Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Boemi sa Monmartra

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Boemi sa Monmartra

Počalji od vivijen taj Čet 26 Apr - 10:59:39


Сиромашни, а богати...

БОЕМИ СА MONMARTRA


„Ако си у сосу, уживај у његовом укусу!” Ову изреку понављали су боеми са Монмартра – уметници који су упркос великој немаштини и беди успевали да стварају, забављају се, друже, лумпују...

бог бројних свратишта, крчми и кабареа, где је могло јефтино да се преспава, једе, пије и проводи, предграђе Париза под именом Монмартр привлачило је различит свет. Док су улицама шетале разне протуве, подводачи и проститутке, уметници су се склањали у кафане, где су се осећали сигурно. После прослављених имена, као што су балерина Исидора Данкан, сликари Жерико, Сезан, Мане, Реноар и Тулуз-Лотрек, почетком двадесетог века у тај крај доселили су се и многи непознати сликари, вајари, песници, глумци...

Непризнати од публике и критичара, живели су бедно, али слободно. Спавали су где стигну, хранили се слабо и „с ногу”, често на вересију, а једино су пили изнад просека. Чим би нешто зарадили продајом слике, свирањем или неком другом вештином, новац су трошили у кафани, где су се дружили, смишљали луде шале и у хладним данима грејали поред фуруне. Док су дом замењивали кафаном, а породицу пријатељима, заклињали су се да никад неће прећи у отменији део града. Да ли су то обећање испунили када им је слава закуцала на врата?
У тој „другој кући” често су на столовима, као на позорници, рецитовали своје стихове или певали. Радознали свет долазио је да их гледа и при том поштовао неписано правило да окрене главу када би уметник посегнуо за храном с њиховог тањира. Боеми су и на улици упадали у очи разбарушеним изгледом и чудном одећом купљеном на бувљој пијаци. Међутим, пажњу полиције више су привлачили дружењем с анархистима. Полиција је поједине сликаре набеђивала да пријатељима кривотворе документа, а једном приликом ухапсила је цртача Жила Депака под оптужбом да је бацио бомбу на ресторан „Вери”. Зар он није јавно, мада уз смешак, пред кафанским гостима тврдио да ће управо то да уради? Када је прави кривац нађен, хвалисавац је пуштен из притвора, а колико му је углед међу боемима порастао сведочи то што је једногласно изабран за будућег градоначелника слободне комуне Монмартра која је, по његовој замисли, чак требало да се отцепи од Француске!

Дете – уметничко дело?

У смишљању лудорија, шала и смицалица боеми су показивали необичну домишљатост. Рецимо, једном приликом договорили су се да одбране друга који је требало да буде избачен из стана јер није плаћао закупнину. Сви су дошли испред куће власника обучени у старе војничке униформе, а пошто су у рукама носили разно наоружање, испрепадали су бројне пролазнике! Ипак, против својих „станодаваца” – кафеџија користили су другачију „ратну тактику”. До бесплатног пића долазили су измишљањем разних прилика за чашћавање – од лажних свадби и повратака у завичај, до рођења детета... Међутим, када се показало да је вест о рођењу детета Сузане Валадон, модела многих сликара, заиста тачна, али да не зна ко је отац, уследио је и фантастичан наставак приче...
Дакле, пошто нико није хтео да призна дете по рођењу, његова мајка отишла је код сликара код којих је позирала пре девет месеци. Реноар јој је после посматрања бебе рекао: „Он не може да буде мој – боја је ужасна!” Дега јој је рекао: „Он не може да буде мој – облик је ужасан!” Али, сликар Мигел Утрило, кога је срела у кафеу, пристао је да призна очинство уз речи: „Биће ми драго да ставим своје име на рад који је Реноаров или Дегаов.”

Овом шалом боеми су пропратили рођење Мориса Утрила, будућег великог сликара, који их је већ за непуне две деценије, на рачун свог здравља, претекао у пићу. Његова мајка, која је и сама сликала, добила је од лекара савет да осамнаестогодишњем сину позајми платно и боје, не би ли се смирио и заборавио на вино, које га је психички и физички уништавало. Терапија се у почетку чинила успешном, јер је Морис према разгледницама занесено сликао градске пределе, које је допуњавао правом фасадом и маховином. Једнога дана ипак је покушао да ради с моделом: женска особа која му је пуна три сата позирала, на крају је на платну угледала само малу сеоску кућу!
У каснијим годинама Морис Утрило пио је од осам до десет литара вина дневно, а према тврдњи лекара знао је да искапи и све бочице тоалетних вода које би затекао у кући. Своје радове често је трампио за чашу вина или апсинта и градом се пронела прича да је луд. Погођен овом неистином, затварао се у атеље, да би једног дана све зидове излепио цртежима на чијој позадини је записао: „Ја нисам луд. Ја сам пијанац.”



Пјер-Огист Реноар: ''Бал у Мулен де ла Галет''

За разлику од њега, остали боеми нису се узбуђивали због свог „лудила”, чак су волели да шокирају људе и крше сва правила грађанског понашања. На пример, Сузан Валадон поносно је носила корсет од шаргарепе, чувала козу у атељеу и мачку хранила кавијаром, док је њен удварач, композитор Ерик Сати, пре коначног пресељења на Монмартр изгазио одело, поцепао кравату, пробушио шешир и престао да се брије и шиша. И песник Макс Жакоб, „најсјајнија искра у кругу боема”, издвајао се упадљивим изгледом, црним реденготом, полуцилиндром и моноклом. Понекад је у свом скученом собичку примао богату клијентелу, коју му је слао модни креатор Пол Поаре, па им је гледао у карте, шољу, хороскоп... И док је пријатељима давао да носе мале амајлије, појединци су морали да се боре с тешким комадима гранита у џеповима или плочама од ливеног гвожђа у торбама. Пошто би зарађени новац брзо потрошио на банчење с друштвом, живео је као и остали боеми у немаштини: на дан је јео тек чинијицу сутлијаша, смрзавао се без капута и стално понављао заклетву: „Никада не ићи на Монпарнас!”

Године мршавих крава

Братство уметника успевало је да преброди тешке дане тако што су делили све – намештај, храну, одећу... Пошто су сликари оскудевали и у платнима и бојама, дешавало се да цртају пепелом од цигара, талогом кафе, прашином, пиринчаним прахом. Упркос презиру и несхватању околине, која је њихове радове називала „мазаријама”, нису одустајали од снова, па су заједно стварали на Монмартру, у кући која је некад била радионица за израду клавира. Ову бараку Макс Жакоб прозвао је „Бато лавоар” – брод перионица, по сплавовима на Сени на којима се прало рубље.



Ван Гог: ''Кафана увече''

Поред бројних сиротињских атељеа, одељених дрвеним преградама, ту се од 1904. године налазио и атеље Пабла Пикаса, који се брзо наметнуо као вођа друштва. Иначе, поред сликара (Брак, Матис, Дифи, Модиљани...), братство су чинили књижевници (Аполинер, Жакоб, Кокто...), глумци (Дилен и Бор), трговци сликама (Канвајлер), чак и један математичар (Пренс).
Пикасо је у свој хаотични атеље, у коме је чувао и припитомљеног белог миша, доводио женске моделе и озбиљно их саветовао да убудуће облаче хаљине до пета и стављају вео преко лица, како не би привлачиле погледе комшија. Напрасит и љубоморан, често се свађао с пријатељима, али они су му све опраштали због невероватне надарености. Једино им је сметало што су приметили његову склоност да „трпа у џеп” туђе замисли и да их потом веома вешто, и на још бољи начин, уклапа у своје слике. Да би томе стали на пут, почели су пре сваке његове посете да крију радове.
Друштво се најчешће окупљало у кафани „Лапен ажил” – „Код хитрог зеца”, где су могли да једу на вересију, а више пута недељно одлазили су и у циркус јер је Пикасо у то време као опседнут сликао арлекина, „свог двојника”. Психоаналитичар Јунг назвао је ове радове „делима једног болесника”, а сигурно не би променио мишљење да је видео уметника како на улици или кроз прозор пуца у ваздух из свог пиштоља „браунинга”. Пикасо је то често чинио да би пробудио комшије или запретио сваком ко би се усудио да критикује сликара Сезана. Још више од Сезана бранио је самоуког сликара Анрија Русоа, званог Цариник, који га је одушевљавао својом наивном душом и истим таквим делима. С друштвом је редовно одлазио на његове смешне пријеме: сви су морали да одрецитују по песмицу, а затим слушају домаћина како свира виолину. Године 1908. боеми су решили да се одуже Царинику за дугогодишње гостопримство и направе банкет у његову част: поред послужења и украса од грања, слављеник је добио и „престо” – столицу подигнуту на стари сандук!

Иако је у то време живео сиромашно, од малог броја продатих слика, Пикасо је предосећао будући успех. Радовала га је чињеница што га све чешће обилази трговац уметничким делима Амброаз Волар, који је у својој галерији у улици Лафит продавао дела Манеа, Реноара, Ван Гога, Сезана... Пошто су цене тих слика сваким даном расле, у Паризу се причало да се власник богати дремајући за столом у својој прашњавој и неугледној радњи. Волар је у почетку убеђивао Пикаса да слика цвеће, које купци највише траже, да би 1906. године од њега откупио двадесет слика за две хиљаде франака у злату. Убрзо су неке његове радове купили и колекционари: Андре Левел, у име удружења љубитеља савремене уметности „Медвеђа кожа” и Гертруда и Лео Штајн. Међу боемима је уследило славље, али некима је засметало што је Пикасо купио новчаник, напунио га новцем, а затим затворио зихернадлом и ставио у џеп. Потом је отпутовао у село Гасол, где је у нетакнутој природи сликао „Госпођице из Авињона” и мислио на афричке кипове које је видео у радњи продавца Хајмана, званог Дивљи чича.

Магарац који слика

Неуредан начин живота довео је боеме и до пушења опијума и хашиша. Једном таквом приликом 1908. године Пикасо је непрекидно плакао и урлао како је због открића фотографије увидео да његова уметност не вреди ни пет пара. Претио је чак и да ће се убити, али немачки сликар Вигелс је то заиста и учинио – обесио се! После овог догађаја сви су се уплашили, па су смањили или сасвим одбацили употребу дроге.
Друштво је наставило да се окупља код „Код хитрог зеца”, нарочито суботом када се одржавало гала вече. Није им сметало што се кафана претворила у праву менажерију, с љубимцима као што су мајмун, врана, магарац и бели миш. Међутим, после једног догађаја сликари с Монмартра постали су алергични и на сам помен речи магарац. Томе је допринео новинар „Пари журнала” Ролан Дожелес, који је мрзео модерну уметност, али се уместо оштрих критика определио за изругивање...
Једног дана досетио се да магарцу за реп веже четку умочену у боју и да овај машући репом „слика” по платну. То је и урадио, и док је магарац за награду добијао шаргарепе, судски извршилац је као сведок све бележио. Када се десет дана касније отворио „Салон независних” на њему се појавила слика „Залазак сунца над Јадранским морем”, коју је наводно насликао непознати италијански сликар, нова нада. Након што су новине написале да је уметник загонетан и да има „снажан лични печат”, Дожелес је изнео истину о подвали. Следећег дана на првим страницама новина појавили су се наслови: „Магарац је шеф кубистичке школе!”

Пут за Монпарнас

Након овог догађаја, свађе кубиста с критичарима још више су се распламсале. Сви су жељно ишчекивали 2. март 1914. године, када је у хотелу „Друо”, у дворанама шест и седам, требало да се изврши јавна продаја дела модерне уметности и тако одлучи њена судбина. Тог дана окупили су се трговци и љубитељи уметности из разних земаља, а чланови и оснивачи „Медвеђе коже” чекали су да почне лицитација дела која су сакупљали десет година. У том раздобљу сваки члан годишње је стављао у касу двеста педесет франака, од чега су куповани радови модерних уметника. Сав приход од продатих дела требало је да се подели према правилнику: један део за намирење трошкова, један део уметницима, а остало на равне части.

Продавало се сто педесет дела: слике Ван Гога, Гогена, Одилона Редона, Дифија, Руоа, Вламенка, Матиса, Пикаса... И десило се чудо – с почетних сто, сто педесет франака, цене слика вишеструко су увећане! Гогенов „Виолончелиста” и Ван Гогово „Цвеће у башти” продати су по четири хиљаде франака, Матисова „Плитка чинија са јабукама и наранџама” отишла је за пет хиљада франака. Двораном је одјекнуо аплауз! А затим је почела продаја радова сликара из „Бато лавоара”. Прво је продата Пикасова слика „ Жена са дететом” за хиљаду и сто франака, затим „Човек са широким огртачем” за три хиљаде франака, „Три Холанђанина” за пет хиљада! У сали су завладали жамор и узбуђење.
Када је на подијум изнето Пикасово велико платно „Породица акробата”, с почетном ценом од осам хиљада франака, понуде су наставиле да расту, а критичари су остали запањени! С једанаест хиљада и пет стотина франака Пикасов рад је тог дана продат по највишој цени. Сви у сали скочили су на ноге, зачуле су се овације, али уметник није био ту – већ је прешао на другу обалу Сене, на финији Монпарнас!
Иако је сутрадан у дневном листу „Пари-миди” изашао текст да су високе цене достигла „гротескна и безоблична дела непожељних сликара”, ништа није могло да умањи сјај успеха. Али, тај успех значио је и крај епохе боема с Монмартра: после Првог светског рата ново седиште боемије постао је Монпарнас, али у мањој мери. Пикасо је остварио сан „да живи као сиромах с много новца”, па је поред осталог купио и дворац.
И други боеми су доласком славе стекли виле, аутомобиле, новац и обукли пристојна одела. Ипак, пошто су остали „монмартровци у души”, постали су грађани, а не малограђани којима су се толико подсмевали.
izvor

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu