Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

VIDOVDAN

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 8:39:21

VIDOVDAN



Vidovdan je praznik Svetog Vida, zastitinika lekara i apotekara, kotlara, gluvonemih i gluvih, rudara itd. koji je pozivan u mnogim nevoljama kod raznih nervnih i ocnih bolest, protiv tzv. Vidova plesa (grcenja i trzaja misica) i padavice, u opasnostima od munje i vatre, protiv zmijskog ujeda itd. Sam Sv. Vid nema narocito izrazen kult, a o njegovom zivotu i mucenistvu nisu sacuvani bilo kakvi istorijski potvdjeni izvori, vec samo legende nastale oko 600. godine i iz kasnijeg perioda. Ipak, on postoji u najstarijim crkvenim kalendarima i na Istoku i na Zapadu. U Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi se Vid, Vidoje ili Vitus, ne spominje, niti je tom "svecu" posvecena bilo kakva služba. Uprkos tome, on postoji u srpskoj narodnoj tradiciji, gde je, kao i kod ostalih Slovena preuzeo funkcije velikog slovenskog (srpskog) božanstva Svetovida, ciji je glavni praznik padao u vreme žetve.

Sveti Vid je dakle Svetovid, prehrišćansko božanstvo koje pripada Panteonu srpskih božanstava.Njegovu funkciju vidara koji leci od svih bolesti, sa dolaskom hrišćanstva "preuzeli" su delimicno i vrači, Kozma i Damjan.

SVETOVID je Bog-zastitnik ognjista i otadzbine (Bog Zemlje). Imao je cetiri glave koje su gledale na Sever, Istok, Zapad i Jug (odnosno, simbolisale su cetiri strane sveta). Ujedno je predstavljao i jednog od "vrhovnih" srpskih bogova, jer je jedan od direktnih potomka Svaroga i Vide.
Svetovid - svetlost, onaj koji sve vidi i poznaje, onaj koji vidi svet, koji zna svet, sve na svetu. On nadmasuje sva vremena, poznaje prošlost, sadašnjost, i budućnost. Svevidost ovog boga podrazumevala je sveobuhvatnost Univerzuma, pa je zato na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski).

Svetovid je predstavljen kao ratnik na belom konju. U jednoj ruci je drzao rog (obilje) a u drugoj mac (negde luk) .Poret tih, druga obeležja su mu zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Bio je vezan za svice i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali: božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Obredne radnje su obavljala kola omladine, predvođena rusalkama - u hrišćanstvu kraljicama. U čast boga Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca i time su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans - padalice, koje susrećemo i danas u Istočnoj i Južnoj Srbiji su žene koje o Duhovima padaju u zanos i "razgovaraju" s pokojnicima, što pravi vezu sa novom hrišćanskom verom, jer 28. juna često padaju Duhovi.

Uprkos pokusaju da se zatru svi tragovi nase "paganske religije" i njenog praktikovanja, običaji iz starog vremena su se ipak zadrzali (najčešće) u seoskim sredinama. Doskoro su u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini znali da na Svetoga Vida uveče pale vatre i da ih preskaču ne bi li se "očistili" od bolesti. Igrali su oko plamena, kao što su to i naši preci činili oko svojih svetilišta. Na Vidovdan devojke prema običaju nose vence od trava i cveća na glavama, i igraju se kola - "tri (pet) koraka napred i dva (tri) nazad".
U srpskoj narodnoj tradiciji Vidovdan se vezuje i za legende iz ciklusa o Kosovskoj bici, pa se zbog toga ovoga dana u ne peva i ne igra u smislu veselja. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana. Elementi Svetovidovog kulta vezani za plodnost preneti su na Bozic, jer se okretanje i lomljenje cesnice moze direktno povezati sa ritualom koji je obavljan na Svetovidov praznik. U narodu se zadrzalo verovanje da ce se devojke udati za mladica koga sanjaju na Vidovdan.

Davno za taj dan je karakteristično obredno kupanje. Na dan Svetog Vida vernici trudili da budu čisti, odlazeći na obližnje izvore, gde su devojke ostavljale crvene končiće i vunicu na okolnom kamenju. To niko nije dirao, znalo se da je to amajlija za dobro zdravlje.

Na Svetoga Vida rastu dve vrste travčica: vidovčica, jarkocrvenog malenog cveta i modra vida, sličnog cveta. Ujutru, na Vidovdan, ljudi peru lice u posudi ili na izvoru čija je voda posuta tim travkama za zdravi vid. Sa njima se "vrača" i tako što devojke uzmu oba cveta, stave pod jastuk pre spavanja uoči Vidovdana i kažu "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak". Ta devojka, kako se veruje, već će u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.

Vidovdan se u srpskom narodu oveoma cenio. Kupovana je nova odeća, proslavljali su u kući i na ulicama, deca u školama pisala su pesme, slično kao što je danas običaj na Svetog Savu. Slava Svetog Vida održana je do današnjih dana, ali se ta simbolika praznovanja izmenila. Od kulta prirode i božanstva koje čuva zdravlje, postao je najvažniji datum srpske istorije 1389. godine, kada se odigrala bitka između srpske i turske vojske na Kosovu polju, a od 1913. godine odlukom tadasnjih vlasti postao i dan kada ce se davati pocast svim ratnicima koji su poginuli od 1912. do 1918. godine.


Jedna od legendi oko boja na Kosovu potiče sa planine Rogozne u Raškoj, gde se nalazi Rusalijsko groblje. Žene i verenice izginulih ratnika tu su se okupljale, dolazeći uoči VIDOVDANa. Od zalaska sunca do zore išle su po okolnim selima, a po noći vikale i lutale žaleći poginule junake. Govorile su da su vile Rusalke (u koje su verovali još stari Sloveni). Narod ih je darivao, a one su sve što dobiju palile pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo celog dana, prekidale su samo kad neka padne u nesvest ili izdahne, pa bi nastavile.

Propast srpskog carstva, smrt kneza Lazara Hrebeljanovića i gotovo celokupne srpske vlastele i turski jaram sledećih vekova ima posebnu težinu i znacaj jer je, prema podacima iz enciklopedija Kraljevine Jugoslavije, u Kosovskom boju učestvovalo između 35.000 i 40.000 srpskih i stotine hiljada turskih vojnika.

Posle krvoprolića, više se na taj dan nije pevalo, niti slavilo, izbegavalo se svako veselje. Postoji legenda da noću, dok svi spavaju, kosovskim rekama poteče malo crvene krvi junaka koji su tu poginuli. Od bitke na taj dan narod oplakuje gubitak samostalnosti koju je država imala u srednjem veku, te pogibije čitavih pokolenja. VIDOVDAN je tako i svenarodni dan žalosti zbog zrtava u ratovima.




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 8:49:14



РЕЧ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ВИДОВДАНУ

Данас је очигледније него икад да ће проћи небо и земља а остаће само Реч. Реч носи снагу, покорава силу и сила се речи покорава. Ко познаје снагу речи, познаје Божију моћ.

Срби нису бројем велики народ, али су им дела велика; велика док се Речи Божије држе. А међу Србима једна реч има посебну снагу, та реч нас је кроз векове одржала, реч која нас је дигла из пепела и реч која нам је, поново, дух живота удахнула. То је реч која Србе, све свуда, окупља и сабира, реч која је у себи векове сажела, која се са страхопоштовањем изговара. Једна реч- ВИДОВДАН!

Када је пре више од шест векова велика сила са истока кренула према западу, прва велика препрека било је царство које је било ИЗНАД и истока и запада. Безбожни Турци хотећи до Европе морали су преко Србије. Желели су муњевито - као стрела, тачно кроз срце, кроз Косово.

Ту, на Косову Пољу, сударила су се не само два велика царства и две цивилизације, ту су се судариле две вере. Две молитве, два завета, две речи.

Док се Отоманско царство уздало у топуз и велику војну силу, србско се царство уздало у Реч. Један човек, један кнез, један Србин - обратио се речју јединоме Богу, и Бог му даде Реч. Том Речју Свети Лазар великомученик косовски обрати се својим војницима, међу којима смо и ми, данас овде постројени пред својим једини Царем и Господарем, Господом Исусом Христом и Његовим Светима. Речју: «земаљско је за малена царство а небеско увек и довека»; Свети цар Лазар за векове векова уписао је у свако србско срце оно што називамо «косовским заветом».


Сваки Србин који чује кнежеве заветне речи, који их чује и осећа косовски је заветник. Свако наше видовданско сабрање је жила куцавица која ево без прекида куца последњих шест векова.

Прво видовданско сабрање десило се 1389. на Косову Пољу, где се видело «ко је вјера а ко невјера». Тамо су се Срби обожили и завет крвљу исписали. А ми се и данас, широм света, по 621. пут окупљамо да потврдимо тај завет. Да кажемо прецима и потомцима «земаљско је за малена царство а небеско увек и довека». Ми, Лазарев небески народ, боримо се и данас, јер она битка која је почела на Видовдан 1389. траје и данас, и трајаће док је Срба и док Срби верују у снагу Речи. Док се чуја србска реч, живи смо и боримо се.

А када је утихнула србска молитвена реч туђинска је нога стала на Свето Косово и Метохију. Када је туђинска сила запосела србско Косово и Метохију, земља је почела да плаче. Први Србин који је отишао са Косова, био је прва суза која се слила низ лице небеске Србије. Убрзо за њом уследиле су и друге. Небо је заплакало над судбином Срба и србског Косова. Срби су плакали и сневали.

Ипак, Божијим промислом, то семе које се развило са Косова, пало је на плодну земљу и дало богат плод. Те небеске сузе залиле су србску земљу да из ње никне нова снага.

Нема колевке у свету која је однеговала толико светаца Господњих, колико ова колевка србства. Није дакле случајно што су тој колевци и тим светима Срби дали оно највредније што су имали - Реч.

Косово је, рече Матија Бећковић, најскупља србска реч. Из те речи извире све србско. Да не беше косовског завета, где би ми били данас? Косово је нас дефинисало као народ, и кроз векове до данашњег дана оно нас дефинише. Косовски завет никада неће престати да важи. Док је света и века биће борбе око Косова. Док се ми боримо, дотле и постојимо. Ако ли икада наиђе нараштај Срба који није задојен косовским заветом, међу којим нема ни једног Обилића и ни једног Југовића, онда више нема ни Срба.

Као што нема реке без извора ни дрвена без корена, тако ни Срба без Косова, а заиста, ни Косова без Срба.

Истина, кроз нашу крстоносну историју много је речи прохујало. Много је речи изговорено, испевано, извикано... Што из бола, из сете, из немоћи, ината и радости. Што је речено, речено је. Нешто је заборављено нешто упамћено. А нешто је ево и у ове наше дане речено, што већ има вредност векова. Неке је речи јако тешко изговорити, а да им се значај и сила не умање том «материјализацијом». Тешко је рећи «Косово», «Метохија», а да се већ при изговору те свете речи не изгуби један део оног заноса, оне љубави, оне снаге коју у србској души буди и сама помисао на ово свето србско тле.

Корен сваке србске речи је Косово, а корен речи Косово је Видовдан. Када се молимо Богу - нема молитве без Косова. Када говоримо поезију - нема стиха без косовског. Када певамо - певамо о Косову.

Па када помислимо и како је Дунав далеко од Косова, ми знамо да је зато Косово близу Дунава. Јер, сви они Срби који вековима на Дунаву и од Дунава живе, слили су се у њега као сузе са Косова. Преко њега је и Лазар косовски прелазио и тамо и онамо. Свети Кнез већ шест векова тражи себи мира, крстари земаљском Србијом, а Србија за њим.

Мало је данас оних који верују у снагу Речи онако како је Свети кнез веровао. Један од малобројних господара речи је Миле Медић. Миле Медић је написао «Завет Стефана Немање». Толико га је добро написао да је већина Срба уверена у то да га је Немања лично писао и своме сину, првом међу Србима, Светом Сави и светосавском србству у наследство оставио. Њему се открила земаљска снага Речи, а кроз Реч он нам открива снагу Неба.

А она тајна у тој Речи, тајна што земљу веже за небо - је поезија. Нема лепше употребљене речи од оне узидане у стихове, нити већег траћења речи од оног које се зове «празносоловље». Ми Срби смо, како рече Свети Владика Николај, «по имену Срби а по презимену Словени». Наше презиме, Словен, свој корен има у речи «Слово», која и значи управо «реч». Означава писмен, словестан народ, народ који познаје снагу Речи. Словенство је поштовање речи, непоштовање Речи је «празнословље». Србско Словославље сажима се у једној речи, у једном слову - у Косову. Сваки стихови о Косову, молитва су за Косово!

Па и оне сузе, које су се са Косова слиле и разлиле, крај Дунава и крај мора, и у свим земљама између Јадрана и Дунавских и Савских брда и долина, и данас ево извиру из дубина. Из дубина душе србске, извиру као речи покајнога разбојника.

Оно семе што се у србским Крајинама разаслуло, дало је пребогат плод. Косово и Крајина, два крила србства, сада су ево засечена. А ево, сведоци смо да из Косова и Крајине данас сва наша снага и сво културно благо истичу. Косову, својој праколевци, данас поју и Срби Крајишници јер један народ који једнога и јединога Бога познаје, зна да и Реч спасава. Србско словославље наше косовске колевке, молитва је Србинова како у Призрену тако и у Книну, и Косову книнскоме.

А поезија и песма извиру из дубине наше словенске душе. Срби, као и сви Словени, имају невероватно дубоку и високу душу. То нам омогућује да се винемо у небеске висине, да зидамо град камењем којим нас гађају. Али иста та дубина прети страшним понором када посрнемо. Када се стропоштамо на дно свих дна. Поново васкрснути и са тог дна узнети се на висине, можемо само чврстом вером. Само одлучношћу и спремношћу. Само ако смо свесни свих својих мана, али и својих квалитета, можемо свим срцем волети оно што имамо и ценити оно што имају други. Само стабло са дубоким и јаким кореном може развити велику и бујну крошњу која ће, што је корен дубљи, бити ближа небу.

Данашња генерација Срба није за понос прецима, али није ни за бацање. Сведоци смо времена у коме смо опет бачени на колена. Последња времена истичу и времена је све мање. Жита је много а жетелаца мало. Крајине су нам окупиране, Косово и Метохија у страшноме ропцу. Пријатеља мало, а хијена и лешинара све више. Мало је и Срба међу нама Србима. Мало је Обилића и мало Југовића. Тешка су времена дошла... но, још има наде.

Заиста, мало је Обилића и Југовића, али ту су ево Косовке Девојке. Ту су србски гуслари, приповедачи, записивачи, проповедачи. Ту је србска Црква, ту је све оно што нас је кроз најгора гоњења одржало. Све што се узда у Бога ту је са нама, па је и Бог са нама. А ако је Бог са нама, не треба се ни питати ко је против нас.

Мало је правих Срба међу нама Србима, али међу оним што је србско много је Обилића. Ни пре шест векова није нам требало више него један Милош, један Лазар, девет Југовића, неколико витезова и нешто пешака, па да све што србски дише дигну на одбрану.

Не бојте се браћо драга, јер ево свако видовданско сабрање сведочи да и данас има неког ко ће србство дићи у висине неба. С овим новим Видовданом, новом зором, новом борбом, стиже и нови завет - Христе Боже, распети и Свети- србска земља кроз облаке лети... на три свето и за Христа славно, одлазимо на Косово равно...

Izvor


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 8:56:55




Vidovdan srpska sudbina

AKO je bilo koji dan sudbinski odredio, usmerio, preokrenuo istoriju Srbije, bio je to - Vidovdan! Kroz vekove su se tog 28. juna prelamali srpski porazi i pobede toliko da se u narodu ukorenilo mitološko verovanje u taj datum.
Od Kosovske bitke, atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, kraja Prvog svetskog rata, do simboličkog uzdizanja Slobodana Miloševića na Gazimestanu i njegovog kasnijeg izručenja Hagu. Vekovima se na Vidovdan „videla“ neka drugačija budućnost.
Koliko je taj niz velikih događaja puka istorijska koincidencija, a koliko plod srpske opsednutosti njegovim mitološkim značenjem?

Za Vidovdan se veže Lazareva dilema „Ko je vera, a ko nevera“ i ona se već 620 godina prepliće i u srpskim političkim razračunavanjima. Tako se i Vidovdan, pored duhovnog značaja za nacionalni identitet, često koristi i zloupotrebljava i u prizemne stranačke i dnevnopolitičke svrhe!
Iz simbolike njegovog značenja crpu se i lepe etikete da je neko „izdajnik“, „nevernik“, „Branković“, a da se iz kosovskog poraza učimo o večnoj pobedi!
Dr Ivan Kovačević, profesor etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da Srbi na Vidovdan obeležavaju godišnjicu poraza:
- To je godišnjica Lazarevog izbora za carstvo nebesko. Taj praznik ima i značenje koje ljudi obično nazivaju „srpskom proslavom poraza“ - objasnio nam je Kovačević. - Vidovdan je kao i svaki praznik plod određenih konstrukcija kojima se izgrađuje identitet. Vidovdanski identitet izgrađivao se i u 19. veku, u periodu rekonstituisanja srpskog nacionalnog bića, da bi se kao praznik prvi put javio u organizovanoj formi na proslavi 550 godina od Kosovske bitke.
Pored Lazareve dileme, i jedna druga rečenica, jednog drugog vođe, izrečena na Vidovdan, obeležila je modernu istoriju naše države. Slobodan Milošević, na vrhuncu svoje političke moći, 28. juna na Gazimestanu, u predvečerje krvavog rata, poručio je pred više od milion ljudi:
„Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve nisu isključene.“
Kovačević precizira da je to bio trenutak u kome su se ukrstile političke ideje koje su determinisale narednu deceniju.
Istoričar Vlada Vojinović, koji izučava simboliku Vidovdana, kaže za „Novosti“ da se zbog čestih istorijskih koincidencija vezanih za taj dan, njegovo značenje i mistifikuje:
- Ideja oslobođenja Srba u 19. veku vratila je i izrodila Lazarev vidovdanski mit o žrtvi, izdaji i obećanoj zemlji. Atentat u Sarajevu je 1914. godine pao baš na Vidovdan, ali teško je naći njegovu vezu sa kosovskim mitom. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, nakon Titove smrti i otvaranja „albanskog pitanja“, ponovo se vratila i vidovdanska simbolika u dnevnopolitičku stvarnost Srbije, koja je krunisana Miloševićevim govorom na Gazimestanu - navodi Vojinović.
Nije samo režim koristio snagu Vidovdana, već i opozicija. DOS je 2002. godine održao Vidovdanski sabor, koji je trajao sve do 5. jula. A i sada srpska opozicija veruje da taj datum može da bude prekretnica za smenu vlasti, pa su zakazali Vidovdanski miting u Kruševcu, sa koga će zatražiti raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Dr Zoran Stojiljković, profesor na FPN, kaže da politička kultura ima svoju simboliku i ikonografiju u kojoj mitovi i obeležavanja ključnih događaja igraju značajnu ulogu. Tako je i sa Vidovdanom:
- To je prosto nešto što formira političku svest i kulturu nacionalne zajednice. Interpretacija mita jeste nešto što treba da formira političke vrednosti. Osnovna poruka oko Vidovdana je hrabrost, nepokoravanje, slobodarstvo i spremnost da se suprotstavite jačima. Od političkog trenutka i pojedinih snaga zavisi koliko se time može manipulisati u dnevne svrhe i koji će deo istorije da se iskoristi - kaže nam Stojiljković.
On upozorava da se odgovarajući elementi mogu izvući iz celine mita i iskoristiti za dnevnopolitičke svrhe. Tako se konkretna politička namera vezuje za nešto što ima trajnu vrednost za državu.
Kad je Milošević, 28. juna 2001. godine, izručen u Sheveningen, lideri DOS su listom tvrdili da to nema nikakve veze sa Vidovdanskom simbolikom i da je reč o slučajnom „poklapanju“. Ipak, i taj događaj je podgrejao mitološko shvatanje tog dana. Miloševićevi poštovaoci su i u tome videli dimenziju „žrtve“ i „izdaje“ verujući da to ne može da bude slučajno.
U godinama bez velikih istorijskih lomova i Vidovdani prolaze kao dani sećanja i pomena. Do nekog novog velikog vidovdanskog preokreta.
- Što se tiče današnje perspektive, Vidovdan nema tu težinu srpskog etničkog identiteta kao što je imao u 19. veku. I kao što je u jednom trenutku izgledalo prilikom proslave 600 godina Kosovske bitke i čuvene rečenice kojom se prizivao rat - kaže Kovačević.


BOG OBILJA I RATA
KOSOVSKA bitka se do kraja 18. veka nije vezivala za Vidovdan, nego za dan svetog proroka Amosa, uz koga je hrišćanska crkva na Zapadu stavljala i svetog Vita. Vitovo ime je ušlo u srpsko bogosluženje preko katoličkih i ruskih izvora, ali nije postao srpski svetac.
U paganskom, najranijem slovenskom sloju, Vidovdan je dan svetlosti, dan kada gospodari staroslovensko božanstvo - Vid ili Svetovid, bog svetlosti, obilja, ali i bog rata. Tek posle Kumanovske bitke 1912. godine, pošto je ona proglašena za osvetu Kosova, Vidovdan je crvenim slovima zapisan u kalendaru Kraljevine Srbije, kao jedan od devet zvaničnih državnih praznika.

Izvor


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 9:03:15




ВИДОВДАН



Преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида. Вид је сматран врховним божанством - "Богом над боговима" а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који "отвара очи".

"То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија" иу "његовој моћи је обелодањење свих ствари", веровао је народ, поткрепљујући то и речима Милоша Обилића у народној песми "Кнежева вечера", када одговара кнезу Лазару: "Сјутра јесте лијеп Видовданак, Виђећемо у Пољу Косову ко је вјера, ко ли је невјера! "

Услед свевидеће моћи старог словенског божанства Вида, Видовдан важи и као дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка, видовчица ...



У неким крајевима Шумадије видовчица, трава сићушног прелепог светлоцрвеног цвета, брана је зором, пре сунца, ау другим крајевима - с вечери. Обично то раде девојке - удаваче и потапају је у воду, па се ујутру сва чељад умива ради очног вида - да их преко године не би болеле очи. У многим крајевима се, пак, пре сванућа руке продену кроз траву ради захватања виде-росе и умивања очију.

На Видовдан се, према књигама и веровањима староставне, не ради у пољу - да кукуруз заметне клипове, ни у винограду - да се грожђе не сасуши и отпадне. Тог дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове - плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:

"Види, Видо како плетем", "Види, Видо како везем", "Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила". У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се "проветри ради мољаца". Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветрио. У Качер подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе са новцем - да се види и изброји.

Тешко је поверовати да би то чинили и данашњи новокомпоновани богаташи, јер то су, махом, софистициране Кир Јање које радије "милују" него што проветравају паре. У Хомољу се веровало да година може оманути ако на Видовдан нема облака, у Гружи да "птица кукавица која почиње на Младенце да кука за косовском погибијом, престаје да кука од Видовдана", ау Шумадији да на "Видов дан, у глуво доба ноћи, све воде на Косову потеку црвене као крв ", а крвљу косовских јунака обојени су и косовски божури.

На Видовдан је било, а понегде их још има, и доста гатања девојачких (циници би рекли и илузија) ради брзе и срећне удаје. Тако је у околини Власенице био обичај да девојке, убравши видове траве, налију воде у лонац који су купиле без погађања, узму мало соли, хлеба, детелину са четири листа и једну тканица коју пребаце преко лонца и пред спавање прозборе: "Свети Виде и видова траво отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко - ево му детелина од четири крила нека к мени долети, ако је гладан - ево му соли и хлеба нека се наједе, ако је жедан - ево му воде нека се напије, ако не може преко воде прећи - ево му ћуприје (тканице) нека пређе! "



СВЕТОВИД



О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве, такође не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре раскола хришћана на православце и католике. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан. Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus, у преводу са латинског свети Витус, т. ј. свети Вид), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас на Јадранском приморју постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке (итал. Fiume, у преводу са италијанског река(на ијекавском говору ријека)) која Видовдан (15. јун) обележава као дан града (потребно је скренути пажњу да званичан датум Видовдана није 28. јун, већ 15. јун, само што тај 15. јун због разлике у календару пада на 28. грегоријански јун, као што и Српска Нова Година чији је званичан датум 1. јануар пада на 14. јануар, јер се СПЦ придржава јулијанског, а не грегоријанског календара).

За Видовдан који је у народу познат као Дан светлости, везане су разне легенде. Једна од њих гласи: на планини Рогозни у Санџаку, постоји место звано Русалијско гробље.

Прича се да су после боја на Косову младе жене и веренице изгинулих косовских ратника одржавале своје скупове на Рогозни. Оне су, наставља предање, долазиле дан уочи Видовдана, те од заласка сунца до зоре ишле по околним селима. Целе ноћи би викале и лутале жалећи кнеза Лазара и косовске јунаке. Говориле су да су русалке (виле са текућих вода).

Народ би им, које из страха, које из самилости, давао разне дарове. Све што добију оне би запалиле негде пред зору. Око велике ватре играле би коло током целог дана. Игру су прекидале само кад нека од њих падне у несвест или издахне. Њих би стављале у страну, а игра би се настављала.

Ова обредна игра се настављала следеће године на Видовдан. Број играчица би се смањивао, број гробова повећавао. Тако су током године заредом поумирале све удовице косовских јунака.

Народни дух, ипак, није могао да допусти да умру природном смрћу у ропству или избеглиштву (а неке у харемима нових господара). Народ их је сместио у неке раније култове и повезао са вером у ватру.

То је старији слој овог предања. Стари Словени су веровали у виле русалке. Већина вилинских радњи, укључујући и вилинско коло, обавља се ноћу и без присуства ватре. У видовданском случају русалке се преображавају у русаље (жене које о Духовима падају у занос и "разговарају" с покојницима). Овај, још старији, несловенски слој уочљивији је кад се има на уму да је Видовдан најкаснији датум кад падају Духови - те да неки од обичаја који се одржавају о Духовима прелазе на Видовдан.

У свим видовданским обичајима дан је важнији од ноћи. То је време када влада видело (старински израз за светлост), односно кад господари старословенско божанство светлости Вид или Световид. Ако је тог дана лепо време, онда се одећа и постељина износе на сунце. Ако није суначно не уносе се. Рубље износе жене. Мушкарци дочекују сунце кад излази и говоре:

- Виде, Видовдане, све што видим очима, то да створим рукама.
Буде ли облачно, онда домаћин или неки од старијих мушкараца стане пред главна врата куће. Уместо да се прекрсти, како то, иначе, сви остали чине, он десном руком закрсти облаке и каже:

- Виде, Виде, отерај облаке, сачувај од грома и муња што је сазидано, заштити од града што је засадено, чувај од болести што нам је рођено.После узме косу и забоде је у земљу. (Затим ћути све док не падне мрак. Верује се да неће пасти киша).

Уочи Видовдана испред кућа се пале ватре од сламе и сувог грања,које младићи и девојке прескачу да би им се вид сачувао.
При прескакању они говоре ”У име Бога и Светог Вида.”...

Izvor


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 9:06:35





Beseda prepodobnog ave Justina Ćelijskog na Vidovdan

Danas je Vidovdan! Kakva blagovest! Kakvo Evanđelje javlja današnji sveti veliki i strašni Praznik. Gle, ispred svih, on nam šalje divnog Svetitelja Božjeg Cara Lazara. On, na tanjiru nosi glavu svoju u Nebesko Carstvo. Došao je dan, dan kada Nebeska Srbija polaže svoj strašni ispit, dan kada Sveto Evanđelje Svetog Save otvara teške, strašne stranice svoje Srpske Golgote. Sveti Knez opredelio se, u ime celog naroda, za Carstvo Nebesko, jer je zemaljsko carstvo za malena – za kratko vreme, a Nebesko je vavek i do veka.

Trebalo je birati između Istinitog Boga, Gospoda Hrista, i oluja sa istoka koja je nosila preko Balkana svojevrsno neznaboštvo. I Sveti Knez nije mogao postupiti drukčije. Sveti Knez nije mogao drugačije završiti istoriju Svetih Nemanjića, nego da sa svim svojim narodom krene putem Evanđelja Svetog Save, putem službe Gospodu Hristu, putem opstajanja Svete Srbije.

Да! Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу – да Србију претворе у Свету Србију; да целу Српску земљу претворе у задужбину Божију; у један велики огроман манастир, у коме ће се служити само Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо и изразимо то Свето Еванђеље Светих Немањића, почевши од Светог Саве и Светог оца његовог Симеона, то Еванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа – Христа ни за шта! Свето Еванђеље Светог Саве, Свето Еванђеље Светих Немањића, ето Еванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског. Једино Еванђеље Српско, Еванђеље које ствара Свету Србију, целу земљу претвара у храм – храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију стварали су они – Свети Немањићи.

Шта је то Света Србија? Света Србија – то је једно, једно стално, непрекидно служење Богу. То је оно чудесно Еванђеље које објављује Господ Христос наредивши свима људима свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и Правде Његове, а све ће вам се друго додати!“ (Mт. 6,33). Светосавско Еванђеље то иште. Света Србија то хоће – само то! Пре свега и изнад свега Царство Божије и Правду Његову! Ето, то су те стваралачке силе: Правда Божија, Истина Божија, Љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију, те вечне Правде и свете Правде Божије.

Ето, и сав Српски народ на Косову полаже душе своје. За кога? За Господа Христа – за Свету Србију! Приволео се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И десило се чудо: Света Србија није погинула на Косову! Не, она је продужила пут кроз страшно ропство, пут вечне Српске Цркве, мучећи се кроз историју на путу Свете Србије, и све до данас – до нашега дана, Света Србија! Света Србија је решила да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој Правди, да одбаци све људске лажне, такозване правде. Изабрала да служи Христовој Истини, јединој вечној Истини, јединој непролазној Истини, јединој бесмртној Истини, а да одбаци људске маскиране истинице, односно маскиране лажи.

И Света Србија, Немањићка Србија – шта је хтела? Она је хтела да освети свет. Она је себе изграђивала – како? Прво: помоћу свете школе. Јер просвета Еванђељска, просвета Господа Христа, просвета Светосавска – шта даје човеку? Даје знање о Вечном Животу, даје знање о Истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али, не само знање; даје и свету силу да се то звање и знање претвори у живот, да с њиме живимо у овоме свету. Света школа, ето, то је главна радионица Свете Србије. Светосавска, немањићка радионица, света школа, данас је претворена у мајмунску мудрост. Света школа је погажена, нема светога знања, нема свете школе! Шта их уче? Шта је то? Какав се то мрак лије кроз наше високе школе?!

А Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију (1Kop. 10,31: Фил. 1.11). Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе.

Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.

Ми, данашњи Срби – шта радимо? Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна. Јер изгонећи Господа Исуса Христа из своје душе, ми гонимо њу, Свету Србију, која произалази од Бога, гонимо Његову Правду из нашег живота у Личности Господа Христа, што многи Срби данас чине. Шта је то? Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе. Свету Србију не могу убити: не могу убити бесмртнике Христове; не могу убити ни Светог Кнеза Лазара; не могу убити Светога Саву, ни Светог Симеона Мироточивог; ни безброј Српских Светитеља, и безброј витезова и јунака што гинуше за Крст часни и Слободу златну кроз векове и векове. Не могу погубити душе оних седам стотина хиљада Срба што пре двадесет и неколико година положише душе своје, животе своје, за велику и славну Свету Србију у ондашњој Хрватској држави (Реч је о Српским Новомученицима пострадалим 1941-45. године у Јасеновцу и другим усташким логорима и стратиштима. – Прим. уредн.). Неубивљива Света Србија коју нико оскрвнити не може, нити јој може нашкодити, јер је она сва Христова, а Васкрслог Господа Христа, ко ће погубити?! Ко убити?

Прави Србин увек стоји уз свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији: бранећи Правду живи том правдом, бранећи Истину живи том истииом; нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола који могу таквог Србина, Христовог Србина, Светосавског Србина одвојити од Свете Србије! У њој, он је међу Светитељима Српским, тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може.

И ми данашњи Срби треба да проверимо себе. Свако да провери себе: Где сам? Да ли сам у Светој Србији? Да ли заиста живим Светим Еванђељем косовским, светосавским Еванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене највећа моја брига у овоме свету? Да ли је Христос Једини Истинити Бог целоме свету. Да ли се ја полако одвајам од Њега, и бежим од Њега, и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима? Свак нека провери себе!

Провера је врло лака и за мене и за тебе: ако си прави Србин, ако свето србинско срце бије у теби, светосавско срце, ти си сав од Господа Христа, сав уз Његову Истину у овоме и ономе свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст часни и Слободу златну. Немој мислити: све је то било, било Косово и прошло. И данас је Косово, и данас гину безбројни Срби. Многи гину без васкрсења, многи гину за вечиту смрт. Али, има и светих Срба, који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Они се не виде, не чују, а срце њихово трепери за Небом изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце је њихово олтар, Косовски олтар, на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Таквих Срба има и без њих не постоји земља наша. Ал’ кад би било речи о самоиздајицама и до гњева Божијег, не би остало ни једног Србина до данас. А по великој милости Божијој, молитвама Светог Кнеза и Цара Лазара, Светог Саве и свих славних и Светих Немањића, и свих Српских Светитеља, ми недостојни Срби стигли смо… (Беседа недовршена, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.)

1966. године у манастиру Ћелије

Извор: Радио Светигора


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 9:10:59




Св. Владика Николај - Беседа о неутралнима

БЕСЕДА О НЕУТРАЛНИМА

Ево нам опет Видовдана. Ево данa, који никад неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену царства небеснога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је небесно царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе српске војске.

Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркву у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."

Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба, Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?" Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Св. Писмо их назива лудацима, а српски народ непоменицима (као и демоне), јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.

Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио ниједну битку, нити ће и - једну изгубити до краја времена, до Страшног Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре своје крсне смрти, а још јаче после свог славнога Васкрсења, кад је рекао: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи."

Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Ја се сећам из детињства оног првог рата између Јапана и Кине. Ратобории Јапанци беху напали мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци симпатисали смо Кинезима. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав српски народ без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њихових нечовештава над једним сељачким, хришћанским народом. И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по Српство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.

Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 9:21:37


Преподобни АВВА ЈУСТИН ПОПОВИЋ



ВИДОВДАНСКА ЕТИКА

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. пре више од 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи - живот, ради онога што је најдрагоценије на небу - ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству, косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу са небом, осветили земљу небом. Где су пали, ту се земља претворила у небо; а где почивају, ту је свето место, јер су мученици за божанску правду.

Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила зе-маљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Полетео соко тица сива,
Од светиње од Јерусалима
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија:
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је Кнезу на Косово,
Спусти књигу Цару на колено,
Сама књига Цару беседила:
„ЦареЛазо, честито колено!
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме,
Или волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи колане,
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска;
Ако л волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, Кнеже, шњоме погинути".
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека ".
Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди". Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када тужна царица Милица преклиње свога дичног брата Бошка Југовића да не иде у бој на Косово већ да остане са њом у Крушевцу, да би имала брата од заклетве, он јој овако одговара:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац.
Да ми рече дружина остала,
Гле, страшљивца, Бошка Југовића,
Он не смеде поћи у Косово,
За крст часни крвцу прољевати,
И за своју вјеру умријети ".

А када сетна сестра свије руке око врата свог најмлађег брата, Војина Ју-говића, преклињући га да остане са њом у Крушевцу, он јој овако одвраћа:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
Не бих ти се јунак повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо,
Идем, сејо, у Косово равно,
За крст часни крвцу прољевати,
И за вјеру с браћом погинути".

Кад бесмртни орао наше историје, Милош Обилић, брани себе од клевете на Косовској вечери, он овако кликће:

„Вала теби, славни кнез Лазаре!
Вала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме;
Ал не вала на таквој беседи,
Јер, тако ме вјера не убила,
Ја невјера никад нисам био,
Нит сам био, нит ћу кад бити,
Него сутра мислим на Косово
За ришћанску веру погинути...
Сутра јесте лепи Видов данак,
Видјећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!"

Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео небеском Царству, надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској Служби светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима, свети Кнез је „сачувао заповести Божије на земљи"; био је „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом", био је „око слепима, нога хромима, потпора старима". Једном речју, био је оличење свих еванђелских врлина. Зато се и определио за небеско Царство, јер свака еванђелска врлина повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи еванђелским животом, свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не приволети се царству небеском. Његово мучеништво за Христа природна је последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој мери и за све косовске витезове.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, времено вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему, народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога - народ без вечне вредности; без тога - народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небесном Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним ча-совима своје историје. Доказ тог: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Св. Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим - Свети Косовски Кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша немањићка држава почела је светитељима, а завршила се - мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора све-титељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца - материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона а задави се од комарца. Земља живи небом - то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то, и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек - Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

А данас?

Данас је пет стотина педесети Видовдан. Са високе косовске осматрачнице врши се смотра над целокупном историјом нашом од Косова до данас. Врше је Свети Сава и Свети Косовски Кнез. Све што је ушло у нашу историју као саставни део њен, они мере непогрешном мером - мером видовданског еванђеља и видовданске етике.

Ако је просвета, није ли испуњена духом видовданског еванђеља, и видовданске етике, они је одбацују, јер није небеска, није истинска просвета.
Ако је философија, није ли задојена видовданском, небеском мудрошћу, они је не примају, јер је као слана вода, а сланом се водом жеђ не гаси.
Ако је наука, није ли прожета смиреном истином видовданског еванђеља, они је се одричу, јер душу народну трује гордошћу и безверјем.
Ако је етика, није ли до једне душе са видовданском небеском етиком, они је се гнушају, јер човека претвара у скота.
Ако је вера, није ли заснована на видовданском еванђељу, они је не признају, јер не води у небесно Царство.
Ако је уметност, није ли понета видовданским заносом, они је одбацују, јер није косовски стваралачка и еванђелски корисна.
Ако је култура, није ли грађена видовданском етиком, они је не примају, јер је отров за народну душу, отров који трује све што је бесмртно и вечно, све што душу мами у горње светове, у Царство небесно.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 9:39:51


Косово - наша народна Голгота, наше народно васкрсење, духовно и морално





Величанствени жртвеник једног народа. - Узвишена епопеја мистике и славе православног Балкана. - Апотека лекова за све духовне и моралне недуге. - Извор надахнућа и чистилиште савести свих познијих поколења. - Технички пораз но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни. - Свето поље и животворна гробница.

Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити.
А кад су ходили по Галилеји рече им Исус:
предаће се син човјечиј у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети.

Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено.

Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова.

Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак - и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем.

И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом.

Размотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли нам то помогло објашњењу Косова.

Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља?

Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у календар.

Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим.

Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна епизода према стравичном лому и слому Косовском.

Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици.

Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама:

1. јединственошћу мотива борбе и
2. решеношћу на мученичку смрт.

Шта означавају ове одлике?

Посмотримо поново наведене примере победа и пораза.

С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског царства.

То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману.

Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и - Душанов.

И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца.

Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога.

Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину.

Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама.

Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати са Косовом, јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт постала неизбежна.

Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за "царство небесно", а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за "крст часни", символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, "за крст часни и вјеру хришћанску", "за лијепо име Исусово".

"Ако волиш царству небескоме
"А ти сакрој на Косову цркву
"Не води јој темељ од мермера
"Већ од чисте свиле и скерлета,
"Па причести и нареди војску;
"Сва ће твоја изгинути војска,
"Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

"Цар вољеде царству небескоме
"А него ли царству земаљскоме".

Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу, одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и варљиво.

Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: "Јеси ли ти цар", Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета.

Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небесном.

И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде "брата од заклетве", т.ј. да се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд, ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле. Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без нарочите братске нежности:

"Не бих ти се, сестро, повратио,
"Да ми царе поклони Крушевац.
"Идем, сејо, у Косово равно
"За крст часни крвцу прољевати
"И за вјеру с браћом умријети".

И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске. Пре свију она тројица што су и погинули пре свију.

Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе - а то је свети Амос, на сам Видовдан - наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и одговорио домаћину:

"Ја невјера никад био нисам,
"нит сам био нит ћу икад бити,
"Него сјутра мислим у Косову
"За ришћанску вјеру погинути".

Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори:

"На, девојко, коласту аздију,
"По чему ћеш мене спомињати
"По аздији по имену моме,
"Ево т' идем погинути, душо,
"У табору честитога кнеза".

Тако јој говори и Иван:

"Ево т' идем погинути, душо,
"У табору честитога кнеза".
Тако и војвода Милан:
"Ево т' идем погинути, душо,
"У табору честитога кнеза".

Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода Стеван Мусић:

"Пита Љуба Мусића Стевана:
"О Стеване, драги господаре,
"Кад ћеш мени са Косова доћи?
"А Мусић јој вели и бесједи:
"Кад огрије од запада сунце,
" Тадар ћу ти са Косова доћи.

Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом. Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује своме слуги Голубану да он остане.

Али -
"Кад то зачу слуга Голубане,
"Проли сузе низ бијело лице"
па узе госпођу царицу "на танану кулу",
"Ал' свом срцу одољет не може
"Да не иде у бој на Косово
"Већ се врати до коња Лабуда,
"Посједе га, оде на Косово".

У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота,
да на Косову Христос дели мученичке венце славе,
и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија;
и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све.

Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме. Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст, на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза.

"И погибе српски кнез Лазаре,
"И његова сва изгибе војска,
"Седамдесет и седам хиљада.
"Све је свето и честито било
"И миломе Богу приступачно".

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском - губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против - исповедила се и причестила - за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и - победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала - и то драговољно - за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна - чак и они из Америке - долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла - тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш - Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: "Рђом кап'о док му је кољена!"

А прави Срби - што у косовском смислу значи прави хришћани - нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

"Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно!"



Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 9:42:55



Наш Видовдан
Братство, Сарајево, год. VIII, 1932

Пет векова јецала је као харфа на рекама вавилонским душа нашег народа за својим изгубљеним царством. Пуних пет векова опеван је бол душе народне у везу, освећеном сузама Јефимије, у длету Рада Неимара и фигурама великих наших иконографа - хезихаста. Пет векова болом су тужиле гусле над пропашћу своје државе и величине, посвећујући интуицијом дела и жртве великих народних јунака и хероја. На Косову пољу широкоме падали су и венули црвени божури крај лепе Грачанице и као једини споменици обележавали су места, где су витезови пали. И када су гаснула последња кандила многобројних задужбина, кад је непријатељ у своме бесу обесвећивао велике светиње, у души нашег народа чувао се грандиозни споменик херојства, чојства и племенитости - споменик много већи и значајнији од пирамида египатских. У народној машти ови велики хероји, ови титани ретки у светској историји, изазивали су фигуре веће од тријумфалних лукова и обелиска. И народ је славио у њиховој фигуративној монументалности у исти мах и њихову велику духовну моћ и дао у својој поезији дела, којима се народи диве.

Хероји нашег народа, страшни и стихијски у херојству као језива и ужасна ждрела балканских вулкана, били су у исти мах у својој душевности благи и чисти као горска језера, питоми као голубије душе и свети као анђели. То су били неустрашиви борци за света начела светог Православља, који претпоставише Небо земљи, небеско царство земаљском и зато им народ опева подвиге и узвиси их до небеских предела светитеља и анђела. То су последоваоци светитеља Саве, који је персонификација, истинске светости, апостолства и љубави, који оставише у души народној величанствене слике истинског хришћанства и натчовечанске подвиге херојства. Њиховим ореолом позлаћени су ликови Јевросиме, Југовића мајке и косовске девојке. На њиховој идеологији, на њиховој религиозно - философској мисли васпитана су цела поколења бораца до данашњег дана. Њихов дух очувао је нашу поезију, нашу архитектуру и наше сликарство, њихов дух дао је најтананију вибрацију колективне душе и створио од наше прошлости узвишену симфонију бола и религиозног одушевљења. Велики праведници, становницима небеског царства, по речима апостола, "Станови духа светога", победили су петвековну таму националног ропства и трагедије и оборили су буђаве престоле тирана свога народа. Њихова се косовска концепција остварила и ми данас гледамо својим очима оно, што је некада био сан, кар реалност; ми данас имамо пред собом доказе да је њихова идеја божанског порекла и да је Провиђење определило последње наше победе и освећење нашег Видовдана.



Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 9:44:47


Лазарева победа



Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.

Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај. Гле, опасност често навлачи маску пријатељског осмеха. Малишан, остављен у зеленом пољу са зеленим језером, у погибељи је, јер не види два зеленила но једно, нити види границу и разлику међу њима. Сласт и њен понор обучени су у исто рухо. Зато се сласт чини неуком оку недогледно дуга. Пурпур земаљске славе и пожар ове - све пурпур за лакомога.

Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ.

Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица "очигледних" теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу - земља, тело и душа - тело, вечност и тренутак - тренутак.

Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор - приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева.

Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију, мршаве и исмејане, - тиме си се приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио на пут опасности, жртве и муке. Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се, гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге водитеља правде. И у том тренутку тањир се поново окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће слична победи цара Лазара, чији се тањир среће ево одлучно окренуо и поставио правилно тек у наше дане, после пет стотина и педесет година.

Пре пет стотина и педесет година Лазар се приволео царству небескоме, што ће рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад не замагљен.

Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав страшни пад и пропаст, завршава овим неочекиваним речима:

"Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно".

Наиме, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све. Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, да сломити ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лазарева засијала на Косову пољу већма него сјајна победа Бајазитова.

Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева!

На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је победа Лазаревог народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова. Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана изгуби веру и у своју победу и цео свет? А гле овде један народ чека са вером као стена не пет дана но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година!

И не само чека. Но чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду откуда то, да Срби славе дан свог великог пораза као свој "главни" народни дан у години?

Но ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да знате, - и то знање деци својој да казујете, - да славећи Видовдан ви сте вазда славили не пораз но победу Лазареву, Гле, увек је победио онај, ко се жртвује за један светао идеал. Један спартански краљ пао је са триста другова у борби за отаџбину. Непријатељ је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краћа кроз векове истицао не као узорит пораз но као узорита победа.

Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили. Убијањем њега ви сте само успорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова војска борила се за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити побеђен? Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима. Заиста, никада смрт не оправдава своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог маленог живота. Смрт тада губи своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије.

Гле, хришћанска религија се доживљује и доживљена само постаје разумљива. Рекао је Господ: "Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој, Мене ради, сачуваће га". - Ко може ово разумети сем онога, који је у стању ово доживети, преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, који му се у наше дане отвара? А да је онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да је сијао крст Христов - да буду згажени без одбране - страшно је и помислити! - Народ би тај одавно угњилео у својој слабости и ништавилу и изгубио би до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и његов владар и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу страдањем и смрћу својом.

Поклонимо се, зато, жртви, светога Лазара. Његово приволење царству небескоме значи целу једну религију.

Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи, да са Христом долази и победа.

Она значи, да нема сувише велике жртве за правду Божју.

Значи још, да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем, које иде с тутњем кроз све дане светске историје:

"Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству земаљскоме,
или волиш царству небескоме?"

Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа.

Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико молили.

Воспрените духом дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле, слобода никада не значи земаљско царство но небеско. Слобода је ретки гост из другог света а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи међу нама, и на крилима одлеће у - други свет.

Сазидана од костију мученика и великомученика, ова земља треба да постане тврђава Божија, у којој ће се име Божије славити и благосиљати и мислима, и речима, и делима. Нека би на свим капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља, била уписана огњена реч пророкова: "Господ је снага моја и пјесма моја!"

Дигни се, царски народе, на висину царства небескога, где истина, светост и доброта блистају.

Одагнај грех од себе као што змију отклониш од младенца. Јер ако си до сада правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати?

Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе.

Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева која светлом лику Христовоме приноси све на жртву и од Њега прима свој најлепши сјај.

Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно што је речено о светом Цару и његовом народу:

"Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно".

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sub 25 Jun - 10:03:25




Vojislav Šešelj o staroj srpskoj (prethrišćanskoj) veri

Svetog Savu treba definisati kao dan duhovnosti i državnosti, kao što Sretenje može biti samo dan ustavnosti. Sveti Sava ne samo da je začetnik modernih srpskih duhovnih, nego i državotvornih tradicija, ono što Svetog Savu izdvaja od drugih pravoslavnih svetaca nije to što je bio Srbin - jeste i to, nego što je utemeljivač moderne srpske države, utemeljivač nemanjićke državotvorne misli i tradicije, na kojoj počiva moderna srpska država.

I Vidovdan nije praznik spomena na Kosovsku bitku, nego tradicionalni srpski praznik, od kada Srbi postoje kao narod, iz predhrišćanskog vremena. Srpska stara vera nije bila vera poput rimske ili grčke, sa više bogova, koji su imali antropomorfni oblik. Stara srpska vera nije imala antropomorfne bogove. Imala je jednog vrhovnog boga Peruna, koji je direktno prihvaćen, ili Svetog Vida, ili Jakšu, ili Vojina, u različitim nazivima se pojavljivao u različitim ulogama.

Kada su Srbi primili hrišćanstvo, preuzeli su najveći broj običaja, tekovina, tradicija svoje stare vere. Njihova stara vera je takođe, u osnovi, bila monoteistička. Oni tu ništa bitno nisu menjali. To može da se vidi u delima Nodila, u delima Veselina Čajkanovića, čak i u knjizi Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", jer krst kod Srba datira iz predhrišćanskog vremena. Kada su Srbi živeli na severu Evrope, imali su veliko svetilište na ostrvu Rigen, u Baltičkom moru, i tamo je izgrađen ogromni hram Svetom Vidu. Taj hram su porušili u ranom srednjem veku Nemci i Šveđani, na silu terajući tadašnje severne Srbe da prime hrišćanstvo. Naravno, i ovde je vođena kampanja da se izbriše što više tekovina stare srpske vere, ali to jednostavno, nije moguće bilo da se uradi, i zbog toga neki drugi hrišćanski narodi napadaju Srbe da su jeretici, napadaju Srbe da je njihova crkva jeretička itd. Ne samo katolici, tu je bilo dosta i pravoslavaca, i to treba imati u vidu. Zato Svetog Vida treba da slavimo kao srpski nacionalni praznik, koji objedinjuje srpsku nacionalnu tradiciju od pamtiveka, od kada Srbi postoje kao narod,a njihovo pamćenje je dugo hiljadama godina.

Ja sam hteo da govorim o ovom zakonu i hteo sam da potenciram jedno pitanje o kome jutros nisam govorio. To je pitanje koji je praznik po ovom zakonu najvažniji Taj praznik može biti isključivo Vidovdan, on je najstariji, on je najsrpskiji, on datira od vremena od kada je Srbin postao Srbin. U onom trenutku kada su počele da se granaju razne nacije, etničke grupe, Srbin je već slavio Svetog Vida. Ta stara srpska vera nije bila ni neznabožačka, ni višebožačka, ni mnogobožačka. Ta stara srpska vera je bila monoteistička i imala je mnogo podudarnih tačaka sa hrišćanstvom. Postojao je jedan Bog, postoji i dalje jedan jedini Bog. Bilo je drugih bogova koji su bili na hijerarhijskoj lestvici mnogo ispod njega, i ti bogovi odgovaraju onome što su arhanđeli u hrišćanstvu, dakle čisto duhovna bića, anđeli i bića koji provode volju Božju u određenim sektorima. To je po pitanju te stare srpske vere. Po čemu se stara srpska vera razlikuje od hrišćanstva? U hrišćanstvu Bog je troličan, dakle Boga čine Bog otac, Bog sin, i Bog Sveti duh. Bog je stari srpski Bog i pojavljivao se u četiri lika: Svetog Vida, Peruna, Jakše i Vojina, i otuda taj stari srpski krst iz vremena pre Hrista. Zbog toga taj praznik treba da bude nad svim drugim praznicima i pre Kosovske bitke on je bio najveći praznik kod Srba. Bilo je pravoslavnih sveštenika koji su to pokušali da zabašure, da izbace iz kalendara, da povežu sa nekim svetim Vitom sa Sicilije, i ko zna čim još, samo da bi se zatrlo sećanje na staru srpsku veru. Srbin je uvek gubio odričući se svoje tradicije, svojih duhovnih tekovina, i zato mi današnji Srbi, trebalo bi neki nauk iz istorije da izvučemo, i da ono što je naše od iskona bude u prvom planu kao naše. Stara srpska vera je skoro u potpunosti preuzeta od Srpske pravoslavne crkve i naravno, napravljena je jedna fuzija sa hrišćanstvom. Šta je to što je od iskona srpsko u srpskom pravoslavlju? Upravo ono po čemu se srpsko pravoslavlje razlikuje od svih drugih pravoslavnih crkvi i pogotovu po čemu se razlikuje od katoličke crkve. Sveti Vid je praznik sa kojim su Srbi došli na Balkan, i to je razlog više da ga čuvaju. Nijedan narod na svetu, bilo da je u naknadnim vekovima primio hrišćanstvo ili islam, ili bilo koju drugu religiju nove ere, nije zadržao taj praznik koga su zadržali Srbi. Nema takvog istorijskog sećanja ni u jednom narodu. Germani imaju Odina, ali nemaju nijedan dan posvećen Odinu. To je ono što je veoma važno za očuvanje srpske nacionalne svesti, pogotovu sada, kada mondijalisti pokušavaju zatrti istorijsko sećanje, kada nam svu istoriju pokušavaju svesti na 20. vek, pa još gore, od Drugog svetskog rata naovamo. Srbin je imao istoriju staru hiljadama godina, mnogo toga u srpskoj istoriji je zaboravljeno. Ono što nije zaboravljeno i ono što je ostalo zapisano u knjigama, mi moramo da čuvamo. Ako to ne izrazimo kroz jedan ovakav zakon, oni koji pokušavaju da suzbiju srpsko nacionalno sećanje i pamćenje neće mnogo postići. Srbin je praznovao, slavio Svetog Vida i onda kada je to bilo zabranjeno, i onda kada je to bilo progonjeno. Srbima niko nije mogao Svetog Vida iz sećanja izbaciti. Mnogi su pokušavali Svetog Vida da osramote, mnogi su mu rušili hramove, mnogi su mu rušili kipove, mnogi su na taj dan činili najveća izdajstva, kao što se desilo i ovog poslednjeg Vidovog dana 2001. godine. Pazite samo jednu stvar, Bog nikome nije ostao dužan i to pokazuje iskustvo dinastije Obrenović. Bog kažnjava do 11 kolena za izdajnike i to treba imati u vidu, to ne treba prenebregavati. To što neko misli da podigne pokajnicu ili da se sada naknadno dodvori crkvi tako što na prečac obećava veronauku od jeseni, ili što se postavlja na čelo Odbora za izgradnju Svetosavskog hrama, kako to radi Zoran Đinđić, to ne može da iskupi ovaj veliki greh. Taj greh dugo će se okajavati i dugo će mutiti razum i svest i dušu srpskog naroda.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Ned 26 Jun - 8:39:46


Pesme Svetom Vidu

Бели Виде вино пије



Бели Виде вино пије
под то дрво божурово.
Отуд лете рајске 'тице
Све Косово прелетоше
На божур грану попадоше.
Божур грану покршише,
Златну чашу нарусише.
Расрди се бели Виде:
Ајд' одатле рајске тице!
Немој Виде да не караш,
Ми летимо из далеке,
из далеке из братије,
из братије из Инђије.
Крсну славу честитамо,
три ти гласа доносимо.
Сва Инђија по'арана,
а Русија поробљена.
Пред Солунем ватра гори
и у ватре три делије.
Један гори до колена,
други гори до рамена,
а трећем се капа пали.
Тај што гори до колена,
тај је веру преверио.
Тај што гори до рамена,
тај на мајку измашио.
Тај којем се капа пали,
тај је кумство погазио.
Проговара бели Виде:
то ми божур покршисте,
то ми чашу нарусисте.



Одтуд иде силан Виде
Силан Виде Видов-дане.
Ишо Виде да обиде
Што је никло да поникне
На Ивана на Купала.
Што сазрјело то остало
На Кољеда на тог Пјетра.
Кољед давно прјеминуо
Млади Бого освануо
Ој Божичу Сварожичу!
Свако добро освануло
Понајвише здравље добро
И весјеље љепа љубав.
А највише јака снага.
Виде бојак чудан био:
Три године с Татарином
Три године са Агарјаном
Три године с Песимитом
И три љета са Тамнином.
Све је боје одржао
Риста Бога дочекао.



Иде Виде да обиде.
Све усеве и плодове.
Што је никло и поникло,
Што је никло нек је никло,
Нек је никло и нек расте,
А што није нек нениче
Нек нениче и нерасте.


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Pon 27 Jun - 0:01:22

Vidova trava




Anagallis arvensis-vidova trava, crveni vidac, krivačica, krika...nazivi su za otrovnu ali i ljekovitu biljku, okuugodni korov narančastog cvijeta. Plavi vidac ili Anagellis monelli, vrtni je kultivar





У неким крајевима Шумадије видовчица, трава сићушног прелепог светлоцрвеног цвета, брана је зором, пре сунца, ау другим крајевима - с вечери. Обично то раде девојке - удаваче и потапају је у воду, па се ујутру сва чељад умива ради очног вида - да их преко године не би болеле очи. У многим крајевима се, пак, пре сванућа руке продену кроз траву ради захватања виде-росе и умивања очију.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Pon 27 Jun - 0:12:38




Видовчица (видац, видић, видова трава, црвена овчарка) лат. Anagallis је род једногодишњих зељастих биљака из породице јагорчевина (јаглика) (Primulaceae), и назив за најраширенију на просторима Балкана врсту, Anagallis arvensis.

Четворострано стабло је полегло, ниско, голо и веома разгранато. Са њега полазе наспрамни, цели листови најчешће срцоликог облика чије је наличје маљаво. Цветови су појединачни, петочлани и са дугачким цветним дршкама, док су листови седећи (без лисних дршки). Цветови су најчешће црвене, ређе беле и тамноплаве боје. Плод је чахура, а семе има три ивице на којима су крилца и брадавичасту површину. Веома је распрострањена биљка и то посебно по умереновлажним, запуштеним местима као и на ораницама (то нарочито у житу), виноградима и баштама. Може се сматрати космополитом, ако се не рачунају тропски предели у којима видовчице нема.

Видовчица се, управо због недовољно познатих хемијских састојака, користи само као народни лек. Данас се много ређе употребљава него раније јер се зна да садржи штетне материје, какав је нпр. цикламин. Најчешћа њена примена је код болести коже какве су младалачке акне, злоћудни тумори, инфициране ране и др. Осим тога може се употребити и за обољење жучних путева, као диуретик и за избацивање слузи из органа за дисање. Као седатив се може давати нервно растројеним особама и епилептичарима.

Упозорење: може се користити само по упутству стручне особе јер садржи сапонине!



Anagallis monelli




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Uto 28 Jun - 6:49:02





Св. Владика Николај: Царев завет (аудио)
ВИДЕО - АУДИО
Tuesday, 28 June 2011

Поводом великог српског празника Видовдана, дана опевана, дана осликана, дана оплакана – ексклузивно за посетиоце „Борбе за веру“ доносимо аудио запис дела Светог Владике Николаја „Царев завет“ (издање манастира Рукумија, 2009.; трајање 5,09h; величина 26,6Mb). Текст говори глумац Данило Лазовић.

Линкови за слушање:

1.део: [You must be registered and logged in to see this link.]

2.део: [You must be registered and logged in to see this link.]


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od vivijen taj Sre 29 Jun - 5:09:58



Видовдан – голгота и духовно чистилиште

Пише: Милован Балабан
27 јун 2011



Косовска битка из 1389. године за Србе представља знатно више од самог боја. Она је много комплекснија и значајнија од иначе круцијалних последица које је сам бој имао по егзистенцију српске средњовековне државе. Видовдан је централни нерв српске националне историје. Ко њега схвати схватио је Србе као народ. Ко њега разуме лакше ће рaзумети и поступке Срба у свим околностима, укључујући и актуелни тренутак српске друштвено-политичке збиље.
Кључ (не)разумевања тајне, али и драматике Видовдана је у прихватању или неприхватању страдања као извора прочишћења народа и појединца. Страдања које као резултат одрицања од старих индивидуалних навика и старе, погрешне државне праксе, долази као последица дугогодишњег кретања елите и народа погрешним путем. Страдања које је у појединим животним тренуцима и великим душама камен спотицања.

Чак и највећи православни писац Достојевски, у великој дилеми када је у питању страдање, а што се види кроз призму речи његовог јунака Ивана Карамазова: „прихватам Бога и његову премудрост, али не прихватам свет који је створио“ – односно не прихватам страдање и муку јер ми се чини бесмислена. Но, управо су Срби крајем 14. века, прихватајући драговољно косовску погибију, показали да су схватили тајну страдања, а њихово опредељење, како народ кроз песму каже, за царство небеско, односно аутентичне духовне вредности, показује веру у, макар далеко, васкрсење славне (средњовековне) државе, које је неминовна последица народног духовног преображаја.

Видовдан је делио његове тумаче и делиће их и убудуће. На једној страни стоји мноштво. Готово целокупна актуелна српска политичка и интелектуална елита, која у њему види бесмислену самоубилачку жртву која је зауставила точак српске историје и условила петовековно ропство под Турцима. Други, малобројнији, у Видовдану виде духовно чистилиште и надахнуће свим српским покољењима, те сматрају да је баш видовданско опредељење сачувало Србе као народ и било генератор енергије која је почетком 19. века представљала покретач српских устанака и стварања српске модерне државе.

Историјски услови који су довели до неопходности Видовдана

Да би схватили шта је условило Косовски бој, али и да би разумели његову исцелитељску функцију за српски народ, објаснићемо конкретне историјске околности које су условиле српску видовданску погибију. Српска средњовековна држава је почетком 14. века под краљевима Милутином и Стефаном Дечанским постала најснажнија на Балкану. А српско православно-светосавско биће и опредељење, као стуб духовног и државног напретка, у то време још увек није било озбиљно угрожено. Међутим, после битке код Велбужда, 1330. године, ствари се убрзано мењају. У том великом сукобу Срби су победили Бугаре и обезбедили доминацију на Балкану. То је пропраћено јачањем нових стремљења међу српском властелом – тадашњом националном елитом. Наиме, српска властела је желела да искористи историјску шансу која се указала, те да реално прошири свој утицај на просторима балканских држава које су биле у фази слабљења, тј. првенствено на византијске и бугарске земље.



Овоме науму се краљ Стефан Дечански опирао али не и његов син, тада престолонаследник Душан. Амбиције овладавања Балканом које су гајили властела и Душан изазвале су грађански рат оца и сина, али и фаворизовање од стране властеле младог престолонаследника који је поразио оца и завладао Србијом. Тада је српској властели – жељној материјалног богатства и територијалног проширења – пут ка остваривању њене амбиције био отворен. Душан је покренуо освајање ослабљених византијских земаља које су биле у дубокој финансијској и моралној кризи, која је прерастала чак у фазу потпуног распадања.

Са једне стране византијским земљама, ослабљеним тада већ готово двовековним упливом Запада (крсташко освајање, преузимање финансија, економије и свих битних националних ресурса у руке Венецијанац и Ђеновљана; видети филм „Византијска лекција – поука Архимандрита Тихона“), било је потребно јединство. Са друге стране, превладавањем империјалне идеологије у редовима српске средњовековне елити, српско територијално проширење добило је идејни потенцијал за обједињавање српских и грчких земаља. Опет, то је представљало одступање од светосавских националних вредности.

Угроженост читавог Балкана од претеће турске силе је утврдила краља, а од 1346. године и цара Душана, да пребацивање тежишта српске националне идеје на наднационалне балканске интеграције, не само да је историјски оправдано него је и у циљу самоодбране преко потребно (сличну је мислио и краљ Александар стварајући југословенску државу). Да је Балкану било потребно јединство пред турском опасношћу без сумње је тачно, али је такође чињеница и да је српско национално биће у тим временима губило свој духовни идентитет док се елита опчињена богатством и сјајем тренутних успеха и умножавањем свог богатства, моћи и утицаја, потпуно удаљавала од светосавске духовне матрице, самим тим и од народа.

Стање је постало алармантно, а систем вредности базиран на индивидуалном богаћењу, односно стицању утицаја у циљу добијања што веће материјалних користи, попримио је драстични вид нешто пре, а поготово након смрти, цара Душана. Регионални лидери игноришући централну власт почели су да воде самосталну политику. Савезнике у борби за очување свог феуда локални великаши су бирали по критеријуму силе. Дакле, ко је могао поједином лидеру да обезбеди власт на његовом поседу био је пожељан као партнер и савезник, макар био и Турчин. При томе за више, светосавске, културолошке и идентитетске вредности – све мање се марило. Услед партикуларизма Српско царство се убрзано распадало и када је Турска закуцала на балканска врата Србија, иако је још увек била јача од осталих балканских држава, није била спремна да одговори на муслиманску претњу.

Лазарево опредељење за царство небеско

И тада, када је и народ бивао све више дезоријентисан без духовног и световног вођства, када је дух индивидуализма, материјалног успеха и тренутних вредности постао доминантно мерило остварености, када је народ егзистирао у њему неприродним државним творевинама – час хеторегеним, наднационалним, час регионалног типа, где је сваки локални лидер наметао законе по сопственом нахођењу – када се морално урушавао национални организам са озбиљном претњом да ће судбоносно и коначно бити дотучен, појавио се кнез Лазар. Његова делатност била је усредсређена на обнову централизоване српске државе и светосавског система вредности, као њеног гаранта. После Маричке битке 1371. године и потпадања српске Македоније под турску власт, Лазар је све више постајао предводник језгра отпора турском продирању. Такође он је постао носилац нове (или старе Немањићке) етике, која је тежила обнови централизоване државе, те претпостављала националне интересе испред индивидуалних амбиција.



Но, Турци нису седели скрштених руку. Намеравали су и у прилог тога радили, да Балкан и Србију коначно покоре поступном методом. Систем вазалстава које су успостављали на освојеним територијама, а у који су се после Маричке битке, чувајући своје круне и материјалну угодност, интегрисали неки српски локални предводници, намеравали су да прошире на цео Балкан. На ред је дошла Лазарева моравска Србија. После пораза које су турским снагама нанеле српске трупе код места Плочник (1386) и код Билеће у Херцеговини (1388),султан Мурат одлучује да све своје снаге поведе на кнеза Лазара и тако скрши жариште отпора турској експанзији.

Идући у сусрет неминовној бици Лазар је започео болан процес интегрисања увелико расцепкане државе. Паралелно је радио на духовној обнови као темељу без ког ни држава није могла да се реинтегрише. Одбрамбену моћ је ојачао склапањем савезништава која су требала да допринесу јединству народа и тако спрече турски освајачки продор. Добрим имао је успеха у свему томе, поготово што је за себе везао цркву и гро народа. Но, његово животно дело је требало да буде постављено на најснажнији испит. Да ли се супротставити Османлијама или сачувати круну и интегрисати се у већ разрађени систем вазалстава у оквиру турске царевине? У случају отпора потребна је огромна лична и народна жртва, која упркос супротстављању лако може резултирати пропашћу и коначном освајању најснажнијег ентитета српског расцепканог државног простора. У другом случају, власт и „част“ би кнез сачувао, али би сигурно пропало његово животно дело, односно рад на обнови аутентичне светосавске духовности која подразумева национално на уштрб наднационалног, саборно наспрам партикуларног, те опште, као залога остварења личносног, изнад огољено индивидуалног.

У дилеми како да поступи у тешкој ситуацији, подстакнут са једне стране делом властеле да се нагоди са Муратом, а са друге црквом и великим делом народа да пружи отпор, Лазар се одлучио за супротстављање које је условило херојску погибију готово читаве његове војске и њега самог. Но, тиме је претпоставио бесмртне вредности враћања аутентичним духовно-национално-идентитетским константама, које су утемељене у његовом животном делу. Народни гениј је то кроз песму изразио као Лазарев одговор на дилему ком ће се царству приволети где кнез каже: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довека. Цар вољеде царству небескоме неголи царству земаљскоме.

Видовдан као вододелница српске историје

Духовно-културолошке вредности које су посведочене страдањем и жртвовањем живота, односно највреднијим што човек може дати, кнеза Лазара и његову крстоносну војску, која се супротставила азијатском полумесецу, сврстало је на пиједестал српске националне епике. Оно је постало мерило свих српских опредељења и одлука кроз читаву историју. Исто тако, оно се кроз векове изградило као посведочени, али и рационални вредносни показатељ, ваљаности свих стремљења ка обнови српске државе, као и ка остваривању националних интереса у свим временима, укључујући и садашње. Срби су научени да сваки подухват од значаја за заједницу мора бити условљен маркирањем старог погрешног пута, те одрицањем од њега ако треба и страдањем уз прилагање највеће жртве, али у складу са видовданском етиком.



Такође, Срби су научени, макар и не потпуно свесно, да на све догађаје гледају кроз наочаре косовског завета и кнежевог опредељења као непогрешивог показатеља ваљаности једнократних одлука, али и дуготрајних националних стратегија. Није онда чудо што народ великом већином не елиту нашег времена не гледа благонаклоно. Актуелна власт, настала на духу петооктобарских промена, спремна је да се нагоди са свим ововременим Муратима, наводно зарад виртуелног европског сна, а суштински због очувања својих привилегија и својих положаја. Спремна је да зарад уподобљавања глобалним моћницима пристане на цепање државе кроз одвајање КиМ, све снажније осамостаљивање Војводине, давање све веће аутономије Рашкој, те регионализацију читаве Србије. Лазаревским речником речено спремна је да жртвује царство небеско зарад царства земаљског. На крају крајева српска елита се толико отуђила од националне видовданске етике да чак и отворено каже, као што је то учинио Ђинђић 2001. године, баш за Видовдан када је испоручио Милошевића Хагу, да се определила за царство земаљско.

Невоља је што српску ововремену друштвено-политичку елиту видовданске духовне вредности, као српски репер ваљаности вођења националног брода, угоне у лаж. Наиме, никада у српској историји политиком нагодбе са непријатељима и одустајањем од светосавске духовно-идентитетске константе српски народ и држава нису доживели просперитет. Занемаривањем и игнорисањем културолошког и цивилизацијског српског етоса губи се и духовни темељ националног постојања, али и држава која може да проистекне само из поштовања непролазне духовне светосавске матрице.

Лазаревским речником речено, данашња политичка елита води Србију у правцу губљења оба царства, чега смо сви сведоци. Држава је територијално разваљена са трендом даљег распадања коме се крај не назире. Услед тога Срби треба да свом снагом раде на народној духовној обнови, али и изграђивању нове елите која ће се у складу са косовским идеалима ухватити у коштац са нагомиланим националним проблемима. Крајње је време за то. То је између осталог пут одрицања, можда и личног страдања, али је једини. На то овај и сваки наредни Видовдан треба да нас подсете и подстакну да на прави начин делујемо!

Извор: Фонд стратешке културе, Москва

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: VIDOVDAN

Počalji od Sponsored content Danas u 14:08:43


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu