Očevi i ćerke

Činjenica je da i danas većina muškaraca kada čuju da će postati očevi bar potajno više priželjkuju sina od kćerke. Da li zbog nastavka loze, fudbala, muških razloga, možda i zato što misle da je sam pristup ćerkama drugačiji ili da je lakše odgajiti muško dete... Šta god da je motiv njihove želje, neverovatno je koliko sve ove predrasude odlaze u prošlost onog trenutka kada dobiju ćerku i uzmu je u naručje. Priča koja tada počinje posebna je i drugačija od mnogih. I bez obzira na to koliko vremena provode zajedno, ćerke svoje očeve uvek gledaju i doživljavaju drugačije nego majke. Jer, sa očevima je sve drugačije, i priče, šetnja, igra, odlazak u bioskop, na skijanje... I taj poseban odnos koji su imale sa njima najčešće ih prati kroz ceo život, a i čini bitan deo njihovog života. Nešto više o ovom odnosu rekla nam je Tamara Štajner-Popović, psihoanalitičar iz psihološkog savetovališta "Studio psihoanalize”.
- Ćerke su za očeve nešto potpuno novo, one su za njih drugi svet, druga priča. Očinska ljubav može da bude motivisana raznim životnim situacijama – na primer, ako je tata želeo da ima sestru, ili ga ćerka jako podseća na mamu koju je veoma voleo, a razlog može da bude i to što su devojčice zaista umiljatije, pogotovo kada su male. One su nežnije, mislimo da ih treba više štititi. Tata zna da dečak treba da igra fudbal, bavi se aikidom ili svira neki istrument, jer zna da se i on kao dete najviše radovao lopti i patikama. I onda se dogodi da dobije princezu koja hoće haljinicu sa žiponima, nakit... i mnogo toga što nije deo njegovog iskustva. U toj situaciji svestan je da mora da traga, jer devojčice su, ipak, nepoznata teritorija. A mi, ipak, gajimo decu tako što negde probudimo dete u sebi, pa se setimo šta nam je bilo na raspologanju, šta nam je prijalo ili nije, i trudimo se da svojoj deci ponudimo najbolje.

* Često se u narodu kaže “tatine ćerke i mamini sinovi”, koliko je to u realnom životu stvarno tako?

- U principu, u tome ima i nema istine. Tatine ćerke i mamini sinovi su, zapravo, razvojni fenomen. Očekuje se da ćerka, u slučaju da je atmosfera u kući odgovarajuća, hoće da liči na mamu, a za partnera želi nekog ko je kao njen tata. I tu leži uticaj i značaj oca u razvoju jedne žene. Često se u narodu kaže: “Nikad se nemoj ženiti sa ženom koja nije volela svog tatu”. Transgeneracijski fenomen govori o poremećenom odnosu imeđu oca i ćerke, zbog čega ćerke kasnije ne uspevaju ni za koga da se vežu, ili ulaze u brak koji otpočetka ne funkcioniše. Još komplikovaniji može da bude odnos u porodici sa dve devojčice, koje se, po prirodi stvari, takmiče na jedan način za maminu, a na drugi za tatinu ljubav. Smatra se da po rođenju dete, i muško i žensko, ima i muške i ženske karakteristike. Devojčica ima potrebu da se intelekutalno dokaže, da bude prva, da bude slobodna, da u adolescentnom dobu izađe i vrati se kada želi, a te dozvole i zabrane uglavnom stižu od oca. Mama može da bude veoma ambiciozna kada je u pitanju ćerka, ali tata je taj koji može da ima odlučujuću ulogu da li će ta ambicija i da se razvije.

* Odnos očeva i ćerki specifičan je kao i odnos majki i ćerki, ali svaki od njih na ženu deluje drugačije. U čemu je razlika?
- U većini slučajeva devojčica se manje stidi pred mamom, njoj će lakše da kaže da se zaljubila, da je nesrećna u ljubavi, da se nije proslavila u školi, da je naljutila drugarica... Dok će kod tate “na vrata da pokuca” stidljivije, ređe, za krupnije stvari. Mama socijalizuje i svakodnevno vaspitava, ona bira kako će devojčica da bude obučena. Mama, takođe, najčešće vodi dete prvi put u zabavište, školu, a tata će se umešati kada počnu problemi sa učenjem, ili ako je dete usamljeno. U tom odnosu postoji jedna fina biološka podela, pa kada bismo pokušali krajnje da uprostimo, može se reći da je veoma često mama tu za sitnice koje čine svakodnevni život, a tata je tu da ugasi požar i da na neki način bude odlučujući u formiranju nekih moralnih normi kod deteta suprotnog pola, da mu ukaže na to šta je dobro ili zlo, pravedno ili nepravedno...

* Postoje različiti tipovi očeva, na primer, otac prijatelj, zaštitnik...kakvo ponašanje je najbolje, odnosno najprirodnije?

- U zavisnosti od situacije i uzrasta deteta, otac može ponekad da bude i prijatelj i zaštitnik. Ali najbolje je da se postavi kao prijatelj koji će, kada je potrebno, pružiti zaštitu, porazgovarati sa detetom, postaviti mu granice, podeliti sa njim i tugu i sreću... To je onaj doživljaj prihvatanja koji se javlja i pruža sigurnost kada ste u velikoj nevolji, jako tužni ili jako usamljeni, odnosno kada znate da imate nekog svog kome možete da potrčite, nezavisno od toga da li ćete reći šta vam je, ali osećate da ste uvek dobrodošli.

* Od čega zavisi kvalitet odnosa ćerke i oca?

- Sazrevanje deteta je specifična kombinacija sprega majke i oca, a kvalitet odnosa ćerke i oca umnogome zavisi od kvaliteta odnosa koje tata i mama imaju međusobno. Važno je i naglasiti da tata za ćerku nije isti tata u periodu kada je ona imala 3, 5, 10 i 30 godina. Prirodno je da svi imamo bolji kontakt s jednim uzrastom, a slabiji sa drugim. Najprirodnije ponašanje je ono koje odgovara uzrastu deteta, zadovoljava njegove potrebe, i koje će pospešiti da dete bolje “pliva”. Takvo ponašanje pospešuje da se razviju pravi potencijali deteta, ne ono šta je tata zamislio kakva njegova ćerka treba da bude, ne ono kada je tata umislio ili hteo sina, pa sada ima ćerku pa sa njom igra fudbal ili je, na primer, oslovljava sa “sine moj”. Dešava se, takođe, da devojčica, da bi sačuvala tatinu ljubav, bira tatinu struku, jer se to od nje očekuje, iako bi htela nešto drugo.

* Da li se i u odnosu oca i ćerke ponekad javlja “Edipov, odnosno Elektra kompleks”?

- Javlja se kada je iz bilo kog razloga odnos sa majkom poremećen, to može da bude rana traumatizacija, gubitak majke, razvedeni roditelji... Ćerka zapravo postaje nesposobna da kao odrasla žena uđe u suštinski odnos sa bilo kojim muškarcem, i jedini suštinski odnos koji ima je sa ocem. I jednog dana, kada otac umre, u njenoj mašti taj odnos još uvek ostaje. Međutim, jedna zdrava doza “Elektra odnosa” je normalna, i bez nje nema normalnog ljubavnog života. A on podrazumeva da je devojčica volela svog oca, imala dobar odnos sa njim, i odrasta sa dobrim očekivanjima od muškog partnera – ne poistovećuje ga potpuno sa ocem, njen partner može da podseća na tatu i da ima neke osobine kao on, ali ima i one po kojima nisu nimalo slični, a to ne pravi problem.

* U kojoj meri i danas tradicionalne vrednosti utiču na odnos oca i ćerke?

- To najviše zavisi od toga da li je otac pod uticajem tradicionalnih vrednosti. Veoma patrijarhalan odnos koji živi u jednoj urbanoj sredini, nezavisno od toga koliko se otac trudio da uradi sve najbolje za svoju ćerku, može veoma negativno da utiče na razvoj njene ličnosti. Odnosno takav odnos može da onemogući jednoj ženi da se izgradi kao ličnost i bude svoja. Razumljivo je da kako idemo više ka unutrašnjosti, patrijarhalne norme su jače. Međutim, mislim da polako izlazimo iz tradicionalnih vrednosti, jer već dugo pratim taj proces i zaista se situacija menja. Današnji očevi dosta rade na tome da njihove ćerke budu ono što hoće. Važno je, takođe, naglasiti da “čiste” uloge majke i oca polako nestaju. U savremenom društvu mama je odsutna iz kuće na novi način, ima svoju karijeru, svoj društveni život... dok je tata prisutan u kući na sasvim drugi način. Danas sve češće viđamo mladog oca kod pedijatra, u porodilištu ili kako povija bebu.


[You must be registered and logged in to see this link.]

E,
tvoj "izvor" ima dva prezimena, prva asocijacija da je udata... ili grešim nebitno je...

Sve te analize i psihoanalize već godinama se prepisuju i svi daju sebi to pravo da primene šablone na sve i svašta...
A, veruj mi, na decu nisu primenjivi nikakvi šabloni...
Roditelj, bilo da je otac ili majka, je na prvom mestu roditelj, a sva ta pomodarstva da su roditelji i deca prvo prijatelji... to može da priča neko ko nema decu, ili se žešće folira...
Ja sam svojoj deci prvo majka. Rodila sam ih zato što sam želela, volela,... i za njih ništa ne sme da bude teško. Priljatelj ću im biti u trenutku kad osetim da im je prijateljska podrška potrebna, a inače, roditeljsku ljubav ništa drugo ne može da zameni. Jednostavno nema poređenja.
Očevi i ćerke...
Ja sam uvek bila više vezana za majku a sestra za oca, iako sam ja kao najmlađa maza imala veću pažnju od oca nego sestra...
A, onog trenutka kad i ćerka postane majka, "tatine princeze" više nema...

Pa dobro, ova Štajner-Popovićka nije ni rekla da roditelji ne treba deci da budu roditelji, nego prijatelji... U principu, mislim da psihologija nikada nije ni tražila od roditelja da ne obavljaju svoju osnovnu funkciju. Roditelji koji bi da se "druže" sa svojom decom su pre slučajevi za nekog terapeuta, nego uzor koji se od strane istih promoviše.

Pošto imam decu oba pola, sa svoje strane mogu da posvedočim da je ljubav ista, deca se jednako vole bez obzira na sve. Naravno, mnogi koji imaju "samo" ćerke ili "samo" sinove misle da su time oštećeni (ili pak "nagrađeni"), ali verujem da oni koji imaju i jedne i druge znaju da je to samo privid.

Milence, slažem se u potpunosti...
Prije 3 mjeseca sam dobio prekrasnog sinčića...prije toga su me svi pitali što bi volio da bude...mrzio sam to pitanje!!!!
Volio bih da bude zdravo djete (hvala Bogu zdrav je) a spol je apsolutno nebitna (osim ako nisi iz kraljevske obitelji).

Ljubav je ljubav, roditeljska ljubav je nezamjenjiva, a prijateljstvo je nešto što će on/ona izgradit u procesu socijalizacije i odrastanja.