Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Feliks Kanic

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Feliks Kanic

Počalji od vivijen taj Sub 3 Sep - 1:56:09



ФЕЛИКС КАНИЦ

ИЗВОР: Политикин забавник
Почетак овог текста могао би да гласи овако: Да није било Феликса Каница, много тога се не би знало о Србији друге половине 19. века. Или, овако: Феликс Каниц је један од многих странаца који су своју љубав према Србији преточили у дела о њој и за њу.
Обе варијанте звуче старомодно, али су заиста потпуно тачне. Јер, Бечлија Феликс Филип Емануел Каниц био је археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и – што је за нас, разумљиво, најважније – писац научних и путописних књига о Србији. Европа је захваљујући књигама Феликса Каница сазнала да Кнежевина Србија није мрачна и некултурна, како се мислило, а нове генерације добиле су поуздан извор за проучавање живота у Србији друге половине 19. века.
Не зна се зашто се Феликс Каниц заинтересовао за тада прилично неприступачну Србију – у његовим књигама нема ни речи о томе. О њему су познати само основни биографски подаци: рођен је у Будимпешти 1829. године, студирао је уметност, највише је сликао тушем и акварелом, био је краљевски угарски саветник, путовао је по Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији, бележио своја запажања речима и цртежом, и постао етнолог Јужних Словена. Проглашен је витезом аустријског ордена Фрање Јосифа, добио је медаљу за науку и уметност, српски Таковски крст, Орден светог Саве, и био је почасни члан Краљевске саксонске академије наука.
Светле и тамне сенке
Србију је прокрстарио неколико пута током четири деценије „од Милоша до Александра” како је навео, „од плодне Посавине и шумовитог Подунавља до аустроугарске пограничне карауле код Новог Пазара, па поред Београда упознао свих 15 окружних градова, као и 56 од 72 среска места”. На прво вишемесечно путовање кренуо је 1858. године „ради сакупљања материјала за писање једног етнографског дела”. У томе су му помогли овдашњи научници Јанко Шафарик и Јован Гавриловић, упућујући га на места где се налазе остаци римске културе и причајући му о средњовековним манастирима. Тај свој први боравак описао је у књигама „Римски налази у Србији” и „Српски византијски споменици”, објавивши их у Бечу 1861. односно 1864. године. Били су то први каталози, пописи сачуваних споменика Србије, с тада најновијим и најважнијим подацима о њима.

Допуњавао их је приликом сваког следећег боравка у Србији. Књига „Римска студија у Србији” написана 32 године након већ поменутих „Римских налаза”, иначе круна његових археолошких истраживања, резултат је Каницових настојања да сваког пута забележи могућу насталу промену на терену. Новој књизи је, осим допуна и још тачнијег описа античког наслеђа, додао и географску карту с местима на којима се налазио и најмањи остатак римске културе.
Детаљним запажањима Каниц је приказао богату историју младе кнежевине, њен народ и обичаје, а пре свега њену културну баштину. Та слика није се подударала с важећом предрасудом европске јавности о народу који живи с „оне стране” Дунава. Поверовали су му, због очигледне непристрасности и објективности. Каниц је, наиме, поштовао правило које је једном приликом овако најавио:
„Стога ће у мом приказу људи и земље поред светлих страница бити и  тамних слика, али оне у свом крајњем утиску неће дати ни искључиво ружичасту ни искључиво суморну слику, какву обично дају површни или пристрасни посматрачи српских прилика.”
Није се устручавао да исприча Европи и о опаким осветама у Србији, о честом непоштовању закона, о уништавању културног и споменичког блага, али с искључивом намером да опомене, не да оптужује.
Писао је и да подучи и обавести читаоца и да га забави. Његови текстови о неком насељу, манастиру, грађевини, или било ком другом објекту, почињу описом места на коме се налази, настављају се причом о настанку и завршавају се описом његовог тренутног изгледа. Ево, на пример, како им је приказао манастир Жичу:
„Ту лежи Жича у којој су крунисана шесторица српских краљева. Она лежи на питомој пољани, усред лепушкастих села, богатих њива, усред зеленилом олисталих гора, али не као остали манастири скривени у мрачним дубинама горским, већ на једном лепом брежуљку близу воде Ибра. Манастир је основао, по предању, краљ Стефан Првовенчани, са својим сином Радославом у тринаестом веку, и посветио га светим апостолима Петру и Павлу, а цркву је саградио почетком тог века св. Сава, који је, као први архиепископ, овде и столовао. До пре једно двадесет година црква је још била порушена, кубе и сводови су били тако оштећени да су неки делови попадали, а неки, опет, били склони паду.  Али се у то доба још могла разазнати, на том некадашњем дивном здању, како је црква била зидана.”
Већ је на основу овог цитираног описа Жиче могуће уочити да је Каниц писао занимљивим и живим стилом, прилагођеним укусу тадашњих аустроугарских читалаца. Такође, трудио се и да темом заинтересује што шире читатељство, нарочито оно „нестручно”. Опис центра Београда је, на пример, очигледно њима био намењен:
„У Дубровачкој и Кнез-Михаиловој улици, које су поплочане крупном коцком, и у споредним улицама уз њих, налазе се најбоље снабдевене радње, на пример Женског удружења за националну домаћу радиност, које је основала краљица Наталија, Прве београдске лимарске задруге, јагодинске фабрике стакла и керамике, продавница каљевих пећи Л. и Ц. Хартмута, Краљевског угарског трговачког музеума; ту су и највеће књижаре, погребна предузећа и продавнице цвећа. Магацини за женску и мушку конфекцију, галантеријске, јувелирске и деликатесне радње и тако даље привлаче својим богатим излозима радозналу публику. Уз упадљиво исписане фирме, већином на српском и немачком, каткад и на француском, енглеском и руском, често иду популарни називи: на пример Код Бечлије, Кицош и слични, затим освојене медаље и крстови, титуле Дворски лиферант Његова Величанства Краља, или краљице Наталије и тако даље – све то изнад често китњастих портала.”
Ови носе фес!
Није скривао лични утисак о месту које описује, није сматрао да ће му због те приватности читаоци мање веровати.
„Кад сам 1859. године први пут посетио Смедерево, обала је личила на огромну гомилу ђубрета, и да ме нису силно привлачили чувена тврђава, необична драж турске ношње коју су тада носили и варошки Срби, и живописна гунгула на обали, одмах бих се вратио из оне бедне механе у пароброд који је празан стајао уз док. На дунавском пристаништу владала је тада, насупрот данашњем миру, велика живост. Стално су пристизале необично грађене дереглије, натоварене каменом сољу из Влашке, које су после кратког задржавања сунцем опаљени, робусни људи с великим напором одвлачили према Београду. Дахћући, вичући и псујући, хамали су вукли тешке истоварене блокове соли у оближње магазе, из којих су потом воловским колима и товарним коњима разносили даље у унутрашњост земље. Осим ових дереглија са сољу, често су пристајале и дереглије са специјалним оградама, подешене за превоз свиња; те су дереглије припадале разним, тада на брзину осниваним малим пловидбеним компанијама, али су оне, међутим, брзо ишчезле с позорнице јер нису могле да издрже конкуренцију моћног Бечког дунавског друштва.”

Призор са села
Колико података у само неколико реченица: и да Смедерево има тврђаву, и да је турска ношња била модерна међу варошким Србима, и да се Београд снабдевао сољу Дунавом преко Смедерева, и како је било организовано пристаниште, и о новим пословним потезима, и на крају реклама за Бечко дунавско друштво! А све то написано и насликано, рекло би се, филмским језиком и брзином!
Малочас поменута ношња повод је да се каже која реч о Каницовим цртежима. Његови ликовни радови и дан-данас често су једини сведоци и трагови изучаваоцима српске народне ношње, обичаја, грађевина, делова градова, људи. Каниц је оставио стотине цртежа, скица и акварела и сви су изванредни, а пре свега драгоцени. Ево текста који прати цртеж жена у Брзећу, и који га допуњује описом онога што је оловком немогуће исказати:



„Жене су биле заступљене упадљиво лепим типовима и у том погледу нису заостајале за мушкарцима. Ови носе фес обавијен белом марамом, тако да их је тешко разликовати од суседних Арнаута. Обогатио сам своју мапу с неколико лепо извајаних глава; за ту тековину имам да захвалим посредовању писара и његовој речитости. Иако сам и овде запазио да су односи међу половима неусиљени, природнији него у равници, ипак су ове кокетне брђанке зазирале од оловке која
је уписивала њихове дражи.  Упадљиво леп стас жене истакнут је прикладном ношњом. Удатим женама врло лепо пристаје шарена, пругаста марама, забачена преко главе на италијански начин, украшена новчићима и природним цвећем, она живописно уоквирује богату тамну косу.”
Писар кога помиње Каниц вероватно је један од људи који су му, захваљујући препоруци српских власти, помагали у раду и захваљујући којима је Каниц успевао да дође до драгоцене грађе.
Најпознатије дело о Србији Феликса Каница је „Историјско-етнографске студије са путовања 1859–1868” објављено у Лајпцигу 1869. године. На преко седам стотина страна великог формата с многобројним илустрацијама Феликс Каниц је заокружио своје деценијско бављење ондашњом Србијом. Свако поглавље књиге је целина, један опис области, једно окружје. Књига је пресек стања, права слика ствари свих области тадашње Србије. Проучаваоци Каница нарочито су у њој истицали настојање да Србију опише погледом неутралног посматрача, да га ништа не одвуче у пристрасност или да га већ створене заблуде не наведу на погрешне закључке.
Кад је 1904. године завршавао коректуру првог тома новог издања ове књиге, Каниц је изненада преминуо. Дело је у три тома, последњи је објављен 1913. године пред рат, поново дочекано с највећим похвалама и занимањем. У њему је била Србија која се мења и која напредује: Каниц описује развој насеља из године у годину, бележи промене у друштвеним односима Србије, истражује њену модернизацију и пажљиво прати и испитује прихватање нових европских струјања у разним областима живота, наговештавајући ново доба. Према Каницу, Србија друге половине 19. века покушавала је да ухвати корак с новим европским токовима, све се више окретала великим западним узорима настојећи да их прилагоди свом окружењу. Феликс Каниц, Европљанин, томе се радовао.
СТАЛАЋ – СЛАВА
У Малом Сталаћу био је тога дана још један празник – крсна слава у кући кмета. Био сам тамо и у великој соби старешине затекао дуг постављен сто од свеже цепаних дасака, са ниским ногама. Прибор за јело чинили су шарени земљани или дрвени тањири, калајне или дрвене кашике, виљушке, дрвени сланици и чанчићи за паприку; ножева нема на столу, јер сваки Србин носи нож уза се. На средини стола стајао је један велик, округао хлеб, „крсни колач”, који у верском делу свечаности игра главну улогу. Према верском пропису, он се прави од чистог пшеничног брашна, на његову горњу страну утискује се поскурњаком крст и иницијали речи „Исус Христос ника”, а на доњој страни, чим се испече, урезује се крст. На горњој страни колача, где се линије крста секу, забодена је висока, танка лојана свећа, на њу су, на средини, налепљене две мање тако да упаљене чине трикир, симбол светог Тројства. Поред колача је стајао врч с вином за верски обред.

Кад је поп ступио у одају, скуп је већ био у пуном саставу. При уласку су се сви поздрављали и по српском обичају љубили у оба образа. Са епитрахиљем, делом одежде коју свештеник носи о врату и без које не сме да врши ниједан верски обред, поп је стао на источну, ужу, страну стола. Лево од њега стао је старешина, до њега најстарији син, па онда редом мушки чланови породице. Десно од попа стајали су кумови, ближи рођаци и гости. Жене су стајале позади, у дну собе.

РАКОШ – КАЧКАВАЉ
Највећи део млека предузимачи прерађују у качкаваљ, једну врсту тврдог швајцарског сира, који се шаље у Солун, Једрене и Цариград. На Ракошу сам затекао два Грка који од Јање, као заступника целе чобанске заједнице, откупљују млеко по цени од 13 пара по килограму, а 19. маја су у својој високој пространој бараци почели производњу сира. Десет литара млека дају у просеку 9,5 килограма сира и 0,3 килограма масла. Производни процес изискује велику брижљивост. Шест стотина литара млека сипа се у једну кацу и, да би се укиселило, у њега се ставља трећина јагњећег желуца као сириште. После једног часа маса се притиска платном разапетим на један обруч, па се вода која прсне кроз платно одаспе. Преостала чврста маса се притиска камењем, сече у мање комаде, а они се у једној корпи потапају на један минут у кључалу воду. Затим се омекшала маса меси рукама док не постане толико компактна да се на њој не виде никакве бразде и онда се ставља у дрвене калупе да би се под притиском комадима дао облик пљоснатих, округлих хлепчића. На Ракошу су они носили иницијале К. Ћ. П. П. – Кола Ћирић и Пото, Пирот. Ови хлепчићи се шест пута, сваког трећег дана, соле и перу хладном водом, и тек онда је качкаваљ готов.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59070
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu