Alamut

Аламут

Аламут (персијски: دژ الموت‎) је била најзначајнија тврђава милитантних шиитских Измаелита. Останци Аламута се налазе јужно од каспијског мора у провинцији Рудбар (100 километара од Техерана) у Ирану. Град је било замало немогуће заузети јер је имао одличан положај и врло тежак приступ. Тако је у њему нашао упориште Хасан ел Саба, вођа Измаелита, којег су звали "старац са горе".

Према легенди, Хасан ел Саба је, да би направио утисак на непријатеље, својим војницима (асасинима) наређивао да се баце у препад са врха пећине. То је на сунитске непријатеље направило грозан утисак и понеки пут спасило Аламут опсаде.

Аламут је изграђен око 840. а уништен од Монгола 15. децембра 1256, када је тврђава предана без борбе. Том приликом је уништена једна од највећих библиотека света.

Из Википедије, слободне енциклопедије

Hašišini
Svete ubice

Najjače oružje i najveća snaga Hašišina bila je, zapravo, njihova neverovatna fanatičnost i čelična volja i rešenost da se ispuni zadatak postavljen pred njih, i to po svaku cenu, bez imalo obzira čak i prema sopstvenom životu. Tajna je ležala u načinu na koji su Hašišini regrutovani.

Hašišini su bili versko-politička grupa koju je formirao Hasan I Sabah. Pripadali su Nizarijima, podvrsti Muslimana – Šiita. Nastali su u XI veku, a glavno uporište im je bila tvrđava Alamut, koja je ležala na samom vrhu jedne planine južno od Kaspijskog jezera. U istoriji su ostali poznati kao zloglasne ubice koji bi po apsolutno svaku cenu i bez imalo straha bili spremni na sve da eliminišu svoju metu.



Budući da su Nizari bili okruženi neprijateljski raspoloženim stanovništvom, razvili su jedinstvenu strategiju preživljavanja koja je postala strah i trepet kako za Hrišćane – krstaše, tako i za druge, neprijateljski raspoložene Muslimane.

Hašišini bi bili regrutovani i obučavani u tajnosti, a onda bi ih poslali da se infiltriraju među lokalno stanovništvo neke oblasti gde bi ovi u stanju mirovanja provodili ponekad i nekoliko godina.

Takvi spavači su se zvali Fedajini, ili oni koji su spremni da umru za veru. Kada bi se aktivirali, obično bi se infiltrirali među poslugu ili čak među telohranitelje neke uglednije ličnosti koju bi trebalo ubiti ili je „ubediti” u nešto.

Kada bi došao pogodan trenutak, Fedajini bi bez imalo milosti eliminisali svoju žrtvu, i to najčešeće u javnosti, na primer u džamiji. Postoje priče i da su ponekad, kada se odluči da metu nije potrebno eliminisati, već samo na nju izvršiti pritisak, imali običaj da u toku noći samo ostave na jastuku žrtve bodež. Time bi joj jasno stavljali do znanja da nije bezbedna i da bi joj, ako misli da poživi, najbolje bilo da se dobro preispita.

Hašišini su za ubistva koristili najčešće manje, skrivene oštrice, kao što su bodeži, dok su izbegavali i prezirali otrove ili druga oružja kojima se ubistvo moglo izvršiti iz daleka, i tako eventualno omogućiti atentatoru da preživi. Poznato je i da su se služili danas izumrlom borilačkom veštinom zvanom Džana, koja je bila neka vrsta kombinacije hvatova, udaraca pesnicama i niskih nožnih udaraca u noge i genitalije.

Međutim, najjače oružje i najveća snaga Hašišina bila je, zapravo, njihova neverovatna fanatičnost i čelična volja i rešenost da se ispuni zadatak postavljen pred njih, i to po svaku cenu, bez imalo obzira čak i prema sopstvenom životu.

Tajna je ležala u načinu na koji su Hašišini regrutovani.

Naime, regruti bi pre nego što bi počela formalna obuka bivali drogirani i odvođeni, po jedan ili dvojica njih, u tajni vrt unutar tvrđave Alamut. Tamo bi nekoliko dana uživali u svim onim zadovoljstvima koja je Muhamed obećao Muslimanima koji stignu u Dženet, tj muslimanski raj. Njih bi sve vreme opsluživale devojke, koje su izigravale Hurije, stanovnice Dženeta, koje bi im ugađale na sve moguće načine koji im padnu na pamet. Posle nekoliko dana provedenih u vrtu, regruti bi ponovo bivali drogirani, i tada bi im vođa kulta, Hasan I Sabah, objavljivao da su upravo doživeli predokušaj onoga što je Alah spremio za njih ako budu izvršili sve zadatke koje on bude stavio pred njih.

Hašišini zbog toga nisu ni pokušavali da prežive atentate koji bi im bili postavljeni kao zadatak. Najčešće bi ih telohranitelji, uspeli oni u svojoj nameri ili ne, istog trenutka ubijali, a oni bi rado ginuli, čvrsto ubeđeni da ih za uzvrat čekaju rajska blaženstva koja su imali priliku da iskuse.

Od reči Hašišin potiče i današnja reč assassin, koja se u mnogim evropskim jezicima koristi da označi plaćenog ubicu ili atentatora. Neki etimologiju reči Hašišin dovode u vezu sa drogom hašiš, koju su, prema nekim izvorima, Hašišini koristili pre nego što bi krenuli na izvršenje zadatka (što je, po mom mišljenju, malo verovatno), ili zbog toga što im je ta droga, navodno, davana tokom boravka u gorepomenutom tajnom vrtu.

Ipak, najverovatnije da se ovde radi o zabludi, budući da većina ovakvih priča potiče od Marka Pola, koji je tvrdio da je imao prilike da se sretne sa njima u njihovoj tvrđavi Alamut 1273. godine, iako su tu tvrđavu još 1256. uništili Mongoli. Najverovatnije je da reč potiče od imena osnivača samog kulta Hasana, a u prilog tome ide i činjenica da su oni sami sebe nazivali Al-dava al-džadida, ili sledbenici nove nauke.




ostaci tvrđave Alamut


Hašišini su postojali od početka XI veka pa do sredine XIII veka, kada bivaju razbijeni od strane Mongola, tako da manje skupine bilo moguće naći još samo u XIV veku, tokom kojeg su se još uvek mogli unajmiti kao plaćene ubice.

Iako su Hašišini odavno nestali, prema novijim istraživanjima koja su sprovodili Sovjetski naučnici, u Centralnoj Aziji i danas u nedostupnijim područjima postoje manje zajednice Ismaelićana koji su najverovatnije potomci nekada ozloglašenih Hašišina.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ko su Asasini?

Do 20. su se stoljeća kroz povijest rijetko javljale skupine, sekte ili organizacije koje su u strogo organiziranim napadima i fanatički zaslijepljene bilo vjerom, bilo političkim ciljem, ubijale i sijale teror. Najokrutniji i najpoznatiji među njima bili su bez sumnje hašašini, odnosno asasini.


Ekstremna ismailitska sekta, nastala u 11. stoljeću, još je tada vrlo brzo postala poznata šireći teror u muslimanskom svijetu, ali nikada nije dosegla teološko i moralno priznanje od islamskog vjerskog autoriteta i zajednice. Djelovala je od kraja 11. do polovice 13. stoljeća, kad joj je glavno središte, tvrđava Alamut, uništena u pohodu Mongola.

O samoj etimologiji riječi asasin, odnosno hašašin, teško je govoriti sa sigurnošću, jer postoji više teorija. Sami su pripadnici sekti dali naziv al-da'va al-džadida, što znači novi nauk, nova doktrina, a sebe su zvali fida'i što znači onaj koji je spreman žrtvovati život za neki cilj. Do nas je prepoznatljivo ime došlo ili zahvaljujući njihovim neprijateljima te kasnijim povjesničarima i piscima.

Asasin je izvedenica i odnosi se na arapsku riječ haššašin, onaj koji jede hašiš. Njihov je utemeljitelj, Hasan ibn al-Sabah, prema jednoj legendi, iza utvrde napravio raskošan vrt u koji su imali pristup samo njegovi sljedbenici, gdje su uživali u raznim oblicima hedonizma.



Hasan ibn al-Sabah Ondje bi ih drogirao hašišem, po nekim izvorima i opijumom, koji bi u njima stimulirao osjećaj raja, a za to su, nakon takvog iskustva, bili spremni učiniti sve. Ideja raja i konzumiranja hašiša do nas je prvenstveno došla preko djela Marca Pola koji se ondje neko vrijeme zadržao.

Neki pisci sugeriraju da riječ asasin potječe jednostavno od imena Hasan, a znači sljedbenici Hasana. Ako uzmemo u obzir koliko se vjerodostojnim smatraju zapisi Marca Pola, radije bismo se priklonili ovoj drugoj teoriji, premda su Polova djela dragocjen izvor za upoznavanje ondašnjih običaja mnogih istočnih naroda.

Hasan ibn al-Sabah je, zauzevši 1090. tvrđavu Alamut na sjeveru Perzije, oko sebe okupio političko vjersku organizaciju s čijim se duhom i nepokolebljivošću nitko kasnije u povijesti neće moći mjeriti.

Članovi su bili podijeljeni hijerarhijski ovisno o njihovu znanju, pouzdanosti i hrabrosti. Prolazili su naporne i stroge obrazovne programe, kao i fizičke treninge. Omiljen Hasanov odgovor neprijateljima bilo je ubojstvo.


Tvrđava Alamut Asasine je na zadatke slao individualno ili vrlo rijetko skupine od dva-tri vojnika, a 'zadatak' je gotovo uvijek bila jedna osoba. Kako bi što efektivnije obavili posao, često su se maskirali u trgovce ili askete, naselili se u mjestu u kojem bi zločin trebao biti počinjen, upoznajući se sa situacijom te navikama žrtve. Iako su se pripreme odvijale pomno i u najvećoj tajnosti, ubojstva su se uvijek događala u gužvi, najčešće u džamiji, usred bijela dana, uglavnom oko podneva.

Za Hasana ubojstvo nije značilo samo otkrivanje neprijatelja, već je bilo i pouka narodu: kao prvo, kazna neprijatelju i, kao drugo, herojsko polaganje života za viši cilj, budući da su ubojice gotovo uvijek na mjestu bile ubijeni od stražara ili čuvara žrtve. Upravo taj spokoj s kojim su pripadnici asasina prihvaćali smrt naveo je i njihove suvremenike i kasnije povjesničare da pridaju veliku važnost njihovu uživanju hašiša.

Prvo se ubojstvo dogodilo 1092, dvije godine nakon osnutka sekte. Seldžuci su bili na vrhuncu moći, a glavni oslonac naroda i države, osnovane na području zemalja osvojenih od turskih ratnika, bio je žestoki protivnik šijita, Nizam al-Mulk. Krajem je te godine ubijen nožem od jednog Hasanovog sljedbenika. Seldžuci više nikad nisu povratili jedinstvo ni snagu.

Narod je asasine prvenstveno mrzio zbog njihova utjecaja i moći, a optuživali su ih i za simpatiju prema zapadnjačkim okupatorima, križarima. Proširivši se i na dijelove Sirije, gdje su se zvali Batini, unatoč smrti Hasana ibn al-Sabaha 1142, asasini su nastavili sa svojim djelovanjem.

Kršćani, odnosno križari, do polovice 12. stoljeća nisu s njima imali doticaja niti su za njih čuli. U vezi s ubojstvom Conrada od Montferrata, kralja Jeruzalema, postoji legenda da je sam Rikard Lavljeg Srca naručio njegovu smrt od asasina.


Hulagu Kan

Snagu asasina zaustavio je tek Hulagu Kan, mongolski vladar, osvojivši Alamut, kao i druge važnije utvrde te sekte. U tim je napadima, međutim, spaljena većina tekstova i zapisa koji se tiču djelovanja asasina, pa se danas o njima uglavnom nagađa.

Iz naziva njihove sekte danas se u mnogim jezicima izvodi riječ ubojica, ali uglavnom za ubojstva koja su politički motivirana.

Neki komentatori, kako strani, tako i naši, povlače paralele između današnjih terorističkih napada muslimanskih ekstremista i hašašina, često ih navodeći kao preteče terorističkih skupina. Premda se zasigurno može pronaći veza kroz neke sličnosti ekstremizma i fanatičnosti, mnogi još moraju shvatiti da se ono što karakterizira određenu sektu unutar islama ne može projicirati na cijeli islam.

Asasini ili hašašini povijesti će ostati poznati kao jedni od najokrutnijih ubojica koji su svoju snagu, ili barem nadu, crpili iz hašiša.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Hasan ibn al-Sabbah



Tvrđava Alamut


Uvek aktuelan roman: "Alamut" Vladimira Bartola

Sanjari iz pakla

Ono što Bartolov roman izdvaja i čini svevremenim jeste minuciozno razotkrivanje pravila vladanja



Vladimir Bartol i naslovna strana knjige (Fotodokumentacija "Politike")

Teroristički napadi islamskih ekstremista koji su kulminirali 11. septembra 2001. rušenjem Kula bliznakinja u Njujorku u svetu su probudili interesovanje za jednog pisca koji je, zvuči neverovatno, polovinu prošlog veka bio zaboravljen. Reč je o slovenačkom pripovedaču i romansijeru Vladimiru Bartolu (1903-1967), autoru romana "Alamut" koji je 1938, kada je prvi put objavljen, naišao na ćutanje i čak nipodaštavanje. Možda je i zato drugo izdanje čekalo u Sloveniji dve decenije...

Ipak, pred kraj prošlog veka roman je doživeo književnu reinkarnaciju: danas se Bartol smatra jednim od najvažnijih u istoriji slovenačke književnosti, ušao je u obaveznu lektiru, a njegov "Alamut" se i u Sloveniji i u svetu trenutno ocenjuje kao anticipacija strahota koje će se desiti u drugoj polovini 20. stoleća i nastaviti u trećem milenijumu.

"Alamut" je prvi put preveden na srpski jezik 1955. godine, potom ponovo pre par godina da bi se, ovih dana, pojavio treći put, u novom prevodu Srećka Čolakovića sa slovenačkog i u izdanju "Prometeja" iz Novog Sada.

Roman je u svetu u ovom času izdavački i čitalački "pogodak": preveden je na više od 19 jezika - češki, francuski, nemački, turski, španski, grčki, arapski, čak i korejski, a očekuje se i prevod na engleski. Svaka pretnja terorista Zapadu ili teroristička akcija bacaju iznova svetlost na ovo delo čija je radnja smeštena u severnu Persiju (danas Iran), u 11. vek – 1092. godinu.

Vladimir Bartol je za osnovu priče uzeo istinito mesto i istinitu ličnost: nepristupačnu tvrđavu Alamut koju su podigli dajlamski kraljevi i iza nje napravili rajske vrtove za uživanje, i Hasana ibn Sabaha, koji je Alamut izabrao za obuku fedajina, ratnika ismailita spremnih da poginu za veru.

Priču o ibn Sabahu i Alamutu navodno je na Zapad prvi preneo Marko Polo; tvrđava Alamut i danas postoji, ali kao ruina koja se dodatno urušava čestim zemljotresima.

Bartol nije jedini koji nije odoleo priči o religioznim ubicama, perfidno treniranim da veruju da idu u raj ako počine politički zločin: i jedan od najvećih pisaca današnjice, Umberto Eko, Alamut je opisao u svome izvanrednom romanu "Baudolino" ("Narodna knjiga", 2001), u poglavlju "Baudolino u zemaljskom raju" u kojem je ibn Sabah "prekršten" u Alaodina.

Delo Vladimira Bartola zasniva se na istorijskoj istini koja je prerasla u legendu: ibn Sabah je u tvrđavi Alamut svoje ratnike pretvarao u zilote tako što ih je drogirao, potom tako drogirane prenosio u vrtove koji su podsećali na san o Raju, a sutradan ih ubeđivao da će se u tom raju ponovo naći samo ako poginu za veru. Po njegovoj naredbi, naravno.

Ubedljiv, slatkorečiv ali autoritativan zahvaljujući tome što je spoznao mehanizam vlasti – nije dovoljno da je imaš, već da si strah i trepet – ibn Sabah je svoje verne gvozdene vojnike pripremao da ubijaju političke vođe. Od njega su strepeli kraljevi i svi poglavari, a taj plan, koliko lud toliko divljački, kako kaže sam Bartol, zasnivao se na poznavanju prirode i čovekovih slabosti.

Ono što Bartolov "Alamut" izdvaja i čini svevremenim jeste minuciozno znalačko razotkrivanje pravila vladanja. Čitalac se gotovo ježi od neverovatne spoznaje da su mu ta pravila pred očima i kroz narodne poslovice i filozofiju od antike do danas i, što je najgore, kroz nesrećna ratna iskustva a, opet, milioni ljudi širom Zemljine kugle uvek, i uvek, "padaju" na zavodljive reči onih koji vladaju svetom.

"Ja ne znam ni za okrutnost ni za milost. Samo izvršavam svoj plan," reći će ibn Sabah u jednom času; razradi ideja ovog paklenog sanjara koji pati što nije Alah Bartol će u "Alamutu" posvetiti nekoliko središnjih stranica. Razotkrivanje mehanizma vladanja koje je stalo u tih nekoliko ispisanih listova poražavajuća je istina, koja se podsmeva i prkosi optimističnoj izreci da je istorija učiteljica života.

Bartolov "ismailit, koji je spreman da se bez pitanja žrtvuje po nalogu vrhovnog poglavara", i koga odlikuju "pokornost i sveti žar", bez pogovora izvršava naredbu proroka i vojskovođe kome slepo veruje zato što se taj vođa rukovodi jednostavnom istinom: da je potrebno da zna za zrnce više od onoga kojim vlada. Odnosno, "što je niža svest to je veća gorljivost", ili "Moć svake ustanove u suštini počiva na zaslepljenim pristalicama."

Da bi dokazao da se to odnosi na sve, bez izuzetka, pisac "Alamuta" bira tri zanimljiva lika, trojicu učenika, budućih asasina: jedan je hrabar, drugi je snažan, treći je pametan. Sva trojica su, savremenim jezikom rečeno, zamorčići: prva dvojica će ibn Sabahu poslužiti kao gorljivi poslušnici koji će pred izabranom publikom izvršiti samoubistvo da bi dokazali svoju žarku veru u proroka vojskovođu.

Treći će ubiti ibn Sabahovog neprijatelja, pokajati se, vratiti u Alamut da ubije svog Učitelja, ali će ponovo biti "preveden" u ideju asasina i otići iz Alamuta da propoveda ismailitske ideje.

Nema pitanja, nema pogovora. To je zakon Alamuta. I zakon Novog sveta, Novog čoveka, od Aleksandra Makedonskog do Milosrdnog anđela ili Bin Ladena. Samo su, kako vreme prolazi, sredstva ubeđivanja sofisticiranija.

Vladimir Bartol je roman "Alamut" pisao i objavio u osvit nacizma i staljinizma. U 21. veku ovo delo govori još jednom da je svaki Novi svet sazdan i sastavljen "promišljeno, i sa puno smisla."
Zasnovan na učenju da ništa nije istinito, ergo, sve je dozvoljeno, to jest, da budući da nam je nedostupna – istina ne postoji, Bartolov "Alamut" i danas objavljuje da su istinitost i neistinost jednake, da nijedna vera ne može drugačije dokazati i da je svaki pokušaj preobraženja ljudske prirode na ovaj način probitačan. Vladari dobro znaju da idući za takvom idejom ne moraju težiti večnosti pošto smrt sve nas stiže, bilo da smo sluge ili gospodari. Važno je samo da ima moć za života, a vreme će se već pobrinuti da ga smesti u alamutsku legendu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nocno nebo nad Alamutom




Tvrdjava Alamut





Ovako je moguce izgledala tvrdjava Alamut

Хасан-и Сабах ( персијски : حسن صباح, арапски : ас-الصباح Хасан Сабах, Хасана Ибн Сабах, Сабах Хасан Бена. حسن 1050с-1124) је био персијски Низари Исма'или мисионар који је конвертован заједнице у крајем 11. века у срце Алборз планинама северног Ирана . Место је позвао Аламут и био приписан древни краљ Даилам . Он је основао групу чији су чланови понекад назива Хасхсхасхин или убице.

Хасан-И Саббах је рођен у граду Ком (данашњи Иран), у Персији у 1050с у породици Твелвер Схи'ах. [1] Његов отац је био Арапски тврдећи јеменског порекла, који је напустио Савад од Куфа хеј (данашњи Ирак) да се населе у (претежно Шиитског) граду Ком. [1]

Рано у свом животу, његова породица се преселила у Раии . [1] Раии (Савремена Техеран) је град који није видео пуно од радикалног мисао од 9. века и то су видели Хамдана Кармат као један од својих гласова. Он такође није видео много мисионарски рад од стране разних секти, као сваки страствено као следећи. [ цитат потребан ]

Било је то у овом центру верских матрица која Хасан развио интересовање за метафизичким питањима и придржавао Твелвер код наставе. Од 7 до 17, [2] је студирао код куће и савладао савршено Хиромантија , језика , филозофије , астрономије и математике (нарочито геометрија ). [3]

Раии је такође дом за активности Исма'или мисионара у Јибал . У то време, Исма'илисм је све већи покрет у Персији и другим земљама источно од Египта. [4] Грчко-персијски Исма'илис подржао да'ва ("Мисија") у режији Фатимида калифата у Каиру и признат ауторитет Имам-калиф Ал-Мустансир († 1094), али пошто неко време, Исфахан него Каиро могу имати функционисао као своје главно седиште. [4] Тхе Исма'или мисија је радио на три слоја: најмањи је био војник стопала или фида'и, затим Рафик или "друг", а на крају Да'и или "мисионарске". Прошло је сугерисао да је његова популарност у Персији дугује нешто незадовољство својим Селџуци владара, који је недавно уклоњен локалних владара. [1]

У Раии, млади Хасан је дошао у контакт са Амира Дарраб , друг, који га је упознао са Исма'или доктрину. Хасан је у почетку импресионирана. Као што је упознао Дарраб, учествујући у многим страствени дебатама да расправља о основаности Исма'ил преко Муса , Хассан поштовање растао. Импресиониран осуде Дарраб, Хасан је одлучио да се удубе дубље у Исма'или доктрине и веровања. Хасан је почео да виде заслуге у пребацивање на Исма'или.

Конверзија у Исмаилисм и обука у Каиру

У доби од 17, Хасан конвертују и заклео на верност Фатимида калифа у Каиру . Хассан студија није крај са својим Цроссинг Овер. Он је даље учио код друга два да'иииаин, и као он је наставио на свом путу, он је погледао у очи поштовања.

Хасан је строг и посвећен посвећеност да'ва донео му је у публици са начелником мисионарске у региону: "Абду л-Малик ибн Аттасх . Ибн Аттасх, одговарајуће импресионирани младим седамнаест година Хасан, направио га је заменик мисионар и саветовао га да оде у Каиро даље студије.

Међутим, Хасан није ишао у Каиро. Неки историчари су постулирао је да Хасан, након његове конверзије, играо домаћин неки чланови Фатимида калифата, и то је процурео за борбу против Фатимида и анти-шиитски низам Ал-Мулк . Ово је навело је одустајање да би добили Раии и Каиро у 1076.

Хасан је око 2 године да достигне Каиру. Уз пут је обишао многе друге регионе који није пао у општем правцу Египта . Исфахан је био први град који је посетио. Он је био домаћин једног од Мисионари своје младости, човек који је учио младалачка Хасан у Раии. Његово име је и Реси Абуфасл Он је даље упутио Хасан.

Одавде је отишао у Азербејџан , на стотине миља на север, а одатле у Турску . Овде је привукао гнев свештеника после жестоке дискусије, и Хасан је био избачен из града је био унутра

Он је тада окренуо југу и путовао по Ираку, достигао је Дамаск у Сирији . Он је отишао у Египат из Палестину . Записи постоје, неки у фрагментарног остацима његове аутобиографије, а из другог биографији коју је написао Рашид ал-Дин Хамадани у 1310, до данас је стигао у Египту у 30. август 1078.

Није јасно колико дуго је остао у Египту, Хасан: око 3 године је најчешће прихваћена време. Он је наставио своје студије овде, и постао потпуно мисионара.
[ Едит ]
Повратак на Персију

Док је био у Каиру, учење и проповед, он је узнемирен високо запаљив начелника војске, Бадр Ал-Јамали . Такође је рекао да је касније извора Исмаили имама-халифе Ал-Мустансир обавестио Хасан да је његов старији син Низар ће бити следећи имама. Хасан је био на кратко затворен од Бадр Ал-Јамали. Колапс минарета у затвор је одведен да буде знамење у корист Хасана и он је одмах пуштен и депортовани. Брод који је био путују био уништен. Он је спасао и одведен у Сирији. Путовање преко Алепо и Багдаду , он је престао своје путовање у Исфахану у 1081.

Хасан је живот сада је био потпуно посвећен мисији. Хасан турнеје широм Ирана. На северу Ирана, а додирује јужне обале Каспијског мора , су планине Алборз . Ове планине су дом за људе који су традиционално опирао свим покушајима потчињавања, ово место је такође Шиитска наслоњена. У оквиру ових планина, у региону Даилам, Хасан је одлучио да настави своје мисионарске активности. Хасан је постао начелник Мисионар у тој области и послао своје лично обучени мисионари у остатку региона.

Вести о активности овог корисника Исма'или достигао низам Ал-Мулк, који је послао своје војнике са налога за снимање Хассан. Хасан им је избегао, и оде дубље у планине.

Заузимање Аламут

Хасхсхасхин тврђава Аламут .

Његова потрага за базу одакле да води његова мисија завршена када је пронашао дворац Аламут у Рудбар области у 1088. То је тврђава који је стајао стражар у долину која је била око педесет километара дуг и широк пет километара. Тврђава је саграђена око 865 године, легенда каже да је саградио краљ који су видели његов орао лети до и смуђ на стени, од којих је краљ, Уах Судану Ибн Марзубан, разумели значај. Ликенинг тхе перцхинг орла на лекцију дао, он се зове Форт Алух Амут: на "орлови наставе".

Хассан преузимање тврђаве био је један од тихе предају у лице поражени квоте. Да би ефекат ово преузимање запослених Хасан генијалног стратегије: то је добар део две године да се ефекат. Први Хасан послао свог Даиииин и Рафик е да победи села у долини изнад. Затим, кључни људи су претворени у 1090 и Хасан је преузео тврђаве. Он је рекао да Хасан понудио 3000 динара за злато у тврђаву власника за износ од земље која би се уклопила бизон је крију. Термин који је договорен, Хасан исеците на траке Сакриј везе и траке по ободу тврђаве. Власник је поражен. (Ова прича носи упадљиво личи на Вергилија налога од Дидо је оснивање Картагине .) Хасан му је дао нацрт на име богати власник и рекао му да узме новац од њега. Легенда даље каже да је када је власник видео нацрт са потписом Хассан, одмах је уплатио износ тврђаве власника, запањујуће њега.

Са Аламут као свој, Хасан посветио толико верно да студирају, да је рекао да је у свим годинама које је он био тамо - готово 35 година, никада није напустио своје одаје, осим два пута када је отишао до крова. Он је проучава, превођење, молитвама, посту, и усмеравање активности Дава: простирање Низари доктрина је са седиштем у Аламут. Он је знао да је Кур'ан напамет, могао нашироко цитат из текстова већине муслиманских секти, и поред филозофије, био је добро упућен у математици , астрономији , алхемија , медицина , архитектура , и главне области науке свог времена. [ 5] Хасан је био један који је пронађен утеху у штедње и штедљивост. Побожном животу био један од молитве и оданости. Хасан је био харизматични револуционарни, је рекао да је обична гравитације увјерење је могао да прободе најтежи и већина православних срца и победи их да његову страну.

Од ове тачке његове заједнице и њених огранака проширила по Ирану и Сирији и дошао да се зове Хасхсхасхин или убице , исламски мистерије култ .

Хасан је био изузетно строг и дисциплинован. Овај догађај Великог васкрсења (Ал-Ал-Кииамат Кубра), догодило се под касније Исмаили имама Хасана Ала-дхикрихи АС-Саламу у 1164.

Легаци

Већи део свог живота скица и почетком Хасхасхинис добијени историјских написано у исламском свету и неколико рачуни су писани по наређењу Халагу Кан , који је пре уништавајући све, дао би му шефа министру да напише комплетну историју Атентатори (на основу евиденције у Аламут библиотеке) и то је место где већина историјских података о циљу долази. [6] Они су или потичу од сунита који су били мотивисани полемицистс да дискредитује Низари Исма'или на политичкој и вјерској основи , или крсташи враћају у Европу. Марко Поло је тврдио да је посетио Аламут, иако рок он даје прави своју тврдњу сумњивог у најбољем случају.

Његову подршку и учешће у серију убистава познатих научника, имама и других племенитих личности му је дао титулу једног од првих терористичких организација у свету. Неки од познатих убистава и догађаје у тим средњовековне векова Хасхасхин су следеће: [8]
1092: чувени Сељук везир Низам ал-Мулк је убијено од стране убица у Багдаду. Он постаје њихов прву жртву.
1094: Ал Мустансир умире, а Хасан не признаје нови калиф, Ал-Муста'ли . Он и његови следбеници су пребациле у верност свом брату Низар. Следбеници Хасан ускоро су долазили у сукоб са калифом у Багдаду превише.
1113: Након смрти владара Алепо је, Ридван је Убице су истерани из града од стране трупа Ибн ал-Кхасхаб.
1110'с: атентатори у Сирији промене своју стратегију, и почните тајне рад и гради ћелије у свим градовима широм региона.
1123: Ибн ал-Кхасхаб је убијен од стране убица убица.
1124: Хасан умре у Аламут, али је организација живи на јачи него икад. - Водећи Кади Ебу Саад Ал-Харави је убијен од стране убица убица.

Верује се да је да су хиљаде научника били су готово убили Хасхасхин у тој ери. После смрти Хасана, неки важни догађаји су следеће;
1126 26. новембар: Емир Порсуки од Алепа и Мосулу је убијен од стране убица убица.
12. век: атентатори прошири своје активности у Сирији, где могу да добију пуно подршке од стране локалних Схи'и мањине као Сељук султаната заробили ову територију.
Атентатори снима групу двораца у Нусаириииа Планине (модерна Сирија). Најважнији од ових двораца су Масиаф, из које је "Старац и планина", Расхидеддин Синан владао практично независно од главног вође убице.
1173: атентатори Сирије унесите негоциатионс са краљем Јерусалима, са циљем да се преобрате у хришћанство. Али, како сада Атентатори су били бројни и често радили као сељаци, они плаћају високи порези на локалне хришћанске спахије, који су православни сељаци ослобођени. Њихова конверзија је за разлику од њих, а ове године Убица преговарачи убијени су хришћански витезови. Након тога, више није било говора о конверзије.
1175: Расхидеддин људи чине два покушаја о животу Саладина, лидер Аииубидс. Други пут, убица је дошао тако близу да су ране нанели Саладина.
1256: Аламут тврђава пада на Монгола под вођством Хулагу. Пре него што се то догодило, неколико других утврђења су били заробљени, и на крају Аламут био слаб и са мало подршке.
1257: Монголски ратни командант Хулагу напада и уништава тврђаву на Аламут. Убица Библиотека је у потпуности сравњен, дакле уништава кључни извор информација о убицама.
Око 1265: Убица упоришта у Сирији пасти на Мумлук султану Баибарс 1. Тхе [9]

Према полемички рачуне које ће еволуирати у [легенду разјашњење потребан ], будући убица био подвргнут обреди врло слични онима у другим мистерије култова у којима предмет је направљен да верује да је био у непосредној опасности од смрти. Али, обрт од атентатора био је да они дрогиран лице да се симулира "умире", касније су их пробуди у башти тече вином и служио је раскошан празник од девојака . Тхе преклињући је тада био убеђен да је у небо и да Сабах је представник божанства и да сва његова наређења треба следити, чак и до смрти. Ова легенда потиче од Марка Пола , који је посетио Аламут тек након што је пао на Монгола у КСИИИ веку. [6] [10]

Остали рачуни индоктринације сведоче да убудуће атентатори су довели до Аламут у младости, и док су сазрела, насељавали наведене парадисицал баште и држани су дрогиран са хашиша , као у претходној верзији, Хасан заузели ово врт као божански изасланик . У одређеном тренутку (када би њихова иницијација се рећи да су почели), лек је повучен од њих, и они су били уклоњени из баште и бацили у тамницу . Ту су били обавештени да, уколико желе да се врате у рај су тако недавно уживао да ће бити на личну одговорност Сабах, и да стога мора да му упутства ТАЦНО прате, до и укључујући убиства и самопожртвовање. [10]

Он је рекао да Сабах последње речи као што је лежао умирући, били "Ништа није истинито, све је дозвољено."


Veoma los prevod Hasanove biografije sa Vikipedije


Koliko je meni poznato:
Prema legendi Hasan je dobio Alamut lukavstvom, trazeci da mu se proda (za jako mali iznos) deo utvrdjenja koliko moze da pokrije koza magarca. Posto je dogovor postignut njegovi ljudi isekli su kozu magarca na veoma uske trake i njome obuhvatili celu tvrdjavu.
I Hasan je takodje bio veoma ucen, obrazovan i mudar covek, poznat po svojoj strogosti, koji je cak i svoja dva sina osudio na smrt jer nisu ispunjavali naredbe kako im je nalozeno.
Zvali su ga "Starac sa planine", ziveo je povuceno, usamljen, posvecujuci se nauci, a njegovi sledbenici slepo i odano izvrsavali su naredbe, ne zaleci da odu i u smrt.

Procitala sam roman "Alamut" pre ko zna koliko godina, i mogu da ga svakom preporucim - dobar istorijski roman, veoma upecatljiv.

ASASINI I STARAC S PLANINE

Asasasini ili Hašišini bili su tajno društvo perzijskih Ismai’illa koje je stvorio Hassan I Sabbbah 1090. Poput mnogih redova I tajnih društava tijekom godina, stvarna povijest I učenja stopila su se I izmiješala s folklorom I mitovima. O samoj etimologiji riječi asasin, odnosno hašašin, teško je govoriti sa sigurnošću, jer postoji više teorija. Sami su pripadnici sekti dali naziv al-da’va al-džadida, što znači novi nauk, nova doktrina, a sebe su zvali fida’i što znači onaj koji je spreman žrtvovati život za neki cilj. Do nas je prepoznatljivo ime došlo ili zahvaljujući njihovim neprijateljima te kasnijim povjesničarima i piscima. Asasin je izvedenica i odnosi se na arapsku riječ haššašin, onaj koji jede hašiš. Njihov je utemeljitelj, Hasan ibn al-Sabah, prema jednoj legendi, iza utvrde napravio raskošan vrt u koji su imali pristup samo njegovi sljedbenici, gdje su uživali u raznim oblicima hedonizma. Povijest ovog društva također nije iznimka. Hassan I Sabbah bio je Ismai’ill da’I perzijskog podrijetla. Glasine kažu da se školovao na Sveučilištu u Nishapuru zajedno sa Omarom Khayyamom, a uskoro je dobio I namještenje na dvoru gdje je Khayyam već bio dvorski astrolog. No uskoro napušta dvor uslijed skandala koji mu je prouzročio ljubomorni rival. Potom je 1086 otputovao u Egipat gdje se uključuje u rad fatimidskog ogranka Ismai’ili-a pod vodstvom nasljednika prijestolja Fatamidskog Kalifata – Nizara. Hassan I Sabbah potom se vraća u Perziju gdje nastavlja podupirati Fatamidski ogranak Ismai’ilia. Kada je Nizar utamničen i zamijenjen svojim mlađim bratom, Hassan i Sabbah prekida svoju vezu s Fatimidima I 1090 zauzima tvrđavu Alamut (orlovo gnijezdo).

Alamut se nalazio na južnoj obali Kaspijskog mora u planinskom dijelu Elburz. Ovdje je utvrdio svoj centar moći sačinjen od vanjskih plemena i planinskih ljudi daleko od već utvrđenih centara političke i ekonomske moći, te proklamirao religiozna učenja koja su bila spoj Ismai’ilijevske vjere i gnostičkog dualizma Islama. Za Ismai’ile, Imam ili glavni vjerski poglavar bio je izravni predstavnik Boga u materijalnom svijetu i jedino kroz njega moglo se doći do spasenja. Godinama je to bio prijestolonasljednik Kalifata, ali sada je Hassan i Sabbah tu ulogu preuzeo na sebe. Carstvo koje je stvorio Hassan i Sabbah nije bilo toliko materijalno koliko političko carstvo unutar granica drugih carstava. Zbog toga je uspostavio i zahtijevao potpuno novi pristup i način ratovanja. Hassan i Sabbah imao je potpunu kontrolu nad svojim sljedbenicima koji su se za njega u svakom trenutku bili spremni žrtvovati. Ovi sljedbenici zvani Asasini svoj naziv dobili su po konzumentima hašiša- Hašišini. Njihova ratna taktika sastojala se u tome da se infiltriraju u neprijateljske redove, te zadobiju povjerenje i visoke položaje često glumeći vjeroučitelje ili derviše. Sa ovih pozicija lako su mogli eliminirati dodijeljene im mete. Nakon atentata koji su činili nožem ne bi se ni trudili pobjeći, već bi mirno čekali uhićenje i smrt znajući da je njihov zadatak obavljen. Ponekad bi Asasini bili po nekoliko godina u Sultanovoj službi prije nego li je zatražena njegova eliminacija.



Prvo se ubojstvo dogodilo 1092, dvije godine nakon osnutka sekte. Seldžuci su bili na vrhuncu moći, a glavni oslonac naroda i države, osnovane na području zemalja osvojenih od turskih ratnika, bio je žestoki protivnik šijita, Nizam al-Mulk. Krajem je te godine ubijen nožem od jednog Hasanovog sljedbenika. Seldžuci više nikad nisu povratili jedinstvo ni snagu. Narod je asasine prvenstveno mrzio zbog njihova utjecaja i moći, a optuživali su ih i za simpatiju prema zapadnjačkim okupatorima, križarima. Proširivši se i na dijelove Sirije, gdje su se zvali Batini, unatoč smrti Hasana ibn al-Sabaha 1142, asasini su nastavili sa svojim djelovanjem. Ova vrsta političkih atentata bila je novost mnogim vladarima i bilo je lakše udovoljiti Starcu s Planine (kako su zvali Hassan i Sabbaha), kada vladar nije mogao biti siguran čak ni u svoje najbliže savjetnike i suradnike. Vjeruje se da je ova vrsta atentata dosegnula sve do Pariza i Indije.



Zanimljive pojedinosti o unutarnjoj ideologiji Asasina mogu se pronaći u radovima izvjesnog Hassana, unuka Burzug Umida koji je stolovao Alamutom nakon Starca s Planine. Dvije godine po svom priključenju u alamutski imamat, Hassan je okupio sve vjerske vođe tog kraja te im u ime «đinija, anđela i ljudi» saopćio da njihov spas leži u izvršavanju Hassanovih naredbi i da je religiozni zakon Islama dokinut. Potom je načinio dva luka koja su simbolizirala preuranjeni kraj Ramazana koji su proslavili pijući, gosteći se i održavajući festival koji je značio osipanje svetog zakona. Ova i slične priče navele su moderne spisatelje i magičare poput Williama S. Burroughsa, Briona Gysona and R. A. Wilsona da pokažu izričito zanimanje u Alamut I Starcu s Planine pripišu frazu “ništa nije sveto, sve je dozvoljeno”. Sve od radova Marka Pola svijetom kruže priče o Asasinima I Mitskom Vrtu. Većina mitova koja okružuje Alamut proistječe upravo iz Putovanja Marka Pola navodno tijekom 1270. ali nažalost, Asasine I njihovo utočište uništio je Hulagu Khan I njegovi mongolski jahači 1256. To što možemo saznati iz priča Marka Pola nije autentično, već vjerojatno mješavina priča koje je i sam putem čuo.



Prikaz asasina koji svoju odanost dokazuje čak skokom s litice u smrt

[You must be registered and logged in to see this link.]