Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Srbsko osvajanje Amerike

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Srbsko osvajanje Amerike

Počalji od vivijen taj Čet 31 Mar - 22:28:01



SRBI U ARIZONI

Arizona je stesnjena izmedju kanjona Kolorado, na severu i obronaka Sijera Madre na jugu Amerike. Ima oko tri miliona stanovnika, od cega u glavnom gradu Feniksu zivi oko milion. Sve dok sredine devetnaestog veka Arizona je bila pod Spancima. Amerikanci su je proglasili svojom teritorijom 1863. godine, posto su pokorili ratoborne Apace. Kao zemlja bogata rudama, a posle izgradnje sistema za navodnjavanje i poljoprivredom, Arizona je bila privlacna za doseljenike.

Prvi Srbi, kopaci srebra, rudari i mineri, su u ovu drzavu dosli jos pocetkom dvadesetog veka. Dolazili su najpre u mali rudarski gradic Bizbi, gde ih je sredinom veka bilo oko pet hiljada. Najvise iz Pastrovica. Njihov sindikalni vodja je bio izvesni David Milutinovic, a duhovni tetka Andja Kentera, koja je bila i predvodnik u srpskom biznisu. Njena rodjaka Eva Kentera vlasnik je danas predivnog hotela "Kraljevsko sunce" u Tusonu. Kako je Bizbi imao cak sedamdesetak saluna, to su Srbim od rudarske ustedjevine i bankarskih kredita otvarali kafane, pekare, mesare, pa cak i banke. Krajem tridesetih, da bi imali gde da se okupljaju Srbi u Arizoni su u Bizbiju podigli svoj narodni dom "Sveti Stefan Nemanja". U njemu je bogosluzenje drzao paroh Nikola Stoisavljevic. Na temeljima ovog srpskog narodnog doma podignuta je i prva crkva u Bizbiju posvecena Stefanu Nemanji, u kojoj danas sluzi otac Stevan Gajic.

Iz Bizbija su Srbi kasnije, pred rat, a narocito posle Drugog svetskog rata poceli da se sele u industrijske i poljoprivredne, ali i obrazovne centre Feniks i Tuson. Aktivan pravoslavni i srpski zivot u koloniji Feniksa iza rata vodila je porodica Ane Dodik-Bojic, koja se doselila iz drzave Ohajo. Ana Dodik je bila poznata po svom patriotskom i humanitarnom radu. Njen otac Mile osnovao je u Feniksu srpsku crkvu "Sveti Nikola". Pocetkom sedamdesetih pri crkvi je osnovano i Kolo srpskih sestara, cije su prve predsednice bile Ruza Sever i Latinka Prvulovic. Anin muz Malisa Bojic bio je uspesan biznismen i slikar. Njihova cerka Milica Bojic je pedesetih godina bila poznata americka manekenka. Svi iz porodica Dodik i Bojic su pozrtvovano radila na okupljanu Srba i razvoju srpske pravoslavne tradicije, sto je krunisano podizanjem nove crkve "Sveti Sava" u Feniksu, u kojoj sluzi otac Janko Trbovic. Predsednik crkveno-skolske opstine je gospodin Vlado Brodic, a sekretar Meri Lin Gudovic. Oni su zajedno sa dr Milanom Lekicem organizovao pomoc narodu iz Republike Srpske.

Crkva "Sveti Sava" je danas centar okupljanja Srba u Arizoni, kojih ima oko desetak hiljada. Pored pravoslavne sluzbe i skole, u kojoj nasa deca uce srpski jezik i obicaje. Srbi imaju hor "Stevan Hristic" i folklornu sekciju "Srpska zora". Direktor hora je Keni Kasovac, a folklora Kaja Curcic. Kolo srpskih sestara vodi brigu o svim humanitarnim akcijama i proslavama. Ovu organizaciju danas vode predsednica Ami Petrovic, potpredsednica Sofija Pavic i sekretar Milena Marusic. U okviru crkvene porte Srbi iz Feniksa i Arizone planiraju da podignu veliki srpski kulturni centar. Projekat je arhitektonski uradjen, sada se sakupljaju sredstva za izgradnju ovog centra koji ce doprineti razvoju srpske kolonije u Arizoni. Mesni odbor SNO vode predsednik Slave Stefanovic i sekretar Ljubisa Mitrovic.

Pored Feniksa dosta Srba u Arizoni danas zivi i u Hjustonu, koji je poznat kao medicinski centar Amerike. Tu je nekada radio dr Rajko Medenica, a danas kao neurolog radi dr Milan Dimitrijevic u institutu "Bejlor koledz". Poznati Srbi u Hjustonu su i dr Milan Cupic i biznismen Miki Nedic. Oko pet stotina srpskih porodica okuplja se oko crkve "Sveti Sava", koju vodi jerej Dejan Tiosavljevic sa popadijom Belindom. Ova crkveno-skolska opstina Srba u Hjustonu je formirana 1987. na inicijativu oca Daneta Popovica. Crkva je podignuta 1990. godine i tada je brojala samo 64 parohijana.

I u Tusonu, gradu koji je poznat po kaubojskom dvoboju kod O.K. korala, ima doseljenih Srba. Dovoljno je zaviriti u telefonski imenik, koji je prepun prezimena koja se zavrsavaju na "ic". Prezime Niklanovic, medjutim, nalazi se i u casopisu "Serb Word U.S.A." koji izlazi u Tusonu vec trinaestu godinu. Njegov vlasnik, urednici i dizajneri su Meri Niklanovic-Hart, njen suprug Robert Hart i Djrodje Kostic.

List "Svet Srba" rodjen je u Milvokiju, u izdavackoj kuci "Neven", ali je sredinom osamdesetih poceo lagano da se gasi. Hartovi su ga kupili 1984. godina. List je tada imao tiraz od samo 600 primeraka. Danas ovaj dvomesecnik, koji se stampa ne engleskom jeziku, kupuje sest hiljada ljudi iz Amerike, Kanade, Afrike i Australije, ali i iz srpskih zemalja.

Urednica Meri Niklanovic je dete srpskih doseljenika. Njen otac je iz Crne Gore, a majka iz Like. U Ameriku su se doselili 1929. godine. Meri govori tvrdi srpski sa jakim lickim dijalektom. Udala se za Roberta Harta iz Oregona, koji danas pise za ovaj srpski casopis biografije najznamenitijih Srba u Americi. Kao izdanak pionirske generacije srpskih doseljnika Meri Niklanovic-Hart uredjivackom koncepcijom, koja je bazirana na ocuvanju i razvoju srpske kulture i nacionalne svesti, pazljivo vodi casopis do svojih citalaca. U njenom dvomesecniku nema politickih tema i nema politike, ali ima puno istorije i priloga o srpskoj kulturi u matici i u rasejanju. Novina je zato privlacna i za Amerikance koji zele da upoznaju Srbe ili koji se bave slavistikom. Cena godisnje pretplate ovog znacajnog svedoka srpske kulture u Americi je samo dvadeset i jedan dolar.

Casopis je godinama bio mesto okupljanja ne samo Srba vec i Jugoslovena u Americi. Zbog svoje ozbiljnosti i kvaliteta citali su ga i americki Hrvati i americki Slovenci. U vreme nacionalnih sukoba na Balkanu redakcija i urednici casopisa "Serb Word U.S.A" imali su, medjutim, dosta neprijatnosti zbog napada hrvatskih i muslimanskih nacionalista. Redakcija je dobijala preteca pisma, a preko medija je vrsen pritisak kod Amerikanaca da se list "Svet Srba" ugasi. Meri Niklanovic i njen suprug Robert Hart odbranili su casopis, a sa njim i srpsko ime u Arizoni.

Nedavno se na Internetu pojavila kucna adresa "Istina u medijima" poznatog srpskog borca za informativnu pravdu Boba Djurdjevica iz Feniksa u Arizoni. Poznavaoci medijskih prilika u Americi znaju Boba Djurdjevica kao agilnog komentatora balkanskih i jugoslovenskih prilika, koji vec sedam godina objavljuje svoje rukopise u najpoznatijim americkim listovima. Djurdjevic je i komentator beogradske "Politike" i saradnik mnogih srpskih redakcija. Na Internetu je korisnicima ove elektronske mreze Djurdjevic ponudio zbirku svojih starih i novih komentara o srpskom pitanju. Ujedno Djurdjevic nudi i pregled pisanja americke stampe o Srbima. Djurdjeviceva srpska arhiva nastala je pre sedam godina sa ciljem da analiziranjem napisa zapadnih medija o Srbima pruzi sliku i priliku, pokaze lice i nalicje americke diplomatije. Bob Djurdjevic je zato tu svoju arhivu i nazvao "Istina u medijima". U pocetku je stampao kao mesecni bilten, koji je slao na pedeset adresa redakcija u inostranstvu i srpskim zemljama. A sada se Djurdjevic, zbog brzine prenosa informacija, odlucio da svoju "Istinu u medijima" plasira i preko Interneta.

Ovaj srpski biznismen, koji zivi u Arizoni, ujedno je i predsednik firme "Annex Research", koja se bavi informativnom tehnologijom, konsultacijama i istrazivanjima u informatici. Kao urednik Bob Djurdjevic se konsultuje sa uglednim americkim intelektualcima i politicarima, i posebno strucnjacima za spoljnu politiku. U vise navrata je ucestvovao u javnim raspravama o srpskom pitanju u Americi, a sa svojim radovima upoznao je i mnoge americke kongresmene i senatore. Njegovi tekstovi u "Vasington postu", "Njujork tajmsu" i drugim listovima cesto su bili predmet polemika medju americkim politicarima.

Djurdjevic je rodjeni Beogradjanin. Pravo ime mu je Slobodan, ali je svoj nadimak Boban skratio za americke prilike u Bob. Srbiju je napustio 1968. godine posle studentskih demonstracija. U Americi je zavrsio studije elektronike i dugo radio kao vodeci konsultatn u cuvenoj kompaniji IBM. Srpska javnost zna za Boba Djurdjevica jer vec pet godina cita njegove komentare u dnevnom listu "Politika". Javnost u srpskom rasejanju poznaje ga ne samo kao borca za srpsku pravdu vec i kao velikog animatora srpske kulture u dijaspori. Bob Djurdjevic je, naime, jos 1992. godine radio na adaptaciji i premijeri drame "Profesionalac" Dusana Kovacevica u Americi. Kako je reziser ove adaptacije bio Piter Krejz iz Londona, drama je posle premijere u San Francisku igrana i u Londonu, a 1995. godine i u Njujorku.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13461
Broj Poena: 58178
Reputacija: 971
Datum upisa: 30.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbsko osvajanje Amerike

Počalji od vivijen taj Čet 31 Mar - 22:29:12


SRBI U BOSTONU

Jugoslovenska javnost za Boston zna ponajvise po cuvenom maratonu i Harvardskom univerzitetu. Boston je centar americke industrije vune, ali i jedan od najjacih univerzitetskih centara u SAD, pa i svetu, zbog cega je poslednjih godina postao privlacan za jugoslovenske studente i intelektualce. Prvi dolaze da ucvrste svoje akademsko znanje i steknu visoko zvanje, a drugi da pokazu koliko vladaju vestinama predavaca, profesora i naucnika. Boston je i glavni grad i najveca luka americke drzave Masacusets. Ima oko tri miliona stanovnika, kao nas Beograd, ali i dva univerziteta sa tridesetak fakulteta. Harvardski univerzitet je star trista trideset godina. A sve vecu slavu sticu Institut moderne umetnosti, Bostonski konzervatorijum. Tu se kao diplomac moze sresti Kragujevcanin Aleksandar Kojic, a kao profesori, na primer, mogu sresti Beogradjani Srdjan Karanovic, koji Amerikance, majstore za komercijalne filmove uci filmskoj umetnosti i Vuk Kulenovic, predavac kompozicije na Konzervatorijumu Nova Engleska.

Pridoslice iz otadzbine nece biti usamljene u Bostonu, jer su u njega veca davno pristigli neki drugi Srbi i Jugosloveni. Prema nalazima Adama Eterovica, Srbi u Americi se prvi put pominju u listu "Podunavka" 5. marta 1848. godine, u clanku S. Popovica, pod naslovom "Srbi u Americi". Procene Popovica, sacinjene nakon puta po Americi, pokazuju da je iz Dalmacije i Boke Kotorske doslo u Masacusets, odnosno Boston 100 srpskih doseljenika. U Masacusetsu i Novoj Engleskoj danas postoji Udruzenje bostonskih Srba. U samom gradu ima vec hiljadu Srba, od kojih sevecina bavi akademskim i umetnickim poslovima. Nikola Babic je, na primer, poznati violinista, Vladan Milenkovic je pijanista, Milan Rasic je perkusionista. A Gojko Damjanic je kompozitor, dirigent gudackog orkestra Berkli koledza i asistent sefa Bruklejn simfonijskog orkestra. Napustio je Beograd pre dve godine, kada je posle studija matematike odlucio da usavrsava svoj muzicki talenat. Uspeo je u zestokoj konkurenciji talenata iz citavog sveta da upise i zavrsi dirigovanje i kompoziciju kod profesora Kalahana na Berkli koledzu. Danas je Gojko Damjanic poznat kao vrsni izvodjac ozbiljne muzike. Upravo je objavio kompakt disk sa kompozicijom "Predeli nestajanja" svog zemljaka i profesora Vuka Kulenovica, ne bi li na taj nacin usao u americki svet profesionalne ozbiljne muzike.

Kada se, medjutim, kod nasih ljudi u Bostonu raspitujete ko najvise zna o zivotu srpske kolonije u Masacusetsu, svi vas upucuju na doktorku Gordanu, zvanicno i sluzbeno prvog Srbina. Dr Gordana Todorov je Novosadjanka koja vec 25 godina zivi u Bostonu. To je vitka, nasmejana zena, uvek spremna da pravi sale na svoj racun kada mesa lalinski srpski i bostonski engleski jezik. Njen suprug je Kijosi Iguse, profesor matematike, ali na Brendajz univerzitetu, dok je Gordana profesor matematike na Nortistern univerzitetu. Naime, ona je predsednica Srpsko-americkog saveza za Novu Englesku. Po americkom obicaju ova humanitarna organizacija vec je dobila i svoje skraceno ime SANE. Clanovi organizacije uz pomoc prote oca Aleksandra Vlajkovica iz pravoslavne misije "Sveti Sava" prikupljaju i danas garderobu, lekove, deciju hranu po Bostonu i salju u centralni magacin, koji vodi dr Paja Topalovic u Nju Dzersiju. Odatle pomoc brodom odlazi do Grcke, pa dalje kopnom i kamionima od Soluna do beogradske Patrijarsije. Deset kontejnera je vec otislo iz Bostona za Srbiju. Njihova vrednost je milion dolara. Najvredniju pomoc poslao je jedan srpski lekar, donator tri respiratora, cija je vrednost pola miliona dolara.

Na desetine ljudi i hiljadu kutija sa garderobom i lekovima proslo je kroz njihovu kucu : Stiv Djordan, Bojan Pomorisac, Bojan Mitrovic, David Mladinov, Srdjan Ninkovic, Radica Sipcic, Rada Smit, Marko Kocic, Danijela Korom.Branko Petrovic, Olga Mucic, Miljan Stankovic, Aleksandar Gregori i clanovi porodica Vlajkovic, Stamenovic, Velickovic, Djordjevic i Grkovic. Kako Srbi nisu uopste znali koliko ih ima u Bostonu i okolini, koja spaja Novu Englesku i Masacusets, dali su oglas u novinama i pozvali americke Srbe na veceru u hotel. I doslo je sto pedeset ljudi, sve sami intelektualci, biznismeni. Bilo je to 1992. godine. Skup je pozdravio ugledni poslovni covek Branko Bane Andjelic iz Bostona. On je imao vec i nacrt programa rada preve srpske organizacije u Bostonu, kojoj su dali ime Srpsko-americka mreza, odnosno savez za Novu Englesku. Pre toga su imali svoju Srpsku informativnu elektronsku mrezu na Internetu. Osnivanjem SANE i njenim zvanicnim registrovanjem kod americkih vlasti dobili su i svoju nacionalnu organizaciju, ali i priliku da deluju kao srpska kolonija. Ovde je, naime postojala samo pravoslavna misija Sveti Sava. Zatim su Srbi pokrenuli svoj list "Vesti SANE" u kome obajvljuju na srpskom i engleskom informacije iz otadzbinskih zemalja, nase srpske vesti iz Amerike, misljenja i reagovanja clanova i prijatelja, kao i rezultate rada naseg udruzenja.

Kada je ova srpska organizacija osnivana 1992. njen prvi predsednik je bio Bane Andjic, koji je i definisao njene osnovne zadatke, a potpredsednik Ruzica Kurtidzijan. A to su informativno delovanje medju Srbima, uspostavljanje Pravoslavne crkve u Bostonu, razvijanje kulturnih i humanitarnih aktivnosti Srba u Novoj Engleskoj i Masacusetsu za Republiku Srpsku i SR Jugoslaviju, i obavestavanje americke javnosti o istini o Srbima i suprotstavljanje negativnom imidzu o Srbima i Srbiji u domacim medijima. Sto je odmah i ucinjeno prilikom susreta sa senatorima Kenedijem i Kelijem iz drzave Masacusets. A potom i na americke listove i elektronske medije. U "Boston gloubu", "Tajmu", "Njusviku", "Vasington postu" i "Njujork tajmsu", u pismima citalaca, na primer, oglasavali su se najvise dr Majkl Pravica, dr Kijosi Igusa, mr Stevan Radojev, dr Gordana Todorov i posebno dr Igor Najfeld. Beogradjanin Igor Najfeld, doktor matematickih nauka, koji dve decenije zivi sa suprugom Dzeni, sinom Fredijem i kcerkom Didi.

Dogadjalo se da je cak i uticajni komenatator Ejb Rozental, preuzimao delove njihovih pisama kada je analizirao sto se desavalo u Bosni i Hrvatskoj. Najveci uspeh su zabelezili kada su naterali "Njujork tajms" da na svojoj naslovnoj stranici, oktobra 1993. izvine Srbima zbog dezinforamcija o "srpskim silovanjima" u Bosni. U razgovorima sa predstavnicima Stejt departmenta, na javnim protestnim mitinzima, tribinama ucestvovali su najcesce Branko Bane Andjelic, Rouz Kurtidzijan, Majk Pravica, Branka Milosevic, Beti Denic, Danijela Djokic, Steva Radojev, Igor Najfeld, Mira Kondic, Zeljko Suster, Gordana Todorov i njen muz doktor Kijosi, Dzina i Li Grigoris, Barbara Gruber.

Udruzenje danas ima stotinak clanova. Kada su Srbi 1993. godine saznali za postojanje Medjunarodne organizacije za migraciju u Zenevi koja je davala milion dolara za srpske zrtve rata konkurisali su za koriscenje tih sredstava. Do danas su lecili sedamdesetak tesko nastradalih Srba iz Republike Srpske i bivse Republike Srpske Krajine u raznim bolnicama po Americi. Nijednom se nije dogodilo da ih Amerikanci odbiju. Najzasluznijih osoba za realizaciju ovog programa bila je nasa Rouz Ruzica Kurtidzijan.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13461
Broj Poena: 58178
Reputacija: 971
Datum upisa: 30.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbsko osvajanje Amerike

Počalji od vivijen taj Čet 31 Mar - 22:30:26



SRBI U VASINGTONU

Glavni grad Sjedinjenih Americkih Drzava osnovan je pre dve stotine godina, a vec 1800. postao je prestonica Amerike. Ujedno grad koji je dobio ime po Dzordzu Vasingtonu je i centar saveznog okruga (D.C.) Kolumbia i kopca dve americke drzave Vridzinija i Melilend. Sa oko milion stanovnika, od kojih su vecina crne puti, Vasington je danas administrativni i politicki centar SAD i sveta. Zbog toga su se u njega preselile mnoge americke ugledne institucije, od naucnih instituta do medijskih kuca, a i petnaestak centrala za lobiranje razlicitih zemalja i naroda, pa i srpska. Prema slobonoj proceni u Vasingtonu danas zivi i radi oko hiljadu Srba. Okupljaju se najvise oko dva pravoslavna hrama, koji nose isto ime Sveti Luka. Prvi i mladji, na Sesnaestoj ulici vodi prota Miroslav Lazarevic, a drugi stariji vodi prota Dragan Milosevic. U upravama ovih srpskih crkava sede ugledni Srbi, koji predstavljaju elitu u vasingtonskoj koloniji. Dr Zoran Hodjera je, na primer, predsednik uprave u hramu Sveti Luka na Sesnaestoj ulici. Beogradjanin po rodjenju, Svajcarac po obrazovanju, doktor ekonomije, diplomirao politicke i medjunarodne nauke u Zenevi, postiplomac na Oksfordu, profesor na Jelu, prvo visi savetnik u MMF-u za ekonomska, a danas za politicka pitanja.

U Vasington su Srbi poceli da pristizu pre pedesetak godina i kasnije, uglavnom, po sluzbenom zadatku. Zaposleni u drzavnim ustanovama dobijali su premestaj u prestonicu. Profesor politickih nauka Aleks N. Dragnic, rodjen u drzavi Vasington, na zapadu SAD, za vreme i krajem rata sluzbovao je u glavnom gradu Vasingtonu, prvo u Ministarstvu pravde i Birou za strateske studije, a potom u Ministarstvu odbrane sve do 1952. godine. Kragujevcanin, politicki emigrant dr Milos Kostic, pukovnik americke vojske i strucnjak za finansije iz Cikaga, kao profesionalni vojnik vratio se iz Vijetnama i po zadatku postao instruktor antiteroristickih jedinica i predavac na Univerzitetu za nacionalnu odbranu u Vasingtonu. I Mile Vojvodic, general - major, bivsi pilot je po potrebi vojske dosao sedamdesetih godina u americku prestonicu.

Takva sudbina je 1989. zadesila i tada najmladjeg americkog generala cetrdesetsestogodisnjeg Srbina Radeta Ostovica, koji je inace rodjen u Milvokiju. I Dusana Vujovica, koji je direktor Svetske banke u Vasingtonu. Politicke potrebe u Vasington su dovodile Beogradjanina Dragana Zivanovica, poznatijeg Amerikancima po svom drugom imenu - dr Danijel Bojer, pa Licanku, kongresmenku Helen Delic-Bentli, Ralfa Vinovica, sefa Odelenja za ekonomske odnose u Kongresu.

Dr Dragan Zivanovic ima sezdeset i pet godina i iskustvo svetskog putnika. Kao Danijel Bojer bio je licni prijatelj i saradnik Elinor Ruzvelt, Adlaja Stivensona i Dzona Kenedija. Sa ovim americkim predsednikom upoznao se Demokratske stranke, ciji je Zivanovic bio predstavnik u Evropi, pa u drzavi Ilinois, a potom i u Vasingtonu. Kada je otpoceo novi rat na Balkanu agilni Bojer postao je prijatelj Sajrusa Vensa i kardinala Kaserolija. A bio je i cest gost kod pape u Vatikanu i domacin lordu Ovenu u Zenevi. Uspesan je biznismen, kazu "tezak" koliko i budzet neke nove balkanske drzavice. To je Bojeru obezbedilo ulogu tihog posrednika na zenevskim pregovorima o BiH pre tri godine, ili - pre cetvrt veka - uspostavljanje veza sa Severnim Vijetnamom u jeku americkog vojnog angazmana u Jugoistocnoj Aziji.

Branka Terzica, strucnjaka za energiju iz Milvokija, pak licno je bivsi predsednik Dzordz Bus doveo u Vasington i postavio za rukovodioca Federalno odelenja za energetiku SAD. Branko Terzic je rodjen u nemackom izbeglickom logoru. Zajedno sa roditeljima, ocem Dusanom i majkom Oliverom usao je u SAD kada je imao samo tri godine. Zahvaljujuci svom znanju i bavljenu politikom u centru Republikanske stranke za drzavu Viskonsin dogurao je do visoke funkcije u Busovoj administraciji. Tek poslednjih godina u Vasington nasi ljudi dolaze zbog licnih poslova u politici, nauci i informisanju. Tako, na primer, inzinjer David Vujic dosao u americku prestonicu kao predstavnik "PAN AM - Marsel Daso" za odnose sa federalnom administracijom. I tu otvorio vlastitu korporaciju "AII" vrednu danas oko pola milijarde dolara. Vujic je rodjen u SAD, a roditelji su mu poreklom iz Okucana i Gline. Diplomirao je i magistrirao u Kalifoniji na avionskoj industriji, konstruisao je odbrambeni sistem "Nebeski stit", pa je zato i dobio zadatak da ubedi vladu da ovaj projekat finansira iz budzeta. Kada mu je to uspelo ostao je u Vasingtonu. I Predrag Pajic, poreklom iz Banjaluke radi vec decenijama u Kongresnoj biblioteci kao sef referata za Jugoslaviju. U cuvenoj radio stanici za medjunarodnu promociju SAD a "Glasu Amerike" su zaposleni slavista Branko Mikasinovic, prevodilac dela srpskih pisaca, autor knjige "Jugoslavija-kriza i raspad", Ana Pavicevic, aktivista Srb Neta, Dragana Li i jos jedan Beogradjanin, magistar novinarstva Aleksandar Zigic. Svetlana Soc, lepa Zemunka je 1996. bila najbolji nas student u Vasingtonu.

Medju advokatima najpoznatiji je Dusan Zdravkovic, rodjen na beoradskoj Cuburi, koji ima dve kancelarije - u Melborou i Kastritu, srcu Vasingtona. Prava je diplomirao u Beogradu, ali je 1962. godine otisao za Svajcarsku, a potom za SAD. U vreme zacetka jugoslovenske krize kao srpski patriota Zdravkovic je zastupao americke Srbe i samu Jugoslaviju kao advokat po ceni od jednog dolara.

U svetu nauke Amerikancima, a i Srbima u Vasingtonu najpoznatiji je dr Branislav - Brana Vidic, profesor na Dzordztaun univerzitetu, akademik, svetski strucnjak za mikrobiologiju. Rodjen je 1934. u Sremskoj Mitrovici, a gimnaziju i studije stomatologije zavrsio je u Beogradu. Svoj prvi posao dobio je sezdesetih godina na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, odakle je otisao na jednogodisnje studije u Lozanu. Na Atomskom institutu u Svajcarskoj ostao je pune tri godine da bi izucavao neurobiologiju. Vec tada kao istrazivac citiran je u Poznatoj Grejevoj anatomiji, sto mu je donelo ugled i slavu medju svetskim naucnicima. Kako je vrlo brzo shvatio da je kao strucnjak cenjeniji u inostranstvu, nego li kod kuce dr Brana Vidic je sredinom sezdesetih prihvatio poziv Univerziteta Sent Luis da bude vanredni profesor. Posle toga je u Americi sve bilo lakse. Nekoliko godina kasnije Vidic prelazi u glavni grad SAD, da bi drzao katedru na Dzordataun univerzitetu. Saradjivao je sa americkom vojnom industrijom i kompanijom "IBM". Boravak u SAD mu je omogucio da specijalizuje morfologiju i elektronsku mikroskopiju, pa da, kako sam kaze, udje u tajne celijske biologije. Te svoje naucne tajne dr Brana Vidic danas prenosi ne samo americkim vec i mnogim akademcima u Svajcarskoj kojima predaje kao putujuci profesor. Doktor Brana Vidic predaje i srpskim studentima u Beogradu i Novom Sadu, a kao humanitarac i predsednik organizacije "Mi brinemo" daje svoj doprinos i zbrinjavanju srpskih izbeglica.

Profesoru Aleksu Dragnicu, strucnjaku za srpski parlamentarizam i uredniku "Srpske revije", Draganu Zivanovicu, Davidu Vujicu, Dusanu Zdravkovicu, Savi Sremcu, dr Branislavu Vidicu, Branku Mikasinovicu, protama Lazarevicu i Milosevicu, dr Zoranu Halodjeri kao i ostalim malobrojnim Srbima u Vasingtonu, zajednicko je to sto su i pocetkom osamdesetih, i pocetkom devedesetih, kada je njihovom narodu u otadzbinskim zemljama bilo tesko, zalegli da pomognu koliko mogu. Prvo su formirali srpski lobi u Vasingtonu, udarili temelje Srpskom nacionalnom programu, zagovarajuci ideju o Svesrpskom saboru. Branko Mikasinovic je napisao knjigu o korenima i posledicama jugoslovenske krize, koju je namenio americkoj citalackoj publici i svojim kolegama slavistima i novinarima. Ovi vasingtonski Srbi su se svim silama angazovali da dobiju medijski rat usred SAD i na humanitarnim poslovima.

Pune tri godine na tim poslovima se aktivno angazovao i dr Zoran B. Djordjevic u svojstvu direktora Kancelarije Republike Srpske Krajine, koja je 1994. godine ugasena. Doktor Djordjevic je Pirocanac, diplomac Elektrotehnickog fakulteta u Beogradu i studiozni istrazivac Masacuses instituta za tehnologiju, gde ja magistrirao na nuklearnom inzonjerstvu, a doktorirao na fizici. Radio je dugo godina u Nuklearnom institutu u Vinci, da bi se pocetkom 1991. sa porodicom odselio u Vasington. Zaposlio se kao naucni saradnik u Drzavnoj labioratoriji za staklo, gde je radio na procesima zastite od atomskog zracenja, ali se i odmah agazovao na srpskim poslovima. Najvise uspeha na medijskom planu u borbi za srpsku stvar u Vasingtonu, u samoj Americi, a i u otadzbini, imala je od svih njih, medjutim, jedna lepa Srpkinja, takodje, rodjena Beogradjanka.

Danijela Sremac je dugo bila najpoznatija Srpkinja u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Zvanicno ona je bila predstavnik Republike Srpske u Vasingtonu. Dala dvadeset velikih intervjua SNN, BBC, Kanadskom radiju, Asosijeted presu, Televiziji Rojter, CBC-u, Figarom, Bostonskom radiju, Poljskoj nacionalnoj televiziji i Vatikanskom radiju. I zbog toga je imala odredjenih neprijatnosti, ali i uspeha u Vasingtonu. Nocu je pozivaju hrvatski i muslimanski nacionalisti i prete joj.

Posle njenog pojavljivanja u americkim medijima 1994. javio joj se kongresmen Hol, demokrata iz drzave Ohajo i pozvao na sastanak. Upoznala ga je sa situacijom u Bosni, posebno sa pozicijom srpske strane i stradanjima srpskog naroda. Kongresmen Hol i troje njegovih savetnika su prihvatili poziv da posete Beograd i Pale, da posete srpske izbeglice koje se jos nalaze u Bosni. Cim se u americkoj vladi proculo za ovaj susret pojedini "jastrebovi" su pokusali da nagovore kongresmena da ne ide u Bosnu i Srbiju. Koliko je gospodin Hol bio zadovoljan saradnjom govori cinjenica da je po povratku u Vasington Danijeli Sremac ponudio posao u svom kabinetu.

Rodjena je u Beogradu, u porodici Save Sremca, pionira kompjuterskog inzinjeringa u Srbiji i tvorca Srpskog nacionalnog programa u Americi. Njena majka Desanka, rodjena Djordjevic, je bila skolski psiholog na Novom Beogradu, takodje je aktivno, preko Americko-srpske decije organizacije, ciji je predsednik ukljucena u humanitarni rad srpske kolonije u Vasingtonu i okolini. A brat Milan je bio strucnjak za komjutere i njihovu primenu u americkoj medicini. Sa osam godina, posto je otac Sava Sremac dobio poziv iz SAD da specijalizuje rad na komjuterima, citava familija se preselila 1976. godine u Klivlend, Ohajo. Posle srednje skole Danijela Sremac je zavrsila dva fakulteta, diplomatiju i filozofiju, na Dzon Kerol univerzitetu u Klivlendu. Na Institutu za muziku ucila je kompoziciju cetiri godine. Talentovan je pisac na rodjaka Stevana Sremca i dobar slikar. Kada su se njeni pocetkom devedesetih odselili u Vasington upisala je magistraturu iz medjunarodnog prava. Govori srpski odlicno, engleski bez naglaska, francuski i ruski. Da bi se skolovala Danijela Sremac se zaposlila, prvo kao savetnik Kompjuterskom centru Ohajo, a potom 1991. godine kao analiticar ekonomskih odnosa u Istocnoj Evropi u Ministarstvu za spoljnu trgovinu SAD.

Posle Danijelinih nastupa na CNN-u tokom 1990. godine gospodin Miroslav Majkl Djordjevic, osnivac i predsednik Srpskog kongresa ujedinjenja u SAD predlozio joj je da vodi Srpsku kancelariju ove organizacije u Vasingtonu. Stampala je specijalni Srpski bilten, koji je dostavljala politickim zastupnicima u Beloj kuci, Senatu i Kongresu, kao i mnogim vasingtonskim redakcijama. Bilten je slala i nasim Srbima u SAD sa porukom : - Citaj, umnozi i salji svojim senatorima !

Danijela Sremac i Srpski kongres ujedinjenja uspeli su da angazuju i agenciju "Manatos & Manatos", koja je omogucila predstavnicima ove srpske asocijacije da posete americki Kongres, Belu kucu i Senat. Danijela Sremac je bila saradnica kongresmenke Helen Delic-Bentli, organizovala je govor Dobrice Cosica o kosovskom pitanju pred zastupnicima americkog Kongresa, a zatim i srpske demonstracije pred Belom kucom devetog septembra 1995. godine.

Zahvaljujuci tim javnim nastupima Danijela Sremac je bila cest gost americkih politicara Li Hamiltona, Dzona Vorena, Nensi Kesabal, Sema Gejdsona, Helen Delic-Bentli, ali i Boba Dola, Frenki Meklovskog, Denisa Dikonsinija, koji imaju dosta tvrde stavove prema Srbima. A dobijala je pozive i drzala predavanja o Srbima u mnogim vasingtonskim institucijama. Poslednji nastup imala je u cuvenom Kato institutu, gde je istakla da mir sklopljen u Dejtonu za Srbe nije kraj politickog i medijskog progona, jer se preko Tribunala u Hagu nastavljaju pritisci na srpski narod. Zato je Danijela Sremac osnovala Savetodavni odbor, u koji su usli mnogi znameniti Srbi iz Amerike, spremni da pomognu rad Srpske kancelarije u Vasingtonu. Cilj Danijele Sremac je da vremenom Srpska kancelarija preraste u Srpski institut.

Kancelariju Srpskog kongresa ujedinjenja u Vasingtonu preuzeo je gospodin Majkl Menard 1994. godine. Ovaj sedamdesetogodisnji Beogradjanin radni vek je proveo, prvo u americkoj vojsci, a potom u americkoj administraciji. Rodjen je u Makedoniji 1923. godine kao Marko Ugrinovic, a kako mu se otac drzavni cinovnik cesto selio, skole je zavrsavao u Sarajevu i Beogradu. U Ameriku je dospeo 1946. godine kao "raseljeno lice" sa dvadesetak i kusur godina zivota. Neko vreme je radio u celicanama po drzavi Viskonsin, a potom, kada je dobio stipendiju zavrsio je prava. Od 1948. do 1952. proveo je u americkoj vojsci. Kako se dugo bavio informisanjem u SAD, to je gospodin Menard preuzeo na sebe obavezu da se kao amricki penzioner uhvati u medijski kostac sa albanskim, hrvatskim i muslimanskim lobijem u Vasingtonu. U tome je imao polovicnog uspeha, pa je Srpski kongres ujedinjenja ugasio svoju kancelariju i odlucio da direktno kontaktira sa americkim politicarima. Delegati ove najvece srpske asocijacije u SAD su lane i ove godine bili u sluzbenoj poseti Beloj kuci, Kngresu, Senatu i razgovarali sa sedamdesetak politicara u Vasingtonu o srpskom pitanju.

I zivotna i profesionalna biografija mr Obrada Kesica vezana je za srpske zemlje i Balkan. On vodi poreklo iz Bosne, a i danas se u Vasingtonu aktivno bavi analizama politickog stanja u bivsoj Jugoslaviji. Kesic je studije medjunarodne politike i prava zavrsio u americkoj drzavi Ilinois. Posao ga je, medjutim, odvukao u Vasington, gde je angazovan kao vladin ekspert za balkanske probleme. Danas je i jedan od rukovodilaca u Centru za istocno-evropske programe, a samim tim je dobar poznavalac americke spoljne politike i strategije novog svetskog poretka.

Magistar Obrad Kesic, Amerikanac, balkanolog, analiticar u IREX-u, Upravi za medjunarodna naucna istrazivanja i razmenu, sa sedistem u Vasingtonu, cest je gost ovih prostora koje krstimo sintagmom "bivsa Jugoslavija". Do novembra prosle godine radio je na naucno-istrazivackoj razmeni sa Balkanom, a od novembra je zaduzen za medjunarodni medijski program u svom institutu. U Kesicevim korenima su pomesani "prekodrinski" i "maticni" Srbi: njegov otac je rodom iz Bosanskog Grahova, a majka Smederevka.

Zavrsio je studije medjunarodne politike i prava u na Ilinois univerzitetu. Mr Obrad Kesic je jedan od autora knjige "Srbija mora umreti", monografije u kojoj je desetak zapadnih novinara, politicara i publicista objavilo svoja zapazanja i gorka iskustva o ekscesima zapadnjackog propagandnog rata protiv Srba. Sluzbeno i privatno vec je petnaestak puta dolazio iz Vasingtona u Beograd, Banjaluku i na Pale. Pise za pojedine beogradske, ali i vasingtonske listove i casopise. Upravo radi u ime americke vlade na formiranju srpskih nezavisnih medija u Bosni. Spada u red onih Srba u Americi koji su imali priliku da se susretnu sa lepsom polovinom porodice Klinton, sa gospodjom Hilari.

Sa Bilom Klintonom, predsednikom SAD u avionu "broj jedan" putuje i Srbin Milorad Rod Blagojevic, americkog clan Kongresa. To je Srbin danas na najvisem nivou u Americi. Zakletvu je polozio u Kongresu 7. januara 1997. godine, na nas Bozic. Bio je u kongresnom dvorani sa cerkicom. Blagojevic je clan dva kongresna komiteta : Komiteta za nacionalnu bezbednost, koji je odgovoran za oruzane snage SAD, za Pentagon, za vojne troskove, za sistem naoruzanja i za licna armijska pitanja i Komiteta za nadzor, koji kontrolise poslovanje vladinih institucija. U Komitetu za nacionalnu bezbednost aktivno ucestvovao je u raspravi o vojnom budzetu, koji cini 16 odsto budzeta SAD. U tom komitetu ovaj Srbin sedi zajedno sa Tedom Kenedijem, Dzonom Vorlijem, Cak Robom i drugim poznatim kongresmenima. Posebno je bio aktivan u Potkomitetu za suzbijanje narkomanije u Americi.

Drugi problem na kome se angazovao Milorad Blagojevic bilo je pitanje kontrole vatrenog oruzja u SAD.

Mladja generacija Srba iz Vasingtona, kojoj pripadaju i Vojislav Lalic - Petric i Nina Milosevic svoje znanje iz oblasti racunara, stavili su, takodje, u funkciju patriotizma. Ovo dvoje Beogradjana, bas u vreme embarga uspeli su da preko svog komjuterskog sistema udju u mrezu Internet i da otvore dosije o Jugoslaviji i Srbima. Ta komjuterska srpska arhiva sadrzi podatke o nacionalnom i kulturnom identitetu Srba i Jugoslovena, o muzici, pa cak i o srpskoj kuhinji. Poslednjih meseci u ovaj dokument uneseni su i poslovni podaci o jugoslovenskim i srpskim preduzecima i mogucim poslovima u SRJ. Samo prvog meseca pet hiljada korisnika iz Amerike i sveta citalo je njihove podatke o SRJ, da bi se kasnije koriscenje uvecalo za 414 puta. I na taj nacin malobrojni Srbi iz Vasingtona ostavljaju svoj trag u americkom javnom i politickom zivotu.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13461
Broj Poena: 58178
Reputacija: 971
Datum upisa: 30.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbsko osvajanje Amerike

Počalji od vivijen taj Čet 31 Mar - 22:31:40



SRBI U FLORIDI

Do pre pedesetak godina najvece juzno poluostrvo SAD bilo je ispresecano mocvarama. Otkrio ga je 1513. spanski istrazivac Poenso de Leon, pa je sve do 1819. poluostrvo pripadalo madridskim vlastima i Saminola Indijancima. Florida je otkupljena od Spanaca tek 1845. godine. Kada je pretvorena u ogromno poljoprivredno dobro, kada je otvoren rudnik fosfata i kada se javio posao na Floridu krajem proslog veka dolaze i srpski radnici. Njih dve stotina. Naglim razvojem turizma poslednjih decenija Florida je pretvorena u raj na zemlji. Srbi su nastavili da dolaze, da se doseljavaju, ali sada kao turisti i penzioneri. Tako je barem uradio Milutin Mica Tanasijevic, slikar naivac, Kragujevcanin koji je uzeo umetnicko i americko ime Dzon Parker i iz Vasingtona se kao invalidski penzioner preselio u Majami.

Mihajlo Konjevic je sa suprugom Milenom ziveo, prvo u San Francisku, pa Njujorku. Kao farmaceuti otisli su u penziju i u svoj novi stan u Majami Bicu. Doktor Mario Vuksanovic, ekspert za hemiju, rodjen je i ziveo je u Juznoj Americi, pre nego sto se, pre desetak godina doselio na Floridu, u Majami. Sem ovog grada, Srba ima i u Sent Petersburgu, Nort Portu i Orlandu. Tu su i srpske crkve Sveti Djordje sa protom Milanom Krsticem, Sveti Sava sa ocom Zivom Gvozdenovicem i Sveti Sava sa protom Milojem Raicevicem. Sveti Simeon vodi paroh Stokan Cirkovic, a Svetu Petku svestenik Nikodin Pribojan.

Na Floridi zivi petnaestak hiljada Srba, koji su rasuti duz poluostrva, tako da ih u Majamiju ima najvise, oko hiljadu porodica. To su ljudi srednje klase, mada ima i bogatih. Dobri pravoslavci i Srbi, koji svake jeseni organizuju Srpske dane na Floridi, u porti crkve Sveti Djordje. Oni koji vole da srbuju okupljeni su oko Kongresa srpskog ujedinjenja, koji predvode dr Zarko Bilbija i Jelica Todorovic. Veliki aktivisti su i Milan Konjevic i Milica Simonovic, rodjena Manojlovic. I Lazar Dragin koji se izborio sa vojvodjanskim sudom za svoju pravdu.

Najpoznatiji Srbi na Floridi bili su kosarkaski trener Vlado Bosnjak iz ekipe "Central" i igrac Sasa Danilovic, dok je bio u "Majami Hitu". I arhitekta Ilija Gligorijevic, koji je gradio lepe vile i skupe kuce. Danas su najpoznatiji Srbi slikar Voja Stamenic i njegova cerka Violeta Stamenic, prelepa manekenka i foto-model. Njene slike su na naslovnim stranicama americkih modnih casopisa "El", "Kosmopoliten", "Foto", a slike njenog oca su u Muzeju umetnosti Amerike i Narodnom muzeju u Beogradu.

Najbogatiji Srbin je svakako Piter Dzonson, odnosno Petar Pera Djurdjev, menadzer, bivsi dzokej i trener trkackih konja. Jahanje je zavoleo kao mali u Beogradu, na hipodrumu, jer su njegov otac Milos i stric Savo Djurdjev bili poznati dzokeji. Posle rata putovao je sa ocem u Bec, Pestu, Pariz da uci konjarstvo kod Rene Peleta. Put ga odatle odveo u SAD, gde je patentirao najbrzu trkacku skolu za hvatanje divljih konja. I time se obogatio. Od 1962. Pera Djurdjev se neprestano vraca svom beogradskom hipodrumu. U biznisu na Floridi jaki su i Majkl Minic, gradjevinar i Aleksandar Aca Sretkovic, trgovac nekretninama, poreklom iz negotinskog kraja. Den Dragas je, takodje, trgovac kucama i stanovima. Goran Dragoslavic, inace, Pozarevljanin je hotelijer. A Ned Tomic strucnjak za odnose sa javnoscu. Zikica Trifunovic je trgovac i vlasnik satelitskog kanala "Orion" za prenos srpskog tv programa iz otadzbine.

Dr Zarko Bilbija, na zalost, nema gde da se vraca, jer je ostao bez rodnog kraja, ali redovno dolazi u Beograd. Rodjen je u Bosanskom Grahovu, emigrirao je kao pripadnik nacionalnih snaga u SAD 1954. godine. Magistrirao je i doktorirao ekonomiju u Cikagu. Dugo je bio savetnik Trgovacke komore drzave Ilinois, zatim savetnik za planiranje u Brazilu, profesor Vise skole za upravnike u Italiji. Radio je i kao direktor Planske komisije u Cikagu i napokon kao profesor ekonomije i filozofije na Drzavnom univerzitetu Florida, Univerziteta Majami i Univerziteta Zetulio Vargas u Brazilu.

Devedesetih kao aktivista Kongresa srpskog ujedinjenja dr Bilbija je sa memorandumom "Sta Srbi zele" obisao u Vasingtonu savetnike predsednika Odbora za spoljnu politiku i pojedinih senatora. Tada se susreo i sa savetnicima Boba Dola, koji su mu priznali da je on prvi Srbin sa kojim razgovaraju o jugoslovenskoj krizi. To je otvorilo vrata Srbima u Beloj kuci, Senatu i Kongresu, gde je dr Zarko Bilbija istupao sa svojim srpskim tezama.

Novi stanovnik Floride je i jedan od najbogatijih Srba u SAD, industrijalac Milan Mandaric, koji je zimus trebalo da kupi avio kompaniju "PAN AM" i da je spase bankrota. Mandaric, medjutim, to nije uradio. Prodao je svoju fabriku "Eleksis internesel" u San Hoseu, Kalifornija i sa drugom fabrikom "Sanmina" preselio se u Majami Bic. Mandaric je rodjen u Beogradu 1938. godine. Diplomirao je masinstvo i radio kod oca u radionici. Emigrirao je u SAD 1969. godine, drzavljanstvo je primio 1976. kada je i otvorio vlastitu kompaniju "Lika". Osamdesete je postao akcionar firme "Sanmina", koju je 1993. spojio sa preduzecem "Eleksis internesel" za proizvodnju i servisiranje kompjuterske opreme i delova. Istovremeno bavio se investiranjem u fudbal klubove u San Hozeu, Oklandu, Sent Luisu, Nici i Briselu. Kada je u zimu 1998. godine prodao kompaniju "Eleksis internesel" sa suprugom Gordanom kupio je kucu u Floridi, na ostrvu Fiser i sediste kompanije preselio u Majami.

I u najudaljenojoj americkoj drzavi Havaji, sastavljenoj od dvadesetak ostrva, najblizoj Floridi, zivi cetrdesetak srpskih porodica. Najvise ih je u prestonici Honolulu, na ostrvu Oahu. Price kazu da su Havajci podigli spomenik Vasojevicima, jer je posle dolaska Dzemsa Kuka, on bio njihov prvi vladar. Srbi danas na Havajima imaju parohiju Svetog kneza Lazara, na cijem celu se nalazi predsednik Rodoljub Vranisic, zvani Miki. Njegovi potpredsednici su Borko Ijacic i Milovan Prodanovic, a sekretar Bosiljka ViL, a blagajnik Julija Licina. Srpski aktivisti su Kosta Vojinovic, Angela Tom, Predrag Stanic i Gordan Vojinovic. Najpoznatiji Srbin na Havajima je Sonja Djerek, podoficir, prvi u klasi ronilaca americke mornarice.

U zimu 1991. godine Sanja Djerek je zajedno sa stonoteniserom Aleksandrom Karakasevicem proglasena za najboljeg sportistu Zemuna. Zbog njene mladosti strucnjaci su joj predvidjali sjajnu seniorsku karijeru. A Kajakaski klub "Ivo Lola Ribar" se nadao da ce Sanjina slava biti dovoljan podstrek mladjim kajakasima da krenu njenim stopama. Zivot je, medjurim, rezirao drugaciji scenario. Porodica Djerek je pocetkom 1993. godine emigrirala u Ameriku. Maja Djerek se zaposlila i udala u Cikagu za jednog Kraljevcanina, a Sanja Djerek se prijavila u americku vojsku oktobra 1993. godine.

Ubacena je kao jedina zena kadet u Mornaricki trening centar u Grej Lejksu i bila najbolja, prva u klasi ronioca-elektricara. To je bila preporuka da se prijavi u Mobilnu ronilacko-spasilacku jedinicu americke mornarice (MDSU), cija je baza bila u Bel Tenderu na Pacifiku. Sanja Djerek je i ovog puta bila najbolja i za samo cetrnaest meseci unapredjena je u podoficira, sto se u istoriji ove jedinice nikada nije dogodilo. Americka stampa je o ovom uspehu i ovoj zelji jedne Zemunke pisala: "Srpski emigrant savladao sve prepreke" ili "Unapredjenja u mornarici: Sanja se penje merdevinama do cinova".

U medjuvremenu, 165. obavestajni bataljon americke armije angazovao je podoficira Sanju Djerek kao prevodioca za srpski jezik. Potporucnik Djerek je ubacena u specijalni "Sila odred", jedinicu za logisticku podrsku i zastitu, koji je u sastavu Ifora delovao u podrucju Tuzle. Sanja Djerek je bila toliko uspesan prevodilac i animator svih susreta americkih vojnika sa lokalnim stanovnistvom, da joj je narednik Son Vilson javno, u novinama odao priznanje. Posle ovakvih javnih i sluzbenih pohvala, kada se vratila natrag u bazu, Sonja Djerek je nagradjena prekomandom u komandni centar na Havajima, gde danas zivi sa ocem Mikom i majkom Milom.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13461
Broj Poena: 58178
Reputacija: 971
Datum upisa: 30.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Srbsko osvajanje Amerike

Počalji od vivijen taj Čet 31 Mar - 22:33:08



KANADA

SRBI NA OBALAMA ONTARIJA

Proslo je pet stotina godina od kako je Djovani Kaboto, kasnije Dzon Kabot, moreplovac stupio nogom na severno tlo Amerike, istrazio ga i nazvao Kanada. U ovoj zemlji do pocetka devedesetih bilo je stotinak hiljada Srba, Crnogoraca i Jugoslovena. Danas ovu zemlju snega i leda osvajaju mladi Srbi. Njih 30.000 uslo je u Kanadu za samo sedam poslednjih godina. Istorija kaze da je prva grupa od 49 srpskih useljenika stigla u Kvibek 1885. godine. Do 1918. godine u Kanadu je stiglo 1.258 Srba. Samo u Torontu, izmedju balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, bilo preko 200 Srba, uglavnom samaca. Okupljali bi se u kafani "Beograd" i kockali.

U to vreme, od 1911. godine, Mihailo Pupin je bio pocasni konzul Kraljevine Srbije za SAD i Kanadu. Godine 1917. pukovnik Pribicevic je dosao u Kanadu da organizuje tranzitne logore za dobrovoljce koji su iz SAD i Kanade regrutovani za Solunski front. U Kanadu je dosao i kapetan Antun Seferovic, americki Srbin crnogorskog porekla, koji je kasnije postao generalni konzul Kraljevine Srbije u Montrealu. To je sve govorilo da se srpska kolonija naglo razvijala. Popis iz 1921. belezi u Kanadi 18.050 "jugoslovenskih" lica. Srbi su se nastanjivali, uglavnom, u provinciji Ontario. Godine 1928. samo u Torontu je bilo oko 1.000 Srba. Do 1939. godine u Kanadu se uselilo 33.503, a vratilo u Jugoslaviju 9.070 lica.

Posle Drugog svetskog rata, u ovu zemlju se uselilo preko 110 hiljada ljudi, uglavnom, politickih emigranata i a potom i novih gastarbajtera, iz SFRJ. Srba je bilo oko 80.000. Od 1990. godine useljavanje Srba u Kanadu dobija na znacaju zbog promene u useljenickom zakonodavstvu 1993. godine, kada su uvedeni dodatni kriterijumi koji stimulisu useljavanje strucnih i kvalifikovanih ljudi. Kanadi je godisnje potrebno 220.000 doseljenika. Od 1994. godini, SR Jugoslavija je medju deset najvecih snabdevaca strucne radne snage za kanadsko trziste. Kanada je u toj godini izdala preko sedam hiljada useljenickih viza i postala prva i najvaznija useljenicka zemlja.

I pre pedesetak godina i danas najveca i najaca iseljenicka organizacija nasilh ljudi u Kanadi jeste Srpska narodna odbrana. Prvi Kongres SNO u Kanadi, dok je njeno sediste bilo u SAD, odrzan je decembra 1916. godine u Velandu, Ontario, na kome je za predsednika izabran otac Janicije Kukuljevic. SNO je kasnije izrastala na tradiciji Jugoslovensko - kanadskog udruzenja koje je pre Drugog svetskog rata okupljalo nase iseljenike. U njemu su vodeci clanovi bili Srbi: Nikola Perazic, Iso Uzelac, predsednik, Ilija Masoncic, Dusan Tepsic, Pane Jeric i Boza Markovic. Kasnije, Jovan S. Mihajlovic, Zivko Joksimovic i od 1939. godine Pero Bulat. Jugoslovenska vlada je podrzavala udruzenje i od 1934. finansirala njegov list "Glas Kanade". Pojacano prisustvo ratne emigracije, neminovno je dovelo i do gasenja ovog Udruzenja, koje je 1941. godine u gradu Valdor, provincija Kvibek, transformisano u SNO. Generalni moto citave organizacije je bio "Srbi na okup protiv Hrvata". Tada je predsednik postao stari iseljenik Petar Bulat. Posle njega, neko vreme je predsedavao i dobrovoljac oslobodilackih ratova Sava Markovic.

Na I kongresu SNO za Kanadu 1943. godine, za lidera je izabran Vojo Jaksic. Postojece glasilo "Glas Kanade", urednik Boza Markovic, promenilo je ime u "Glas kanadskih Srba". Ovaj list i danas izlazi. Medjutim, na II kongresu SNO za Kanadu 1944. godine iz organizacije se izdvojio i kao lider frakcije nametnuo Milutin Bajcetic. Ova frakcija SNO u Kanadi dobila je ime Srpska nacionalna liga, ali se i dalje zvanicno predstavljala kao Srpska narodna odbrana. Sediste joj je bilo u Hamiltonu, gde se i danas stampa njeno glasilo, list "Kanadski Srbobran". Milutin Bajcetic je bio predsednik sve do 47. Kongresa ove Lige 1990. godine, kada ga je nasledio predsednik Cedomir Asanin.

U Glavnoj upravi SNO za Kanadu devedesetih godina izabran je novi predsednik Bora Dragasevic, koji je danas jedini Srbin clan vladinog Kanadskog etnickog saveta u Torontu, a i osnivac Kanadsko-srpskog saveta. Dragasevic je glavni urednik i komentator lista "Glas kanadskih Srba" i vec 25 godina glavni urednik i voditelj radio-sata "Sumadija", zvanicnih organa SNO u Kanadi. Za Boru Dragasevica se moze reci da je danas najveci srpski aktivista u dijaspori. Srpska narodna odbrana ima u ovoj zemlji dvadesetak odbora u svim gradovima gde zive Srbe. Poslednje nedelje juna, svake godine, vec pedeset i cetiri leta SNO na Nijagarinim vodopadima organizuje najvece srspke sabore u rasejanju - Srpski dan i Vidovdan. Tada na sabor dodje i po petnaestak hiljada Srba. To je prilika kada se na jednom mestu okupe predstavnici ne samo Srpske narodne odbrane i Srpske pravoslavne crkve Sveti Djordje vec i drugih nacionalnih organizacijea iz Kanade: Srpskog federalnog saveza, kog predvodi Branko Dragojlovic, Organizacije srpskih cetnika "Ravna Gora", na celu sa Marinkom Marjanom i Udruzenja boraca kraljevske jugoslovenske vojske.

CRKVENO-SKOLSKE OPSTINE

U drustvenom i kulturnom zivotu kanadskih Srba znacajno mesto imali su ne samo Srpska pravoslavna crkva vec i mnoga nacionalna udruzenja i klubovi, kao i brojni pojedinci. Najstarija crkveno-skolska opstina osnovana jos 1912. godine u Ridzajni, dok je druga formirana sledece godine u Hamiltonu. U prvoj su bogosluzenje sluzili ruski svestenici, a u drugoj Janicije Kukuljevic. Plac za prvi srpski hram poklonila su braca Stevan i Sava Djurisic, a donatori su bili i porodice Inic, Jakovljev, Skreletov, Maksimovic, Knezevic, Petrov, Matic i mnoge druge. Gradnja crkve Svete Trojice u Ridzajni pocela je 1915. a zavrsena sledece godine. U njoj su sluzili Nikanor Palic, Mitrofan Kresojevic, Sava Gnjatovic, Stoilo Ilic i Svetozar Secerov sve do sredine sezdesetih godina. Tada za vladiku dolazi episkop Georgije Djokic, a za protojereja Mirko Malinovic.

U toj prvoj crkveno-skolskoj opstini osnovan je jos 1916. godine i klub "Beli orlovi", koji je imao i cuveni fudbalski klub. Jedan od njegovih aktivista bio je i Nikodije Mitrovic. Dve godine kasnije kanadski Srbi su osnovali i drugi klub "Jastreb". Dolaskom Rajka Milica sredinom sezdesetih godina na celo ove crkveno-skolske opstine i srpskog kluba, rodjena je ideja i o formiranju srpske skole u Ridzajni, koja i danas radi. Za njegove zasluge srpstvu i crkvi, Rajko Milic je od Svetog arhijerejskog sinoda odlikovan Ordenom Svetoga Save III reda.

Staroj srpskoj crkvi u Hamiltonu temelje su postavili 1917. godine arhimandrit Mardarije Uskokovic i otac Danilo Kozomora. Tu je 1934. niklo i prvo Kolo srpskih sestara "Kraljica Marija", a 1957. godine drugo Kolo srpskih sestara "Ravna Gora". U to vreme u Vajnoni je podignut spomen dom cetnickom generalu Drazi Mihailovicu. Nova srpska crkva Sveti Nikola podignuta je u Hamiltonu 1964. godine. U njoj je 1967. godine formirano trece Kolo srpskih sestara "Sveti Nikola", a tu je 1984. ustolicen i kanadski episkop vladika Georgije.

Ova dva srpska hrama bili su steciste duhovnog i kulturnog zivota kanadskih Srba u Hamiltonu, jer su u njima radile i osnovne skole na maternjem jeziku. Krajem cetrdesetih godina tu je pocelo sa radom i Srpsko narodno pozoriste, koje je 1960. godine dobilo i svog naslednika Srpsko nacionalno pozoriste "Kosovo", na cijem celu je bio Milisav Markovic. Tokom 1959. godine tu je formiran i veliki srpski sportski klub "Srbija".

Nedavno je na Internetu objavljen kompletan spisak crkveno-skolskih opstina i srpskih hramova sa svestenicima u Kanadi :

Crkveno-skolska opstina Svetog Simeona Mirotocivog, Kalgari, Alberta je osnovana 1970. godine, a crkva je osvecena 28. septembra 1986. Svestenik je protojerej-stavrofor Krsto Rikic.

Crkveno-skolska opstina Svetoga Save, Edmonton, Alberta je osnovana 1973. godine. Crkva je osvecena 13. septembra 1987. godine. U njoj sluzi protonamesnik Drago Knezevic.

Misionarska parohija Svetoga Save, Letbridz, Alberta je nekada bila velika srpska kolonija. Imala je 1948. godine oko osamsto Srba, a danas broji svega dvadesetak porodica. Opsluzuje je svestenik iz Kalgarija.

Crkveno-skolska opstina Svetoga Save, Vankuver, Britanska Kolumbija je osnovana 1969. godine. Crkva je osvecena 25. jula 1971. godine. Njeni svestenici su protojerej Miroslav Dejanov i protonamesnik Sava Arsenijevic.

Misionarska parohija Svetog Ilije, Kelovna, Britanska Kolumbija je najmladja srpska kolonija, jer je osnovana na Svetog Iliju 1995. godine.

CSO Svetoga Save, Vinipeg, Manitoba je formirana 1972. godine. Prva crkva sagradjena je 1972. Kupljena je nova zgrada 1978, a najnoviji crkveni objekat osvecen 14. septembra 1997. godine. Svestenik je Dusan Gnjatic.

CSO Svetoga oca Nikolaja, Hamilton, Ontario je osnovana 1913. godine. Crkva je osvecena 15. decembra 1917. godine. A zivopisana 1988. godine radovima Dragana Marunica. U ovom hramu ustolicen je prvi episkop kanadski G. Georgije 1984. godine. Svestenici su protojerej Stevo Stojsavcevic, Istocnohamiltonska parohija i protojerej-stavrofor Lazar Vukojev,Zapadnohamiltonska parohija.

Crkveno-skolska opstina Svete Trojice, Kicener, Ontario je formirana 1972. godine. Crkva je osvecena 13. maja 1989. godine. U njoj sluzi protonamesnik Vasa Pejovic.

CSO Svetoga Save, London, Ontario je osnovana 1965. godine. Prva bogomolja sa kapelom osvecena je septembra 1971, a nova crkva 4. septembra
1988. godine. Svestenik je protonamesnik Prvoslav Puric.

CSO Svetog Djordja, Nijagara Fals, Ontario je formirana 1953. godine. Predesnik je Aca Pantelic. Crkva sagradjena i osvecena 21. juna 1970. godine. Opsuzuje je protojerej Milos Milovanovic.

Crkveno-skolska opstina Svetih apostola Petra i Pavla, Okvil, Ontario je osnovana 1990. godine. Crkva je osvecena 30. maja 1993. godine. Svestenik je jerej Ljubomir Rajic.

CSO Svetog Arsenija Sremca, Otava, Ontario je formirana 1969. godine. Opsluzivao je povremeno paroh torontski. Ponovo je osnovana 6. februara 1993. U njenom sastavu su i Srbi iz Skarboroa. Crkva u Vitbiju kupljena je pocetkom maja 1993. godine.

CSO Svetog Stevana, Otava, Ontario je formirana 1976. godine. Nakon prekida 1978. godine, na inicijativu vladike Georgija, rad joj je obnovljen 1988. Crkvena kuca sa kapelom sagradjena je 1990. godine. U njoj je svestenik protojerej Zarko Mirkovic.

Parohijska misija Svetog Djordja, Tander Bej, Ontario je formirana septembra 1971. godine. Srpski dom je podignut i osvecen 13. novembra 1982. godine. Misiju usluzuje svestenik iz Vinipega.

CSO Svetoga Save, Toronto, Ontario je osnovana 1954. godine. Obuhvata centralni deo Toronta i Misisagu. Crkva Svetog Save opsluzuje Prvu parohiju torontsku, a kapela Sabora srpskih svetitelja u Misisagi je na usluzi Drugoj i Trecoj parohiji torontskoj. Crkva Svetog Save je sagradjena i osvecena 1955. godine.

Kapela Sabora srpskih svetitelja, Misisaga, Ontario je adaptirana u prizemnim prostorijama Srpskog centra gde se povremeno sluzilo od adaptacije 1984. godine. Kapela je osvecena 1989. godine. Svestenici su protojerej Vasilije Tomic.
protojerej-stavrofor Mihajlo Doder, Druga parohija i jerej Branko Topalovic, Treca parohija.

Crkveno-skolska opstina Uspenija Presvete Bogorodice - "Gracanica", Vindzor, Ontario je formirana 1946. godine. Crkva je osvecena 19. oktobra 1952. godine, a zivopisana 1978. Svestenik u njoj je sindjel Nektarije Radovanovic.

CSO Svete Trojice, Montreal, Kvebek je osnovana 1954. godine. Crkva je osvecena 31. oktobra 1976. Svestenik je protojerej Zivorad Subotic.

CSO Svete Trojice, Ridzajna, Saskacevan je formirana 1912. godine. Crkva je sagradjena 1916, a renovirana i osvecena 1992. godine. Zivopisana 1993. godine rukom Dragana Marunica. Svestenik je protojerej-stavrofor Mirko Malinovic.

Manastir Svetog Preobrazenja Gospodnjeg, Milton, Ontario je osvestao Njegova Svetost patrijarh srpski Gospodin Pavle 23. oktobra 1992. godine. Crkva je sagradjena i svestana 12. juna 1994. a zgrada konaka februara 1995. godine. Veci deo crkve je zivopisan 1997. godine rukama Dragana Marunica i Nikole Lubardica.
Manastir je sediste episkopa kanadskog. U sklopu Manastira je redakcija "Istocnika" i Biblioteka Svetog Preobrazenja Gospodnjeg sa fondom od cetiri hiljade knjiga i Zbirkom srpske dijaspore. Svake subote u pola devet uvece crkva emituje svoj cas "Blagovesnik" na talasima CHIN 1540AM u Torontu.

Zalaganjem vladike Georgija, parohijana Gojka Kuzmanovica, Branka Vuckovica i drugih Srba, 1988. godine kupljeno je jedno imanje u Miltonu i dobijena dozvola za gradnju manastira. Patrijarh Pavle je oktobra 1992. godine osvetio kamen temeljac ovog prvog srpskog manastira u Kanadi. Njegov prvi zaduzbinar je gospodja Olga Acimov, koja je prilozila 210.000 dolara. Za taj cin ljubavi prema pravoslavlju gospodja Acimov je dobila Orden Svetoga Save I reda. Pored nje dobrotvori su bili i Vasa Debeljacki, dr Jovan Jovetic, Todor Klisuric, Rados Maric i kompanija "Braca Karic", koja je prilozila 100.000 dolara. Danas kanadska eparhija ima i dobrotvorni fond "Sveti car Lazar", koji vodi Vitomir Stegnajic i SRBI U TORONTU

Srbi, uglavnom, zive po malim gradovima u juznom Ontariju: Vindzoru, Londonu, Hamiltonu ili Kicineru; i Misisagi, predgradju Toronta. A novodosli Srbe su se u Torontu uglavnom koncentrisali u jednom od centralnih delova grada u Pejpu. To su mladji ljudi iz Republike Srpske i drugih delova BiH, najcesce iz Sarajeva. Beogradjani su na prestiznoj Egliton avenue. Nalaze se zajedno vikendom u restoranu "Skadarlija" i drugim njihovim sastajalistima. Toronto je danas, posle Cikaga, najveci srpski grad u inostranstvu, jer u njemu zivi blizu sto hiljada Srba.

Nevolje koje su zadesile srpski narod na Balkanu okupile su i jos vise ujedinile kanadske Srbe. Pocetkom devedesetih godina u Torontu je, na primer, prvo osnovan Odbor srpskih krajina, a potom i Udruzenje Srba iz BiH, sa ciljem da sto vise pomazu stari kraj. Celnik ove asocijacije je bio Vojislav Milosavljevic, rodjeni Beogradjanin, a njegovi veliki aktivisti Stiv Milosevic, Nikola Tintor, Bora Dragasevic i Slobodan Golubovic. Oni su bili i osnivaci Kanadsko-srpskog pravnog komiteta pri Univerzitetu u Torontu 1991. godine koji ima zadatak da pred kanadskim vlastima stiti nacionalne srpske interese i identitet kanadskih Srba. U vise navrata, na primer, taj Komitet je i u kanadskim medijima dobio procese. Najuzbudljiviji je sigurno bio proces koji je dobio Nesa Ilic.

Na nacionalnom planu vec istorijsku ulogu ima i Akademija srpskog nasledja, cuvar srpske kulturne bastine u Kanadi, koju vodi advokat Nikola Pasic. U srpskoj kulturi znacajno mesto ima i Univerzitetska biblioteka u Torontu, sa Odeljenjem za slavistiku, gde radi gospodja Sofija Skoric, koja je i aktivan clan Drustva za knjizevnost i kulturu nasih iseljenika u Kanadi. Biljana Djelevic je pokretac druge srpske biblioteke "Gracanica" u Vindzoru. Osnovala je i svoj Centar za novodosle Srbe u Torontu, kako bi pomogla zbrinjavanju izbeglica i doseljenika. Knjizevni klub "Desanka Maksimovi" od 1993. godine, kada je formiran, vode Desanka Jankovic i Milena Cvetkovic. Otac i sin, Zivko i Predrag Apic vode decenijama knjizaru "Srbika", jedinu prodavnicu srpskih knjiga na americkom kontinentu. Oni vec godinama rade na projektu "Srbi u dijaspori - ko je ko u SAD i Kanadi".

Svoju aktivnost na nacionalnom planu, pre svega na ujedinjenju i slozi Srba, daju i clanovi Kongresa srpskog ujedinjenja iz Kanade Marko Sandalj i Nesa Ilic. Zatim Srpski pokret obnove, koji u Kanadi zastupa Branko Urosevic, pa organizacija Srpske krajine, koju vode Petar Preocanin, predsednik i sekretar Jovan Priljeva. Pero Cerovic je lider Humanitarnog fonda "Dusan Silni" iz Toronta. Iseljenici iz Crne Gore okupljaju se oko kluba "Danilo I". Vrlo agilno je i Udruzenje srpskih zena, ciji je lider Snezana Vitorovic, dobitnik titule Srpki vitez. Organizacija je nastala 1. marta 1993. godine kada su Vera Micic, Jelisaveta Milojevic, Draga Dragasevic i Vida Radovanovic odlucile da udju u medijsku bitku sa Kanadjankama i Amerikankama.

Na medijskom planu, u borbi za srpsku istinu, ucestvuju Srpski informativni centar, ciji je predesednik Dragan Dostanic, zatim srpski radio cas "Sumadija", koji je 1970. godine osnovao Boza Markovic, a vodi ga direktor Milan Markovic. Devedesetih Dzon Bosnic je inicirao formiranje "Internaciopnalnog media centra" u provinciji Nova Britanija. Od 1992. godine radi i srpska televizija "Serbia Vision" u Vankuveru, a i novo Srpsko narodno pozoriste, koje u Torontu vodi Aleksandar Dundjerovic. Srpske "Novine" je dnevni srpski list koji u Kanadi izdaje Mirko Stokanovic i koji se nalazi na Internetu. Novine su nezavisan list Srba u Kanadi sa preko 40.000 citalaca. Prvi broj izasao u novembru 1994. Stampaju se u Torontu i izlaze utorkom i petkom i mogu se naci na preko 400 prodajnih mesta sirom Kanade, a i u Americi. Redakciju cine Ivana Djordjevic, Nebojsa Naumovic, Kosta Ilic, Miodrag Poznic, Pavle Pavlovic, Srdjan Besir, Jasmina Rasic, dopisnik iz Nisa, Velimir Pesic, dopisnik iz Beograda i Milka M. Kajganic, korespondent za Evropu.

Vec dvadeset i osam godina torontska crkva Sveti Sava sa svojim paviljonom "Oplenac" ucestvuje u kanadskom Intervanionalnom Karavanu predstavljajuci srpsku koloniju i istoriju. Lane su u programu paviljona ucestvovali Dragoljub Baca Kiurski sa clanovima orkestra "Drina", Dzon Lukic i orkestar "Lika", crkveni hor Sveti Sava, i Folklorna grupa "Oplenac" sa koreografima Dragoslavom Radosavljevicem, Draganom Bozinim i Ajrin Ratkovic. Mnogo vise uspeha, medjutim, imao je paviljon "Beograd", koji i danas reprezentuje Srbe.

Kako se seca Srba Milojevic, prvi srpski gradonacelnik paviljona "Beograd" u Torontu 1972. na Spadajni, ulici dobro poznatoj novim Kanadjanima sa svih strana sveta, pojavio se jedan otvoreni automobil kafene boje sa devojkom u srpskoj narodnoj nosnji. Na grudima joj srpska trobojka i na njoj samo jedna rec: Beograd. Auto je stao kod srpske crkve Svetog Arhandjela Mihajla u kojoj su ljudi postavljali srpske cilime po zidovima i kacili srpske istorijske slike. Koleta Sekulovic, po rodjenju Francuskinja a po ubedjenju Srpkinja, bila je pokretac prvog paviljona "Beograd" u okviru Internacionalnog Karavana u Torontu. Sve srpske organizacije uzele su ucesca u tom poslu: Kolo srpskih sestara "Kneginja Zorka" sa njihovom predsednicom Bilkom Mironovic, brat Cedomir Asanin predvodio je srpsku folklornu grupu "Hajduk Veljko", za muzicki program bio je zaduzen umetnik Mica Petrovic i desetine clanova nase crkve na cijem je celu bio nezaboravni prota Radovan Jaksic, otac Raca i njegova vredna popadija Zenevjev. Tada se kanadska javnost prvi put javno upoznala sa istorijom, kulturnim zivotom i duhom srpskog naroda.

Posle prve princeze "Beograd" 1972. godine Smilje Nedovic, sledile su devojke koje su nasledjivale titulu: Mici Cvejanovic Mandarano, Zora Asanin, Rada Radjenovic Malobabic, Roza Lugonja Ivkovic, Bojana Drobac La Fond, Dr. Helen Radovanovic, Mira Zubac Dzekson, Vida Radovanovic, Angelina Dangubic Hokins, Mirjana Djurovic Smiljanic, Radmila Djurovic Radosavljevic, Silvija Manojlovic Dzonson, Ljiljana Misic Raper, Angelina Radosavljevic Petrovic, Djina Zelenovic, Helina Pavlovic, Radmila Djokic, Aleksandra Kostic, Nada Macesic, Julka Copovic, Zorica Kosanic, Olga Savic, Danijela Pesikan i Radmile Mladenovic.

Gradonacelnici ovog paviljona su bili: Dusan Krulj, Milan Ivancevic, Slavko Vranjesevic, Stevo Kangrga, Zika Gvozdanovic, Slavko Teodosijevic, Rade Rakic, Vlada Misic, Pera Isakov, Branislav Misic, Milos Vujicic, Milan Milicevic, Mihajlo Kangrga, Nikola Vergas, Danilo Tomanovic, Branislav Stanojevic, Vidak Curic i Goran Gligoric.

Nakon smrti prve direktorke Kolet Sekulovic 1975. njena familija osnovala je fond iz koga se kupuje zlatnik svake godine i poklanja princezi paviljona kao uspomena na osobu koja je toliko volela Srbe. Posle nje direktori su bili Srba Milojevic, Milan Poznan, Nikola Samardzija, Branko Zarubin, Milorad Lukovic, Branka Djurovic i Miodrag Dangubic. Prijatelji crkve Svetog Arhandjela Mihajla iz Toronta neguju zivot paviljona "Beograd" i danas. U njemu su angazovane nove generacije folklorne grupe "Hajduk Veljko", vodje grupe Ceda Asanin, ranijih godina, i sada Vlada Misic; clanice Kola srpskih sestara "Kneginja Zorka"; hor crkve pod upravom Dr. Milutina Drobca. Prosle godine u programu pod nazivom "Iskrcavanje" prikazania je kratka muzicka prica "Srpska trilogija", koju je napisao Dragi Zekavica, a rezirao Aleksandar Lukac.

Udruzenje srpskih studenata "Singidunum" vodi Maja Lukovic iz Toronta. Danas se moze reci da je ovaj grad u Ontariju najveci centar mlade srpske pameti na svetu. Mladi Srbi su rasuti po univerzitetima, pa ih je mnogo lakse naci preko racunarske mreze "Srpski kafe". Epitet najboljeg srpskog akademca sami Kanadjani dodelili su 1997. godine Beogradjanki, Bojani Stefanovic, studentu tehnickih nauka u Vankuveru. Na njenom uspehu zahvalio joj se licno kanadski premijer Zan Krentije.

Srpsku kulturu na kandaskim prostorima dostojanstveno predstavljaju i umetnici svetskog glasa kao sto su, na primer, karikaturista Dusan Petricic, cije radove objavljuju "Toronto star" i "Njujork Tajms", reditelj Stanko Crnobrnja, i Nedeljko Rajic, majstor kratkih romana i nas Zemunac, najbolji pisac David Albahari. Koca Radojkovic vodi Srpsku nacionalnu akademiju u Torontu i bavi se humanitarnim i informativnim poslovima. Dragan Bozovic je poznati slikar. Nedeljko i Dusica Bilkic su kao pevaci narodnog srpskog melosa, ali i kao biznismeni na svoj nacin osvajali Kanadu. Milos Starcev je tri puta bio prvak Kanade u bodibildingu i deset puta na naslovnim stranama sportskih magazina.

Dusko Petrovic je rukovodilac Privredne komore Kanade, a Aleksandar Dundjerovic, doktor prava, je i biznismen i diplomata i poznati srpski patriota. Majls Obradovic je advokat u Torontu. A Dragisa Jovicic, Branko Dzeletovic, Fedor Rajic i Ilija Raseta su poznati biznismeni i donatori srpske privrede. Dragan Karic je zastupao kompaniju "Braca Karic", koja u Kanadi ima preduzece "Danjanin internacional" u Torontu. Zoran Markovic je iz Kanade dosao u Beograd da gradi i siri kompaniju "Belpadzet". Slobodan Ivanovic je biznismen u Kalgariju, a Bob Nestorovic fabrikant iz Misisuage. Trgovci su Mihajlo Milicevic, Milan Jokic, Mirko Trifunovic i Zora Lukovic, svi iz Toronta. Goran Petrovic je trgovac u Vaterlou, a dr Rajko Radojevic hirurg iz Brantona. Svoje turisticke agencije u Torontu imaju Violeta Vujosevic, Voja Starcev, Milan Jojkic i Miki Milicevic.

Zubari u Torontu su Dejan Antic, Ljubinka Bogdanovic, Biljana Djordjevic, Slavko Jovovic, Milovan Solunac, Ivan Tasic, Jovanka Zizek. Dusanka Filipovic se afirmisala kao pronalazac opreme za ekolosku zastitu zamrzivaca u firmi "union Carbide". Dobro Miljevic, vlasnik firme "Miledo" iz Montreala imao je u planu kupovinu ostrva Mamula i pretvaranje u turisticki raj. Dr Dimitrije Mita Pivnicki, advokat i lekar je dugo godina bio lider Srpske zajednice u Montrealu, a njegova cerka prava dama Kanade. Milica Pivnicki, Srpkinja iz Novog Beceja je supruga bivseg premijera Brajana Malrunija, zena koja je pojavise doprinela afirmaciji naseg mentaliteta u Kanadi.

Za Milicu Pivnicki se govorilo da je stvorila i unistila svog supruga. Rodjena je u Vojvodini. Kad je dosla u Kanadu upisali su je u osnovnu skolu na Kot-De-Nezu, cetvrti radnicke klase. A otac, doktor Pivnicki angazovao je Binti Mastard, privatnu uciteljicu koju su mu preporucili susedi, da Milu nauci engleski.

Mita i Boba Pivnicki bili su veoma aktivni i pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Montrealu u koju je porodica redovno odlazila nedeljom. Brajen Malruni usao brzo u Milin zivot. Sreli su se u Maunt Rojal Tenis Klubu 14. jula 1972, dan posle Milinog devetnaestog rodjendana. On je imao trideset i tri godine. Veridba je bila 19. decembra 1972, na dan slave Pivnickih, a vencanje u Crkvi Uspeca u Vestmauntu suncanog 26. maja 1973.

Milin test kao supruge politicara usledio je kada je postala gazdarica palate u Saseks Drajvu broj 24 gde je bila zvanicna rezidencija kanadskog premijera. Mila Pivnicki je i za sebe uzela kancelariju u Lengvin Bloku, zgradi u kojoj je smesten veci deo ministrovog kabineta i angazovano je osoblje da obradjuje njenu postu, a to bilo 10 hiljada posiljki godisnje i uskladjuje za premijera. Kada su princ i princeza od Velsa posetili Otavu krajem 1991. godine, Mila je priredila gala prijem za 2.100 osoba.

U list "Setrdej najt", novinar Robert Fulford je, zato sto Mila Pivnicki-Melruni ima dve hiljade pari cipela i isto toliko haljina, prirodnu eleganciju, uporedio sa Zaklinom Kenedi, a Sjuzan Rajli, u svojoj knjizi "Supruge politicara" na jednom mestu je nasla slicnost izmedju Mile i Imelde Markos, a na drugom je nazvala "Evita ledenih pampasa", miseci na Evitu Peron.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser: Opera
Broj Postova: 13461
Broj Poena: 58178
Reputacija: 971
Datum upisa: 30.01.2010
Datum rođenja: 03.08.1953
Godine Starosti: 61
Pol: Ženski Zodijak: Lav Zmija

Zanimanje: slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje: smireno
Uzrečica: ah
Knjiga/Pisac: orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu