Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Na zapadu nista Srpsko

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Na zapadu nista Srpsko

Počalji od vivijen taj Pon 4 Apr - 1:33:07



На Западу ништа српско

Пише: Миодраг Зарковић



Хроничари ће се вероватно сложити да је Америка своју најхуманију интервенцију извршила на брачном пару Драшковић. Ову живописну заједницу заглављену у политичком мартијархату – немилосрдном породичном уређењу познатом по томе што је Даница увек у праву – САД су успешно и експресно, не проливајући при том ни кап крви, превеле у најмодернији вид либералне демократије, онај у којем је увек у праву само Вашингтон.
Вуку Драшковићу тај преврат није донео потпуну слободу, али ипак је неспорно да је он у новој расподели снага успео да извуче јасну корист за себе. Ови којима сада полаже рачуне пружили су му нешто што његова Даница, ма колико јој послушан био, никада не би била у стању да му обезбеди: хашки имунитет. Заузврат, од Вука су захтевали и очигледно добили беспоговорну оданост, макар се она косила са свиме за шта се он раније залагао. Тако је и могуће да Вук Драшковић, човек који је пре две деценије обећавао заштиту свим прекодринским Србима, данас сме да брани само једног од њих – Јована Дивјака.

Одредити најсуровију америчку интервенцију већ је тежи посао, с обзиром на то да нема континента, изузев Арктика и Аустралије, којем САД нису у протеклих седамдесетак година нанеле непоправљиву штету. Да ли је то три милиона мртвих, колико је у Вијетнаму остало иза "Ујка Сема"? Да ли су то хиљаде ирачких беба, које су поумирале услед санкција наметнутих Багдаду? Да ли је то вишедеценијски низ крвавих револуција које су САД организовале у Јужној Америци, држећи тај регион у стању непрестане напетости и извлачећи из таквог хаоса свакојаку војну, дипломатску и економску корист? Како би уопште било могуће поредити ове и многе друге из Вашингтона изазване трагедије и изабрати међу њима најкатастрофалнију?

По језивом билансу, међутим, ипак се издваја изручивање "Дечака" на Хирошиму и "Дебељка" на Нагасаки, августа 1945. Са само две бомбе, најразорније икада употребљене против живе силе, Американци су тренутно усмртили више од 150.000 људи и посејали зрачење које је, протежући се и на наредне нараштаје, унесрећило непребројиве милионе – таква интервенција је класа за себе у историји, па и међу америчким војним ангажманима.

И код Јапанаца је, чак и данас, могуће препознати ону исту беспоговорну оданост Вашингтону која је видљива и код Вука Драшковића. Тако је јапанска Влада већ другог дана НАТО агресије на Либију изразила своју подршку "међународној хуманитарној интервенцији" против Гадафија. У том тренутку, Јапан се носио не са једном, већ са три истовремене националне катастрофе: земљотресом јачине девет степени, цунамијем који је одмах уследио, и претећом нуклеарном хаваријом на реактору Фукушима коју је цунами покренуо. Дакле, ако је иједна држава на планети имала сва могућа оправдања да се не бави Либијом и да не заузима страну у северноафричком сукобу, онда је то био Јапан. Нико иоле разуман не би у датим околностима смео ни да очекује од Токија да се изјашњава по питању било чега што није земљотрес, цунами или Фукушима, а камоли по питању нечега што се дешава на супротном крају света и са чим Јапан под милим Богом нема никакве везе. Свеједно, јапанска Влада је, чим су америчке ракете полетеле према Бенгазију, пожурила да подржи нову крваву пустоловину Вашингтона, прву којом заповеда један мировни нобеловац.


Као јаје јајету слична послушност Драшковића и званичног Јапана савршено оцртава суштину онога ка чему еврореформски естаблишмент, уз хорску подршку укроћених медија и невладиних издајника, усмерава Србију већ пуну деценију, а нарочито у последње три године. Усмеравају нас ка политичком ентитету коме се и даље тепа "Запад", мада је правилније рећи да је то подручје на којем је некада постојао запад. То, наиме, више није страна света, већ најсмртоноснија империја још од памтивека. Уједно и најзабавнија империја, накићена холивудима и вудстоцима, због чега ју је лако побркати са напретком и благостањем. Седиште империје налази се у Вашингтону, што је још један доказ да је страна света избрисана: Исток (Азија) нема своју престоницу, као ни Југ (Африка), па ни Југоисток (Латинска Америка), али Запад се клања Белој кући. Глуматања Лондона, Париза или Отаве како наводно воде самосталну политику, све су провиднија и све чвршће упућују управо на супротан закључак, да ту самосталности нема ни у траговима.
Режиме у којима је дозвољена само потпуна сагласност са центром моћи, препознајемо као аутократске диктатуре или тираније. Макроплан Запада сасвим се уклапа у ту дефиницију, поготово од када је Бела кућа, пре непуних 10 година, запретила остатку света: "Или сте са нама, или са терористима". Зато је трагикомично када приступање Западу и завођење "западних вредности" натурају лакрдијаши – европски левичари или овдашњи грађански јуришници – којима су уста иначе пуна права и слобода, а џепови долара.

Насупрот романтизованој представи која се о њему шири, Запад у ствари већ извесно време функционише као уигран, темељно подмазан, једнонаменски строј, потпуно посвећен ширењу америчког утицаја. Једино са чиме Запад, тј. Вашингтон, не зна шта да ради, јесте Србија. Да нам не смера никакво добро, показао је више пута у последњих 20 година, хушкајући све околне народе против нас (мада и није морао много да их хушка), а повремено узимајући и непосредно учешће у сукобу са Србима. Али, није искористио ни све оне прилике да више заврши са нама, да нас уз минималне напоре окупира, сатре, згроми... А и таквих је прилика било. Како па да их не буде, с обзиром на све томахавке, холивуде и вудстоке који су коришћени против нас?! Често смо били потпуно збуњени и слуђени, спремни на било какво коначно решење, само да до решења већ једном дође. Али, ни те часове наше слабости Вашингтон, навикнут да управо у таквим тренуцима докрајчује противника, није користио.

Штавише, Србија је једина држава коју је Запад, тј. Вашингтон, одбио. И то не једаред. Одбили су нас после Дејтонског споразума, када им се Слободан Милошевић нудио као "гарант мира и стабилности на Балкану". Одбили су нас и после Петог октобра, када је им ДОС на милост и немилост препустио све државне ресурсе. Одбили су нас и прошле године, када им је Борис Тадић, у два потеза (декларација о Сребреници и "просрпска" Резолуција УН о Косову), поклонио не само државни суверенитет, већ и националну својственост.

Не постоји ниједна друга држава на свету чију је понизност Стејт департмент одбацио, а камоли још толико пута. Као и сви претходни освајачи, ни Американци нису гадљиви на предају противника, али Србима не остављају чак ни ту могућност. Као да им је јасно да можемо да им будемо кориснији него тек као спаринг партнери за Хрвате и Албанце, али да ни сами још нису начисто каква би то корист могла да буде.

Набројано не значи да нема присталица Србије на Западу. Има их. Али, искључиво са ове стране границе. Тамо их нема!

Све то требало би да најзад поједностави однос Срба према Западу. Тај однос је одувек био сложен преко границе смисла. Као да још од самих зачетака српске државности на балканским просторима, имамо нека нерашчишћена посла са Западом... Сада напокон имамо чисту ситуацију: неће нас и тачка.

Да смо били иоле разборити, схватили бисмо то још после Јасеновца, злочина који су омогућили Немци, а заташкали Енглези (и на крају, пола века касније, довршили Американци). Јер, Јасеновац је та кључна тачка, кроз коју се огледа сав однос Запада према Србима.

Тешко је Јасеновца сетити се током марта, месеца у којем овдашња прозападна клика бесрамно користи начичкане годишњице (девети март, Ђинђићева смрт, Милошевићева смрт, НАТО бомбардовање, демонстрације "Боље рат, него пакт"), не би ли опет лупетала како смо ми и само ми криви што Србија још није на Западу. На главу просечног Србина се у марту сручи толико будалаштина, да је скоро немогуће трезвено сагледати дрскост Западних проповедника. Чак је и Драшковић протеклог марта добио прилику да поново попује нацији, коју је у међувремену научио да презире зато што га никада није изабрала да је предводи. Он, који је некада с доста права могао да држи моралне лекције Милошевићу и Војиславу Шешељу, данас би, да има имало морала, морао да стане мирно сваки пут када чује Шешељево име, а нарочито када се у његовом присуству помене Милошевић, који је макар последње године живота провео у немилосрдној борби са трибуналом од кога ће Драшковић дрхтати до краја свог живота. Али, уместо да стоји мирно, Драшковић сваку указану шансу користи да изнова трује исиловану јавност монструозном идејом о Србији на Западу.

Није у његовом трућању најгоре то што скрнави сећање на Дражу Михајловића, тако што се простачки позива на овог страдалника, док се суштински слаже са Михајловићевим крвницима, међу којима је и Јово Капичић, Драшковићев истомишљеник по питању Запада. Не, најцрња је та суманута замисао да Србија уопште мора да иде негде, тј. да се морамо приклонити Вашингтону како не бисмо били са терористима.

Тим заразним погледом на свет Вук је пре две деценије кастрирао пробуђени српски национализам, и то је његова највећа издаја. Плодове те издаје видимо још и данас, много више него што се чини на први поглед. То је она армија политичких апстинената, који су сви до једног били млади и пуни снаге раних деведесетих, када су се Драшковићу окренули јер су му поверовали да је већи Србин од Милошевића. Најхрабрији међу њима мислили су да ће их Вук водити до Книна, Бенковца, Бањалуке и Призрена, али им је он стално заповедао да јуришају само на српску полицију. Данас, ти људи тумарају по овој транзицији без ичега што им је свето. Сво поверење које су имали проћердали су на Вука и више га немају нимало. Неки су се у међувремену лепо снашли, већина је на ивици глади, а заједничко им је то што се уздржавају од гласања. Уопште, беже од било каквог изјашњавања. Самртничку тишину нарушавају само после Драшковићевих проповеди, када по инерцији, подсвесно жељни свега што им је његова издаја ускратила, у интернет анонимности откуцају: "Браво, Вуче".

Мањина међу њима остала је политички активна. Лако ћете је препознати у гласачком телу Чедомира "Канибала" Јовановића, Ненада Чанка и Млађана Динкића, или у публици "Данаса", Б92, "Пешчаника" и "Е новина" – по правилу су најгласнији, какви су конвертити увек и били. Без њих би ове политичке фигуре и ови квазимедији били безначајни и неприметни, сразмерно угледу и утицају које су имали пре две деценије. Управо захваљујући бившим СПО-овцима, фанатицима прозападне Србије, март је најгласнији српски месец, у којем најгори међу нама дају себи да право да причају све најгоре о нама.

Срећом, прошао је и овај март. Преживесмо и ову западњачку галаму. Сада зато можемо сталожено да сагледамо нешто што нам изби очи: Запад, тј. Америка, нас неће! Вашингтон још није смислио какву би Србију, у ком облику, обиму и саставу, пристао да уопште разматра као могућег савезника. Питање је да ли ће икада смислити, а и ако напокон смисли, то сигурно неће бити држава која ће макар и подсећати на Србију из њених срећних периода. Овакве какви смо, неће нас и тачка. И то је сушта истина. Гледаћете и даље Западне филмове (нађу се ту и одлична остварења), слушаћете Западну музику (релано, најбоља је) и читати Западне књиге (има их заиста сјајних), али Западну Србију сигурно нећете дочекати.

Ако вам се та истина допада, боље по вас. Ако вам не прија, то јесте за жаљење, али нећете је променити ма колико јадиковали над њом. А нема потребе да јадикујете. Сетите се Вука Драшковића и Јапанаца, и сигурно ће вам бити драго што не делите судбину са њима.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu