Priblizava nam se 1984god. - Verujete li Orvelu?!

„VELIKI BRAT TE POSMATRA!"

Neznanje je moć – ova trećaparola orvelovskog sveta, na kojoj se temelji vladavina Velikog Brata, čini se najinspirativnijom kada je reč o civilizacijiu kojoj živimo. Potreba za redukovanjem znanja, za postepenim brisanjem istorijskog nasleđa i obezvređivanjem duhovnih potencijala nameće se kao neizrečeni imperativ novih visokoškolskih programa u Evropi i Americi. Predlog britanske vlade, sa početka ovog veka, da se Šekspir izbaci iz nastavnog programa gimnazija (kao i zanimljivo tehnokratsko obrazloženje tog predloga) nosi u sebi zavidan orvelovski elan. Slično je i sa sistemom ocenjivanja profesora od strane studenata koje vremenom vodi ka sigurnom pretvaranju nastavnika u zabavljače, odnosno ka cenzurisanju svakog ozbiljnijeg sadržaja, svake zahtevnije knjige. Krajnji ideal jezika kojem streme tvorci novogovora u „1984“ jeste takozvani „patkogovor“, koji bi dolazio samo iz grkljana, bez učešća moždanih centara. Zvuči nekako poznato, uključimo li koji od bezbrojnih TV kanala globalnog sela. Ako neki obrazovni sistem u današnjem svetu zbilja radi punom parom, onda je to orvelovska „pačja škola“.

„Cilj je sve manji obim svesti“, kaže jedan od konstruktora novogovora u Orvelovom romanu – i taj put ka „prevladavanju“ čoveka umanjivanjem i brisanjem njegovih intelektualnih moći skrivena je želja svih vladalaca i tvoraca velikih utopijskih eksperimenata, bez obzira na to da li je njihov naglasak na ideologiji ili na ekonomiji. Nasuprot njima, umetnici su uvek bili pomalo konzervativni. Imperativ tvoraca literarnih i filmskih antiutopija zvuči možda panično, možda i sentimentalno: Ostati čovek, po svaku cenu! Sačuvati u sebi esenciju čoveštva, čak i po cenu da vas zatvore u kavez, ili da se pretvorite u ljude-knjige.

Veliki Brat je u epohi globalizacije i kompjuterske tehnologije moćniji nego ikada. Pa i njegovi ciljevi – porobljavanje većine stanovništva, kao i njeno držanje u stanju straha i egzistencijalne ugroženosti putem stalnog izazivanja kriza, ratova, i putem neprekidnog „ispiranja“ mozga – mora se priznati, ostali su isti.


Zagovornici globalizacije zbog toga jesu u pravu u jednome – nacije više nisu bitne. Nije bitno ni kakve je ko boje kože, ni kojeg je porekla i imovinskog stanja. Stanovništvo sveta danas se deli na one koji veruju u to da svetom upravlja šačica bolesnih ljudi obolelih od manije za novcem, i na one koji su svesne ili nesvesne sluge te grupice ljudi.

Po planu vežbe „Rex 84“ („Readiness Exercise 1984.“) širom Amerike počelo je osnivanje velikih kampova, a obelodanjivanje istine o tome počelo je 1987. tokom istrage o naoružavanju Irana. Danas se tvrdi da na teritoriji te države postoji, zavisno od izvora, od 600 do 800 velikih kampova nepoznate namene, za koje su vlasti u početku tvrdile da služe kao preventiva za prihvat velikog broja imigranata iz Meksika. Svi kampovi su povezani železničkom trasom, imaju heliodrom, osmatračnicu i ograđeni su žicom. Najveći broj je prazan, ali su svi potpuno funkcionalni i pod stalnom stražom. Najveći se nalazi na Aljasci i za njega se tvrdi da može da primi čak dva miliona ljudi. Brojne fotografije i video-zapisi ovih objekata koji su pod kontrolom FEMA (Federal Emergency Management Agency) pokazuju njihovu veliku sličnost sa fotografijama logora nacističke Nemačke.


Svet sve više postaje Orvelov svet, samo je to teško uočljivo jer smo usred sindroma „kuvane žabe“ po kojem žaba koja se postepeno kuva u vodi ne prepoznaje šta se dešava i gde se nalazi. Drugi razlog zbog kojeg to ne vidimo je taj što ovakav orvelovski svet nije najavljen. Kamere na ulicama naizgled ne snimaju da bi nas Veliki brat špijunirao, nego da bi brinuo o nama i pratio da li nam neko želi zlo. Istorija se ne briše i ne menja tako što se uništavaju stare, a štampaju nove knjige i novine, nego tako što se dozvoljava svakome da je piše, čime dolazi do inflacije informacija, koje onda postaju obezvređene. Orvelovski svet je za većinu nas svih ovih godina predstavljao nešto što je proizvod totalitarizma, nešto što se ne dešava u demokratiji, svet za koji su nam asocijacije požutele korice stare knjige i crno-beli film. Zato je tako teško poverovati da je ova stvarnost u punom koloru, realnost za koju verujemo da je daleko od totalitarnog društva, zapravo isto ono o čemu je Orvel pisao. Samo u boji. Da se razlike slabije primete.

Vanja J. Vučenović: FARMA VRLOG NOVOG SVETA


"Učini nas svojim robovima, samo nas nahrani!"

(F.M.Dostojevski, "Braća Karamazovi")

U potrazi za iole smislenim odgovorima na nezgodne upitanosti o tome kako bi trebalo da izgleda jedna, sa pozicije globalističkog menadžmenta, „idealna“ država miljenica Novog svetskog poretka, koji bi bili njeni prioriteti ili kakvim državnim i (a)nacionalnim interesima ili vrednostima bi bilo poželjno da se rukovodi njena vladajuće politička kasta i intelektualna „elita“, njeno javno mnjenje ili narod, svakodnevni primeri „svetle“ srpske društveno-političke stvarnosti omogućili su autoru ovih redova da čitav navedeni koncept Оrvelove Države-Farme predstavi u nekoliko, ni u čemu pretencioznih, teza. Čisto napomene radi, da ne bi bilo nedoumica ili (bes)potrebnih preispitivanja, svaka sličnost sledećih redova teksta sa prilikama u nekim stvarnim državama, sa političarima ili sa nekim narodom je posve slučajna i nenamerna.
Naravno, dodao bih i to da svim zapažanjima koja će biti izneta ovde pred vas poštovani čitoaci, uvek se još nešto može, bez ikakvih problema ili ograničenja, pridodati ili oduzeti, pa čak i smatram da je svako od vas na osnovu nekog svog ličnog doživljaja (virtuelne) stvarnosti u kojoj živi, taj spisak sposoban, bez nekih velikih poteškoća ili intelektualnog naprezanja, dopuniti i dodatno "nafilovati".

Dakle, da vidimo kako bi to trebalo da izgleda jedna (uslovno rečeno) država, kojom strategijom i vrednostima treba da se rukovodi njena politička elita, javno mnjenje, ali i i kakav bi bio poželjan profil naroda jedne takve surogat političke tvorevine, koja bi imala svu majčinsku naklonost i ljubav "Vrlog novog sveta" u nastajanju:
- To je slika i prilika države koja sa podsmehom i lažnom zainteresovanošću posmatra grubu krađu i otimačinu dela sopstvene vekovne teritorije i likuje nad svakodnevnim pogromom i terorom koji se vrši nad njenim narodom, jer, tobože, novi globalni poredak u nastajanju ne poznaje granice i njemu je oznaka etniciteta posve relativna stvar, s tim što, da ne bi bilo zabune, kada njemu tako nešto zatreba, pravi jasnu razliku između „izabranih“ i onih drugih „odmetnutih“ naroda parija.

- To je država, čija je politička vrhuška spremna da se u ime sopstvenog naroda, ukoliko globalni "Gazda“ u tome vidi neki svoj interes, danonoćno izvinjava za sve nepočinjene zločine prema drugim narodima, a da i na samo pominjanje eventualnih zločina nad sopstvenim narodom s krajnjom nelagodom, odbojnošću i postiđenošću crveni, jer globalni „Gazda“ kaže (a njegova reč je sveti zakon), da su žrtve pojedinih „odmetnutih“ naroda manje vredne od žrtava drugih, za neke njegove interese „korisnih“, naroda.

To je država one političke elite u kojoj se neprestano, papagajski ponavljaju fraze: "skore integracije", "ulaznica za civilizovani svet", "kadidatura za članstvo", samo zato da bi se prikrila sva nesposobnost, svo neznanje i sva nezainteresovanost da se društvo povede napred u bilo kakvu izvesnu budućnost. Naravno, globalni "Gazda" ne podnosi političare i državnike koji rade u interesu izvesne budućnosti svoje države i svog naroda.

- To su država, društvo, javno mnjenje, pa i narod koji veće interesovanje pokazuju za sudbinu nastradalog psa, nego za potresnu sliku svih onih nesrećnih ljudi koji svakodnevno bojažljivo mole za jedan dnevni topli obrok u narodnim kuhinjama. Jer, zaštita životinja mu danas dođe kao globalni „in“ trend, a ljudi su za „globalni menadžment“ ništa drugo nego, u većini slučajeva, „beskorisne izjelice“. Humanost i moral su prilično rastegljive kategorije za poredak koji nam dolazi , zar ne?

- To je društvo, to je javno mnjenje i, napokon, to su ljudi čija je najveća preokupacija da, ako treba i danonoćno posmatraju, komentarišu i ocenjuju „dešavanja“ na „Farmi“, u „Velikom bratu“ ili nekim drugim postmodernim „rijalitiji eksperimentima“, iskazujući tako svu opskurnost svog izopačenog voajerizma i perverznog egzibicionizma. Ne, ne interesuje njih što možda baš na taj način, kao „pokusni kunići“, dobrovoljno učestvuju u eksperimentu in vivo koji „Neko na vrhu“ pažljivo i studiozno obrađuje i proučava, a sve a u cilju daljeg razvijanja mračnog plana uticaja na psihu i ponašanje širokih narodnih masa putem problematičnih „tv sadržaja“. Ili se to samo pod maskom rijalitija proveravaju svi mogući mehanizmi nadziranja ljudskih jedinki u strogo kontrolisanim životnim uslovima, kao uvertira za neke potencijalno krupnije poduhvate u budućnosti, kao što su nadziranje i stroga kontrola nad životom i smrti čitavih društava, kako su o tome svojevremeno (za one koji umeju da čitaju) pisali Džordž Orvel, Oldos Haksli i Zbignjev Bžežinski.

- To je, napokon, država onog naroda i onih ljudi koji bi za povoljan bankarski kredit uradili ama baš sve, izdali i "prodali" brata i sestru, oca i majku, državu, veru, istoriju i tradiciju. I to sve, samo da bi pošto-poto obezbedili sebi odlazak na letovanje ili na predstojeće "nezaobilazno planetarno prvenstvu u fudbalu". Filozofija kredita je istinska paradigma Novog svetskog poretka, koju je moguće izraziti prostom definicijom: nikada ne možeš toliko da potrošiš, koliko možeš da se zadužiš. A zaduživanje vodi gde? Ponovo u nova zaduživanja, pa u ropstvo, prvo ekonomsko, zatim kulturno, fizičko i na kraju, neizostavno, u ono najgore, naporaznije i nabezizlaznije - duhovno ropstvo. A globalni Veliki Inkvizitor, već duži niz godina, sa pobedničkim osmehom posmatra sve te silne redove i gužve u bankama, sve te "pale" građane sveta i sve te silne kreditne kartice, čipovane i nečipovane, zadovoljno trljajući ruke i naslađujući se nad surovom činjenicom da mu je pošlo za (nevidljivom) rukom da da projektuje i stvori još jedno društvo više, baš po njegovom ukusu i njegovim merilima. Uostalom, reč je o istom onom surogat-društvu, koje su u Njegovo ime još davnih dana najavljivali njegovi do smrti odani spisateljski proroci i šegrti, gore pomenuti, Orvel, Haskli, Bžežinski...

Dakle, to bi ukratko, prema skromnom rezonovanju autora ovih redova, bili „idealna“ država, „idealan“ narod, „idealno“ društvo, „idealni“ ljudi i „idealno“ stanje svesti, morala i mentaliteta o kojima sanjari i na kojima neprestano i neumorno, već godinama, decenijama, pa možda i vekovima radi globalni Veliki Inkvizitor. Dabome, to bi bila ta „idealna“ slika budućeg „Vrlog novog sveta“ kojeg iz dana u dan očajnički prizivamo u zagrljaj proročkim rečima velikog Fjodora Mihajloviča Dostojevskog:
„Učini nas svojim robovima, samo nas nahrani!“
Priča se da je ovo omiljena rečenica današnjeg globalnog Velikog Inkvizitora, "Gazde vrlog novog sveta". Da li se još uvek pitate, zašto baš ona?

I da ponovim još jednom za sve one koji su nakon ovog teksta možda nešto i posumnjali: svaka sličnost sadržaja gore napisanog teksta sa nekim stvarnim državama, političarima, narodom ili ljudima je posve slučajna i nenamerna.
A sada, nazad na Farmu da se "naš" Inkvizitor ne bi ljutio, jer ako se naljuti...




[You must be registered and logged in to see this link.]

Vanja J. Vučenović: "VELIKI BRAT" I NOVO "GRAĐANSTVO SVETA"





Srbija danas, i pored negativne ocene zbog „nedovoljne saradnje“ sa Haškim tribunalom, kao i zbog nezaustavljivog jačanja „retrogradnih i mračnih“ političkih snaga, pokazuje visoku svest o neminovnostima uključenja u globalne postdemokratske integracije (A. Zinovjev) „civilizovanog“ sveta. Pojava rijaliti šoua „Veliki brat“ na TV ekranima u Srbiji nedvosmislen je pokazatelj pomenutog rasta nivoa svesti.

Građani Srbije će biti bogatiji za jedan napredni “kulturno-obrazovni“ program koji, u svakom pogledu, nudi „Veliki brat“. Brat će, pošto je već uspešno završio test program u zemljama Evrope, i našem gledaocu proročki ponuditi viziju budućeg „vrlog sveta“ (Haksli), i to naravno u potpunoj fizičkoj i duhovnoj „golotinji“. Celokupna sudbina budućeg sveta u „Big bradr“ serijalu, mora se priznati, vešto je transponovana sa globalnog nivoa u enterijer jedne skladno uređene i nadasve simpatične kuće. Tako će mehanizmi planetarne političko–ekonomske, pa i kulturološke kontrole masa, biti simbolički predstavljeni na mikronivou. I naposletku, testirani i isprobani na pojedincu, kako neki autori ističu, budućem građaninu sveta.

U tom smislu, „Veliki brat“ predstavlja svojevrsnu konkretizaciju i minijaturizaciju širih socioloških procesa, koji se izvesno već odavno razvijaju na globalnoj sceni. Nastanak i pojava pomenutog rijalitija nije prosto izolovana kreacija ili pak još jedno „bizarno čedo“ velikih i sve uticajnijih medijskih konglomerata. Ova vrsta, na prvi pogled, „naivne i benigne zabave“ za jedne i “skandalozne razgolićene amoralnosti” za druge može se posmatrati kao odraz globalizacije i naučno-tehnološkog napretka, kao i sve očiglednije (zlo)upotrebe istog. Ali, i kao predstava o samom čoveku koji je neodvojiv deo tog i takvog progresa. A sve zarad očuvanja već postojećeg, ili pak projekcije i testiranja neke nove verzije planetarnog „ambijenta“!


O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?

Koncepcija svevidećeg i svuda prisutnog „Velikog brata“ zasnovana je na suživotu dvanaest „izabranih“ takmičara u jednoj (strogo kontrolisanoj) kući, u vremenskom periodu od sto dana. Svaki takmičar, putem kamera koje su postavljene svuda, izlaže i najsitniji deo svoje intime i privatnosti na uvid višemilionskom TV auditorijumu. Isti taj auditorijum postavlja se u ulogu presuditelja i svake nedelje glasanjem nominira, pa potom izbacuje po jednog nezadovoljavajućeg takmičara iz igre, odnosno kuće. Dakle, procedura je surova i demokratska! Samo poslednji takmičar koji preživi sve psihološke torture i zamke “ Velikog brata ” , odnosno sve eliminacije i degradacije ostalih ukućana, pored neke „virtuelne“ slave dobija i novčanu nagradu od stotinu hiljada evra. Najbolji pobeđuje, ili može biti samo jedan – stari je moto “hajlendera”, ali i velikog dela tržišno orijentisane mitologije postmodernog doba.

U tom smislu, novac je glavni i pokretački motiv za svakog takmičara da učestvuje, „preživi“ i na kraju ostane sâm u kući. Na ovu činjenicu kao ključnu ukazuju brojni kulturolozi, poput Zorice Tomić koja ističe da i pomenuti rijaliti šou postoji isključivo zbog novca, te da za novac učesnici (takmičari) svoju privatnost i slobodu nude na uvid svima. Jednom rečju, ukućani, bez ikakvih predrasuda i tabua, pristaju – a da verovatno dovoljno nisu ni svesni – na fenomen postmoderne „medijske prostitucije“ privatnosti i intime putem neprestanog nadgledanja i kontrole neke više volje. Prostitucije u kojoj nije (zlo)upotrebljen, kako je već to uobičajeno, samo fizički element bića takmičara – žrtava „Velikog brata“, već ono što je mnogo važnije, ali i opasnije – njihov psihološko-moralni deo egzistencije.

Podsticanje i podražavanje najnižih instikata, a potom njihova kontrola i usmeravanje neodvojivi su elementi ovog medijskog spektakla. Stoga, na različite načine „provociraju“ želju za zadovoljenjem najnižih potreba u moralno-egzistencijalnom smislu, zatim obeležiti i analizirati istu, da bi se kasnije moglo lakše manipulisati njome, a sve zarad postizanja poželjnog i zacrtanog cilja. Podsticanje gladi za novcem i virtuelnom slavom , kao najvažnijim ciljevima pomenutog šoua, otupljuje svaki racio u postupcima takmičara i onemogućava sagledavanje njihove ponižavajuće uloge u čitavom medijskom projektu. Ukućani, zaslepljeni isključivo lukrativnom dimenzijom svog „života“, ustupaju svoju slobodu i sudbinu u „ruke drugih“ i nesvesno postaju obični statisti u složenoj medijsko-manipulativnoj predstavi, čiji je scenario svima, osim tamo nekom „nadređenom Bratu', nepoznat i nedokučiv. Sloboda se žrtvuje zarad pet minuta slave ili zbog primamljivih sto hiljada evra, koje u tranzicionoj Srbiji predstavljaju pravo bogatstvo. Bogatstvo za koje se vredi boriti svim raspoloživim sredstvima, što je i cilj ovog ultraliberalnog ili socijaldarvinističkog rijalitija.

STVARNI VELIKI BRAT

Da svi mi, možda, već živimo “ Velikog brata“ a da te činjenice nismo ni svesni, ili je pak ne želimo shvatiti, govore neke tendencije i pojave koji su već poduže prisutne na planetarnom nivou. Tako je, sada već davnog, 14. maja 1994. godine „Los Anđeles tajms“ objavio pomalo zabrinjavajuću vest, prema kojoj se građani u SAD prate od jutra do večeri. U pomenutoj vesti navodi se da su na autoputevima postavljeni sistemi kamera koji svuda prate kretanje vozila; da kamere beleže dolazak radnika na posao; na radnom mestu se putem odgovarajućeg video - nadzora prati i analizira rad i ponašanje zaposlenih; za vreme ručka kreditna kartica prenosi podatke kompjuteru o računu i restoranu koji je posećen; pri povratku kući kamere ponovo prate radnika. Ako je to bilo pre jedne decenije , možemo se samo pitati koliki je sada stepen kontrole i nadzora kretanja i komunikacija građana.

Značajno je pomenuti i izveštaj Međunarodne organizacije rada (MOR) iz devedesetih u kojem se napominje da se čak 80% zaposlenih u SAD neprestano prati. Već je „Politika“ u julu 1996. pisala o mogućem sporazumu između jedne beogradske firme i poznate korporacije “Heksnet” o uvođenju novog sistema kompjuterskog nadziranja u Srbiji. No, sporazum sa “Motorolom” o uvođenju elektronskih ličnih kartica sa smart tehnologijom pokrenut je letos usvajanjem novog zakona o ličnim kartama. Mali broj ljudi zna da se ovim i sličnim tehnologijama mogu pratiti njihova kretanja, snimati komunikacije (telefon, internet), a u perspektivi je moguće kontrolisati pojedince kao u “Velikom bratu”.

Iz tog razloga, ulazak 'Velikog brata' na velika vrata u Srbiju ovih dana ne može da ostane nezapažen kao fenomen velikog simboličkog značaja. Da li je njegov „silazak među Srbe“ izraz naše napredne svesti u nezadrživom nastojanju i stremljenju ka blagodetima modernog sveta, ili pak model po kome će se dešavati i stvaranje realne tehnototalitarne utopije? Da li su sadržaj i pravila ovog rijalitija rezervisani za njegove učesnike, ili i svi mi „izvan toga“, hteli–ne hteli, imamo neku svoju rolu koju moramo pravilno odigrati? Jedno je sigurno: Kafkin junak, Jozef K. biće zapamćen kao neko ko do kraja Procesa nije pokušao da pruži otpor pravilima nekog nametnutog Brata. Da li ćemo i mi, “građani sveta”, slediti Jozefa K. i fatalistički čekati neminovan završetak rijaliti šoua koji dolazi na kraju “kraja istorije” (Fukujama).

(tekst je prvobitno objavljen u časopisu "Nova srpska politička misao", 2006.)

Vanja J. Vučenović: KO TO PREBROJAVA “BESKORISNE IZJELICE”




“Održavati čovečanstvo na nivou ispod 500.000.000 u stalnoj ravnoteži sa prirodom”




Jedna od primarnih uloga mas medija u globalizovanom svetu sastoji se - neće mi, nadam se, zameriti vlasnici istih - u sprovođenju sofisticiranih metoda spinovanog uspavljivanja “svetskog građanstva”, koje se ogleda u svesnom skretanju pažnje tih građana, najčešće neprobirljivih gutača svakojakog informativnog trash-a, i njihovom usmeravanju na bavljenje nekim potpuno perifernim “ životnim prioritetima”.

Štampa i elektronski mediji koji danas prosto kipe prenatrpani različitim senzacionalističkim nebulozama o tobožnjem mističnom značenju i simbolici palih meteora (bolida?) ili o, s druge strane, sve “izvesnijim” kontaktima “treće vrste”, sprovode svojevrsni planski mind control nad lakim plenom nepreglednog mora “info-konzumenata” koji, da budemo iskreni do kraja, više veruju onome što pročitaju ili vide u medijima, nego li sopstvenim očima. Veru u Boga su, naravno, odavno zamenili svojevrsnim obožavanjem njenog božanstva, paklene TV kutije bez koje praktično više nisu u stanju ni da započnu, pa ni da završe dan.

Zavisnost velike većine od raznoraznih medijskih laži i polusitina, kao i holograma o “ružičastom svetu” u koji nas svakodnevno ugurava većina “upravljanih” medija, postala je danas toliko jaka i ubedljiva da mu narko-zavisnost u poređenju sa njom dođe kao benigna zabava ili bezazlena znatiželja “uđe” u nešto nepoznato. Posledice i jedne i druge zavisnosti, koja se sastoji u saživljavanju sa svetom medijskih “istina” mogle bi se, dugoročno posmatrano, pokazati kao podjednako fatalne po čoveka, njegov fizički, psihički i duhovni razvoj.

Upravo neprestana štancovanja i fabrikovanja svih tih raznoraznih senzacionalističkih vesti i medijskih polusitina i laži imaju za prevashodni cilj “anesteziranje” pojedinaca, koji, u određenom stadijumu, pod agresivnim naletom svih tih medijskih spinovanja (skretanja pažnje) ne bi bili više u stanju da pravilno razaberu šta je realno a šta nije. I tako postali nesposobni za bilo kakav ozbiljan otpor prema realnim opasnostima sprovođenja u praksu podmuklih planovanovog tzv. novog svetskog poretka.

Jedna od tih, realnih ali prikrivenih opasnosti kojima dirigovani globalistički mejnstrim mediji (bilo ovi “naši” bilo oni inostrani) gotovo i da ne poklanjaju bilo kakvu pažnju jeste istraživačima novog svetskog poretka i globalizma dobro poznata “teorija zlatne milijarde”. Skovana u najmračnijim odajama nekadašnjeg “Rimskog kluba” , ova teorija (koja se na svaki mogući način nastoji pretočiti u praksu) bi se, u najkraće rečeno, mogla odrediti kao sumanuto uverenje najpomračenijih umova globalističke “elite” o prenaseljenosti planete, koja iziskuje preduzimanje mera za smanjenje svetske populacije na “održiv” nivo ( što bi značilo da na planeti ostane u životu do jedne milijarde stanovnika). Ova teorija, koja svoje korene ima u eugenističkoj teoriji o “izabranosti”, pre svega, anglosaksonskih naroda da upravljaju praktično svim suštinskim procesima na planeti, dok bi svi oni drugi, “rasno niži”, koji bi se “uklopili” u brojku od jedne milijardu imali položaj robova i služili interesima “prosvetljene” globalističke (anglosaksonske) upravljačke klase. Mislim da nije potrebno posebno da ističem kakva bi sudbina po “zlatnoj milijardi” snašla sve one koji bi se “po kalupima” pokazali kao višak. Dakle, sve one koje globalistička iluminatska upravljačka klasa vidi kao “beskorisne izjelice”; pojedince koji samo jedu a ništa ne doprinose (kako ih u dokumentu Global 2000 Report naziva Sajrus Vens). Radi se o svojevrsnoj mračnoj filozofiji koja se zasniva na uverenju da je čovečanstvo u ovom broju postalo maligno oboljenje koje postepeno obuzima i uništava planetu i sve njene značajne resurse. Ili da je rast populacije, tobože, glavni “krivac” za globalne klimatske promene!? Zato, veliki broj istaknutih predstavnika globalističkog (iluminatskog) menadžmenta danas (bolesno) veruje, a u šta ćete se uveriti u tekstu koji sledi, da se pod hitno treba ”obračunati” sa nekontrolisanom “eksplozijom populacije". To bolesno nastojanje, što je najgore od svega, u mnogim zemljama zadobija sve više i svoje institucionalne okvire kroz različite projekte iza kojih staju i same države a koje se odnose na mere podsticanja abortusa, kontracepcije i “planiranje porodice”. Svoj doprinos “zlatnoj milijardi” daje nesumnjivo i podsticanje devijantne seksualnosti kroz orkestrirane i sve agresivnije promocije tobožnjih prava LGBT osoba. O vakcinama ne želim da trošim reči, jer mračna i bestijalna uloga velikih farmaceutskih kuća u kolektivnom vakcinisanju, kao udarnoj pesnici nekog budućeg potencijalnog globalnog genocida u budućnosti, mogla bi uskoro, u decenijama koje su pred nama, potpuno da se razobliči. Ali, o tom po tom. Ko preživi pričaće.

Tačno je da se o nehumanoj “teoriji zlatne milijarde” može naći dosta podataka i da su na tu temu napisani mnogi radovi, čitavi tomovi knjiga, te da, sledstveno tome, ne mislim da sam “izmislio toplu vodu” pišući o ovom, složićemo se, zabrinjavajućem i opominjujućem globalnom fenomenu. I više nego svestan sam te činjenice i zato pozivam čitaoce da se za detaljnije informacije o ovoj temi raspitaju u, zaista, moru različitih izvora koji su danas (još uvek) pristupačni svima.

Moja prevashodna namera vezna za ovaj tekst bila je nešto sasvim drugo. A to je - kao što se po naslovu lako može zaključiti - da ukažem na neke od najznačajnijih izjava intelektualnih i političkih predstavnika globalne elite, koje na manje ili više direktan način, u celosti ili delom, podržavaju, odnosno podupiru sprovođenje u delo “teorije zlatne milijarde”. Zato, nisam siguran da su potrebni bilo kakvi očigledniji ili jači dokazi od izjava onih koji lično učestvuju u oživotvorenju “zlatne milijarde”.

Poštovani čitaoci, vama ostavljam da dobro razmislite o svemu i doneste već neki svoj zaključak. Pitate li se ipak ponekad, da li smo mi Srbi, s obzirom na poražavajuću stopu nataliteta dokazano narod u nestajanju, već poodavno “ugurani” u program “zlatne milijarde”? Preživeli smo razne eksprimente, potrebno je da prepoznamo i nagoveštaje svih onih koji nam se očigledno spremaju, a u ćete se i uveriti u izjavama koje slede. I odreagujemo dok još ima vremena. Popravnog za nas, ovakve kakvi smo, bojim se da neće biti.

Bil Gejts, vlasnik Majkrosofta: “U svetu danas ima 6,8 milijardi ljudi. To u budućnosti vodi brojci od 9 milijardi. Međutim, sada , ako uradimo veliki posao vezan za vakcine, zdravstvenu zaštitu, servise reproduktivnog zdravlja, mogli bismo smanjiti taj broj za možda 10 ili 15 procenata” ( skup posvećen TED, februar 2010.);

- Paul Erlih, savetnik za nauku bivšeg predsednika SAD, Džordža Buša: “Svaka nova osoba koju dodajemo disproporcionalno i negativno utiče na životnu sredinu…”;

- Dejvid Rokfeler: “Negativan uticaj rasta populacije na sve naše planetarne ekosisteme postaje zastrašujuće očigledan” (govor u okviru UN );

- Mihail Gorbačov, bivši predsednik SSSR: “Mi moramo da govorimo jasnije o seksualnosti, o kontracepciji, o abortusu, o vrednostima kontrole populacije, jer je ekološka kriza,najkraće rečeno, kriza vezana za populaciju. Smanjite populaciju za 90% i neće preostati toliko ljudi koji će moći da izazovu ekološku katastrofu”;

- Žak Kusto, francuski istraživač i naučnik : “U cilju stabilizacije svetske populacije, mi moramo eliminisati 350.000 ljudi dnevno”;

- Ted Tarner, osnivač CNN-a: “Ukupna populacija od 250-300 miliona bila bi idealna”;

- Princ Filip, vojvoda od Edinburga: “Kada bih reinkarnirao, vratio bih se na Zemlju kao virus ubica nižih slojeva ljudske populacije”;

- Tomas Feguson, bivši funkcioner Stejt departmenta zadužen za populaciju: “Postoji jedna tema iza celokupnog našeg rada – mi moramo da smanjimo nivo populacije. Ili će vlade raditi to na naš čist način, ili će dobiti takav haos koji imamo u El Salvadoru, u Iranu ili Bejrutu. Populacija je politički problem. Kada je rast populacije izvan kontrole, to zahteva postojanje autoritativne vlade, pa čak i fašističke, da smanji taj rast”;


- Margaret Senger, osnivač Američke lige za kontrolu rađanja: “Kontrola rađanja mora voditi konačno stvaranju čistije rase” (knjiga “Žena, moral i kontrola rađanja”, Njujork, 1922.)




- Nina Fedorof, savetnica državnog sekretara SAD Hilari Klinton: “Mi moramo da nastavimo da smanjujemo stopu rasta svetske populacije; planeta više ne može da podrži toliko ljudi” (izjava za BBC, 2009.);

- Erik R. Pianka, profesor biologije na Teksas Univerzitetu: “Ova planeta bi možda bila u mogućnosti da podrži možda pola milijarde ljudi koji bi živeli u relativnom komforu. Ljudska populacija mora da bude smanjena u velikoj meri, i da se na taj način što je brže moguće ograniče štete koje se nanose životnoj sredini";



- Prva od “10 zapovesti” na Guidestones spomeniku u Džordžiji, SAD:

“Održavati čovečanstvo na nivou ispod 500.000.000 u stalnoj ravnoteži sa prirodom”.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vanja J. Vučenović: DEKODIRANJE “MEKE” TIRANIJE NOVOG SVETSKOG PORETKA


"Danas bi Amerikanci pobesneli kada bi trupe UN ušle u Los Anđeles da održavaju red; već sutra bi bili zahvalni. To je posebno tačno ako bismo ih ubedili da postoji spoljašnja pretnja, stvarna ili izmišljena, koja ugrožava njihovu egzistenciju. Tada bi svi narodi sveta molili svetske vođe da ih izbave od tog zla. Jedna stvar koje se svaki čovek plaši je ono što je nepoznato. Kada bi bili suočeni sa ovim scenarijom, ljudi bi se dobrovoljno odrekli svojih prava u zamenu za garancije koje bi im pružila Svetska vlada

(Henri Kisindžer,konferencija kluba Bilderberg, Evijan,1992.)




Negde po završetku Zalivskog rata, gotovo svi mediji, u Rusiji, podjednako kao i oni na Zapadu su u svoju terminologiju uključili dobro poznatu kovanicu „Novi svetski poredak“. Reč je o terminu koji je, podsećanja radi, obznanio nekadašnji američki predsednik Džordž Buš (stariji) sada već davnog, ali u mnogo čemu simboličnog, 11. septembra 1991. godine, a kojim su nedugo zatim počeli da se „služe“ državnici i političari svih ostalih zemalja sveta, stidljivo najavljujući na taj način nadolazeće Novo doba na globalnoj političko-ekonomskoj „pozornici“. Novi svetski poredak, kao svojevrsni sinkretički koncept (pokret) bez presedana u ljudskoj istoriji, po priznanju ideologa okupljenih u Bilderberg grupi i Trilateralnoj komisiji, za svoj prevashodni cilj ima uspostavljanje jedne svetske vlade, jednog centra, iz kog bi se upravljalo celokupnim životom na planeti, a ne bi bilo pretereno da se konstatuje i sledeće - i odlučivalo o životu i smrti svih nas običnih „građana sveta“, a neki kažu - „beskorisnih izjelica“. Ipak da ne bi bilo zabune, kada govorimo o fenomenu Novog svetskog poretka, onda ne govorimo isključivo o političko-ekonomskoj dominaciji vladajućih klika globalnog, nevidljivog i u mnogim njegovim aspektima - okultnog menadžmenta.
Ovaj „poredak“ sazdan je, pre svega, na pobedi i dominaciji jednog posebnog globalističkog „viđenja“ sveta, pa, s tim u vezi, on se u svom ostvarivanju ne koristi isključivo tvrdim instrumentima moći, već isto tako i ideološkom revolucijom koja se zasniva na shvatanju o prestanku potrebe države shvaćene u starim „prevaziđenim“ nacionalnim okvirima. Dakle, Novi poredak uvodi jedno novo, revolucionarno shvatanje sveta u kome živimo, shvatanje koje potire i urušava sve stare političke, ekonomske, religijske, kulturološke i šire društvene koncepte i obrasce, a na kojima se ljudska civilizacija izgrađivala gotovo punih dvadeset vekova.

Novi poredak sveta predstavlja i svojevrsni eshatološki, uslovno rečeno, „mesijanski“ projekat ili pokret koji je po svom obimu mnogo značajniji, kompleksniji ali istovremeno po ljudski rod opasniji od svih ranijih znanih planetarnih utopija, kao što su na primer rani protestantski pokreti u Evropi, Arapski kalifat, ili pak nekadašnji „pakleni“ komunistički planovi za svetsku revoluciju. Posmatrajući svet iz današnje perspektive, može se izvesti nedvosmislen zaključak da su sve te ranije utopije poslužile samo kao preludijum ili „predigra“ koja je trebala da dovede do forme mondijalizma (globalne diktature) koji danas poznajemo. Trebalo je kroz sve ranije društveno-političke sisteme i totalitarne režime (komunizam, boljševizam, fašizam) testirati mehanizme kontrole života pojedinaca, građana ili različitih društvenih grupa, i sve to in vivo. „ Moralo je da se vidi do koje granice država, koja inače ima sve poluge vlasti, može da teroriše stanovništvo. Dakle, koliko mehanizmi iz teorije mogu da se primene u praksi i da se vidi da li ta praksa može da opstane; da se ljudi pretvore u robove - to je suština oblika vladavine koji bi iluminati (globalna elita) voleli jednog dana da vlada u celom svetu. Dakle, da čovečanstvo bude porobljeno, ali ne u metaforičkom smislu, nego u bukvalnom: da se otmu svi svetski resursi i da se distribucija svetskog bogatstva napravi tako da je takozvana „zlatna milijarda“ stanovništva dovoljna na zemlji...U toj hijerarhiji iluminatske vlasti, vrh vlasti je taj “ luciferijanski kult“ koji želi da vlada svetom, ispod njega je nešto što se zove „Rotšild tribunal“ i naravno zašto se ovaj Haški tribunal naziva tribunal...dakle, zašto se zove tribunal a ne sud? On jeste sud, ali i još nešto više od toga. Ekperiment stvaranja birokratske države je započet u Rusiji, a onda je varijetet – vojna diktatura, kao oblik totalitarne vlasti napravljen u (nacističkoj) Nemačkoj. Pratili su se paralelno tokovi da se vidi šta će dati jedan sistem, a šta će dati drugi sistem...U jednom trenutku su (globalna iluminatska elita) želeli da okončaju eksperiment, i stvorili su, odnosno izmislili Drugi svetski rat...“ (Milan Vidojević).

Teorijski posmatrano, ideologija Novog svetskog poretka može se posmatrati i tumačiti na četiri osnovna i polazna nivoa:
Ekonomski – ideologija Novog svetskog poretka podrazumeva obavezno i potpuno uspostavljanje liberalnog kapitalističkog tržišnog sistema širom planete, bez obzira na teritorijalne, istorijske, etničke ili kulturne razlike. Svi socio-ekonomski sistemi tj. države, koji se javljaju kao noseći stubovi „socijalizma“, „socijalne i nacionalne pravde“ i „socijalne zaštite“ moraju biti prvo degradirani i obesmišljeni, a potom najgrublje urušeni kao relikti prošlosti, da bi na kraju bili pretvoreni u društva apsolutno „slobodnog tržišta“, pod čvrstom kontrolom globalne „nevidljive ruke“ koja upravlja svetkom vladom.

Geopolitički – Ideologija Novog svetskog poretka daje bezuslovnu i apsolutnu prednost zemljama koje u geografskom, ekonomskom, duhovnom ali i političkom smislu čine „Zapad“, u odnosu na zemlje „Istoka“. Neke istorijske površne i eksperimentalne „alijanse“ Zapada sa Istokom tokom Drugog sv. rata ( kapitalistički Zapad i komunistička Rusija protiv nacional-socijalističke Nemačke) nisu odavno u “opticaju“ u ideološkim kuhinjama „globalnog zakulisnog menadžmenta. Pitamo se zašto? Odgovor je jednostavan ukoliko na objektivan način posmatramo geopolitičke igranke koje SAD preko NATO-a, danas sprovode na planetarnoj „šahovskoj tabli“. Nacistička Nemačka Drugog sv. rata je bila, danas je to potpuno jasno za sve one koji imaju oči da bi videli, čedo i projekat elite o kojoj sve ovo vreme govorimo, dakle, upravo tog globalnog menadžmenta koji danas, na svim poljima, radi na formiranju jedne svetske vlade, tako da se na taj način može pre govoriti o svojevrsnoj zakulisnoj i plišanoj kolaboraciji SAD i Vel. Britanije sa Nemačkom, posmatrano u ključu zajedničkog „zapadnog pogleda na svet“, negoli nekom udruživanju „slobodoljubivog i pravdoljubivog“ Zapada sa Rusijom, a protiv navodno „sumanutog“ Adolfa i njegove nacističke vojne mašinerije. Tačnije, Drugi sv. rat nije bio rat protiv „ludog Hitlera“ kako nam je „ubrizgavano u mozgove“ kroz naše u mnogo čemu namerno i planski „redigovane“ školske programe (kontrole uma), već zapravo planski rat protiv Istoka, odnosno pravoslavnog ruskog naroda i etničke Rusije koja je tada pretrpela i podnela najveće, pokazaće se nenadoknadive ljudske i materijalne gubitke, i koja se danas, u Putinovoj eri, javlja, voleli je ili ne, kao poslednja brana od totalitarnog koncepta zasnovanog na uspostavljanju i dominaciji jedne zakulisne svetske vlade zapadnističkog tipa.
Etnički – Novi svetski poredak insistira na maksimalnom rasnom, nacionalnom, etničkom i kulturnom mešanju i preplitanju ljudi, stavljajući akcenat na kosmopolitizam velikih gradova. Svet je globalno selo, a svi smo mi građani sveta bez razlike - glavna je deviza ideologa „vrlog novog sveta“. Nacionalni „oslobodilački“ pokreti unutar raznih država kojima je “nevidljiva iluminatska ruka“ kroz istoriju manipulisala u njenoj bespoštednoj borbi protiv monarhija, nacionalizama imperijalnog tipa, biće odlučno potisnuti ili uništeni, i kao takvi bačeni na smetlište istorije pošto su odigrali ulogu (korisnog idiota) koju im je dodelio globalni menadžment iz senke. Istovremeno, nacionalne države bi ubrzo, prema zamislima ideologa Novog svetskog poretka, trebalo da postanu prevaziđen i suvišan okvir povezivanja ljudi, te da otvoreno ustupi mesto nadnacionalnim integracionim telima, kao organima jedne i jedino dozvoljene i legitimne buduće (svetske) vlade.

Verski - Ideologija Novog svetskog poretka priprema dolazak u svet jedne posebne mistične figure, pojedinca, „mesije“, čija pojava treba da uzdrma, naglo promeni ili pak sruši sve postojeće zvanične religijsko-verske koncepte koji, prema „globalnim menadžerima“, predstavljaju smetnju uspostavljanju jednog novog globalnog religijskog, pre svega, „nu ejdž“ pogleda na svet, kao svojevrsnog sinkretizma duhovnog lutanja, ništavila i praznine. Ideolozi mondijalizma su ubedili sebe a sve više rade na tome da putem medija ili muzičke i filmske industrije ubede vaskoliko, već u velikoj meri, zavedeno i obezduhovljeno čovečanstvo kako će se, tobože, u svet „spustiti“ novi (po iluminatskom ukusu) Mesija koji treba da otkrije zakone jedne nove - a tada će biti obznanjeno - jedine ispravne i istinite religije. Dolazak novog „Hrista“ pratiće naravno i raznorazna spektakularna čudesa koja će se tih dana odigravati na nebu i na zemlji, a za šta će već postarati ,u domenu stvaranja privida i hologramskih projekcija, više nego dobro istrenirana holivudska A filmska produkcija. Naravno da će se zadojenici i zavisnici od „Farme“, „Velikog brata“ i ostalih postmodernih rijalitija ove „apokaliptične“ predstave dočekati na kolenima sa jezikom do poda, vapijući i zapomažući za tim toliko „očekivanim“ mesijom, koji treba da ih konačno izbavi iz ovog njihovog , već sada, učmalog moralnog i duhovnog stanja. Jer, poznato je „nevidljivoj ruci“ Novog svetskog poretka sa kakvim to „oblicima života“ (da ne kažem ljudima , jer je pojam „čovek“ mnogo kompleksnija i sadržajnija kategorija) ima posla, te će kako scenario tako i čitava scenografija silaska „spasitelja sveta“ biti prilagođena opskurnim duhovnim percepcijama „farmoida“ i big brother robotoida. Već su mnogi naseli na priču o smaku sveta 2012. godine, zar ne? Holivud je čudo. Novi ateizam, otvoreno bogoborstvo, luciferijanstvo i veštičarenje ili pak spiritualizam, prema kreatorima Novog svetskog poretka, treba da budu zamaskirani učenjem o novoj „naprednoj religiji“ na koju će „nasesti“ svi oni kojima nije dato da „vide“. Ali, neko je rođen samo da postane plen, i u tome nema ništa spornog, naravno.
Izvesno je da je sve ovo prethodno izneto slika budućeg „vrlog“ sveta koju su skrojili magovi i tehnokrate Novog svetskog poretka grupisani u Trilateralnoj komisiji, Bilderberg grupi, američkom Savetu za spoljne odnose i drugim tajnim ili polutajnim grupama koje bi mogle vrlo uskoro, mnogo otvorenije i sadržajnije odlučivati o životu svih nas postmodernih hiberniranih „rijaliti robova“. Iz tog razloga, potrebno je da se svi vi "bezbrižno uljuljkani" probudite što pre, iako čak nisam ni posve siguran da bi buđenje i u ovom trenutku bilo pravovremeno kako biste „stigli na voz“ koji vozi u kakvu-takvu slobodu.
A možda ste, ipak, samo rođeni da budete plen?

Da budete Jozef K.?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vanja J. Vučenović: AMERIČKI „FEMA LOGORI“, PROTIV TERORIZMA ILI SLOBODE?


„Mi smo mali službenici koji se ne razumeju mnogo u legitimacije i koji s vašom stvari imaju samo toliko veze što moraju da stražare kod vas deset časova i da za to dobijaju platu. Eto to smo mi i ništa više, pa ipak smo u stanju da shvatimo da se visoka vlast u čijoj smo službi dobro obavesti o razlozima hapšenja i ličnosti uhapšenog pre nego što izda nalog za takvo hapšenje. Tu nema greške. Naša vlast, koliko je ja poznajem, a poznajem njene samo najniže stepene, ne traži krivicu među stanovništvom, već je, kako zakon kaže, krivica sama privlači i ona tamo mora da pošalje nas stražare“.

(Franc Kafka, „Proces“)




Prema nekim statistikama, preko 800 potpuno opremljenih zatvoreničkih kampova postoji danas na teritoriji Sjedinjenih država. U američkoj javnosti se o njima jako malo zna, a zid neugodne tišine sa ponekom informacijom više o ovim svojevrsnim logorima tek katkad probijaju "smeli" pojedinci iz tzv. alternativnih „andergraund“ medija. Kako god bilo, stvarna "namena" ovih sabirnih, "koncentracionih logora" ostaje prava nepoznanica u širim krugovima. Ipak, ono što se sigurno zna, to je da je osnivač kampova, po mnogo čemu enigmatična FEMA (Federal Emergency Management Agency),odnosno Savezna agencija za upravljanje hitnim slučajevima, a koja „nezvanično“ ima gotovo neograničena ovlašćenja "nad životom i smrću" svakog građanina SAD. Tako, FEMA u vanrednim prilikama ( što u tumačenju FEMA-e predstavlja širok pojam - od potresa, požara, uragana i poplava do virusne pandemije, terorističkih napada, rata i civilnih nemira) može zaplenjivati privatnu imovinu, upravljati vojnim i policijskim snagama, rukovoditi evakuacijama i smeštajem civila. Neki s druge strane, upravo u ovoj poslednjoj činjenici vide mogućnost perfidne zloupotrebe agencije kao izuzetno opasnog oružja u rukama američke administracije u svim budućim eventualnim obračunima sa ideološkim neprijateljima i istaknutim pojedincima tj. otvorenim protivnicima Sistema i Novog svetskog poretka...Da li to FEMA sprema "ulogorenje" upravo takvim "neposlušnim" pojedincima-odmetnicima?! Ne, slučaj FEMA nema nikakve veze sa teorijama zavere i ne može se trpati u isti koš, niti se može više nazvati samo teorijom. Logori su izgrađeni, opremljeni i prazni...i neko se čeka da u njih uđe, a pripremljeno je i više miliona plastičnih mrtvačkih sanduka. Mi se samo s pravom pitamo: za koga, za kada i zašto? Šta to smera FEMA?

Istorijski gledano, FEMA je osnovana 1. aprila sada već daleke 1979. godine direktivom broj 12127 američkog predsednika Džimija Kartera. Ono što je zanimljivo a vezano je za ovu agenciju jeste to da ona iz godine u godinu dobija sve šira ovlašćenja (za sve i svašta), ali i sve veća budžetska i druga materijalna sredstva. S tim u vezi, posebnu „naklonost“ ova agencija zadobija za predsednikovanja Džordža Buša mlađeg, tačnije posle u mnogo čemu i do dan danas nerazjašnjenog „događaja“ od 11. septembra. Ovaj period u 2001. godini poznat je i po donošenju dosta kontraverznog, i na „mala vrata“ donetog Patriotskog zakona („Patriot act“). Može se konstatovati da je reč o zakonu koji donekle predstavlja prekretnicu u „američkoj slobodarskoj i demokratskoj tradiciji“, jer je upravo ovaj akt u mnogim aspektima ukinuo ili pak najuže ograničio do tada istorijski priznate slobode i prava američkih građana, a pod (ne)veštim izgovorom „svete borbe“ protiv sveprisutnog terorizma. Tako je američki „krstaški rat“ protiv terorizma čiji smo svedoci оd 11. septembra inicijalno utemeljen na, uslovno rečeno, dva stuba: spoljnom i unutrašnjem.

Spoljni stub zasniva se na „preventivnim“ vojnim intervencijama SAD u „neposlušnim“ zemljama, kakve su donedavno bile Avganistan i Irak. Diskutabilno je i to da li su danas baš u svemu poslušne. O neposlušnim evropskim zemljama i narodima, reći ću možda nešto više kasnije, mada je većini čitalaca već i sada ,dok čita ove redove, posve jasno o kojima „neposlušnima“ je zapravo reč. Danas, nakon toliko godina američkog vojnog angažovanja i prisustva , raznih igara i igrica koje je Vašington plasirao na teritorijama pomenutih muslimanskih zemalja, čak i svima onima koji su manje zainteresovani ili upućeni savremene međunarodne prilike postalo je manje-više jasno da se američko svesrdno zalaganje za „pravedniji svet bez terorizma“ svelo na vojne avanture čiji osnovni cilj nije ništa drugo do ostvarivanje geostrateških, „naftnih“ interesa SAD. I to na najbrutalniji mogući način. Nije bilo potrebno da prođe dugo vremena da bi kritički nastrojeni deo sveta počeo da se pita zašto je i kome bilo potrebno da se njujorške bliznakinje uruše na onako spektakularan način. Ne želim da izvodim zaključke umesto vas.

S druge strane, pominjao sam i taj drugi „unutrašnji stub“ borbe protiv terorizma, koji je najuže povezan za temu kojoj je posvećen ovaj tekst. Zato, vratimo se na trenutak na gore pominjani famozni Patriotski zakon. Ovaj akt bez presedana u američkoj legislativnoj tradiciji ,između ostalog, je:

- gotovo neograničeno proširio ovlašćenja organa reda u pretresima, proveri telefonskih i i-mejl komunikacija, zdravstvenih i drugih dosijea

- povećao ograničenja za strani obaveštajni rad u SAD

- proširio ovlašćenja Ministarstva finansija da reguliše transakcije, pooštrava kontrolu rada banaka i borbu protiv pranja novca

- uveo strože imigracione propise i diskreciju za organe reda u pritvaranju i deportovanju imigranata

- po prvi put definisao pojam unutrašnjeg terorizma

U samom duhu Patriotskog zakona mogli bi se analizirati položaj i uloga FEMA, kao i svrha njenih kampova. Ranije sam istakao da su Saveznoj agenciji za upravljanje hitnim slučajevima data izuzetno široka (gotovo neograničena) ovlašćenja. U okviru njih, agencija može u vanrednim prilikama kao što su (u ovom trenutku aktuelne) virusne pandemije, teroristički napadi, ratna stanja ili građanski ratovi rukovoditi bezbednosnim strukturama (vojnim, policijskim), koordinirati evakuacijama i starati se o smeštaju civilnog stanovništva.

Upravo u rukovođenju bezbednosnim strukturama i „brizi“ za evakuaciju i smeštaj civila, „misleći“ pojedicni u Americi ( koji se nalaze „van Sistema“, a koje sve bezuspešnije diskredituju onom poznatom krilaticom – „Pusti te teorije zavere...“) nalaze pogodan materijal za sumnju u dobre i filantropske namere američkih vlasti kada se govori o istinskoj ulozi i postojanju „FEMA logora“. Naime, vrlo je zanimljivo za pomenuti, da je agencija u poslednjih desetak godina vrlo intenzivno radila na obnavljanju starih koncentracionih kampova napravljenih još za potrebe Drugog Svetskog rata, gradeći potpuno nove kampove, te menajući namenu starih vazduhoplovnih baza američke vojske u najveće kampove kakve danas posjeduje sa kompletnom vazduhoplovnom, drumskom i železničkom infrastrukturom. Tako je danas više od dve stotine ovakvih kampova pod direktnom upravom FEMA-e u koje se u svakom trenutku može smestiti u rasponu od 5 do 10 miliona ljudi, dok neki slobodniji izvori barataju cifrom od čak 50 miliona. Ko sve ulazi u cifru od tih 50 miliona ljudi? I danas, u uslovno mirnodopskim prilikama u SAD, ove prazne objekte obezbeđuju na hiljade američkih vojnika pod punim naoružanjem. Od koga i za šta ih čuvaju, i kakve to onda tajne kriju ovi kampovi da bi deo „radoznale“ američke javnosti ostajao konstantno uskraćen za odgovore na sve učestlija pitanja koja se odnose na pravu svrhu njihovog postojanja.

Prethodna priča dobija dodatno na težini ako se zna da se SAD već duži niz godina, pod pretnjom opasnosti od terorizma, nuklearne invazije, sistematično pripremaju za mogućnost uvođenja vanrednog stanja („Martial law“). Martial law bi se u američkom značenju mogao prevesti kao „sistem mera koji stupa na snagu u trenucima kada armija preuzme pravosudnu upravu u zemlji...“. Da li se to, kako pojedini autori ističu, u Americi nakon dešavanja od 11. septembra i donošenja Patriotskog zakona dogodio „tihi prevrat“ u vrhu, kada su praktično sve ključne mehanizme i poluge vlasti preuzele vojska i bezbednosne (obaveštajne) službe. Da li su SAD posle 11. septembra postale vojno-policijska država? Da li je samo medijski i globalno (spektakularno) propraćeni udar aviona u zgrade bliznakinje mogao da opravda činjenicu „plišanog“ preuzimanja svih ključnih institucija u Americi od strane određenih vojno-korporativnih grupacija? I sada ću, na zaprepašćenje mnogih, odmah da se ogradim. Ne kažem da nepobitno postoji neki „pakleni plan“ i ne želim da celu priču spustim na nivo „teorije zavere“ (a što, verujem, mnogi jedva čekaju kako bi „osuli paljbu“), ali naprosto postoje velike nedoumice vezane za događaje posle „krvavog septembra“ na koje nijedna američka administracija do danas, dakle, ni osam godina posle, nije umela ili našla za shodno da adekvatno odgovori. Ili je sve toliko očigledno da bi svako pravdanje bilo potpuno izlišno?

U američkoj javnosti provejavaju i informacije da su FEMA kampovi „spremni“ i da bi postali potpuno operativni u trenutku eventualnog proglašenja vanrednog stanja (tzv. Martial law). Čak postoje i brojni snimci američkih vojnika koji još u aprilu 2000. godine patroliraju ulicama jednog tihog američkog gradića, koji je u tom trenutku ispresecan brojnim barikadama postavljenim na ulicama jednog naseljenog kraja. Šta se to uvežbavalo još tada? Vanredno stanje ili?

Izlaganje o FEMA „konc. logorima“, kao preventivi u pravcu obezbeđivanja smeštaja za američke građane u slučaju eventualnih terorističkih nuklearnih napada na veće američke gradove ne bi bila upotpunjena ukoliko ne bismo sagledali i izanalizirali jedan potpuno drugačiji i dosta problematičniji aspekt ovog kamp-projekta čiji je osnivač Savezna agencija za upravljanje hitnim slučajevima. Pominjao sam na početku teksta da mnogi antiglobalistički nastrojeni pojedinci u Americi na celu „priču“ vezanu za FEMA ne gledaju nikako drugačije nego na opasno oružje za „ulogorenje“ i smaknuće desetina miliona štrčećih protivnika Novog svetskog poretka i globalizma. Sve njih bi, prema tvrdjama vodećih antiglobalističkih lidera u SAD, trebalo prvo obuzdati a potom jednom zavek „smestiti“ u fanozne plastične (mrtvačke) kovčege. Ne želim bilo šta da presuđujem, ali mi gotovo u svim ovakvim i sličnim situacijama kroz glavu prođe naslov jedne od sjajnih knjiga moga kolege i prijatelja Milana Vidojevića, „Četvrti rajh – Amerika kao novi rajh“. Naslov sve govori, a to gde su i kako završavali neprijatelji Trećeg rajha valjda je svima koji čitaju ove redove poznato. Ali ne bi bilo zgoreg pročitati pažljivo knjigu, ukoliko neko do sada nije.

Nekoliko miliona plastičnih kovčega smeštenih unutar razgranate mreže FEMA logora na nekoga „čekaju“ i to je sada već nepobitna činjenica i surova realnost. I tu ne može biti ni pomena o bilo kakvim teorijama zavere. A to, ko će, usled čega i zbog čega biti „smešten“ u iste, ostaje nam na razmišljanje. Na kraju krajeva, šta god da je po sredi, ljudski životi su u pitanju, i to je najstrašnije od svega. A Amerika, tačnije onaj ko upravlja njome, očito da nešto „kuva“ i sprema. Nevidljiva ruka nikada ne miruje.

Moja moralna obaveza bila je da ukažem i upozorim na sve ovo dok je vreme, kako bi se konačno počelo razmišljati o ovom problematičnom fenomenu. Ali i pored činjenice da sam pružio neke informacije kroz ove redove, daleko od toga da sam sada i za gram spokojniji. Jer velika većina još uvek "spava".

Nakon svega izrečenog u ovom tekstu, optimizam se pronalazi samo u tragovima, nažalost.

A gde je Srbija u celoj ovoj priči?

Građani Srbije bar za sada ne moraju da „razbijaju glavu“ pričama o FEMA „konc. logorima“. Kod nas ih bar za sada, prema mojim skromnim saznanjima, još uvek nema. Nas kao narod i građane, opet, neke druge brige more. Prema najavama nekih vladinih dužnosnika i „dežurnih eksperata“ nas očekuju: pandemija svinjskog gripa, „vruća jesen“ i "isiljeni" Zakon o informisanju... A posle ko zna, ako kojim slučajem nešto krene „naopako“ i postane isuviše vruće, pa se Vlasi dosete, i počnu da kopiraju „prijatelje“ s one strane Atlantika...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vanja J. Vučenović: SRBIJA U PARADI VELIKOG BRATA



"Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdravlju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti."

Zbignjev Bžežinski


Srbija i dan danas, i pored negativne ocene zbog nedovoljno dobre saradnje sa „pravdoljubivim“ Haškim tribunalom, kao i zbog nezaustavljivog jačanja „retrogradnih i mračnih“ političkih snaga, pokazuje visoku svest o „neminovnostima“ uključenja u „vrle“ globalne postdemokratske integracije „civilizovanog“ sveta. „Parada ponosa“ koja je, ako ništa drugo, imala za cilj da kao probni balon probije sve one psihološko-tradicionalne stege i okove kojima je već vekovima utamničen „zaostali“ srpski čovek ( a u čemu je dobrano i uspela), jedan je od nedvosmislenih pokazatelja rasta, kažu neki, dosta zaostale svesti u Srba(lja). Da „eksperiment parada“ nije onaj dovoljan element za rastakanje ionako problematičnog nacionalnog, verskog, kulturnog i svakog drugog identiteta ovog naroda, pokazuje i nastavak ubrizgavanja još jedne doze rijaliti šoua „Veliki brat“ kroz ekrane tv prijemnika diljem Srbije. Naravno, ovaj postmoderni šou koji već nekoliko godina zaokuplja pažnju velikog dela (od raznovrsnog „trash“-a) zavisnog srpskog gledališta ima i one svoje „skrivene“ globalne ciljeve i projekcije. Ali o njima nešto više u nastavku ovog teksta, naravno, za sve one koji „umeju da čitaju“...

Dakle, građani Srbije i - ako još uvek smem da kažem - srpski narod, će i ove godine biti „bogatiji“ za jedan napredni “kulturno-obrazovni“ program koji, u svakom pogledu, nudi „Veliki brat“. Brat će i u ovim jesenjim danima našem gledaocu proročki predstaviti viziju nadolazećeg „vrlog sveta“ budućnosti (Haksli), i to naravno u njegovoj potpunoj fizičkoj i duhovnoj „golotinji“. Celokupna sudbina i vizija budućeg sveta u „Big bradr“ serijalu je, mora se priznati, vešto transponovana sa globalnog nivoa u enterijer jedne skladno uređene i nadasve simpatične „šarene“ kuće. I da odmah udarim u suštinu stvari. Kroz ovu „test-kuću“, mehanizmi planetarne političko - ekonomske, pa i kulturološke kontrole masa, biće simbolički predstavljeni na mikronivou. I naposletku, testirani i isprobani na pojedincu, kako neki autori ističu, „budućem građaninu sveta“. Naravno, predstavljeni za sve one koji imaju oči da vide. Doduše, mnogima oči ne služe da bi „videli“, ali i za to treba imati razumevanja...
Da konačno krenem sa pričom i pokušam da ukažem na neke, prema mom skromnom mišljenju, bitne aspekte ovog, u mnogo čemu, zagonetnog fenomena zvanog "Veliki brat".
Veliki brat predstavlja, kako brojni autori ističu, svojevrsnu konkretizaciju i minijaturizaciju dosta širih socioloških procesa, koji se izvesno već odavno razvijaju na globalnoj sceni. Nastanak i pojava pomenutog rijalitija nije prosto i samo izolovana kreacija ili pak još jedno „bizarno čedo“ velikih i sve uticajnijih medijskih konglomerata. Ova vrsta, na prvi pogled, „naivne i benigne zabave“ za jedne, i “skandalozne razgolićene amoralnosti” za druge, može se posmatrati kao logični odraz i sled „plodova“ globalizacije , vrtoglavog naučno-tehnološkog napretka kao i sve očiglednije (zlo)upotrebe istog. Ali naposletku i kao predstava o samom čoveku koji je neodvojiv deo i centralna figura tog i takvog progresa i „procesa“. A sve to zarad projekcije i testiranja neke nove verzije poželjnog planetarnog „ambijenta“!

O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?

Koncepcija svevidećeg i svudaprisutnog "Velikog brata" zasnovana je na suživotu nekolicine „izabranih“ takmičara u jednoj (strogo kontrolisanoj) kući u dužem vremenskom periodu. Svaki takmičar, putem kamera koje su postavljene praktično u svakom uglu kuće, izlaže i najsitniji deo svoje intime i privatnosti na uvid i „ekspertizu“ višemilionskom tv auditorijumu. Isti taj auditorijum postavlja se u ulogu presuditelja i svake nedelje glasanjem nominira, pa potom nemilosrdno „izbacuje“ po jednog „nezadovoljavajućeg“ takmičara iz igre, odnosno kuće. Dakle, procedura je surova i demokratska. I ovde, bar naizgled važi ona : Vox populi, vox dei! Samo poslednji takmičar koji preživi sve psihološke torture i zamke “ Velikog brata ”, odnosno sve eliminacije , degradacije i poniženja ostalih ukućana, pored neke „virtuelne“ slave dobija i novčanu nagradu od stotinu hiljada evra. „Najbolji“ pobeđuje , ili „može biti samo jedan“ - stari je moto „hajlendera”, ali i velikog dela tržišno orijentisane mitologije postmodernog doba.
U tom smislu, novac je glavni i pokretački motiv za svakog takmičara da učestvuje, „preživi“ i na kraju ostane sam u kući. Na ovu činjenicu kao ključnu ukazuju brojni kulturolozi, poput Zorice Tomić koja ističe da i pomenuti rijaliti šou postoji isključivo zbog novca, te da za novac učesnici (takmičari) svoju privatnost i slobodu nude na uvid svima. Jednom rečju, ukućani, bez ikakvih predrasuda i tabua, pristaju – a da verovatno dovoljno nisu ni svesni – na fenomen postmoderne „medijske prostitucije“ privatnosti i intime putem neprestanog nadgledanja i kontrole neke više volje. Prostitucije u kojoj nije (zlo)upotrebljen, kako je već to uobičajeno, samo fizički element bića takmičara – žrtava „Velikog brata“, već ono što je mnogo važnije, ali i opasnije – njihov psihološko-moralni deo egzistencije.
Podsticanje i podražavanje najnižih instikata, a potom njihova kontrola i usmeravanje neodvojivi su elementi ovog medijskog spektakla. Stoga, na različite načine „provociraju“ želju za zadovoljenjem najnižih potreba u moralno-egzistencijalnom smislu, zatim obeležiti i analizirati istu, da bi se kasnije moglo lakše manipulisati njome, a sve zarad postizanja poželjnog i zacrtanog cilja. Podsticanje gladi za novcem i virtuelnom slavom , kao najvažnijim ciljevima pomenutog šoua, otupljuje svaki racio u postupcima takmičara i onemogućava sagledavanje njihove ponižavajuće uloge u čitavom medijskom projektu. Ukućani, zaslepljeni isključivo lukrativnom dimenzijom svog „života“ (novac, prolazna slava), ustupaju svoju slobodu i sudbinu u „ruke drugih“ i nesvesno postaju obični statisti u složenoj medijsko-manipulativnoj predstavi, čiji je scenario svima, osim tamo nekom „nadređenom Bratu“, nepoznat i nedokučiv. Sloboda se žrtvuje zarad pet minuta sumnjive slave ili zbog primamljivih sto hiljada evra, koje u „tranzicionoj Srbiji“ predstavljaju danas pravo bogatstvo. Bogatstvo za koje se vredi boriti svim raspoloživim sredstvima, što je i cilj ovog ultraliberalnog ili socijaldarvinističkog rijalitija.

VELIKI BRAT LIVE

Da svi mi, možda, već živimo “ Velikog brata“ a da te činjenice nismo ni svesni, ili je pak ne želimo shvatiti, govore neke tendencije i pojave koji su već poduže prisutne na planetarnom nivou. Tako je, sada već davnog, 14. maja 1994. godine „Los Anđeles tajms“ objavio pomalo zabrinjavajuću vest, prema kojoj se građani u SAD prate od jutra do večeri. U pomenutoj vesti navodi se da su na autoputevima postavljeni sistemi kamera koji svuda prate kretanje vozila; da kamere beleže dolazak radnika na posao; na radnom mestu se putem odgovarajućeg video - nadzora prati i analizira rad i ponašanje zaposlenih; za vreme ručka kreditna kartica prenosi podatke kompjuteru o računu i restoranu koji je posećen; pri povratku kući kamere ponovo prate radnika. Ako je to bilo pre jedne decenije, možemo se samo pitati koliki je sada stepen kontrole i nadzora kretanja i komunikacija građana. Mobilnim telefoni su postali pravi lokatori, tako da „onaj kome je potrebno“ uvek može da zna gde se nalazite. A svi mi imamo bar po jedan mobilni telefon, zar ne?

Značajno je pomenuti i izveštaj Međunarodne organizacije rada (MOR) iz devedesetih u kojem se napominje da se čak 80% zaposlenih u SAD neprestano prati. Već je „Politika“ u julu 1996. pisala o mogućem sporazumu između jedne beogradske firme i poznate korporacije “Heksnet” o uvođenju novog sistema kompjuterskog nadziranja u Srbiji. No, sporazum sa “Motorolom” o uvođenju elektronskih ličnih kartica sa smart tehnologijom pokrenut je usvajanjem novog zakona o ličnim kartama. Mali broj ljudi zna da se ovim i sličnim tehnologijama mogu pratiti njihova kretanja, snimati komunikacije (telefon, internet), a u perspektivi će biti moguće kontrolisati pojedince kao i u “Velikom bratu”.
Iz tog razloga, rijaliti „Veliki brat“ ne može a da ostane nezapažen kao fenomen velikog simboličkog značaja. Da li je njegov ponovni „silazak među Srbe“ izraz naše napredne svesti u nezadrživom nastojanju i stremljenju ka blagodetima modernog sveta, ili pak model po kome će se dešavati i stvaranje realne tehno-totalitarne utopije? Da li su sadržaj i pravila ovog rijalitija strogo rezervisani za njegove učesnike, ili i svi mi „izvan toga“, hteli–ne hteli, imamo neku svoju rolu koju moramo ili ćemo morati pravilno odigrati? Jedno je sigurno: Kafkin junak, Jozef K. biće zapamćen kao neko ko do kraja Procesa nije pokušao (ili uspeo) da pruži otpor pravilima nekog nametnutog Brata. Da li ćemo i mi, Srbi - u stvari možda je politički korektnije reći -“građani sveta”, slediti Jozefa K. i fatalistički čekati neminovan završetak rijaliti šoua koji dolazi na kraju “kraja istorije”?
Dakle, čitava „parada“ se, ipak, nastavlja u Srbiji, u ovom ili onom obliku. A Veliki brat je tu da nam osmišljava, priprema i organizuje „parade“, ove ili one vrste. Razmislimo o tome.


Novi Sad, 23.09.2009.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Vanja J. Vučenović: EXIT I HOLOGRAMIRANJE „VRLOG NOVOG SVETA“



Naći nekog ko želi da učini neku stvar, a zatim mu omogućiti da je i učini, i to sa uverenjem da postupa u svom najboljem interesu - to je suština svake specijalne operacije

(Alen Dals, direktor CIA 1953–1961)


Festival EXIT, kao što je već dobro poznato, predstavlja manifestaciju muzičko-scenskog karaktera koja se već duži niz godina prvih dana jula, održava na Petrovaradinskoj tvrđavi. EXIT je danas nesporno najveća “zabavna” atrakcija za mlade na teritoriji nekadašnje SFRJ, pa i šire - na prostoru Balkana. Za vreme trajanja festivala, velelepna tvrđava nadomak Novog Sada postaje stecište svih onih željnih zabave, “opuštene” atmosfere i ponašanja oslobođenog svih pritisaka, “stega” i odgovornosti uobičajenog, i može se reći “konvencionalnog“ života. Međutim, da li upravo zbog svega navedenog, fenomen EXIT kao svojevrsni hologram virtuelnog sveta globalističke „dece cveća“, krije u sebi perfidne mehanizme prikrivene i sublimirane političko-kulturne manipulacije mladom generacijom, poslovično željnom „izlaza iz beznađa“ . Beznađa, kome je, po pravilu gotovo uvek, kumovala domaća država i sopstveni „nazadni“ narod? O kakvom izlazu je zapravo reč, i ko, u stvari, projektuje taj „izlaz“?

Kako je sve počelo ili Exitov lov na „crveni oktobar“




Spolja posmatrano, zamisao osnivanja festivala ovog tipa činila se u prvi mah kao sasvim pozitivna, i ista bi se mogla pravdati i braniti, nesporno, brojnim argumentima. Muzika, zabava, dobra atmosfera itd... I u svemu tome usitinu nema ama baš ničeg lošeg. Međutim, ukoliko malo zagrebemo „ispod tog spolja posmatrano“, neminovno dolazimo i do određene upitanosti koja zahteva, ipak, jednu dublju analizu, a koja se opet ne zadovoljava pravdanjem uloge i značaja EXIT-a plitikim argumentima tipa – „to je u trendu“, “to je neminovnost“, „to je in“, to je ulaznica za „civilizovani svet“, „to mladi vole“, “to donosi ugled i novac“...
Upravo zato, da li realizaciju baš svake zamisli „koja šljašti“ treba a priori prihvatiti kao apsolutno dobru samo zato što to aktuelni globalni trendovi nameću i guraju kao „neminovnost“. Nije potrebno biti previše pametan da bi se zaključilo da se Srbija tokom svih ovih godina, pa verovatno i decenija nalazila na poligonu na kojem su „premijerno“ sprovođeni različiti eksperimenti i zahvati in vivo. Svojevrsni oblici eksperimenata sprovode se čak i dan danas iako smo navodno već duboko i dobrano zagazili u sve „blagodeti demokratije“, i svi ti tretmani se, što je najgore, pravdaju „dobrim“ koje nas, pršte čak i danas uveravanja sa različitih strana sveta i meridijana, čeka tamo negde daleko na kraju našeg puta. Samo nam još nisu pojasnili jednu bitnu stvar - koliko i šta to još treba da pređemo? Nevažno, takve su valjda integracije za nas Srbe. Po principu - ne pitaj ništa i duže ćeš živeti. I trpi do iznemoglosti. Za one neobaveštene koji ne vole da čitaju, treba reći da se ni Godo i pored silnog iščekivanja ipak nije pojavio na kraju. Analogno tome, pošto ni pričama na temu „srpskih integracija“ nema kraja, ostavimo sve to za trenutak po strani i vratimo se na sam festival i njegove „blistave i nevine“ početke.
Otvoreno ideološko-politička konotacija koju je festival ispoljavao od svojih najranijih dana, kao udarna pesnica nadolazeće i krhke srpske (čitaj zapadne) demokratije sa mirisom „nju ejdža“, dovodi u pitanje „svesrdno“ nastojanje organizatora festivala da čitav Exit spektakl predstave kao naivnu i potpuno depolitizovanu zabavu „otvorenu za sve“, dakle, oslobođenu bilo kog ideološkog predznaka i stremljenja.
Da EXIT nije „začet“ isključivo kao zabavnjačka tvorevina koja je sama sebi cilj, već i da je i „programiran“ da suptilno brani “izabrane“ ideološke modele, svedoče reči organizatora sa samih početaka:
“Sve je počelo uoči prvih demokratskih izbora kada smo 100 dana i noći, uz muziku i žurkanje, koncerte tada svih najvećih domaćih bendova, slikanje grafita, igranje pozorišnih predstava, performansa, tribina, gledanje filmova i sličnim normalnim aktivnostima odbrojavali dane režimu Slobodana Miloševića. Poslednji koncert 22. septembra 2000. godine, dva dana uoči glasanja za predsedničke izbore, sa porukom «Gotov je» pred oko 20.000 posetilaca, EXIT je simbolično predstavljao izlaz iz decenijskog bezumlja” (preuzeto sa sajta [You must be registered and logged in to see this link.]
Iz gore navedenog zaključujemo da je EXIT od svog „ustoličenja“ predstavljao samo uvertiru svemu „onome“ što će kasnije uslediti tog „istorijskog“ oktobra 2000. godine ("Lov na crveni oktobar"). I naravno posle te dvehiljadite, i u današnjim „tranzicionim“ danima nastavio da igra i jednu drugu s njom usko povezanu, ali ne manje značajnu, rolu nezamenjivog „instrumenta za teleportaciju“ tj. izmeštanje teške i turobne srpske stvarnosti u neke ružičaste "teletabis svetove" uz istovremeno, (na nečiji „mig“), perfidno i ciklično „podvaljivanje“ različitih sublimiranih poruka političke i šire kulturološke prirode. I to gotovo uvek na štetu ove države i ovog naroda.
Prisetimo se u tom pogledu kako su razne „istine“ o Srebrenici i odgovornosti države Srbije slučajno „razotkrivane“ i „isprofilisanim“ posetiocima EXIT-a baš kroz filmske projekcije pod okriljem festivala i mnogo pre nego što su zvanične pravosudne institucije (bilo domaće ili međunarodne) dale svoju poslednju reč o ovom, svidelo se to nekom ili ne, i posle toliko godina, u mnogim svojim aspektima nedovoljno razjašnjenom i problematičnom događaju. Koje su to „iskrene“ pobude mogle da „nateraju“ organizatore jednog muzičkog festivala da skrenu sa inicijalno umetničkog puta i da se naprasno počnu „zanimati“ za pitanja koja se ni u kom pogledu ne uklapaju u koncepciju „bezazlene i neopterećene“ zabave koju (kako se to bar zvanično predstavlja) treba da pruža ova manifestacija, ili preciznije, koja „nevidljiva ruka“ je umešala svoje prste u programsku šemu EXIT-a, ostaje nama samima na razmišljanje. Sapienti sat.
Vratimo se ponovo na trenutak na dvehiljaditu godinu, na još jedno neizbežno pitanje i na neke logične zaključke i odgovore koji iz svega ovoga proizlaze. Kako to da se ovaj festival, tobože, čisto zabavnog karaktera, pokazao i kao značajno i u mnogo čemu kontrolisano političko oruđe, te i kao svojevrsna tačka okupljanja ljudi isključivo jednog ideološkog opredeljenja? Zatim sledi upitanost: Ko je okupljao, a ko „vukao konce“? Samo ovog puta, molim, bez onog poznatog „pojašnjenja“: Eto, „ekipa“ se spontano „sama od sebe“ okupila kako bi izrazila protest protivu „ decenijskog bezumlja“. Koliko su okupljanja tih dana bila zaista "nekoordinirana" i "spontana" ukazivao je, između ostalih, i kontroverzni Tim Maršal u svojoj poznatoj knjizi „Igra senki“. Stvarno ne bi bilo zgoreg iščitavati je s vremena na vreme. Jer, čak ni danas, praktično sedam godina nakon što je doživela prvo izdanje nije izgubila na svojoj aktuelnosti. Čitanje ove knjige ne može da (na)škodi, a daje nedvosmislene odgovore na sva ona pitanja na koja se u Srbiji gotovo uvek i po pravilu odgovara zagonetnim ćutanjem.
Nastavimo dalje. Kako to da „ideološkim ocima“ festivala, naprasno zabrinutim za mentalno zdravlje mlade generacije zbog „torture“ miloševićevskog državnog (političko-medijskog) aparata i zloglasnih „eskadrona smrti“ nije palo na pamet da je omladini „otpuštanje ventila“ bilo možda najpotrebnije u trenucima ničim opravdane međunarodne izolacije i (sve)opšteg rata koji je vođen protiv naše zemlje i srpskog naroda s početka pa sve do samog kraja tih "mračnih" devedesetih? I što je najgore od svega, taj rat je nastavljen i danas, samo sada zaodenut u neke „naprednije i plišanije“ oblike. A upravo su zemlje čije „vrednosne kalupe“ EXIT danas podražava i plasira svojoj „vojsci posetilaca“ prednjačile i prednjače u eksperimentalnim tretmanima kojima smo svi mi kolektivno podvrgavani. Ali dobro, ko nas bombama, mi njega bonbonama. Srpska posla. Ali, o svemu tome nešto više malo kasnije.
U najmanju ruku je indikativno to da je nekome baš te „enigmatične“ 2000-te „sinula lampica“ kako je neophodno upumpavanje i oslobađanje „sputavane“ pozitivne energije, a da se, opet, o neophodnosti takve energije nije previše brinulo mnogo ranije, kada je ona kud i kamo bila mnogo potrebnija. A da, stiže već spreman „kontraargument“ sa druge strane – „pa miloševićev režim je sputao svaku energiju“. Zaista, da tog čoveka kojim slučajem nije bilo, trebalo ga je izmisliti. Lep izgovor i zlatna vrata otvara, nema šta.
Kada već nevoljno pominjem „poslednjeg evropskog diktatora“ , ne mogu a da se ne osvrnem na činjenicu da je u krilu prvog festivala, prema priznanju organizatora iznedrena i ona pomalo morbidna krilatica „Gotov je“, očito „skuvana“ u nekoj od brojnih „kuhinja za spec. operacije i psihološki rat“, a posebno servirana i aranžirana za „srpske prilike“. S tim u vezi, važna je pomena i činjenica da je „licencu“ za korišćenje kovanice „Gotov je“ u Srbiji dobio „renomirani“ borac za „demokratizaciju” (ne)nasilnim putem, ili bolje rečeno multinacionalna „kompanija“ usko specijalizovana za šareno-plišane revolucije diljem „neposlušnih“ zemalja Evrope, a odnedavno i celog sveta – organizacija Otpor. Naime, svima poznato da su prsti Otpora bili duboko umešani u ranija revolucionarna dešavanja u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji itd.
Naravno, samo neko ko je ili naivan ili krajnje zlonameran može da pomisli da su u pitanju dve, slučajno i nasumično odabrane reči. Prvo, brzina kojom se odjek ove „poruke“ širio Srbijom, potom njen „dizajn“, a na kraju krajeva, sveopšta histerija i frustracija sa kojom je ista uzvikivana navodi na zaključak da se radilo o vešto „projektovanoj“ kovanici za potrebe „delovanja u specijalnim i specifičnim situacijama“. A u Srbiji tog vremena, prisetimo se, nesumnjivo da je postojala specifična, da ne kažem, vanredna situacija.
Važna je pomena činjenica da je „licencu“ za korišćenje kovanice «Gotov je» u Srbiji dobio „renomirani“ borac za „demokratizaciju”(ne)nasilnim putem, ili bolje rečeno multinacionalna „kompanija“ usko specijalizovana za šareno-plišane revolucije diljem „neposlušnih“ zemalja Starog kontinenta, a odnedavno, nakon „izborne krađe“ u Iranu i „performansa“ na ulicama Teherana, i celog sveta – organizacija Otpor. Naime, danas je opštepoznata činjenica da su prsti Otpora, posle Srbije, bili umešani i nešto kasnija revolucionarna dešavanja u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji, Moldaviji itd. I već gorepomenute „magične reči“ su ništa drugo do samo deo bogate „ikonografije“ u kontekstu a kontrolisanih i nasilnih izmena političkih, ali i psiholoških i kulturnih matrica svih onih društava koja budu etiketirana kao „neposlušna“.
Exitova 'igra senki'
Kada govorimo o užem, čisto muzičkom sadržaju, mora se priznati da EXIT festival napreduje iz godine u godinu i da kao takav postaje sve sadržajniji, a i primetan je sve veći broj „zvučnijih“ izvođača i autora, kako domaćih i onih iz bivših jugoslovenskih zemalja, tako i naravno onih iz zapadnih zemalja. Pored toga, u porastu je i broj onih koji prelaze izuzetno veliku kilometražu, kako bi prisustvovali i „statirali“ u svemu onome što se događa unutar zidina ove svojevrsne “države u državi”.
Naravno da sve to iziskuje ogromna finansijska sredstva o čijim putevima se skoro nikada ne govori, a bilo kakvo pominjanje finansiranja predstavlja tabu temu u ovdašnjim krugovima. Kako to da pored donacija u visini miliona evra ovaj komercijalni festival nikada nije poslovao sa dobitkom. Osim EU i raznoraznih “filantropskih“ udruženja i organizacija, EXIT festival finansira i Vlada Republike Srbije, Pokrajina Vojvodina, ali i Grad Novi Sad. Javna je tajna da osim što je umešan u političke igre ovaj festival predstavlja finansijsku „rupu bez dna“ u koju građani, a da nisu bukvalno ni pitani, moraju da sipaju svoj teško stečen dinar. Nimalo slučajno što su organizatori festivala bili hapšeni zbog sumnje u milionske pronevere, ali je sve ubrzo zataškano političkim dogovorima danas vladajućih političkih garnitura čiji „ljudi od poverenja“ verovatno delom kontrolišu festival.
Nesporna ali zabrinjavajuća manifestacija političkog i svakog drugog uticaja EXIT-a ispoljena je i u iznuđenoj odluci da čak i neke „patriotske snage“ koje su ranije upravljale Novim Sadom finansiraju ovaj festival iz budžeta grada. Toliki razvojni projekti vezani za Grad Novi Sad, mnoga nerešena pitanja komunalnog, socijalnog i, jednom rečju, suštinski egzistencijalnog karaktera su nezapočeti, nedovršeni i neopravdano stavljeni u drugi plan, dok je EXIT bio i ostao navodno nezaobilazna egzistencijalna potreba po onoj rimskoj – „hleba i igara“?!
Postmoderna i multimedijalna agresija
Nakon svega prethodno iznesenog, sa pravom se počinjemo pitati čije je to EXIT „čedo“, i kome i zašto nekome ta manifestacija toliko znači? I za šta sve usitinu treba da (po)služi? Vraćamo se na već ranije postavljenu dilemu: da li je rat koji je Srbiji (in)direktno objavljen devedesetih uopšte jednom za svagda i okončan 1999-te godine nakon dobro nam poznatog "milosrdnog anđela", ili je, kako smo već konstatovali, samo poprimio neke druge sofisticiranije oblike i forme? Na sva ova pitanja nemoguće je jednoznačno odgovoriti, jer su ista međusobno prožeta i zahtevaju šire sagledavanje sveukupnih globalnih političkih, ekonomskih i kulturoloških procesa s jedne, kao i poslovično prisutnih „аspiracija“ na ovaj naš „životni prostor“, s druge strane.
Globalna dominacija Sjedinjenih američkih država zasnivala se a i danas se zasniva na nekoliko bitnih postavki. Američka globalna supremacija ne može se sagledati i objasniti isključivo sa vojnog aspekta, dakle, sa stanovišta tzv. tvrde moći. Treći, i sve izraženiji element američkog globalističkog vođstva zasniva se na „mekoj moći“. Ona se određuje kao sposobnost ili kapacitet za oblikovanje, kontrolu i vladavinu bez vođenja oružanog sukoba, ili uz njegovu dodatnu upotrebu ili pomoć kao krajnjeg sredstva. U tom smislu, možda i najvažniji mehanizam kontrole jednog društva u savremenim uslovima jeste onaj koji se uspostavlja putem muzike, filma, umetnosti, modnih trendova, novostvorenih “naprednih religija”, tj. religioznih pokreta itd. U tom pogledu i festival EXIT iza navodno prostodušne i „benigne“ namere da zabavi, opusti ili razonodi mladog čoveka krije u sebi nešto mnogo dublje i potencijalno mnogo opasnije, nego što to na prvi pogled izgleda.
Mlad čovek u Srbiji danas i u 2009. godini, nakon svega što se izdešavalo i odigralo na ovim decenijama turbulentnim prostorima, nalazi se u situaciji potpune egzistencijalne nesigurnosti, moralne i psihološke haotičnosti, tj. permanentne apatije. On teško da vidi bilo kakvu perspektivu, bilo kakav „izlaz“ iz svega. U takvom „podložnom“ stanju, postaje „laka meta“, olako pristajući na, ama baš sve vrste „kompromisa“ koji mu obećavaju iole lepši život i izvesniju budućnost. U uslovima potpuno poljuljanih, degradiranih i relativizovanih merila vrednosti u Srbiji, omladini se iz pojedinih centara, organizacija „nadahnutih“ filantropijom i „fatalističkom brigom“ za ljudska prava, nude "brza rešenja” ili "varijante“, koje mladi ljudi po pravilu oberučke prihvataju. Tako nešto je donekle i potpuno razumljivo, jer teško da im se nudi bilo kakva pozitivna i kvalitetna alternativa. Upravo se taj način postiže željeni, „krajnji“ efekat koji se ne bi mogao čak ni oružanim sredstvima ostvariti (već pominjanim instrumentima tzv. tvrde moći). Dakle, radi se o svojevrsnom kulturnom, intelektualno i duhovnom „programiranju“, kontrolisanju i usmeravanju (čitaj porobljavanju) mladog čoveka i manipulisanju njegovom potrebom za neograničenom slobodom i mladalačkim buntom pre svemu. Da li je, onda, EXIT-ov „svet Matrix-a“ zaista pravi izlaz ili još samo jedan mračni ćorsokak u postmodernom lavirintu besmisla?
EXIT, kao donekle ekskluzivni dušebrižnik za sudbinu “neshvaćenog mladog sveta”, nastoji da ukaže na sve zablude i promašaje starih „tradicionalnih“ vremena i “prevaziđenih i retrogradnih vrednosti i navika”, nudeći kao alternativu neki svoj „ružičasti“ sistem vrednosti zasnovan na modernom nju ejdž sujeverju i shvatanju da je sve što je novo i savremeno automatski napredno i dobro, a staro i tradicionalno prevaziđeno i nazadno; da mlad čovek mora biti sam svoj gazda, nikome odgovoran i „od svega i svih“ slobodan; hedonizam se postavlja kao vrhovni smisao, a na svakom koraku podstiče se bolesni i obezduhovljeni individualizam koji negira osećaj zajedništva i solidarnosti. Pored svega navedenog, ispoljavanje tihe i latentne neposlušnosti prema državi i njenim institucijama postaje vrlina sama po sebi.
Prethodna priča ne bi bila upotpunjena do kraja, ukoliko ne bismo ukazali na činjenicu da su narkotici „raznih vrsta i fela“ (i pored tobože svih tih “rigoroznih” kontrola) neizostavni deo „ikonografije“ festivala ovog tipa. O njihovom pogubnom uticaju na psihofizičko zdravlje i ponašanje čoveka izlišno je trošiti reči. Nas, u kontekstu prethodne priče, droga interesuje isključivo u kontekstu njene uloge kao svojevrsnog „okidača“ za poželjan, kontroli i manipulaciji podložan oblik ponašanja.

Alkohol i droge su vekovima bile sredstvo sofisticirane versko-političke manipulacije nad masama. Orgijastički pokreti antičkog sveta (preteča rok kulture) su u masama, kroz dionizijevske igre, a putem alkohola i raznih droga projektovale osećaj „oslobođenosti“ pa i neobjašnjive mističke povezanosti. Tako je i u islamskom svetu u vreme Krstaša "Starac sa planine", pre skoro jednog milenijuma, svojim sledbenicima – borcima džihada – davao droge i stvarao im iluziju da su u raju. Posle toga su oni ispranih mozgova bili spremni da izvršavaju sve naloge svoga vođe. Na Zapadu u srednjem veku su tadašnji "karnevali" predstavljali dozvoljen, dakle legalan, ali i kontrolisani socijalno-psihološki „ventil“ u rigidnom poretku koji je gušio spontanost i slobodu.
Tako je i rok potkultura, iako započela kao pobuna mladih protiv nepravednog poretka od tog istog Sistema bila "pacifikovana" pa iskorišćena za zaglupljivanje mladih generacija u sopstvenom društvu, a zatim i u "inostranstvu". Tako se "umetnost pobune" pretvorila kroz komercijalizaciju u svoju parodiju, u instrument kojim globalni centri moći kontrolišu mladu generaciju. Pored toga "kultura festivala" stvara obeskorenjene individue koje gube svaki osećaj kulturnog ili nacionalnog identiteta. Tako se ili otupljuje potencijalna energija bunta, ili se ona (pre)usmerava u pravcu jalove destrukcije ("huliganski pokret") koja nikad ne preti „pravom Sistemu“ gde god da se on nalazio. Sistem je, zapravo, taj koji „odabira“ mete. Na isti način se, kao što smo već ranije napomenuli, kroz zabavne sadržaje vešto vode "ideološke i kulturološke operacije niskog intenziteta" s ciljem preobraćanja "domorodačkog stanovništva" u masu pokornih konzumenata „neupitnog“ neoliberalnog poretka. Ove "sublimirane" poruke koje deluju i iznad i ispod praga svesti se kombinacijom navodno benigne „zabave i hemije" vešto ulivaju u svest mladih generacija od kojih se stvara armija "podložnih i bezimenih ljudi", praktično običnih brojki, novih "janičara neoliberalizma", programiranih da u pogodnom trenutku urade sve što neki daleki Veliki brat od njih zahteva. Tu onda ne može biti mesta poštovanju sopstvene vere, tradicije, istorije ili porodičnih vrednosti.
EXIT "tehnika državnog udara"
Mladima se, danas, sve više manipuliše u političke svrhe i koriste se kao "topovsko meso" ili "kontrolisana pešadija“ sve učestalijih obojenih revolucija na „geopolitički interesantnom“ tlu Istočne Evrope. Izvori finansiranja takvih revolucionarnih poduhvata u današnje vreme nisu nikakva tajna. Samo pogledajmo nedavna ulična dešavanja u Iranu, i setimo se ko se najviše zgražavao nad „prekomernom“ silom koje su iranske snage bezbednosti, tobože, upotrebljavale protiv „miroljubivih“ revolucionara. Kako bismo ovaj fenomen osvetlili iz pravog ugla, morali bismo da se, primera radi, pozabavimo ranijim slučajem narandžaste revolucije u Ukrajini. Udarna pesnica baš ove revolucije čiji se „epicentar“ nalazio u centru Kijeva, bila je baš ta dezinformisana, instruisana i korumpirana mladost koja je, prema priznanju samih učesnika, trenirana i finansirana od strane određenih vrlo uticajnih centara moći sa Zapada.
Danas imamo situaciju, da se osnivaju prave transnacionalne nevladine organizacije i agencije sa svojim filijalama u gotovo svim većim gradovima sveta, čija je svrha da kroz „kulturne i zabavne sadržaje“ vrše političke operacije "niskog intenziteta", a sve sa krajnjim ciljem rušenja onih političkih režima koji nisu „po volji“ centrima globalne moći i uticaja.
Centar Kijeva je tih „revolucionarnih“ dana bio pretvoren u jedan veliki cirkus u kojem je dominantnu ulogu igrala narandžasta boja. Naravno da i na taj psihološki momenat vezan za „narandžasto“ potrebno obratiti posebnu pažnju. Mladi su u jeku protesta i demonstracija planski izvlačeni na ulice, iz škola i sa fakulteta, da bi navodno iskazali svoje nezadovoljstvo vladajućom političkom garniturom u Ukrajini. U tu prigodu, organizovani su mnogobrojni koncerti (sa tehno zvucima koji značajno deluju na psihu čoveka, izazivajući agresiju i bes), različiti performansi i postmoderni rituali, a bez droge se nije mogao zamisliti sav taj "narandžasti karneval". Glavni kijevski trg je bio preplavljen mnoštvom šatora u kojima su se, čak i u tim trenucima , dešavale „svakojake“ stvari i širio krajnji nemoral. "Seks droga i rokenrol" bili su dovoljno jak argument da bi se kupila, a potom i zloupotrebila „nezadovoljna“ mladost Ukrajine. I naravno „okidač je otpušten“.
Na pitanje novinara ukrajinske državne televizije da objasni razloge zašto je tu i kako provodi vreme protestvujući protiv vladajućeg režima, jedan mladi revolucionar je odgovorio da je tu zbog zabave i mnogo “slobodne ljubavi”. U tom pogledu, čitava priča vezana za ukrajinsku revoluciju, ili bar za onaj “kontrolisani i usmereni deo tog “grand šoua”, može se u najznačajnijim, ranije objašnjenim, aspektima povezati sa festivalom kome je (ne)zaslužno posvećen ovaj tekst. Sadržinski, oba “spektakla” (iako možda na prvi pogled po konceptualnom kontekstu različiti) imaju praktično identičan globalni cilj. Da li je slučajno što su „svetski a naši“ EXIT-ovski orijentisani otporaši koje su ovde sa pravom proglasili za "janičare globalizma" odlazili u Kijev da kao iskusni revolucionari „sa stažom“ obučavaju tamošnje grupe za uličnu subverziju i (ne)nasilni otpor?


Zaključujemo da je „matrica“ koja pokreće i organizuje ovakve parade zabrinjavajuće ista, te da se obe manifestacije vode sličnim motivima, principima i mehanizmima. Dakle, političko manipulisanje i regrutacija mladih pod parolom zabave i provoda i njihova (zlo)upotreba „kad zatreba“, predstavlja ideju vodilju u borbi protiv “neposlušnih i nazadnih režima i naroda”. Eksperimentisanje sa mladima nije nimalo slučajno, niti novo (npr. komunizam ili "1968."). Stvaranjem kontrolisanog ambijenta, efekta “staklene bašte” (u kojoj se na psihu čoveka utiče različitim sredstvima i metodama, počev od agresivne muzike, sumnjivih sublimiranih parola, droge i alkohola) kreatori “vrlog novog sveta” „igraju na kartu“ ostvarenja dugoročnih ciljeva. Znaju oni da treba „ulagati u mladost“. Postavljajući poželjne holograme, oni određuju i okvire u kojima će se "posrednom strategijom" kroz kulturu i zabavu poturati nevidljiva (stealth) liberalna ideologija i time nepovratno izmeniti kulturna matrica jednog naroda. Radi se, u stvari, o „programiranju“ vojske mladih za neke mnoge ozbiljnije planove i zadatke koje će biti „potrebno“ ostvariti u bližoj ili daljoj budućnosti.
I na kraju, celu ovu priču „začinićemo“ jednom vrlo zanimljivom izjavom iz 2003. godine:
EXIT Festival je 2003. godine postao država. Kao prava država, dobio je svoju zastavu, sa četiri boje (koliko je i programskih dana), pasoše koje su posedovali svi jer su u pitanju bile programske knjižice, lične karte koje su zapravo bile ulaznice za Festival, ali i konzule i ambasadore (preuzeto sa sajta [You must be registered and logged in to see this link.]
Na koji način shvatiti prethodno? Da li „EXIT država“ u suverenoj državi Srbiji predstavlja oblik kulturnog separatizma, i odakle crpi svoj „kulturni monopol“? Da li se time zlurado podsmeva neuspehu vladajuće srpske elite da napravi iole valjanu državu, i da li to neko priprema alternativu, tj. „izlaznu strategiju“, ako ovi na vlasti „podbace“? Ako je stvarno EXIT država, kako je predstavljaju, onda bi trebalo da ima i svoju regularnu vojsku. Za koga, koje i čije ciljeve i interese bi se ta „vojska“ borila i ko bi joj bio komadant? Naravno, glavni komadant će ostati večita nepoznanica.
Ali za sve nas je bitno da bar znamo odgovor na pitanje: ko bi bio potencijalna meta „dece novog sveta“?
Razmislimo malo o svemu ovome dok budemo bezbrižno đuskali u „EXIT ritmu“, jer kad „svirka“ prestane, moglo bi da bude kasno za sve.

Novi Sad, 08.07.2009.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Клизимо ли у свет потпуне контроле?
Saturday, 12 March 2011

Кинеске власти намеравају да до краја године оспособе систем који ће им омогућити да лоцирају милионе корисника мобилних телефона. Званично, такав потез требало би да помогне у смањењу постојећег саобраћајног хаоса у Кини. Ипак, све учесталије су процене да у позадини оваквог пројекта стоји скривена агенда за успостављање потпуне контроле људске јединке. Да ли полако али сигурно клизимо у предворје глобалне тоталитарне супердржаве?

Борци за људска права у Кини у поменутом систему виде покушај још снажније контроле грађана. Наизглед сасвим безопасан, нови информациони систем, требало би боље да прати кретање милиона Пекинжана. Државни медији цитирали су заменика директора Градске комисије за науку и технологију Лија Гонганга: “Нови систем може да помогне у борби против вечитог хаоса у главном граду, тиме што би се створила боља прегледност рута, времена одласка и доласка.”

Ипак, остаје загонетка, зашто саобраћајна контрола мора у реалном времену да лоцира баш мобилне телефоне 17 милиона грађана.

“Сматрам да је овај систем потпуно непотребан, задире у приватност муштерија и грађана. Властима је само до контроле грађана и социјалне стабилности”, каже стручњак Телекома који из страха од репресија жели да остане анониман.

Већ сада борци за људска права, дисиденти и инострани новинари морају да рачунају са контролом њихових мобилних телефона. Многи поборници за људска права полазе од тога да власти преко сигнала за мобилне телефоне контролишу места на којима се они задржавају, као и њихове међусобне контакте. Они критикују нови систем као јасно проширење контроле над милионима људи. То ће властима омогућити лоцирање скупова у граду као и идентификацију учесника скупова, каже Ванг Зонглиан из Организације кинеских бораца за људска права:

“Ми у томе видимо ескалацију контроле, што је директно повезано са нервозом власти због анонимних позива на протесте и због улоге коју су комуникационе технологије имале у протестима на Блиском истоку“.

Лични подаци ће бити као и до сада заштићени, уверавају функционери у Кини. Личне информације неће бити објављиване.

Али то критичаре не умирује. Власти су још прошле године појачале контролу мобилних телефона. Од тада сви корисници морају да се региструју. Тзв. припејд картице могу се добити само уз личну карту. То је у складу са одредбама других земаља, попут Немачке. Ипак, стручњак Телекома каже да планиране нове контроле представљају кршење кинеског права, према коме само државно тужилаштво у појединачним случајевима може да наложи посматрање грађана.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Lako je kinezima , njih ima na milione. Ista imena , prezimena, slične face i još brdo približnih informacija, a šta ćemo mi "sitni" , sa svim tim lokatorima ,sistemima zaštite i praćenja? Mobilni , čipovane l.k. i ostalo. Lično mislim da smo jako blizu (a počelo je mnogo ranijem - samo nismo pridavali nikakav značaj) vremena totalitarne kontrole.
A sad ono najbolje , biće opet hakera, otporaša ,i kontraša.

Невидљиво за око Великог брата

Tuesday, 22 March 2011

Свештеник Јован Валентин Истрати

Камера скривена у души

Све смо ближи једни другима, а све усамљенији, све даље од душа других људи

Читао сам ових дана на Интернету о разноврсности средстава за аудио и видео запис који постоје данас, разноврсности која је налик на халуцинацију.

Микрокамере, скривене у реверу сакоа, у оловци за писање, наочарама, телефону – све имају задатак да запишу и открију сакривене и, наравно, интересантне детаље твог личног живота. Сада се сваки догађај истог трена снима на мобилни телефон или камеру која је постављена негде. Сва места на земљи се лако виде.

Уз помоћ програма „Google Earth“ можеш видети све, чак и шешир старице на Ајфеловој кули. Можеш се виртуелно прошетати својом улицом, гледати је са сателита, можеш пратити из минута у минут како расте мали птић на некој бостонској крошњи.

Све се снима, све је откривено, рекли би ми. Сваки детаљ, колико год безначајан, треба и мора да буде постављен пред очи гомиле која је жедна сензације. Пре свега се на медијске звезде обрушава лавина погледа, у њихов приватни живот упадају, прате их свуда.

Међутим и обични људи, који ничим нису посебно за њих занимљиви, могу постати мета радозналих мас-медија – због важности своје професије например. Уопште, не можеш се сакрити ни у мишју рупу од урокљивих очију Великог брата. Свевидећем Богу на чудовишан и ненормалан начин подражавају у новом потрошачком друштву. Безуспешно се са Свевидећим Творцем такмиче нове структуре праћења, безбедности, итд.

У Царству Божијем ће све тајно бити објављено и осуђено пред свима, „на крововима“ говори Свето Писмо. На тај начин, тајне људске душе ће постати откривене за милијарде анђела и сву нашу сабраћу људе – и биће разлог васељенског плача и бесконачног ридања.

Архиве служби безбедности ће бити показане, чак и уништене да би се показала чисто и одједном, без икаквих грешака у тумачењу, апсолутна истина о сваком људском бићу. Све ће бити објављено, измерено праведним и љубећим судом Божијим и постати основа или за вечно блаженство или обрнуто, за вечну осуду. Најезда система посматрања – електронског, компјутерског, медијског, политичког и тако даље – јесте пророштво о томе да се време истине, која ће се громко објавити, са кровова света, приближава.

Постајемо све ближи једни другима, живимо у преиспуњеном глобалном селу, али се осећамо све усамљенији, све даље од душа других људи. Живимо на растојању звучног сигнала до Америке, али на растојању целе вечности до неба. Или, боље рећи, тела се не приближавају, постају све већа под притиском материје, а душе све ситније, зато нам се чине тако далекима.

Шта нам остаје да чинимо? Записују нас, прислушкују, виде, коментаришу све више и више електронских очију, иза којих се крију непознате (добре или лоше) замисли. О нама је све познато. „Јер постасмо призор (theatron) и анђелима и људима“. (1 Кор. 4:9). Играмо на гигантској сцени, која је до апсурда осветљена хиљадама пројектора, а никада не видимо гледаоце, који су сакривени иза заштитних екрана и којих је све више и више.

Једино добро и истинито што треба да чинимо је да живимо по Истини, по Христу. Да се не би стидели ни једног нашег дела (то јест да чинимо само добро). Живети као да – а тако и јесте – живимо под непрестаним и љубећим погледом Божијим. Камера, скривена у души је шатор Духа Светога у коме света љубав

Христа Женика слави празник и доноси бесмртност.

Мисли о покајању, саосећању и праштању не могу бити снимљене ни најсавршенијим апаратом. Дакле, терор скривених објектива је снажан само тамо где има шта да се крије. Код човека доброг, милостивог и верујућег живот иде природним путем, без скривених детаља, у границама нормалности и здравог смисла. И ко ког да га гледа, чак у личном, домаћем животу не може видети ништа до живота, испуњеног Богом и оваплоћене молитве – живе и делатне љубави.

Превод: Станоје Станковић

Извор: pravoslavie.ru