada u sredinu posta.

Nedelja peta posta - Gluvna - Druga nedelja pred Vaskrs, posvećena sv. Mariji Egipćanki, najpre velikoj grešnici koja je pokajanjem postala velika svetiteljka.

Nedelja šesta posta - Cvetna - Nedelja pred Vaskrs, posvećena je svečanom Hristovom ulasku u Jerusalim. U petak ove nedelje (petak uoči Cveti) završava se časni post - sveta čedrdesetnica. Ostali dani do Vaskrsa su takođe posni - Lazareva subota, Cveti i dani Velike nedelje.

Strasna sedmica - Velika nedelja -
Sedmica uoči Vaskrsa. Dani ove sedmice posvećeni su stradanju Hristovom.
Veliki ponedeljak - sećanje na Hristov put u Jerusalim kada je prokleo besplodnu smokvu; i na Josifa koga su braća prodala u Egipat.

Veliki utorak - Hristos propoveda u Jerusalimskom hramu. Starešine jevrejske traže načina da ga uhvate i ubiju. Ovoga dana crkva podseća vernike na priču "o deset vojnika" iz Jevanđelja.

Velika sreda - sećanje na ženu koja je mirom pomazala Hrista i tako ga pripremila za pogreb i na Judu izdajnika, koji je odlučio da izda svoga učitelja za 30 srebrnika.

Veliki četvrtak - uspomena na Hristovu tajnu večeru sa učenicima, kada je ustanovljena sveta tajna pričešća. Ovoga dana je Hristos uhvaćen i predat na stradanje i smrt.

Veliki petak - dan Hristovog stradanja i smrti.

Velika subota - dan Hristovog pogreba. U sve dane ove sedmice posti se strogi post. na veliki petak ne jede se ništa, osim malo suve posne hrane i vode.

 Časni post - Vaskrsnji post 1239922821
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 19:31:54

 Časni post - Vaskrsnji post Priprema-za-proslavljanje-nove-pashe-1

Литургија пређеосвећених Дарова

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице". У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.


Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна", који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна" указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова.

У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем.

По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно - средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња.

Обред Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном" карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости.

Први део Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш„, већ литургијским возгласом „Благословено Царство..." На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост.

Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни" псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома.."

Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана.

После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо...".

Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања." У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм.

У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени.

После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме..." Стихире на „Господи воззвах...", одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости..."

После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге Постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!". Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо". Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења.

После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молита моја... „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута.

У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога", док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона).

Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене.

Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење", тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених Дарова, обред светог Причешћа.

Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос Светих дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали.

Свечано преношење Светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..".

Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених Дарова чита се молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико...".

После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оченашу", којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот.

Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!", почиње причешћивање верника.

Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!" На крају службе чита се Заамвона молитва. Завршне молитве на пуним Литургијама и на Литургији пређеосвећених Дарова познате су као Заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон", тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље.

„Заамвона молитва" на Пређеосвећеној Литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених Дарова и великопосног времена. Света Четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима Заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве". А дан Светог Васкрсења већ је близу.

Света Литургија пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот" (Кол. 3:4).

протојереј В. Потапов

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 19:43:09


Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина

1.Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом "Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског"[1]. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом.

Ево како гласи та молитва:

''Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија[2], властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености[3], смиреноумља[4], дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин''.


Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Знамо да су пре 50 или 60 година стручњаци разрадили метод скидања наслага прашине и чађи са древних руских икона. И, гле, оно што је до тада изгледало тамно - и то у тој мери тамно да је знаменити руски пи-сац Василиј Розанов своју књигу о Православљу назвао Тамни лик - одједном је синуло и засветлело тако запањујућим бојама, таквом радошћу и таквом светлошћу да су се из ко-рена измениле све наше представе не само о иконама, већ и о самом духовном стилу и тону Православља, о свеколиком древноруском Хришћанству. И тај древноруски стил иконописања је касније дефинисан као стил "разиграња боја".
Но, ово се може и мора учинити не само само иконама, већ и са сви другим осно-вним изразима хришћанске вере и Хришћанства. Непријатељи Хришћанства жарко желе да Хришћанство прогнају у музеје, да га у свести људи поистовете са давно прошлом древношћу, са преживелим вдејама и осећањима, једном речју да покажу да Хришћанство људима више уопште није потребно. Но, да ли је баш тако?
Вратимо се сада молитви св. Јефрема Сирина. Удубимо се у ту крајње једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.
Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означа-ва, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, нашу опустошеност. Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој истинитости и једноставности, онај песников стих: "Протумео живош и нема га више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега? Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почи-њемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пу-стоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...
"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов неи-збежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живота, сви мудри љу-ди и познаваоци природе људскога духа и сазнања сматрали униније најнепоправљивијим злом у човеку? Шта је то униније? Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном постаје сумрачан, празан и бесмислен? У тим тренуцима почињемо да осећамо да нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак. То је униније. Наравно, ако се пренемо на време успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је све време негде ту и чека погодан час, вреба нас у заседи. Оно се враћа зато што сваки човек у најскривенијој дубини своје душе осећа премда то непрестано скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти. "Ми стално питамо и питамо пише Хајне све док нам грумен земље не загушш грло, али зар то је одговор?". И када се ово сазнање пробије кроз буку и стрку свакодневног живота до срца човековог, човека све одједном постаје бесмислено, све се показује као бесплодна и узалудна сујета. И ето отуда долази оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није као што то мисле непријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење представља израз оног што је истински достојно човека: спренмости да том унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да га савлада...
"Дух лењости, унинија, властољубља...". Молитва прелази на други план људскога постојања, на други "кључ" трагичности човековог постојања. Властољубље није просто жеља за политићком влашћу и владањем над другима. У таквом простом виду властољубље се много ређе него у оном другом и дубљем облику у коме је властољубље својствено свакоме од нас и представља сами извор лажности људскога живота. Властољубље је сваки однос према другоме човеку при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег циља. Властољубље, другим речима, значи подређивање свих и свега себи, понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих интереса, мене као највише и јединствене вредности.


2.Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним грехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање, брбљање, празни разго-вори... Сви људи, свако од нас греши на тај начин и сасвим је сигурно да има грехова који су много страшнији од греха празнословља. Тако нам бар изгледа, навикли смо да разми-шљамо на тај начин. Међутим, у Јеванђељу је казано: "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36). Стога је нужно да се замислимо и себи поставимо следеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим " празнословљем" ? Довољно је да се свако од нас, само на тренутак, замисли не о неким апстрактним теоријама, већ о свом сопственом животу, да на тренутак сагледа свој живот да би одмах схватио да су управо речи, речи које је изговорио и које су му биле упућене, биле оно што му је донело, заиста, много страдања и нервирања у животу, оно што је отровало толике минуте, часове и дане његовог живота. Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и све оне се оне дешавају посредством речи и искључиво посредством речи, и сама та чињеница је по себи већ довољна да осетимо стра-шну силу коју имају речи.
И, заиста: речима се изражава и чини добро, лепота и мудрост. Међутим, реч је та којом се добро, лепота и мудрост руше. Реч може да отрује душе, да је напуни подозрењем, стра хом, злобом, мржњом и цинизмом. И то не само у личном и појединачном људском животу. Живимо у еиохи козмичког иразнословља. Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празнословљем" које се у коначном исходу увек показује као лаж.
Хришћанство сматра дар речи вишњим, истински божанским даром који је Бог да-ровао човеку. Хришћанство човека схвата као словесно биће које се својом словесношћу разликује од животиња као бесловесних бића. Уосталом, Хришћанство Самога Бога назива Логосом, тј. Словом (Речју) и за Њега говор у јеванђељу : " У иочетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1). Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени реч, првдајући јој тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне речи, "празнословља" које није ништа друго кривотворење саме суштине речи. А улраво тим кривотворењем реч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме. "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда", говори Христос. И још стоји у Јеванђељу: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен... (Мт. 12, 35-36)".
И свако од нас би све дао само да те празне речи које су му отровале читав живот никада нису ни биле изговорене!
Свега овога треба да се сетимо и све ово треба да осетимо да би смо схватили зашто молитва св. Јефрема Сиријског - из лељост, униније и властољубље - као један од четири основна људска греха, као једно од четири основних зала наводи и "празнословље ". "Духа празнословља не дај ми...".
Очишћењем и обновом речи у њеној првозданој сили започиње очишћење и обнова целокупног живота човековог. Често кажемо: "Треба мерити сваку реч". Да, управо мерити. Но, мерити не критеријумом предострожности, користи и неког рачуна већ критери-јумом правде, добра и истине.


3.У молитви св. Јефрема Сиријског молимо се Богу да нам дарује духа целомудре-ности, духа трпљења и духа љубави. Задржимо се начас на сваком од ових појмова у који-ма хришћанско искуство од давнина види основу и извор добра баш као што и у појмовима лењости, унинија, властољубља и празнословља - датим у првом делу великопосне моли-тве - види и препознаје основу греха и зла.
Дух целомудрености. Реч "целомудреност" је једна од најдубљих и најлепших људскога језика. Међутим, значење те речи као да је, данас, на неки начин "изветрило" или је, у сваком случају, крајње сужено. За велику већину верујућих та реч данас означава, готово искључиво, чистоту полнога живота и представља појам супротан полној разузданости и разврату. Но, првобитни смисао речи "целомудреност" је неизмерно шири и дубљи. Кључ за разумевање тог смисла се налази у двама појмовима сједињеним уједно у појму "целомудреност": "целовитост" и "мудрост". Може се рећи без икаквог претеривања даје реч "целомудреност" једна од најважнијих хришћанских речи, јер у њом изражено оно што је најважније и најсуштинскије за Хришћанство. Том речју је изражено хрииАанско схватање и опит добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као целовитости личности и, отуда, као мудрости.
Целовитост личности јесте оно што је супротно злу које је увек распад, раздељење и разарање пробитне целовитости и, отуда, удаљавање од мудрости. Зато дух целомудрености јесте управо та целовитост која собом обухвата сав живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене целовитости, то јест мира и хармоније душе, ума, срца и тела радост мудрости, радост "целомудрености".

После целомудрености долази смиреноумље. Треба приметити да се не каже просто - "понизност", већ - "смиреноумље", јер се и реч "понизност" може схватати на разне начине. Реч "понизност" може имати "ропски призвук" у смислу скрушености и покорности, и њоме човек може изражавати презир према самом себи као човеку, а тиме и према човеку уопште: "Ја - мали, бедни, слаби...".
Али, не та и таква "понизност" као самопонижење нема ничега заједничког са хришћанским смирењем као "смирењем као ''смиреноумљем''. Хришћанско смирење је укорењено у сазнању и осећању бесконачне дубине живота. Хршићанско смирење је смирење које долази од побожног трепета, од духовне мудрости, од богопознања. Хришћанско сми-рење је истинско смирење које долази од Бога. Пали човек има сталну потребу за гордошћу, за самоузношењем и хвалисањем, потребу да у њима као у димној завеси прикрива од других, али и од себе самог своје сопствене недостатке. Људима истинскогдобра, истинске мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна, јер они немају шта да скри-вају и зато су такви људи смирени. Христос, Син Божији, говори: "Научите се од Мене, јер сам смирен срцем''. И као што се у целовитости открива истинска мудрост као целому-дреност, тако се и у смирењу открива, просијава и побеђује истинска мудрост као смиреноумље.
После целомудрености и смиреноумља долази - дух дуготрпљења. Зашто Хришћа-нство тако високо поставља дух дуготрпљења? У чемује врлина дуготрпљења? Ово су ва-жна питања због тога што сви непријатељи Хришћанства главну кривицу Хришћанства ви-де, пре свега, у његовој проповеди о дуготрпљењу. Проповедајући дуготрпљење и обећавајући неку награду тамо за трпљење овде, ви, Хришћани, уствари одвлачите човека од борбе за ослобођење, ви учите човека да се мири са злом и неправдом, ви од њега правите послушнога роба. Међутим, у томе и јесте ствар што је у великопосној молитви св. Јефрема Сиријског реч управо о нечем сасвим другачијем што нема никакве везе са таквим пасивним трпљењем. Реч је о дуготрпљењу које је пројава вере, поверења, љубави. Реч је о дуготрпљењу које је, заиста. супротност оном пасивном трпљењу у коме човек диже руке од свега говорећи себи: "Ништа ми друго и не преостаје осим трпљења". Не, дуготрпљење је пре свега Сам Бог у нама Који "није дигао руке од нас", Који нам и даље верује, Који и даље верује у нас овакве какви смо. Зато дуготрпљење долази искључиво од вере да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње и, коначно, да је живот јачи од смрти... Управо се за ту божанску врлину, за тај божански дар дуготрпљења ми и молимо у молитви св. Јефрема Сиријског: да не посустанемо у нашем поверењу у Бога, да се изнутра не предамо равнодушју и презиру, да "не дигнемо руке од свега"...
Последњи дар за који се молимо јесте дар духа љубави: "духа љубави даруј ми, рабу Твоме". Свака се молитва, у суштини, своди на то молитвено искање и у њему налази своје коначно испуњење. Када се молимо Богу да нас ослободи од лењости, унинија, вла-стољубља и празнословља ми Му се, уствари, молимо да нас ослободи од свега онога што представља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце. Са друге стране, целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и корен за разрастање љубави у души човековој. И зато када се, коначно, у молитви - као са неба - јави реч љубав, ми већ знамо да је та љубав не само од Бога, већ да је љубав - Сам Бог Који улази у наше срце, очишћено и украшено целомудреношћу, смиреноумљем и дуготрпљењем, очишћено и спремно да постане храм Божији, место присуства Божијег, место светлости Божије љу-бави и њене свепобедне силе.


4.У часу док изговара реч ''смнреноумље'' свако од вас осећа у којој је мери та реч постала страна духу савременог света и живота. Какво смиреноумље, какво смирење када је свеколики садашњи живот устројен на потпуном егоизму и самохвалисању, на општој занесености спољашњом силом, величином, моћи и томе слично. Тај дух самохвалисања од врха до дна прожима не само политички и државни, већ и лични, професионални и друшгвени живот, то јест буквално све врсте и нивое живота савременог света и човека.
Нашу децу учимо да се горде због овог или оног, међутим, тако ретко и себе и њих учимо смирењу. Да би ствари стајале још горе, једна од главних оптужби коју на рачун Хришћанства непрестаноупућују милитантни безбожницијесте управо оптужба да Хришћанство учи људе смирењу и позива људе на смирење као на главну хришћанску врлину. Хришћанство по тврдњама безбожника проповеда ропство и покорност, оно понижава и умањује човека и његово достојанство, управо због тога што је у потпуности засновано на смирењу. Но, оно што највише зачуђује у свему томе јесте чињеница да при свим тим оптужбама нико од њих никада и нигде није јасно и гласно рекао шта је то хришћанско смирење. Нико и никада није објаснио чему учи хришћанство када говори о смирењу. Нико и никада није објаснио на чему је заснована тврдња да хришћанско смирење понижава човека. Па Христос говори за Себе самог: "Кротак сам и смирен срцем''. И поред тога, тешко да ће икоме пасти на памет да каже да су те Христове речи сведочанство Његове ра-внодушности према злу, Његовог слепог потчиљавања бјвло чему и било коме, Његовог страха пред силницима овога света. Јер, гле, Христос стоји пред Пилатом и говори му тако једноставно: "Ти немаш никакве власти нада Мном". Очигледно Је, дакле, да постоје ра-зличите врста смирења. Зато, пре но што се изнесу било какве оптужбе на рачун хришћанскога смирења, заиста је неопходно објаснити о каквом је то смирењу реч.
Шта је то хришћанско смирење? Оно је, пре свега, осећање истине и то у првом ре-ду истине о самом себи. А истина никада не унижава и не умањује човека, већ га увек узвисује и очишћује. Смирење је, затим, честитости у истини. Оно је одрицање од свакога приказивања себе у бољем светлу, од сваког бацања прашине у очи другим људима у погледу самог себе. Смирење је, коначно, свест о своме месту, о својим могућностима и ограничењима. Смирење је одважно прихватање себе онаквог какав јесам... Ето због чега је смирење, слично целомудрености, почетак - мудрости и зато се у великопосној молитви Св. Јефрема Сиријског молимо Богу да нам дарује духа смиреноумља. Истинску духовну мудрост стиче само онај ко не лаже, ко не преувеличава, ко не жели да се "показује" пред другима и издаје за нешто друго од онога што он стварно јесте. Истинску духовну мудрост стиче, дакле, само онај ко спокојно, трезвено и храбро прихвата живот и поступа у животу.
Гледано из те перспективе, Хришћанство својим проповедањем смирења не само да не унижава и не умањује човека, већ га напротив узвисује и, што је главно, истински уважава. Самохвалисање је потребно искључиво ономе коме нешто недостаје, баш као што је самоулепшавање потребно само ономе ко је ружан. Само се слаби непрестано хвали својом "снагом". Тамо где је слобода тамо нема потребе за самопропагандом. Тамо где је истинска снага тамо нема потребе за претњом другима. Тамо где је истинска лепота тамо нема потребе за "јадном раскоши кинђурења". И зато је управо смиреноумље оно што очајнички недостаје савременом свету и човеку, за чим више од свега - иако тога ни сам није свестан - чезне савремени човек који се дави у мору лажи и гордости.
После смиреноумља у молитви св. Јефрема Сиријског долази дуготрпљење. И ту опет наилазимо на једну од главних оптужби које безбожници упућују на рачун Хришћанства. Они тврде да Хришћанство проповедајући трпљење уствари подрива у човеку спо-собност за протест, за борбу, за заштиту својих права, за стремљење ка бољем и праведнијем свету.
Да бисмо раскринкали лажност ове оптужбе најбоље је да се опет вратимо самом Христу. Да, Христос је учио дуготрпљењу - "дуготрпљењем спасавајте душе своје". Међутим, оно што је Христос називао дуготрпљењем нема апсолутно никакве везе са карикатуром трпљења коју срећемо у безбожничким брошурама, баш као што ни хришћанска љубав према ближњем нема баш никакве везе са безбожничком "љубављу" према удаљеном и безличном колективу у име кога су данас милиони људи лишени слободе. У основи хришћанског дуготрпљења не налази се пасивна равнодушност према злу, већ ма како то чудно звучало управо крајње активно осећање поверења у човека. Ма колико човек падао и издавао оно најбоље у себи, Хришћанство нас позива да верујемо да то зло и тај грехопад нису човекова суштина. Хришћанство верује да човек увек може устати из пада, да се човек увек може вратити својој светлој, боголикој суштини... На концу конца, дуготрпљење јесте вера у силу и победу добра у човеку.
И коначно, ми се на крају молитве св. Јефрема Сиријског молимо за дух љубави. Љубав јесте завршни акорд ове молитве. Љубав је истовремено и скривени покретач нашега живота и његов крајњи циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте Љубав.

А.Шмеман

 Časni post - Vaskrsnji post Ostern
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Ned 6 Mar - 20:23:37

Arhimandrit Gavrilo Raletinacki

SRCE UZ CASNI POST

Sine moj, daj mi srce svoje! govori Gospod. O Bogu misli pre svega, jer i Bog misli o tebi pre svega. Kao sto cobanin misli o jednoj izgubljenoj ovci vise nego o celom ostalom stadu, tako i Bog tvoj misli o tebi, koji se gubis u grehu, vise nego o svima andjelima na nebu. Misliti o Bogu ne znaci ispitivati bice Bozije, nego ispitivati i doznavati sta Bog trazi od coveka.

Ko kupuje orahe, ne ceni ih po ljusci nego po jezgri. Tako isto i onaj koji kupuje jaja. I bezbroj drugih stvari u svetu ljudi cene po nevidljivom, a ne po vidljivom. I Bog tvoj ceni tebe po srcu. Kroz telesnu ljusku On gleda u tvoju srz, u srce tvoje, i trazi ti srce. "Sine moj, daj mi srce tvoje!"

U srcu je Tvorac polozio osnov zivota. U srcu se zivot zamece, pocinje, razrasta i nosi do groba i preko groba. Sta vredi coveku za koga svi kazu: pametan je, ali bez srca! Bog nece od njega traziti pamet, nego srce. Ili sta koristi coveku za koga kazu: bogat je, ali bez srca! Hoce li poneti svoje bogatstvo u onaj svet? Ili sta pomazu coveku telesna snaga i lepota! Ne susrecemo li svaki dan one koji su u mladosti bili snazni i lepi kako se sad pogureni i sasuseni postapaju ili drze za ruku vodje? Blago onima koji se od mladosti ne zaljubise ni u kakvu smrtnu i prolaznu lepotu, nego u Tvorca svoga, cija snaga ne malaksava i cija se lepota ne menja!

Post znaci slabljenje veze srca sa svetom i jacanje veze srca sa Bogom. Zapamti to, i misli o tome. Bez posta nema ni postenja, ni smirenja, ni trpljenja, ni spasenja, niko bez posta nije video raj.

Treba citati i secati se hriscana iz prvih vekova, kakva bese kod njih revnost u veri, u molitvi i postu i cistoti zivota. Behu slicni andjelima ili malim bogovima. Njihov post je bio veliko gladovanje, a ne obican post kao kod nas. Da navedemo nekoliko primera! Sveti Teodosije trideset godina nije okusio hleb niti kakvo mrsno jelo, hranio se pustinjskim biljem, a ziveo je preko 100 godina. Bio je cudotvorac kao mali Bog, umnozavao je hleb kad god je trebalo, prehranio je mnoge monahe i narod. Bile su susne i gladne godine i mnogi narod je dolazio u manastir, narocito o velikim praznicima, da se nahrani cudotvornim hlebom koga je on molitvom umnozavao.

Sveti Visarion ziveo je kao ptica po dubravama bez krova i bez hleba. Jednom je 40 dana stajao na molitvi sa podignutim rukama k nebu. Tako je on molitvom i postom primio veliku blagodat od Boga da je postao kao mali Bog, lecio je posle ljude od svake bolesti, vaskrsavao mrtve, usladjivao gorku vodu, isao preko vode kao preko suve zemlje, nije mu trebao most, zaustavljao je sunce kad god mu je to bilo potrebno. I takvih i slicnih bogomoljaca i podviznika u drevna je vremena bilo bezbrojno.

I danas je Bog isti, ali samo revnitelja nema. Posle prvog svetskog rata, kada je procvetalo bogomoljstvo u Srbiji, video sam neke bogomoljce koji su podrazavali prve hriscane. Jedan je na krstu vezivao sebe i tako provodio noc u bdenju i mucenju bez sna. Drugi su provodili vreme u gladovanju po dan, dva, tri i sest dana, ili 20 dana, a neki na suvom hlebu po tri godine.

Iznad svega sto se cuva, cuvaj srce svoje, sine moj, govori Gospod. Kad zmija ugrize ruku, ruka se zavezuje i steze, da otrovna krv ne bi otisla u srce i zarazila izvor krvi. Kad zlu rec cujes, stegni sluh svoj, da otrov od zle reci ne bi sisao u srce tvoje i zarazio izvor zivota tvoga, sine moj. Kad bogatstvo pritice, ne prilepljuj srce svoje za bogatstvo, govori Premudrost u Knjizi zivota. Nauci se hrabroj borbi za neporocnost i cistotu srca svoga, da bi ga smeo ponuditi kao uzdarje Onome koji ti ga je darovao. Osvetli srce svoje verom, ukrepi ga nadom, zagrej ga ljubavlju, okadi ga molitvom, operi ga suzama, nahrani ga krvlju Hristovom i drzi ga uzdignuto k nebu kao zapaljeno kandilo. Samo tako ces moci mirno sacekati prelaz iz ovog zemaljskog sveta u svet nebeski bez gresnickog trzanja i grize savesti. Zbog toga ponavljaj cesto savet Ocev: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot.

Iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, kradja, lazna svedocanstva, hule na Boga. I ovo je sto pogani coveka. Ove reci govori Gospod tvoj, sine moj. Ovo je rekao nekrstenim Jevrejima, cija su srca zbog prvorodnog i licnog greha bila pretvorena u izvor ne zivota, nego smrti i svake trulezi. Srce je izvor, a usta su potok. Usta govore od suviska srca, veli Gospod. Nas jezik je glasonosa srca nasega. Kakva slava u srcu, takva slava i na jeziku, i kakav gad u srcu, takav gad i na jeziku. Zato ti je receno: svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izvire zivot. Izvire zivot ako ga ocuvas, izvirace sav onaj nabrojani gad i smrad ako ga ne ocuvas. Ili ovo ili ono. Pazi, dakle, i cuvaj izvor zivota u sebi, da se ne zamuti. Ti si krsten, a krstenje je velika stvar. Okupan si vodom i Duhom. Sin Bozji spustio se i okupao te, kao majka prljavo cedo svoje. On je ocistio srce tvoje i ucinio ga izvorom zivota. Zato cuvaj uvek srce svoje molitvom i postom, da se ne bi uvukao vrag u srce i napravio sebi gnezdo zla.

Posla Bog duha Sina svojega u srca vasa, koji vapije: Ava, Oce.

Zasto nam je naredjen post? Mislim zato da bismo se setili boljeg srodstva svoga. Da bismo se setili da nismo samo srodnici zemlje, nego i nebesa, i to najpre nebesa. Da bismo se setili da smo plemickog porekla i da je Otac nas sam car nebesa i zemlje. Zasto nam je naredjen tako strog post od majke Crkve? Nesumnjivo zato da bismo svoju misaonu snagu skrenuli sa svakodnevnih sitnih briga i zamislili se o onome sto je glavno i sto je osnovno. Da bismo se setili svoga porekla i svoga pravog puta i svoje prave vecne otadæbine. Znas li, sine moj, zasto nam je majka Crkava naredila post? Svakako zato da bismo se setili da iako smo od zemlje stvoreni, nije nas zemlja stvorila, jer je i nju morao neko stvoriti. Da bismo se setili neba koje nosimo u sebi, u zemljanoj opni telesnoj. I da bismo umeli odvojiti nebesko od zemaljskog u nama, i besmrtno od smrtnog, i neprolazno od prolaznog, i putnika od kola putnikovih. Glavno i osnovno u coveku jeste srce. U srcu je krv, u krvi je dusa, u dusi je duh, i duh pokrece dusu. Kakav duh, onakva je i dusa. Ako je duh necist, i dusa je necista. Ako li je duh bozanski, sva dusa je bozanska. No ima duhova ne od Boga, koji pokrecu dusu protiv Boga. Nauci se razlikovati duhove. Moli se Bogu neprestano da ti daruje Svoga Svetoga Duha. Po cemu ces osetiti da je Duh Boziji dosao u srce tvoje? Po radosti i utesi koja ce se razliti po celom bicu tvom. Po miru i tisini u srcu tvome. Po sili i snazi i svetlosti u tebi. Zbog toga ces blagosiljati post i blagosiljaces one svece Bozije koji ustanovise post. I bices blagodaran majci Crkvi sto te je naucila postu. Jer ces uvideti dobit od posta, i post ce biti opravdan pred razumom tvojim.

Blago cistima srcem, jer ce Boga videti. Cisto oko gleda svet i sve sto je u svetu; a utruljeno oko ne moze da gleda ni da vidi. Tako je i sa srcem covecijim. Bog je obdario srce covecije narocitom vidovitoscu. Kad je srce pokriveno trunjem greha, ono postaje slepo i ne vidi nista. Kad se srce potpuno ocisti, ono vidi nevidljivi svet u vidljivom svetu, i vidi nevidljivi svet sam po sebi, i vidi onoga ko je srce stvorio, vidi Boga. Zato moli Boga da ti ocisti srce i videces neslucena cudesa u ovom fizickom svetu, koji si dosad gledao samo ocima bez srca. Cime Bog moze ocistiti srce covecije? Samo Duhom Svetim. I ako budes umilostivio Boga da ti sazida srce cisto u tebi, raduj se i veseli se. Zbog toga je nasa mudra majka Crkva propisala najsvetiju molitvu koju treba citati u svako doba dana i noci: Care Nebeski, Utesitelju, Duse istiniti, koji si svuda prisutan i sve ispunjavas, Riznico dobara i Davaoce zivota, dodji i useli se u nas i ocisti nas od svake necistote, i spasi, Blagi, duse nase. A m i n.

 Časni post - Vaskrsnji post Gavrilo-Raletinski
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Čet 10 Mar - 13:00:11

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ПОСТИТИ ИЛИ НЕ ПОСТИТИ
Ми православни смо једини хришћани који се придржавају, или би требали да се придржавају, не само ускршњег и божићњег, већ и свих других постова у току године. Код Протестаната је пост потпуно укинут. Римокатолици посте врло мало дана у години и то под веома ублаженим правилима.

Када би хришћани увек живели и понашали се онако како је Богу мило, пост не би био потребан. Али они тако не живе нити се понашају. Због тога је пожељно и потребно да постоје макар неки периоди у нашем животу када се макар старамо да живимо истинским хришћанским животом. Дани поста су ти и такви периоди

Живимо у једном друштву које жуди за задовољствима и где је све дозвољено. За многе хришћане, укључујући и православне, духовност је постала привремено и повремено занимање. Темпо нашег свакоденевног живота и наше интензивно бављење бригама овога света остављају нам мало времена које можемо посветити духовности. Због тога је за велики број хришћана, укључујући и православне духовност мало позната област.

Пост је одржаван у разним религијама и пре хришћанства. Осим хришћана пост је био практикован међу Јеврејима, муслиманима, Конфуцијнима, Индусима, Таоистима, Јаинистима и верницима других верских група. У Старом Завету се пост често помиње. У Новом Завету је забележено да је Господ Исус Христос постио (Св. Матеј 4:2), а постили су и Његови апостоли (Дела апостолска, 14:23; 27:33). У светоотачкој књижевности сачуваној у рукописима, налазе се сведочанства да су хришћански светитељи, мученици и свети Оци постили и учили о потреби и сврси поста.

Епископ Калистос Вер (Calistos Ware) осврћући се на одржавање телесног, спољњег аспекта поста, пише:

Многи наши савременици су вољни да посте због здравља, да би изгубили тежину; зар не можемо ми хришћани да толико учинимо ради небеског Царства? Зашто се данас самоодрицање које је било радосно прихватано од ранијих генерација хришћана јавља као неподношљив терет за њихове наследнике 2

Неки савремени хришћани запостављају телесни, други пренебрегавају духовни аспект поста, а неки и један и други. Световњаштво и задовољавање пожуда у нашем друштву су свакако један разлог. Други разлог је можда погрешно схватање поста као време жалости а не радости. Заборављају се речи Господа Исуса Христа који је рекао: А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, не да те виде људи да постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (св. Матеј 6:17-18). Треба запазити да наш Господ није рекао АКО, него КАДА постиш.

Нажалост, уобичајило се да се о посту говори као безрадосном времену и искуству. Чак и у беседама у Цркви и у разговорима са пријатељима пост се помиње као време неудобности и депресије. Често сажаљевамо себе што смо одлучили да се за једно време себе лишимо омиљених јела и задовољстава на које смо навикли. Можда нисмо ни свесни радости које се доживљавају постом. Свети Јован Златоусти, у својој беседи која се може сматрати химном посту, набраја заслуге поста због којих се треба радовати:

Пост снажи пророке,

Пост је извршилац Закона и чувар душа;

Пост је заштитник тела и његов сарадник.

Пост је непобедиво оружје

противу непријатеља и његових савезника;

Он је снага мученика

и гонитељ злих духова;

Пост је извор врлина, вођа свештеника,

снага и лепота монаштва

украс светитеља

јер без њега се ни богослужења

не могу служити;

Пост уздиже молитву до неба.

Пост додељује достојанство и слузи,

Пост је мајка здравља

Предводник омладине,

лепота и доброта старости,

помоћник аскета.

У Православној Цркви постоје обавезни постови, једнодневни, вишедневни и у току неколико седмица. Среда и петак су посни дани у току целе године, сем у трапавим седмицама, које су уседмици после Рождества Христова; недељи митара и фарисеја, седмици после месопусне недеље, седмици после празника Васкрсења Христова и седмици после Духова.
Сем среде и петка, једнодневни постови су, према Новом календару, 18. јануар - Крстовдан; 11. септембар - Усековање св. Јована Крститеља; и 27. септембар - Воздвижење Часнога Крста.



Божићни пост траје, по Новом календару од 28. новембра до 7. јануара. Пост за празник Велике Госпојине траје од 14. до 28. августа. Дужина Петровског поста зависи од тога кога датума је празник Васкрсења Христова. Велики или Ускршњи пост траје, укључивши и Страсну седмицу, четрдесет дана, а када почиње зависи од тога кога датума је празник Христовог Васкрсења.

Ускршњи пост је најважнији за православне вернике. Назива се и Велики, не само због дужине, већ и због његвог значаја. То је време нашег духовног припремања за најважнији хришћански празник - Васкрсење Господа нашега Исуса Христа.

Да је тај пост трајао четрдесет дана потврђено је на Првом Васељенском Сабору 325. године, а је постојао је и раније, а Сабор је само то установио. Дужина овог поста није случајно одређена. То има везе са четрдесет дана поста Мојсеја на Синају када је примио Десет заповести (Књига Изласка 34:28) и четрдесет дана поста Господа Исуса Христа (Св. Матеј 4:1) пре него што је почео своју спаситељну мисију. Мојсеј, који је праслика Христа, је централна личност Старога Завета и он је извео Израљски народ из ропства фараона. Христос је центална личност Новога Завета и он је пружио прилику целом човечанству да се избави од ропства прародитељског греха.

Пред почетак седам седмица ускршњег поста постоје и четири припремне седмице. Читања из јевенђеља у свакој од ових седмица садрже кључ за разумевање важности и сврхе, као и циљеве које треба постом постићи. У трећој припремној седмици почиње уздржавање од меса, а у четвртој и од меса и од млечних производа.

Прва припремна седмица се назива Захејева. У недељу Захеја се чита одељак из Јеванђеља по светоме Луки, 19:1-10. Захеј је осећао велику потребу и жељу да види Христа, али је био мали растом. Да би испунио своју жељу он се попео на дуд. То је упутство за нас. И ми треба да осећамо тако јаку потребу и жељу да се приближимо Богу. И ми смо духовно малог раста, па и ми морамо да се уздигнемо да бисмо били ближе Богу и да бисмо Га ако не видели, онда осетили.

Веома значајни догађаји у Старом и у Новом Завету су се догађали на узвишеним местима. Мојсеј је чуо глас Божији и примио Десет заповести на врху Синајске горе. Преображење Господа Исуса Христа се догодило на врху брда Тавор. Због тога су, вероватно, манастири на Светој Гори, Метеорама, манастир свете Катарине на Синају и велики број манастира у Србији, Грчкој и другим православним земљама подигнути на планинама и високим теренима.

Друга припремна недеља се назива Недеља цариника и фарисеја. и чита се одељак из јеванђеља по светоме Луки 18:10-14. Не само за време поста, већ колико је могуће у току целог живота, хришћани треба да се труде да избегавају фарисејску лицемерност и самохвалисање, а да следе скромност и покајање цариника. Нажалост, чак је понекад и исповест неких хришћана више самохвалисање него покајање. Уместо да исповеде своје грехове, погрешке и слабости, они се хвале: нисам убио, нисам украо, нисам учинио прељубу. Осим тога, фарисеј је постио два пута недељно и давао десетак од свог имања, али му то није помогло, јер му је недостајала љубав за друге и скромност.

Трећа припремна седмица је Недеља Блуднога сина и читање је из јеванђеља по светоме Луки 15:11-37. Блудни син је праслика свих оних који, да би задовољавали своје прохтеве и страсти напуштају нашег Оца небеског. Али у причи о Блудном сину нам је такође показан пут повратка Оцу кроз покајање. Осим тога, сазнајемо да је покајање процес који има три степена. Покајање почиње сазнањем о нашој гршности која нас одводи у пустињу где гладујемо и хранимо се храном намењеном животињама, то јест читањем штампе и гледањем филмова и телевизионих програма препуних порнографије или, у цртаним филмовима демонских ликова. Затим долази одлука да се вратимо Оцу и да му признамо да смо погрешили. Најзад, повратак Оцу и признавање погрешака. За нас православне хришћане је исповест признавање наших грехова, што је измирење са Богом, нама самима, и, ако и када је могуће, са другима.

Четврта припремна недеља је Недеља Страшног суда. Читање је из јеванђеља по светоме Матеју 25:31-46. Ту је указано да пост није само одрицање од мрсне хране, већ захтева такође и вршење добрих дела.

Човек се мора питати да ли ова глава недостаје у Библији којом се служе Протестанти. Насупрот њиховом учењу да се спасење постиже само вером, у овом јеванђелском тексту је показано да Господ Исус Христос на Страшноме суду награђује добра дела оних који се примају у Царство Његовог Оца, то јест оних који су спашени, а не дозвољава улазак у Царство онима који нису чинили добра дела. Вера није уопште ни поменута. Вера се може глумети, а истинска вера се потврђује добрим делима.

Може се рећи да пост није само одрицање него и додавање. Од нас се очекује да се одрекнемо неподобних мисли, речи и дела која нису Богу мила, али и да додамо учесталу и ојачану молитву, самоиспитивање, и дела милосрђа.

Још је пророк Исаија, проповедајући својим савременицима о посту, говорио о одрицању и додавању, то јест о истинском и лажном посту. Дијалог између Бога и људи почиње тиме што људи питају: Зашто да постимо, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтје знати ?( Исаија 58:3) Преко пророка Господ им одговара, и указује најпре на погршан а онда на прави пост;

Гле, кад постите, чините своју вољу

и изгоните све што вам је ко дужан.

Ето постите да се прете и свађате,

и да бијете песницом безбожно.

Немојте постити тако као данас,

да би се чуо горе глас ваш.

Такав ли је пост који изабрах

да човјек мучи душу своју један дан?;

да савија главу своју као сита

и да стере пода се костријет и пепео?

То ли ћеш звати пост

и дан угодан Господу?



А није ли ово пост што избрах:

да развежеш свезе безбожности,

да радријешиш ремење од бремена,

да отпустиш потлачене,

и да изломите сваки јарам?

Није ли да преламаш хљеб свој гладноме,

и сиромахе прогнане да уведеш у кућу;

кад видиш гола да га одјенеш,

и да се не кријеш од својега рода?

(Исаија 58:3-7)

Ову исту поруку налазимо у стихирама које се певају на вечерњи пред Недељу Страшнога суда. У једној од њих од нас се тражи:

Нахранимо гладног, дајмо жедноме да пије,

Оденимо голог, прихватимо странце,

Посетимо оне који су у тамницама и болне,

Онда ће нам Судија целога света рећи:

Дођите, благословени од Оца мога,

Наследите Царство које је за вас припремљено.

Телесни, спољашњи, видљиви пост, иако користан за здравље и самодисциплину, ако је без унутрашњег, духовног поста је пост фарисеја, и неће бити награђен. Смиреност и покајање цариника значили су више него телесни пост фарисеја.

Пред сам почетак ускршњег поста је Недеља праштања. У молитви Господњој коју већина хришћана изговара свакодневно, ми молимо Господа да нам опрости дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим (Св. Матеј 6:12). Реч дугови је у неким верзијама ове молитве грехови а у некима огрешења.. Када молимо Господа да нам опрости као што ми опраштамо нашим дужницима, треба да се замислимо, јер у стиховима 14 и 15 у тој истој глави Христос наводи који су услови под којима Господ опрашта наша сагрешења: Јер ако опраштате људима гријехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима гријеха њиховијех, ни Отац ваш неће опростити вама гријеха вашијех (Св. Матеј 6:14-15)

Треба напоменути да је тражење опроштаја услов за добијање опроштаја. Треба ли да очекујемо опроштај од Бога и људи ако не тражимо опроштај? Имам на уму појединце и читаве нације које су се огрешиле о српски, или ма који други народ, убијајући невину децу, жене и људе, а никада за то нису тражили опроштај.

Хришћански пост је двострук: спољашњи и унутрашњи, духовни и телесни. То није ни држање дијете ни вегетаријанизам иако су и једно и друго елементи телесног хришћанског поста. Сврха држања дијете и вегетаријанизма је да се побољша или одржи здравље и телесна лепота. Сврха тог аспекта хришћанског поста је снажење воље за испуњавање много тежих задатака унутрашњег, духовног поста. У исто време, телесни пост, уздржавање од мрсне хране, је такође благотворно за наше здравље. Познато је да велики број монаха на Светој Гори, који никада не прекидају пост, живе до деведесет и више година.

Неке особе, укључивши и свештенике, не наглашавају довољно духовни аспекат поста, а пренаглашавају спољашњи, телесни пост. А у наше време све већи је број оних мирјана и свештеника, који занемарују и омаловажавају телесни пост.

Многи други елементи који су повезани са и обавезни за истински хришћански пост, одсутни су у одржавању дијете и вегетаријанизму. Поменули смо дела милосрђа као део поста. То је старање за друге што није ни повезано са, нити се захтева при одржавању дијете и у вегетаријанизму. Саможивост, и себичност су веома раширени у нашем друштву. У Православном гласнику за март и април 1988, а издаје га Грчка православна архиепископија у Аустралији, је објављен чланак који сам читао на веб-страници парохије Светих Јерарха у [ампањи, Илиној. У чланку се наводи и ово:



Пост има пет сестара: 1) молитва; 2) милосрђе;

3) скромност; 4) уздржавање; 5) љубав. Пост

без молитве је обична медицинска дијета,

промена навике исхране. Пост без милосрђа

је саможивост и сарадник - среброљубља.

.... Пост без скромности је чудовиште охолости.

Пост без уздржавања је исмејавање.

Пост без љубави може да се преобрати у канибализам.1

И молитва је повезана са постом и обавезна је за хришћански пост. Пост без молитва је одржавање дијете. У Светоме Писму пост и молитва се помињу нераздвјно. У Делима Апостолским 13:4-5 забележено је ово о извесном броју пророка и учитеља цркве у Антиохији: А кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које их позвах. Тада постивши и помоливши се Богу метнуше руке на њих и отпустише их. (Дела Апостолска 13:4-5)

У јеванђељу по светоме Луки 2:37, помиње се Ана, кћи Фануилова. Она је била присутна када је Младенац Исус Христос донет у храм и за њу пише да је била удова око осамдесет и четири године, која не одлажаше од цркве, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама (Св. Лука 2:37). Она није била формално хришћанка, али је била у Бога верујућа особа и служила је Богу постом и молитвама.

Не верујем да припадници култа Сатане у овој и другим земљама служе своме “богу” постом. Неком врстом молитве - можда, али постом - не. Узимајући у обзир да у нашем друштву постоје сатански култови, онда и њихов “бог “ - ђаво мора да није далеко. Имамо напаснике на децу, дето-убице, починиоце разних злочина, и свакакве друге манијаке. Пост је драгоцен програм и средство за самодисциплину и духовни преображај. Ако би више особа у нашем, а и у другим друштвима, упражњавали пост и молитву, број злочина и разних других злодела не би био тако велики. Не само одрасли, већ и деца у овој земљи су навикнута да поседују све штогод желе. Ако предмете и задовољства која желе не могу да прибаве законским и моралним средствима, они их стичу злочином и неморалним делима. Зло у нашем друштву је узело такве огромне пропорције да га је тешко избећи и превидети. Легално је да се приказују безобразни, неморални филмови, цртани филмови са ђаволским ликовима, али је незаконито истаћи крстове, божићне јасле, табле са десет Божијих заповести и други религиозни символи. Због тога ми православни хришћани треба да од наших духовних пастира добијамо подстрек да постимо, јер, како је рекао наш Господ Исус Христос, А овај се род изгони само молитвом и постом (Св. Матеј 17:21).

Исповест је била пратилац поста кроз векове. Господ Исус Христос је дао власт својим апостолима, а они су ту власт предали свештенослужитељима да опраштају грехове. Али како грехови могу бити опроштени ако нису исповеђени?

Исповест је практикована од најранијих времена хришћанства:

Древне хришћанске заједнице су упражњавале особиту праксу у вези с тим. Народ би стајао и исповедао своје грехове у присуству целе заједнице1

Ова пракса групног јавног исповедањаје касније је укинута из оправданих разлога. Међутим, чак и у наше време свети Јован Кронштадски је упражњавао да прима заједничку, јавну исповест, али на глас, а не у себи.

Исповест је била изванредно важан инструмент за скидање масти и рђе грехова. Преоптерећени огрешењима, погрешкама, ситним и крупним греховима, ми тонемо као проптерећени чамац. Да бисмо се спасли морамо да се кроз исповест растеретимо од својих бремена.

Имао особа који се “растерећују” лежећи на софи код психијатора. Било би им корисније ако би се “растерећивали” на коленима пред исповедником. Психијатор може да им помогне, али он нема власт да им опрости грехове, а свештеницима исповедницима је та власт дата од Христа да могу опраштати, под условом да се онај коме се прашта покаје.

Наша исповест није потребна Богу. Он и без наше исповести зна наше помисли, речи и дела. Исповест је потребна је нама да бисмо, кроз самоиспитивање пре него што приступимо да се исповедимо, открили наш истински духовни идентитет, а затим да се исповедимо и покајемо.

Господ Исус Христос је знао да је људска тенденција да траже и налазе погрешке и недостатке других, не обраћајући пажњу на своје. Зато је Он рекао: А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш? Или како можеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твојему? Лицјемере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега. (Св. Матеј 7:3-5)

Као илустрацију важности самоиспитивања изнећу једно лично искуство које нећу никада заборавити. Једна моја пријатељица је била на самрти. Отишао сам да је посетим. У току моје посете она ми је казала: Оче, ја знам да умирем, али се не бојим. Нисам знао шта да на то кажем. Онда је она наставила: Оче, ја сам престала да се молим. Пре него што сам успео да је посаветујем да не престаје да се моли, она је наставила:

Сада се не молим, него причам Богу по цео дан

па и целу ноћ. Знаш, не могу да спавам. Кажем

му о свим својим погрешним мислима, речима

и делима. Он све то већ зна. Али ја нисам знала.

А сада знам. Жао ми је, толико ми је жао што

нисам била боља особа.

Потребно је нешто рећи у вези са постом и молитвама у вези са примањем Светог причешћа. То је осетљива тема, али потребно је да изнесемо чињенице и замолимо архијереје наше Цркве да издају упутства како да решимо проблем у вези са овим предметом. Потребно је и важно јер макар овде у Америци ако не на другим странама, постоје две праксе по овом питању. У неким парохијама пракса је да се Свето причешће прима често, али са минималном припремом или сасвим без ње. У другим парохијама се то не упражњава.

Ако не јединство, онда једнообразност Православне Цркве је изгубљена 1925 године када је Грчка Православна Црква усвојила Гргоријански цалендар. У почетку је та Црква била једина која је следила Нови календар. Последица је била да се Грчка Православна Црква поделила у старокалендарску и новокалендарску. Касније је тај календар прихватила и Православна Црква у Америци, а под њеним утицајем и националне православне цркаве које су под њеном јурисдикцијом. Једино су празник Васкрсења Христова празновали и празнују према Јулијанском календару, онако како је прописао Први Васељеенски Сабор 325 године. Међутим, Православна Црква у Финској је прихватила и празновање Васкрсења Христова како га празнују Римокатолици и Протестанти, а противно одлуци Првог Васељенског Сабора.

Прихватање Грегоријанског календара је поделило православне хришћане на оне који прослављају Христово рођење 25. децембра по Новом, а други по 25. децембру по Старом календару, то јест 7. јануара. Тако једни правослани хришћани још посте када су други већ прославили Христово Рођење. Овом променом литургијски календар је много поремећен и исти празници падају у једно време код новокалендараца а у друго код оних који се још придржавају Старог, Јулијанског календара.

Заступници праксе да се Свето причешће прима често, са мало или без икакве припреме, а међу њима и Његова Светост Патријарх Павле, и бар један од наша три епископа у Америци, наводе аргументе у прилог те праксе. Они који следују вековима стару праксу упражњавану у Православној Цркви, наводе разлоге којима одбијају њихове аргументе. Не осуђујући ниједно од ова два гледишта, навешћу неке од аргумената и једних и других.

У свм чланку О Посту и Причешћу, Његова Светост Патријарх Павле пише: У раној Цркви није постојала никаква специјална припрема за Причешће, нити је пост сматран као једино средство за Причешће. Припрема за Свето Причешће је био животни процес испуњавања закона и одбрана од сваког греха.2

А да ли ово правило важи и за савремене православне хришћане који не испуњавају Закон и не чувају се греха? Како може човек да зна који ипуњавају а који не испуњавају? То им не пише на челу и не може се видети голим оком већ је за то потребна исповест.

Чланак Његове Светости се завршава речима: Разуме се само по себи да наши верници треба да буду упућени да се често причешћују, али под условом да се непрекидно старају за чистоту душе, одржавање духовног поста, чувајући срце и очи, уши и чула од свега грешног, а не само да држе телесни пост.3 Поставља се опет питање да ли могу да се често причешћују и они који не испуњавају ове услове? И како свештеник који их причешћује зна да ли испуњавају или не испуњавају ако их не исповеда?

Сасвим је јасно да Његова Светост наглашава духовни пост а не само држање телесног поста. Тако су учили и Свети Оци и сваки истински хришћански православни јерарх. Али да ли Његова Светост изоставља телесни пост? Ако изоставља, а ја не мислим да изоставља јер сам уверен да и он одржава телесни пост, онда је то напуштање онога што су Свети Оци сами и учили и упражњавали. Потребно је прочитати и узети у обзир и изјаву епископа Калиста:

Тенденција да се пренаглашавају правила која се односе на храну, и супротна тенденција да се та правила ниподаштавају као застарела и непотребана су сличне и за жаљење су као издаја истинског Православља. У оба случаја равнотежа између спољашњег и ујнутрашњег је поремећена.4

У току од тридесет и шест година, ја сам професионално учествовао у микрофилмовању и проучавању словенских рукописа. Веома велики број њих садржи учење, поуке и биографије Светих Отаца. Нисам видео ни један једини текст који садржи учење или биографију иједног светитеља у коме би писало да није одржавао и духовни и телесни пост. Свети Јован Залтоуст, у својој беседи у четврту недељу поста изјављује:

Знате да они који позову неког цара или принце

украшавају своје домове, али ви, браћо моја, који

кроз сето Причешће примате Христа у свој

духовни дом, очистите своја тела, очистите га

постом и украсите га скромношћу.

Али исти светац, у својој хомилији број 3, говорећи о посту, опомиње:

Ја заиста не говорим о оном посту који држи

највећи број особа; на само уздржавање од меса

већ такође и од греха.... .... Да не бисмо на крају,

када смо одржали пост изгубили круну поста,

треба да разумемо шта и на који начин је потребно

да обављамо ову радњу; јер и онај фарисеј је

постио, али после је отишао празан и лишен

плодова поста.

Свети Јефрем Сирин је учио:

Спаситељ је почео своју мисију нашег спасења

постом, На исти начин, сви они који ходају

стопама нашега Спаситеља граде на овом

темељу почетак својих подвига, јер пост је

оружје које је Бог установио. Ко ће избећи

осуду ако ово запостави? Ако је Сам Зако

нодавац постио, како може ико од оних

који треба да испуњавају закон бити

изузет од пошћења?

Врло је могуће да у почетку хришћанске Цркве, за време прогона хришћана, па и за кратко време после тога, није захтевана специјална припрема за пријем Светог Причешћа. Потврда тога је Егеријин опис њеног ходочашћа у Свету Земљу. То је најстарији сачувани путопис у коме је описан литургијски живот у Јерасулиму и Светој земљи на крају четвртог и почетку петог века. Написан је после 394 али пре 404 године. Егерија често помиње да су она и њени пратиоци примали свето Причешће, али не помиње икакву припрему.

На другој страни, Апостол Павле помиње потребу ако не и захтев за неку припрему за примање светог Причешћа. У Првој посланици Коринћанима он пише о установљењу Евхаристије, а онда опомиње:

Тако онај који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је тијелу и крви Господњој. Али човјек да испитује себе, онда од хљеба да једе и од чаше да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. За то су међу вама многи слаб ии болесни, и довољно их спавају. (Прва посланица Коринћанима 11:27-30)

Већ године 391. на Сабору у Картаги, пост је изричито наведен као услов за примање Светога причешћа. На веб-страници Где Господ Гради Ученике, може се прочитати:

Рани хришћани су повезивали пост са

покајањем и очишћењем (Св. Матеј

6:16; Св. Марк 9:29). У току два века

постојања, Хришћанска Црква је

завела пост као добровољну припрему

за примање у свете тајне Причешћа и

крштење и за рукопложење свештеника.5

Ако је у току четири века хришћанима било дозвољено да примају Свето причешће са мало или нимало припремања, обавеза да посте и да се исповедају постоји шеснаест векова. Колико ми је познато овај нови поредак је отпочео негде у 1950-тим годинама од стране Православне Цркве у Америци. Као оправдање за то кажу да је тако било у почетку хришћшанства.

Ако се прихвате њихово расматрање и аргументи, онда треба да напустимо много тога што се сада ради, а није се радило у почетку. Символ вере, који садржи најосновније догмате наше вере, није постојао у прва три века. Формулисан је у четвртом веку, на Првом Всељенском Сабору у Никеји 325 године и Другом одржаном 371 године у Цариграду. Да ли је због тога неважећи? Одлуке других Васељенских Сабора, литургије светог Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Двојеслова нису служене нити су постојале у прва три века. Све три су настале у четвртом веку. Да ли их онда не треба служити? Дивне стихире које се певају на нашим богослужењима и молитве које се читају нису постојале у прва три века. Да ли онда да их изоставимо и одсад их не певамо и не читамо? А како је са канонима и правилима која су настала у току векова, а нису постојала у прва три века? Да ли важе или не важе? На другој страни, у почетку су се и апостоли и епископи њихови наследници женили, а сада о томе нема ни говора.

Његова Светост Патријарх Павле у раније поменутом чланку објашњава зашто је древним хришћанима било дозвољено да примају свето Причешће без припреме:

Њих су звали “свети” и они су заиста били свети

јер су се чували од свакога греха и знали су да

“онај који геши роб је греха” да грех одводи

особу од Бога, квари душу и чини је неспособном

за примање Светог причешћа.6

Питање је да ли су сви они који се данас често причешћују, а без икакве припреме, свети? Ко одлучује да ли су свети или не? Како свештеник који их причешћује зна да се ради о светима? Колико нас сме да изјави да се чувао од свакога греха?

Један заговарач честог причешћивања, одбјио је да исповеди једну своју парохијанку. Ево шта ми је она рекла, у присуству још једног српског православног свештеника и неколико младих особа:

Припремила сам се за свето Причешће молитвом и постом. Моји родитељи су ме научили да је то исправан начин припремања за пријем светог Причешшћа. На дан када сам дошла да се причестим, замолила сам тутора да оде у олтар и позове свештеника да ме исповеди. Свештеник је дошао и питао ме шта желим. Рекла сам му да сам се припремила да примим свето Причешће, али још треба да се исповедим. Он ме је љутито запитао: “Ко ти је рекао да се припремаш? Како можеш ти или ико други да се припреми за пријем светог Причешћа? То је дар Божији и нико не може да се за исти припреми!”

У реду! Свештеник је био у праву када је младој жени рекао да је свето Причешће дар Божији. Али да ли је погрешно ако показујемо своје поштовање и захвалност за дар улажући напоре да макар за време поста живимо богоугодним животом, ако то не чинимо у току целог живота? Не кажем да не треба да се трудимо да живимо богоугодним животом и када није пост. Али ако ми не можемо да живимо таквим животом ни у кратком времену поста, како ћемо живети таквим животом целог свог живота?

Свештник је био у праву када је младој жени рекао да нас наша припрема не чини достојним да примимо свето Причешће. У праву је био када јој је рекао да не можемо никада бити припремљени. Али зар није потребно да учинимо искрене напоре да се припремимо колико је могуће? Господ сигурно види и не одбацује наш искрен покушај да будемо бољи, макар за време поста. Вежбајући на тај начин самодисцииплину, самоодрицање и самопобољшање, можда ће нам бити лакше да и изван времена поста будемо макар мало бољи него што смо иначе.

Ако је свештеник мислио да је уздржавање од мрсне хране безвредно, није био у праву. Никаква храна није сама по себи грешна. Наш народ има изреку: није грех оно што улази, него оно што излази из уста. Уздржавање од мрсне хране је лакши подвиг којим се оснажујемо за тежи, духовни пост. Лакше је одрећи се меса, млека, сира и јаја него се одрећи зависти, оговарања, љубоморе, охолости, злих помисли, речи и дела. Осим тога, да ли су Свети Оци грешили када су постили и телесни и духовни пост?

Поред тога, када је време да се врши причешће, овај свештеник, као и сви свештеници или ђакони позивају народ овим речима: Са страхом Божијим и вером, приступите.7

Зашто и чега треба да се боје причасници? Зашто треба да се боје Бога када приступају светоме путиру? Треба ли да се боје светога Причешћа, Тела и Крви Христове, или тога што се нису довољно припремили да приме тај најскупоценији дар?

Један српски православни свештеник у Калифорнији рекао је своме парохијанину који је хтео да се исповеди пре причешћа да су исповест и пријем светог Причешћа две посебне тајне и да се не обављају истовремено. Откад су исповест и пријем Светога причешће две свете тајне које немају везе једна са другом и да се не могу примити истовремено? Крштење и миропомазање су такође две свете тајне, али се примају истовремено, једна за другом. У римокатоличкој Цркви није тако. Миропомазање, које они називају кризма, примана је, бар некада, када дете напуни дванаест година. Да ли смо и када смо ми усвојили римокатоличку праксу?

Не знам да ли је овај свештеник следбеник и васпитаник неколико српских епископа за које ми један пријатељ из Београда пише: Неки архијереји не дозвољавају свештенству да исповедају, већ верници примају свето Причешће без тога. Ипак, исповест је света Тајна. Његова Светост није за овакву праксу и захтева да се Света тајна исповести обавља.

Који су и какви су ти архијереји, макар да их је само неколико, који самовољно укидају једну од седам светих Тајни? Приликом хиротоније они полажу заклетву да ће чувати православну веру. Ако је овако чувају онда су кривоклетници.

Не знам да ли да се радујем или да тугујем када видим да литургијска разнообразност није проблем само нас српских православних верника у Америци, него је проблем и Српске Православне Цркве у старом крају. Да ли смо прихватили протестанску праксу која дозвољава да појединци, мењају и укидају догме и правила? Сада, ето, и неки наши епископи самовољно укидају не само вековима стару литургијску традицију него и свету Тајну исповести. Засад само једну, исповест, а онда ће и друге доћи на ред, јер тако су радили и раде Протестанти на које се, рекао бих, ови архијереји угледају.

Један веома јак и исправан аргуменат за олакшавање правила о припреми за чести пријем светога Причешћа је чињеница да га огромна већина православних верника прима веома ретко. Жалосна је појава када за време свете литургије свештеник или ђакон позива: Са страхом Божијим и вером, приступите, а нико не приступа да прими свето Причешће. Отуда је потребно да надлежне власти донесу одлуку, а не да поједини свештеници - или као што је случај у једној парохији у Калифорнији ђакон, - доносе и намећу своја правила о пријему светог Причешћа.

У току свога постојања Црква је вршила потребне промене и допуне, што је сасвим природно. Црква није закречена шкољка, већ живи организам. Само, промене и допуне нису увођене одлуком појединаца, чак и ако су ти појединци епископи, а још мање ако су само свештеници или ђакони, него су доношене саборно. Код римокатолика је, наводно, једна особа, папа, који дноси одлуке. У Протестантским заједницама свако има то право да доноси одлуке и промене. У Православној Цркви одлуке су доносиле надлежне црквене власти, не појединци већ саборно. Ми живимо у друштву где је утицај Протестантизма веома јак. Изгледа да он утиче и на живот наше Цркве. Ради тога је од изванредне важности да архјереји Српске Православне Цркве на Архијерејском Сабору, без икаквог одлагања, расмотре ово питање и реше овај проблем.

У међуврмену, било да је време поста или не, није за нас касно да се одазовемо позиву великопосне стихире да учинимо себе бољим помоћу хришћанског поста:

Гле, дан спасења се приближава:

Свети, Велики, Драгоцени пост

кога је Господ установио.

Отпочнимо пост чишћењем

наших душа и тела од сваког зла,

ово су дани очишћења.

Ако смо грешии свађом или гњевом,

лажима или оговарањем,

завишћу или или крађом.

осуђивањем других или пијанством,

или блудом, или прождрљивошћу.

одбацимо, браћо,

сва зла дела која смо учинили

и пригрлимо искрено покајање

да бисмо се приближили Богу

помоћу честих молитава.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Sub 12 Mar - 15:04:25

 Časni post - Vaskrsnji post Hrama_Sveto_Save_u_beogradu_-_zima

КО ПОБЕДИ СЕБЕ − ЈУНАК ЈЕ НАЈВЕЋИ

Отац Симеон, игуман манастира Рукумија, о посту

КО ПОСТИ ДУШУ ГОСТИ, КО НЕ ПОСТИ БОЛЕСТ ГОСТИ



Хришћанско-православни пост је уздржање од мрсних јела и удаљавање од злих мисли, осећања, речи и дела. Значи: постимо телесно, али и духовно. Пост је мајка телесног здравља и неопходни сапутник у животу по Богу. Свети Василије Велики каже: „Пост је све Свете руководио у животу по Богу!“

Посна храна је лако сварљива, и ако се човек не преједе, после јела може се молити Богу. У посту се осећамо лакше, лако се крећемо,значи да имамо добру борбену готовост. Телесне страсти се уништавају постом и уздржањем од сувишне хране. Свети Оци уче да постоје три степена узимања количине хране: први, јести не до ситости, остати мало гладан, други, јести до ситости, и трећи, прејести се, то јест унети непотребне количине хране. Прва два степена не подлежу покајању, а трећи подлеже и покајању и исповести, будући да се ту ради о стомакоугађању.

Поред ове опасности, вреба нас за столом и друга мука: узимање хране са жељом да се дограби неко „лепше“ парче. У оваквим искушењима требало би свакако да се присетимо оне народне „Пробирач нађе отирач“, као и речи Светога Јована Кронштатског који вели: „Бог или тело!“ То значи: ко угађа телу, не угађа Богу и обрнуто.

Христа Бога ради и ради нашега спасења од греха, смрти и ђавола, Црква је установила да се обавезно пости средом и петком преко године (осим трапавих седмица) и четири поста: Васкршњи, Апостолски (Петровски), Успенски Богородичин и Божићни, као и дани часног Крста , Усековање главе Светог Јована Крститеља и Бадњи дан. У току наведених постова приступамо светим тајнама покајања и исповести, а потом, на Светој Литургији, причешћујемо се телом и крвљу Господа Исуса Христа у виду хлеба и вина. Ово се чини онда када се за то озбиљно припремамо. Уколико смо неозбиљни у припреми за свето причешће, то јест ако попуштамо телу на вољу, ако немамо озбиљно уздржање од сувишне хране, ако су нам очи, уши и језик неуздржани од злих гледања, злих слушања, злих речи и празнословља, ако то све свесно чинимо, па чак и намерно, онда и не треба да се причестимо. Ако пушимо, пијемо или се дрогирамо, коцкамо, живимо блудно и распусно, ако се кинђуримо и улепшавамо ради супротног пола, то јест ако смо у неком греху, онда морамо схватити да је време поста јединствена прилика да се свему томе објави рат, е да би се хришћански живело и причешћивало Хлебом живота. У току духовне борбе сећајмо се речи Господа Исуса Христа: „Без мене не можете ништа добро чинити.“ Наш народ још каже „Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора“. Сећајмо се и речи Светог Апостола: да подвижници задобијају царство небеско, да смо благодаћу Божјом спашени, то јест да се трудом и борбом помагани благодаћу Божјом спасавамо од непријатеља нашега спасења. И још Свети Сава српски каже: „Ко победи себе, јунак је највећи.“

Браћо и сестре, ако се потрудимо да постимо по типику, то јест по правилу црквеном, у нашим срцима јавиће се жеља за молитвом Оцу нашем небеском да говоримо „Оче наш“, да се Богу молимо и тако вечно живимо. Амин. Дај Боже.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Ned 13 Mar - 4:55:07

Сестринство манастира Св. Стефан Липовац

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА

- ПРИПРЕМА ЗА СВЕТУ ТАЈНУ ПРИЧЕШЋА-

“Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан.”-Јн. 6,54

“Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Чашу спасења примићу и Име Господње призваћу.”-Пс.115,3-4

Живот је дар Божији. Кад смо задовољни неким даром ми дародавцу узвраћамо уздарјем. Право уздарје Богу, нашем највећем дародавцу, је припремање и приступање Чаши Господњој – светом Причешћу. Томе нас учи псалмопевац и пророк цар Давид, који богонадахнуто поставља кључно питање : “Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао?” Руковођен Духом Светим он пружа одговор: “Чашу спасења примићу и Име Господње призваћу” (Пс. 115;3-4).

“Заиста, заиста вам кажем : ако не једете тијело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6,53). “Који једе моје Тијело и пије моју Крв, у мени пребива и Ја у њему” (Јн. 6,56). Господ је овим речима указао на апсолутну потребу да сви Хришћани активно учествују у Светој Тајни Причешћа (Евхаристије). Ову Свету Тајну установио је Господ Христос уочи свог крсног страдања, на Тајној Вечери. “Кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече : Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи : Пијте из ње сви; Јер ово је Крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова” (Мт. 26,26-28).

Сваки Хришћанин, како нас учи наша Света Црква, који се причешћује, тајанствено се сједињује са Христом, јер се у свакој честици раздробљеног Агнеца[1] садржи цео Христос.

Значај Свете Тајне Причешћа је несагледив и њено поимање превазилази наш разум. Ми православни у стихири празника Велике Госпојине певамо Пресветој Богородици : “Ходите људи помолимо се Пресветој Чистој Дјеви, из које неизрециво изађе, оваплоћени Логос Божији, зовући је и говорећи јој : Благословена си ти међу женама, блажена је утроба твоја која је сместила Христа…“. Својим оваплоћењем Син Божији је цео присутан и смештен у утроби Песвете Богородице Марије. Исти Свети Дух који је дејствовао у зачећу Христа у утроби Богородице Марије дејствује и у свакиј литургији стварајући из хлеба Тело Христово, а из вина Крв Христову. Ово присуство Сина Божијег у плоти,материји, увек поново налазимо у васкрслом Телу Христа, које није само дух – привиђење. То је доказано речима које је Господ упутио апостолима после Васкрсења :”Видите руке моје, то сам ја; опипајте ме и видите, јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам” (Лк. 24,39). О телесном присуству Христа на светој литургији сведочи молитва о призиву Светога Духа, на литургији св.Василија Великог, у којој је сажета сва православна вера :” И створи од хлеба овог само Тело Христа Твојега, а од вина овог саму Крв Христа Твојега…”

Путем светог Причешћа сваки православни причесник се сједињава и поистовећује са Телом васкрслога Христа. То је она вера од чистога срца која превазилази сваки ум. Начин промене хлеба и вина у Тело и Крв Христову је недокучив, као што је недокучиво присуство личности Сина Божијег у утроби Богородице Марије. “Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће” (Мт. 19,26). Кад је неверни апостол Тома додитнуо тело Васкрслога Христа, ускликнуо је : “Господ мој и Бог мој!” (Јн. 20,28). Ништа више није могао да изусти.

Вршење свете тајне (свако освећење) у Православној Христовој Цркви захвата и материју. У пракси наше православне литургије ова промена хлеба и вина у Тело и Крв Христову има за циљ искључиво причешће верних. Ми православни се држимо Његове заповести : “Узмите, једите… пијте… сви” (Мт. 26,26-27). Циљ причешћивања Телом и Крвљу Христовом је промена (преизмена, преображај) и самих причесника : да будемо сви христоносни, богоносни људи, нова створења, по речи Његовој : “Ево све чиним новим” (Открв. 21,5) и “Ако је ко у Христу, нова је твар” (II Кор. 5,17).

Дакле, светиња божанских енергија, у светим тајним Цркве, прожима и освећује материју воде, уља, хлеба, вина, али све са једним циљем – да освети и обожи целу личност сваког верника, да га што више приближи Прволику по чијој слици и прилици је човек створен (види Књ.Пост. 1,27).

Отуда се делатност Православне Цркве састоји у настојању да свет уведе у Цркву, да свет приведе Богу – за живот – у Христу и Христом, јер је Бог дао Сина Свога Јединороднога “за живот света” (Јн. 6,51), а “раном Његовом ми се исцелисмо” (Иса. 53,5 и I Петр. 2,24).

Црква учи да цео живот хришћанина јесте и треба да буде припрема за свето Причешће. С друге стране, тај живот треба да буде духовни плод светог Причешћа. Цео наш живот би требало да се процењује и мери нашим чланством у Цркви и с тога нашим учествовањем у Телу и Крви Христовој – у Светој Тајни Причешћа. Наш привремени – овоземаљски живот треба да буде испуњаван и преображаван благодаћу овог учествовања. То су свети оци (благодаћу Божијом и подвижничким начином живота) искуствено спознали и оставили нам поуку да спасење не можемо постићи кроз нас саме, него у заједници са Богом. Најприснија заједница са Богом остварује се у светој тајни Причешћа.

Спасење – стварни живот света – за који је Бог дао свог Јединородног Сина, је на дохват руке ако узмемо удела за трпезом коју је Господ поставио свима нама рекавши : “Ја сам хлеб живота : који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети” (Јн. 6,35). “Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн. 6,54).

Наш праотац Адам је напустио рај а живот је тамо требало да буде евхаристичан – што ће рећи да свет буде приношен Богу као уздарје у знак захвалности.

По схватању А.Шмемана “Првородни грех се није првенствено састојао у томе што је човек био “непокоран “ Богу; грех је у томе што је човек престао да буде гладан Бога; што је престао да увиђа да цео његов живот зависи од сагледавања света као свете тајне заједничарења с Богом… Једини прави пад човека је његов неблагодаран однос према Богу ”.

Сагледавајући пало стање гордих људи, који не живе у заједници са Богом без трунке кајања, свети апостол Павле пита : “Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (од Бога)?” (I Кор. 4,7). Пошто нам је све дато од Бога, онда земне плодове, хлеб и вино, као Божије дарове треба Богу да приносимо као уздарје у знак благодарности за знана и незнана добра дата нама људима. То значи треба активно да учествујемо у светој тајни литургије – да негујемо благодаран (евхаристичан) начин живота према Богу.

Благодаран начин живота према Богу подразумева што приљежније припреме за Свету Тајну Причршћа. Припреме за приступање овој највећој светињи подразумевају духовну будност, пост, молитве, покајничко расположење срца и исповест. Увиђање своје грешности открива личне слабости и буди у човеку жељу да постане бољи кроз сједињење са Христом у Светој Тајни Причешћа. Молитва и пост помажу да осећање покајања обузме душу. Припрема за Свето Причешће траје неколико дана и обухвата и телесни и духовни човеков живот. За тело пост подразумева уздржање : телесну чистоту и не узимање мрсне хране (меса, млека, млечних производа и јаја). За време строгог поста не једе се ни риба ни храна на уљу. Хлеб, воће и поврће требало би умерено користити. Ум не треба да се препуста грешним забавама и да се расејава свекодневним ситницама, него га треба сабирати молитвом. За то свети оци препоручују понављање кратке Исусове молитве : Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног – грешну. У дане припреме за Свето Причешће Хришћани треба да иду на службу у храм и да марљивије испуњавају своје молитвено правило (да у целости читају све јутарње и вечерње молитве). На дан уочи причешћивања код куће прочитати Канон и молитве пре Светог Причешћа из молитвеника. Увече уочи причешћивања, после поноћи, се не једе и не пије ништа јер треба највећој Светињи приступити на празан стомак.

Пре Светог Причешћа човек треба да се исповеди, или увече или ујутру пре Свете Литургије.

Црква је оставили духовницима и свештеницима да решавају питање о томе колико често треба приступити Светом Причешћу, колико дуго се припремати и које молитвено правило испунити пре тога. То много зависи од здравственог стања верника, од узраста, од црквености и од молитвеног искуства.

Пре Причешћа Светим Тајнама Христовим веома је важно да опростимо свима који су нас увредили. Ни у ком случају не смемо да се причешћујемо у стању злобе или непријатељства према некој особи. Бог се ни од чега тако не одвраћа као од човека који је злопамтило, који има срце надмено и душу раздражљиву. Живот хришћанина је крстолики. Вертикала таквог живота у знаку крста је труд на испуњавању прве највеће заповести а хоризонтала је труд на испуњавању друге највеће заповести Божије. “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа запојест. А друга је као и ова : љуби ближњега свога као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци” (Мт. 22,37-40). Истинско богољубље укључује човекољубље и обрнуто. Колико до нас стоји треба имати мир са свима, јер нам је Господ поручио : “Ако принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој” (Мт. 5,23-24).

Одраслим верницима који први пут приступају Светој Тајни Причешћа препоручујемо да се пажљиво припреме и за прву исповест у свом животу. Све грешно у одређеној мери нас удаљава од Господа Исуса Христа – од Живе Цркве Његове. Зато свештеник над сваким који се каје у молитви приликом исповести изговара “измири, присаједини га светој Твојој Цркви …”. Хришћанин се кроз искрено покајање очишћује и најприсније се повезује са Христом у причешћивању Светим Тајнама. Изнова наталожени греси удаљавају Хришћане од Христа и од Цркве. Због тога су опет потребни покајање, исповест, и причешће и тако све до смрти. Ако неко каже у себи : млад сам, изживећу своје жеље, страсти и похоте, а кајаћу се после – па у таквом духовном расположењу згреши – таквог човека Господ неће удостојити покајања и може му пресећи живот. Човека смрт може затећи или у благодатном стању покајања или у стању тријумфовања греха. Хришћанин који се упокојио у благодати задобио је спасење. Што се више човек налази под деловањем благодати Светога Причешћа и што је присније сједињен са Христом, то ће више имати удела у општењу са Њим и у Његовом будућем Царству.

Света Тајна Причешћа се назива и леком бесмртности. Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега са Вечнопостојећом Светом Тројицом, човек из Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан. “Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца и онај који једе мене и он ће живети због мене” (Јн. 6,57) – рекао је Господ Исус Христос.

“Сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу, Којега одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз вјеру, да покаже правду своју опроштењем пређашњих гријеха” (Римљ. 3,23-25). Господ нас спасава по благодати, али је неопходан и напор сваког човека. Бог спасава Своју палу творевину љубављу према њој, али је неопходна и љубав човека према своме Творцу, без које се он не може спасити. Тежећи Богу и придружујући му се својом кротком љубављу, људска душа добија снагу која је очишћава од грехова и ојачава за борбу против греха , до потпуне победе. О томе је св.Јован Кронштатски рекао : “Развраћеност и исквареност постали су тако велики да су често причешћивање Животворним Тајнама Тела и Крви Христове савршено неопходни за постепено ослобађање људи од унутрашњег зла… Благодаћу Пречистих Тајних стојим и ходим право и нећу се вратити на зло, ако будем стражио над собом : тако је добро причестити се! Но, не примајући их значајно време, постајем лако склон злу, и ђаво лако овладава мноме. За душу је права несрећа када се дуго не причешћује Светим Тајнама : душа почиње да заудара на страсти, чија сила расте у мери у којој се дуго не сједињујемо са својим Животодавцем”.

Свети Јован Кронштатски је писао о плодовима достојног причешћа. “По плодовима њиховим познаћете их” (Мт.7,16). По преслатком, преблаженом и животворном плоду Литургије, плоду Пречистих Тајних Тела и Крви Господње у души својој препознаћеш да је она од Бога… многи су добили велику душевну корист, мир и сладост у души од само једног трепетно – побожног присуствовања Светој Литургији… Дивим се величини и животодајној моћи Светих Христових Тајни ! Једна старица, која је пљувала крв и била потпуно изнемогла пошто више ништа није јела, од причешћа Светим Тајнама истога тога дана почела је да се опоравља. И девојка, која је била већ на самрти, после причешћа Светим Тајнама почела је да се опоравља, једе, пије и говори, она која већ готово за себе није знала и силно се трзала, и ништа није јела нити пила. Слава Животодајним и страшним Тајнама Твојим Господе!”

Већина Православних Хришћана се данас према светој Литургији и према светом Причешћу односи хладно, незаинтересовано и равнодушно. Светим тајнама се причешћују веома ретко и по неопходности (на самрти). Они нису свесни чега лишавају себе. Какве помоћи Божије! Због тога у Православним Хришћанима (који су то само по традицији и по крштењу) нема живота по духу Христовом! Ето због чега су се намножили маловерје, врачање, пороци и несреће!

* * *

Преко Свете Тајне Причешћа људима се даје сам Господ Христос под видом хлеба и вина као Тела и Крви Његове. Дакле, Господ Исус Христос, Син Божији и Друго Лице Свете Тројице, даје нам се свим суштаствима свог Богочовечанског лика, даје нам се непосредно и стварно а не привидно и имагинарно. Све што је могуће било дати човеку од стране Бога, тј. све што је Божије сапричесно човеку (= оно Божије чиме се човек може причестити а да не буде нарушена његова човечанска природа, личност) сам Господ Исус Христос дао је собом, својим животом. Живот се животом даје. Он који је Животодавац и родоначалник рода људског својим Новим Заветом (Светом Евхаристијом) из божанског човекољубља према палом људском роду даје могућност новог човека – Новог Адама , за разлику од старог - палог Адама. Једино је Он “Ново под сунцем”, и све што је у заједници са Њим у Цркви Његовој има наду вечног живота.

* * *

Познати руски духовник схи-игуман Сава (1898-1980) овако је поучавао духовна чеда : “Господ нам је даровао Свету Тајну Евхаристије, као насушни хлеб, по својим речима : “Хљеб који ћу Ја дати, Тијело је моје” (Јн. 6,51).

Из овога се види да Христос не само да нам је дозволио, већ је и заповедио да често приступамо Његовој Трпези. Обичног хлеба се не лишавамо на дуже време, јер знамо да ће наше снаге ослабити и да ће се прекинути телесни живот. Како се онда не бојимо да се задуго лишавамо Хлеба Небеског, Божанственог, Хлеба Живота?

Они који ретко приступају Светој Чаши обично се правдају речима : “Недостојни смо, нисмо спремни”. А онај који није спреман нека не буде лењ и нека се припреми.

Ниједан човек није достојан општења са Свесветим Господом, зато што је само Бог безгрешан, али нам је дато право да верујемо, да се кајемо, да се исправљамо и да се надамо у благодат Спаситеља Који тражи изгубљене и спасава грешне.”
[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od vivijen taj Pet 25 Mar - 12:36:31



Св. патријарх Тихон: Није ли српски народ слабио од хладноће према вери и издаје отачких предања?
Wednesday, 23 March 2011
Слово Светитеља Тихона Cрпском народу*

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима
(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или - који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присјећа, попут древних Jевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Jерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Jевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.


08 / 08 / 2001

Слово Светитеља Тихона (који је тада био епископ Алеутски и Аљашки), изговорено у 17. недјељу по Педесетници, Србима у Џексонској цркви.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60085
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Časni post - Vaskrsnji post

Počalji od padreex taj Sub 26 Mar - 19:48:10

vivijen ::
Nedelja mitara i fariseja - Na deset nedelja, odnosno, sedamdeset dana pred Vaskrs pada ova nedelja. To je prva i početna nedelja pripreme za dan Vaskrsenja Hristovog. Sedmica ove nedelje je razrešena posta (trapava), dakle, ne posti se sreda i petak. Nedelja je nazvana po poznatoj Hristovoj priči o gordom fariseju i smirenom cariniku.

Nedelja bludnog sina - Deveta nedelja pred Vaskrs. Podsećanje na znamenitu Hristovu priču o bludnom sinu.
Nedelja mesopusna - Osma nedelja pred Vaskrs. Ova nedelja je posvećena sećanju na Strašni sud. U ovu nedešu padaju mesne poklade. Mesopusna se zove, jer je poslednja pred Vaskrs kada se jede meso.

Nedelja siropusna - Sedma nedelja uoči Vaskrsa. Uovu nedešu padaju bele poklade, u toku ove nedelje se ne jede meso, već samo sir, kajmak i ulje. Zato se zove sirna ili bela nedelja. Posle ove nedelje počinje Časni post.


Nedelja prva posta - Čista (Nedelja Pravoslavlja) -
Šesta nedelja pred Vaskrs kojom počinje vaskršnji ili Časni post. Ove nedelje se posti "na vodi". Ne jede se, dakle, ni meso, ni riba, niti mast, niti ulje, jer se vernici spremaju za sveto pričešće. Zove se Nedelja Pravoslavlja, jer se praznuje pobeda Pravoslavlja nad jeresima 842. godine.

Nedelja druga posta -
Peta nedelja pred Vaskrs, nazvana pačista, jer dolazi iza čiste nedelje. Ova nedelja je posvećena još i sv. Grigoriju Palami, arhiepiskopu solunskom i čudotvorcu. (+1368.), vođi isihasta.
Nedeša treća posta - Krstopoklona - Četvrta nedelja pred Vaskrs. Ova nedelja je posvećena Časnom krstu Gospodnjem. Tokom nedelje je strogi post - ne jede se riba.

Nedelja četvrta posta - Sredoposna - Treća nedelja pred Vaskrs. Posvećena sv. Jovanu Lestvičniku (525-600), piscu znamenitog dela "Lestvici". Predoposna se zove jer pada u sredinu posta.

Nedelja peta posta - Gluvna - Druga nedelja pred Vaskrs, posvećena sv. Mariji Egipćanki, najpre velikoj grešnici koja je pokajanjem postala velika svetiteljka.

Nedelja šesta posta - Cvetna - Nedelja pred Vaskrs, posvećena je svečanom Hristovom ulasku u Jerusalim. U petak ove nedelje (petak uoči Cveti) završava se časni post - sveta čedrdesetnica. Ostali dani do Vaskrsa su takođe posni - Lazareva subota, Cveti i dani Velike nedelje.

Strasna sedmica - Velika nedelja -
Sedmica uoči Vaskrsa. Dani ove sedmice posvećeni su stradanju Hristovom.
Veliki ponedeljak - sećanje na Hristov put u Jerusalim kada je prokleo besplodnu smokvu; i na Josifa koga su braća prodala u Egipat.

Veliki utorak - Hristos propoveda u Jerusalimskom hramu. Starešine jevrejske traže načina da ga uhvate i ubiju. Ovoga dana crkva podseća vernike na priču "o deset vojnika" iz Jevanđelja.

Velika sreda - sećanje na ženu koja je mirom pomazala Hrista i tako ga pripremila za pogreb i na Judu izdajnika, koji je odlučio da izda svoga učitelja za 30 srebrnika.

Veliki četvrtak - uspomena na Hristovu tajnu večeru sa učenicima, kada je ustanovljena sveta tajna pričešća. Ovoga dana je Hristos uhvaćen i predat na stradanje i smrt.

Veliki petak - dan Hristovog stradanja i smrti.

Velika subota - dan Hristovog pogreba. U sve dane ove sedmice posti se strogi post. na veliki petak ne jede se ništa, osim malo suve posne hrane i vode.

 Časni post - Vaskrsnji post 1239922821

Хтео бих да додам: Трећа недеља Часног поста,Крстопоклона-недеља у којој се сада налазимо и чије смо празновање почели са вечерашњим богослужењем.
padreex
padreex
Novi Član
Novi Član

YUgoslavia

Grad : Novi Sad
Browser : N/A
Broj Postova : 5
Broj Poena : 3161
Reputacija : 0
Datum upisa : 08.02.2011
Datum rođenja : 09.10.1986
Godine Starosti : 32
Pol : Muški Zodijak : Vaga Tigar

Zanimanje : student
Knjiga/Pisac : Dzek London-Martin Idn
http://verskeorganizacije.serbianforum.info/

http://ispovedam.serbianforum.info
Moj YOUTube Video :