Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Karl Sandberg

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Karl Sandberg

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 9:54:04






Karl Sandberg


Карл Сандберг ( 06 01. 1878 – 22. 07.1967) Естрадна звезда још пре девет деценија, борац за права угњетених, познати репортер, песник, историчар и троструки добитник Пулицерове награде, почасни доктор најчувенијих универзитета, најомиљенија личност САД… А од школе? Само седам разреда основне.
Иако је био један од живих споменика САД, није се устручавао да, већ сед и времешан, узме гитару или бенџо, заврне рукаве на кошуљи, седне на степенице усред неког града, међу хиљадама непознатих лица, и младалачки запева:

„Сви су волели Чик Лоример у нашем граду,

Надалеко и нашироко волели су је сви…”
Сви су волели и Карла Сандберга. Певао је своје стихове на трговима и у парковима, у школама и телевизијским студијима, у касарнама и робијашницама.


OTIŠLA

Svi su voleli Čik Lorimer u našem gradu.
Nadaleko i naširoko
Voleli su je svi.
Jer svi mi volimo neobuzdano devojče
Zaneto svojim snovima.
Niko ne zna kud je Čik Lorimer otišla
Niko ne zna zašto je spakovala svoj kofer..
nekoliko starudija
I otišla,
Otišla sa svojom
Isturenom bradicom
I svojom mekom kosom koja je
bezbrižno lepršala
Pod širokim šeširom,
Plesačica, pevačica, nasmejana strasna ljubavnica.

Da li je deset ljudi ili stotinu njih jurilo za njom?
Da li je njih pet ili pedeset ostalo slomljena srca?
Svi su voleli Čik Lorimer.
A niko ne zna kud je otišla


POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POČINJE

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

DVA NOKTURNA

1

More govori jezikom koji se ne upotrebljava u pristojnom društvu.
To je sočni i bezobzirni govor đubretara.
Da li je strašno - biti sam?

2

Prerija ne priča ništa dok kiša to ne zaželi.
Prerija je žena obuzeta svojim mislima.
Da li je strašno - voleti mnogo?


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Karl Sandberg

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 10:00:09



Grimiz menja ljude





Videh li ja to raspece u ocima
tvojim,
klinove i rimske llegionare,
i sumracnu Golgotu?

Videh
li Mariju, sasvim drugaciju,
gde svima stopala pere,
precista kao
mlada trava
kad stara trava sagori?

Videh li nocne leptire u
ocima tvojim, te zalutale leptirice,
cije leprsanje znaci
da se
necemo videti nikad vise?

Videh li Niciju Zemlju u ocima tvojim,
i
ljude cija su lica izgubljena, ljubavi izgubljene,
i tebe medj
dogorelim panjevima, gde places?

I da li to tebe videh u
smrtonosnom, crvenom dzezu rata,
gde se leptirice gube na izgubljenim
licima,
kako razgovaras sa dogorelim panjevima
sto hoce od tebe
da cuju pesme, sto traze da im pricas o Bogu i plesu,
o bananama, o
plarnoj svatlosti, o Isusu,
sto bi da vide kako ma kakav kolibri
misli
izlece iz smrtonosnog, crvenog dzeza rata?



Poezija je nebo potamnelo od selidbe divljih gusaka.> Poezija je
pracenje putanja ogranicenog zvuka.>Poezija je marionetska predstava u
kojoj kosmonauti i gnjurci caskaju o sestom culu i cetvrtoj
dimenziji.>Poezija je odjek sto zove senku da zaigraju.>Poezija je
dnevnik vodene zivotinje koja zivi na kopnu a zeli da
poleti.>Poezija je prikazivanje jednog klatna povezanog sa drugim i
to nevidljivim klatnima u njemu i van njega..Poezija je muzika za igru
istovremeno u taktu najludjih plesova i
najozbiljnijih,najdostojanstvenijih pogrebnih marseva.> Poezija je
stamparski nacrt za azbuku zabave, mrznje, ljubavi smrti.>Poezija je
zauzdavanje paradoksa zemlje koja odgaja zivot a onda ga sahranjuje.>
Poezija je otvaranje i zatvaranje vrata, dok se onima koji tu zaviruju
prepusta da nagadjaju sta su to videli u magnovenju.>Poezija je
nabrajanje ptica,pcela, odojcadi,
leptira,bubica,decurlije,babaroga,dvonozaca,sto se veru uz zastrasujuce
bastione.>Poezija je uspostavljanje metafizicke veze izmedju belih
leptirovih krila i komadica iscepkanih ljubavnih pisama.>Poezija je
postizanje sinteze izmedju zumbula i biskvita.>Poezija je misticna,
culna matematika vatre, dimnjaka, krofni,ljubicica,ljudi i purpurnih
zalazaka sunca.>Powezija je hvatanje slike,napeva,ili talenta u
smisljenu prizmu reci.


BELA RAMENA


Tvojih se belih ramena

Secam

I njihovih trzaja u smehu.



Prigusen smeh

Lagano otresan

Sa tvojih belih ramena.



Paula

Ničega drugog nema u ovoj
pesmi - sem tvog lica.
Ničega drugog nema ovde - sem tvojih zednih,
kao
noć sivih očiju.

Kej se u jezero pružio pravo kao puščana
cev
Stojim na keju i pevam o tebi kakvu te znam
ujutru.
Ne
mislim na tvoje oči, tvoje lice.
Niti na tvoje razigrane noge, noge
trkaćkih konja.
Zbog nečeg drugog mislim na tebe ujutru na keju.

Tvoje
su ruke slađe no hleb orahove boje kad me
se takneš.
Tvoje se
rame očešalo o moju ruku - jugozapadni
vetar krstari kejom.
Zaobravljam
tvoje ruke i tvoje rame i opet kažem:

Ničega drugog nema u ovoj
pesmi - sem tvoga lica.
Ničega drugog nema ovde - sem tvojih žednih,
kao
noć sivih očiju.



Misli o domu

Zelenu mahovinu imaju morske stene.

Crvene jagode imaju borovi sumarci.
Ja imam samo uspomene na tebe.

Pricaj mi o tome kako ti nedostajem.
Kazi mi da su sati dugi i polagani.

O drljaci mi pricaj koja ti razdire srce,
gvozdenoj drljaci dugih dana.

Poznajem casove prazne kao limeni prosjacki tanjiric u kisni dan,
prazne kao rukav vojnika bez ruke.

Pricaj mi...


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Karl Sandberg

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 10:03:45



Košulja


bela košulja
Sećam se jednom sam potrčao za tobom i uhvatio se tvoje lepršave košulje na vetru.
Jednom pre puno dana popio sam punu čašu nečega i slika tebe je zadrhtala i kliznula površinom.
I opet niko drugi nego ti koju sam čuo u šumu glasa žene koja pevuši.
Jedne noći dok sam sedeo s prijateljima pričajući priče oko šumske vatre u treptajima crvene žeravice,
u samosvojnom jeziku koji govori u širinu belih zvezda:
To si bila ti koja si se prišuljala smejući se
u golemim nestalnim senama.
Krhotine odgovora u sećanjima daj mi da znam da si živa u silueti tvog lica koje se prikazuje iza nekog ulaza
negde u gradskoj strci i gužvi
Ili u kupu mahovine i lišća čekajući u tišini u zagrljaju razgranatog hrasta spremna kao i uvek potrčati
kada se dotaknem tvoje lepršave košulje.



Savet o ljubavi



Zatvori oči i usni san
san u kome su ti data krila
i neka samo za tebe, večno traje dan
da bi imala vremena da pronađeš bolje
bolje od ljubavi

Kreni odmah i obiđi svet
okusi sve njegove radosti
i neka se ne desi ni jedan pokret
koji bi te uznemirio u potrazi
za nečim boljim, boljim od ljubavi

Udahni duboko i zatim poleti
pretraži celu sopstvenu maštu
ni tad da ti smeta niko neće smeti
dobićeš mir da bi u sebi mogla
da nađeš bolje, bolje od ljubavi

Ali zašto se trudiš kad istinu znaš
da svemu što vredi na svetu ovom
jedan sastojak dodati moraš
da bi bilo zaista dobro
To je ljubav, ljubav naravno



MOŽETE LI SE VRATITI POLJUPCI, KAO DUHOVI?


Zatražimo li od vas da zablistate kroz suze,
možete li se vratiti, poljupci, kao duhovi?

I sutra kao i danas, neke će kapije da vas skriju.
"Uvek nekakva vrata proždiru moju senku."

Ljubav je časovnik, a i on dotrajava.
Ljubav je violina, a drvo truli.
Ljubav je dan, a noć čeka na kraju.
Ljubav je leto, i jeseni se blizi.
Ljubav umire uvek i povratka joj nema.
A kada ode, tu se ne može ništa.
A kad se ne može ništa, kažemo samo
da je to kraj, da svemu ima kraja, pa i tome.
Tad je sahranjujemo, neka počiva s mirom,
Blaženo i krotko, kao časovnik ili violina,
kao dan krajem leta,
kao lepota privedena očekivanom kraju.

I nek ostane tako.
Budilnik se oglasio, mi smo se odazvali.
Mesec je minuo starom dolinom,
stigli smo da mu prstenje prebrojimo.
Ptice su zalepršale nad rekom
zamočivši vrhove krila u zlato zalaska sunca.

Odazvasmo se kliktajima
meseca i rečnih ptica.
A sada? Sad uzimamo časovnik, i sklanjamo ga.
Sad opet prebrojavamao mesečevo prstenje.
I sklanjamo ga kao suvenire.
Sad opet prebrojavamo rečne ptice
i pustamo ih da kliznu niz okuku reke.
I to je kraj, jer svemu ima kraja.

Možete li se vratiti,
poljupci,
kao duhovi?



MARGARET

Mnoštvo ptica i zamasi krila
Odjekuju šumom nehaja
U ranom jutru na stijenama
Iznad plavog jezera
Gdje sive sjene polagano plove.

U tvojim plavim očima, ti bezbrižno dijete,
Danas sam vidio puno malih divljih želja,
Nestrpljivih poput velikog jutra



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Karl Sandberg

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 10:08:26



Med i so

Mađioničarski šešir, je li?
Igra za fine ljude?
Misliš, tu ti pomaže
ako si vešt sa kartama
ili sa kockicama?
Misliš, pomaže i to
što umeš da sipaš pošalice,
da budeš drugarčina,
da ostavljaš utisak?
Uopšte, kada se sreću
mladić i devojka –
šta tu pomaže?

Sve to pomaže.
Budi opušten, ali ne preterano;
budi uzdržan i tajanstven, ali samo donekle;
a onda zaboravi sve što si ikada čuo o ljubavi,
jer to je samo preplanulost od letnjeg sunca
ili rumenilo od zimskog vetra,
a to dolazi kao promena vremena,
i ti tu ne možeš ništa,
dolazi kao što ti je došlo to tvoje lice,
kao što su ti došle noge,
ili to kako hodaš, kako govoriš, kako držiš glavu i ruke –
tu se ništa ne može učiniti – samo se moliš, i čekaš.

Ima li načina da se izmeri ljubav?
Ima, ali tek mnogo kasnije,
kad otkucaji tvog srca odu
miljama daleko, čak u velike brojke.
Da li je ključ za ljubav – strast, mudrost,
ili tananost?
Sve troje – uz mesečinu, ruže, i sitne kupovine,
uz ono što se daje i ono što se prašta, uz ono što
se dobija i što se zaboravlja,
uz uspomene i račune za sobu,
uz biserje sećanja i uz jaja sa šunkom.

Može li ljubav da se zaključa i čuva sakrivena?
Može, a onda skuplja prašinu i plesanj,
pa se smežurava u polumraku,
osim ako shvati da joj mogu pomoći
sunce i kiša i oluje,
ptice u svojim jednosobnim porodičnim gnezdima
šibanim surovim, mahnitim vetrovima.
Sve to pomaže, i zato
ne zaključavaj svoju ljubav, ne skrivaj je.

Kako se javlja prvi znak ljubavi?
U drhtaju, u grašci znoja,
u onom ti-i-ja, mi, nas dvoje,
u paru odgovora,
u ljubičastoj sumaglici na vidiku,
u nizu rezervisanih plesova,
u isprepletenim urezanim inicijalima,
u pet svežih ljubičica izgubljenih u morskoj soli,
u pticama što u velikim, jedinstvenim trenucima
uleću u hiljade prozora i izleću iz njih,
u srebrnom prstenu, u bronzanom odjeku,
u zlatnom gongu gonnngu onngggu,
u ružičastim dverima što se zatvaraju
jedna po jedna
pred sumračnim pesmama duž zapada,
u rakunicama i ručkama zvezda,
u prevojima zavesa mesečine,
u klupčanju i raspetljavanju magle.

Koliko ljubav traje?
Koliko i stakleni mehuri ako se na njih pazi,
ili dve orhideje iz staklene bašte na mećavi,
ili jedan čvrsti i nepokretni čelični nakovanj
neumoljivo zavaren –
a opet, ljubav može da traje
kao šest pahuljica, šest šestougaonih pahulja,
šest šestouganih ljuspi snega što lebde,
ili kao zakletve kiseonika i vodonika u čaši
izvorske vode,
ili kao pogled jelena ili srne,
ili kao dve želje što jašu na leđima jutarnjeg
zimskog vjetra,
ili kao kutak drevnog oltara
što se kao svetinja čuva za prisne molitve,
ili kao prah, da, kao dostojanstvena hrpa prašine
kojom se poigrava nepostojani lahor.
Ima tih svetohranilišta
gde se čuvaju med i so.
A ima i onih koji sve to
prosipaju i traće.
Ima i onih koji to traže i štede.
Ljubav može da bude i potraga
cutnjom i smirenošću.

Možeš li kupovati ljubav?
Naravno. Svakog dana – novcem, odećom,
šećerlemom,
obećanjima, cvećem, krupnim rečima,
smehom, tepanjem, i lažima
svakoga dana ljudi i žene kupuju ljubav
i odnose je, pa se nešto dešava,
o njoj se razmišlja,
ali što se više u nju gleda,
to je sve manje ona ljubav koja je bila kupljena:
takva je ljubav samo krivotvorina pod garancijom.

Možeš li prodavati ljubav?
Da, možeš je prodati po svakoj ceni,
pa ćeš da porazmisliš,
da opet zaviriš u cenu,
pa da zaplačeš, da zaplačeš u sebi,
i da se upitaš ko je i šta je to prodavao, i zašto.
Odsjaji vešernjih popevki što lebde nad tamnim vodama,
plitak morski rukavac gdje se zvezde brčkaju u
kadifenim prisencima,
veliki olujni rzaj belih vodenih konja –
za te trenutke nema cene.

Nezvana ili zvana? Kako dolazi ljubav?
I zvana i nezvana, kao uljez i sena,
zora što zasenjuje prag,
kao traka svetlosti u plavičastoj magli,
polagano žmirkanje dve crvene svetiljke
u rečnoj izmaglici,
ili kao gusti dim što se vije nad grbom neke planine,
a onda se taj dim uvlači u nabore tvoje odeće,
pa ti se upliće i u hod, u tvoje šake,
u tvoje lice i oči.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Karl Sandberg

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 10:12:31



VELIKI LOV


Ne mogu sad da ti kazem.
Kad me ne bude vise
Gonio i vitlao vetar
I kad se pretvori najzad u sapat
Mozda cu, jednom reci.

Kad ruzin odsjaj na suncu
Klone u izmaglicu
I kada ruza bude samo minula rumen,
Kada lice koje volim odluta
Kada kapija poslednji put zabruji,
Kada vise ne vredi
Mahnuti i reci dovidjenja
Mozda cu, jednom, da ti kazem.

Od tebe lepsu ne upoznah:
Lovio sam te i iza svojih misli,
Saginjao sam se pod vetrom
I ispod ruza trazeci te.

Od tebe uzviseniju
Nikad necu naci.


Carl Sandburg ,sin je švedskih emigranata koji su otplovili iz siromaštva u Europi i doselili u Galesburg, Illinois. Njegov je otac radio na željeznici i po 10 sati dnevno, pa ipak je Carl morao napustiti školu da pomogne uzdržavati nakon ekonomskog sloma 1893. godine.
Dostavljao je novine, prao podove, bio vratar u brijačkom salonu, radio na farmi mlijeka, a kad je navršio osamnaest,zahvaljujući besplatnoj propusnici za vožnjiu željeznicom,koju mu je otac,zaposlenik u željeznici isposlovao, mladi Sandburg je u potrazi za pustolovinom započeo život gotovo neprekinutog putovanja.
Nakon godine lutanja u kojoj se uzdržavao povremenim nadnicama, prijavio se 1898. u vojsku početkom Španjolsko-Američkog rata.
Povratkom iz rata,veteran dobio je pravo na besplatno studiranje na Galesburg Lombard College-u,počeo je pisati poeziju i pridružio se “Društvu siromašnih pisaca”, gdje mu je fondacijom profesora Wrighta tiskana prva zbirka pjesama.
Nemirnog duha.dvije godine prije diplome, Sandburg se ponovno otisnuo na putovanje gradovima Srednjeg zapada pišući i prodajući fotografske instrument,a pripremao je i studiju o Walt Whitmanu.
Radničko porijeklo zbližilo ga je sa tada aktivnim socijal-demokratskim pokretom u Wisconsinu i započeo je stranački rad kao organizator i pisac novinskih kolumni. Njegova potpora potpomogla je izboru prvog socijalističkog gradonačelnika, i tijekom svojih političkih istupa zaljubio se i vjenčao s Lilian Steichen .1912. godine sele se u Chicago.
Obiteljske obaveze onemogućile su Carlu da nastavi s radom u stranci koji je bio zahtjevan i neisplativ — nakon nekoliko novinskih redakcija našao je stalan posao u dnevnim novinama Chicago Daily News gdje će ostati slijedećih dvanaest godina.
Tokom godina u politici pisao je poeziju rijetko, uglavnom u slobodnim trenucima, kada bi ga Lilian na to poticala, a ona je i slala njegove pjesme književnim časopisima ne obazirući se na stalna odbijanja.
Carl Sandburg, američki pjesnik bio je jedan od najistaknutijih nastavljača whitmanovske tradicije u američkoj poeziji 20. stoljeća.
Sve Sandburgove pjesme od prve zbirke „Čikaške pjesme“ objavljene iz 1916. godine,., „Komušari“ iz 1918., „Dim i čelik“, 1920., „Dobro jutro, Ameriko“, 1928. do „Američke pjesničke torbe“ 1927., i druge njegove pjesme sadrže elemente razgovora, ali svaka za sebe ima jednu notu nedorečenosti koja očarava.
...

"Molite se da vas vaša osamljenost potakne na pronalaženje nečeg za što ćete živjeti,
dovoljno velikog da želite za to umrijeti. "
Carl Sandburg

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Karl Sandberg

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 10:16:51



Veliki trenuci

Čuvaj ovaj cvijet da te podsjeća na mene.
To mu je rekla.
Čuvaj ga, i sjećaj me se, sjećaj.
Nek bude tamo gdje nećeš moći da ga zaboraviš.
Stavi me negdje blizu, gdje vrijeme više ne teče.
Onda se stalno vraćaj uspomenama.

I sama noć je samo visoki, tamni cvijet.
Još mu je rekla da noć duboko pamti,
Pošto je svaki cvijet nekakva uspomena
A noć se sklapa
Kao tanani, tamni cvijet.

Hoću da me nalaziš kao što noć sve nalazi.
Tako je ona sebe razmjeravala.
Čuvaj me kao što noć sve čuva,
Jer je u meni, duboko, noć.

Put je tamnica, kob.
Put zarobljava one koji su samo od puti.
A zrak priča,
Zrak, vatra i pjena;
Nejaki su i neuhvatljivi ti glasovi
Sem kad se sjećaju
Treptaja izgubljenih zvijezda,
Ruku što se hvataju mjesečevog kolača

Hajde da popričamo o tome natenane,
Stavimo zlataste dugmiće,
Budimo ponosni što se zajedno ponosimo i zajedno ljutimo.
Ne zaboravljajući da velika samoća,
Sazdana od prolaznih trenutaka,
Lebdi u vremenu.

Sačuvala sam sve velike trenutke.
Kruže oni u meni, kruže



vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Karl Sandberg

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 10:23:06



МЕСЕЧИНА У ЗЛАТНОЈ ЖАБИ

Естрадна звезда још пре девет деценија, борац за права угњетених, познати репортер, песник, историчар и троструки добитник Пулицерове награде, почасни доктор најчувенијих универзитета, најомиљенија личност САД... А од школе? Само седам разреда основне




Иако је био један од живих споменика САД, није се устручавао да, већ сед и времешан, узме гитару или бенџо, заврне рукаве на кошуљи, седне на степенице усред неког града, међу хиљадама непознатих лица, и младалачки запева:
„Сви су волели Чик Лоример у нашем граду,
Надалеко и нашироко волели су је сви...”
Сви су волели и Карла Сандберга. Певао је своје стихове на трговима и у парковима, у школама и телевизијским студијима, у касарнама и робијашницама. Некад би његове песме биле црначки сетне, некад до суза болне, затим момачки враголасте или каубојски разуздане, али увек мудре и непосредне, увек утешне и свима разумљиве. Те песме „кроз које тече река праведности”, као и његов лако препознатљив лик, знали су милиони сасвим обичних, па и полуписмених људи од Чикага до Њу Орлеанса, од Њујорка до Лос Анђелеса. У његове једноставне и јединствене стихове без иједне неразумљиве речи, уткана је огољена истина битисања, што није било по укусу неким књижевним критичарима који су подругљиво писали да апстракцију, наводно неопходну за свако право песништво, Карл Сандберг не би препознао ни кад би је срео на улици. Тврдили су да он само фотографише живот, а то није поезија. Не узбуђујући се много на ове и овакве примедбе, песник је мирно одговарао: „Кад хоћу да пишем о диму и челику – онда пишем о диму и челику!”
У том диму и челику огромног града, његовој буци и смогу, али и на ветрометини прерије или морске обале, живи и бори се, пева, пати и умире Сандбергов човек, најчешће безимен и тако сличан мноштву других диљем Америке. Обликован његовим наоко непесничким језиком, он добија чврсте и моћне облике, због чега Сандберга пореде са славним вајаром Огистом Роденом. Сматрају га првим америчким песником 20. века, на чијем је почетку Сандбергов Чикаго био литерарна престоница света. Тада у њему стварају, поред осталих, и такви великани као Шервуд Андерсон и Теодор Драјзер. Али, ускоро долази до такозване књижевне ренесансе Чикага. За њу је најзаслужнији управо Карл Сандберг који без устручавања поручује: „Не могу вам рећи ништа вредно сазнања, сем онога што и сами знате!” Његов живот и дело поручују сасвим другачије.

Богаташ празног џепа

„Од шесте године имао сам манију да цртам облике ствари. До педесете сам начинио безброј цртежа, али ништа од онога што сам радио до седамдесете не заслужује пажњу. Тек сад, кад ми је седамдесет трећа, знам нешто мало о правим обличјима природе, животиња, биљака, дрвећа, риба и буба. Према томе, до осамдесете ћу још узнапредовати; у деведесетој ћу ући у многе тајне; у стотој ћу сигурно бити способан за права чуда; у сто десетој, што год будем нацртао, макар то била само тачка или цртица, биће живо. Молим оне који буду поживели колико и ја да виде хоћу ли одржати реч. Написах ово у седамдесет трећој години, ја... старац луд за цртањем.”
Ово Сандберг духовито бележи 1950. године кад је тај некадашњи дечак из Илиноиса, са само седам разреда основне школе, увелико почасни доктор најчувенијих универзитета не само у САД и једна од најомиљенијих и најпоштованијих личности свог доба.
Мада није имао ни кап америчке крви, Сандберг је по многоме оличење истинског Американца. И његов животопис, односно улазак у књижевност, текао је по устаљеном америчком рецепту, путем којим су ишли и Џек Лондон, Ернест Хемингвеј, Френсис Скот Фицџералд, касније Хенри Милер и Чарлс Буковски...
Сандбергови родитељи, Аугуст и Клара, били су досељеници из Шведске. (Одатле Сандбергов тако северњачки изглед.) У њиховој скромној брвнари с три невелике просторије, на периферији градића Гејлсберга, рођен је 6. јануара 1878. године, као друго од седморо деце, будући песник, историчар и романописац. Аугуст Сандберг био је ковач: Карл ће за сав живот понети у себи сећање на громогласну лупњаву с његовог наковња, на ту врелину и гар, варнице и очев обилан зној. Већ ти рани утисци о мукотрпном физичком раду и жилавој борби да би се преживело, уз опоро лично искуство, умногоме ће да обележе готово све што ће касније да преточи у стихове.
Чарли, како га зову у породици, иде у школу само до осмог разреда, до тринаесте године. Рођен у маленој кући, великој породици и огромном, суровом и ни по чему поетском свету, својеглав и одважан, он одједном напушта школовање и почиње да ради разне послове, напорне и за много јача леђа и мишице: вуче од куће до куће колица млека, црнчи по цео дан на грађевини, ломи и продаје лед... Уз очев пример и искуство, сад и сам спознаје живот, навике и језик радника. Ојачао и огрубео много пре својих ушушканих вршњака, знатижељан и не без лирског трептаја у души, ослушкујући нестрпљиво пустоловни зов дивљине и даљине, ускаче у воз и отискује се на дуге и сасвим неизвесне скитње. Јер, шта је његов неугледни Гејлсберг према америчким преријама и шумама, језерима и градовима? А прва станица на тим путовањима без возног реда и одређеног циља је, наравно, 250 километара удаљен Чикаго.
Даноноћно је један дечак у својој провинцијској, сивој забити сањарио о њему, Чикагу, као о обећавајућем чуду где је живот издашно обасјан зрацима сасвим другачијим него његов тако једнолични Гејлсберг. И најзад, ево тог шеснаестогодишњака како широм отворених очију, узбуђен до суза, гледа умртвљене боје запањујућег мегаполиса на обали језера Мичиген и ослушкује његову непрестану буку. Краткотрајно дивљење убрзо замењује разочарање, а затим дотад сасвим непознат страх. Наравно, тај младић у излизаној одећи, изгубљен у заглушујућој џунгли велеграда, сигурно није могао ни последњом од својих узбурканих мисли да наслути да ће управо њега једног дана назвати „песником Чикага”. Упознаће касније он тај град до најмањег капилара његовог застрашујућег организма, дивиће му се до краја живота, али ће увек да зазире од његовог хучног, збуњујућег хаоса на који се, у ствари, никад неће ни навићи.
Тутње и јуре возови непрегледним пространствима Америке, и њиховим теретним вагонима, заједно с пробисветима и пустоловима, трагачима за златом, срећом или пуним стомаком, разне боје коже и разних ћуди и језика, путоваће без икаквог пртљага следећих неколико година и млади Карл Сандберг. Као скитница која преживљава од скромне и с муком зарађене наднице, он ће да прокрстари, неретко пешице или коњском запрегом, прерије, шуме и градове Мисурија, Ајове, Небраске, Канзаса, Колорада... Иако често без иједног долара у џепу, ипак је сваког дана био све богатији: од белих староседелаца и досељеника, од црнаца и Индијанаца, научио је безброј народних песама и пословица, упознао природу и људе, дух и дах тадашње Америке. То искуство и знање било би немерљиво благо и за много старијег човека, а камоли за овог двадесетогодишњака који у лето 1898. године одлази као добровољац у шпанско-амерички рат за Кубу и Порторико. Шпанија губи ова два острва, а Сандберг добија маларију од силних убода комараца, и то је његова једина ратна успомена. Из тих мочвара Порторика, у затишјима између битака, огласиће се новинар Карл Сандберг.

Сан о Вест Поинту

„Кад ми је било шест година, чим су моји прсти открили како се уобличавају слова, решио сам да будем књижевник”, сећао се он. „ Кад ми је било десет година, шкрабао сам писма на таблицама, на папиру, на кутијама и зидовима, и пожелео да постанем фирмописац. У двадесетој сам био амерички војник у Порторику и писао репортаже које су објављиване у локалним листовима у мом завичају.”
Вративши се коначно кући, свестан да му је поред обимног животног искуства неопходно и право образовање, уписује Ломбард колеџ у Гејлсбергу. На његову срећу и за добробит књижевности, ту упознаје Филипа Грина Рајта (1861–1934), хуманисту, професора математике и економије с дипломом Харварда, једног од најобразованијих и најсвестранијих људи тог времена. У ствари, ближе је истини ако се каже да је професор Рајт, и сам песник и зналац књижевности, упознао Сандберга, упознао у сваком смислу те речи: он је у том одважном момку први наслутио истинског песника. Несебично га подржава све до оног дана 1899. године кад Сандберг нагло одлучује да похађа чувену војну академију Вест Поинт: сан о слави војсковође надмашује онај дечачки да се посвети писању. Ипак, он ће да добије одликовања сасвим другачија од војних. Али, није Сандберг једини песник који је крочио у ову познату установу, основану још 1802. године 80 километара северно од Њујорка, чији је мото „Дужност, част, домовина!”. Седам деценија пре њега, 1829. године, такође по својој жељи, у Вест Поинт долази шеснаестогодишњи Едгар Алан По. Срећом по песништво и вероватно не значајним губитком за војску, ту се ни један ни други нису задржали дуго. Е. А. По се у свему показао као сјајан питомац, сем у поштовању првог правила из наведеног гесла – дужност. Отпуштен је после неколико месеци „због неукротиве нарави”. Питомац Карл Сандберг је тако цењену униформу носио још краће. Његови другови из класе били су касније познати генерали америчке војске Јулисес Симпсон Грант Трећи и Даглас Макартур. С њима се Карл дружио свега петнаестак дана, колико је и био на путу да оствари сан о великом војсковођи. Наиме, изврсно је урадио писмене саставе, као и задатке из географије и историје, али је слабим оценама из математике и граматике за собом заувек затворио тешку капију Вест Поинта.
Опет је само обичан цивил, бурне прошлости и неизвесне будућности. Такав се враћа у родни Гејлсберг. А ту га благонаклоно сачекује мудри професор Рајт који је непогрешиво предосећао да је замисао о некој војној каријери само пролазна занесеност седамнаест година млађег пријатеља. Под његовом брижном пажњом Сандберг пише по свему сасвим нове стихове. И не само то: Филип Рајт у свом подруму својеручно слаже и штампа 1904. године књигу „У безбрижном заносу”, прву Сандбергову збирку песама. На исти начин објављени су и стихови „Ружина тужбалица” и есеји „Сваштарије”. Међутим, он није само песник.
Горко искуство о мучном и занемареном животу радника, понесено из породице и стечено сопственим жуљевима, није могло да остави равнодушним личност какав је тих бурних година Карл Сандберг. Осећа да милионима потлачених који, радећи даноноћно, тек преживљавају не може помоћи само својим стиховима, да се борби за радничка права мора посветити целим бићем. Зато организује Социјалдемократску странку у Висконсину, држава Милвоки, и ускоро постаје истински трибун: опет путује широм Америке, држи надахнуте и смеле говоре, пише жестоке памфлете. У тој борби за достојан и поштован живот радника, овај стасити социјалдемократа заувек осваја срце Лилијен Стејчен, политичке истомишљенице и најбоље студенткиње Чикашког универзитета, „жене с милион имена”. Једно од њих је Паула, како се зове и чувена Сандбергова љубавна песма. Од 1908. године, кад су се венчали, остају нераздвојни следећих шест деценија. Њихов брак улепшале су Хелга, Џенет и Маргарет, три кћерке које су као девојчице надахнуле Сандберга да напише познате песме и приче за децу



Карл са својом чувеном гитаром и његова супруга Лилијен

Од 1912. године живи у Чикагу и ради као новинар угледног листа „Чикаго дејли њуз”, поштујући неписано редакцијско правило да „прави репортер мора да крши сва правила”. Он тако и поступа: уочавајући свакодневно огромне социјалне разлике, стаје одважно и као новинар и као песник на страну угрожених што му међу бројном радничком сиротињом доноси велику популарност. Знамените „Песме о Чикагу”, објављене 1916. године, у јеку Првог светског рата, потврђују да се појавио по свему необичан и сасвим нов песник. Непосредан и духовит, час неодољиво детињаст, час оштроуман као стари индијански поглавица, он с гитаром у рукама пева своје стихове од града до града, и постаје у то време истинска естрадна звезда. Иако обасут разним почастима, он никада не заборавља зној и сузе угњетених, њихове обичне, људске жеље, љубави и наде. Томе је подредио и своју свима приступачну и разумљиву поезију, поставши за многе узор и као човек и као песник. Али, и Сандберг је имао свог јунака. То је Абрахам Линколн.


Године и сузе за Линколна

О Линколну је написано много књига и пре него што је то учинио Карл Сандберг. Ипак, требало је да прође пуних седам деценија да би се појавило јединствено, по многим мишљењима још непревазиђено дело о овом великану америчке и светске историје: на седамдесетогодишњицу Линколнове смрти, 1926. године, Сандберг Американцима дарује „Године у прерији”, биографију Абрахама Линколна од чак шест томова. Наравно, величина и снага овог Сандберговог исцрпног остварења сигурно није само у његовој обимности. У свом претераном дивљењу према Линколну, нараштаји његових обожавалаца су, како се то често дешава, удаљили свог идола и од људи и од стварности. И као да је стари, добри Линколн чекао да се појави тако проницљив писац какав је Карл Сандберг који ће његову изузетну личност вратити Америци онакву каква је уистину и била: човечна, праведна и једноставна. Скинут Сандберговим пером с дотад недосежног Олимпа, ослобођен сваке недоумице и тајанствености, Линколн је крочио међу грађане своје уједињене и слободне земље свакоме близак и доступан.
Подсећања ради, Абрахам Линколн (1809–1865) био је један од оснивача и вођа Републиканске странке и шеснаести председник САД. Цело човечанство га памти и поштује као упорног борца за укидање ропства и давања политичких права америчким црнцима. Године 1860. побеђује на председничким изборима, што изазива побуну робовласничких држава Југа. Долази до грађанског рата, од 1861. до 1865. године. У време најжешћих битака, Линколн успева да 1. јануара 1863. године донесе Закон о укидању ропства. Следеће, 1864. године, поново је изабран за председника. Годину дана касније рат је окончан, највише Линколновом заслугом. Поражени Југ није могао да се помири с таквом Линколновом политиком и успесима – убијен је у атентату 15. априла 1865. године. Он је први председник САД који је живот завршио на овај начин.
Потпуно предан феномену Линколнове личности, њеном огромном значају и значењу, Сандберг уочи Другог светског рата, 1939. године, објављује још четири тома биографије под насловом „Ратне године”. Поглавље о председниковој смрти песник је, према сведочењу његових пријатеља, дословно одболовао. Убеђен да је убиство Линколна ужасна трагедија за целу нацију, Сандберг не скрива сопствени бол и лични губитак: „Кад је Линколн умро, и за мене су се погасиле све светлости. Наишле су сузе. Нисам знао да човек има толико суза.”
Деценије посвећене Линколну нису уткане само у тих десет томова: године 1928. излази Сандбергова књига о одрастању Абрахама Ејба Линколна, намењена младима Америке, а ускоро и биографија председникове супруге Мери. Ни то није све чиме је Карл Сандберг обогатио америчку културу и историју. Поред више књига песама, есеја и репортажа, 1927. године објавио је велику „Америчку песмарицу”. Дубоко свестан да се народно усмено благо мора сачувати за будућа поколења, он од младости, као наш Вук Караџић, записује народне песме и друге умотворине. Због разноликости становништва, његовог порекла и мноштва језика, та изузетно шаролика баштина је својеврсна слика целе Америке. „У педесетој години објавио сам Америчку песмарицу”, пише Сандберг, „па су се људи питали да ли сам ја песник, биограф, лутајући трубадур с гитаром, провинцијски Ханс Кристијан Андерсен, или хроничар текућих догађаја чије су новинске репортаже сакупљене у књизи Чикашки расни нереди... У шездесет првој објавио сам једну биографију у четири књиге која ми је донела докторате на Харварду, Јејлу, на Њујоршком универзитету, у Веслијевом, Лафајетовом и Линколновом спомен-дому, у Сиракузи, Ролинсу, Дартмауту и Упсали крај Стокхолма.”

А велики углед и непролазна слава Карла Сандберга као да почињу после свих ових дела. Омиљен, мудар и свима приступачан, он је у правом смислу песник свог народа чија се реч пажљиво слуша, наводи, препричава. Америка му не остаје дужна и чак три пута му додељује чувену Пулицерову награду: 1919. године за поезију, а 1940. и 1951. године за историју. У време велике економске кризе тридесетих година 20. века, Сандберг је опет целим бићем уз раднике. До 1928. године живи у Чикагу, затим у Харберту, у Мичигену, а од 1945. године у Флат Року, Северна Каролина, на великом имању које је данас у саставу Националног парка. И док је он ту у миру и тишини писао, његова супруга Лилијен гајила је расне козе. Увек зрачећи ведрином, сачуваће свежину свог несвакидашњег духа до позних година, кад песмама и свирком забавља и себе и целу Америку.
Сандбергова дела излазе на разним језицима широм света. Драгослав Андрић, наш познати преводилац, објављује их још педесетих година прошлог века. Његови преводи су и стихови уз овај текст.
„Читавог живота сам напорно учио да читам, гледам, слушам и пишем. У шездесет петој почео сам да пишем свој први роман, и током тих пет година још сам путовао, још истраживао. Надам се да ће, док тако настављам да пишем, бити још заиста живих реченица, с глаголима који подрхтавају, са именицама што измамљују боје и одјеке. Ако се Бог смилује да поживим до осамдесет девете, као Хокусај, могао бих да парафразирам, опраштајући се од земаљских призора: ’Да ми је Бог дао да поживим још пет година, постао бих писац’.”
Сандберг записује ове мисли седамнаест година пре смрти: умро је 22. јула 1967. у осамдесет деветој години. Песников пепео је, по његовој жељи, похрањен у дворишту родне куће, а десет година касније и његове супруге Лилијен. Колеџ у Гејлсбергу, који данас има 33.000 становника, носи његово име, као и многе школе и установе широм САД. Кућа у којој је рођен је музеј и ту се у априлу сваке године одржавају Сандбергови дани, кад се окупљају песници и историчари. Посебан програм је за децу: Сандберг их је веома волео и поштовао. Зато, кад неко од њих наслони уво на заобљену гранитну стену с његовим именом, учини му се да чује шапат праћен звуцима гитаре, бенџа или харфе: „Нек траје љубав, нек љубав траје; нека све заклетве и деца и људи буду чисти као испрани камен под водопадом на сунцу''.




САНДБЕРГОВЕ „ПРОБНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ ПОЕЗИЈЕ”

Поезија је марионетска представа у којој космонаути и гњурци ћаскају о шестом чулу и четвртој димензији.

Поезија је одјек што зове сенку да заиграју.

Поезија је дневник водене животиње која живи на копну а жели да полети.

Поезија је небо потамнело од селидбе дивљих патака.

Поезија је теорема о жутом свиленом завежљају загонетака причвршћеном о балон окачен о реп змаја што лети плавим небом на белом ветру у пролеће.

Поезија је пена месечине залутала у стомак златне жабе.

Поезија је лажни смех када се нађе милион долара и лажни смех кад се они изгубе.

Поезија је ћутање и разговор влажног, батргавог корена биљке и њеног сунцем обасјаног цвета.

Поезија је торба пуна невидљивих сувенира.

Поезија је кинетички распоред статичних слогова.

Поезија је непостојећи рукопис који открива како се стварају дуге и зашто нестају.

Поезија је успостављање метафизичке везе између белих лептирових крила и комадића љубавних писама.

Поезија је постизање синтезе зумбула и бисквита.Поезија је мистична, чулна математика ватре, димњака, крофни, љубичица, људи и пурпурних залазака сунца.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Karl Sandberg

Počalji od Sponsored content Danas u 9:26:11


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu