Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Visarion Vizantinac

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Visarion Vizantinac

Počalji od vivijen taj Sre 14 Sep - 11:36:46



Православни митрополит и римски кардинал

ВИСАРИОН ВИЗАНТИНАЦ

Колико год то изгледало немогуће, овом византијском духовнику пошло је за руком да досегне највише положаје у обе цркве



Хуманиста Гијом Фише предаје свој ректорски спис кардиналу Висариону

На размеђу 14. и 15. века, 1399/1400. године, на јужним обалама Црног мора, у далеком Трапезунту, рођен је дечак коме су дали име Јован. Његови родитељи припадали су средњем слоју друштва, па је он касније наглашавао да је у животу све стекао захваљујући личном труду и обдарености, а не племенитом пореклу. Основно образовање Јован је стекао код епископа Доротеја који је одмах схватио да је дечак веома даровит. Кад су Јованови родитељи постали свесни синовљевих изузетних особина, одлучили су да му омогуће широко образовање и да га усмере да постане духовно лице. Много година касније он је записао како је у детињству дане проводио у учењу и већ тада је почео са изучавањем грчке филозофије. Иако је Трапезунт био град високе културе и престоница малене царевине – која је припадала византијском цивилизацијском кругу и која је чак за неколико година наџивела Византијско царство – у њему Јован није могао да напредује. Због тога је 1415. или 1416. године, као голобради младић, напустио родни град и преселио се у Цариград.

У мегалополису на Босфору

Премда царство на умору, економски и војно исцрпљено, као нејако тело на коме се налази огромна глава – Цариград, Византија је до краја задржала знатан део своје цивилизацијске снаге. Јован је у византијској престоници похађао чувену школу Манојла Хрисокока, где је учио граматику, логику и етику. До краја живота био је захвалан свом учитељу. Учитељ му је био и Јован Хортазмен. У школи се дружио с Константином Ласкарисом и Јованом Аргиропулом, али и са италијанским хуманистом Франческом Филелфом. Сва је прилика да је упознао и Ђованија Ауриспу који је 1423. године боравио у Цариграду. То је било време кад су млади интелектуалци са Апенинског полуострва долазили у Цариград да усавршавају грчки језик како би боље овладали делима из античке филозофије и књижевности.
У јануару 1423. године Јован је примио монашки завет и у част једног египатског мученика из 5. века узео име Висарион. Након две године саставио је монодију, књижевно дело реторског жанра које је било у духу посмртног слова, посвећену цару Манојлу II Палеологу (1391–1425). Јован се и касније огледао у истом жанру: оплакао је смрт Мадалене-Теодоре, супруге деспота и будућег цара Константина XI Драгаша Палеолога (1449–1453), која је преминула у новембру 1429, а затим и смрт Клеопе Малатеста, супруге деспота Теодора II Палеолога, која се упокојила веома млада 1433. године. Похвално слово посветио је и Јелени Драгаш, српској принцези и супрузи цара Манојла II Палеолога и мајци двојице последњих византијских царева Јована ВИИИ и Константина XI, коју је упоредио с Пенелопом.
Млади монах, који је 1425. унапређен у чин ђакона, посредовао је у женидби цара Јована VIII Палеолога (1425–1448) трапезунтском принцезом Маријом Комнином. Она је била упамћена по заносној лепоти која је иначе одликовала принцезе династије Великих Комнина, владара Трапезунтског царства. За принцезу, која је лађом приспела у Цариград 29. августа 1427. године, млади ђакон био је дубоко везан. У октобру 1430. године Висарион је унапређен у чин свештеника, а убрзо после тога одлучио је да пређе у Мистру, главни град византијских поседа на Пелопонезу, односно Мореји, како се ово полуострво често називало у позном средњем веку, где је слушао предавања тада најбољег учитеља у Византији – чувеног филозофа Георгија Гемиста Плитона.

У Мореји

Подручје Пелопонеза, једно од значајних средишта у старом веку, у византијско време задесила је судбина забите и споредне провинције. Тек у последњем столећу царства, Мореја је досегла епоху која с разлогом носи назив „последња византијска ренесанса”. Чинило се да је малаксала царевина крајњим напорима прикупила преосталу снагу да се бар још једном гордо усправи пре него што се коначно сруши и потоне у тамне векове турске превласти.
У Мореји се Висарион боље упознао с достигнућима западне културе и на неки начин ублажио нетрпељивост према западном хришћанству. Под утицајем Плитона, Висарион је продубио своја знања. Поводом Плитонове смрти, у писму његовим синовима написао је да је после Платона и Аристотела Плитон био најмудрији Грк. У пролеће 1436. године посредовао је у сукобу између чланова царске породице, Теодора II и Јована VIII Палеолога.
Висарион је 11. новембра 1437. године наименован за митрополита Никеје. Тада се овај град светле прошлости, у коме су одржана два од седам васељенских сабора, Први и Седми, већ више од сто година налазио под турском влашћу. Колико се зна, Висарион никада није крочио у Никеју – био је само титуларни митрополит овог града. У жељи да ојача унионистичку странку у Византији, утисак је да се сам цар Јован VIII Палеолог залагао за његово постављење.
И заиста, Висарион је био један од најистакнутијих чланова византијске делегације и вођа униониста на сабору у Ферари и Фиренци 1438–1439. године, где је требало да се склопи црквена унија и поново сједине источно и западно хришћанство. Висарион је наступао веома одмерено и учено, али је стално био у сукобу са ефеским митрополитом Марком Евгеником, непопустљивим противником црквене уније. Он је био један од оних Византинаца који су сматрали да турска опасност налаже да се нађе споразум са Западом, јер се једино уз помоћ западних сила може одупрети Турцима. Фирентинска унија склопљена је 1439. године, али су је, као и Лионску (1274), одбацили византијско свештенство и народ.
После завршетка сабора Висарион је прешао у римокатоличку веру и 18. децембра 1439. године изабран је за кардинала. Слично је било и с кијевским митрополитом Исидором. Из захвалности, папа Евгеније IV (1431–1447) обезбедио је годишње пензије најистакнутијим православним заговорницима црквеног сједињења: никејском митрополиту Висариону додељено је 600, а Доротеју, епископу митилинском, 300 златних флорина. После краткотрајног боравка у Цариграду, где је владала општа потиштеност због потписивања по православце нечасне уније, Висарион је схватио да тамо више није добродошао, па је у мају 1440. године напустио отаџбину и настанио се у Италији, где је провео остатак живота.

У Италији


И поред достигнутих почасти, боравак на Апенинском полуострву није био увек ни лак ни угодан за византијског духовника. Ипак, Висарион је испољио велику сналажљивост у римокатоличком окружењу и, доказавши способности политичара и дипломате, стекао огроман углед. Међу кардиналима он је био странац незнатног порекла, уз то и прилично сиромашан, али се убрзо доказао на најбољи начин. У време папе Евгенија IV Висарион је управљао црквом Светих апостола, а у ред је довео и неке цркве и манастире у јужној Италији. Папа Никола V (1447–1455) наименовао га је 1449. године за Сабинског епископа, а убрзо затим и за Тускуланског епископа, што му је донело управу над познатим манастиром Гротаферата и богате приходе. Уз то, папа Пије II (1458–1464) наименовао га је 1463. године за титуларног латинског патријарха Цариграда. Нарочито треба нагласити да је Висарион у два маха, 1455. и 1471. године, био озбиљан кандидат за римског папу.
Дошљак из Византије учинио је низ важних услуга папској курији, а дипломатске способности показао је посредовањем да се склопи мир у Болоњи, раздираној непрестаним међусобним сукобима (1450–1455). У знак захвалности грађани Болоње подигли су му споменик на коме на латинском пише: „Висариону, епископу Тускуланском, кардиналу Никејском, нашем доброчинитељу.” На његов подстицај обновљено је неколико цркава, али и Болоњски универзитет који је, као што се зна, најстарији у Европи.
Вест о паду Цариграда затекла је Висариона у Болоњи. Одмах је одлучио да пише млетачком дужду Франческу Фоскарију и предложи уједињење свих хришћана како Турци не би крочили на тло Апенинског полуострва. У том циљу посетио је Алфонса V, краља Арагона и Напуља (1416–1458), а затим се на састанку представника западних монархија у Мантови 1459. године залагао за покретање рата. При том је указивао на пример Београда који је 1456. године одолео опсади Мехмеда II Освајача (1451–1481). У зиму 1459. године, без обзира на велику хладноћу, запутио се у Немачку да тамо подстакне рат против Османлија. Прешао је Алпе и није се обазирао на опасност од друмских разбојника којих је тада било много на немачким друмовима. Међутим, нису помогли ни сјајни говори, ни чињеница да га је цар Фридрих III (1452–1493) дочекао с највећим почастима и чак одредио за кума свог сина и будућег краља и цара Максимилијана I (1493–1519). Раздирана унутрашњим трвењима, Немачка није могла да учествује у крсташком походу. Иначе, ово путовање Висариону није остало у лепој успомени: он се касније жалио да је у Немачкој хладно чак и у јуну.
Пад родног Трапезунта у руке Османлија у лето 1461. године, био је тежак ударац за Висариона. Сместа је кренуо у Венецију где је дочекан на начин како се дочекују крунисани владари и постао почасни грађанин републике светог Марка. Ипак, и овог пута учинак је био незнатан јер Млечани нису могли да крену сами у рат, а других савезника није било. Кад је 1464. године папа Пије II окупио војску против Турака, Висарион је о свом трошку опремио једну галију, што говори о његовом богатству и о његовом родољубљу. Међутим, исте године папина смрт осујетила је и овај покушај. Европа више није била заинтересована за крсташке ратове који су занимали само поједине пустолове. Премда је била реч о већ преживелој идеји, Висарион се није предавао, али је упркос огромним напорима истински учинак његових покушаја био ништаван. Он је чак и пред смрт, 1472. године, ишао у Француску и покушао да приволи Луја XI (1461–1483) да прихвати учешће у крсташком походу, али и то је било безуспешно.

Утопијске идеје

Одличан зналац грчког и латинског језика, Висарион је био и веома плодан писац. Током „византијског” дела каријере он је састављао унионистичке богословске трактате оповргавајући становишта православних теолога антиуниониста какав је био Марко Евгеник. При том се ослањао на раније византијске латинофиле, као што су Јован Век и Димитрије Кидон, а од латинских нарочито на Тому Аквинског. Висарион је био и писац многобројних говора и похвалних слова, укључујући и спис посвећен Трапезунту, писан вероватно 1436/1437. године, у коме је величао свој родни град.
Слично свом учитељу Плитону, Висарион се заносио идејом да Пелопонез буде последњи бастион хеленизма. Он је из Рима писао последњем византијском цару Константину ?И Драгашу Палеологу и саветовао га како да преустроји остатке Византијског царства који би одолели турским освајањима. Предлагао је низ реформи које су имале за циљ побољшање одбране, економије, стабилности и духовног живота Мореје. Чак се залагао да се престоница с југа Пелопонеза, из Мистре, пресели у нови град који би се основао у Коринтском теснацу, најкритичнијој тачки византијских поседа. Нарочито је наглашавао важност обуке и дисциплину војника који би сачињавали преуређену и професионалну војску. Мореју је видео као симбол удружених напора источних и западних хришћана, уједињених у борби против неверника, а заједништво Византинаца и Латина као исход црквене уније.
Попут Плитона, Висарион је с правом истрајавао на чињеници да су рудна богатства Мореје готово нетакнута, шуме недирнуте, а да се приноси с њених поља могу умногостручити. Залагао се за строго надзиран извоз робе и забрану увоза непотребних раскошних ствари. Учени духовник је предлагао да млади људи из Грчке иду на студије у Италију, где би стекли образовање и стручност кад су у питању агротехника, рударство, металургија, производња оружја и бродоградња. Понудио се да их лично подучава и истицао да није срамота ако Византинци уче од Латина као што су некада Латини своју мудрост и техничку вештину на првом месту стекли од Византинаца.
Висарион је добро познавао схватања и навике свог народа и знао је да су његови сународници највећа препрека било каквим променама. Због тога је веровао да је неопходна чврста рука монарха, тиранина спартанског кова, који би зауставио неслогу и међусобна трвења. Међутим, за све је већ одавно било касно јер је Византија била држава на неповратној стази опадања и неспособна да се преустроји, па се Висарионовим идејама мора придодати придев утопијске.

Заштитник и чувар хеленства


Висарионова кућа у Риму постала је стециште интелектуалаца који су се занимали за грчки језик и античку културу, и прибежиште свим Византинцима који су остали без куће и домовине. Он је био на челу својеврсне академије, преводилачке радионице у којој су настајали нови и тачнији преводи дела античких писаца. Поједини његови сународници издржавали су себе и своје породице тако што су за кардинала преписивали грчке рукописе. Занимљиво је напоменути да се, између осталог, и сам Висарион бавио том делатношћу. Истовремено, он је до краја живота био ревностан сакупљач грчких рукописа које је 1468. године тестаментом оставио у наслеђе Венецији. Реч је о драгоценој збирци од девет стотина рукописа који су постали зачетак грчког фонда данас у свету гласовите библиотеке светог Марка у „граду на каналима”. Урадио је то из захвалности јер је Венеција пре свих била спремна да подржи његове идеје о крсташком рату против Османлија.
Висарион је несебично помагао сваком ко би се у невољи појавио на вратима његове куће у Риму. Зна се да се старао о дечацима Андрији и Манојлу, синовима деспота Томе Палеолога и братанцима последњих византијских царева Јована VIII и Константина XI. Од њих је много очекивао и у њихову част састављао је учене расправе. Помогао је и Јану Ласкарису који је као осмогодишњак, после пада Цариграда 1453. године, избегао у Италију. Висарион му је касније помагао да заврши студије у Падови. Био је и покровитељ грчким емигрантима интелектуалцима као што су Теодор Газис и Михаило Апостолис који је саставио посмртни говор у његову част.
Митрополит Никеје и римски кардинал Висарион упокојио се у Равени 18. новембра 1472. године. Његово тело пренето је у Рим и сахрањено у цркви Дванаест апостола, а његов гроб и данас се може видети. Висарионов узбудљив живот и несвакидашња каријера нису оставили равнодушним ни немачког књижевника и мислиоца Јохана Волфганга Гетеа (1749–1832) који је о православном митрополиту и римском кардиналу писао у једној од својих књига.

Izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59064
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu