SVEDOČANSTVA - ENGLEZI RADILI NA UNIŠTENJU SRBIJE

ENGLEZI PROTIV SRBA SVEDOČANSTVA - ENGLEZI RADILI NA UNIŠTENJU SRBIJE - ŠOKANTNO OTKRIĆE
PROF. DR DRAGOLJUBA ŽIVOJINOVIĆA U LONDONU
Iz dokumenata do kojih je došao poznati istoričar jasno se vidi da je u Prvom svetskom ratu
Engleska sve činila da nestane naša država

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prof. dr Dragoljub Živojinović


Tek objavljeno kapitalno delo akademika dr Dragoljuba Živojinovića "Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front" ozbiljno je uzdrmala čitavu i ne samo našu savremenu istoriografiju. Dokumentacijom šokantne sadržine ova knjiga neprocenjive vrednosti u paramparčad raznela je dosadašnje teze o našim saveznicima i prijateljima. Otkrila srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougraske 1914. godine, u Prvom svetskom ratu, svesrdno radila na uništenju Srba i srpske države.

Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku građu akademik Živojinović počeo da otkriva upravo u londonskom arhivu pre trideset tri godine i to sasvim slučajno, baveći se Vatikanom i Srbima. Takođe, treba istaći i činjenicu, akademik Živojinović je prvi otkrio u Londonu tu građu i prvi je saopštio svetu.



Skoro vek u zabludi



Od završetka Prvog svetskog rata pa sve do pojave ove knjige, srpski narod živeo je u zabludi, nazivajući i Engleze svojim saveznicima i čak prijateljima.

- Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za savezništva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima će se tek sresti. A ove iluzije koje su pothranjivane gotovo jedan vek bile su u službi očuvanja prijateljstva sa Francuzima kao jedinim prijateljima u Prvom svetskom ratu. A u stranu gurana jedina istina da nam je Rusija bila jedini prijatelj sve do njenog sloma.



• Prvi ste otkrili tu građu, prvi je saopštili svetu, kako to objašnjavate? -



- Pretpostavljam, tu netaknutu, nefriziranu, nečišćenu građu, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoričari ili zbog toga što je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili, ili što je veoma ružno prikazivala loše odnose među saveznicima tokom Prvog svetskog rata. Drugo, ta nedirnuta građa, nedvosmisleno je razbila naše iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo imali pravih prijatelja do jedne sile tokom čitave te tragedije. Ti dokumenti otkrili su surovu istinu da čak i naša istoriografija nije znala šta se sve radilo iza naših leđa. Na kraju otkrila je da su Srbi izneli glavni teret Prvog svetskog rata.





• Rekli ste, imali smo samo jednog prijatelja, o kojoj zemlji je reč?



- Govorim o Rusiji, zemlji na koju se nismo oslanjali. Naprotiv, bili smo bastion, barikada protiv širenja njenog uticaja na Balkanu. A već od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj ili saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći.



• Kako se Francuska držala?



- Francuska je imala nešto drugačiji stav. Našla se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju, ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki uloženi kapital. No, najviše zbog Rusije Francuzi su Srbiji pružili savezničku ruku.



Ultimatum Francuza



Jednog trenutka engleske podmetačine, razbijačke namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su počeli otvoreno da protestuju.



- Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i poslednje engleske pretnje da će povući svoje trupe reagovala je i vlada Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum, da ukoliko i dalje njene trupe budu minirale pokretanje ofanzive, Francuska će se povući iz rata. Englezi su se tada zaista uplašili, popustili su, ali su i dalje iza leđa radili protiv tog fronta. Posle toga svoje elitne jedinice povukli su iz Grčke, a uveli ešalone dovučene iz Indije potpuno nesposobne za ratovanje na Balkanu.



• Do današnjih dana u našoj istoriji do kraja nije objašnjeno držanje Engleske?



- Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, ni gotovo političara, ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtragičnijim trenucima ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas.



• Kako su onda Englezi postali i naši saveznici?



- Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije prema kojoj su imali ugovornu obavezu još iz 1830. godine. Drugo, sa briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari Srbija nije pokorena, a vojnički je opstala. Znači, postali smo faktor, potreban saveznicima.





Oterali rusku brigadu



Koliko su Englezi sve činili da potkopaju i oslabe Srbiju akademik Živojinović iznosi još jedan primer.



- Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom.



• Da li se posle tih bitaka engleski stav prema Srbiji promenio?



- Upravo tada englesko neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku. Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala. Odgovorili su ucenom - dobićete zajam, pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu.



• Kako je Vlada Srbije reagovala na tu bolnu ucenu?



- Decidno je odbijen taj ultimatum. Englezi su ladno odgovorili - "onda vam ne damo kredit". I nisu dali. Što je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj uceni. Tokom čitave mučne 1915. godine pojačavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume zasnivali su na našoj nemoći i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo.



I Mišić žrtvovan



Da su Srbi bili žrtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj. No, protiv tih iluzija ponajviše su se borili vojskovođe poput vojvode Živojina Mišića.



- Nikola Pašić i regent Aleksandar Karađorđević bili su zagovornici ujedinjenja južnih Slovena. Tome se otvoreno suprotstavljao vojvoda Živojin Mišić. Govorio je da niko ne može da tera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Hrvata i Slovenaca, već da do slobode oni moraju doći sami. Mišić je ubrzo oteran u penziju.



• Znači i takvu Srbiju krvljem zalivenu su kažnjavali?



- Ne samo da su ladno odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš - Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način, onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama.



• Otkrili ste još jedan detalj dugo skrivan od srpske javnosti?



- Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Grčka vlada zabranila je ulazak srpske vojske na njenu teritoriju, a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena. Prvi sam i tu istinu obelodanio.



• I na Krfu je bilo podvaljivačkih inicijativa?



- Krenulo se sa još jednom podvalom. Pod plaštom reorganizacije, traženo je od naše komande da se srpska vojska rasporedi u šest divizija i da se one pošalju ne na Solunski, već na zapadni front svaka za sebe. Naravno i ta podvala i taj pakleni plan je odbačen, a Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Narod nije hteo Jugoslaviju
Milan BABOVIĆ | 30. novembar 2008. 19:16 |

Istoričar prof. dr Dragoljub Živojinović osvetljava odnos velikih sila prema Srbiji u Prvom svetskom ratu: Londonski sporazum krili od Srbije. Saveznici nisu učinili ono što se od njih očekivalo.


NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu.
Ćosić je, između ostalog, rekao:
- Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali...
Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima...
„Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek.
Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

* * * * *

KO su nam bili istinski saveznici u Prvom svetskom ratu, kakve su bile njihove stvarne namere, šta su želeli da postignu na Balkanu i po koju cenu?
Na ova, ali i na mnoga druga pitanja, koja su se tih sudbonosnih godina zbivala iza zatvorenih vrata ratnih saveta, vrhovnih komandi, ministarskih kabineta od Londona do Bitolja, pokušava da odgovori istoričar prof. dr Dragoljub R. Živojinović u svom novom delu: „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“.
Sa ovog burnog istorijskog poglavlja srpske istorije patinu je opet, posve novim i za mnoge šokantnim otkrićem, skinuo i akademik Dobrica Ćosić upravo na nedavnoj promociji Živojinovićeve knjige prošle nedelje.
Gde smo to bili u Prvom svetskom ratu i kako su velike sile učestvovale u kreiranju rata i Solunskog fronta, pa, na kraju, i u sudbonosnom stvaranju Jugoslavije, i mestu i ulozi Srbije i svemu tome, otvaramo razgovor sa profesorom Živojinovićem.
Već sam podatak da je ovaj priznati istoričar 35 godina istraživao svetska dokumenta da bi ispisao 350 stranica ove knjige, dovoljno govori o naučnoj ozbiljnosti kojom se rasvetljava ovo veliko istorijsko poglavlje.
* Gospodine Živojinoviću, imamo li pravo da slavimo srpsko izgnanstvo u Albaniju u kojem je stradalo najmanje 160.000 ljudi ili i vi, kao i Ćosić, smatrate da to ne smemo?
- Narod slavi, iako ne bi trebalo. Naročito ne bi trebalo da se dižu u nebesa ljudi koji su odgovorni za to. Pre svih Pašić i prestolonaslednik Aleksandar, kao i Vrhovna komanda. Oni su krenuli tim putem. Komanda je predlagala Vladi, pre nego što su Bugari mobilisali trupe, da Srbija napadne Bugarsku i onemogući napad sa istoka. Kad su saveznici to čuli izvršili su pritisak da Srbija od toga odustane. Srpska vlada nije imala izbora, jer je u svemu zavisila od saveznika. A da je Srbija to učinila, sačuvala bi kontrolu nad vardarskom železnicom, pa bi od Skoplja do Soluna mogli lakše da evakuišu vojsku, narod i ratni materijal, bez tolikih ljudskih žrtava. Ali, Vlada je prihvatila britanski zahtev i time praktično sebi odsekla i ruke i noge. „Sakati“ smo krenuli preko Albanije, jer su Bugari iskoristili prvu šansu i zauzeli vardarsku prugu.
* Verujete li da je srpska golgota u albanskim gudurama mogla da se izbegne? Da li bismo podneli manje žrtve da tada nismo krenuli u kolektivno izbeglištvo?
- Sve je zavisilo od odluke državnika. Oni su se pitali kojim pravcem će da ratuju. Koje neprijatelje će prvo da eliminišu, s kim će da budu bliži, da li će da se mire... Ali, zna se da je bilo ideja da Srbija treba da izađe iz rata i napravi neki sporazum sa Austrougarskom. Vojvoda Putnik je smatrao da Srbija, pošto je doživela vojnički poraz, treba da zaključi primirje. Sličan predlog imali su i Britanci, smatrajući da će nam tako biti bolje i lakše. Ali, ondašnji državnici to nisu prihvatili. Kada su saveznici postavili uslov da Srbija mora da ustupi Bugarskoj delove istočno od Vardara, onda Vladi nije ostalo mnogo da bira. Ćosić je to predstavio kao samoubistveni korak i nepromišljenost Pašića i regenta Aleksandra. Kao nešto što se zrelim i ozbiljnim državnicima nije smelo dogoditi - da dođu u bezizlaznu situaciju.
* Da li je Londonski pakt iz 1915. godine u stvari bio izlaz? Srbiji su tim dokumentom saveznici posle ratne pobede garantovali teritorijalno proširenje na Bosnu i Hercegovinu i jadransku obalu do Splita, ali je južnu Srbiju morala da ustupi Bugarima?
- Taj pakt nije niko ni nudio Srbiji. To je bio tajni ugovor između Italije, Britanije, Rusije i Francuske. Tu Srbija nije bila ni spomenuta. Štaviše, to se od nje krilo, jer se unapred znalo da taj ugovor ona ne bi ni prihvatila, pošto je ranije objavila program oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca na celoj teritoriji. A deo te teritorije na Jadranu i Istri Italijini su dobili baš na osnovu Londonskog ugovora. To je bio tajni dokument čije je glavne elemente Srbija nekako dokučila. To je stvorilo veliku buku koja je trajala nekoliko godina. Taj dokument nisu ratifikovali parlamenti nijedne zaraćene sile.
* Postoje i navodi da Pašić nije smeo da otvori pitanje pregovora po Londonskom ugovoru, plašeći se da saveznici ne odstupe od načela narodnosti i tako ugroze ratni cilj Srbije - ujedinjenje južnih Slovena...
- On je žestoko protestovao na svim stranama protiv tog ugovora, jer saveznici nisu prihvatali Nišku deklaraciju. Smatrali su da Srbija ne može da postavlja takve zahteve. Velike sile su bile protiv rasturanja Habzburške monarhije, jer su smatrale da nije došao trenutak za razbijanje te velike imperije.
* U svom delu ogolili ste savezničku diplomatiju na balkanskom ratištu. Jesmo li u svojoj albanskoj epopeji bili suviše naivni verujući u njihovu pomoć? Jesmo li zaista, kako ste na jednom mestu i napislai, bili topovsko meso?
- Očekivali smo da ćemo naići na prijem kakav priliči saveznicima. Od toga nije bilo ništa. A naši tadašnji političari su verovali u njih. Nadali su se da će im poslati oružje, municiju, odobriti kredite. Međutim, ubrzo su počela uslovljavanja u kojima je prednjačila Britanija. I to u stilu: dobićete granate i topove, ako napravite teritorijalne ustupke Bugarskoj. Uostalom, uvek su slate srpske divizije kada je trebalo da se razbijaju austrijski ili bugarski bastioni otpora, a slava se pripisivala Francuzima i Englezima. Njihovi komandanti uspeli su da iskoriste nostalgiju srpskog vojnika za otadžbinom.
* Ali, pokazali ste u knjizi i da saveznici nisu istim očima gledali na balkanski front na kojem je Srbija krvarila...
- Tačno. Francuska je, recimo, iako se rat vodio na njenoj teritoriji, smogla snage da predvodi operacije na Balkanu, u njih uvuče Britance i pruži podršku Srbiji. Britanija nije bila spremna da učestvuje u ratu na Balkanu. Njena vlada i kralj Džordž bili su spremni da Srbiju ostave na cedilu. Rusija je želela da igra značajnu ulogu na Balkanu, ali nije mogla Srbiji da pomogne novčano niti da joj pošalje vojnike. Samim tim, njena uloga je bila manje-više diplomatska.
* Može li da se kaže da su saveznici podstakli otvaranje Solunskog fronta tek kada je u njihovim kabinetima procenjeno da je korisnije da se Austrougarska rasparča?
- Ni Solunske ofanzive 1918. ne bi bilo na ovaj način kako je danas znamo da nije bilo Francuza. Britanski imperijalni generalštab nije bio zainteresovan za tako nešto. Ipak, Solunski front se održavao uprkos njihovim otporima. Britanci su smatrali da njihove i savezničke trupe mogu da budu mnogo korisnije na zapadnom frontu, Bliskom istoku, Sueckom kanalu, Egiptu... Ali, Francuzi nisu bili raspoloženi za rasturanje Solunskog fronta. Taj front su često održavali i ucenama. Čak su zapretili da bi mogli i da izađu iz rata. Zato su Englezi na kraju i pristali na francuski zahtev da se održi Solunski front.
* Sa Kajmakčalana Srbi su uleteli u projekat Jugoslavije. Jesu li frustracije proistekle iz troimene kraljevine i kasnija iluzorna odbrana jugoslovenstva razlog što ni dan-danas nismo zaokružili državu i rešili svoje nacionalno pitanje?
- Srbi su bili zamlate. Nemam drugu reč za pametne ljude kakvi su bili Slobodan Jovanović, Jovan Cvijić i drugi intelektualci onoga doba. Oni su širili ideju koja se nije podudarala sa stvarnošću. Tvrdili su da su Srbi, Hrvati i Slovenci isti narod sa tri različita imena. Potpuno su zaboravili da su to različite kulture, istorijske tradicije, religije. Samim tim obmanuli su narod i državnike koji su ih sledili u tom uverenju. Koliko god su Pašić i prestolonaslednik možda odgovorni što su sprovodili neke ideje koje su bile protiv interesa srpskog naroda toliko su za to odgovorni i vodeći srpski intelektualci. Uz to, niko nije pitao narod da li da se upuštamo u ujedinjenje. A narod je dobro osećao da ide u tvorevinu suprotnu srpskim interesima. Uostalom i general Živojin Mišić predlagao je regentu Aleksandru: „Mi na jednu, a Hrvati na drugu stranu“.
* Je li onda Jugoslavija bila najskuplja naša investicija u novom veku i promašeni srpski interes?
- Srpski interes je bio da nam budu granice onamo gde je živeo naš svet. Vojvodina, istočna Slavonija, Bosna i Hercegovina i izlazak na more južnije od Splita. Dalje od toga nismo imali razloga da ginemo.

BRANA OD SOCIJALIZMA
* SLAŽETE li se da je Jugoslavija kao ishodište Prvog svetskog rata odgovarala velikim silama?
- Kada su se Britanija i SAD dogovorile da Austrougarsku treba rasturiti istovremeno su se izrodili i neki drugi ciljevi. Na tom balkanskom prostoru trebalo je stvoriti jednu državu koja će biti bastion nemačkom prodoru na Bliski istok. Dunav je postao jedna linija zaštite Francuske i Britanije od strane Nemačke. Francuzi su tome kasnije dodali i svoju nameru: kada se učvrstio SSSR i kada su, kako su govorili u Evropi, odatle krenule „diverzantske ideje“, Jugoslavija je trebalo da bude brana protiv širenja socijalizma.

[You must be registered and logged in to see this link.]