Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Hag - Srpska sudbina i obraz

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Hag - Srpska sudbina i obraz

Počalji od vivijen taj Sub 4 Jun - 9:33:39



ХАГ – СРПСКА СУДБИНА И ОБРАЗ

Пише: Светозар Радишић
04 јун 2011

[You must be registered and logged in to see this image.]

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ. ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, уцена, подвала, фолирања и клевета? Ипак, када се мало размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и мега финансијери) и њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон... У глобалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, а конци се протежу од од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти пре ритуала у Реду „Лобања и кости”. Марионете, као и сви остали патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале за то изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да седе наспрам људи који су окрвавили руке и што чине то ван свих међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на свог глобалисту Слободана Милошевића. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти. Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем потискују, а ни сами не знају где: свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности.

Из истих разлога нико од јавних личности није реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат”. Нико није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује. Он је најављен као заштићени сведок К7, пред Хашким трибуналом сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. При том је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ, од чувеног признања Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског рата (1991–1995).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска организује референдум о независности без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројавају се паравојне јединице Збора народне гарде. Тада је Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Истог дана Ван ден Брук у име Европске заједнице упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Не постоје људи који нису схватили да је Европска заједница знала да формирање ЗНГ-а и постављање човека из републике која је одлучила да напусти СФРЈ значи и крај СФРЈ и почетак рата на просторима те земље. Уосталом, тада се ушло у концепт који је објављен 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Тај документ је био доступан хашким правницима. Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава.

При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољено по теорији организације, нити у систему одлучивања. Или мора да буде непаран број, да један од гласова има већу тежину, или да постоји арбитар, односно већи ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника, политичара из касније одвојене републике (Бранко Костић), присуствовали чланови трочлане комисије Европске заједнице. Прави, независни правници би испитали да ли су они допринели рату или су радили на њему. Све је било провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије. Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић је упозорио светску јавност да се Стјепан Месић не понаша коректно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године на наредбу предесдника Председништва СФРЈ која није била заведена, што значи да није била легитимна и легална, а упућена је провокативно из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Наравно, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај скандалозни период, условљен одлукама у Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос томе, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије и због тога је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза флоскула Запад и Европска заједница) све време подржавала њихове противнике и бомбардовала и ракетирала српски народ.

Правници у Хагу, и свуда у свету „новог поретка“, заборавили су још два детаља. Када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак... Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића коју је дао 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Доказано је да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Занимљиво је да је лорд Карингтон 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Друго, правници у разним кабалистичким трибуналима су очевидно запоставили чињеницу да је у чудсеној ноћи 14/15. децембра 1991. године одлучено све што се после те ноћи догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја 'ловишта'и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези са признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. 'Сиромашне земље' као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Трилатералисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – састали су се са лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Подучили их шта да раде, дали им подршку, обећали им независност и оверили то фотографијама. Холбрук је тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Све је заташкано и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће носити на себи „жиг Звери”.

ЛЕХЛЕНД ЧИСТИ СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао и Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који се приписују босанским Србима.

Према Лехнанду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. Познато је да је оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999. Без обзира на жртве које су биле на све стране на Косову, тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача слаб предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Били су потребни две године и 300 сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. Такозвани централни случај је стога био потпуно уништен.

Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. Запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије по основној оптужби одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Уосталом, доказано је да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, Југославија није имала своју војску у Босни и Херцеговини. Србија није имала контролу над догађајима западно од Дрине. Већа кривица за почињена убиства свакако лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Кривица за све покоље у БиХ је пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића, упркос томе што је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, који су касније оптужени за геноцид. У братимљењу су наводно учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор је парадоксалан: апсурд до апсурда повезује ликове попут Бориса Тадића, Николе Саркозија, Обарака Обаме, будући да они генетски не припадају државама које воде и не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују су слични војно-политичком рашомону који је окруживао Тита. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски „политичари”, „правници”, „психолози”, „философи”, „полицијски и војни официри” и „новинари”. Вероватно зато што су они све то само наводно.

Сада када је 26. маја 2011. волшебно, натприродно опуштено ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен с осмехом владара у Хашки казамат, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

Државе немају право да нападну друге државе, чак ни у случају тврдњи да постоји кршење људских права. Ипак, то право не важи за САД, НАТО, а ни за ad hoc калиције које најчешће стварају САД, Велика Британија и Француска. Став о агресијама се заснива на споразуму да нема ратних злочина без рата и да рат увек погоршава постојеће односе.

Хашки суд је сачувао свој образ, али узгред и образ Хашког трибунала. То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне органе широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у тој реномираној правној институцији било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили своје.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је суђено, како се то каже у народу – по правди Бога – можда се синтагма „геноцид у Сребреници” не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Лако им је када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Зар нису још сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад ти неко преузме језик: да потом нестају и тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како изгледа албански језик са становишта филологије. Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају се потпуно истражити, уз помоћ истини посвећених научника са Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити да је начињена грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде поткопана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Мада треба да буду срећни сви Срби што пресуда у Хагу није овековечила политикантске речи пристрасне оптужнице, кабализовани невладин сектор у Србији и даље шири страх од непостојећег греха.

Неспорно је да је Србија ослобођена одговорности. Међутим, несхватљиво је да интелектуалци из Србије нису запамтили скоро ниједан аргумент који доказује да је судбина Србије, Косова и Метохије и Срба зацртана много пре 1998. године. На основу анализе тзв. Југословенског пројекта, коју је 24. фебруара 1998. године објавила ИЦГ (Међународна група за кризе – International Crisis Group), било је очевидно шта ће се 1999. и касније догодити са Србијом, Косовом и Метохијом, и Слободаном Милошевићем, а тим актом најављена је НАТО агресија. Успех пројекта сачињеног на релацији Њујорк-Вашингтон-Лондон-Брисел-Москва (у тим местима је размештен штаб ИЦГ) оверен је 28. јуна 2001. када је Милошевић упућен у Хаг.

Извод из Анализе (обележен курзивом) потврђује постојање међународног плана да се покрајина Косово и Метохија отуђи од Србије. Прво су аналитичари ИЦГ описали стање у већ рањеној држави:

„Демократска странка и Грађански савез Србије добровољно су се искључиле из политичког живота, упркос апелима западних дипломата који су им јавно указивали да је тај потез 'глуп'... Неки опозициони лидери морали су да посегну за тим да финансирају своју партију илегалним средствима...Неколико десетина приватних радио станица, укључујући Б-92, оформило је властиту дистрибутивну мрежу...”

'Војни губитак два региона које су држали Срби у Хрватској 1995. године, Западне Славоније и Крајине – прихваћени су уз слабо изражено гунђање већине српског народа. Преузимање Источне Славоније, последње области у Хрватској коју су држали Срби, прихваћена је у Београду веома тихо. Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова...

'Ауторитет и популарност Слободана Милошевић међу Србима бледи, а такозвана 'демократска' (подвукао Р.С.) опозиција на нивоу земље је дезинтегрисана... Притисак на Милошевића треба да буде тако одмерен да се створи утисак који ће га приморати да закључи да ће бити свргнут, а да стварна намера за смену не постоји (sic!)...

'Земље НАТО-а које имају војнике у Босни треба да буду потпуно оспособљене да обезбеде своје војнике у Босни, те да не прибегавају тражењу помоћи од тајне полиције режима чија је политика створила вишегодишњи хаос у Босни (sic!)...”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Добрим аналитичарима тај текст много значи. О члановима групе постоји занимљива оцена аналитичара из БиХ која гласи: „Ако се напалмом гасе пожари, онда организација чије су главне ведете Збигњев Бжежински, Јошка Фишер, Весли Кларк, Џорџ Сорош, Марти Ахтисари и Педи Ешдаун заиста обилази меридијане са племенитим жељама и циљевима.” Читаоци неће веровати да је све наведено у анализи објављено пре агресије на СР Југославију. Та анализа, коју је написао Џејмс Лајон (James Lyon), и догађаји који су уследили, најбољи су докази о планираној „Операцији Милошевић”, чији су исходи Србија у рушевинама, смрт бившег председника СРЈ у затвору и независно Косово и Метохија. А како и шта мисли Џејмс Лајон, који се са Србима дружи од 1980. године, може се закључити из његове саркастичне и оптужујуће изјаве: „Видимо да фашистичке снаге из дана у дан расту у Србији, зато сматрамо да Запад треба да отвори врата младима. Не желимо да Србија и даље буде узрок нестабилности на овом подручју”. Пројекат је најбољи доказ да амерички амбасадори не говоре истину када кажу да је Запад 1999. одлучио да покрајина Косово и Метохија буде независна. Али, кад они кажу... Занимљиво је да су чланови Групе своје истомишљенике и сараднике („демократе“) у анализи стављали под знаке навода и додавали (непотребно) реч „такозване”, и да су се чиновници „великог брата” усмерили на Косово и Метохију као на основни циљ НАТО алијансе.

ЛЕХЛЕНД НИЈЕ УСАМЉЕН

Текст Криса Марсдена „Како је Запад организовао пад Милошевића”, објављен 13. октобра 2000, такође је поучан: „Бројни докази показују да је опис догађаја у Београду, као 'силе народа у акцији', намеран покушај да се превари јавност. Истина је да су САД и Европа обезбедиле милионе долара, на стотине високих саветника и особља за изборну кампању Демократске опозиције Србије (ДОС). Бивши амерички дипломата Вилијам Монтгомери је управљао оним што Њујорк Тајмс назива 'Југословенском амбасадом у изгнанству' у Будимпешти и координисао је већи део кампање унутар земље. Главни спонзори опозиције били су немачка фондација Фридрих Еберт и америчка невладина организација 'Амерички дом слободе'.”

Према Марсдену, у листу Der Spigel објављено је: „17. децембра 1999. немачки министар иностраних послова Јошка Фишер и амерички државни секретар Медлин Олбрајт састали су се, у време састанка групе Г-8, са врло познатим личностима југословенске опозиције, у замраченој соби хотела „Интерконтинентал”, на Budapest Strasse у Берлину. Присутни су били Зоран Ђинђић и Вук Драшковић... Један од учесника састанка је рекао: 'Опозиција је добила строги укор'”...

После 5. октобра 2000, све је постало јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times је објављена изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...” Крис Марсден је закључио: „Много говори то што је једини покрет против Милошевића био планиран, организован и координисан од империјалистичких сила и српске тајне полиције. Далеко од тога да је исказана 'моћ народа'...” Народ је био и остао под контролом оних које плаћа да га штите и бране.

Сада је извесно да је српски народ располућен, разапет између глобалиста, који су убили две Југославије и СЦГ, а прете да ће разбити Србију и националиста, који су покушали да се српски род и СПЦ не деле и раскидају новим границама.

Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање. У вези с првом пресудом Међународног суда у Хагу то није учињено. Сада се пружа нова прилика. Основа може да буде и „забрањена истина о Сребреници”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је 'масакр' у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је 'хуманитарном интервенцијом'!” Срби су на Западу називани „дводимензиона бића“, а америчка државна секретарка је претила Србима да ће јој пити воду из шаке.

Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Србија би била облепљена плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”. Као да су испрани мозгови свим правницима, научницима и политичарима.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у напису „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је следећих осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао покољ и тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ и јавно мњење поверују у њу”.

Претпоставља се колико ће Хрвати (нарочито поримокатоличени Срби међу њима) бити креативни у оптуживању Срба за самопрогон, али би било добро за Србе да их опет не бране „демократе“ (глобалисти, неокомунисти, интернационалци), јер су такве одбране увек плаћали крвљу, а јасно је да су због њих стигли до неизвесне будућности. Антиисторијске демократе стварају нову основу за понављање најкрвавијих секвенци историје. То су чинили кабалистички и вавилонски интернационалисти кроз целу историју.

Треба се осврнути, погледати у понуђена знамења, схватити исписане поруке и биће јасно ко у раслојеној Србији помиње Бога, крст часни, слободу, образ, родољубље и истину, а ко обавља „деконтаминацију народног духа“ и преваспитавање Срба глобализованом, орвеловском истином. Над истим душама су Србија, Косово и Метохија и Срби, и пред истим искушењима, само зато што то и тако „велики брат” хоће. Проблем је што историчари и стратегисти у Србији више не постоје, па нема ко да саопштава новим генерацијама истину.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu