Христос се роди

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Дани мира, среће и праштања.

СРЕЋАН БОЖИЋ

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Архимандрит Јустин Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ - 25. ДЕЦЕМБАР

РОЂЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА




А кад се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! ... ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), - у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11).

Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог - Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом - Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин.

Милун С. Костић: Tога Божића Христос је био у нашој кући


 Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.

Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити жоне, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија.

Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.

"Откуд сад њега нађе?" почех да негодујем, "зар да нам поквари расположење?!



"Ех, ђецо моја, ћутите!", рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали. "Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео".



Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу - за нас треба да буде свето.



Очекивао сам да ће мајка сада оставити Рабаса да се мало огреје и одмори а нама ће поставити ту тако очекивану вечеру на слами. Учинила је све супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек кад је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок сан.Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.

Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је била припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја је даривала Рабаса. Рекла је да је он полажајник јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене. Маја му спреми у торбу хране и испрати га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: "Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу". Маја одговори: "Што се ти буниш? Ти ниси ни бринуо о њему него ја". И додаде: "Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све што учинисте једном од најмањих мени учинисте".

         Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: ''Гледајте да не презрете ни једног од моје мале браће. Не знате ли да и њихови Анђели гледају лице Божије". Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом - Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: "Заиста је Христос тада божићковао са нама". Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу, иако сам просторно исувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена. Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Могла је читати Јеванђеље и молитвеник често по целу ноћ. Знам да се молила за све нас. Родила нас је деветоро. Двоје близанаца рано је умрло. И то је за њу, као и све остало, била Божја воља. Такав је био и отац. Радећи доста тешко, умро је релативно млад. Маја је остала да брине о свима и да се моли за све. Захваљујући њој највише, сва деца су одрасла и остала у вери, побожности, поштењу и страху Божијем. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута, отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око њеног одра. Било је то уочи наше крсне славе Светог Николе. Дошли смо да се опростимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и чувати.

Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби, Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.

Христос се роди, Мајко!




Meni se dogodilo nesto slicno pre desetak godina na Bozic

Oko 3 sata po ponoci budi me mladji sin i kaze kako je pred vratima covek koji moli da udje da se ogreje (bilo je oko - 17 te noci)
Odmah sam skocila iz kreveta i ne razmisljajuci rekla da ga pusti unutra.
Kad sam se obukla i izasla ugledala sam veoma mrsavog, zbunjenog coveka sa dugom kosom i bradom. Rece da je te noci po snegu prepesacio 30 km. i da je posao da trazi brata koji je bio u Prokuplju (bili su izbeglice)
Ponudila sam mu nesto toplo da popije ili pojede, medjutim, on je sve odbio samo je zamolio ako mu dopustim da se odmori i ogreje malo u fotelji.
Ja sam donela dva cebeta i rekla mu da legne slobodno i da spava.
Sutradan je jeo veoma skromno i samo je rekao: "Gospodjo, vi ste mi spasili zivot. Kad sam video svetla vase kuce u daljini, znao sam da je to spas. Inace, u nekoliko kuca sam trazio casu vode, ali su mi zatvarali vrata odbijajuci me."
Dali smo mu nesto toplo da obuce, zapakovala sam mu hranu i dali mu novac za autobus, a moj muz ga je otpratio do autobuske stanice.
Otisao je, zahvaljujuci i nama i Bogu...i ne znam sta je bilo sa njim, iako se to po nekad pitam, samo jedno znam, tu noc Bozica nikada necu zaboraviti.
I jos nesto interesantno se dogodilo ta noci - imali smo u kuci malog psa koga smo zvali Smoki i koji je bio nezgodne naravi, voleo je da se mazi ali samo koliko on dozvoli, onda bi pokazivao zube, a znao je i da ujede ako se ne bi ispostovalo to njegovo upozorenje (mene je ujeo dva puta, ali sam bila sama kriva jer nisam primetila da mi pokazuje zube). Svejedno je, mi smo ga voleli, i on je voleo nas i poziveo je 19 godina.
Onog jutra kad sam ustala i izasla u dnevnu sobu, covek je vec sedeo s mojim muzem i pio caj, a kad sam ga pitala da li mu je bilo toplo, on se osmehnu i rece :"Sarko me je grejao cele noci, lezao je uz mene."
Nisam mogla da poverujem, ali eto, cuda se ipak dogadjaju.

Hristos se rodi.
Vasa Vivijen