Sveti Justin Popovic

Житије преподобног оца нашег
Јустина новог ћелијског


Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Јеромонах
Јустин


Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

Лукачево,
1931


У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.



Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.



Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"



Po odluci Svetog arhijerejskog sabora liturgijski spomen Prepodobnog Justina Vranjskog i Ćelijskog, slaviće se 14. juna svake godine.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kratke pouke Ave Justina




Svekoliko iskustvo roda ljudskog neodoljivo svedoči: u čovečanskim svetovima nema istinske radosti bez Presvete Bogomajke. Vaistinu, Ona je jedina istinska i jedina besmrtna radost za ljudska bića izmučena grehom, smrću i đavolom. Da, - Ona: "Radost svih radosti".


„Љубав, не суд, - то је сав Богочовек. Ту је и суд, али не суд којим Бог суди човека, већ суд којим сам човек суди себи. И то суди побуђен Христовом љубављу, Христовим човекољубљем. Јер шта је вера човекова у Господа Исуса, кроткога, благога и многострадалнога Спаситеља? Ништа друго него човекова осуда својих грехова, своје палости и пропалости, своје смрти и смртности.“


„Осим телесне жеђи постоји духовна жеђ: жеђ боголике душе човекове, жеђ богочежњива: тa жеђ хоће бесмртност и живот вечни и све што томе води. А то може дати само Бог, само Дух Свети, само Божанска Тројица, која је и створила човека тројицеликим=триадоликим, по лику свом, да би он само у Њој могао наћи вечну пуноћу и вечну оствареност свога тројицеликог бића.“


„Човекољубље Божје и богољубље човеково, - ето шта спасава човека од сваке смрти и сваког греха и даје му живот вечни.“


"Наша грешност не нарушава светост Цркве"

"Црква је богочовечанска радионица у којој постајемо богови по благодати"

"Три су највећа пада у историји: Адамов,Јудин и Римског Папе."

"Римокатолицизам је свејерес а Римски Папа је свејеретик"


„Распеће се збило не по немоћи Распетога, и не по томе што су Јевреји однели победу над њим, већ што „Бог заволе свет“. Разлог због кога је телесни храм Спасов подвргнут распећу јесте: да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни.“


„Ко верује у Сина, има живот вечни“, још овде на земљи има; „а ко не верује Сина, неће видети живота, него гњев Божји остаје на њему“. Зашто неће видети живота? Зато што је сав, са свих страна опкољен и затворен смрћу, коју око њега и у њему луче греси, и претварају је у његову безпрозорну и бездверну тамницу. То значи: он се добровољно изједначио са грехом и злом, одбацио је све Божје; и на њему почива гњев Божји, јер је боголику слободу злоупотребио, и на грех употребио, не на божанско добро. Нема живота где нема Бога и добра Божјег, где нема Богочовека, јер је ван Њега – све сам псевдоживот, назовиживот, фалсификат живота, смрт која себе проглашује за живот, сенке и сновиђења који лудују и себе у лудилу проглашавају за стварност и јаву. Стога, мртве душе су сви који у Христа не верују; они „неће видети живота“, а камоли имати га.“


„Ништа не производи толико мрака, колико ум људски који о свему расуђује по земаљски и не прима просветљење одозго. Земне помисли садрже у себи много нечистоте. Зато су нам и потребна небеска просветљења да униште блато духа нашег, и он узнесен горе прими небеско учење.“


„Брак добија свој божански, бесмртни смисао тек са благословом Христовим који долази од Његовог присуства. А присутан је Он увек у Цркви својој. И прво чудо Своје Спас је учинио на свадби, да би показао колико је освећење брака важно за род људски.“


„Све што је требало да у речима остави од своје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А себе цела оставио Цркви, и ко у Цркви живи – Њиме живи, Њиме који је истина и живот.“


„Видимо и Спаситеља божанског где проводи 40 дана у пустињи, живећи „са зверињем“(Мк.1,13) мирно и пријатељски; и оно Му је чак служило. А људи? – исмевали, пљували, тукли, били и убили. Није ли звериње несравњено боље, питомије, богољубивије од људи?“


„Самољубље и јесте главна сметња за веровање у Богочовека, самољубље човекоугодничко. Угађа ли човек људима, живи ли за људску славу, већ је онеспособио себе за веру у Бога и Божје: Божју Истину и Правду и Живот. Зато Спас с правом пита такве: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?.“


„Онај који долази да спасе људе од главних мука и зала: греха, смрти и ђавола, - тражи од њих напор, покајање, самоосуду, умртвљење самољубља и сластољубља. Томе се људи, по грехољубивом атавизму и навикнутости не одазивају, и ретко следују; јер се за тим може ићи само ако се човек одрекне себе, свог греховног самољубља, и узме крст, и распне на њему своје грехољубиве сласти и страсти.“


„Иако је Богочовек „хлеб живота“, „хлеб Божји“ који силази с неба, ипак Он никоме не намеће Себе, већ препушта то глади и жеђи људској, и слободи људској. Јер је ваистину велика и страшна слобода човекова: може слободно изабрати себи живот или смрт.“


„Вера је сила која целога човека повраћа Христу Богу, преноси га у Бога, да Њиме и осећа и мисли и дела и живи. Такав човек више није сам већ увек у Богу: његова мисао је богомисао, осећање – богоосећање, живот – богоживот.“


„Заволиш ли Бога, омрзнућеш грех. То је сигурно; то је најсигурније, и по томе ћеш познати да си на еванђелском путу који кроз Истину води у бесмртност и живот вечни.“


„Таму лучи грех и разлива је по човековом бићу. Смрт пак, то је згуснут, сасирен, скамењен грех и греси. А иза њих стоји отац – ђаво. И као што Богочовек с правом вели за себе: „ја сам светлост света“, тако би ђаво могао с правом рећи: „ја сам тама света“.“


„И највећи грешник ипак није сав грешан. Само му треба приступити богочовечанском љубављу и саучешћем: одвојити у њему тананим маказама еванђелског човекољубља грех од његове душе, од његовог бића, удаљити грех из њега, а њега третирати христовски нежно као реконвалесцента.“


„Када би људска мисао могла да до краја разгрне атом и сунце, нашла би ту логосну силу и у једном и у другом. По пореклу свом све је логосно.“

„Зато је тајна живота тако божански узвишена, сложена и дивна, јер је у њој - сав Бог Логос, који кроз њу и по њој разлива своја божанска тајиства и силе. Тако је и живот, од врха до дна, од почетка до краја, своје врсте богојављење, христојављење. Све што живи, самом природом својом објављује Христа Бога Логоса. Зато се живот и појава живота у „мртвој“ природи ничим не може објаснити до Богом Логосом. Пошто живот бићем својим тоне и извире из Бога Логоса и његових савршенстава, то и све његово у суштини има логосни карактер. У тој логосности живота садржи се права логика живота. Логос и јесте једина божанска логика живота, зато се Он и назива „Логос живота“ (1 Јн. 1,1). У ствари, без Христа, без те Логике, божанске Логике живота, нема једине божанске виодикеје, и сав живот постаје бесмислица, страшна и душеубиствена. Чим човек хоће да без Бога Логоса објасни, осмисли, оправда живот, већ је закорачио и ступио на клизаву литицу алогичности којом се отискује у потпуни хаос и смрт духовну.“

„Свака стварчица, свако биће зрачи, светли Логосом, логосном светлошћу, јер је у томе суштина постојања и бића. Исто тако сва творевина скупа зрачи, светли логосном светлошћу. Али, да би то човек могао угледати и сагледати, потребно је да има здраве очи душе, здрав вид ума, чисто срце. Јер греси су као скрама која падне на очи, те не виде светлост, иако она постоји свуда наоколо, и у вис до у бескрај, и на ниже до у бескрај, и са свих страна до у бескрај.“

„Људска природа, када је безгрешна, располаже божанским силама помоћу којих она влада земљом и свим што је на њој; грех осакаћује, раслабљује, потискује те силе, и човек постепено губи власт над њом, док је потпуно не изгуби и постане роб природе, тј. роб свога некадашњег роба.“

„Иако је Богочовек „хлеб живота“, „хлеб Божји“ који силази с неба, ипак Он никоме не намеће Себе, већ препушта то глади и жеђи људској, и слободи људској. Јер је ваистину велика и страшна слобода човекова: може слободно изабрати себи живот или смрт. И при свој очигледности да је Исус заиста Богочовек, заиста „Хлеб живота“, људи по слободи својој одбацују Га, иако виде да је Он Богочовек. Зато и вели Својим сабеседницима: „Него вам казах да ме и видесте и не верујете“. Видети Бога и неверовати у Њега, то је чисто људска специјалност. Ђаволи га виде, верују и дршћу. „Видесте мене“ Бога, хлеб живота, хлеб Божји, и „не верујете“.“

„У творевини је много логосног, али и ванлогосног: греха, зла, смрти. У суштини својој твар је христочежњива, њу и даје Бог Отац своме Сину, као Сину Човечјему; Њему се, и кроз Њега, човеку, људима враћа твар, добровољно потчињава Њему, слуша га (као море, ветрови). То је васпостављање допадних (пре човековог пада) односа измећу човека и твари, човека и природе. Сва твар, „све“, иде ка Христу, вуку је к Њему њене иманитне логосне силе. На крају историје, сва ће се логосна творевина потпуно вратити Господу Христу. Када се стара небеса и стара земља спасе, тј. када се спале на њима сви греси, сва зла, све смрти.“

„Шта је живот људски? Храњење себе Богом, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово - тело Божје, крв Његова - крв Божја, душа Његова - душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“. И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, на смртно, на пролазно.“

„Тело и крв Христова сједињују човека са Самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку. Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христовим. Стога Спас и вели: „Који једе моје тело и пије моју крв, обитава у мени и ја у њему“. Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма.“

„Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: „Који једе мене, и он ће живети мене ради“.“

„До сада Спас открива тајну Боговаплоћења: шта значи она конкретно за спасење света од греха, смрти и ћавола: Бог Логос се оваплотио, да би се људи хранили Њиме, Његовом крвљу и телом, претворили их у своју природу, и тако Њиме - Вечним - потисли, савладали, сатрли у себи грех, смрт и ђавола, и тако стекли живот вечни. Нема сумње, ово је новије од свега најновијег на овој планети. Али у томе се и састоји стварност спасења. У тој стварности је и апологија Богочовека, и Богочовечанског тела Његовог - Цркве. У томе је и изузетност, и сила, и свемоћ хришћанства. Јер је, по Њему, циљ и смисао: да сваки члан Цркве, човек, оваплоти у себи Бога хранећи се и живећи Њиме. Увек је, стога, истинита философија хришћанска, православна, светоотачка, чија је новина и врх: Бог постаде човек, да би човек постао Бог. Стога и рефрен светоотачке философије хришћанства: „хришћани су богови по благодати“. Разуме се, ово је тешко и за схватање и за веровање, ако се човек свим бићем не погрузи у ову тајну. Пример су први - сами слушаоци овог Спасовог учења, његови ученици: „Ово је тврда беседа! Ко је може слушати?““