Starac Siluan Atonski

Архимандрит Софроније: "Старац Силуан" (одломци из књиге)
Sunday, 10 July 2011
Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је "спасење у Христовом смирењу". Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.

Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

- Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

Саслушавши га, старац га упита:

- Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

- Да, верују.

- А да ли поштују Мајку Божију?

-Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

- Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, и онда ће се Господ радовати због њих, па ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

* * *

Једном је старац водио разговор са неком студентом, који је посетио Свету Гору, и био много заокупљен проблемом слободе. Као обично, старац је пажљиво слушао излагање свог живахног, симпатичног, али наивног сабеседника. Наравно, под појмом слободе овај младић је подразумевао првенствено политичку слободу и уопште право да се поступа по својим побудама и жељама.

Излажући своја схватања о слободи, старац му је одговорио:

"Ко је онај ко не воли слободу? Сви ми хоћемо слободу, но треба знати у чему се она састоји и како се до ње долази. Да бисмо постали слободни, потребно је, пре свега, "свезати" себе. Што више будеш себе обуздавао, имаћеш већу слободу духа... Потребно је обуздавати страсти у себи, да не би овладале тобом. Затим треба обуздавати себе да не бисмо шкодили своме ближњем... Људи обично траже слободу да би радили "шта хоће". Али, то није слобода, већ власт греха над тобом. Слобода да се чини блуд, неумерено једе, пијанчи, злопамти, да се врше насиља и убиства и томе слично, - то уопште није слобода, јер је, по речима Господа: сваки који чини грех роб је греху. Потребна је велика молитва да бисмо се ослободили тога ропства.

Сматрамо да је истинска слобода у томе да не грешимо, да свим срцем и свом душом волимо Бога и ближњега.

Истинска слобода је - непрестано пребивање у Богу".

И поред тога што је старац говорио веома просто и што су његове мисли по својој дубини далеко превазилазиле моћ схватања младога студента, он је оставио веома дубок и снажан утисак на сабеседника.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Duhovne pouke – Otac Siluan Atonski

1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.

2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.

3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.

4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.

5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.

6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.

U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.

U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.

U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.

7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva 'nezavisno'. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.

8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji'. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski - upokojio se 1918.)

9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.

10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.

. . .

Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda.

Arhimandrit mu je odgovorio:

- Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!

- Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?

- Da, veruju.

- A da li poštuju Majku Božju?

- Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.

- Da li poštuju svetitelje?

- Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?

- Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?

- Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!

- Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati...

Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom...

Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.

Starac Siluan i njegovi radnici

Atoski monasi su bili začuđeni zbog čega njihovi radnici lenčare, a kod starca Siluana sve rade, čak iako ih on ni ne nadgleda. Jednom su ga upitali zbog čega je tako, a on im je odgovorio:

"Ništa ne radim povodom toga. Vidim ujutru tu rusku decu i tako mi ih je žao. Pa oni su napustili rodna polja i šume, ostavili porodice da bi došli na Atos da nam pomognu.
Svakom kažem neku reč, da im u duši bude toplo. A zatim idem u keliju i počnem pred Bogom da plačem za svakog:
"Gospode! Pgledaj na Nikolaja. Ima svega dvadeset godina. Kako mu je tužno ovde, njemu koji je došao iz severne Rusije! A u selu je ostavio mladu ženu i novorođenče. Koliko li se on boji za njih! A on je nepisman i žena mu je nepismena. Godinu dana neće znati šta je sa njima i šta će ga zateći kad se vrati..."

Tako pričam Bogu i kako se molim, počinjem da osećam blizinu Božiju. Ona narasta kao talas i već ne mogu da se setim ni Nikolaja ni njegove žene i deteta, kao da me potok nosi u dubine Božije, gde susrećem Božanstvenu ljubav prema Nikolaju, njegovom selu i svim stradanjima.

Zatim me Božija ljubav vraća na zemlju, molim se o sledećem, ponovo se odvajam od zemlje i zaranjam u dubine, gde nalazim sve te ljude, radi kojih je Sin Božiji postao sin čovečiji.


Ljubav

Došao jedan molitvenik starcu i rekao:

"Želim da nađem put ka Bogu. Pomozi mi!"

Starac ga je pažljivo pogledao i upitao:

"Reci mi najpre, voliš li nekoga?"

Gost odgovori:

"Ne zanimaju me svetovne stvari, ljubav i ostalo. Želim da priđem Bogu!"

"Razmisli još jednom, molim te, da li si u svom životu voleo neku ženu, dete, bilo koga?"

"Rekao sam već jednom, da ja nisam obični mirjanin. Ja sam čovek koji želi da spozna Boga. Ništa drugo me ne interesuje."

Starčeve oči ispuniše se dubokom tugom i odgovori mu:

"Onda je to nemoguće. Najpre moraš da spoznaš, kako je to stvarno, zaista voleti nekoga. To će ti biti prva stepenica ka Bogu. Pitaš me za poslednju stepenicu, a nisi stupio još ni na prvu."



Од младости сам волео овако да размишљам: Господ се вазнео на небо и очекује нас тамо.

Али, да бисмо били са Господом, треба да смо Му слични, или да смо као деца - смирени и кротки и да Му служимо. Тада ће се испунити речи Господње: Где сам ја онде ће и слуга мој бити, и бићемо са Њим у Царству Небеском. Међутим, сада је моја душа мрачна и клонула и не могу да уздигнем чисту молитву ка Богу, немајући суза у себи којима бих оплакивао своја зла дела. Усахла је душа моја и изнемогла од рђавог живота...

О, ко би ми запевао ону песму, коју сам од младости толико волео, о томе како се Господ вазнео на небо и како нас много воли и жељно очекује. Ту бих песму са сузама слушао, јер је жалосна душа моја наземљи.

Шта се догодило са мном? Како сам изгубио радост и да ли ћу је опет задобити?

Плачите са мном све звери и птице, шуме и пустиње. Плачите са мном сва створења Божија и утешите мој бол и тугу.

Ево на шта мисли душа моја: Колика је била туга Мајке Божије када је остала на земљи после вазнесења Господњег, када ја који тако мало волим Господа, ипак тако силно душом чезнем за Њим?

Она нигде није забележила тугу своје душе и ми уопште мало шта знамо из њеног живота на земљи, али знамо да савршенство њене љубави према Сину и Богу не можемо разумети.

Срце Мајке Божије, њене мисли, цела њена душа, били су обузети Господом. Међутим, њој је било дато још нешто: она је волела људе и пламено се молила за њих, за нове хришћане, да их Господ укрепи. Она се молила за цео свет, да се сви спасу. У тој молитви она је налазила радост и утеху овде на земљи.

Ми не можемо постићи савршенство љубави Мајке Божије, али знамо следеће:





Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање

душе.

Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније

познање.

Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија

молитва.

Уколико је савршенија љубав, утолико је светији
живот.



Нико од нас не може достићи пуноту љубави Мајке Божије. Нама је потребно Адамово покајање. Па ипак, уз помоћ Духа Светог који нас учи у Цркви, и ми делимично разумемо ту љубав.

Из књиге"Поуке старца Силуана"

ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV STARAC SILUAN




ADAMOV PLAČ

Adam, otac vaseljene, poznavao je u raju sladost ljubavi Božije. Zbog toga je silno patio i mnogo plakao kada je zbog greha izgnan iz raja, lišivši se ljubavi Božije. Njegovu dušu rastrzala je misao: "Ožalostio sam Boga koga toliko volim". Nije Adam toliko žalio za rajem i njegovom lepotom, koliko zbog gubljenja ljubavi Božije, koja nenasito svakog trenutka dušu vuče Bogu.
Adamove muke preživljava i svaka duša koja je Boga poznala Duhom Svetim, a zatim izgubila blagodat. Kada ožalosti ljubljenog Gospoda, duša oseća bol i silnu tugu.
Tužio je Adam na zemlji i gorko plakao i zemlja mu se nije milila. On je žalio za Bogom i govorio:
"Tuguje duša moja za Gospodom i sa suzama Ga tražim. Kako da Ga ne tražim? Dok sam bio sa Njim, duša mi je bila vesela i spokojna i đavo nije mogao da mi pristupi, a sada je zao duh ovladao mnome, vuče dušu tamo amo i muči je, i zato do smrti tugujem za Gospodom i otima se duh moj ka Bogu. Ništa me na zemlji ne privlači. Duša neće ničim da se uteši, nego hoće da ponovo vidi Njega i Njime se nasiti. Ne mogu da Ga zaboravim ni za trenutak. Duša moja se otima ka Njemu i od prevelike tuge uzdišući ridam: "Bože, pomiluj mene, palo stvorenje Svoje".
Tako je plakao Adam i suze su mu tekle niz lice na grudi i padale dole na zemlju. Čitava priroda slušala je njegove jecaje. Divlje životinje i ptice umuknule su od žalosti, a Adam je plakao, jer su zbog njegovog greha svi izgubili mir i ljubav.
Veliki je bio Adamov bol po izgnanju iz raja. Kada je, pak, ugledao svog mrtvog sina Avel>a, koga je ubio brat Kain, njegova tuga je postala još veća, i on se mučio dušom, plakao i mislio: "Od mene će se izroditi narodi i svi će tako stradati i živeti u neprijateljstvu i ubijati jedni druge". Njegov bol je bio veliki kao more i može ga razumeti samo onaj čija je duša poznala Gospoda i kako nas On mnogo voli.
I ja sam izgubio blagodat pa zajedno sa Adamom zovem:
"Pomiluj me, Gospode! Daruj mi duh smirenja i ljubavi".
O, ljubavi Gospodnja! Ko te poznao, ne prestaje da te danonoćno traži vapijući:
"Tugujem za Tobom, Gospode, i plačući Te tražim. Kako da Te ne tražim? Dao si mi da Te poznam Duhom Svetim. To poznanje Božije podstiče moju dušu da Te sa suzama tražim".

* * * * *

Adam plače:
"Ne mili mi se ovaj svet. Ne mile mi se visoke gore, ni lugovi, ni šume, ni pesma ptica. Ništa mi više nije milo. Duša je moja u velikoj žalosti: Ožalostio sam Boga. Kada bi me Gospod ponovo uzeo u raj i tamo bih plakao i žalio: Zašto sam ožalostio Boga koga volim?"

* * * * *

Po izgnanju iz raja, Adam je silno patio i mnogo suza prolivao od tuge. Tako biva i sa svakom dušom, koja je poznala Gospoda. Ona tuguje za Njim i govori:
"Gde si Gospode? Gde si Svetlosti moja? Zašto si sakrio od mene lice Svoje? Duša Te moja dugo nije videla i zato tuguje za Tobom i plačući Te traži".
"Gde je Gospod moj? Zašto Ga ne vidim u duši svojoj? Šta mu smeta da živi u meni? Znači da u meni nema smirenja Hristovog i ljubavi prema neprijateljima".

* * * * *

Bog je nenasita ljubav i tu ljubav je nemoguće opisati.
Hodio je Adam po svetu, plakao od velike tuge srca, umom pomišljajući na Boga. Čak i kada je telo malaksalo ne mogavši više da proliva suze, njegov duh je goreo ka Bogu, jer nije mogao da zaboravi raj i krasotu njegovu. Adamova duša je više od svega volela Boga i otimala se ka Njemu silom same ljubavi.
O, Adame, pišem ove redove, ali ti vidiš da je moj um slab i ne može da razume kako je tugovala tvoja duša za Bogom i kako si se kajao.
O, Adame, ti vidiš da ja, dete tvoje, stradam na zemlji. Malo je ognja u meni i tek što se nije ugasila ljubav u meni.
O, Adame, zapevaj nam pesmu Gospodnju da se obraduje duša moja Gospodu, i pokrene na hvaljenje i slavljenje Njega, kao što
Ga hvale serafimi i heruvimi, i kao što Mu svi činovi nebesnih angela pevaju trisvetu pesmu.
O, Adame, oče naš, zapevaj nam pesmu Gospodnju, da bi je čula sva zemlja i svi sinovi tvoji uzdigli um svoj ka Bogu, naslađujući se zvucima te nebeske pesme i zaboravljajući svoje nevolje na zemlji.

* * * * *

Duh Sveti je ljubav i sladost duše, uma i tela. Ko je poznao Boga Duhom Svetim, nenasito se i dan i noć otima ka živome Bogu, jer je ljubav Božija veoma slatka. Izgubivši, pak, blagodat, duša ne prestaje da sa suzama ište Duha Svetog.
Ko nije poznao Boga Duhom Svetim, ne može Ga sa suzama tražiti i njegova je duša stalno u borbi sa strastima. Njegov um misli na zemaljsko i ne može doći do sagledavanja i poznanja Isusa Hrista. On se poznaje Duhom Svetim.
Adam je znao Boga u raju. Po svom padu on Ga je sa suzama tražio.
"O, Adame, oče naš, iričaj nama, deci svojoj, o Gospodu. Tvoja duša je znala Boga na zemlji, znala je i raj i sladost i veselje. Sada si na nebu i vidiš slavu Gospodnju. Pričaj nam kako se slavi Gospod zbog Svojih stradanja, kako se pevaju pesme na nebu, i koliko su lepe, budući da se pevaju Duhom Svetim".
Pričaj nam o slavi Gospodnjoj. Koliko je On milostiv i koliko voli Svoja stvorenja.
Pričaj nam i o Presvetoj Bogorodici. Kako se ona veliča na nebesima i kakvim se pesmama hvali.
Pričaj nam kako se tamo raduju svetitelji i kako sijaju od blagodati. Kako oni vole Gospoda i kako smireno stoje pred Bogom.
O, Adame, uteši i obraduj naše žalosne duše. Pričaj nam šta sve vidiš na nebu.
Zašto ćutiš?... Pogledaj, sva zemlja tuguje...
Ili, možda od ljubavi Božije ne možeš ni da nas se setiš?
Ili vidiš Bogorodicu u slavi i ne možeš da se otrgneš od tog viđenja, i nećeš da nama žalosnima kažeš reč utehe kako bismo zaboravili svoje patnje na zemlji?
O Adame, oče naš, ti vidiš tugu svojih sinova na zemlji. Zašto ćutiš?"
Adam govori:
"Deco moja, pustite me. Ne mogu da se otrgnem od ljubavi Božije i govorim sa vama. Moja je duša ranjena ljubavlju Gospodnjom i raduje se krasoti Njegovoj. Kako onda mogu da mislim na zemlju? Koji žive pred licem Gospodnjim, ne mogu da misle na zemaljske stvari".
"O, Adame, oče naš, ti si nas, siročiće svoje, ostavio? A eto, mi smo žalosni na zemlji. Reci nam šta da činimo da bismo ugodili Bogu? Pogledaj na decu svoju rasejanu po svetu, rasejanu umom svojim. Mnogi zaboravljaju Boga, žive u tami i idu u propast ada".
"Nemojte me uznemiravati. Vidim Majku Božiju u slavi i kako da se odvojim od toga i govorim sa vama? Vidim svete proroke i apostole i svi su oni slični Gospodu našem Isusu Hristu, Sinu Božijem.
Hodam po rajskim vrtovima, i svuda gledam slavu Gospodnju, jer je Gospod u meni, i načinio me je sličnim Sebi. Gospod proslavlja čoveka time što ga čini sličnim Sebi".
"O, Adame, mi smo tvoja deca. Reci nama koji se mučimo na zemlji kako se zadobija raj, da bismo i mi kao i ti videli slavu Gospodnju. Naša duša tuguje za Gospodom, a ti živiš na nebu i raduješ se slavi Gospodnjoj. Molimo te - uteši nas".
"Zašto vapijete ka meni, deco moja? Gospod vas voli i dao vam je zapovesti. Držite ih, ljubite jedni druge i naći ćete mir u Bogu. Kajte se svakog trenutka za svoje grehe da biste mogli izaći u susret Gospodu. Gospod je rekao: "One koji me vole ljubim, i one koji me slave - proslavljam"".
"O, Adame, moli se za nas, decu svoju. Od mnogih nevolja tužne su duše naše".

* * * * *

"O, Adame, oče naš, ti živiš na nebesima i gledaš Gospoda koji sedi u slavi sa desne strane Boga-Oca. Ti vidiš heruvime i serafime i sve svete i čuješ nebeske pesme zbog čije sladosti je tvoja duša zaboravila zemlju. Mi, pak, na zemlji, žalosni smo i mnogo čeznemo za Bogom. Mi imamo malo ognja da bismo plameno ljubili Gospoda. Saopšti nam šta treba da radimo da bismo obreli raj".
Adam odgovara:
"Ne dirajte me, deco moja, jer ja od sladosti ljubavi Božije ne mogu da se sećam zemlje".
"O, Adame, žalosne su duše naše i nevolje su nas opteretile. Reci nam reč utehe. Zapevaj nam pesmu koju čuješ na nebesima da bi je čula sva zemlja i da bi ljudi zaboravali svoju nevolju... O, Adame, mi smo vrlo žalosni".
"Ne dirajte me. Vreme mojih patnji je prošlo. Od krasote raja i sladosti Duha Svetog ne mogu više da se sećam zemlje. Ali, kažem vam: Gospod vas ljubi. I vi živite u ljubavi, budite poslušni starešinama, smiravajte svoja srca, i duh će Božiji živeti u vama. On dolazi u dušu tiho, dajući mir i bez reči svedoči o spasenju. Pevajte Bogu iz ljubavi i smirenim duhom, jer se Gospod tome raduje".
O Adame, oče naš, šta ćemo da činimo? Mi pevamo, ali u nama nema ljubavi i smirenja.
"Kajte se pred Gospodom i ištite. On voli čoveka i sve će mu dati. I ja sam se mnogo kajao i tugovao što sam ožalostio Boga, što su mojim grehom izgubljeni mir i ljubav na zemlji. Suze su mi tekle niz lice i kvasile grudi i zemlju. Pustinja je slušala moje jecaje. Vi ne možete razumeti moju tugu, ni kako sam plakao za Bogom i rajem. U raju sam bio radostan i bezbrižan. Duh Sveti me je veselio i nisam znao ni za kakva stradanja. Ali, kada sam bio izgnan iz raja, hladnoća i golotinja su počeli da me muče. Zveri i ptice, koje su bile krotke u raju i volele me, postale su divlje, počele da me se boje i beže od mene. Mučile su me zle misli. Peklo me je sunce i šibao vetar. Tukle su me kiše i mučile bolesti i sve zemaljske nevolje, ali sam sve trpeo i čvrsto se uzdao u Boga.
Tako i vi, podnosite trudove pokajanja. Zavolite nevolje, isušite telo, smirite se i ljubite neprijatelje da bi se uselio u vas Duh Sveti. Tada ćete poznati i zadobiti Carstvo nebesko.
A mene ne uznemiravajte. Sada sam od ljubavi Božije zaboravio zemlju i sve što je na njoj. Zaboravio sam čak i raj koji sam nekad izgubio, jer gledam slavu Gospodnju i slavu svetitelja Njegovih koji od svetlosti lica Božijeg i sami sijaju, slično Njemu".
"O, Adame, pevaj nam nebesku pesmu da bi je slušala sva zemlja, naslaćujući se mirom ljubavi prema Bogu. Hoćemo da slušamo te pesme: one su pune miline, jer se pevaju Duhom Svetim".

* * * * *

Kada je izgubio zemaljski raj, Adam je plakao, tražeći ga: "Raju moj, raju moj prekrasni". Ali, Gospod mu je po ljubavi Svojoj sa krsta darovao drugi raj, bolji od prvog, raj na nebu, gde je Svetlost Svete Trojice.
Šta ćemo uzvratiti Gospodu za Njegovu ljubav prema nama?

Преподобни Силуан Светогорац о смирењу

данашње време мало је стараца који стварно познају љубав Господњу према нама, који имају искуства у борби са злим дусима и који знају да их треба побеђивати Христовим смирењем.

Господ толико воли човека да му даје дарове Духа Светог. Али, душа ће се много намучити док не научи да чува благодат.
Прве године по примању Духа Светог мислио сам: Господ ми је опростио грехе – благодат сведочи о томе. Шта ми више од овога треба? Но, не треба тако мислити. Премда су нам греси и опроштени, ипак треба да их се сећамо и да жалимо због њих. Само тако ћемо сачувати скрушеност. Ја нисам тако радио и престао сам да се скрушавам, те сам много препатио од демона. Био сам у недоумици шта се то са мном збива. Откуд су наишле ове рђаве мисли кад моја душа познаје Господа и Његову љубав? Међутим, Господ се сажалио на мене и Сам ме је упутио како се треба смиравати: „Држи ум свој у аду и не очајавај“. Ето, тиме се побеђује ђаво. А кад бих умом излазио из пламена, рђаве мисли су поново надирале.

Онај који попут мене изгуби благодат, треба храбро да се бори против ђавола. Знај да си сам за све крив: пао си у гордост и славољубљље и Господ ти милостиво даје да познаш шта значи бити у Духу Светом, а шта у борби са демонима. На тај начин душа опитом увиђа зло које доноси гордост. Тада она бежи од славољубља и од људске похвале и од помисли. Тада душа почиње да прездравља и да се учи да чува благодат. Како ћемо знати да ли је душа здрава или није? Болесна душа је горда, док здрава воли смирење, као што ју је научио Дух Свети. А ако и не зна то, она ипак себе сматра гором од свакога.

Смирена душа се учи из искуства. И да је Господ сваког дана уздиже на небо и показује јој сву славу небеску у којој пребива, и љубав серафима и херувима, и свих светих, она ће говорити: „Показујеш ми славу Своју зато што волиш створења Своја. Али, Господе, даруј ми плач и силу да Ти захваљујем. Теби припада слава на небу и на земљи, а ја, Господе, треба да плачем због својих грехова“. Друкчије нећеш сачувати благодат Светог Духа коју Бог даје без икаквих претходних заслуга са наше стране, већ једино по милости Својој.

Господ је показао велику милост према мени и дао ми да разумем да целог живота треба плакати. Такав је пут Господњи. Ето, сада пишем, жалећи људе који су као и ја горди и који због тога страдају. Пишем ово да бисте се научили смирењу и нашли мир у Богу.
Неки говоре да је раније било тако, а да је сада то застарело. Али, код Господа никада ништа не мења своју вредност. Ми смо ти који се мењамо, постајемо рђави и губимо благодат. Ономе који иште Господ све даје, и то не зато што је заслужио, већ зато што је Бог милостив и што нас воли.

Ја о овоме пишем, јер душа моја зна Господа.

ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV STARAC SILUAN



O POSLUŠNOSTI

Retko ko zna tajnu poslušnosti. Poslušan čovek je veliki pred Bogom. On je sličan Hristu koji nam je dao Sebe za obrazac poslušnosti. Gospod voli poslušnu dušu i daje joj Svoj mir. Tada joj je sve dobro i prema svima oseća ljubav.
Poslušan čovek svu svoju nadu polaže na Boga usled čega je njegova duša uvek u Bogu. Gospod mu daje blagodat Svoju. On njegovu dušu uči svakom dobru, dajući joj silu da istraje u dobru. On vidi zlo, ali ono ne dotiče njegovu dušu, jer je sa njim blagodat Svetoga Duha koja ga čuva od svakog greha. On se i u svetu lako moli Bogu.
Duh Sveti voli dušu poslušnog čoveka i ona brzo upoznaje Gospoda i dobija dar srdačne molitve.
Poslušan se predao volji Božijoj i zato mu je darovana sloboda i mir u Bogu. On se moli čistim umom. Međutim, gordi i neposlušni ne mogu da se čisto mole, makar se i mnogo podvizavali. Oni ne znaju ni kako deluje blagodat, ni da li im je Gospod oprostio grehe. Poslušni, pak, jasno zna da mu je Gospod oprostio grehe, jer u duši svojoj čuje Duha Svetog.

* * * * *

Poslušnost nije potrebna samo monasima, već i svakom čoveku. Čak je i Gospod bio poslušan. Gordi i samovoljni ljudi ne dopuštaju blagodati da živi u njima, i zato nikada nemaju mir u duši. U dušu poslušnog blagodat Duha Svetog lako ulazi i daje mu radost i spokojstvo.
Svi traže mir i radost, ali malo je njih koji znaju gde da ih nađu i šta je potrebno da bi se do njih došlo. Evo već 35 godina kako gledam jednog kaluđera koji je uvek veseo dušom i prijatnog lika, iako je već star čovek. To je zato što on voli poslušnost. Njegova duša se predala volji Božijoj i ni za šta ne brine. Ona je zavolela Gospoda i sagledava Ga.
Ko u sebi ima i najmanje blagodati, radosno se pokorava svakoj vlasti. On zna da Bog upravlja i nebom i zemljom i preispodnjom, njim samim i onim što se njega tiče - i svime što je u svetu - te je uvek spokojan.
Poslušni se predao volji Božijoj, ne bojeći se smrti. Njegova duša se navikla da živi sa Bogom i zavolela Ga. On je odsekao svoju volju, i zbog toga ni u duši ni u telu nema onu borbu koja muči nepokorne i svojevoljne.
Istinski poslušnik mrzi svoju volju, a voli svog duhovnog oca i zato dobija slobodu da se čistim umom moli Bogu. Njegova DUša slobodno, bez pomisli, sagledava Boga i nalazi mir u Njemu. On će brzo zadobiti ljubav Božiju zbog svog smirenja i po molitvama svog duhovnog oca.

* * * * *

Naš život je prost, ali mudar. Majka Božija je rekla prepodobnom Serafimu: "Nauči poslušnosti svoje monahinje. One koje sačuvaju poslušnost i smirenje, biće sa tobom i blizu mene".
Vidite kako je prosto spasti se. Ali, mudrosti se valja učiti dugim opitom. Ona se od Boga dobija za poslušnost. Poslušnu dušu voli Gospod, a kad je voli, daće joj sve za što Ga zamoli. Gospod i danas kao i ranije sluša naše molitve i ispunjava naše molbe.

* * * * *

Zašto su sveti oci stavili poslušnost iznad posta i molitve?
Zato što se od podviga bez poslušnosti rađa sujeta, dok poslušan čovek radi sve onako kako mu je rečeno i nema povoda za gordost. Osim toga, poslušan je odsekao svoju volju u svemu i sluša svog duhovnog oca, pa mu je um slobodan od svake brige i može čisto da se moli. Poslušnome je na umu samo Bog i reči starca, a um neposlušnog je zauzet raznim stvarima, uključujući i osuđivanje starca. Stoga on ne može da sagledava Boga.
Video sam poslušnika koji je strpljivo podnosio teško poslušanje. Gospod mu je dao srdačnu molitvu i plač za celim svetom. Iguman Andrej mu je rekao: "To ti je dato zbog poslušnosti".
Poslušnošću se čovek čuva od gordosti. Zbog poslušnosti se dobija molitva i blagodat Svetoga Duha. Eto, zato je poslušnost iznad posta i molitve.
Da su pali angeli sačuvali poslušnost, i dalje bi bili na nebu i pevali slavu Gospodu. Da je Adam sačuvao poslušnost, ne bi bio izgnan iz raja, a i njegovo potomstvo bi živelo u raju.
Ali i sada možemo pokajanjem da se ponovo uselimo u raj. Gospod nas mnogo voli i ne gleda na naše grehe, samo još kad bismo samo hteli da se smirimo i zavolimo neprijatelje.
Onaj ko ne voli svoje neprijatelje, neće imati mira pa makar se i u raju našao.