Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Kaljuga

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Lepljiva Kaljuga

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 23:02:05



Kaljuga

Piše Milorad Vučelić

septembar 1, 2011


Kako su nekada strana poslanstva morala da se trude da saznaju nešto o našoj državnoj politici. Šta sve nije rađeno i kakva su se sve čuda činila. Koliko je tu bilo uloženo špijunskog rada, prefriganog namamljivanja, podmetnutih ljubavnica, opijanja, i čega sve ne. Od stranih službi zavrbovani državni funkcioneri bili su na velikim mukama i u stalnom strahu da ne budu otkriveni i uhapšeni. Neki od njih su imali probleme i sa vlastitom savešću. Koliko je samo knjiga napisanih i filmova snimljenih na ovu temu.
Danas, ništa od svega toga. Strane ambasade u Srbiji nemaju potrebu za posebnim špijunskim mrežama i obaveštajnim radom. Posebno ne ona američka. Nema više potrebe za skrivanjem… Kod stranih ambasadora velika je gužva. Svi srpski političari, osim jednog jedinog – Vojislava Koštunice – naprosto se utrkuju ko će prvi stići. Pre svega do američkog, a zatim i do nekog drugog zapadnog ambasadora, namerni da mu iskažu lojalnost, da se povere, potraže savet, da se dodvore, ulaguju, podilaze, kleveću i vređaju svoj narod ili, pak, ogovaraju jedni druge. Ali pre i iznad svega dolaze da prime naloge od onih koji su ih i doveli na vlast, čineći to protiv volje ovog naroda i na osnovu grubog i kriminalnog falsifikata volje birača. Sve se to čini pod punom zaštitom policije i naših specijalnih službi. Naše televizije i mediji svakog bogovetnog dana „s ponosom predstavljaju“ naše političke lidere koji su ništa drugo do banalni cinkaroši i ogavne ulizice tuđina.
Suočeni smo i sa jedinstvenom pojavom: naši političari naprosto cepte od iskrenosti prema stranim ambasadorima, ali zato strasno i dosledno lažu svoj narod. Bez ikakvog stida i srama oni su presrećni što mogu da ispune naloge i naredbe stranih država i službi, pre svih američkih. Prosto se takmiče u slugeranjskoj revnosti. Jedan od njih se, tako, kune da će nešto što je protiv interesa Amerike proći „samo preko njega mrtvog“! Strane službe nemaju potrebe da provere njihove iskaze i da ukrste svoja saznanja. Oni pouzdano znaju da ih srpski političari ne bi „ni za živu glavu“ slagali. Osnovno geslo naših političara je: Sa svakim kako tako, pa i lepo, a sa američkim i zapadnim ambasadorima – iskreno!
Zamislite tog nesrećnog predsednika srpske države koji šalje jednog svog službenika, i čistog bednika, da moli i kumi američkog ambasadora da se nezavisnost šiptarske „države“ Kosovo ne proglašava dok on ne bude izabran za predsednika, a posle toga neka SAD, „kao svetionik slobode“, kako je ushićeno i doslovno taj jado rekao, rade sa nezavisnošću Kosova šta im je volja. Drugi službenik bednik, u ime predsednika države, obavezuje se da nikada i ni po koju cenu neće preći „američke crvene linije“. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Vikiliks, američke depeše i srpska politička kaljuga“ u ovom broju „Pečata“.)
Sada se jasno vidi da je završni proces izdaje srpskih nacionalnih i državnih interesa počeo u vreme poslednjih predsedničkih izbora. Naravno, za bedu i mizeriju srpskih političara znalo se i pre ovog Vikiliksovog časa očigledne nastave, ali i pored toga te nedostojne konkretne slike njihove niskosti, svakog odsustva elementarnog dostojanstva i notorne izdaje, ne mogu da ne izazovu veliko gađenje i duboki prezir. Možemo samo zamisliti sa kolikim tek zasluženim prezirom na njih gledaju američki ambasadori i njihovi službenici.
Od političara se ne razlikuju ni medijski šefovi, pa se tako, recimo, glavni urednik „Politike“, kome mučenom ni ime ne navode, obavezuje u američkoj ambasadi da serijom tekstova propagira pristupanje naše države NATO-u, ne bi li se kako prema toj paklenoj organizaciji odobrovoljio nerazumni srpski narod. Kakav je tek kukavelj jedan naš važni ministar koji je „frustriran peticijom 200 intelektualaca protiv NATO-a“ i žali se američkom ambasadoru što je podrška Alijansi zla pala na samo dvadeset odsto.
Zamislite slučaj jednog našeg visokog funkcionera koji posle povratka iz inostranstva trči u američku ambasadu da podnese izveštaj. Ne mogavši da se strpi da stigne do ambasade, da neko pre njega ne bi uzeo muštuluk, on se laća telefona i s druge strane žice čuje oprezno upozorenje da nema potrebe za žurbom i da može slobodno da prvo ode do svoje kancelarije, premijera ili predsednika, pa tek onda da se dovuče u ambasadu.
Možemo samo da zamislimo užase nekog našeg profesionalnog kontraobaveštajca kada svakodnevno u svom operativnom radu na otkrivanju špijuna (su)sreće ministre ili političke funkcionere na vlasti, i ne samo na vlasti. I što je još gore, kada on pouzdano zna da će ti njegovi izveštaji završiti na stolu baš nekog od tih političara i državnih funkcionera koji će odmah upozoriti svoje gazde u stranim ambasadama, a pre svega američkoj, da se čuvaju, pripaze i budu oprezni. Iskušenja i muke preostalih profesionalaca naših bezbednosnih službi, a ne treba sumnjati da ih ima, biće jedina prava tema mogućih literarizacija i pozorišnih i filmskih drama.
Sva druga gore opisana banalna izdajstva, bedna ulagivanja i ližisahanstvo nepogodna su kao podsticaj za bilo koji i bilo kakav diskurs i spisateljski tretman, pa čak ni onaj petparački. Reč je o vulgarnom beščašću bez ikakve dimenzije.
Doduše, moguće je zamisliti „dramsku“ situaciju u kojoj srpski junak stiže kući i hvali se svoj vernoj ljubi kako je pametno i korisno počinio nacionalno izdajstvo, kako se iskreno zakleo na vernost tuđinu, kako je prodao i prevario svoj narod i ostavio ga u najtežoj nevolji, kako se onako baš kao prava ljiga najviše ulagivao stranom gazdi i svom nadređenom, kako je smelo eliminisao sve vazelince konkurente, kako je izbio u prvi plan, kako je tuđin bio s njim prezadovoljan, kako je u to uložio mnogo truda, te je sada pomalo umoran, ali, ipak, zadovoljan, a ona ga ushićena i ozarena, s iskrenim divljenjem zaljubljeno gleda, miluje i mazi i s nežnim ponosom mu kaže: „Sunce moje! Obiliću moj!“
No, to je već otužni crnohumorni oveštali skeč ili obična sprdnja, a ne bilo šta drugo nalik na dramsko nadahnuće.
U poslednjim Vikiliksovim depešama može se videti sva beda i mizerija srpske političke elite. To je pošteno rečeno, kužna K A Lj U G A i kanalizacija u kojoj se valjaju najgori gmazovi. Samo nas naša već poslovična uzdržanost i politička korektnost sprečavaju da kažemo da je ovde reč o pravoj pravcatoj septičkoj jami.
Kada čitamo neke od Vikiliksovih depeša o političarima iz susednih država, uočavamo da mnogi od njih raznim prevarama i trikovima probaju da nešto ućare u korist svog naroda i države. Žele da prikriju neku nacionalnu bruku i da lažno predstave neki događaj, da veličaju nepostojeće vrline svog naroda, da nabave neko oružje za činjenje zločina koji predstavljaju kao domovinski ili secesionistički rat. Kod nas o tome nema ni govora. Sve, apsolutno sve, protiv je i na štetu srpskog naroda i njegove države.
Jedino što je ohrabrujuće u ovim uvidima jeste to što američkim i drugim zapadnim ambasadorima, baš kao i našim političarima, užasno smeta srpski narod. U postojanju srpskog naroda oni vide trajnog protivnika i trajan problem. Prava slika pune saradnje američkih ambasadora i srpskih političara, slika je zavere protiv srpskog naroda.
Za njih je istina samo još neotkrivena laž, i ništa više.
I od njih takvih ovaj narod je glasajući očekivao da nešto valjano i u korist Srbije učine. I što je najgore, oni će bez ikakvog stida i srama, uz sva naša saznanja, sa zadovoljstvom izaći na naredne izbore, baš kao da se ništa nije dogodilo.
Pa, glasajte Srbi, ali nemojte se posle izgovarati da niste znali. Znali ste, i te kako ste znali.
Bezglavo i beskičmenjački jureći putem „bez alternative“ srpska spoljna politika je stigla dotle da zavisi od Hašima Tačija, Jadranke Kosor i Jelka Kacina. Put Beograda do EU ili UN vodi preko Prištine – to je prava tekovina i dostignuće današnjeg srpskog režima.
Uoči sednice SB UN povodom stanja na Kosovu, predsednik Boris Tadić teško je po ko zna koji put dezavuisao svog ministra inostranih poslova Vuka Jeremića, stavljajući ga u isti red sa ustašoidnim ženskim likom u ulozi premijerke. Nemoguće je naći ni sličan primer uništavanja, ionako više nego trošnog lika ministra spoljnih dela pred neku za Srbiju bitnu sednicu. Ali, pomenuti ministar je, što je još gore, to i ovoga puta sa gotovo erotskim sladostrašćem i mazohističkim uživanjem prihvatio.
Kada je već o diplomatiji, Angeli Merkel, stranim ambasadama i ličnom dostojanstvu reč, neka nam bude oprošteno što to činimo u ovom kontekstu, iz prošlosti prizivamo jedan događaj i jednu ostavku.
U dva navrata, 1941. godine, tadašnji premijer Cvetković i ministar spoljnih poslova Cincar-Marković nezvanično su posetili Berlin i razgovarali sa Hitlerom i Ribentropom. Tadašnji naš ambasador, kraljevski poslanik u Berlinu bio je Ivo Andrić. Nije pozivan ni na jedan od tih sastanaka. Bio je to razlog da se Andrić pismom obrati svom ministru:
„Gospodine Ministre,
U poslednjih nekoliko meseci desilo se u dva navrata da privatne ličnosti iz Beograda dolaze u Berlin i vode razgovore sa Ministrom inostranih poslova i drugim merodavnim ličnostima Rajha. Nije mi poznato ni u čije ime dotična ličnost govori, ni šta je predmet, odnosno rezultat dotičnih razgovora… Sumnje nema da ovakav način razgovora sa ovdašnjom vladom otežava, odnosno onemogućuje položaj ovdašnjeg kraljevskog poslanika. Ali ostavljajući po strani taj više lični momenat, smatram za dužnost da primetim da je moje zapažanje u toku ove dve godine, da se ovakav način rada pokazao uvek koristan po Nemce, a kao štetan po zemlje koje su s njima sarađivale…Smatrao sam dakle za dužnost da Vam skrenem pažnju na prednje i to naročito iz dva razloga. Prvo i glavno jer smatram da se ne bi smelo desiti da Jugoslavija u ovakvim vremenima ima poslanika sa smanjenim autoritetom, koji nema puno poverenje, kao i stvarnu i formalnu podršku svog ministra. Drugo, jer ne želim da zauzmem jedan položaj pod uslovima koji su u protivnosti, kako sa mojim pogledima na službu, tako i sa mojim shvatanjem ličnog dostojanstva“.
Pametnom dosta! A nedostojnima ni sama batina ne bi mogla biti put u izlečenje.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu