Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Drazin poslednji govor

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Drazin poslednji govor

Počalji od vivijen taj Sub 3 Sep - 1:52:30






"Рођен сам у Ивањици, у варошици у којој су моји родитељи службовали. У том лепом градићу угледале су свет и моје сестре, Милица и Јелица. Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умре наш пожртвовани отац Михајло, а после пет година и наша племенита мајка Смиљана. Наш стриц Владимир, ветеринарски мајор, добротом свога срца, преузе старање о нама, сирочићима у свом дому у Београду, који постаде и мој дом. Војно школовање започео сам пред балканске ратове. У првом полуострвском рату узео сам учешће као кадет и у њему стекао први официрски чин. Борио сам се и у Првом светском рату. Када се потписивала капитулација југословенске краљевске војске, налазио сам се у Добоју, а три дана раније у својству Начелника штаба Друге армије, примио сам у околини Дервенте борбу са Немцима у којој је онеспособљено више десетина непријатељских моторцикала, а 12 њихових војника је убијено. Одатле сам у предвечерје 28. априла прешао границу Босне и Србије изнад села Заовине. На Равну Гору, планинско седло између Савобора и Маљена, стигао сам 13. маја.
Васпитаван сам у свом дому и у свом позиву да Немцима не верујем, чак и онда када би нам доносили поклоне, а не бомбе и митраљезе. Непријатељска осећања према њима, из Првог светског рата, пренео сам и у Други, и то с једнаком одлучношћу. Радило се о Кајзеровим или Хитлеровим генералима. Ето, зашто нисам хтео да им се предам ни овога пута као што им се нисам предавао ни прошлога. Против њих сам се борио колико сам знао, могао и умео, не мислећи никада на сарадњу, већ само на ослобођење народа. Немце сам презирао и мрзео због њиховог традиционалног непријатељства према мом народу. У своје време, овлашћењима којима сам располагао, забрањивао сам нацистичке састанке, и филмове о нацистима као и паљење ватре за рођендан Хитлера, подједнако у Словенији и Хрватској. Као војни аташе у Софији и Прагу, између два светска рата, испољавао сам непријатељски став према најављеним "силама осовине" и самовољној Немачкој. У истом звању, био сам један од мало нас, који смо посећивали совјетске амбасаде!
Немачке репресалије биле су страхотне. Гледао сам читава села у пламену. И због тога, место ме није држало. За све време пута од Босне ка Равној Гори тукао сам се са Немцима и својим пратиоцима говорио да капитулацију не треба признати. Одбио сам је свесно и одмах отпочео герилски рат. После издаје од стране Павелићке Хрватске било ми је јасно да морам основати нову војску. Почео сам са 26 оданих официра и подофицира који су ми у Босни предали пуковску заставу. Са њима сам стварао југословенску војску у Отаџбини која је бројала неколико стотина хиљада војника и старешина. Тако сам у окупираној Југославији остао једини официр са тек формираном јединицом, нерачунајући цивила Димитрија Љотића који је као резервни потпуковник имао у Бијељини свој пук са којим је ушао у рат. Кренуо сам у борбу против окупатора, сигуран да се народ коме припадам неће никада помирити са ропским животом. Себи сам наменио улогу доживотног браниоца наше територијалне и националне неприкосновености, јер сам војник у служби народа и његове државе. Наш народ, исто онако као што није признавао пораз на спољнополитичком пољу, ни пакт са Осовином, већ пакт створен "27. марта", коме сам дао велики лични допринос, није примао као свој, ни пораз на бојном пољу. Он је из сваке борбе излазио као победник, јер је уживао у слободи и умирао за њу. Неки истакнути комунисти устали су против "27 марта", пошто су тада Стаљин и Хитлер још били савезници, али то је неважно за моје садашње стање.
У војсци Краљевине Југославије био сам командант пука, Начелник секције за фортификацију и Заменик начелника штаба и Начелник штаба II армије. А на дан капитулације Краљевине Југославије па до формирања двадесешесторне групе, њена војска у отаџбини био сам само ја. Људи који су ми се придружили били су прави родољупци, а само неки од њих и политичке личности. Они су чинили основу мог Централног националног комитета, образованог августа 1941. године као највишег политичког тела будућег родољубивог покрета. Док сам са седам официра, 13 подофицира и шест војника, прелазио преко Јелове горе, Косјерића, Тометин Поља и друма за Ужице-Ваљево и Гојну Гору, у којој се за време рата скривао мој тужилац, пуковник Минић као Титов илегалац, не знам да ли од Немаца или од мене, пратили су ме неповерљиви погледи ваше добро наоружане формације.
Од првих придошлих бораца створио сам четничке одреде, као наоружане скупине које настају у земљама чије су војске остале без фронта или га уопште нису имале. Формирани су за нужне интервенције, само у корист народа. Већ у то предјесењско време створио сам јасне контуре озбиљног ратног и војног састава. Мојих 5.000 бораца са колико сам у почетку располагао, били су нејаки према толиким најмодерније наоружаним немачким дивизијама.
Позвао сам под заставу Краљевине Југославије све добронамерне, спремне и вољне да се боре против вишеструко снажнијег непријатеља који је рушио све пред собом. Прилазили су ми занатлије, трговци, сељаци, чиновници, школарци, а понајвише војници и официри армије из које сам потекао, који нису допали Немачког заробљеништва. Моја тежња била је да све оне који су носили оружје придобијемо за шуму. Зато сам улазио у редове Косте Пећанца, оснивача првог Четничког одреда, о коме ћу доцније мало више, и генерала Милана Недића. "Бушио сам" свуда где се исплатило. Тако сам под своју заставу примио и оне који су ловили моју главу. Пећанчевог команданта Божу Јаворског ставио сам под моју команду само за кратко време. И док сам био у Црној Гори, он је узео од Немаца 700.000 динара, да ме ухвати или убије. После тог открића, убрзо смо га ликвидирали као члана немачког преког суда у Чачку. Недићевац, Вучко Игњатовић ранио ме на 24 места у Шеховића Пољу, за време нашег Конгреса одржаног у дане 1. и 2. септембра 1942. године - на коме смо поред осталог донели прокламацију да судије морају имати сталност, максималну независност, непогрешивост и материјалну сигурност. Нисам посустајао и поред опасности која ме је вребала на сваком кораку, више од ваше стране него од окупатора. Када сам се усталио на цифри од око 100.000 војника, превео сам свој састав у Југословенску војску у Отаџбини. После тога краљ Петар II Карађорђевић и његова Влада поставили су ме, без мог знања, за Министра војног а потом за генералштабног Начелника. Било је то почетком 1942. Претпостављам да се Краљ руководио чињеницом да је моја војска имала више успешних оружаних сукоба са окупатором. Признавано нам је и одбрану села и градова од пљачки и саботажа. За ту сврху користио сам "црне тројке", смртну опасност за саботере и пљачкаше, независно којој страни су припадали, а које нису смеле да знају једна за другу.
Господа адвокати, Драгић Јоксимовић и Никола Ђоновић подсетили су вас, пре неколико дана, да су под мојом командом извршени успешни напади на окупиране градове Горњи Милановац, Пожегу и Чачак. Они су још доказали да је мој мајор Александар Мишић, син мога учитеља војводе Мишића, августа 1941. године, очистио од Немаца Лозницу и десетину њених села. Те битке не уклапају се у слику коју оптужба ствара о мени као издајнику и колаборатору!
Војни јавни тужилац назива ме народним издајником због мојих састанака са окупатором. Никада нисам негирао два-три сусрета са делегацијом немачке команде за Балкан у Југославији. Стање у нашој земљи било је тешко. У Павелићевој Независној држави убијано је на почетку рата и по 2.000 Срба дневно. Као што знате, наш живаљ, је стављен тамо ван закона. Швабе су рушиле, палиле и убијале наше невино становништво, због саботажа и препада на њихово, буквално без икакве контроле. Свет је био страшно застрашен. Тражио сам инструкције од владе у Лондону, али их никада нисам добио. И тако сам на своју руку и одговорност у пратњи команданата, мајора Александра Мишића, пуковника Пантића и капетана Ненада Митровића, отишао 13. новембра 1941. у село Дивци, десет километара далеко од Ваљева, на први састанак са непријатељем који су сами тражили. Моји верни пратиоци узели су бомбе, за случај немачке подвале, са којом смо озбиљно рачунали. Њихову страну представљао је пуковник, Начелник обавештајног одељења за Србију Когарт и Др. Јозеф Мант, официр немачке Врховне команде. Немци нису били вољни да преговарају, већ да диктирају. Све што смо од њих могли чути било је тражење наше безусловне предаје. Такав њихов став изазвао ме је на грубост. Јасно сам им подвукао да се борим за своју отаџбину, те да ту борбу као ратници и људи морају да схвате. Стално сам се плашио да би један од моја три пратиоца у свом револту, у тим жучним објашњењима могао да откачи бомбу. Понудише ми и вино. Понуду сам одбио јер нисам хтео с њима ни вино да пијем. Рекао сам, војничким изразом, да са мојом капитулацијом не рачунају, и да ћу борбу наставити и радије погинути него се предати, те да им уопште не верујем. Изложио сам нашу одлуку да употребимо силу ако покушају да нас заробе. И тиме су наши разговори завршени. До примирја никада није дошло. То је, ето, тачан преглед свега што се збивало том приликом. Један од ваших сведока сада наоружан лажима против мене све је измислио, а присутан није био. Немци су на тај састанак дошли са шест дивизија. Рекао сам, Швабама, на растанку, да сви чују:
"Српски народ воли слободу, без обзира на то што је слободу изгубио. Он се нада да ће је поново стећи. Наша дужност као војника је да се не предајемо и издржимо док год можемо. Стога, нам се не сме пребацити, то што се не предајемо".
На други, с краја рата, одржан у селу Прањани о коме се већ говорило, не би никада дошао да није било Американца Мек Дауела. Понављам да је тај сусрет имао за циљ преговоре о предаји немачке војне снаге, а не сарадњу. На њу нисам мислио никада, а најмање тада када се швапска војска увелико распадала. Суду скрећем пажњу на Хитлерову поруку Мусолинију да сам највећи непријатељ Осовине, који једва чека свој дан за удар.
Непосредно после мог првог сусрета са окупатором дошло је до немачког напада на мој штаб у Равној Гори. Ту су многи од њих погинули. Ја сам се пробијао кроз непријатељске линије, а поред мене су пролазиле окупаторове формације, на удаљености од свега неколико метара. Да би избегао опасност неколико дана сам лежао на голој и хладној земљи, покривен лишћем, стискајући вилице да не цвокотоћу. За то време фашистичка чизма прошла је преко мене, не знам ни сам колико пута. Био сам тада без наде. Сутрадан, 14. децембра 1941. вратио сам се на Равну Гору, да се живим покажем. Пролазећи кроз народ, држао сам говоре. Одатле сам се померио према Горњем Милановцу, Златару и Голији, измичући испред многобројних немачких дивизија. Права опасност да ме ухвате и убију, била је у Струганику и код Чачка. Све је то описано и уредно сложено у мојој архиви коју сам теглио кроз Србију, до Босне и назад. Уместо безусловне предаје, разаслао сам своје јединице на све стране, ради обједињавања свих родољубивих снага. Жалосно је што су их успутно нападали партизани, предвођени људима без сваког животног и националног искуства. Окупатор је наставио са немилосрдном репресијом и прогонима. А Србију је облепио је уздуж и попреко, позивима за моју предају и плакатима из којих се читало да је за убијених десет и рањених двадесет седам Немаца, на подручју између Крагујевца и Горњег Милановца, стрељано близу 2.500 грађана; а ноћу између 14. и 15. октобра 1941. за једног рањеног и два убијена војна германа, код варошице Степојевц и оближњег села Конатице, око 250 сељана Среза Посавског. Писало је и о страдању родољуба у Великој Сугубини, и другим мањим и већим местима Србије. Упоредо са тим, главнокомандујући генерал за Србију, сурови Мајснер, хвалио се где је стигао да је побио 2500 мојих присташа, а међу њима и Милана Калабића, председника општине Пожаревац. Моју главу је смишљено уценио на увредљивих 2.000 динара. Више не бих о оптужби за сарадњу са Немцима, јер ми иначе нећете допустити да је оспорим.
Чувајући народ и војску, примењивао сам тактику повлачења и изненадних препада, на уштрб фронталних напада. У бесу наталоженог после неуспелог састанка у Дивцима и поруке пуковника Когарта да немачки Вермахт не води преговоре са бандитима јер их само хвата и стреља, написао сам Хитлеру овакву поруку:
"Прошла је година од како сам отпочео борбу на живот и смрт, у циљу истребљења окупатора са подручја моје напаћене земље. Наш борбени дух заснован је на нашој традиционалној љубави према слободи и непоколебљивој вери у победу наших савезника. За сваког вашег војника убијеног или несталог, ви убијате стотину невиних и беспомоћних српских душа. Већ сада вас упозоравам на дан суда који није далеко. Опомињем Вас да ћу одговорити свом силом према немачким војницима, ако на мојој земљи наставе са својим бестијалним одмаздама."
Одговорио ми је пишући своме камараду Мусолинију:
"Поред садашњих операција против комуниста, ја видим Дуче, специјалну опасност у плановима на дуже стазе, којима иду присталице Михаиловића, да би уништили и разоружали Ваше властите снаге у Херцеговини и Црној Гори. Сасвим свестан опасности од Михаиловићевог покрета, ја сам наредио својим снагама уништење свих његових одреда на целокупном окупационом подручју. Сматрао би пожељним да и Ваша друга армија на неки начин, узме Михаиловића и његове официре као заклете непријатеље Осовине. Ради тога, други Дуче, ја тражим да шефовима Ваших одреда, издате инструкције у том правцу. Свакако, ликвидација Михаиловића, неће бити лак посао, имајући у виду снаге са којима располаже. Области окупиране од стране његових банди треба брижљиво ставити у обруч, и отпор ослабити путем глади, и несташице у оружју и муницији. Остаци главине српских снага биће дефинитивно уништени у концентричном нападу. Срби су државотворни народ с великом мисијом на Балкану. А народ који такве мисије носи, у свету, мора на себи осетити немачку силу а никада помоћ, где год би се срели".
По Хитлеровом изричитом налогу нацистички орган "Донаузеитинг цајтунг" и наше колаборационо "Ново време" објавили су 21. јула 1943. године уцену на 100.000 немачких марака у злату, за моју живу или мртву главу. Испод моје фотографије стајало је:
"Награду од 100.000 Рајхсмарака у злату добиће онај који доведе жива или мртва вођу банди Дражу Михајловића.
Овај злочинац бацио је земљу у највећу несрећу. Удављен у расипничком животу, он је уобразио да је позван да ослобађа свој народ. Као енглески плаћеник, овај смешни хвалисавац није ништа друго радио већ утирао пут бољшевизму и тиме помагао да се униште сва национална добра која су народу одвајкада била висока и света. Он је тиме поништио мир сељака и грађана. С тога је овај опасни бандит у земљи уцењен са 100.000 Рајхсмарака у злату. Онај који докаже да је овог злочинца учинио покојником или га преда најближој немачкој власти, не само што ће добити награду од 100.000 Рајхмарака марака у злату, него ће тим извршити и велико национално дело јер ће ослободити народ и отаџбину страховитог бича, овог бестијалног провокатора".
"Баш у тим данима, тешким као ови данашњи, моја жена Јелица била је на издисају у нацистичком логору на Бањици као супруга вође "српских бандита". А само на подручју срезова Параћинског, Раваничког и Деспотовачког, и још неколико околних, стрељано је 2.995 домаћина из мојих националних одреда, као сарадници вође четничких бандита".
"Моје излагање које управо траје није произашло из неке дубље припреме, у затвору из кога ме већ тридесетак дана доводите и одводите".
"Случај који вам скраћено износим, најбољи је пример за потере на које сам налазио током рата. Мојим националним снагама прикључили су се 23. септембра 1943. бригадни генерал Амстронг са неколико официра и амерички пуковник Алберт Сајц. Први у својству шефа целокупне савезничке мисије при мом покрету. Други као Френклинов посматрач, придодат поручнику Валтеру Мансвалду, официру за везу и њујоршком адвокату. ОВИ савезнички емисари осматрали су са високог гребена моју слабо наоружану артиљерију и пешадинце, у оделима са закрпама, без иједне заштитне справе или подлоге или оклопа, док (10. октобра 1943.) храбро кидишу на немачки гарнизон од око 800 бораца, добро заштићен бедемима Вишеграда. Уважени страни емисари поскочили су са својих места када смо суновраћивали у речну провалију тамошњи железнички мост, најчвршћу дринску спону Србије и Босне. Крвава борба за Вишеград почела је од јутра. Око подне Вишеградска варош била је у нашим рукама, а жртве тог боја су: 467 пострадалих Немаца и усташа које смо чакљама плитке Дрине гурали низ воду. Наша герила наставила је да гања непријатеља према Рогатици и Сарајеву, пошто смо Штаб на време склонили у планину Рогање, најкраћу географску везу са Рудом. Партизани су на свој начин искористили нашу несмотреност, отевши нам Вишеград, приписујући при том себи заслуге за ослобађање ове лепе историјске вароши. Док смо били у повлачењу над нама је прохујала ниско летећа швапска "штука". Неко од мојих бораца је непромишљено окренуо митраљеске рафале ка смртоносној окупаторовој летелици која се вешто вођена, спуштала све ниже и ниже, сипајући на нас убојито гвожђе и отровне експлозиве. Благи Бог омогућио нам је да сачувамо читаве главе и тела. Наш непријатељ није се сналазио по густој помрачини и брдовитом пределу и био је, немоћан да разликује своје од туђих, па и под светлосним сигналима и сијајућом муницијом. Упорни шваба није одустајао. Целу ноћ и наредни дан, потискивао нас је ка северу, јаким, а понегде и удвострученим снагама. У српски Прибој кога је ослобађао изрод Калабић, ушли смо исцрпљени, и блатњави, са два заробљена немачка официра, која сам водио због замене са Немцима за моју поробљену породицу. Чим смо ступили у град, запосели смо порушену железничку станицу. Малаксали савезници први су се спустили на разровани станични под. Капетан Мансфилд, навлачећи врећу за спавање, угледао је на влажном зиду нацистичку објаву написану на немачком и нашем: "Услед злочиначких напада разбојника Драже Михаиловића, на наше трупе за чију живу и мртву главу је расписана награда од 100.000 немачких марака у злату, били смо принуђени да стрељамо..." На зиду су се низала имена 120 недужних грађана мушког и женског пола, погубљених због мог отпора окупатору, а на самом дну стајао је потпис "Ули, генерал и надкомандант Београда из немачке војне управе за Србију".
Нисам губио наду у ослобођење земље. После Вишеграда напао сам Сарајево, али сам био потучен у долини реке Праче, пошто сам код Олова био нападнут од партизана, а код Коњица од Усташа. Немци су ме тукли из самог Сарајева".
"У вашој власти су поверљиви извештаји немачке обавештајне службе и команде за овај део Балкана. Вама је дато на вољу обим њиховог коришћења. У њима се разумљивим речником истиче у каквим сам односима био са силама Осовине. Позивам се на Герхарда Епскотера, нацистичког обавештајца и ратног дописника у Југославији. Тај окорели Хитлеров слуга је својим газдама стално понављао, да сам био и остао заклети непријатељ Немаца. Од његовог обимног извештаја, упамтио сам ове две реченице:
"Ми смо се надали да ће Михаиловић, издат од савезника, на крају увидети да му је сарадња са нама једини излаз. Али, он сарадњу са нама није хтео".
"Поуздани Фиреров генерал Алфред Јодл, обавестио је свога војног министра да сам у герилским борбама против немачке војске током 1942. и 1943. просечно дневно губио од 15 до 30 бораца, али да се нисам предавао. Нацистички полицијски пуковник и шеф Гестапоа за Србију, др Фукс оставио је написмено, да ме је увек сматрао за прворедног непријатеља немачког народа и да је због тога гањао моје припаднике, без имало милости.
На челу немачке привреде у Југославији налазио се инжењер Франц Нојхаузен. Он је овако извештавао своје претпостављене: "Ми партизане или комунисте у Србији нисмо ни осећали. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана или уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи, а не Титових. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако онемогућавали сваки немачки извоз из Србије".
Заморно је свако даље набрајање овакве немачке коресподенције, јер се сличним писмима и депешама, ни броја не зна".
"Ово што управо следи је одбрана, а никако напад на противни комунистички табор, коме ви припадате. Специјално одабрани немачки обавештајац Волтер фон Хаген, који се скрива иза правог имена Вилхем Хетл, шифрирао је својим шефовима да је фолксдојчерски инжењер От, спојио Тита са фон Глез Хорстенаумом, повереником Вермахта за Хрватску и као што се зна Хитлеровим пријатељем, Истим каналом убрзо је дојављено да је у немачком посланству у Загребу, виђен генерал Владимир Велебит, са личним документима на име др Петровића, стална маршалова веза са окупаторском Швапском. Убрзо се испоставило се да је Фон Глез примајући од Велебита "предлог споразума о ненападању Немаца и партизана у одређеним секторима" препознао у њему Влатка, сина свог бечког пријатеља. И о томе сам негде говорио. А протокол о узајамном ненападању ваших и њихових, односио се у првом реду на западну Босну и још неке крајеве у којима су Срби масовно страдали од усташа и муслимана. Англоамеричко искрцавање на јадранске обале било је планирано за почетак задњег квартала 1944. године. Чим је ова вест стигла до вашег Штаба, посредовањем мађарског комунисте Золтана Тота, Тито је сместа вратио у Павелићеву престоницу свог верног Велебита, да у друштву великог српског комунисте Коче Поповића, сина богатог београдског индустријалца, учини све што се може. У питању је била ваша понуда окупатору "за заједничку акцију против заједничке опасности, у виду очекиване савезничке инвазије," која вама никако није одговарала. Моји извори говоре да вас је Адолф без размишљања одбио преко свог министра за спољне послове Фон Рибентропа, поруком да он са побуњеницима не преговара нити сарађује, већ да их само просто млати. Да је којим случајем, савезничко искрцавање обављено, имао бих партизане иза леђа, јер би сте ви знали коме Равна Гора иде у сусрет. Жеља вашег вође о сарадњи са Немцима није остала само на томе. Поменути инжењер От, снабдевен ваљаним овлашћењима од врха Рајха, закључио је са партизанима пакт о размени заробљеника који се вештом дипломатијом претворио у споразум о ненападању, са важношћу од почетка 1943. до августа 1944. године. У поседу мојих поверљивих људи су шифровани телеграми Фидриха Кошеа, специјалног саветника фашистичке Хрватске, министру Фон Рибентропу, о спремности Тита да обустави сваку борбу против Немаца, Италијана и Хрвата, како би несметано ушао у обрачун са мојим борцима, чијим би се уништењем, како је он мислио, склонила с пута заједничка опасност. Ни ви сами много не кријете споразум о ненападању кога су потписали Хитлеров СС генерал Глобецник са словеначким комунистима Кидричем и Вебером. Време које је пред вама, омогућава боље упознавање периода који је иза нас".
"Потпуна је неистина да сам имао поверенике у непријатељској италијанској команди. Са Мусолинијевим штабом нисам никада успостављао везу. Једно време гувернер Црне горе био је Александар Пирцио Бироли, српски савезник из Првог светског рата, носилац нашег "Белог орла" са мачевима, у функцији и армијског генерала.
Оружане снаге мог националног покрета стациониране У Црној Гори биле су под командом својевољног мајора Павла Ђуришића. Можда не знате да је тај храбри официр из чисто националних и војних побуда користио наклоност Биролија према Црногорцима. Површно и закаснело сам обавештен о измештању тог италијанског генерала са црногорског простора, званично због слабог рада.
Као доказ за моју колаборацију са Италијом узимају се цетињске новине у којима су фотографисани мајор Павле и гувернер Бироли. Одважни Павле био је крвни непријатељ окупатора, подједнако немачког и италијанског. Ако су га, као што је писао цетињски "Ловћен", Немци одликовали Гвозденим крстом, зашто су га онда 14. маја 1943. године заробили у Колашину са четири хиљаде бораца и одвели у логор из кога им се отео на једвите јаде. Мало је познато да је Мајор Ђуришић после инквизиторског мучења у берлинском затвору, експедован у заробљенички логор у Стриј, у Пољској, из кога је са двадесеторицом својих официра непримећено испузао испод високе бодљикаве ограде. Моја Црногорска узданица, вијугајући преко три непријатељске територије, вешто се докопао обале Дунава, код Вишњице, ниже Београда. На несрећу, чим је препливао широку ледену реку поново је пао у Немачке шаке у којима је остао до краја новембра, када су му генерал Недић и Херман Нојбахер, уз велику личну гаранцију издејствовали слободу. Упознао сам жену која би у повољнијим приликама, на које ја не могу рачунати посведочила о вештој монтажи кукастог крста, на фотографији мог несрећног мајора".
"Слушао сам о колаборацији мојих старешина са Немцима и Италијанима. Моћни Добросав Јевђевић, командант националних снага на северозападу земље, први је подигао ногу на ту страну. Неправедно је и неприхватљиво да се на мене сваљује кривица због неколико мојих људи који су на своју руку склизнули у колаборацију. Не противуречим, уколико су прилике бивале неповољније, утолико сам све теже и теже контролисао ту за мене никад пожељну сарадњу. Ишло се ту и тамо, у моје име, и без мог знања".
"Војни тужилац окривљује ме да сам у марту 1944. године, преко београдског адвоката Брашића, некадашњег писара и адвокатског приправника покојног Драгише Васића, ухватио везу са загребачким надбискупом Алојзем Степинцем и Хрватским поглавником Антом Павелићем, штићеником Ватикана и папе Пија XII, организатором покоља српског народа на западном делу пропале земље.
У верољубивом гласнику наше православне цркве и у меморандуму њеног Светог архијерејског Синода, упућеног Генералу Данкелману, објављено је у своје време да је под надбискуповом митром и проповедом "у име Христа, убити антихриста", од усташке чизме у страшним мукама пострадало само за три месеца 180.000 Срба; као младић Теслић, син мога борца из Сиска кога су Павелићеви кољачи камом изболи, па му у ране сипали со а затим му из раскрвављених груди срце извадили. Страдање Станка Турудије из Травника коме су исти ђаволи пре него што су га убили, на грудима клали сина јединца, довољно говори кога смо имали за непријатеља. Од 1941. до краја 1944. године, преверено је у католике око 240.000, како они кажу, православних шизматика, од укупно 2.500.000 Срба са територије Ендехазије, од којих је око половине одмах поубијано, пошто су им претходно одрезана по три прста. Наше тамошње свештенство трпело је страдања јаче него Срби, које су Турци у време своје владавине на колац намицали. Још се не знају гробна места зверски убијених, Митрополита Дабробосанског Петра Зимоњића, Владике Горњокарловачког Саве Леркаића и Бањалучког Платона кога су исти злотвори потковали и живог одрали, и више стотина часних свештеника и голобрадих ђакона. Многе моје формације, потпомогнуте четницима Војводе попа Ђујића, браниле су током читавог рата, колико су могле, српске мученике у Хрватској и Босни. За њихово спасење 20. јануара 1944. године, отпочели смо борбе са поглавниковим усташама, са циљем дефинитивног рушења његове злочиначке државе. Наше лоше наоружање и помањкање у људству нагнали су нас да водимо уместо фронталне, повремене офанзивне акције, усмерене према најугроженијим територијама. И поред свег нашег труда и јунаштва безбожници су срушили и спалили више од 200 наших богомоља, а црквени храм у Глини потпалили заједно са паством.
Спорадичне борбе смо наставили и наредне 1945. У тој години, почетком априла, Лијевче поље постало је најтрагичније српско стратиште, чему сам и ја донекле допринео, задржавајући поред себе мајора Павла и његову војску, слепо верујући у скоро искрцавање Савезника на обале Јадрана. Мој несуђени наследник мајор Ђуришић, уздајући се у подметнутог и покатоличеног Црногорца Секулу Дрљевића, прешао је ноћу, између 2. и 3. априла 1945. године, реку Врбас, а потом неопрезно запосео празно Лијевче поље, своју несуђену прелазницу за спасоносну Словенију. И док је у кратком предаху пребројавао људство и вршио припреме за даљи покрет, Усташки генерали Метикош и Макс Лубурић, напали су га с леђа, свом жестином, потпомогнути мањим партизанским јединицама. Тако се жедно Лијевче поље напојило крвљу из тела наше поспане и глађу изнурене деце. Од петнаестак хиљада невиних душа, успело је да се спасе и побегне према Кордуну највише 1.000 најздравијих. Заробљени Павле одведен је у казамате Старе Градишке, 20. априла. Угледавши у затворским одајама свог крвопију Лубурића, мој црногорски командант истрчао је на балкон и из све снаге позвао своје поробљене људе да се докопају оружја и боре до последње капи крви. Међу двадесетак усташа који су се тада бацили на челичног мајора била су оба команданта са Лијевча поља. Два дана пре коначне капитулације Немачке (7. маја 1945.) завршен је последњи чин трагедије овог поља, заливеног српском крвљу. Тог дана погромски усташки логор и усијане јасеновачке пећи прогутале су крупну фигуру родољубивог отаџбинског четничког покрета, мајора Павла Ђуришића. Тако је завршио један храбар национални војсковођа. А поводом чијег имена, ми је његов Црногорац Ђилас пренео размишљања младог Ужичанина, шефа србијанске тајне полиције, да се не зна ко би коме сада судио да сам на време предао своју столицу, том урођеном ратнику.
Где ви видите моју сарадњу са надбискупом Степинцем који је мирноћом из катедралске процесије одслушао хвалисање свог бившег фратра фра Ђавола, или ти, Сотоне, рођењем Филиповић, да је својим рукама у Јасеновачком логору усмртио преко 30.000 заточених Срба. Молим вас не доводите ме у везу са тим погрешно изабраним божијим изаслаником који никада није осудио злочиначки усташки план по коме се један део Срба требао поубијати, други насилно покатоличити а трећи раселити. Поглавник Павелић је сада у Папским дворима у Риму. Потражите од њега писмо са формом позива за сарадњу, како војни тужилац тврди, потписано мојом руком између 17. и 22. априла 1945. године, па да овде упоређујемо. Кад поменух Јасеновац, дужност ми је да се пред вама питам шта се догодило са вашим капетаном Петром Милошевићем из Коренице, коме је Тито оштро замерио, због намере да ослободи Јасеновачке логораше, на које су пазили само 26 усташка војника.
Једна група самовољних Равногораца ишла је тих дана у Загреб, без моје сагласности и одобрења, а колико ја знам ради преузимања оружја од побеђеног немачког генерала Лера, у време када је преко Американаца нудио предају. Писмо које почиње реченицом "Екселенцији надбискупу Алојзу Степинцу", на које се оптужба позива градећи моју кривицу, врви од речи и израза који никада нису били у мом изговору. Ако до краја овог суђења пронађете још нека од толиких које сам бланко потписивао у журби и у вери у људе, не судите ми по њима".
"У кривицу ми се ставља и блискост са Квислингом, армијским генералом Миланом Недићем, председником "Српске владе народног спаса". До наше сарадње и зближења никада није дошло. Ми смо градили ратне националне програме, на сасвим различитим основама. Он се у својој отаџбинској стратегији, ослањао на нужни контакт са окупатором и чекање повољнијег времена за ослобађање земље. Насупрот њему, ја сам био за борбу и коришћење погодности, у свакој датој прилици. Зато сам је отпочео крајем лета 1941. Немци су се тада повлачили из Србије, те сам одлучио да их нападнем и то без одлагања. Договоре о нашој сарадњи која се никада није остварила, прекинули смо такорећи на самом почетку. Један од разлога што се нисмо међусобно приближили је тај што је Србомрзац, немачки шеф Данкелмен, сазнао за споразум о сарадњи између Тита и мене, настао после нашег првог сусрета, чини ми се око септембра 1941. Баш тај документ препречио се између нас двојице. Недићев позив за наше прво виђење уручен ми је на Равној Гори. Много је разлога што нисам га прихватио. Не бих му могао отићи и зато што је он мене за две године, колико сам био под његовом министарском командом, два пута држао у затвору по 30 дана. У овом случају не бих има никакво поштовање према њему. Непосредно пре овог рата, био сам у пријатељским везама са мајором Кларком, британским војним аташеом у Југославији. Та веза била је довољна да ме генерал Недић, као министар војни, казни са првих 30 дана затвора. Предосећајући скору капитулацију Краљевине Југославије, благовремено сам се потрудио да за борбу припремим и оспособим што више младих патриота. Знао сам да ће је бити. Предузимао сам све што се могло и на плану модернизације наше војске. Али и та лепа жеља донела ми је још један Недићев тридесетодневни затвор. На састанку кога је упорно тражио представљали су ме мајор Александар Мишић, и ако се добро сећам и пуковник Павловић. Та моја делегација није практично ни водила разговоре са генералом. То у ствари и није била нека делегација, него су послата два човека да виде шта Недић хоће. На састанку са њим никакви закључци нису донети, пошто је мајор Мишић три дана лумповао у кафани "Барајево" са пријатељем из младости, младим Јованом Ненадовићем. И био сам забринут за њега. Иследници и војни тужилац погрешно су именовали Марка Олујића као мог официра за везу са Миланом Недићем, занемарујући чињеницу да су тог младог команданта, партизани мучки ликвидирали. Недићева изјава у канцеларији тајне полиције да је моја делегација с њим постигла договор у 10 тачака, обична је измишљотина, или изнуђени поступак. Не знам каква је то сарадња када му је моја организација у Београду убила шефа кабинета, Масаловића, који нам је био страховит противник. Тај човек чинио нам је велика зла, гоњења и све друго што је могло да буде. Поред осталог, казивао је о нама тамо где не треба, и шта је знао и шта није. Током лета 1944. вратио се из немачког заробљеништва генерал Дамњановић и одмах се са мном повезао, преко наше београдске организације. Препоручио сам му да се прими положаја шефа кабинета код Милана Недића, као замена убијеном Масаловићу. Он је то без околишења прихватио и отада сам ја знао све што се ради у Генераловом штабу. Пошто Недић није био чврсто организован одузимао сам му људе, али никакве везе с њим нисам имао. Августа 1944. коначно сам пристао да будемо, за истим столом. Хтео сам да олакшам Дамњановићу рад, у његовој служби, што год више. И тако се догодило да се једне вечери састанемо и видим шта хоће. Налазио сам се тада у селу Скакавице, наспрам Ражане. До сусрета је дошло по мраку, за који понављам, нисам имао никакве жеље. С моје стране, састанку на коме се није имало шта постићи, присуствовали су потпуковник Балетић, мајор Лалатовић, капетан Рачић и поручник Калабић. Ја сам тада имао у рукама све што сам хтео. Ми смо убацивали у Недићеве јединице своје људе и резултат је био тај да смо и без договора добијали оружје. Ја лично, сматрао сам га тада излапелим старцем. Моја тежња је била да га умирим и преко Дамњановића извучем све што могу да добијем. Око генерала Милана Недића догађале су се свакојаке ствари и оне ме нису много занимале. Уосталом њега је наша лондонска влада ставила под слово "З", са редним број 310, сврставши га тиме у политичка и војна лица предвиђена за ликвидацију, због бољег сутра.
Војни тужилац је унео у моју оптужницу и наводни план Недића за уништење партизанских формација, као заједничко дело његових, мојих, Љотићевих и Пећанчевих снага, а зна да сам му крајем септембра 1941. у присуству Обреновчанина Алексанра Ранковића јасно ставио до знања да за тако нешто нисам спреман. Љотића сам уважавао као искрена родољуба, јер је имао у првом плану уједињење свих националних снага у јединствени национални фронт ослобођења. О томе је овако писао младом Краљу Петру:
"Потребно је Господару, место да се уједињују Тито и Дража, да се уједине Недић и Дража. Ово је потребно нама. Од онога туђинца ће настати сумња, хаос и крв. Његов крајњи циљ и резултат је бољшевицирање нашег народа. Преклињем Вас господару, не попуштајте у питању Тита. Ако он нама завлада, имаћемо владаре отуђене од народа, који се у борби за очување власти, не обазиру на своје жртве."
"Болно сам примио оптужење за убиство два америчка пилота француско-канадског порекла, принудно слетелих на мој равногорски простор, после задатка обављеног у Румунској, наводно извршеног организацијом и оружјем команданта националног корпуса Душана Радовића Кондора. У торбама мојих адвоката су писма захвалности баш тих наводно "погинулих авијатичара", само придодата захвалницама њихових другова, спашених пожртвовањем припадника мојих одреда, предвођених чланом нашег Врховно

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59068
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu