Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Poljubac je crvene boje

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Poljubac je crvene boje

Počalji od vivijen taj Uto 6 Sep - 23:32:09



Улога кармина у светској историји

ПОЉУБАЦ ЈЕ ЦРВЕНЕ БОЈЕ

Руж се користи од памтивека. Иако је у неким временима био строго забрањен, жене су га ипак користиле у тајности, пркосећи општеприхваћеним правилима. Зашто је ова козметичка стварчица постала много више од средства за улепшавање?



Пу-аби или Суб-ад, сумерска краљица или, како неки мисле, висока свештеница, вратила се из далеке прошлости захваљујући Леонарду Вулију (1880–1960), британском археологу који је открио њен гроб у Уру, граду у некадашњој Месопотамији. Пу-аби је била сахрањена с пет војника и тринаест дворских дама. Осим многобројних ситних предмета, укључујући и руж и остали козметички прибор, откривена је и ова златна круна јединственог облика.


Обично се каже да у женској ташни свашта може да се нађе, од потребних до прегршт сасвим непотребних ствари за које само власница може да објасни чему служе. Међутим, готово ниједна представница лепшег пола неће изаћи из куће а да у торбицу не спусти бар кармин. Педантни статистичари бележе да, колико год се трудила да о томе не размишља, свака жена у току живота прогута између два и три килограма кармина. Упркос настојању да кармин задржи само на уснама, осамдесет седам одсто жена признаће да је његов траг оставила и на местима где он никако не би смео да буде. Да ли се уопште зна кад су жене почеле да мажу уста?

Целивање или смрт?

Да би се на то питање добио одговор, у помоћ треба позвати археологију. Иако се претпоставља да су се жене и у ранијим временима улепшавале, у историји ће почетак употребе кармина ипак остати везан за сумерску краљицу Пу-аби, познату још и као Суб-ад. Једним од најстаријих античких народа она је владала око 2500. или 2600. године пре наше ере. Пу-аби је користила руж од уситњеног драгог камења црвене боје у коме су откривени трагови олова. И у гробницама осталих угледних Сумерки откривене су кутијице од шкољки с црвенилом за усне и образе.
У древном Египту употреба кармина прерасла је у знак положаја у друштву не само угледних жена већ и мушкараца. Богати Египћани су, као део свакодневног улепшавања, обавезно наносили на лице дебеле слојеве шминке. Иако се посебна пажња поклањала истицању очију, ништа мање није се водило рачуна ни о уснама на које се стављала мешавина наранџасте глине и смоле или неког другог „лепка”, да би кармин дуже трајао. Сва козметика углавном се правила по кућама, парфимисала се и потом полагала у кутијице од дрвета или метала. Осим наранџастих и тамних тонова, омиљена боја била је пурпурноцрвена, коју је посебно волела и Клеопатра.
Како је значај египатске културе слабио, све више је јачао утицај старе Грчке. На почетку славних дана Хеладе, угледне Гркиње више су бринуле о изгледу фризуре него о шминкању лица. Док су племкиње бојиле косу и правиле фризуре с вештачким умецима, жене сумњивог морала истицале су се намазаним очима и устима. За израду кармина употребљавао се, између осталог, цинабарит – минерал црвене боје и најважнија руда живе, опасан по живот. Пошто су отровна средства наставила да се користе и у каснијим временима, руж је био опасност за жену која га је носила, али и за мушкарца који се с њом упуштао макар и у краткотрајну везу, тако да је целивање проглашено „пољупцем смрти”.
Да би се повукла јасна црта између угледних жена и проститутки, у старој Грчкој донет је закон који је налагао да даме ноћи не смеју у јавности да се појављују без кармина и остале шминке, у противном им је следила казна што се лажно представљају.

Ствари се из корена мењају од 700. до 300. године пре наше ере. У гробницама угледних Гркиња из тог раздобља археолози су открили обавезну кутију с кармином и осталим козметичким средствима што је само потврда да нису могле да замисле живот без румених усница, чак ни на оном свету. За израду ружа користила су се биљна средства, али и по живот опасан цинобер, сулфид живе. И у старом Риму, као и у древном Египту, намазане усне нису биле привилегија само жена, већ и појединих мушкараца високог друштвеног положаја. Ипак, за ружем су више лудовале представнице лепшег пола. Попеја Сабина (30–65), друга Неронова супруга, памтиће се по много чему. Између осталог, у служби „луде жене лудог владара” у сваком тренутку било је најмање стотину дворских дама које су бринуле о Попејином изгледу, посебно се трудећи да владарка никад не буде без ружа на уснама.



Сара Бернар пробијала је лед и намерно шокирала јавност појављујући се јарко накарминисаних уста у време кад се сматрало да се пристојне жене не шминкају.


Ни руж, ни вештачки зуби!

Пошто је Римско царство ослабило и распало се, у Европи наступа раздобље означено као средњи век. У тим временима кармин се спомиње углавном у црквеним записима, обично у најлошијем смислу. Тако се, на пример, у Енглеској „жена која би користила шминку сврставала у сатанине следбенике јер се изгледом успротивила божијој промисли и његовом савршеном делу које није трпело преправке”.
Иако су жене и у тим мрачним временима сигурно налазиле начина да избегну забрану употребе ружа, весело су поново почеле јавно да га користе тек много касније. Енглеска краљица Елизабета И (1533–1603) увела је моду: лице је требало да буде што светлије, готово бело попут креча, док се на уста наносио кармин изразито црвене боје. Верује се да је тада настала оловка за наглашавање обриса усана, претеча данашњих. Различити састојци – биљни, животињски и они добијени од руда, мешали су се, обликовали у оловку која подсећа на крејон, остављали да се осуше и потом користили.
Ново време донело је и ново поимање користи од кармина. Сад су одједном на кармин гледали као на средство за одбрану од болести, чак и смрти. Да је оваквом веровању подлегла и сама краљица, јасно је кад се зна да је и на самртном одру Елизабета И захтевала да јој дворске даме непрестано поправљају кармин. Наводно се у вечност преселила имајући на уснама слој кармина дебео најмање један центиметар.
Ни у тим временима црквени оци нису одустајали и настављали су с прогоном „вештачког изгледа”. Један од најгласнијих био је енглески свештеник Томас Хол који је 1653. године основао покрет за борбу против те „ђаволске стварчице”. Међутим, како се наводи у неким изворима, „упркос критици свештеника, појединих мужева, разних моралиста и песника, све више жена се ’фарбало” и с намазаним очима и устима приказивало у јавности”.
У једном тренутку морала је да се умеша и држава. Британски парламент донео је 1770. године први званичан закон против улепшавања. Ако би мушкарац доказао да га је жена завела уз помоћ шминке, имао је право да затражи поништење брака. У закону се наводило следеће: жена на своју одговорност може да користи парфеме, козметику – кармин, сенке за очи, руменило за образе, потом вештачке зубе, вештачку косу, ципеле с високим потпетицама. Открије ли се да је сва та средства злоупотребила, не само да може да очекује да јој брак буде поништен, већ може да буде оптужена и за вештичје работе.

Сара и сифражеткиње

Мада је краљица Викторија (1837–1901) била изричити заговорник „природног изгледа” и јавно говорила да је непристојно користити руж, није вредело, жене су све више одбијале „послушност”. Ако нису могле јавно, шминкале су се макар тајно. Довијале су се и саме правиле кармине или су одлазиле на скровита места где су знале да могу да купе руж, као и осталу шминку. Францускиње су биле у предности. „Герлен”, једна од најстаријих козметичких кућа, основана 1828. године, почела је да продаје помаде за уста, а почетком 20. века и први руж у стику.
Пошто је и даље углавном било нечувено да се жена у јавности појави нашминкана, може само да се замисли пометња коју је изазивала Сара Бернар (1844–1923). Ова чувена глумица, позната по бриљантним улогама исто као и по несвакидашњем понашању, обожавала је да шокира моралисте. Кармин црвен као крв био јој је један од омиљених. Упркос згражању (или баш због тога), где год би се појавила, уста није заборављала да намаже.
Лавина није више могла да се заустави. У Њујорку је први пут, у робној кући „Алтман”, 1867. године отворен одељак за шминку. Лепши пол извојевао је значајну победу – зашто би се одрекле кармина који је очигледно, упркос свим забранама, постао и остао симбол женствености. А кад су жене дигле глас и ушле у борбу за добијање права гласа, руж је прерастао и у симбол равноправности полова. Сифражеткиње су поносно марширале улицама, с кармином на уснама.
Иако се с потписом „Герлен” 1910. године појавио први руж у стику, тек је 1915. године кармин добио и препознатљиву ваљкасту кутијицу. Ово паковање смислио је Морис Леви: било је од метала, дугачко око пет центиметара, а руж у стику, убачен у дно поклопца, прстом се померао горе-доле. Тек 1923. године настало је паковање слично данашњем – кармин излази и поново се увлачи у ваљкасту кутијицу окретањем доњег дела. Изум је потписао Џејмс Бруис Мејсон Млађи.

Рат, жене и кармин

Руж је великим корацима загазио у ново раздобље и, по свој прилици, остаће нешто чега се жене више неће одрећи. Временом се мењао и усавршавао. Двадесетих година прошлог века за жене које не воле руж појавио се сјај за усне, потом кармин који, пошто се нанесе, мења боју, као и руж с различитим укусима – малине, јагоде, ваниле. Сви ти кармини различитих врста настајали су, нестајали, улазили и излазили из моде. У сваком случају, већ двадесетих година у Америци се козметичка индустрија нашла у самом врху, на четвртом месту, иза аутомобилске и филмске индустрије и тада још незаконите продаје алкохолних пића.
С обзиром на то да је тржиште расло, козметичке куће су прибегавале све маштовитијој, често и нападној реклами. Првих деценија 20. века појавила се, рецимо, реклама која је тврдила да је кармин заштита од загађеног ваздуха и нездравих испарења који су последица опште индустријализације. Друге маркетиншке куће играју на женску сујету: ако изаберете наш кармин, изгледаћете као Теда Бара или Клара Боу.
Ни тридесетих година 20. века, кад је наступила економска криза, даме се нису одрекле кармина, напротив. По истраживањима модног часописа „Вог”, педесет осам одсто Американки имало је бар један руж, што је било за пет одсто више у поређењу с оним испитаницама које су одговориле да у кући имају само једну теглу џема. Исто то истраживање открило је и да се три одсто више жена карминисало него што је прало зубе.
И за време Другог светског рата жене се нису одрицале кармина. Ова стварчица за улепшавање поново је прерасла у симбол, овог пута отпора и подизања морала. У САД је тад и настала патриотска кампања названа „Рат, жене и кармин”. Власници фабрика и шефови у великим предузећима трудили су се да женске тоалете опреме мноштвом различитих кармина, за случај да нека радна жена себи није могла да га приушти.
Због недостатка метала, у ратним годинама ружеви су прво почели да се продају у пластичном, потом у паковању од дебље хартије. Новина је била да су се нудили и уз неки други, за то време неопходан предмет попут батеријске лампе, двогледа, перореза. Иако је буктао рат, козметичке куће биле су незаустављиве. Тако је „Елизабет Арден”, средином четрдесетих година прошлог века, прва на тржиште избацила „сет” – руж и лак за нокте исте боје.
По завршетку рата нека предузећа донела су чак и правило да запослене жене обавезно морају да користе руж. У томе су посебно предњачиле велике авио-компаније. Осмех стјуардесе ипак је лепши ако јој уста краси кармин.
Шездесетих година „Есте Лодер” дошла је на замисао да се, уз купљене производе, добије и поклон – мали руж, сенка за очи, руменило. „Ревлон”, друга велика козметичка кућа, одмах је преузела нову стратегију – на сваких шест месеци избацивала је нову линију кармина другачијих боја и тонова. Било је то време кад је објављен такозвани кармински рат. Козметичке куће настојале су међусобно да се униште, крале су формуле једна другој, телефоном убеђивале могуће купце да се определе за њихове производе, ишле су дотле да су чак плаћале људе да у робним кућама униште полице с конкурентским производима.
Руж је очигледно много више од обичне шминке. А да ли ће се носити онај готово прозиран – беж, или сасвим црн или, можда, боје кајсије, само је питање тренутног расположења и захтева одређеног времена. Међутим, ма колико су се мењали укуси током времена, један руж увек је остао у самом врху – црвен као крв. Њим су се дичиле од Суб-ад, преко Елизабете И, Саре Бернар, све до данашњих дива Мадоне или Гвен Стефани.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu