Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Nemanjici u Grckoj

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Nemanjici u Grckoj

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 10:29:14



Немањићи у Грчкој

ТАМО ДАЛЕКО... У ЕПИРУ

После распада Душановог царства многи чланови породице Немањић расули су се по Балкану у потрази за сопственом величином, богатством и славом својих предака

Симеон је волео да јаше у пуном галопу, док би му плава коса вијорила на ветру попут дуге гриве, а оружје звецкало у ритму коњских копита. Волео је и да у богатој опреми уз пратњу прође кроз град Арту, поносно усправљен, гледајући у даљину и осећајући на себи задивљене погледе грађана и слутећи тајне уздахе госпи. Волео је и да машта како ће једног дана да предводи војску која ће – као војске Александра Великог или Константина, оснивача Цариграда – да освоји свет. Осећао је како у себи носи племениту крв царева.

Крвави трон епирски

Кад је 1355. године изненада умро његов полубрат, српски и ромејски цар Стефан Урош IV Душан – можда отрован, јер у то време отров је био омиљено средство за брзо решавање државних или породичних питања – Симеон Урош Немањић, у породици звани Синиша, помислио је да је дошао његов велики тренутак. Већ неколико година, тачније од 1348. године, Симеон је као деспот и српски намесник управљао Епиром. Уосталом, по мајци је био пореклом од византијских Палеолога, па се сматрао колико Србином, толико и Грком. Зар сам Стефан Душан није желео да створи царство два народа – Срба и Ромеја? Симеон је увек веровао, а то није крио, да има више права на престо него Душанов наследник Урош, младић слабе воље и нејаког ума. Очекивао је да ће врло брзо са севера, из Србије, доћи делегација великаша с понизном понудом да преузме Душанову круну. Ипак, месеци су пролазили, а вести са севера није било. Међутим, постојао је други начин да се постане цар. Симеон је окупљао најамнике за војску. Рат је убрзо стигао, али с неочекиване стране. Само пет месеци након Душанове смрти појавио се нови претендент на власт у Епиру по имену Нићифор Орсини, рођени брат Симеонове жене Томаиде. Српски принц оженио се наследницом бивших епирских господара верујући да ће се на тај начин омилети грчким поданицима. Нићифор и Томаида потицали су од једне гране чувене римске породице Орсини која је пре Душанових освајања Византије неколико деценија владала деспотовином Епир (планинска област на западу данашње Грчке). Као владари у византијској области, прешли су у православље. Власт у Епиру обично се задобијала у крви, као и другде. Први Орсини у Епиру – Никола – завладао је тако што је на препад убио рођеног ујака (1318). Након неколико година скончао је на сличан начин. Убио га је рођени брат Јован ИИ Орсини (1323). Ни Јован није био боље среће. Умро је 1335. године – отровала га је властита жена Ана Палеологина. Али, ни Ана није успела дуго да сачува власт. Њен син деспот Нићифор Орсини, након две деценије лутања и пустоловина, вратио се у Епир, заузео Арту и протерао Симеона Немањића (1356). Симеон је изгубио битку, али је био одлучан да настави војевање. Након Душанове смрти Српско царство се распадало на саставне делове. Требало је, чинило се, само пружити руку и доћи до нових поседа и титуле. Симеон се упутио у Тесалију, област у суседству Епира, и заузео град Касторију. Иако ситан, подухват га је подстакао на нов корак: окупио је пратиоце, дворане, свештенство и плаћену војску и 1356. године свечано се прогласио као „Симеон, у Христу Богу верни цар и самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније, Урош Палеолог”. Постао је Душанов наследник, бар на повељама. Преостало је још да узме круну нејаком Урошу. Ипак, није му успело да придобије српске великаше. Наиме, ни друга страна није мировала. Сазнавши за Симеонове намере, уз подршку краљице мајке Јелене и главних великаша Мрњавчевића, Дејановића, Балшића и других, млади цар Урош сазвао је 1357. године државни сабор у Скопљу, престоници царства. Сви најмоћнији српски великаши пружили су подршку „Стефану Урошу, цару Србљима и Грцима, Поморју и западним странама, сину најблагочестивијега и великога међу царевима, првога венчаног цара Стефана”. Могуће је, кажу неповерљиви историчари, да је до тога дошло не због осећаја оданости већ због уверења великаша да ће уз слабијег владара свако у својој држави, то јест области, имати много већу самосталност.

Симеон Урош и Јован Урош

Симеон се није поколебао. Године 1358. упао је у Зету, вероватно прошавши преко албанских планина, предводећи своју плаћеничку војску у којој је било не само Грка и Срба, него и Турака, Влаха, Бугара и других. Међутим, нигде није успео да добије подршку – ни у Зети нити међу великашима који су држали пограничне српске области (војвода Бранко, Радослав Хлапен, деспот Јован Угљеша). Симеон је само у машти био велики војсковођа. Не успевши да добије нити једну битку, вратио се у Трикалу у Тракији, да више никада не дође у Србију. Збивања на југу пружила су цару Симеону нову прилику. Године 1359. у борбама с непокорним арбанашким племенима погинуо је његов супарник и шурак Нићифор Орсини. Наслеђе Епира поново је било отворено. Овај пут Симеон је успео да нађе погодног савезника. Био је то млади Тома Прељубовић, посинак моћног Радослава Хлапена, господара Водена и Верије (области на граници Тракије и Епира). Као и обично у средњем веку, савез је потврђен браком: Тома се оженио Симеоновом кћерком Маријом и као царев „вазал” постао деспот Епира са седиштем у граду Јанина (1366). Симеон Урош „Палеолог” (коришћење имена царских породица попут Палеолога, Дука и других био је обичај владара скоројевића у Византији) владао је Трикалом и крајевима богате Тесалије још десетак година. Умро је, не оставивши неког већег трага у историји, негде после Маричке битке (око 1372), тек можда годину дана надживевши свог синовца и некадашњег супарника Стефана Уроша V Нејаког. Симеона је као „цара Ромеја и Срба” наследио његов син Јован Урош, који се потписивао као „Дука Палеолог”, додавши себи још једно презиме византијских царева. Јован је био проглашен за очевог савладара још 1356. године, али није дуго владао као самостални владар. Као да су последњи чланови славне куће Немањића сви одреда постали „нејаки”, изгубивши ону жестину и страст за влашћу која је била тако особена за њихове претке. Већ годину или две након очеве смрти, Јован Урош повукао се у манастир и постао монах по имену Јоасаф. Основао је манастир Преображења на Метеорима. Власт је оставио свом рођаку по мајци (или зету) Алексију Анђелу Филатропену. Цар Симеон имао је још једног сина по имену Стефан „Дука”, који је владао градом Фарсалом (чувеном из римских грађанских ратова) и о чијој се судбини готово ништа не зна.

Срби у Епиру

И док је монах Јоасаф проводио богоугодне дане на Метеорима, на двору у Епиру одвијале су се нове драме које ће забележити Јанинска хроника. Чини се да се српски брачни пар у грчком окружењу, Тома Прељубовић и Марија Ангелина (Немањић) нису баш слагали. Деспот Тома (који је свом имену додао „Комнен Палеолог”) био је суров и ћудљив владар који се убрзо замерио својим грчким поданицима. Јанинска хроника бележи да је Тома у Јанину са собом довео српске пратиоце којима је делио имања одузета од тамошњих племића и трговаца. Осим тога, повећао је порезе и увео разне монополе на трговину, што грчки предузетници нису могли да му забораве. Замерио се и тамошњем епископу који је морао да побегне из града. С друге стране, Тома Прељубовић је имао неспорно добрих особина. Био је срчан борац који је, први после дугог низа господара Епира, успео да изађе на крај са арбанашким братствима која су харала по покрајини. Додуше, у томе су му помогле и турске јединице, без којих већ у то време ништа на Балкану није могло да се реши. Након победа и сурових обрачуна у сукобима 1381–1384. прозван је Албаноктонос (Арбаноубица). Побеђивао је и у биткама с Латинима који су владали југом Грчке (Ахајом и Пелопонезом). У једној победи – која ће се на крају показати кобном за победника – Тома Прељубовић је код Акарнаније поразио војску витезова јовановаца и том приликом заробио племића и пустолова по имену Исауло де Буонделмонти (1379). Исауло је био из познате породице из Фиренце коју помиње Данте у „Божанственој комедији” (и то у оном делу који се тиче Раја). Пет година Исауло је провео као заробљеник деспота Томе Прељубовића. Онда се изненада судбина преокренула. Након још једне крваве завере, Епир је добио новог владара. Једне зимске ноћи, 23. децембра 1384. године, деспот Тома нађен је мртав у кревету, пререзаног грла. Наводно га је убио припадник његове гарде. За наследника и новог владара у Епиру проглашена је последња жена из рода Немањића, Томина супруга Марија. Марија се прозвала василисом (царицом) Маријом Ангелином Дукаином Палеологином (очигледно је да што су владари били безначајнији, додавали су више лажних царских презимена). Да ли је Марија била саучесник или можда подстрекач мужевљевог убиства? Верзије савременика из тог доба се разликују. Једни је сматрају врло побожном и моралном женом. Према другима, ради се о распусници која је варала мужа с његовим заробљеником. Та верзија није сасвим без основа имајући у виду чињеницу да се већ у фебруару 1385. (два месеца након мужевљевог убиства) Марија удала за бившег заробљеника Исаула де Буонделмонтија. Наводно јој је тако саветовао њен брат монах Јоасаф, који је позван да помогне сестри у сређивању прилика у Јанини. Било како било, током наредних десетак година Исауло и Марија заједно су владали Епиром. Исауло није примењивао Томине неомиљене мере, вратио је имања грчким власницима и чак покушавао (неуспешно) да се измири са Албанцима из околине. У међувремену Марија је добила вести о несрећној судбини земље својих предака у бици на Косову. Не зна се да ли је одржавала везе са српским кнезом Лазаром и са својом далеком рођаком кнегињом Милицом (која је такође потицала од Немањића). Марија Ангелина умрла је децембра 1394. године. У цркви Преображења на Метеорима налази се икона „Неверни Тома”, с портретом деспотице Марије. У једној катедрали у Шпанији (Куенка) постоји византијски реликвијар са иконама Богородице и Христа на којима су насликани деспотски пар Марија Ангелина и Тома Прељубовић. Марија је приказана крај ногу Богородице. Познато је да је Марија с деспотом Томом Прељубовићем имала кћерку Ирину која се удала за албанског поглавара Јована Љоша, а умрла је од куге. Након Косовске битке најважнији циљ преосталих малих хришћанских владара Балкана био је да се додворе султану Бајазиту. Исаула су у једној бици заробили Албанци. Кад се ослободио, четрнаест месеци провео је на отоманском двору очекујући султанову помоћ (1399–1400). Задобивши на крају турску милост, поразио је албанска племена и наставио да влада Јанином. Женио се још два пута. Његов трећи брак био је опет с једном Српкињом – Јевокијом Балшић, кћерком Ђурђа Балшића. С њом је имао сина Георгија (Ђорђи) који је био дечак кад му је отац умро и није успео да се одржи на власти у Јанини (1411). Дуго је живео као избеглица, једно време и у Дубровнику, где му се име помиње 1453. године. Монах Јоасаф, некадашњи цар Јован Урош у тишини манастира надживео је све остале Немањиће. Умро је 1423. године, у доба кад се повест о светородној лози Немањиној већ губила у магли сећања и полако претварала у легенду о бившој величини једног рода који на тренутак беше дотакла милост божанска.

Милица и Латин са Итаке

Након Исаула де Буонделмонтија у Епиру је завладао његов сестрић, потомак још једне породице пореклом из Италије која се одомаћила на Балкану. Звао се Карло Токо (Тоccо). Био је господар групе острва Кефалоније која се налазе у Јонском мору, југоисточно од Крфа (међу којима је и Одисејево острво Итака). Карлу је требало пет година да се избори са арбанашким вођама и њиховим племенима и да се коначно учврсти у Арти и Јанини, прогласивши се 1415. године деспотом Епира. Наследио га је 1429. године синовац Карло II Токо, чија је сестра била супруга последњег византијског цара (Константина XI Драгаша). Последњи хришћански владар Епира пре његовог коначног пада под Турке звао се Леонардo III Токо од Санта Мауре. Његова судбина накратко се укрстила са судбином последње српске владарске породице Бранковића. Наиме, Леонардо се 1463. године оженио Милицом Бранковић, унуком српског деспота Ђурђа (и кћерком деспота Лазара). Након пада Смедерева, Милица је с мајком живела у Дубровнику. Венчање је обављено преко посредника. Свадби и слављу у великој дворани кнежевог дворца присуствовали су дубровачки кнез као и други угледници „како грчког, тако и латинског и словенског језика”. Невеста, којој је тада било само четрнаест година, добила је мираз у бисерима, драгом камењу, златним и сребрним предметима у вредности од девет хиљада дуката. Брачни уговор детаљно је одређивао судбину мираза у случају смрти једног од супружника, као и места у Кефалонији која ће млада добити на управу након што брак буде „конзумиран”. Леонардо и Милица били су у браку тек нешто више од годину дана. Нажалост, Милица је умрла приликом порођаја, у шеснаестој години (1464). Њен син добио је име Карло (III) (1464–1518). Након што су Турци освојили и последњи посед који је баштинио од предака, Карло је наставио да живи у Напуљу. Његово потомство – италијанска племићка породица Токо – опстало је све до 20. века...

Из уговора деспотице Марије Ангелине и њеног брата Јоасафа

„Ја, Марија царица Ангелина Дукена Палеологина, која сам утиснула часни и животворни крст на ово даровно и уговорно и потврдно писмо одређујем... према теби, премилом ми господару и рођеном брату мојем, кир Јовану Дуки, који је по божанској и анђеоској схими променио име у Јоасафа монаха... Јер пошто сам по смрти господара мога, мужа мог блаженог кир Томе деспота, предала у твоје руке моје особне ствари на чување, сад опет узимам их натраг из твојих руку, читаве и неокрњене, ја и мој мили супруг преузвишени деспот Исауло... па више немамо никаквог расправљања с тобом ни у једној ствари... Објављујем свим садашњим и будућим ово: да се наше очинске и материнске ствари не налазе код тебе ни у ћелији твојој у којој станујеш, то јест на Метеору, ни другде било штогод...”



Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59065
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu