Dovidjenja, voljena zemljo!

Довиђења вољена земљо

Пише: Божа Бјелак



Европу и Империју због Космета треба извести на суд

Надам се да ми нећете замерити због, условно речено, патетичног наслова, посебно што сам уверен да ће Србија изњедрити, кад тад, генерацију која ће вратити српску земљу и духовну колијевку, иако је сада, након Бриселске оперете, дефинитивно отета. Одмах да се разумемо, ово обраћање је упућено актерима, који су на било који начин помогли, свесно или несвесно, намерно или ненамерно, да Европа и Империја отму део суверене земље - Србије. Не само да отму један део, већ да наставе да отимају и друге делове, Рашку област и Војводину. Они се служе Хитлеровом методом, који у књизи „Моја борба“ каже да земље и народе треба освајати, отимати онако како се једе кобасица, „сецкати део по део“.

Сви ми, којима је Вољена Земља на срцу, морамо прихватити реалност, ставити мокар пешкир око главе, али не смемо постати ћутолози. У школама, црквама, на сваком месту и свакодневмо, морамо говорити и у аманет остављати младим генерацијама да врате српску земљу - Космет. Није Запад дао милионе долара, како саопшти Монтгомери, да смени онај режим. Пројекат Запада је био превсходно Космет - независна држава, свођење Србије на Београдски пашалук и по ко зна који пут да се реши, учврсти, Источно питање (граница према Русији) на Империјин начин, а на сувереној и независној земљи Србији не би могли имати војну базу.

Такође, овим обраћањем покушаћу, што сам се иначе трудио и у ранијим текстовима, да не пишем: „ја мислим“, „ја сматрам“, „ја сам генијални аналитичар“ и тсл., већ да налактим чињенице, јер сам професионални чињеничар и сведок времена. Дакако, постоје контра-чињенице, које су изузетно потребне, које са благонаклоношћу прихватам, али не прихватам: „ја мислим да нисте у праву“, „ви то не знате“, „ви сте комуњара“, „ви сте осмосрбијанц“, „ве не волите, примера ради, Јеремића“ (зашто бих га волио или мрзио), „то што ви пишете знају и мала деца“ (ех, када би било макар пола милиона мале деце у Србији као што сам ја, да бране српско национално биће, без ичијег наговора или хонорара). Нико, понваљам нико, ни из недељника у коме сам редовно писао пар година, затим Видовдана, НСПМ, Телеграфа, црногорског „Монитора“ разних листова, стотине и стотине написаних страница, наступа на ТВ каналима, није ми дао црну банку. На то сам данас поносан. Вероватно је у праву један мој критичар, који је недавно написао, поводом једног, за њега, мог глупог осврта, текста: „Нећеш се Божо најести хлеба од писања“. Оцена је сурова, али истинита, нисам се најео леба од писања.

Од првога дана доласка ДОС-а на власт (сви шефови 18 ДОС-ових партија и оне коалиционе црногорске, нису били класични или Балкански шпијуни, већ актери тајних политичких операција), на основу разних обећања (молили су и тражили помоћ, све обећавали, „само“ да скину „диктатора“, да дођу на власт, лично сам био присутан у разним земљама како су пљували по тадашњем руководству и својој земљи), започињу реализацију свих договора са менторима, мећу којима је најпогубнији за Србе, стварање фантомске шиптарске државе на сувереној територији Србије. Свестан сам да ће Досисти и њихови (антисрпски) аналитичари, коментатори, новинари, као и свака сорта западних гласноговорника, НО, због ове констатације, дићи неописиву дреку. Истина је болна и тешко се подноси.

Приче да је Космет изгубљен у ранијим периодима су приче за наивне, маркентишке, партитократијске, употребљаване у предизборним кампањама, инициране из шпијунских центара, посебно из пунктова по Србији. То би исто било када би и данас неко причао (генерације су одрастале на тој причи, поготово су комунисти многоштошта правдали Турцима) како су нам за све криви Турци, зато што су владали 500 година. Поново призивање Турака изазвао је министар иностраних послова Турске изјавом: „да је Османлијско царство доносило покореним народима, културу и просперитет“. Заборавио је да каже, тај доктор историјских наука, да су његови преци набијали на колац, узимали данак у крви, примењивали прву брачну ноћ, најсуровијим методама утирали целе народе, њихову културу, цивилизацију, итд.

Ради младих Србије („Historia est magistra vitae“) хајдемо да повучемо паралелу (познату, али неопходно је истину стално понављати) како се од пантивијека играју игре: Краља у Лондону и Дворски савет, приморала је Енглеска (Черчил) да оптужи Дражу за сарадњу са Немцима. Чак је натерао младог краља да преко Енглског радија позове четнике да се ставе под Брозову команду. Нису оптужени Хрвати, већ Дража. Затим су, не питајући краља, наложили да мандат за састав владе добије И. Шубашић (који је још 1939. био бан сепаратистичке Бановине Хрватске), те исте Бановине која ће 1941.створити бестијалну и фашистичку државу НДХ, довести Павелића из Пусте, пригрлити Хитлера, објавити рат савезницима и што је најтрагичније, провести геноцид над Србима. Тај исти Шубашић склапа споразум Тито-Шубашић, да би ЈБТ, легално „по мандату краља“, као „премијер Краљевске владе“ позвао Црвену армију да га устоличе у Београду 20 октобра 1944. године. Народ о томе ништа није знао. Посебно ништа није знао како је одиграна симултанка која је завршила Голим отоком. Да поновим, пројектантима је то било потребно да се Југославија постави као брана према Истоку у хладноратовској ери, која је одмах почела након завршетка Другог светског рата. Југославија је постала база империје Запада, исто као од 1918. до 1941. против СССР-а и Немачке.

Србија, осим што је православна земља, на несрећном геополитичком простору (кућа на путу), не сме (на тајном састанку 16. септембра 1946. године закључено je да се у времену од 50 година Србију сведе на Београдски пашалук) бити модерна и стабилна држава, јер би постала база и ослонац православне Русије на Балкану.

Зато када су Србија и Срби у питању, има ли било какве разлике између те давношње игре (било је још жестоких игара о другим проблемима) и игре о стварању шиптарске државе на територији Србије (ово на територији Србије треба стално понављати као рефрен у музици).

Први ДОС-ов министра спољних послова, у договору са тадашњим гувернером СРЈ, америчким амбасадором Монтгомеријем (то ће наставити и два Вука са Полтом, Мантером, отправницом послова Џенифер, садшњом амбасадорком Мери, другим квази дипломатама, амбасадорима Енглеске, Немачке и Француске, који управљају српском судбином, на унутрашњем и спољнополитичком плану, кршили су Бечке конвенције и нико их није проглашавао непожељним особама, јер су радили на истом задатку са новим дипломатама - менаџерима, Сорошовцима, страним држављанима, незналицама, једним бројем „одабраних“, провјерених антисрпских амбасадора), креће у реализацију у свим земљама акредитације, те паклене идеје – стварање шиптарске државе на територији суверене земље Србије. Угледни бугарски државник није крио да је присуствовао разговорима, за време посете првог ДОС-овог министра спољних послова Софији, који је изјавио, дакле најавио: „Косово ће бити држава“. Дигресија: Бугарима је то годило, јер им је вековни циљ да припоје део Македоније, а део да припадне тој новој фантомској држави, признали су међу првима и Црну Гору и државу Космет, не одустају ни од пограничних градова и предела у Србији. Тадашњи амбасадор и политички саветник у Софији, нису дозвољавали да такви ставови Бугарске стигну до Београда. Фризирали су телеграме и извештавали да Бугарска никда неће признати државу Косово и отцепљење Ц. Горе (види телеграме у МСП-У).

Игре владара из сенке, пројктаната, ментора, легенде обавештајних служби и домаћих актера тајних политичких операција, настављају се, преко финог човека из Финске, Ахтисарија (види текст „Фини човек из Финске“), који уноси контаминирани „пакет“ у Србију о решењу Косметског проблема, након верификације у СБ ОУН, Империји и Бриселу (уствари, радило се о Плану како да се реализује отимачина Космета). И уместо да му је забрањен улазак у Србију, а „пакет“ одузет и спаљен на сред Аеродрома, долази са њим у Владу Србије и званично га уручује. Сви актери тајних политичких операција га примају (вође ДОС-а, плус они из несрећне коалиционе партије из Ц. Горе), изјављују разне глупости ( а за глупости нема санкација), појединачно са њим држе конференције за новинаре, грле се и рукују. Судбина Космета је тим чином и правно запечаћена. Ахтисари ће за тај „пакет“ добити Нобелову награду (отето је 15% територије суверене земеље Србије).

Да би остала на власти, владајућа „елита“ у Србији, у договору са менторима, лансира флоскулу: „Косово је Србија“ (народ аплудира) и истовремено седа за преговарачки сто са Шиптарима и то у Бечу. Сва упозорења да се са националном мањином, терористима, наркодилерима, убицама, не сме седати за преговарачки сто и преговарати о делу суверене земље Србије, нису помогла. Тим чином, писали смо (да не наводим властите текстове и отворена писма), Шиптари су стекли статус равноправног саговорника, постали су субјект (заставице држава на преговарачком столу у Бечу). Погажен је Устав земље, јер против терориста, који спаљују све што је српско (посебно православне светиње, руше гробља, убијају од дјетета у колевци до стрих и немоћних, руше легални систем) свака нормална земља предузима све дозвољене мере заштите (Зукорлић и муслимани у Рашкој области започели су сличан сценарио, јер у овој земљи ништа не вреди позната мудрост - да ко зна прошлост, зна и будућност).

Piccolo diplomatico Јеремић по налогу Председника Србије, постааје пилот, лети од земље до земље, за наивне (Срби су ипак наиван народ) глумата да се свађа са представницима (државницима) страних земаља. Узвикује: „Живот дам Косово не дам“. Задужени коментатори, вајни аналитичари, посебно најстаријег листа на Балкану, у једну реч, непријатељски медији, ламентирају - pro et contra. Дају му свакодневно скупи простор у медијима., где безгранично лапрда (о чему сам, такоће, писао). Хвале га. А, где је народ, питате. Народ: изваран, гладан, уништен, обезглављен, апатичан, синдром зликовачког бомбардовања и крвавог етничког и верског рата, узима свој данак (свакодневна убиства, самоубиства, психичка оболења, као и оболења од уранијума „Милосрдног анђела“), ћути, нешто очекује, а не зна шта. Осећа се општа пропаст Србије, а све већи узлет (економски и демократски, од грчке речи демос - народ и српска речи - красти) њених вођа. Питате поново, а где им је морал, образ, патриотизам. Актери тајних политичких операција све то морају да изгубе да би постали актери.

Шиптари, односно Империја зла и Европа, проглашавају државу, како је назваше „ Република Косово“. Услиедио је талас признавања. Политички елитичари Србије понашају се као мала деца (некима, чињенице ради, почиње да долази памет из једног дела тела у главу, дистанцирају се од ДОС-а., али је то дистанцирање закаснило и у бити је немогуће због канџи ментора). По наговору пројектаната, да се народ не би сетио да играју исту игру, повлаче амбасадоре, дакако селективно, „пријете“, кукумачу, немају ни моралну ни историјску ни политичку свест да прекину односе макар са великим државама, као што су Словенија, Хрватска, Ц. Гора, Македонија, Костарика, Латвија, Литванија, Естонија, Лихенштајн, Андора, Костарика... Шала на страну, са бившим „братским“ републикама, Србија је морала прекинути дипломатске (оставити конзуларне) односе, што им чак ментори не би замерили.

А, онда дође Бајден (види текстове о Бајдену). У сред престоног града суверене земље Србије, Београду, говори о Косову као сувереној држави. Тада изјави ноторну будалаштину: „Оставимо Косово по страни, сарађујмо на свим другим пољима“. Сви, као пачићи, прихватише (унапред договорену) ту политичку бомбу. У томе предњаче многи амбасадори када их новинари питају, какви су односи са земљом пријема. Прибићевић из Немачке у сред Дневника Јавне ТВ1 говори о „врхунским“ односима са Немачком, како нас Немци малтене „затрпавају са еврима“. Немци признаше Косово, отеше. То му је канцеларка рекла у лице. Не, то није битно за друге односе, понавља и он и други антисрпски амбасадори (из Париза, Вашингтона, и које куде), затим Тадић и Јеремић у свакодневним интервјуима, други министри, шефови посланичких група (осим изнимака), аналитичари, коментатори, приказују се „звјерства“ Срба над Шиптарима, разне хладњаче, Рачкови, Сребреница, пљуште извуњења, приказују антисрпски филмови, Кандићка, Бисерко, Павићевићка, Лихт и др. чак шамарају (Кандићка) несрећнике чији су најближи нестали (а знале су да су тим несталим српским мученицима ОВК-овци узимали и продавали органе). Уосталом, о узимању органа написала је Карла Дел Понте у својој књизи „Лов – Ја и ртани злочинци“. И док се књига налазила у штампи у једној штампарији у Италији, Влада Србије је упутила протестно писмо ОУН и Хашком трибуналу, да забране објављивање те књиге (зашто, до сада је остала тајна).

Онај разбијач најјаче партије у Србији, неверни Тома, одлази у Брисел и носи „пројекат за решење Косова“. Изјављује: „ЕУ је велика, јака, моћна, без ње се не може. Имају они (ЕУ и НАТО) један мој „Пројекат“ по коме Србија с Косовом и Метохијом треба да буде члан ЕУ, а да потом Унија може тај регион Косова да развија апсолутно независно од Србије“ Набројио је, затим, да ће, према његовом „пројекту“, Космет имати „председника, парламент, војску полицију, судство, здравство, све“ (дакле, све прерогативе државе, прим Б.Б). О томе сам писао у једном тексту и у Отвореном писму Николићу, објављеноим на Видовдану и додао да ко зна шта се још налази у „пројекту“. Нико се на то није осврнуо. Жути (ДС), црвени (СПС), неки Ге плусеви, разни Кркобабци, Њихач палми, ниједан медиј, ниједан вајни колумниста и аналитичар, нико не тражи „пројекат“. То чак није било битно ни онима који су се освртали на моје текстове у којима сам спомињао „пројекат“. Како би тај пријатељ Монтгомерија сиктао (његовом заменику би ишла пена на кљун) да је неки мрски радикал или неко из Двери то урадио, да је иза леђа државе, народа, Парламента, носио пројекте о отимању дела суверене територије Србије, о њеној судбини. Такав пример није запамћен у историји других народа. Од тада СНС-у, двојцу - вођи и заменику, скаче углед. Европи и Империји је „пројекат“ заменио ону флоскулу: „Косово је Србија“. Есенесовци нису морали више прстом да мрдну, добијали су преко ноћи локалне изборе. Ко настави да узвикује: „Косово је Србија“, никада неће владати у Србији.

У неким међувременима (немогуће је набројити све игре), Велики Вођа, Председник Србије, изјављује: „Србија има довољно демократског капацитета да се суочи са политичком реалношћу на Косову“. Поново нико не реагује, нико га не пита шта је мислио, ни Парламент, ни Влада, чак ни вође неких партија, које себе сматрају опозиционим и патриотским. Ко иоле размшља, ко је способан да одгонетне шта је песник хтео да каже, изјава је уствари припрема признавања фантомске државе Косово на територији суверене земље Србије.

Сценарио се приводи крају, уз повремено брисање и поправљање појединих делова. Режисери га не постављају на даске позоришта, због завршног чина, јер им из пунктова јављају да би ипак могло доћи до побуне народа. Организују и приређују разне баханалије по Србији, ради скретања јавног мњења са проблема Космета: геј параде, митинге, извесни фармацеутски зликовац Кон и његов шеф бизнисмен министар Мислосављевић, кад им год ментори шапну, пријете пандемиом (спас је у вакцинама, узвикују), због које се затварају школе, народ се не окупља, не иде у позоришта, на концерте, европска мафија у спорту плаћа и организује дивљања навијача у Ђенови и на домаћим стадионима, тако да се Србе приказује дивљацима и разбојницима, шири се трулеж и смарад са фарми, дворова, подстичу се штрајкови, посебно просветних радника и уништавање школског система, афере о наркобосова, помпезно најављују разна хапшења, која су уствари фарса, на првим страницама листова, емисијама ТВ и радио станица, доносе вијсти ко се са ким парио, (Екреми постају важнији од Председника земље Србије), ко се са ким разводи, ко је кога убио, силовао, ко је покрао паре продајом играча (народ навија за неке бивше чувене спортисте, певаљке, које зову српским иконама), афере ко ће бити главни у разним спортским савезима, реконструкција Владе и судбина политичке иконе Динкића доживљава екстазу, афере и лапрдања у Парламенту, пријетња да ће продати Телеком и стотине других замајавања унесрећеног народа.

Дипломатским каналима и из обавештајних центара, наређују српској „елити“ да затражи мишљење МС (Неправде) да ли су Шиптари, проглашењем државе Косово, прекршили норме међународног права. Не, чуло се од свих нас који смо знали да је то подвала, да ће од 15 судија 10 дати позитивно мишљење за Шиптаре. Јеремић изјављује да је само захваљујући њему и његовој „врхунској дипломатији“, прогурано питање Суду кроз Генералну Скупштину, што спада у дипломатски аматеризам, а не у дипломатску генијалност. Каква нова синхронизована подвала. То што је Генрална Скупштина ОУН изгласала да се затражи мишљење, обавеза је по Повељи ОУН, односно свака земља има право да за било које питање затражи мишљење Суда, које не обавезује, јер Суд нема могућност санкционисања. Међутим, мишљење у корист Шиптара омогућава даљња признавања и избија аргументе из руку српског народа да не дозволи отимање дела суверене земље Србије. Продужава владавину политичке, партитократијске „елите“ Србије. У двогодишњем намерном чекању Годоа - мишљења Суда, поново су ангажовани масмедији, коментатори, „стручњаци“ за ОУН, Међународно право, разни професори Димитријевићи, велики српски пријатељ Варади, неизбежни генијални сваштар Батаковић и други амбасадори Србије, гласноговорници Империје и Бриселске администрације, да хвале тај потез Србије. Јеремић је свакодневно успешно приземљавао авионе, ишао од ТВ стидија до ТВ студија („ја сам Наташа Јеремић, ово је Дневник, министар Јеремић је допутовао, изјавио...“), разних листова и пријетио Шиптарима одлуком Суда.

Осим писама Предсједнику, Влади, млађаном министру у којима апелујемo да не траже мишљење МСП (лично сам упозоравао у десетак текстова: „Улога дипломатије у заштити Србије“, „Дипломатија беде, беда дипломатије“, „Америго Веспучи се преврће у гробу“, „Чеда би био бољи министар инострани послова“, као и двојица мојих колега дипломата, на форумима Политике, НСПМ, Видовдана, кратким изјавама у разним листовима, понављали, упозоравали). Руси су, такође, својим каналама и преко судије у МСП, сугерисали да се повуче питање. Све је падало у воду, јер су тако наредили пројектанти.

Суд доноси мишљење у корист Шиптара. Унесрећени народ је шокиран, окривљује Суд, јер ни у лудилу не може да помисли да се ради о заједничким играма. Јављају се политичари са изјавама, неке политичке незналице чак тумаче да је мишљење Суда у корист Србије, аналитичари и колумнисти пишу славопојке о Тадићу и Јеремићу, да су све предузели да нико није очекивао такво мишљење, да их нико није упозорио. Тако један угледни анлаитичар, нажалост написа, зато што није читао текстове и нас малих птица певица: („Тадићу и Јеремићу много тога можемо да замеримо. Али, како да им замеримо да су били наивни што су судбину Косова везали за мишљење Суда правде, када смо и сами веровали у ауторитет овог суда? Не знам никога, ни од правника, ни од политичара, ни од новинара, ко је пре изрицања пресуде јавно говорио или писао да овај суд није ништа више до кулиса Империје. Зато је мало зазорно накнадно паметовати како није ни требало да се обратимо МСП-у и како су Тадић и Јеремић криви зато што нису знали како ће се читава ствар завршити. Не, они то нису знали, а могли су да знају само онда ако им је српска правна и дипломатска елита то рекла. Пошто им то нико није јавно саопштио, а прилично сам уверен да им ни приватно није објаснио како ствари стоје, ниско је сада сву кривицу на њих сваљивати“).

Нисам могао да верујем да је ово написао угледни професор и аналитичар., не о Тадићу и Јеремићу, то је његово право, али друга тврдња не спада у његово право мишљења, односно да нико није упозоравао на то да ће Суд дати такво савјетодавно мишљење какво је дао. Нико га не може оправдати што није пратио и читао наше текстове, ставове, чињенице, упозорења. Други још јачи аналитичар назва све нас „помало ступидним“ што смо тврдили да су догађања у вези Космета игра и фарса. Због свега тога, разни аутори пишу контра текстове, долази до увреда и препуцавања интелектуалне елите Србије. Ментори и домаћи актери, трљају руке,уживају.

Резолуцију Скупштине Србије о мишљењу Суда, намењена ОУН, Бриселска бирократија поништава и диктира нову, коју политичка „елита“ Србије покорно прихвата. Та срамна резолуција, била је претпоследњи чин сценарија, али и освјешћење народа, аналитичара, колумниста, као и оних бивших Досоваца, који су постали критичари ДОС-а. О тој резолуцији, односно фашистоидном тексту, који није забележен у историји од када се резолуције пишу, такође смо писали и тумачили га унесрећеном српском народу. Овом приликом коментар је излишан, јер њен садржај сам за себе говори, да је Србија признала државу Космет. Резолуција гласи:

Генерална Скупштина, а) свесна циљева и принципа Уједињених Нација , б)Узимајући у обзир њене функције и овлашћењана на основу Повеље Уједињених Нација, ц) Подсећајући на њену Резолуцији 63/ 3, од 8 октобра 2008. којом се тражи од Међународног суда правде да да саветодавно мишљење у вези са следећим питањем: „ да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом“, д) Примивши са уважавањем саветодавно мишљење међунареодног суда правде од 22 јула 2010. о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово и након пажљивог разаматрања истог, укључујући и питања о којима је дато мишљење, е) Прима к знању садржај саветодавног мишљења Међународног суда правде о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово, као одговор на захтев Генералне Скупштине, ф)Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога био би сам по себи фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Оваај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској Унији и побољша животе људи“.

Пројектанти, ментори, морали су привести крају сценарио и одредити главног глумца последњег чина. Наивни су очекивали да ће то бити Тадић или Јеремић или обојица, јер се ради о отимању територије, односно растурању суврене земље Србије, а и доказали су се (дакако за наивне) као највећи борци за Космет. Ако се поново седа за сто са Шиптарима, онда је основно питање на дневном реду - враћање дела територије суверене земље Србије у њен правни, економски др. живот. Како нису постали главни глумци, то је последња непобитна чињеница да је све у вези Космета била заједничка игра пројектаната, ментора и домаћих актера тајних политичких операција. Преговара се о питањима од заједничког интереса две суверене државе

Ко је иоле близу памети и ко се иоле разумије у политику, није могао очекивати да ће главни глумац, дакако и трагичар, бити чиновничић из МСП, Борко Стефановић. Иако, где год могу и кад год могу, избегавам имена (nomina sunt odiosa), ово име мора бити забележено у српском народу. Вероватно Борко проклиње дан када га је у дипломатију гурнуо стриц Мирко, високи чиновник МСП, кога је Свилановић најурио из Израела, односно дипломатије и послао на располагање (за несрећу Боркову, велики Вук му је стрикана вратио у дипломатију). Зар да ја (да парафразирам писање једног листа), негде у себи кука Борко, исправљам Јеремићеве брљотине, играрије и пилотирање. Већ га полако сви заборављају, ламентира Борко, а ја ћу и моје потомство бити најомраженији, иако сам само један мали потрчко. Али Борко није имао свијест и памет да одбије улогу шефа „Преговарачког тима“ (како овај назив гордо звучи) у Бриселској оперети, као што није одбио да преговара са Израелцима о сателиту и изгубљеним милионима евра, које плаћамо ми порески обвезници, о изручењу Ганића, затим с представницима Империје о намешетеном случају Ковачевић и др.

У историји овога поднебља, остаће забележено да је Борко окончао разговоре са Шиптарима, представницима Бриселске бирократије, ЕУ, разним Кацијанима, закључком: „да је ухваћено теле које је пребегло преко границе двеју суверених држава, Србије и Косова“. „Нека виси Педро“.

Неко недавно написа: “Због свега што се догађа у Србији, посебно у вези са Косметом, мука ми је и повраћа ми се“. И мени, господо, а вама.



[You must be registered and logged in to see this link.]