Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Mudrac iz Maglica

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Mudrac iz Maglica

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 10:51:53



Архиепископ српски Данило II

МУДРАЦ ИЗ МАГЛИЧА

Архиепископ српски Данило II једина је личност из доба Немањића која се по историјском значају може упоредити с члановима „светородне српске династије”, а која није потицала из те породице



Маглич

Његова судбина слична је умногоме животној причи светог Саве: био је племићки син, отишао је у манастир насупрот вољи родитеља, био је игуман Хиландара, на Светој гори, као и других српских манастира. Био је не само црквено лице и архиепископ него и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, писац, просветитељ, утемељивач манастира и школа... Оставио је неизбрисив траг у нашој прошлости.

Монашки образ

Његов ученик и биограф пише да је Данило „био син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни”. Родио се вероватно негде око 1270. године. Нигде није забележено које му је било име на крштењу. Кад је доспео до младићког узраста, Данило пожели „да учи књиге”, односно да се посвети свештеничком позиву, јер су крајем 13. века једино црквени људи били учени. Иако су његови родитељи оклевали да му испуне жељу, „јер беху озлобљени смрћу остале деце своје” (Данило је дакле био јединац), он оде неком учитељу „тајно од родитеља својих”. Можемо да претпоставимо да је као врло млад у неком манастиру почео да се припрема за монашки позив. Његов отац био је близак тадашњем српском владару краљу Милутину. Другачије не можемо објаснити чињеницу да је након неког времена краљ лично наредио да Данило дође на његов двор, да му служи. „Узе га себи благочаствени краљ Стефан Урош и... показа му савршену љубав...Би му поверено да стоји пред овим краљем и да га поштује као и свакога појединога од људи у двору...” Ипак, сјај двора није умирио Данилову жељу за тражењем Бога и знања. Једном, кад је пратећи краља боравио у манастиру Сопоћани, Данило „уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу изађе Господом вођен...И дошавши у манастир Св. Николе који је на обали реке зване Ибар, у место звано Кончул, и ту из руке преподобног Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах”.
Данилов живот одвијао се на прелазу 13. и 14. века кад је Србија постепено постала најважнија сила на Балкану, што се истовремено одражавало и у напретку њене привреде, рударства, трговине, културе, уметности, књижевности, као и саме вере. Златних руку и златног гласа, био је даровит за свако дело коме би се посветио. „Бог даде му такав разум многообразан да се прослави многим добрим делима и да зна приче и вештине уметности у сваком делу земаљском.” Свуда је стизао, све је постизао, никад се није смиривао, осим кад се посвећивао молитви. Не беше другог сличног Данилу. Окретан и мудар, био је пример који се следи.„Јер све што замолише очи његове од Господа, не лиши се ничега.”
Након што је једно време провео као помоћник (презвитер) и ученик тадашњег архиепископа (Јевстатија), Данило је уз краљево лично залагање био изабран за игумана манастира Хиландар и послат у Свету гору, „у коју од своје младости жељаше да оде неситом љубављу, да би био њезин житељ”. Било је то вероватно негде почетком 14. века, кад је наш јунак већ ушао у средње године. Света гора, духовно средиште православног хришћанства и монаштва, оставила је дубок печат на личност будућег српског архиепископа. „Ту, дакле, у дому Пресвете (тј. Хиландару) поче живети овај блажени, дошавши у велику тишину смерног мудровања, олакшавајући тело своје постом и бдењем и безмерним молитвама...”
Али, прилике на Светој гори и у Византији, као и у родној Србији, нису омогућиле Данилу да се дуго посвети трагању за Богом. Човек од предузимљивости колико и од „тиховања”, Данило је ускоро морао да се суочи с великим изазовима. Радило се о упаду такозване каталонске компаније (дружине) на Свету гору. Били су то најамници, углавном Шпанци, који су се одметнули од византијског цара и који су за свој рачун кренули да пљачкају царске провинције и богате манастире. Данилов биограф приповеда да „ови безбожни народи...дошавши тада на Свету гору, многе свете храмове огњем упалише и све њихово сабрано богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство...” Од витеза рођен и у себи бар једним делом душе и даље витез и ратник, хиландарски игуман Данило ће наредне три године (1307–1309) посветити жестоким борбама с нападачима. Његови доживљаји сачуваће се у Даниловој биографији. „Дошавши на овог блаженог кир Данила... велика множина њих почеше сећи врата славног манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града...Јер стреле падаху као капље дажда пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху и сами једногласно се дераху...Јер страшно беше видети њихов убојни строј. И овај господин мој (Данило), храбра душа... против тог љутог рата остаде непоколебивим...мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера...” У Даниловом животопису приповеда се и о томе како је игуман успео не само да одбије нападе на Хиландар, него и да прође кроз непријатељске редове да би с манастирским благом дошао до двора краља Милутина у Скопљу, кога је обавестио о драматичним збивањима на Светој гори, и како је у повратку у заседи заробио непријатељског вођу коме је узео коња и све оружје. Затим је окупио војску најамника која је растерала нападаче и тако спасла манастир чији су браниоци, гладни, жедни и исцрпљени, већ били спремни на предају. Приповеда се такође и како је Данило за длаку умакао издаји два калуђера који су приликом посете хиландарског игумана манастиру Светог Пантелејмона отворили нападачима врата. У драматичним условима, док је ватра прекривала манастир, Данило је успео да се склони у пирг (кулу), где је лукавством савладао издајице и оне који су намеравали да га предају нападачима. Његов ученик с поносом пише: „...од младости своје (господин мој) имао је вешт разум и ту га показа”.




Поверљива личност



На овој слици Паје Јовановића приказано је Душаново крунисање за цара 1346. године.

Краљ Милутин, владар који је очигледно знао да процени људе, високо је ценио Данила и често га је користио у поверљивим задацима и у значајним пословима. Његов биограф пише како је Милутин „веома волео” Данила и „ни на кога се тако не надаше и не уздаше...јер ако је имао какво посланство са околним царевима, овај господин мој сврши добро и разумно и ни у којем делу не погреши (краљеве) воље”. Данило је без сумње био поверљива личност током последњих деценија Милутинове владавине (1300–1321), у доба кад је Србија већ постала моћна и кад се већ одвијала понекад отворена, а непрестано потмула борба за наслеђе престола владара који је улазио у године. Тако у време огорчених сукоба између два рођена брата и српска владара – Милутина (који је владао већим делом тадашње Србије) и Драгутина („сремског краља”) – налазимо како Данило око 1310. године по Милутиновом налогу чак из Хиландара креће на задатак на север. Долази у Драгутинов двор на Сави (у Дебрц, код данашњег Шапца). У житију краља Драгутина Данило описује њихов сусрет: „И када је чуо благочаствени краљ Стефан (Драгутин) за долазак овог просвећеног (тј. Данила), веома се обрадова... и ту седоше засебно, и овај просвећени јави му речи брата његова”. Можемо да претпоставимо да се радило о договарању примирја између два брата, у чему је игумана из Хиландара сигурно подржавао још један њему добро познат члан светородне породице – краљица (удовица) Јелена Анжујска, која је као врло утицајна мајка оба тадашња српска владара живела у дворцима Брњци и у Скадру.
Већ 1311. године краљ Милутин одређује Данилу нови важан задатак. Поставља га за игумана свог главног манастира Бањска – оног у коме је желео да буде сахрањен, и (што је још важније) поверава му тајно своју ризницу. „Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме (Данилу), а за то нико није знао...” Данило спроводи и радове на завршетку велелепног манастира. У то доба (1314) преминула је краљица Јелена, чију је смрт и сахрану Данило описао у јединој српској хагиографији посвећеној некој женској особи из породице Немањића. „И пошто смо сви стајали око одра блажене, погледавши на њу, и беше видети лице њезино као лице анђела Божијег, или као зраку сунчану која сија многосветлим лепотама...И тако са славом благодарећи Бога предаде дух свој, пошто је био велики вапај и ридање...А у то време њезина представљења би узмућење ваздуха и љута зима, не мала...” Нешто касније умро је Милутинов старији брат и вечити ривал, краљ Драгутин (1316). Међутим, борба за наслеђе се наставља: краљ Милутин успева да на превару ухвати и баци у тамницу свог синовца Владислава (Драгутиновог сина), кога је неко време признавао за наследника српског престола.

Престо светог Саве

Након још једног боравка у Хиландару, Данило је 1316. године позван на сабор српске цркве на коме је предочен као Милутинов кандидат за наследника преминулог архиепископа (Саве III). Али ни у средњем веку избори нису увек били унапред осигурани. Ствари се не одвијају по краљевој вољи, епископи су незадовољни, долази до несугласица (чији су нам разлози непознати). Сабор се састаје чак три пута. Мудар политичар, Данило се повлачи и као новог кандидата предлаже свог ученика – хиландарског игумана Никодима. Данило се „задовољава” епископским местом у Хуму. Тада се сигурно сетио да је и свети Сава, као млади кнез Растко, једно време владао хумском земљом (данас Херцеговина и предели око Лима у Црној Гори). У том осиромашеном крају, који је након ширења Србије ка Вардару и југу остао мало по страни од главног интереса владара, Данило је своју неисцрпну снагу посветио обнови епископије. Даје да се ослика припрата и наос цркве Светих апостола у Бијелом Пољу.
Међутим, осим што се бавио питањима цркве, Данило је повремено и живео као великаш. Боравио је у утврђеном граду Магличу. Ова тврђава и данас моћно надвисује долину Ибра и оставља јак утисак на сваког пролазника. „И у Магличу граду била су позната дела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије...” Одозго, с висине, мудри Данило могао је да посматра караване како пролазе Ибром и да размишља о варљивости судбине владара и народа. Саградио је и други двор у „месту званом Јелашци”.
У то доба Данило игра кључну улогу у једној одлуци остарелог краља Милутина која ће имати далекосежне последице. Наиме, бискуп Хума помаже прогнаном Милутиновом сину – краљевићу Стефану (Дечанском), кога је отац након једне побуне, највероватније у првој половини 1314. године, ослепео и прогнао с породицом у Цариград, да се врати у земљу.
Данило је изгледа добро оценио шансе претендената за наслеђе круне. Милутин је неколико пута мењао одлуку о томе ко ће га наследити: да ли неки од синова, да ли синовац, или можда чак неки од браће његове последње супруге (Симониде). Кад је стари краљ умро у Неродимљу 29. октобра 1321. године, одмах су настали нереди. Данило живо описује и стање током Милутинове сахране. „Епископ Данило заповеди да се спреме кола са изабраним кротким коњима, да положе на њих тело блаженога и превисокога краља (Милутина) и пренесу га ка спремљеном гробу...На многим местима јављали су се пукови војника, мислећи да постигну неку своју вољу и да уграбе нешто од оних који носе тело блаженога, јер у то време беше велики метеж...”
У борбама око наслеђа појавила су се чак три Немањића: Милутинови синови Констатин и Стефан (Дечански), као и Драгутинов син Владислав. Победио је онај на кога се у почетку најмање рачунало, јер се дуго мислило да је био слеп: Стефан. Уз краља Стефана Уроша III – Дечанског, Данило наставља да игра исту улогу коју је имао и код његовог оца: постао му је повереник, саветник, посланик код других владара... На краљеву молбу, Данило „оде прво цару Бугарскоме...такође и у славни Цариград и ту сврши сву вољу срца његова” (то јест пренесе све поруке које је Дечански послао).
Након смрти архиепископа Никодима за поглавара српске цркве изабран је 14. септембра 1324. године, уз краљеву подршку, Данило II, једанаести по реду српски архиепископ. „И тако га узведоше на престо светога архијереја Саве, на дан празника Вазвиждења Часнога Крста, прославиви га рекавши – Данилу преосвећеноме архиепископу свију српских и поморских земаља многа лета”.
Као некада свети Сава, тако се и Данило као поглавар цркве трудио да продуби христјанизацију Срба, градећи у сваком, ма и најмањем, месташцу цркве. „Цркве Божанствене од основа подиже и све оборене обнови...” Уз многе мале грађевине, подстакао је и обнову манастира Жича, доградњу Пећке патријаршије (црква Богородице Одигитрије и параклис св. Николи), као и подизање ктиторског храма краља Стефана Уроша III – Дечанског. Овим радовима, посебно онима у Пећи, Данило је постао значајан ктитор. Као некадашњи помагач краља Милутина, чини се да се и нехотице такмичио с овим владаром по броју, лепоти и богатству задужбина. „Као жив стоји Данило IIпред нама са својим заштитником пророком Данилом на познатој слици у Пећи, у цркви Богородице Путеводитељице” (Н. Радојчић).
Увек у покрету, никада миран, увек пун снаге и полета који је заразно ширио око себе, од изласка сунца па дубоко у ноћ неуморно се бавио српски архиепископ својим бројним задацима, од којих су молитва и божја служба, иако најважнији, били тек први по реду. Ако није био на скелама с градитељима или фрескописцима, налазили би га у пољу, где је са сељацима садио винограде и воћке; ако га тамо није било, нашли би га у књижници, где се са ученим калуђерима посвећивао писању житија краљева и архиепископа српских. Уколико Данила није било у манастиру, онда је боравио на двору, где је с дворским саветницима настојао да краљу помогне у решавању важних државних питања. „Многе су тековине трудова овога господина мојега”, каже његов ученик. А савремени историчар наглашава да је „Данило био скрушен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, одушевљен уметник и савестан књижевник..”. (Н. Радојчић).
Данило је био сведок даљег успона Србије и победе њеног оружја у бици с Бугарима на Велбужду (1330), којом је коначно утврђена њена премоћ над суседима у току целе следеће генерације (можда је том приликом помало задрхтало срце несуђеног ратника коме положај није дозвољавао да се и сам размахне мачем у том епском боју). Био је сведок, вероватно с тугом у срцу коју није могао нити смео забележити, и новог обрачуна око власти у кући Немањића. Овога пута сукобили су се отац и син – краљ Стефан Дечански и „млади краљ” Душан, који се показао успешнијим. „И опет уставши, пође (Душан) са својим војницима на град, где беше побегао његов родитељ (Дечански) и овај му се предаде...”




Душаново крунисање

И за време владавине треће генерације Немањића за његова живота – то јест у време Стефана Душана – архиепископ Данило II наставио је да шири мудрост црквеног просветитеља и да врши дужност владаревог блиског саветника. Следећи византијску теорију по којој је свака власт „од Бога” ма како да је задобијена, Данило је својеручно 1331. године за краља крунисао онога који је оборио с престола и погубио властитог оца. „И преосвећени кир Данило учини молитву, и узевши царски венац (круну) у своје руке и положи на свечасну главу његову (Душанову)...И узевши га на престо царски, прославише га велегласно...” Данилова подршка Душану показала се оправданом. Енергични Душан искористио је слабости Византије и свом силом кренуо је на југ. Већ у првом великом походу 1334. године освојени су Прилеп, Охрид, Струмица и Костур, а српска војска дошла је под зидине Солуна. „Скупивши сву силу војске отачества свога, и пође тамо у унутрашњост грчкога царства и зароби многе земље те државе и додаде њихово богатство и славу ка богатству и слави свога отачества...” Исте године Душан је ратовао и на северу државе, где је одбио упаде угарске војске.
Колико је Душан успевао мачем и богатством да прошири Србију, толико је архиепископ Данило под старе дане настављао да ради на даљем ширењу духовних и идеолошких темеља проширене српске државе. Успео је да из Византије доведе учене калуђере који су у Пећи створили грчу школу у којој су се образовали многи српски и други балкански учени људи. Тиме је истовремено у духовном и језичком смислу олакшао ширење српске власти на византијске земље на југу. Данило није само обновио и даље унапредио главна седишта Српске цркве (Пећ и Жичу), него је радио на даљем јачању како вере тако и божанских темеља владајуће династије. Започео је писање великог „Житија краљева и архиепископа српских” (завршили су његови ученици) које је требало да даље увелича краљевску власт, као и да истакне јединство државе и цркве. У почетку свог дела, Данило о Немањићима пише: „Јер ево, настаде нам данас божанствена и свехвална успомена благочастивих и христољубивих царева који су засијали у отачеству своме, тј. у српској земљи...” Ово дело истовремено је значајно сведочанство из доба највишег успона српске државе почетком 14. века, написано из пера савременика. Већ давно је указано и на истицање српског родољубља и љубави за слободу које се ту може наћи, што је доста необично за време у коме је дело писано.
Негде у седмој деценији живота, Господ призва Данила себи иако је он без сумње и даље био пун полета и планова за будућност. Данило „усну с миром и ка Господу отиде месеца декаврија, деветнаести дан први сат ноћи”, године 1337. Сахрањен је у Пећи, у Богородичној цркви, својој задужбини. Те исте године краљу Душану се након година ишчекивања најзад родило мушко дете – наследник по имену Урош. Чинило се да је сјајна будућност моћне српске државе осигурана, чему је Данило посветио цео живот. Али, био је то само привид који ће за неку деценију разбити бура што се припремала с оне стране Дарданела. У истој години у којој је умро Данило II, Турци Османлије приближили су своје границе Цариграду, од Византинаца су отели још један значајан град – Никомедију.
У једном од списа, Данило је записао реченице које је М. Павловић укључио у Антологију српског песништва:
„Душо окајана, о душо грехољубива,
ево се сврши живот твој у овом веку
и поћи ћеш у други свет, и међу друге људе.

Јер ево остављаш маловремену красоту,
Где си чекала да се на векове нахраниш,сладосно живећи.
Јер ево приступише посланици
И рекоше: Зову те, устај и не касни”

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59068
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu