Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Beograd koga vise nema

Ići dole

Normalna Beograd koga vise nema

Počalji od vivijen taj Pon 5 Sep - 14:09:09



Београд кога више нема

Лет на чаробном ћилиму

Прошлост нашег престоног града није само историја ратова, злочина, сукоба и освајања. Било је у њему и мирних дана, обичне градске свакодневице, али и догађаја које бисмо мирне душе могли да сврстамо и у чувену Риплијеву рубрику „Веровали или не“

Beograd koga vise nema 02-01

Гостионица код Српске круне

У рано пролеће 1896. године у Београду је дувала јака кошава. Управо тада је оправљан кров на једном од најлепших здања тога времена, хотелу „Круна”, данашњој библиотеци града Београда на крају Кнез Михаилове улице. Како је тих дана падала и киша, мајстори су прекрили кров великом церадом. Међутим, како је у својој књизи „Споменар о старом Београду“ записао Никола Трајковић, у тренутку кад се на крову затекао само један човек, неки несрећник Стојан, кошава је тако снажно ударила да је у ваздух понела и цераду и мајстора.
Као на чаробном ћилиму, ветар је носио свој необичан терет, пренео га преко Саве и благо спустио у другу државу, на подручје данашњег Новог Београда, негде крај данашњег Тошиног бунара. За дивно чудо, Стојан, коме хроничари нису запамтили ни презиме, остао је неповређен, али толико збуњен и уплашен да дуго није могао дођи себи. Аустроугарски граничари, које иначе нису трпели нелегалне преласке границе, и сами затечени необичним догађајем, пустили су унезвереног човека да се врати кући, а цераду су, уредно спаковану и заједно с њим, вратили у Србију.
Ово је само једна од истинитих прича из прошлости Београда, која би, верујемо, и данас заслужила да се нађе на насловној страни многих новина и часописа. А било их је, наравно, знатно више. Прошлост Београда није само историја ратова, злочина, сукоба и освајања. Било је у њему и мирних дана, обичне градске свакодневице, али и догађаја чија би необичност, занимљивост, понекад и бизарност, верујемо, и данас привукли пажњу светске јавности. О главном граду Србије писали су његови савременици, али и бројни страни путописци који су овде стизали у разним временима и различитим поводима. Дивили су се његовој лепоти и географском положају, упознавали и описивали његове људе, али се неретко и чудили њиховим обичајима и начину живота.
Чудили се странци Београђанима, али и ови њима. Након ослобођења од Турака, средином 19. века, многи страни пустолови пожурили су у нашу земљу, желећи, ваљда, да открију и овај, доскора тајанствени и недоступни део Европе. Већина „туриста“ доживела је Србију као земљу примитивног народа, заостале привреде и неразвијене културе, па су се, сходно томе, многи тако и понашали. Успомену на један такав догађај сачувао је и Коста Христић у својој књизи „Записи старог Београђанина“.


Гости голишави, конобари голи

Збило се то, пише Христић, у лето 1857. године. Гостионичар и власник отмене кафане „Српски краљ“ Стева Мирковић био је уредан и веома исправан човек, мада помало прек. Неки путници Енглези, чекајући на одлазак лађе из Београда, одсели су управо у његовој кафани. Како је тих дана владала велика врућина, а Енглези сматрали да се овде, на Оријенту, не морају придржавати основних правила пристојности, једног дана дођоше на ручак у веома неприкладном издању: само у мајици и гаћама. С обзиром да учтива упозорења нису уродила плодом, а мање фине методе нису биле допуштене јер смо тада, баш као и сада, имали крхке дипломатске односе с Британском империјом, Стева се досетио како да разуларене Енглезе, макар и на крајње оријенталан начин, „научи памети“.
Позвао је момке који су их служили за столом, наредио им да оду у своје собе и да се скину потпуно голи и да тако, наги, наставе да служе „уважене“ госте. Угледавши конобаре у рајском костиму, с тањирима јела и бокалима пића, посрамљени гости скочили су као опарени, оставили и ручак и кафану, па и сам Београд, и првом лађом утекли преко границе, за Земун. Не знамо колико је ова васпитна метода допринела да се слика о Србима и Србији промени у свету, али је за ове госте, очигледно, имала поучан значај. Стари Београд имао је и свој нарочити празник, једну домаћу светковину која се славила у близини некадашње цркве Светог Марка на Ташмајдану. Богомоља је била мала и неугледна, али је у оно време била привлачнија чак и од Саборне цркве. А како је то некад изгледало, ваљало би мало ближе објаснити. Простор у близини данашњег Дома народне скупштине некада се звао марвена пијаца или, просто, Батал-џамија. Ту је дотеривана на продају ситна и крупна стока, сено и друге потребе, а цело поље било је покривено шашом, сеном и балегом. Батал-џамија је била висока, веома угледна богомоља, у своје време можда и најлепша џамија у Београду. Нажалост, касније је знатно оштећена. Врх минарета је био одрубљен, али је чанак око минарета остао читав. Њен кров, годинама засипан земљом и прашином, био је покривен трњем и травуљином. Срушена је крајем седамдесетих година 19. века.

Beograd koga vise nema 02-02

Кафана ''?''

Весеље на гробљу

Недалеко од ње, поред јужне стране данашње цркве Светог Марка на Ташмајдану, била је и мала Палилулска црква око које су биле и гробнице знаменитих људи из тог времена - Томе Вучића Перишића, Илије Коларца, Мише Анастасијевића и многих других. У близини, „залутао“ у цинцарски део гробља и обрастао у коров, сместио се и гроб Ђуре Даничића, а с друге стране, крај источних зидова цркве, почивао је и Јосиф Панчић. Када је умро, 1888. године, сахране се више нису обављале на овом месту, али је према њему учињен изузетак. Сахрањен је у дрвеном сандуку од „његове“ оморике, управо оне које је нашао на Тари.
Баш овде, у порти цркве и њеној околини, о Марковдану је одржавана већ поменута светковина о којој је, с усхићењем и великим чуђењем, писао и Роман Зморски, пољски књижевник и револуционар. Припреме за празник трајале су неколико дана. Подизане су клупе за седење, ражњеви за прасиће и јагањце, копане су рупе за паљење прангија. Светковина је почињала Божјом службом коју је држао митрополит београдски, а којој су присуствовали и највиши државни чиновници, попечитељи, саветници и најугледнији грађани. Након тога је кретала музика, пиштале зурле, грувале прангије, трештали таламбаси... Раздрагани грађани поскакивали су од радости и убрзо раширили велико народно коло. Међутим, народа је било много, а простора мало. Ништа зато није сметало да се коло развије и на самом гробљу, на којем су други већ окретали ражњеве и по гробницама простирали чаршаве на којима ће обедовати.
Све ово је оставило дубок утисак на госта из Пољске. Тешко је рећи и објаснити, писао је Зморски, колико необичан и узбудљив призор пружа та врева живота и весеља на тужном станишту смрти. То је, на неки начин, презрив изазов младости која се вечито обнавља, бачен страшној краљици уништења, изазов који по својој идеји подсећа на паганско потапање Мажане у пољском народу и међу другим словенским племенима, који су некада обављани уз песму и игру.


Келнерски рачун уместо пасоша

Роман Зморски се чудио нашим обичајима, а Луј Леже, француски слависта и књижевник, нашим прописима. У Србију је стигао 1870. године, али даље од београдског кеја није могао, све док није показао путне исправе. Пропутовао је, забележио је, широм Европе, али га нико и нигде није питао ни ко је, ни одакле је. Сем тога, увређени гост је морао два дана да се задржи у Београду, колико је трајала провера докумената, па тек онда да се упути даље, ка унутрашњости Србије. Оно што га је, по свему судећи, највише љутило је чињеница су ти исти Срби, потпуно несметано, без пасоша и виза, слободно путовали широм сета. У међувремену се, очигледно, штошта променило.
Тадашње српске власти су овај закон увеле јер је земља била „преплављена" разним сумњивим дошљацима, смутљивцима и шпијунима, па је било важно да се зна ко и каквим послом долази. Нажалост, био је траљаво спроведен, што су бројни странци навелико користили. Наиме, жандарми, којима су предаване путне исправе, ретко су знали страни језик, често су били и неписмени, па им је било лако подвалити. Довољно је било предати било какву пресавијену хартију, с неком налепљеном таксом или печатом, па мирно наставити својим путем.
Константин Јиричек, који је Београд посетио 1874. године, тврди да је у једној згради конзулата видео хрпу келнерских рачуна, поштанских потврда, сточних пасоша, признаница и других докумената, које су странци предавали жандарму уместо путних исправа. Иако је од тада прошло више од једног века, доследна примена закона у пракси је нешто што, очигледно, и данас представља главобољу нашим властима.
Већину ових догађаја историја неће запамтити. Ипак, верујемо да их вреди поменути, јер ће и они, на себи својствен начин, сведочити о временима прошлим, о некадашњим људима и условима у којима су живели и стварали.

Власдимир Крстић
http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2996/02.php?pismo=
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60109
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Beograd koga vise nema

Počalji od Danguber taj Uto 6 Sep - 1:25:04

Ej, Vivijen, hvala ti za ove istorijske tektove koje si ovih dana poizbacivala na Forum. Poskidao sam nekoliko i polako čituckam. Nije mi sve baš najjasnije, ali jasno mi je šta se događalo...
Danguber
Danguber
Deseti Razred
Deseti Razred

Atlantida

Grad : Atlantida
Browser : Opera
Broj Postova : 219
Broj Poena : 4956
Reputacija : 386
Datum upisa : 25.05.2010
Datum rođenja : 11.05.1955
Godine Starosti : 64
Pol : Muški Zodijak : Bik Koza

Zanimanje : tolmak
Raspoloženje : loše
Uzrečica : xxx
Knjiga/Pisac : nekoliko
Moj YOUTube Video :